Књижевни мотиви дневника и екс понта

Давни дани као дневничко емоарска проза мирослава крлеже. Овог часа ћемо да негде прођемо
кроз основне тематске и мотивске доминанте тих рукописа. Принцип контрапункта код крлеже.
Различити регистри осећајности се нагло пресецају. Дескриптивне деонице пресецају дневничке и
лирске. Не постоји један доминантни изражајни регистар већ постоји пресецање тих књижевних
токова. Литература која је питка и важан је однос аутобиографског, дневничког и приповедног
многе теме и мотиви су негде зачети у овој дневничко-мемоарској прози. 4. Фебруар 1915 (писо
пре сто година а сматрамо га врло модерним), већ у току тог датума посотји једно својство
крлежиног израза које ћемо наћи у више крлежиних дела. Употреба анималне метафорике за
сликање људске природе. И то нема често негативну вредност него је врло амбивалентно. Као
модерни писац он то различито употребљава. Још једно својство његовог погледа на свет је однос
слободе и детеррминисаности. То ће бити у приповедним и драмским делима стално важно. Овде
постоји тежња да се прикаже однос индивидуе спрам конвенција друштва у којима живи. Сукоб
индивидуе спрам оквира грађанског друштва и идеологија које га окружују. Нема негативну
конотацију него неку врсту витализма бића анимална метафорика. У том смеру, та анималност није
негативна већ живтна и афирмишућа. Ово је изашло много касније него када је писано тако да је
мода било исправљања. 11 фебруар 1915. Есејизација текста који се у основи чини да је жанровски
врло прегледан. Постоји есејизација дневничке основе. Однос према великим ствараоцима према
ничеу и достојевском. Јасно вредновање ничеа као бољег од достојевскогг. Ниче виши од
морално-интелектуалног ступња од достојевског. У истом низу мисли крлежа такође пореди однос
уметника и мислиоца и рећи ће да су мислиоци битнији. Они који рефлексивно и дискурзивно
описују свет. Важнији од истраживача. Основна је ствар која се тиче жанровских и обликотворних
својстава. Готово да придаје неку мистичну снагу уметности, магијску метафоричност (ујевић и
поезија мора имати магично својство, уметност које има опчињујуће својство). Он је у својој основи
виталистичко материјалистички мислилац који превасходно у том односу сагледава ово. Без
магијског и опчињујућег својства. Почиње свој дневник таквом тврдњом да би касније предност
дао мислиоцима. Благо несагласје. Не можемо од уметника тражити компактност поетике. Након
тог исказа би говорио о музици. Нека опчињујућа и магијска страна уметности - музика. 12 фебруар
- сви сурови и свет је суров - човек као животиња - визија људске природе која тражи метафоричну
снагу у животињском свету али овога пута негативне конотације. Стално преиспитивање тога
колико је човек слободан и његова слика света је врло мрачна у том смислу. Човек није слободан.
Слика човека као звери као еманација слобод - позитивна конотација метафорике животињске.
Постоје скице за новеле које је крлежа желео да пише. То су заправо заиста новеле врло
сегментираног сведеног израза, сведене дистрибуције простора и времена, нису разрађене. Још
један важан аспект крлежиног тематско мотивсокг плана налази се овде. 14 фебруар говори о
односу провинције и индивидуе. Нешто сведеније, али у много мањој мери присутни описи
провинције у експонту. Мотивско компаративно поље које може да се препозна. Још једна раван
израза код андрића и крлеже подложна компаративној анализи је раван ауторефлексије. Субјект
захвата своје стање духа контемплацијом. Крлежа најчешће у дефетистичком тону говори о себи и
свом месту у свету и сл. Субјект у експонту има ту дозу ауторефлексије. Код андрића је доминантна
и постоји нека доза солипсизма. Када рефлектује сопствено место у свету он ће често реферирати
на однос између индивидуе и стварности која га оркужује - крлежа. 2 март крлежа каже да нема
непосредног слободног односа између света и нас. Били смо слободни као пси. Не говори у оквиру
неке идеологије, али ће касније говорити о ратним страхотама и сл. Врста елементарности овде
има још неку свежину и витализам и касније ће се губити доза патоса и биће много мрачније
сликање људске природе са много више утицаја психоанализе и сл. Слободни као пси - анимална
метафорика и слобода животињског света. Моменат првог рата - још једна тачка која много више
постоји код крлеже, али има је и код андрића у експонту. Контемплативно рефлексивни доживљај
историје. Код крлеже историја нема неки прогресиван ток већ је велика кланица која изнова и
изнова тражи нове жртве. Та један израз контемплативно есејистички биће налазив и овде. Датум
је 10 3 1915 у 12 45 - зашто је крлежа заправо у том моменту у коме ствара како он доживљава
људско тело? Људско тело је важно тематско језгро његове фикционалне прозе и драматургије.
Најчешћу бесмисао је одвајати тело од мисли. Акценат је заправо на неодвојивости тела од духа и
мисли. Превише акцента на свести и модерна филозофија од декарта говори о свести. Оно што је
стварно је умно - хегел. Ниче каже да је телесни живот заправо нешто што је толико иманентно да
ха заборавимо, а ми смо превасходно тело. Крлежа акцентује телесни живот и одатле долази
његов витализам. Врло интересантна тема. Ми верујемо да је наш идентитет само оно што је у
равни интелектуалне свести. Идентитет као начин како осећамо себе. Тело има снажан уплив у
снажан идентитет. Начело контрапункта - деонице у једном регистру, па онда рез и онда потпуно
другачија деоница. Начело мешања. Као што је код андрића снажна ауторефлексија, солипсизам,
песме у прози, а овде је контрапункт. Модерни уметник и модерни дискурз где је крлежа заправо
тематизуеје и ефемерност свакодневице и стање свог тела. Често је његова рефлексија не само у
стању свести него и у стању свог тела. Низ момената када се заправо негде дискретније а негде су
непосредно уводи тема рата у упечатљивији контекст крлежиних промишљања. Показали су нам
наше будуће гробове. Доза експресионистичке стилизације. 22 септембар - подневне екстазе.
Огњени точак, сунце у екстази, виталистички експресионизам где је мотив сунца фреквентан и има
кључно место. Сличне слике постоје и код андрића, не у великом броју, али трагови
експресионистичке стилизације су присутни у неким сегментима.

