Егзистенцијализам у књижевности

Корени егзистенцијализма као филозофског правца и тзв. нововековне

филозофије која, превасходно, пребацује средиште своје пажње са суштине на
постојање. Временска димензија човека, његовe бригe и вера да се превазиђе
егзистенција, aли и вера у апсолут,једно и једино, добиле су своје димензије у
стварном животу. Филозофија као настојање мишљења да разуме себе из себе
саме прелази у конкретан живот и почиње размишљања о тренутности и
постојању. Човек ствара историју сталним превладавањем тенденције пропадања.
Ослобођење и решење јесте егзистенција, постојање, потрага за властитом
истином, излаз из себе и сусрет са Другим. Други, то су пакао, рече један
филозоф.

Суштина егзистенцијализма јесте у окретању ка појединачном, субјективном, за

разлику од дотадашње филозофије која је бринула о општем и универзалном.
Егзистенцијалистичка филозофија почива на садејству категорија есенције и
егзистенције. Есенција је суштина, оно по чему се ствари разликују међусобно и
оно што биће чини бићем. Егзистенција је оно што уобличава есенцију и што јој
претходи: постојање, стварност, начин живота... Есенција је бит, суштина, оно што
је и могућност постојања, а различито од егзистенције и стварности. Једино је Бог
здружио есенцију и егзистенцију. Егзистенција је остваривање есенције, да
суштина постоји. Конкретна и индивидуална егзистенција подразумева човека,
крв, питање слободе и одлучивања, историјско време, географску и културну
средину... Оно што је моје време, према егзистенцијалистичкој филозофији, јесте
моја истина, односно моја аутентична егзистенција. Сасвим је природно да је
најједноставнија форма за исказивање егзистенцијалистуичке филозофије управо
уметничка форма. Парола је Живети своју мисао, што значи да је филозоф актер
у драми, да хода, да дела. Преовладавају страх и стрепња од других, када се
изађе из себе, од сукоба са другима, како би се дошло до слободе.

Модерни егзистенцијализам започињу радови Кјеркегора, Хајдегера и Јасперса.

Зрели егзистенцијализам проналазимо у радовимна Жан Пол Сартра, Албера
Камија и других. Литерарност филозофије, али и филозофија литературе у
егзистенцијализму дошли су до свог пуног значаја: аутентичног живота и
аутентичне истине.
Албер Ками: Странац
-Роман је објављен 1942. године и заправо чини целину са збирком филозофских
есеја Мит о Сизифу; Из Камијевог опуса: Побуњени човек (1951) и незавршени
Први човек.

-Године 1957. Ками добија Нобелову награду.

-Године 1960. страда у саобраћајној несрећи.

- У роману Странац Ками слика осећај немоћи и беспомоћности који је захватио

његову генерацију у годинама рата и приказује живот као низ апсурда пред којима
је човек као друштвено биће немоћан, али као појединац може да оствари своју
слободу ако такво стање прихвати свесно и одбаци традиционалне друштвене и
моралне вредности (филозофија апсурда).

-Филозофија апсурда у Камијевом роману*:

 -апсурд као историјско стање најчешће је повезиван са нихилизмом;

Нихилизам (лат: нихил - ништа), филозофско уверење да ништа у реалности не постоји

(метафизички нихилизам) или да се ништа не може поуздано спознати (спознајнотеоријски
нихилизам или агностицизам). У етици се нихилизам јавља као тврдња да нема објективног
критеријума морала (етички нихилизам). Нихилизам се може испољавати и кроз порицање
вредности било које или свих социјалних структура, власти и закона, норми вредности и моралних
принципа. Оваква оријентација може водити ка насиљу и тероризму према успостављеном
систему, али може резултирати и пасивним отпором свему, без икаквих алтернатива на уму.

 -апсурдни човек је човек без ослонца и без јединства са светом и космосом;

 -Мерсоова филозофска идеја је прерасла у у облик животне праксе;

 -индивидуална слобода и одбијање да се учествује у друштвеној игри чини

Мерсоа и њему подобним-осуђеним.

-Идеја: Лице које пати у непосредној близини камена, већ је и само камен.

-Основне поставке романа:

1. апсурд, револт, побуна, (не)очајавање;

2. алијенација, усамљеност, отуђење;

3. незадовољство собом, светом и собом у свету;

____________________________
*Напомена: Повезати са претходном лекцијом-Егзистенцијализом у књижевности.
4. позиција апсурдног човека у апсурдном свету;

5. сувишан, мали и ишчашен човек;

6. самоисповедање и самосвесност, Мерсоова самозадовољност и равнодушност;

7. Мерсоова атрофија и апатија и одустајање од комуникације са светом;

8. човек је сапет између почетка и краја, живота и смрти, али ако он прихвати,
разуме ту позицију, прихвати и разуме смрт као сопствено решење, отворена је
могућност да се победи бесмисленост трајања;

9. интроспективно приповедање, објективан и директан језик;

10. роман лика и зато се тумачење базира на анализи филозофских и литерарних

поставки Мерсоовог лика (човек је беспомоћан као појединац и мора живети по
сопственим начелима);

11. једина смислена ствар у свеопштој бесмислици јесте смрт будући да је и крај и
почетак, јер све је апсурдно у додиру ирационалности са носталгијом за смислом
и складом;

12. разговор са свештеником са краја романа: афекат који има катарзично

дејтство. Одбацујући све лажне норме грађанског света, огољава истину-пристаје
и да умре за њу. Не као херој, већ као обичан човек симболизујући људску
позицију. Човек страда у сваком случају-било да хода лагано, па добије
сунчаницу, било да хода брзо, озноји се , па назебе у цркви.

