Странац

Казао сам му да не знам шта је грех. Само су ми

саопштили да сам крив. Крив сам, платићу, и
ништа се више од мене не може тражити (Kami
1976a: 86).
 Побуњени човек
 АКО НИ У ШТА НЕ ВЕРУЈЕМО, АКО
НИШТА НЕМА СМИСЛА И АКО НЕ
МОЖЕМО ПОТВРДИТИ НИКАКВУ
ВРЕДНОСТ, СВЕ ЈЕ МОГУЋЕ И НИШТА
НИЈЕ ВАЖНО.
 Самоубиство и уморство два су лица несретне
интелигенције која патњи ограниченог
опстанка претпоставља црну егзистенцију
која поништава земљу и небо.
 МОДЕРАН РОМАН
 Роман је, од друге половине прошлога века,
постао доминантна књижевна врста, слободни
облик изван канона класичне поетике, отворене
структуре, која се опире свакој довршености и
пружа бескрајне могућности комбиновања.
 Едвард Морган Форстер је, помало иронично,
дефинисао роман као приповест од преко
50.000 речи, предочавајући немогућност
прецизног теоријског одређења појма.
 ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА
РОМАНА
 Настао у касном средњем веку, из витешког и касно
античког љубавног романа, везивао се, већ својим
пореклом, за уобличавање приватног живота човека.
 У антици, средњовековној књижевности, у доба
ренесансе и класицизма, лик у роману био је
подређен фабули, само илустрација одређене теме.
 Током развоја профилисао се књижевни јунак,
посебно у роману XVIII, XIX и XX века, који је не
само носилац фабуле него и један од могућих погледа
на свет дела артикулисан на литерарни начин.
 Јунак
 Према класификацији личности у прозном делу коју
врши Нортроп Фрај, следећи развојне тенденције у
историји књижевности, јунаци се разврставају према
делатној моћи на полубогове, јунаке мита, јунаке
легенди, бајки, и народних приповести, који су изнад
обичних људи, позитивних моралних својстава,
предодређени да буду страдалници, на јунаке
реализма који губе херојска обележја и постају један
од нас, и на јунаке који су испод просека и припадају
ироничкој књижевности, пародиране јунаке (RKT
1985: 397) у које спада и јунак модерног роман.
 Јунак је облик свести о себи
 Јунак књижевног дела временом постаје облик свести
о самом себи; модеран роман психолошки нијансира
ликове, описује стања свести и подсвести, нуди њихов
интелектуални профил и мисаони универзум.
 Књижевни лик, као скуп извесних моралних, мисаоних
и осећајних својстава одређених особености,
реаговања, говора и понашања представља људску
личност у књижевном делу. Термини лик, јунак,
карактер, тип и портрет могу се узајамно замењивати
уколико се употребе у ширем значењу.
 ПАРАДОКСАЛАН МЕНТАЛНИ
СКЛОП
 Јунак модерне прозе не подлеже наведеној
класификацији, јер је до ексцентричности
индивидуализован, а захваљујући различитим
техникама интроспекције откривамо његов
тајновити свет.
 У свету његове имагинације проналазимо
сложене алузије које одводе у чудесно. Зато нам
је јунак модерне прозе занимљив, јер има
привлачну снагу због саме парадоксалности
менталног склопа.
 ДИНАМИКА УНУТРАШЊЕГ
РАЗВОЈА ЈУНАКА
 Лик у књижевном делу је носилац пишчевих
погледа на свет, креатор радње или учесник у њој –
он је око уметничког света дела.
 Савремени роман не портретише, не карактерише,
не типизира јунака са аспекта писца. Слика јунака
дата је из перспективе протагонисте, а остварена је
новим литерарним техникама: солилоквијумом,
унутарњим монологом директног и индиректног
типа, техником асоцијација и методом тока свести
(Škreb 1983: 335-374).
 СТРАНАЦ
 Роман Странац Албера Камија појавио се као
странац у француској књижевности, особен
по суздржаној једноставности, у којем
доминира осећање изгубљености актера прозе
у властитој егзистенцији.
 ОСЕЋАЊЕ АПСУРДА
 Роман је особен по осећању апсурда, које је
плод судара јунака и света у којем живи, а
главни јунак Мерсо сродан је Јозефу К. – по
сличном доживљају света, по стању унутарње
напетости, нелагоде, по атмосфери тескобе.
 Парадокс живота
 „Ако иде полагано, човек се извргава
сунчаници. Но ако иде пребрзо, човек се озноји
и у цркви га захвати врућица. Имала је право.
Није било излаза.”
 Прича о Чеху кога су убиле у незнању мајка и
сестра илустрација је апсурда.
 „Ја сам хиљади пута читао ту приповест. У
једну руку она је била невероватна, а с друге
стране беше природна.”
 Мерсоова искреност
 Мерсо, просечан службеник, који се ни по
чему није разликовао од своје околине, био је
крајње искрен и отворен, никога није
обмањивао, није желео, како записује Солар
(Solar 1985: 145-148), спровести уобичајену
рационализацију којом по навици прикривамо
хаотичну бесмислицу свакодневних збивања
како бисмо себе оправдали.
 Илустрације
 „Упита ме да ли је волим. Одговорим јој да
то не значи ништа, али да ми се чини да не.”
 „Увече је Марија дошла по мене и упитала ме
је да ли би се хтео оженити њоме. Рекао сам
јој да ми је свеједно и да бисмо то могли
учинити ако она хоће. Тада примети да је
женидба озбиљан корак, одговорио сам јој да
није.”
 Егзистенцијалистички роман
 Мерсо, јунак без мајке, на чијој сахрани не
плаче, опире се свакој лажи и
конвенционалности. Протагониста је
егзистенцијалистичког романа, који осећањем
апсурда указује на антагонизам човека и
света. Ками не портретише јунака, он укида
наратора као посредника између дела и
читаоца, уводећи нас у причу и пратећи
његову исповест.
 Неконвенционалност
 „Тада ми понуди шољицу беле кафе. Како
веома волим белу кафу прихватим, и он се час
после врати с послужавником. Попио сам.
Тада ме је спопала жеља да пушим... Било је
тихо, кафа ме је угрејала, и кроз отворена
врата је улазио мирис ноћи и цвећа. Мислим
да сам задремао.”
 ЈЕВАНЂЕЛСКИ АРХЕТИП
26,
36. Тада дође Исус с њима у село које се зове Гетсиманија, и рече
ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу.