Сегмент 27 септембра, 4 сата после поноћи, међу тим текстовима који су скице за будућа дела
издваја се семантичкимимпликацијама жеља крлежина да напише драму са богом на сцени. Жели
да га представи као материјалисту, не као неко савршено биће или некакав неспознатљиви ентитет
већ као материјалисту, људи су просто воштане фигуре, детерминисаност људског постојања и
немања слободе. Увод мотива оцеубиства - христ као божији син убије свог оца. Једна потпуно
нихилистичка перспектива код крлеже. У наставку тог истог датума може се видети и дијалог
крлеже са касномодерним поетикама. Када говори о драми својој коју је написао за једну ноћ, она
носи сва својства експресионистичке драме, жива смрт, симултаност, све остало. Крлежа је свестан
да долази до промене епоха. Размеђе епоха. Он почиње да пише како већ почиње да се пише на
нашим просторима а у европи је већ увелико присутно. Пиши како нико не пише. Откобар 1915 -
слике уводе контекст рата. 21 10 - поново се тематизује слобода појединца. Крлежа гаји
егзистенцијалне животне опције од којих ни једна није слобода - ако си риба, ако си птица, ако си у
браку смараш се... до краја самог дела се многе од тих тема понављају. 22 децембар опет
тематизује рат и однос појединца и детерминисаности који га оркужује. Гробови - може миш да
буде генијалан - негде се само постојање у равнима које су друштвено дефинисане заправо
препознаје као безизлазно за појединца. Смењивање регистара - каткад лиризовано,
контемплативно, лирички, негде есеистички, дневничко-мемоарски, некад скице...