13. Зашто је Мерсо странац? И у односу на кога? Он је и нама, читаоцима,

странац; живи међу странцима и осуђен је, јер осуђује окоштала правила игре.

Хорхе Лиус Борхес: Чекање

-Латиноамерички писац, енциклопедиста, светски путник, професор;

-Неколико поставки Борхесове литературе:

Праве теме о свету маште, фантастике, митологије, савремености и науке доћи ће

тек у неколико књига прича и есеја: „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја
вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Књижевна критика с разлогом апострофира
чињеницу да су Кафка, Бекет и Борхес писци који су променили „угао гледања“ и
превазишли одређене књижевне конвенције у светској књижевности. Борхес је
читаоца приближио схватању књижевности као игре, јер права прича је одсуство
приче. Прича је фрагмент, документ, коментар, мозаик, асоцијација, историја, мит,
фантастично и реално. По Борхесовом мишљењу, сви писци света исписују једну
једину књигу која представља метафору Света. Можда је баш због тога за Борхеса
суштинскије оно што је прочитано од оног што је доживљено, Борхесова
концепција света Књиге, литерарног искуства, књижевности као стварности, једине
стварне стварности и библиотеке као света, чине његове приче филозофско-
метафизичким параболама са елементима фантастике.

-Хуманистички став, суштински, исказан речима: Слободни избор који човек чини
са самим собом, идентификује се апсолутно са оним што се зове судбина.

-Борхесова прича Чекање је чудесна повест о човеку који ишчекује некога и у којој
се преплићу сан и јава, баш као што се преплићиу стваран живот и литерарни
потицаји том животу, који, у овом случају, открива целу загонетку (Десети круг
пакла у Дантеовој Божанственој комедији у коме су смештени издајници и отуда
Уголинови зуби вечно глођу Руђеријев врат; мотив издајства); метафоричка
карактеризација и метафорички осликана егзистенцијална ситуација.

-Питање идентитета је једно од основних питања у овом делу; преузимање имена

непријатеља, мотив скривања, мотив страха... мотив чекања као егзистенцијалног
стања. Шта чека Виљари? Смрт или судбину?

- Мотив чекања. Чекање је пуно бесмисла, неизвесности, док је смрт извесна.

Самоћа и страх нарушавају психу човека који жели да побегне од судбине.
Наиван је покушај сакривати се иза нечијег идентитета, јер судбина и смрт чекају
прави тренутак. Прикривање именом непријатеља јесте психолошки механизам
умањивања значаја, а потрага по смртовницама у новинама је идеја да се пронађе
то име и тиме елеминише непријатељ. То значи да би се изгнанство завршило, да
не би било више чекања, да нема судбине. Потпуно саживљавање са изгнаничким
животом, идентитетом, преструктуирало је његов свет. Тада би већ Виљаријева
смрт постала и његова смрт, пореметио би се усаглашен свет у својој
изопачености. Разговор са псом је последња мера алијенације. Овде је реч о
временској димензији: човек је у апсурдној садашњици, нема будућности, а
прошлост је боље заборавити. Апсурдна је Виљаријева идеја да би могао да
избегне судбину.

-Завршетак приче и реторичко питање. Претварање, што се приповедачу чини

највероватнијим, убица у сан у којем су се толико пута јављали у исто време и на
истом месту. Зашто Виљари на посетиоце реагује тако што се окреће ка зиду и
наставља сан? Презир, страх или немоћ? Мирење са судбином? Можда није ни
важно... Важно је трагање по тексту, по литерарној стварности стварнијом него
стварност. У духу преплитања сна и јаве.
 Bиљем Фокнер: „Крик и бес“
(1897- 1962)

- Виљем Фокнер је амерички романсијер и приповедач

- У циклусу романа приказао је друштвену историју америчког Југа,
дегенерацију и пропадање староседелачке аристократије, с једне, и
суровост и безобзирност дошљака, с друге стране
- У роману Крик и бес Фокнер слика трагично пропадање аристократске
породице Компсонових, који живе у измишљеном граду на америчком Југу.
Овај модеран роман тока свести компонован је од 4 причања, која, сваки на
свој начин, приповедају последњи изданци те породице, три брата:
најмлађи брат, глувонеми идиот Бенџи, најстарији брат Квентин и средњи
брат Џејсон, као и њихова дадиља, црнкиња Дилси.
- Таква структура романа омогућава да се исти догађаји одсликавају у више
варијација, са гледишта ментално и психички различитих јунака.
Стеван Раичковић: Камена успаванка
-Истакнут савремени песник изразито лирског сензибилитета, академик; преминуо
2007. године;

-Објавио више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига
есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом
„Песма тишине“, две године касније, био примећен.