26,
37. И узевши Петра и оба сина Зеведејева забрину се и поче
тужити.

26,
38. Тада рече им Исус: Жалосна је душа моја до смрти; почекајте
овде, и стражите са мном.
 Јеванђеље по Матеју

 26, 39. И отишавши мало паде на лице

своје молећи се и говорећи: Оче мој! Ако је
могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет
не како ја хоћу него како Ти.

 26,40. И дошавши к ученицима нађе их где

спавају, и рече Петру: Зар не могосте један
час постражити са мном?
 Алузија на суђење
 „Кад су сјели, већина ме је од њих
проматрала и климала у неприлици главом.
Усана им је нестало у устима без зуби, па
нисам могао знати да ли ме поздрављају или
се ради о трзању. Један час добио сам
смјешан утисак да су они зато тамо да ми
суде”.
 Фабула
 Фабула романа испричана је у првом лицу,
ретроспективно, поступком унутрашњег
монолога, који нас уводи у живот
ексцентричног јунака – живи по инерцији, из
навике, не анализирајући властити живот, не
постављајући питања, не чудећи се
непредвидљивим догађајима који га чине
случајним убицом.
 Отуђење Мерсоа
 Роман је замишљен као неутрални запис
јунака, без икаквих самотумачења, због чега
нам делује хладно, а околина га не може
разумети.
 „Данас је мајка умрла. Можда јуче, ја не
знам. Примио сам телеграм: Мајка умрла,
покоп сутра. Искрено саучешће. То ништа не
значи.”
 Смрт је тријумф апсурда
 Дело које, на први поглед, не доживљавамо
као аналитично, нуди посредовану објективну
анализу страдања главног јунака, у другом
делу романа, у којем се препознају
хуманистичке идеје, анализирају узроци
кривице и истиче неправедност смртне
пресуде.
 Убица мајке
 Неспоразум јунака и света кулминира у
смртној пресуди која се изриче протагонисти,
не због чина убиства, него због неприхватања
конвенционалног понашања.
 МИТ О СИЗИФУ
 Филозофски есеј Мит о Сизифу који
појашњава филозофију апсурда, доводи у везу
митског јунака, побуњеника против смрти, с
модерним јунаком, који у тренутку револта
бива свестан бесмисла живота – постаје
убица, бунећи се против смрти, усамљености,
неслободе, против неподношљиве празнине
свакодневице.
 Мит о Сизифу
 Митског Сизифа, у тренутку обављања
апсурдног чина, треба замислити срећним, јер
се ставља изнад властите судбине, свестан
апсурда егзистенцијалног крета. Овај нам
Камијев есеј помаже да разумемо негативног
јунака Мерсоа, као отисак свог митског
претка, полубога – зато нам делује усамљено
у свом страдању и узвишено у својој
отуђености.
 Антагонизам човека и света
 Ками је желео да изрази тензије које настају у
суочењу човека и света, да направи снимак
раскорака између бивствовања и идеала,
између стихије и потребе за
рационализацијом живљења, што се находи и
у темељима књижевног дела Франца Кафке.
 Егзистенцијално утамничење
 Мит о Сизифу је, суштински, обогаћење
романескне структуре и апартан начин
додатне карактеризације једног од
најособенијих ликова у европској
књижевности. По Камију, човекова судбина у
знаку је ограничења – његове снаге нису
равне природној и друштвеној стихији која га
угрожава.
 Смисао у слободном избору
 Мерсо је заточеник света у коме влада
комуникацијски шум, где нема разумевања и
блискости, где истинословцима због тога бива
суђено. Он сазрева у свету апсурда, намеран
да смисао постојања пронађе у свесном
избору, према архетипу што горе то боље,
пстављајући се изнад властите судбине.
 Архетип погрешног избора
 27, 17. „И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога
хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса прозваног
Христа?
 27, 21. А судија одговарајући рече им: Кога хоћете од
ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву.
 27,22. Рече им Пилат: А шта ћу чинити с Исусом
прозваним Христом? Рекоше му сви: Да се разапне.”
 Логички лавиринт
 Оно што остаје као суштинско одређење
нашег бића, то је суочење оног ирационалног
и оне избезумљене жеље за јасноћом чији
позив одзвања у дубини човековог бића –
записује Ками у Миту о Сизифу.
 Апсурдна акција
