“O UZVIŠENOM”: PSEUDO LONGIN

Obraća se svom uceniku i prijatelju, rimskom mladiću po imenu POSTUMIJE TERENTIJAN, o

njihovoj raspravi o Cecilijevom spisu “O uzvišenom” te navodi da Cecilije iz Kalate pokušava da
da definiciju uzvišenog, da daje bezbroj primera, ali da nije uspeo u tome da pokaže ljudima
kako da uzdignu svoje duše na neki viš nivo stila.
Uzvišeno je vrhunac i izvrsnost izražaja. Sve ono što je izvanredno ne ostvaruje u dušama
slušalaca uveravanje nego ekstazu.
Ne deluju odjednom ni sposobnisti invencije ni raspored ili razrada gradiva od jednog ili
dva pasusa, nego celi smisao i sadrzaj dela.

Uzviseno se javlja poput udara groma, iznenada.

Razlikuje dve retorske struje: ATICIZAM i AZIJANIZAM
Aticizam je zastupao bujan I Slobodan stil koji su delimicno prihvatili Rimljani. Cecilije izu
Kalakte je bio predstavnik aticizma, ucitelj retorike.

Postavlja se pitanje postoji li NEKA umetnička veština uzvišenog ili patosa.

Neki smatraju se da su uzvišena osećanja prirođena, te se ne mogu podučavanjem preneti na
drugog tako da ih možemo izražavati SAMO AKO nam ih je priroda podarila.
U tom slučaju nastaju slabija dela kad ih stvara urođena nadarenost, a koče ih teoretska upustva
(tehnika vestine- techne).

Citira se Demosten: “Najveće je blago biti srećan, a drugo je, i ne manje, biti razborit.”. Može se
isto reći i za književnost, kod koje je sreća prirodni dar, a razboritost umetnička veština.
Neke književne stvaralačke sposobnosti zavise od urođenog dara i nikako ih drugačije ne
možemo tačno spoznati nego uz pomoć te umetničke veštine.

Longin smatra da kao što priroda ne voli da se prepusti hirovitosti, tako ni umetničko stvaranje
ne sme da se prepusti neredu, tako da su umetnicima potrebne uzde, jer ako se prepuste samo
svom nagonu, postaju nesigurni i nejaki.
Hladan stil kao mana u književnom stvaralaštvu javlja se kod Timeja, kojeg Longin kategoriše
kao pisca od vrednosti, pisca bogatog idejama i učenog, ali i velikog kritičara koji je često
neosetljiv za svoje greške. Ističe da se to dešava i uzorima stila, gde cilja na Ksenofonta i
Platona.

Mane u knjizevnosti nastaju zbog jednog uzroka- PRETERANO ODUSVLJENJE NOVINOM

MISLI. U tome prednjace neki smeteni zanesenjaci, jer odakle dolaze dobre vrednosti, odatle
obicno dolaze i nesavrsenstva.

Nacela i temelje uspeha knjizevnog dela su LEPOTA IZRAZAJNOSTI, UZVISENOSTI MISLI

I SREDSTVCA EMOCIONALNE SUGESTIVNOSTI, ali sve te odlike mogu I protivno
delovati.

U pitanju uzvisenosti stila neophodno je pripaziti da se ne bi desio privid uzvisenosti jer u njemu
nema istinito uzvisenog, ako je razmisljanje trajalo samo za vreme slusanja. ONO VELIKO I
UZVISENO JE KADA O TOME OBILNO MEDITIRAMO. To se utisne u nase pamcenje
neizbrisivo i cvrsto.
Lepe i istinite uzvisenosti su one koje se uvek i neprestano svima svidjaju. Ako se ljudi razlicitih
zvanja, starosti, uverenja i jezika sloze u jednoj stvari, onda taj sud pruza nepokolebljivo
pouzdanje.

Postoji 5 izvora iz kojih prositice uzvisenost stila. Svim tim izvorima je temelj PRIRODNA
SPOSOBNOST jer se bez nje nista ne moze stvoriti. Prva sposobnost je najznacajnijai to je
1) SPOSOBNOST ZA VELIKE ZAMISLI
2) SPOSOBNOST DUBOKOG I NADAHNUSTOG OSECANJA. Njih dve su vecim delom
prirodjene.
Ostale se mogu steci kroz
3) POSEBNU OBRADU FIGURA (dva tipa: figure misli i figure izrazaja)
4) PLEMENITOST IZRAZA, a ona obuhvata dva dela: izbor reci; i govor u prenesenom i
doteranom izrazavanju
5) KOMPOZICIJA ILI POREDAK RECI.- ukljucuje sve pve koji joj prethode,

Cecilije je propustio od 5 pomenutih delova nesto porpustio, a izmedju ostalog i da pomene

pojam strasti (patosa). Longin naglasava da postoje strasti bez uzvisenosti (razne vrste
oplakivanja, boli i straha.). Obrnuto, postoji i mnogo primera uzvisenosti bez patosa (pohvalni
govori govornika, govori u religioznim ophodima, svecani govori).
Zato se dogadja da su najsnazniji medju govornicima oni koji umeju uzbuditi nasu osecajnost, a
ti su najmanje sposobni za vrstu pohvalnih govora. Obrnuto, oni govornici koji uspevaju u
pohvalnim govorima, manje uspevaju podstaci nasu osecajnost.