-У Раичковићевој поезији доминирају три основна мотива: природа (савршенство),

усамљеност (осама, тишина, страст) и поезија (песма, стварање).

-Као поетички знак поезије треба издвојити Раичковићево повезивање класичне

форме и формалних елемената (сонет, рима, мелодија) са модерним изразом
(слике, метафоре, језик).

-Раичковићево поетско настојање садржано је у идеји да саживи човека и његово

биће са природом и њеним бићем, да човека врати себи, као и да окамени
трајање, суштинско трајање.

-Камена успаванка је песма из истоимене збирке и представља наставак у

лирском дијалогу песничког субјекта са самим собом, са светом и са песмом.
Напомена:
Погледај песму Септембар.

-Три најобухватније целине у песми су: камен као кључни мотив, песма (певање) и
песма (смрт).

-Камен као живо трајање у мртвој форми, скамењеној, овековеченој. Симбол је

суштинског трајања, а према библијском предању, због своје непромење природе,
симбол је и мудрости. Тема песника и песме, стварања, заправо је питање
(не)могућности стваралачког чина, стваралачких сумњи. Безгласје, тишина, осама-
сведоци су и последица недовољности речи и песме. Унутрашњи духовни
простори и само биће се оглашавају. Смрт је представљена метафорично као
празнина, пустош, нестајање и распадање камена. Песма и смрт напоредо
постоје. Троструки тематско-мотивски комплекс је целина и све прелази и
произилази једно из другог.

-Песма је сонет на формалном плану, а успаванка у смисаоној и уметничкој

намери.

-Паралелна и епифорична рима.

-Оксиморонска конструкција наслова, јер успаванка упућује на мир, спокој,
нежност и починак, а камен на нешто тврдо, вечно, мудро и наизглед, мртво.

-Контраст на композиционом плану: одређеност и правилност форме што је

супротно динамичности и променљивости садржине.

-Апострофа, директно обраћање (вокатив, императив, заменице) свему што

представља живот. Брзи ритам, смена и низање реченица и појединости са
подигнутом интонацијом и само једна каденца (опуштање, предах) сугеришу
напетост и својеврсно опуштање. Не одлази се у смрт , већ у вечно трајање.

-Градацијски низ глагола у императиву.

-Песма је позив на живот као смисленост, трајање што лечи од пролазности.

-Тако се брани од смрти и пружа отпор нестајању.

-Позив на камени сан, каменом успаванком, рачуна на магијско деловање речи и

јесте својеврстан процес конзервације живота.

-Хуманистичка визија песме је садржана у позиву да се зарасте у плави сан

камени: плава као боја слободе, трансцеденције, метафизике, а глагол зарасти
усмерава ка неометаном, слободном животу... Камен је симбол вечности, али у
смислу вечног живота, баш као што је скулптура вечна у свом каменом животу.

Опрости камену што ћути

-Конкретизација камена у једном од својстава: тишина, ћутња.

-Позив да се опрости камену што ћути јесте позив да се он, као и све друго у
природи, прихвати онако какво јесте...

-Камен, птица, сенка и ветар су главни мотиви у овој песми.

-Унутрашња мотивска градација: конкретно се креће ка апстрактном; време капље

тренутак (кап) по тренутак (кап). Празан круг се шири као што се шире очи када је
човек уплашен или када увиди нешто страшно. Лирски субјект је схватио колико
време брзо пролази. Лирско ја тражи благоразумевање за свет око себе не би ли
успоставио контакт са светом и природом.

-Атмосфера самоће и безнадежности може се преовладати реостваривањем

комуникације.
Уморна песма
-песма о страху и писању, стварању као поништавању себе, о непрестенаном
приближавању нестајању.

-песма призива и искушава смрт, али тиме се и супротставља смрти; две смрти су
у овој песми, физичка и стваралачка.

-Када нема страха пред светом, нема ни песме, тада је песник као обрано дрво.

-Пресахло стварање, духовна смрт и молба упућена речима да издрже још мало,
док их сама смрт или ћутња не римују.
ФЈОДОР МИХАИЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ: Злочин и казна