Екс понто

Дело има трипстих, три базична сегмента и у својој композиционој организацији је фрагментарно.
Многе од тих песама у прози су заправо лирско рефлексивне деонице које доводе до андрићевог
солипсизма и бављење андрићевим унутрашњим светом. Постоје сличи мотиви крлежи. Самоћа.
Егзистенцијална тежина самоће која се појављује код андрића. Код андрића постоји израз који је
другачији композиционо. Аутобиографски и дневнички облик који дела приближава једно другом.
Фрагментарност, триптих који по неким тумачима има структуру барокног плача и субјект који
доживљава ревитализацију кроз кајање. Самоћа и солипсизам субјекта који се лиризованим
деоницама и песмама у прози истичу у први план. Субјект без стабилног ослонца и без неке врсте
подршке о себи и свету. Мотиви бога који су јако важни са друге стране. Бог који ћути, чувени
мотив филозофије егзистенцијализма. Како се варира доживљај самоће субјекта у свету,
изопштености из околине. Спутан и немоћан, аутобиограска референцијална основа његовог
робовања. Аспект слободе који постоји и код крлеже с тим што је код андрића преломљен код
андрићево индивидуално искуство тамновања и осамљености. Повремена и не високофреквентна
и доминантна експресионистичка стилизација (и код једног и код другог). Историја је једна тема
која код крлеже нешто доминантније, али спорадично и код андрића у овом делу долази на снагу.
Он први велики сегмент завршава рефлексијом о историји. Нема неки прогресивни ток
самоостварења и духа већ је један вртлог насиља. Андрић каже на почетку другог сегмента
експонта да је историја заправо врло мрачна. Не види се логика у историјским догађајима. Излазак
из хоризонта који не види наполеоване освајања као продуковање насиља већ као смислену и
планирану историјко дешавање које води свом циљу. Бог који ћути, субјект у својој самоћи и
тамновању који поставља питања без одговора и сл. Делови који директно упућују на солипсизам.
Иза капака, у унутрашњем свету је сва лепота света. Екстремно искуство које доводи до комешања
духа који тражи некакву стабилност и поништење искорењености о којој се говори често и на крају
излазак у свет. Низ аспеката који се могу наћи. У екс понту је много присутније начело које је
иманентно лирским текстовима. Ово варирање и понављање. Неки мотиви се варирају кроз само
дело. Душа као један од кључних мотива екс понта. Код крлеже нема рефлексије о души и боли,
већ пре одсуство воље. Крлежа ће пре отићи ка виталистичком материјализму, а андрић отићи у
свет и говорити о души и сл. Крелжа ће евентуално када говори о одонсу срца и разума причати о
души. Он се пре свега бави вољом и одсуством воље и људском слободом. Андрић говори о души
и усамљености модерног субјекта у свету. Крлежа тематизује провинцију много више од андрића.

Проза

Труп, И. Андрић
фра петар вечито заглави у затвору. Појављује се приповедач који када почен сама приповетка
није фра петар. Неко нас припрема за фра петра. Врло прецизно нас припрема на то какав је говор
фра петра. За тај говор је специфично. Младић који се појављује увек код фра петра - неки
скривени биограф скра петра - ахбаб (пријатељ). Интересантно је да та фигура овде није
именована али она такође прирпада том свету. Та фигура није свезнајући приповедач. Андрић
пише невероватно заводљиво и иако ништа не мора д абуде тачно, а ми то прихватамо као истину
здраво за готово. Ахбаб је приповедач и кроз његову перспективу се виде искуства фра петра. Он је
у високој мери одушевљен фра петром. Он није само неко ко воли фра петра и његово не кроз
односу ученик учитељ. Не сакрални и светачки ореол. Сугерише се да је фра петар чувар неког
знања које бар ахбабу и осталима који су га оркуживали није баш доступно. Дискретно
персонализовани приповедач. Део тог света, дискретно дат, он сугерише и види петра као неког
учитеља. насмешен јер зна да нека крајња истина по човека није тако мрачна. Било је важно
слушати самог фра петра како говори. Ахбаб то посредује али то није исто као кад фра петар
говори. Овде је важно како је фра петар говорио и ту је интересантно што се не зна у чему је чар
тог говора. Нешто постоји што је нама у старту ускраћено. Постоји нешто у основи мишљења што
дели говор од писма. Постоји теоријска основа која каже следеће, најближи значењу смо када смо
изван говора, чим се уђе у текс и дискурс одмах се приступи тумачењу. Чим се текст запише то је
подложно интерпретацији. Када се изговори онда није подложно тумачењу у тој мери? Петар као
фигура која чува неко знање које је негде неповратно изгубљено и које је драматично и врло
важно. Он је нешто знао што је некако важно за приповедача. Фра петар поправља сатове и свуда
око њега куцају сатови. Онда ахбаб препушта реч фрапетру. У овом случају све посредује ахбаб и
ми имамо илузију да фра петар говори. Констатација универзалистичког карактера. Он не каже да
се у том делу света негде дешава. Ахбаб види као чувара знања а петар говори некакве
универзалистичке ставове тог профила - више је зла него добра на свеут.