 Веродостојно обележје апсурдне ситуације је
Мерсо, јунак без наде и очајања, немоћан,
драматично распет између разума и тела,
свести и стихије коју не може да контролише.
Како опстати у свету бесмисла ако не позивом
на акцију, која је једини човеков отпор, па
макар она била и апсурдна – наук је који
Мерсо спознаје из Сизифове побуне.
 Апокалипса
 „Учинило ми се као да се небо отвара у својој
ширини да из себе пусти огњену кишу. Биће
ми обузе велика напетост и ја сам згрчио руку
на револверу. Ту је уз суви и заглушујући
прасак све почело. Схватио сам да сам
пореметио равнотежу дана и тишину обале на
којој сам био сретан. Тада сам пуцао још
четири пута. То су била четири ударца којима
сам покуцао на врата своје несреће.”
 Сунце
 Амбијент романа, замишљеног као хладна
исповест убице загледаног у своју смрт, у
ишчекивању смртне казне, своди се на
осунчани медитерански пејзаж, као доказ
трајности природе и трошности и
пролазности човека опчињеног њоме.
 Сунце
 „Сунце ми је почело жарити јагодице и
осетио сам да ми се капљице зноја скупљају у
обрвама. То је било исто оно сунце као онога
дана када сам покопао мајку, и као онда
болело ме је чело и све су ми жиле куцале у
телу. Због тог жара који нисам могао
подносити помакао сам се напред.”
 Сузе
 У исти час сакупљени зној у мојим обрвама
наједном се слије на веђе и покрије их млаким
и густим велом. Очи су ми ослепеле иза тог
застора суза и соли. Осећао сам ударце сунца
по челу и нејасно светао мач што је избијао из
ножа, непрестано уперен према мени.”
 Јунак модерне прозе
 Мерсо је модерни јунак, у грчу
интелектуалног суочења са смрћу,
беспомоћан, али и ослобођен страха од смрти.
Његов живот је вечна садашњост – актер ове
прозе живи без вере и идеала, без мотива и
идеја, без могућности утехе коју не тражи. Он
је један од најсавременијих јунака модерне
прозе.
 Тријумф апсурда
 „САМО ДА СЕ СВЕ ШТО ПРЕ ЗАВРШИ, ДА
СЕ МАЊЕ ОСЕТИМ САМ, НИЈЕ МИ
ПРЕОСТАЛО НИШТА ДРУГО НЕГО ДА
ПОЖЕЛИМ ДА НА ДАН МОГА СМАКНУЋА
БУДЕ МНОГО ГЛЕДАЛАЦА И ДА МЕ ОНИ
ДОЧЕКАЈУ С ПОВИЦИМА МРЖЊЕ.”
 Лицемерје
 Догађаји о којима јунак прича у првом делу
романа реконструисани су из друге
перспективе, у облику истражног поступка,
који је и начин да се представи живот у кругу
и под велом смрти. У Странцу, чији је назив
метафоричко одређење егзистенције анти-
јунака, искреност, спонтаност и
неконвенционалност доживљавају пораз.
 Неправедност правосуђа
 Мерсо има морални интегритет, упркос томе што је
убица. Он остаје веран својој истини, као Сизиф везан
за своју стену. Апсурдни јунак смрт прихвата обасјан
трагичном ведрином, осветљен достојанством актера
античке трагедије, катарзички прочишћен и наново
осмишљен у суочењу са смрћу. Као жртва животних
околности и објекат ирационалног насиља Мерсо је
непобитан доказ неправедности правосудног система.
Он није очајан, иако немоћан, већ сав у гесту побуне
који, иако апсурдан, постаје његов заштитни знак.
 Архетипска проблематика
 Судбина Камијевог јунака одређена је
препознатљивим типолошким ситуацијама –
суочење са смрћу и њено прихватање,
ишчекивање Голготе, глас мржње масе који
призива. Успостављање контекстуалног
значења, довођење у везу са јеванђељима на
које нас текст упућује, додатни је начин
употпуњења карактеризације Мерсоа,
разумевања тежине његове жртве, која је
белодани архетипски мотив.
 Митско достојанство Мерсоа
 Митско-легендарни контекст Мерсоовог лика
чини га привлачним јунаком, упркос његовој
привидној хладноћи и одбојности, даје му
топлину и достојанство и издиже га, изнад
равни романескне структуре, у митска
пространства.
 Живети апсурд
 Странац нам је близак као неко ко долази иза
огледала, као најближи и обеспокојујући брат
кога проналазимо на властитим
фотографијама, тврди Гиљермо Де Торе.
Мерсо нам буди и осећај мучнине, због пада
човека, због свести о томе шта смо.
 Постојати – значи живети апсурд, вели
Ками, у бесмисленој егзистенцији, дакле,
извршити филозофско самоубиство
 Проблемски приступ роману Странац