- О писцу. http://sr.wikipedia.org/sr-еl/Фјодор_Достојевски
-Приповетка Записи из подземља (1864) као предтекст романима Злочин и
казна (1866) и Идиот (1868).
-Типологија романа.
Најчешће сматран својеврсном психолошком анализом злочина, овај
роман, превасходно је полифонијски (мноштво равноправних свести и
њихових светова које се сливају у јединство).
Сматрамо га и социјалним романом, криминалистичким, филозофским,
а најчешће психолошким (роман усредсређен на унутрашњи живот јунака,
често писан у првом лицу).
-Роман са хуманистичко-хришћанском тезом о отпадништву од вере и
бога као узроку злочина и казни као спасу.
-Тема романа би се могла одредити (без намере да се да коначан одговор!)
као интересовање за малог човека и могућностима оправдања злочина
исправљањем друштвене неправде и помагањем пониженима и
увређенима.
-Индивидуално психолошки одговор на социјалну неправду као
мономанска (фикс-идеја) која постаје опсесија и прелази у патологију.
-Разазнајемо две основне концепције злочина: грех или грешка. То је
уједно и Раскољникова (и име јунака говори о расколу) дилема:
хришћанско-хуманистички смисао злочина (у корист и за помоћ- Дуња и
Соња) или иморалистички какав заступа Свидригајлов.
-Простор и време роману доприносе ономе што зовемо функционалним
амбијентом (скучено, мрачно, прљаво, беда која сугерише осећај
бесконачне одвратности која гуши). Све то служи мотивацији понашања.
-Као мотивација служи и материјална беда, патња као последица те беде и
идејна побуна (објављивање чланка О злочину као идеји о господарењу
сопственом будућношћу).
-Разумихин као супротност Ракољниковој идеји о новом Јерусалиму: све је
то илузија и свакако не симбол савременог људског друштва, чак супротно.
-Свидригајлов је настојник, аморалан човек по убеђењу, и носилац
негативне идеје у роману.
-Соња Мармеладова је симбол Раскољниковог преображаја, вере у
васкрснуће; разрешава парадокс и премошћује морално и неморално. Она
је проститутка која је живела са оцем пијаницом, и ситном децом.
Зарађивала је на тај начин и била верник.
-Траичност је у немоћи и зато се прибегава злочину у име идеје стотине
добрих дела што сматра етички оправданим.
-Сиромашни студент медицине Родион Романович Раскољников у
Петрограду самује и гладује, а нове идеје стижу у Русију са запада. По
основној идеји, људско друштво је подељено на обичне смртнике који су
подвргнути закону и оне необичне, самовољнике који стварају закон,
Наполеоне. Убити стеницу која сише крв и није много наспрам правде. Тако
се необичнима, који вуку свет напред, може и опростити злочин пошто су га
учинили као недоличну меру, али ипак меру, за напредак човечанства.
Будући да је Порфирије, инспектор, нашaо његово име у старичином стану,
користио је тај чланак као основну и основану сумњу против Раскоњникова.
-Аљона Ивановна, лихварка, зеленашица, одличан је материјал за
самодоказивање, док је Дуња жртва за брата, и њен брак са Лужином је
уговорен из економских интереса и као жртвовање за брата. Све је то
договорено након срамоте коју је починио Свидригајлов, човек чију децу је
Дуња чувала. Дуња је желела да сама донесе одлуку и против братовљевог
инсистирања. Док су боравиле код њега, нису га препознале, колико се био
изменио од убиства. Разумихин осећа нешто дирљиво према Дуњи, док
Раскољников према Соњи осећа љубав. Она ће прерасти као симбол-у
утеху.
-Након убистава (убија и старицу Аљону и њену полусестру Лизавету) следи
поука и несвест, бунило, враћање на место злочина, лагано психичко
разоткривање. Ту Достојевски уводи унутрашњи монолог, у стална
Раскољникова превирања и преметања по свести. Дакле, убио је начело, а
не човека. Није прешао границу, јер убиство човека није оправдано. Али
јесте убиство начела, идеје коју је представљала она, бабускера.

-Свидригајлов се појављује на преломном месту у роману. Након бунцања,

Раскољников види покрај своје постеље управо њега. Понео је новац, део
новца, који је његова жена (мистериозно умрла, а заправо ју је он убио)
оставила Дуњи уз поруку да се не удаје за Лужина. И сам се откривши у
намерама да буде великодушан и узме компромитовану девојку, Лужин
одлази, али одлази и Разумихин од Раскољникова. Један поглед је био
довољан, да лицем бола, покаже сву истину и злочин.
-Мотив Библије и Соња. Читајући му Библију, Соња враћа наду у спас.
Рекао јој је да сада има само њу, спас, наду у спас. Признао јој је иако је
знао да она не може разумети зашто је то урадио. Урадио је због себе,
самодоказивања. Хтео је да дозна да ли је гњида као сви или човек. Желео
је да има право да то учини. Соња га саветује да се покаје и призна, јер
само тако ће му бог вратити живот. Још један заплет са Свидригајловим
који станује до Соње и прислушкује. Хтео је да га уцењује. Представио се
као обузет човек, неутољене жеђи за женама. Послао је писмо Дуњи
поменувши злочин. Када је дошла на састанак, напао ју је. Она је пуцала,
окрзнула га, али није поновила. Рекла му је да га никада не би могла
волети. Пустио ју је. Оставио је сав новац Соњи и Дуњи и убио се.
-Криминалстички сиже долази до врхуинца у поновном испитивању и
изненађењу које припрема инспектор. Након што се собосликар Николај
појавио и признао кривицу, човек који је на улици оптужио Раскољникова да
је убица, извињава му се. Тиме је Раскољников мислио да још има наде.
Али, Порфирије се појављује код њега и даје му пет дана да призна
убиство. Јер он зна да Николај није крив, већ Раскољников. Иако тврди да је
убио, Николај, који припада секти РАСКОЛНИКА, и прихвата патњу и
кривицу као начело, није крив. Сматра себе поштеним човеком, а каже да је
убио.

-Раскољников признаје злочин након што је на тргу клекнуо, пољубио

земљу (како му је Соња саветовала) и одлази у Сибир на издржавање
осмогодишње казне, уз олакшице које му је обећао Порфирије ако призна
злочин; Соња га прати са Библијом. Оболео је у Сибиру, али не од рада и
савести, већ због увреде. Због поноса да је он морао да призна, да није
Човек, да није Наполеон. Одао се сам и кајао не због убиства као злочина,
већ због неуспеха. Били су срећни и заједно. Али роман се завршава тако
што аутор саопштава да Раскољников не зна шта је добио, али да то
сигурно није живот.