Longin tvrdi da NISTA NIJE TAKO SVECANO UVERLJIVO KAO NEKA PLEMENITA
STRAST (PATOS), AKO SE OCITUJE U PRAVI CAS.

Medju izvorima uzvisenog stila najznacajnija je sposobnost velikih zamisli. Zatim je potrebno
sto je moguce vise odgajati duse uzviseno i osposobljavati ih da budu ispunjene plemenitim
osecanjim (1 i 2)
Gde se poreklo uzvisenog? UZVISENO JE ODJEK VELIKOG DUHA!
Pravi govornik ne sme biti siromasna i neplemenita duha. Stavise, nemoguce je da bi ljudi koji su
celog zivota zabavljeni sitnim mislila i ropskim brigama mogli stvoriti nesto divno i dostojno
besmrtnosti.

Opisuje se Homerovo stvaralastvo: Da je Ilijadu pisao na vrhuncu svog stvaralackog duha, a

Odiseju u starosti. Ilijada se opisuje kao delo puno dramske, ratnicke akcije, a Odiseja kao
pripovedacka. Po Longonu Odiseja je sacuvala velicanstvenost, ali je delo izgubilo zar,
intenzitet. U Odiseji nema uzvisenosti koja je nepromenljiva, nego vise ne pokazuje opadanje,
nema ni izliva strasti ni govornicke brzine. U njoj pripovedacki element zasenjuje dramski.

Koji je drugi nacin da se reci ucine uzvisenima?

S jedne strane postoji izbor ideja, a s druge ujedninjavanja izabranih elemenata. Oba cinioca
zajedno prenose privlacnu moc na slusaoca. Bitna je strast (patos) ili SPLET STRASTI:

Dar koji se zove STILSKI RAST: Ona nastaje kada se u izlaganju ili u diskusiji uvode znacajne
misli suvislim redom, pa se one jedna za drugom odvijaju rastucim redosledom. To nastaje
razvojanjem zajednickih mesta, ili preterivanjem ili pojacavanjem cinjenica i uopste redosledom
tj. rasporedom delovanja ili strasti.
Uzviseno vise zavisi od plemenitosti osecanja I moze se sresti I jednoj misli, a rast stila je pitanje
gomilanja reci, obilja.

Jos jedan drugi put vodi ka uzvisenom, a to je STVARALACKO OPONASANJE (MIMESIS) I

TAKMICENJE SA VELIKIM PESNICIMA I PROZAISTIMA IZ PROSLOSTI (uzor nam je
Platon Drzava, a i on se upustio u natjecanje sa Homerom).

Uzori u plemenitosti izraza: Homer, Platon, Demosten, Tukidid.

Koje stilske figure stvaraju uzvisenost stila? Najzgodnije su stilske figure FANTAZIJE I to
IDOLOPEJE. Fantazijom se uosteno naziva sve ono sto na neki nacin stvara stvaralacku misao u
reci.
Razlicite ciljeve imaju govornicka I pesnicka fantazija. Pesnicka fantazija ima za cilj da
emotivno iznenadjuje, a govornicka da postigne jasnocu. Ali oba traze ono sto je pateticno I sto
emotivno uzbudjuje.

Stilske figure koje se preporucuju (neke od) su apostrofa, retoricko pitanje, asindeton, anafora,
hiperbaton, perifraza..

U vezi sa plemenitoscu ozraza, Pseudo Longin se opredeljuje za jednostavan izraz (aticizam) u

odnosu na kiceni. Njemu doprinosi upotreba metafora, ali sa merom.Uzor je Demosten. A
plemenitom izrazu doprinosi I prefinjen humor.

Poput Horacija, I Longin smatra da ne treba zameriti pesniku ako je negde zbog nepaznje doslo
do slabih mesta. To je svojstveno pesnicima upravo zbog same njihove velicine. (pr Homer)
Kod velikih stvaraoca, svaki njihov postupak pokazuje da su ljudi, ali uzviseno u njihovim
delima se uzdize do bozanske velicanstvenosti.

Longin navodi da je knjizevno stvaranje iznad vajarstva kao tehnickog stvaranja, zato sto se u
vajarstvu trazi tacna slicnost sa covekom, a u knjizevnosti ono sto premasuje ljudsku prirodu.

Umetnik treba da bude pomocnik prirodi (kao kod Horacija). Tada moze nastati savrseno delo.
Treba da budemo stvaralacki genije (tj. Stvaralacki uzviseni), ali I uciti se stvaralackoj vestini.
Sto se tice kompozicije I poretka reci, sredstvo da ljudi dozive patos I da dostignu uzviseno je
SKLAD:
Kompozicija reci je jezicki sklad urodjenih ljudskih nacela koja se odnose I na slusanje I na
dusu.
Najesteticniji je daktilski ritam.
Ono sto umanjuje uzviseno su neadekvatan ritam,. Preterana zbijenost fraze I neugledne reci.
A ono sto cini potpuno jalovim stvaralacke sposobnosti je ravnodusnost.
Longin prednost daje na kraju stecenim sposobnostima, jer pesnici koji ne posedjuju 1 I 2 ipak
mogu da se priblize velikim pesnicima tako sto ce postici formalno savrsenstvo.