 Уводни део часа у трајању од десетак минута

осмишљен је истраживањем рецепције романа
у одељењу.
 И ПОЗИТИВНА И НЕГАТИВНА
РЕЦЕПЦИЈА МОГУ БИТИ МОТИВАЦИЈА
ЗА РАД НА ЧАСУ.
 Типологија романа
 Бављење типологијом романа, планирано за
уводне разговоре замишљено је као
обнављање знања из теорије модерног
романа.
 Ученици добијају задатке типа: Покажи да је
Странац егзистенцијалистички роман! На
основу чега закључујеш да је то роман лика?
Уочи елементе модерности у структури дела!
 Проблем кривице
 Уводна размишљања иду у правцу примене
наученог, корелације и интеграције,
повезивања јунака у модерном роману преко
проблема кривице. Тако се оживљава стечено
знање и обезбеђује његова трајност.
 Методички приступ
 Средишњи део часа (30 минута) усредсређен је
на анализу одломака из текста применом
текст методе. Наставник се одлучио на
овакав начин рада јер је роман веома
комплексан, па је читање на часу и својеврсно
дешифровање текста. Истовремено,
истраживачки рад на тексту штити наставника
од изненађења типа: ученици нису прочитали
дело, или изговора: нисам разумео текст, јер
сам га давно прочитао.
 Мерсоов пуцањ
 Почетак анализе везан је за драмски чвор
Странца – убиство Арапина из шестог поглавља.
Инсистира се на сваком сегменту текста, сваком
гесту јунака, уз опажање експресивности описа.
Мотив сунца и Мерсоов однос према природној
стихији је повод за дискусију (Како јунак реагује
на топлоту и блештавило светлости? Уочавајући
Мерсоове нагонске реакције, ученици констатују
да је пуцањ и покушај бега пред природном
стихијом која актера прозе чини немоћним. )
 Погрешан избор
 Запажа се контрадикторност јунакових
поступака (одузима пиштољ да би спречио
сукоб, а сам га употребљава). Наставник
истиче архетип погрешног избора,
доминирајући у понашању Мерсоа, који
непрекидно иде против себе, вођен начелом
што горе то боље. Убиство Арапина
(филозофско самоубиство) тумачи као
апсурдну побуну против друштва и његових
неправедних закона .
 Потиснута кривица
 Потом се сцена убиства Арапина доводи у везу
са сахраном мајке из првог поглавља.
Истраживачко читање намеће увид да је јунак
подсвесно оптерећен кривицом (Траже се
сцене у роману где актер прозе изговара речи:
нисам крив). Запажа се Мерсоово
неконвенционално понашање и опажају његове
манифестације: не плаче на сахрани, пије белу
кафу и пуши над мајчиним одром, савладава га
сан пригодом бдења.
 Апсурд егзистенције
 Сцена сахране упоређује се са убиством
Арапина и уочавају аналогије, истиче мотив
сунца, топлоте, осећања немоћи, чиме се баца
ново светло на јунакову животну филозофију.
Мотив сунца се повезује са мотивом смрти, а
убиство се тумачи као побуна против
апсурдне егзистенције.
 Побуна
 У структури Мерсоове личности, који нам се у
Странцу исповеда техником унутрашњег
монолога, пред извршење смртне казне, уочавамо
митски отисак - повезивањем са јунаком
Сизифом, великим побуњеником против смрти.
Мерсо је жртва бесмислених околности и објекат