МИХАИЛО ЛАЛИЋ: Лелејска гора

-Романсијер, приповедач, песник, путописац; академик.
-Константе у књижевном стварању можемо захватити тематском скицом:

1. народноослободилачке борбе,
2. Црне Горе и
3. изразитим јунаком у романесконом језгру.

-Лелејска гора је роман о једној години рата (1947) и о једној партизанској

групи која је залутала после повлачења.
-Јунак, Ладо Тајовић, лута изгубљен (мотив усамљеног јунака) планинским
беспућима и оличава разорно дејство самоће на човека, посебно човека у
рату. Отуда кошмари, бунила, халуцинације, затим поодвајање личности,
морални пад и поживотињавање (идеја о анимализацији човека).
-Анимализација је у вези са егзистенцијалним страхом и сунавратом
личности, јер самоћа је сам против свега.
-Личност Лада Тајовића је подељена на ону пре Лелејске горе и ону после,
тј. ону која настаје у току боравка лелејском лавиринту.
-Најзанимљивији мотив у роману је мотив ђавола који можемо тумачити као
својврсну персонификацију рата-спољашња драма прелази у унутрашњу.
Или, према другом тумачењу, мотив ђавола разумемо као материјализацију
Ладове обамрлости, халуцинантних стања и самоиспитивања.

- На тај начин ђаво је:

1. прерушена савест;
2. саговорник;
3. двојник.
-Уметничка функција ђавола је у корективу стварности, отклону од
стварности; механизам одбране.
-Када је подељен као личлност, Ладо је:
 СВЕСНО: револуционар, борац, човек, пријатељ...
 НЕСВЕСНО: усамљеник, отуђеник, лопов, убица...

-Лелејска гора је симбол безизлаза, самоће, претње, изгубљеног пута;

метафора моралног суноврата.

-Питања за размишљање:
 Постоји ли људско биће као људско биће у самоћи или престаје да
постоји као биће у самоћи?
 На који начин је могућ пут очовечења након анимализације?

ИВО АНДРИЋ: Проклета авлија

-Најзначајнији српски писац, приповедач, романсијер, есејист и једини наш

добитник Нобелове награде за књижевност (1961. године).
-Своја рана, младалачка дела, Немири (1918) и Ex ponto (1920) објавио је
као лирску медитативну прозу, а прво приповедачко дело била је
приповетка Пут Алије Ђерзелеза.
-Године 1945. објављује три романа: Травничка хроника, На Дрини ћуприја
и Госпођица.
-Године 1954. објављује Проклету авлију, кратак роман, приповест или
новелу, а постхумно су објављена дела Кућа на осами, Омер-паша Латас и
Знакови поред пута.
-Најчешће препознат као приповедач и хроничар Босне, опчињен
мостовима (симбол повезивања и трајања људских дела; спонтана и
ненаметљива универзалност).

-Проклета авлија је роман новелистичко-мозаичне структуре са сталним

мотивом Андрићеве прозе: прича и причање. Уз то и архетип браће-
непријатеља (архетип у овом контексту је људски тип или типична ситуација
који се стално понављају у књижевним делима разних народа и времена-
ликови хероја, издајника...).
-Прстенаста композиција по принципу концентричних кругова у
приповедању са више приповедача и више тачака гледишта.

СХЕМА КОМПОЗИЦИЈЕ

1. Уводна дескрипција (снег и гроб фра Петра);

2. Сећање наратора на фра Петра и његове приче (тачка гледишта
безименог младића):
 о проклетој авлији (место, изглед, свет и живот у њој),
 о Карађозу, Латифаги (порекло, изглед, карактер, моћ
преображавања, име по узору на маску из позоришта сенки као
масци коју зло узима да се прикрије),
 о људским судбинама и нараторима (фра Петрово казивање
Хаиму, Хаимово о Ћамилу, Ћамилово о Џем султану, наставак
Хаимове приче о Ћамиловом саслушању и нестанку и слика
Ћамила у фра Петровој машти),
 о фра Петровом путу у Акру;
 3. Завршна дескрипција (снег покрива све).

-Границе прстена су у укрштању и прожимању прича у авлији. Два

композициона оквира и 8 поглавља приче уз ретроспекцију, кратко
младићево сећање на фра Петрово причање и даље преузимање приче.
Смена приповедача: објективни приповедач, па безимени младић, фра
Петар, па безимени и на крају објективни.

-Уметничка функција оквирне дескрипције (уметничка и симболичка) је у

томе што су зимски пејзаж и снег, као аморфни покривач, заправо покрови,
преко свега људског. Тиме су се сјединили небо и земља као једина
неуништивост. Препирка и попис алата упућују на све остало. Белина је све
покрила и помирила човека са том спознајом, али не и пристајањем на
смрт.
-Проклета авлија као простор, свет, живот и апсеници су људи у том свету.
Она је затвор у Цариграду и сведок симболичне приче о владавини зла, о
власти као таквој, управитељској. Низ судбина обухваћених простором и
временом. Изолација и психо-физичко мучење. Сопствено време и живот
апсеници проводе као што изгледа дрвеће у авлији: убого, малокрвно,
израњавано и огуљено. Социјално, ментално, верско и културно шаренило,
шаренило психологија у мутном времену када власт престаје да разазнаје
правог од кривог.