Већ слутимо да има неко знање о свету и спонтано видимо да ахбаб њему верује и верујемо да је
то поредак ствари, али ко може да нам каже како стоје ствари у свету? Заправо, ко може да вам
каже како стоје ствари о свету? Али овде ахбаб верује фра петру и његов хоризонт искуства
поставља као нешто што има универзалан карактер. Човек који је био живи споменик несреће и
слика свих зала која вребају и живе на земљи. Судбина појединца има неку тежину. Он је
симболичка слика несреће на земљи. Није било која судбина. У том прогонству је дошао у кућу
челаби хафиза. Није обична кућа и газнда у кући није био обичан човек. Приповедач каже дда
само у азији има таквих изненађења. Једна географска локација се поставља заправо као место где
су чуда могућа и где су необичности фреквентније. Другачји амбијент од хрићанског и европског.
Да сам сан уснио не би могао бити чудноватији. Простор у коме се одиграва судбина чх је простор
који омогућава зачудне догађаје. Азија земља где је све могућно и где свако жив пита како оно и
зашто оно а нико ником не може да одговори и објасни јер се питања не решавају... интригантна
ствар је у томе што приповедач заиста може да буде шта оћеш, али ако је то уметнички релеватно
то није никакав проблем и не може се рећи да је аутор носилац тих ставова. У основи је некакав
стереотип - у основи приповедача. Ахбабова перспектива је таква да она то знање и тај стереотип
акумулира као некакво знање о свету. Хетероимаж је дат као чуднији од сна да се оно што се
тематизује уопште могло да се представи. Оно што тематизује је толико чудно, бизарно,
измештено и узнемирујуће да не може да се предтави у рационалним, европским, цивилизованом
оквирима већ мора да се представи у амбијенту који је чуднии од сна. А фра петар жели да нам
представи објаву зла и отелотворење зла у једном човеку. Толико му је страшна судбина и његове
акције да излази из рационалних оквира. Хетероимаж је представљен кроз ту ониричку основу и
тај стереотип да је азија чудниија од сна и да је тамо ово заправо могуће.

Међутим, фра петар долази у дом челаби- хафиса и треба нешто да сазна о газди тог дома и сл.
Потребно је неко да му посредује причу о челаби хафису и то је некакав оквир. Неко је био роб у
том дому па потурчен и ослобођен. Роб који се потпуно одриче своје вере имена и живота самог
он је господар свега око себе. Истовремено је неко ко је непосредо видео ствари, а са друге стране
ми не знамо ко је он. Ствар је амбивалентна. У сваком хијерархизованом односу посотји видљива
и невидљива хијерархија. Званична хијерархија је формално друштвена, а незванична хијерархија
је другачија. Роб заправо губљењем идентитета избегава да буде у хијерархији моћи, али он своју
позицију чини флексибилнијом и постаје некаква парахијерархијска организација у том дому где је
другачија улога. Наша фигура која много тога зна и сл.