ирационалног насиља, закључујемо; он, као
антички јунак, иако трпи неправду, доживљава
апсурд, али га превазилази и изнад њега се
уздиже, апсурдним гестом, који је знак побуне.
 Тумачење у контексту Мита о
Сизифу
 Ками у филозофском есеју Мит о Сизифу
вели да Сизифа треба замислити срећним јер
у његовом безнађу не влада очај. Наставник
ученицима појашњава појам апсурда и преко
проблема кривице, која је бесмислена,
отуђења, неслободе и смрти.
 Ишчекивање смртне казне
 Следи закључак да је Мерсо трагичан у својој
егзистенцији и узвишен у својој помирености
са смрћу која га ослобађа страха; уочавају се
архетипске ситуације: суђење, жртвовање
(сагледиво у кажњавању Мерсоа), те
ишчекивање смрти – које чине привлачним и
препознатљивим овог негативног јунака.
 Оживети атмосферу суђења
 Ученици добијају задатак да прочитају новински чланак о
Чеху и његовој трагичној смрти који појашњава појам
апсурдне кривице. Средишњи део часа поентиран је
изазивањем класичне проблемске ситуације која ће
довести до сукоба мишљења: браним, односно, оптужујем
Мерсоа!
 Одељење се дели на две групе, браниоце и тужиоце –
води се дискусија, уз аргументацију из романа. Тако се на
прави начин оживљава атмосфера суђења из другог
поглавља Странца. Ученици добијају неколико минута да
конципирају оптужбу, односно одбрану, да изрекну свој
суд о Мерсоу.
 Креативна надградња
 Завршни део часа (10 минута) посвећен је избору
литературе која третира феномен Мерсоове апсурдне
кривице. Ученици се критички одређују према њој и
опредељују се за најприхватљивију анализу дела.
 Своде се утисци уз разговор о дубинском,
аналитичком и активном читању које је неопходно
применити при интерпретацији модерне прозе.
 Креативна надградња ученика обезбеђује се
дописивањем завршетка Странца јер је наглашена
асиметрија у композицији романа којем недостаје
последње поглавље.
 ЛИТЕРАТУРА
 Bahtin 1989: Mihail Bahtin, O romanu, Beograd:
Nolit.
 But 1976: Vejn But, Retorika proze, Beograd: Nolit.
 Шкловски, 2015, О теорији прозе, Нови Сад,
Сремски Карловци, Издавачка књижница Зорана
Стојановића.
 Moderna teorija romana 1979: Moderna teorija
romana. Izbor, uvod i komentar Milivoj Solar.
Beograd: Nolit.
 ЛИТЕРАТУРА
 Peleš 1982: Gajo Peleš, „Lik i ličnost”, u: Iščitavanje
značenja, Rijeka: Izdavački centar.
 Roman 1975: Roman. Priredio Aleksandar Petrov.
Beograd: Nolit.
 СКСП 1997: „Српска књижевност и Свето
писмо”, у: 26. научни састанак слависта у Вукове
дане. Београд: Међународни славистички центар
на Филолошком факултету: Филолошки факултет.
 Solar 1980: Milivoj Solar, Ideja i priča. Zagreb:
Znanje
 ЛИТЕРАТУРА
 Solar 1990: Milivoj Solar, Suvremena svjetska
književnost, Zagreb: Školska knjiga.
 Торе 2002: Гиљермо де Торе, Историја
авангардне књижевности, Сремски
Карловци: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића.
 Форстер 2002: Едвард Морган Форстер,
Аспекти романа. Редиговао и приредио
Светозар Кољевић. Нови Сад: Orpheus.