-Карађоз је гротескна личност из турског позоришта сенки (надимак као

ознака прилагођавања и преображавања, јер зло се прилагођава и
манипулише), управник и оличење авлије и тоталитарног система.
Карактеришу га страст, мржња и изузетна вештина у заступању ишчашене
идеологије; психолог преступничке душе. Посебно схватање кривице из
логике силника и тиранина.
-Хаим је Ћамилов сународник са страшћу за причом (брзо, много, о свему,
свима, свугде). Његова функција у ткиву романа је да пружи основне
информације о фра Петру и трагичном Ћамиловом пореклу. Ауторски
коментар, да је Хаим иначе дар, али у тоталитарном уређењу, заправо
опасност за себе и друге, говори најречитије о друштву и механизму власти.

-Ћамил је и главни јунак и наратор у једном делу романа. Централна

људска судбина која се даје у самоисповести док, у једном тренутку не дође
до идентификације, поистовећивања, са судбином Џем султана и директне
промене приповедања из 3. лица у 1. лице. Ћамил је био човек који је живео
са књигама, човек од науке, космополита, заинтересован за Џем султана,
историјску личност из 15. века, који је путовао у Египат супститушући
љубав, а што је исто учинио и Ћамил. Читава несрећа настаје у замени
теза: алузији на тренутног султана који је и сам осујетио брата за престо,
као што је то учинио Бајазат са Џем султаном. Ћамилова судбина је
отворена, јер је одведен из авлије.

-Валија је типични представник ситне власти која је умислила да је важна:

безобзирна и ауторитативна. Ситна душа са мало власти. Недоучен,
примитиван, на дну хијерархије, кратке памети, а дугих прстију .
Послушник власти.

Зашто валија мрзи књиге?

Шта је проклета авлија?

-Авлија је институција власти која дехуманизује. Симбол изолације и

прогона, казне због слободне мисли. Пример тираније неког режима
(ЕТАТИЗАМ). Казна за оне који нарушавају просек и нису послушни. Авлија
сатире биће и мрви човека.
Познато је одавно да се нека земља може познати по томе какви су јој
затвори. А када земља не одваја недужне од кривих...

МЕША СЕЛИМОВИЋ: Дервиш и смрт

-Романсијер, критичар, есејиста, представник писаца-интелектуалаца

послератног периода и-по сопственом признању-следбеник традиције
Андрића и Његоша.
-Модерни приповедач модерног времена са тачком гледишта ка људској
судбини, са лиризмом и трагизмом у егзистенцијалном сукобу са
метафизичким.
-Најпознатији романи: Тишина (1961), Магла и мјесечина (1965) и Тврђава
(1970).

-Роман Дервиш и смрт тематизује, у најширем луку, трагику интелектуалца

у приземном и неретко баналном свету, као и судбину човека који губи
ослонац у себи и вери, а проналази га у мржњи.

-Типологија романа:
1. лирски роман (рефлексије о проблемима људске егзистенције);
2. психолошки роман у исповедној форми лирског субјекта;
3. роман лика;
4. филозофски роман у чијем средишту је човек као морално биће.

-Основна тема романа је неспоразум између егзистенцијалног и

метафизичког света.
-Роман садржа два дела који су уоквирени цитатима из Курана са
лајтмотивом да је сваки човјек увијек на губитку.

-Роман је исповест на смрт осуђеног човека који исписује (ретроспективно

приповедајући свој живот-од догматика до побењеника, од верничке
оданости до јеретичког нереда и трагизма). Појава да протагониста
проговара са позиције приповедача је занимљива и са платформе читаоца.
-Врло је важна тематска линија власти у роману и мотив људске побуне
против дивље стихије у свету. Роман има аутобиографску основу-
Селимовићевог брата, Шефкију, стрељали су 1944. године као партизанског
команданта, и тада је, по речима самог писаца, све његово доведено у
питање. Више од две деценије је покушавао да прихвати и измедитира
смрт свог брата... Зато је роман делокализован и измештен у 18. век, у
турско време уз политичко-идеолошки и верско-идеолошки план. Када се
вера и политика сретну, верник и дервиш нестају, а постаје поражен човек и
плен. Из уређеног система вредности са почетка романа, текије као
хронотопа среће, одговора и острва спокојства, излази се право у смрт, јер
се бира погрешан пут пред небом.
-Најчешће се за Ахмеда Нурудина (свјетло вере) каже да је симбол
човековог размишљања о судбини онаква каква јесте-синтеза могућности у
животу. Отуда мишљење да је изневерено читаочево очекивање у
ауторском односу према куранским истинама; идеја о безизгледности
човековог положаја не постоји у Курану. Мотив Курана као свете књиге
уведен је у приповедање као чвст ослонац, кодекс вредности, али и са
композиционом улогом оквира, прстена.

-Ахмед Нурудин би могао да буде и наставак Његошевог владике Данила

или Андрићевог Ћамила, али као свјетло вјере и свјетло пораза; човек
великих мисли и страсти у времену малих хоризоната и оличење
МЕРХАМЕТА (неперстане човекове тежње за садејством са добротом).
-Мишљења да људско постојање стално искушава себе, Ахмед Нурудин
борави у атмосфери људског пораза и подлеже му.

-Хасан је Нурудинов пријатељ, свежина живота, нада и светлост да није

сваки човек увек на губитку. Оличење несталности, хедониста, занесењак.
Они су супротствљени по принципу: vita activa (Хасан који репрезентује чин,
делање) и vita contemplativa (Ахменд који представља свест о чину). Али
неје Ахмед Нурудин сасвим човек који не дела. Чини он оно што мисли да
мора, само то чинио погрешно. Они се међусобно осветљавају, али оно што
надређује све јесте извесност смрти; она полови свет, она је граница и на
путу добра, вере, и на путу зла, власти и мржње.

-Мула Јусуф је је пријатељ, али и дужник који је морално инфериоран и у

тренутку када Ахмед издаје Хасана, нестаје и страх од инферорности.
Почиње борба једнаких. И то је механизам власти. Обојица издају
пријатеље!

-У етичком слоју романа имамо питање како се носити, како живети пред
дефинитивним, као што је смрт. Ахмедова трагична кривица је у
неодлучности, колебљивости, јер етика је замисао, а живот бива. Да ли је
појединачни живот важнији од начела? Начела тоталитарне власти и
начела смрти, јер то значи да је сваки чопвек на губитку.

-Мотив побуне Ахмеда Нурудина повезан је са Исхаком, бегунцем којег

спасава и који представља његов alter ego, лепоту и бунт.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Корени

-Први роман Добрице Ћосића, Далеко је сунце (1951). говори о ратном

искуству из НОБ-а, а други, Корени (1954), о догађајима у Србији с краја 19.
века и психолошкој анализи менталитета српског села и почетак саге о
Катићима.
-Роман Деобе (1961) говори о Другом светском рату.
-Повратак епским темама и историјском роману у роману Време смрти
(1972-1979) у четири књиге, као наставак приче о Катићима, а затим
трилогија Време власти (1984-1986).
-Роман Корени тематизује Србију у 19. веку, као и трагику породице Катић
кроз сукоб оца са сином, тј. синовима.
-Очеви немири због немогућности да очува породицу, лозу Катића, коју би
да учини славном и племенитом, почев од њега, па преко својих синова и
наследника-означићемо питањем порекла.
-Синовљеви немири (питање наследника, као терет очекивања)
представља, на микро плану, Катиће, а на општем плану то је Србија.
-Тематска окосница јесте положај породице Катића која има славну полазну
тачку из Карађорђева устаничкога времена, али која опада почетком 19.
века. Корени Катића су нејасни због Катине везе са Луком Дошљаком, а
Аћим би да све то нивелише и учини своју лозу славном, почевши од њега,
радикалског првака који спрема буну против обреновићевског режима. Има
двојицу синова, антипода: Ђорђа и Вукашина.

-Ђорђе је сеоски газда, трговац, представник грађанства, а Вукашин је

француски ђак, интелектуалац, који одбија да настави очеву радикалску
традицију и окреће се европском либерализму; представник српског
интелектуалног слоја.
-Отуда романескна прича тече у два правца сливајући се тамо где и извире-
у питању наследника.

-Роман Корени је поетски психолошки роман, умногостручене субјективне

перспективе.
-Техника монолога сведочи о новинама у приповедачкој традицији српске
књижевности; оријентација ка унутрашњем свету као избор тематике.
Колико је унутрашњих личности у роману, толико је и монолога (међусобне
разлике прате разлике у монолозима, јер је он строго функционалан: ток
свести, ток мисли одређује и ток подсвести што одређује и открива интимне
личности јунака са повезивањем садашњег и прошлог времена, као и
различите перспективе сагледавања догађаја).
-Хроника породице Катића тече спољашњим током (свакодневни живот,
објективно казивање) и унутрашњим (емоционални набој и интимне
дилеме).

-Поменућемо ретроспекцију, унутрашњи монолог, рефлексије, симболичан

и поетски језик, смене дијалога и нарација, солилоквија (директног
унутрашњег монолога) и промене тачака гледишта.

-Аћим Катић је оличење устаничког бунта и политичке амбиције;

самоуверени сељачки вођа опседнут славном српском прошлошћу и
националним поносом; очајан, јер га синови издају-Ђорђе јер не успева да
одржи лозу, а Вукашин јер га издаје и прилази либералима, непријатељима.

-Ђорђе Катић је мученик, несрећник, моћан а беспомоћан; инфериоран у

односу на брата и оца, фрустриран немогућношћу да остави наследника и
тиме освоји очеву љубав; понижен јаловошћу постаје насилник.
-Симка је оличење инстинкта самоодржања, здравог разума и оданости.

-Вукашин Катић је оличење нове генерације; надахнут идејама

западноевропске културе која одустаје од традиције патријахалног морала.

ДАНИЛО КИШ: Енциклопедија мртвих

-Приповедач, романсијер, есејиста, преводилац и један од најистакнутијхих

писаца савремене књижевности; ерудита, елитиста, артиста...
-Писац историјских и цивилизацијских тема, подједнако колико и основних
питања људске егзистенције.
-Хроничар једне јеврејске породице од Раних јада до Пешчаника.
-Последња и зрела фаза стваралаштва дала је две збирке, Гробницу за
Бориса Давидовича и Енциклопедију мртвих.
-Техника монтаже и цитата из литерарних и свакаквих других извора
(цртежи, скице, документи, фиктивна сведочења...) представља
најзанимљивију Кишову технику међу бројним другим, и традиционалним и
постмодерним.
-Поетички принцип Данила Киша је стварање на основу истинитих или
фиктивних историјских и документованих догађаја: Документ је
најсигурнији начин за постизање уверљивости и истинитости, а шта је
друго циљ литературе, сваке литературе, него да увери читаоца у
истинитост онога што се приповеда, у истинитост свих књижевних
фикција.
-Енциклопедија мртвих тематизује опсесивну тему Кишове литературе-
смрт. Документ за ову причу је садржина једног чланка о архиви САД-а са
именима 18 милијарди људи, а са циљем да се региструје човечанство.
-Приповетка је посвећена Мирјани Миочиновић, Кишовој љубави, а јунак
енциклопедијске одредница је Ђ. М. (Ђуро Миочиновић, отац казивача
приче).
- У тематско-мотивском склопу учествују:
1. мотив књиге,
2. мотив стварња,
3. мотив болести и
4.мотив цвета.
-Приповедање из првог лица, уз обраћање читаоцу и коментарисање
енциклиопедијског садржаја, и повремено преузимање приче. Субјективни
приповедач је потпомогнут објашњењима.
-Новела претендује да представи и буде цео живот; Киш настоји да
обухвати све релевантно за један живот. Занимљива је анализа шта све то
чини један живот...

-Човечанство је историја људских судбина и биографија, а догађаји су

повезани људском судбином и зато се говори о појединцу; индивидуално и
опште је нераздвојно.
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ: Пробудим се
Реквијем

-Најсвестранији песник данашњице који је означио нови смер српско

модерног песништва педесетих година 20. века (у смеру европеизације и
есејизације поезије, ка промишљању света и рефлексијама у песничким
сликама).
-Посве нова естетика и нова поетика изазвале су расправе о сликама
времена, песничким обртима преко пројекција ружног, морбидног,
неулепшаности која пролази и кроз социјални оквир. Васко Попа и Миодраг
Павловић, обојица својим збиркама поезије, Кора и 87 песама, утиру давне
1952. године нов пут.
-Ангажованост постаје озбиљан оквир поезије, као и наративност,
интелектуалност, проблемски приступ, објективност-све то утиче на
стварање П(Р)ОЕЗИЈЕ.

-Миодраг Павловић пева о драми модерне цивилазације, о фрагментима

стварности који одишу целином, неспокојству, апсурдним законима,
савременом човеку у сукобу са временом, о анксиозности, човековој
усамљености, о човеку изгубљеном у граду, свету и о немогућности да се
додирне, разабере људско у себи.

-Збирка 87 песама, од самог наслова, говори хладно и објективно. Хладно и

објективно се најчешће наводе као карактеристике Павловићеве поезије.
-Присутне одреднице и у песмама Реквијем и Пробудим се уз још и:
супериорно-ироничну лежерност, натуралистичке склоности ка апокалипси,
суноврату и злу. –

-Свеопшта деструкција свега људског и свет као хаотична и халуцинантна

творевина-тема је ове збирке.
-Сам стих је већ и графички и мелодијски, ослобођен интерпукције, а по
диктату страха; изломљен, предат човек избацује речи, сирове, голе. Човек
се предао смрти, равнодушан је, чак и када је умро неко близу, као у песми
Реквијем.
-Питање хуманизације света јесте питање хуманизације пољуљаних
вредности у том свету. У песми Пробудим се лирско ја једино још верује у
записано као нешто што може да остане иза вихора, разорног ветра који све
брише. Метафоре као претње расту градативно, из стиха у стих, до
апокалипсе када ни мртви нису у миру. Сусрет са стварношћу након
буђења је приказан стихом о зрелим вишњама које падају у блато. Драма,
хаотизација, вртлог, вир, увлачи у себе све, али преостаје мала нада, тамо
преко реке, преко границе. Порука песме је у апелу да се спречи заборав.
Тамо где је људског заборава ту су отворена врата злу.

-Песма Реквијем здружује мотиве живота и смрти. Ова песма се може

схватити као наставак на претходну. Опело над онима који заборављају
нестајање људскости, одсуство саосећања. Песма тематизује однос живота
према смрти која је ту, близу, и однела је неког блиског. Песник користи
апострофу, дирекно обраћање , јер смрт једног човека је део живота и
смрти другог, свих нас. Ако је свет ускраћен за један мозак, ускраћен је за
једну могућност, једну генијалност. Наспрам смрти песник поставља слике
живота који се наставља, са свим лицемерностима, индиферентностима,
слободом, равнодушностима... Хуманистички план песме би требало да
пробуди успавану свест и позове на емпатију и садејство бића које губи део,
по део, губи себе.