Предговор

''Нехајне, подругљиве, насилне - такве нас жели мудрост; она је жена и увијек воли само ратника''.
- Фридрих Ниче

Када би се у једној реченици могла сажети читава ова књига, онда би то било у овој мисли
духовног оца незнаног јунака који је одлучио спровести нас заборављеним стазама до Олимпа. Дух
Фридриха Ничеа заиста провејава од почетка до краја ове сјајне авантуре, аутор га цитира именом и
презименом преко 20 пута и не трудећи се да сакрије имитацију стила свог узора: стил који је
језгровит, епиграматичан и осмишљен да читаоца потакне на размишљање. Но, шта је заправо ова
књига и може ли се наслутити ко се крије иза несвакидашњег псеудонима аутора? Aутор је
самостално објавио књигу путем Амазон Паблишинга у јуну 2018. године. Увод који претходи
наступајућим поглављима, којих има укупно 77, написан је намјерно лошом граматиком, мијешајући
Ничеанску филозофију са критиком модерног друштва. Такође, аутор експлицитно наглашава да
књига није замишљена као политички манифест (иако је то на неки начин постала) и да је написана у
дионизијској „атмосфери весеља и смијеха“, критикујући на тај начин мејнстрим медије за које
вјерује да намјерно одстрањују хумор како би убили сваку честицу духа у читаоцима. Темељ књиге су
приче о античким херојима, попут Алкибијада, Перијандера из Коринта, као и оне о херојима из
хомерских епова. Аутор посебно уздиже и слави личности пирата и својеглавог војника среће као
херојске идеале достојне опонашања. Иако аутор не даје изворе, биљешке или формалне
референце, веома често помиње (наравно) Ничеа, Шопенхауера и античке предсократске мислиоце
попут Хераклита.
Цјелокупна књига одише дубоким антиегалитаризмом, а еминентни амерички
палеоконзервативни магазин Крониклс (Chronicles Magazinе) хвали аутора као ''интелектуалног
интернет пирата који је схватио да живимо у Ничеовој ноћној мори неограниченог егалитаризма'' .
Битна ставка коју вриједи истаћи је аналогија ауторовог ''инсектоида'', ''човјека-инсекта'' (Bugman),
који је производ модерног егалитарног друштва, са идејом ''посљедњег човјека'' Ничеа и Александра
Кожева. Добар дио књиге се бави управо исмијавањем ''прогресивног'' и осјетљивог ''човјека-
инсекта'' двадесет и првог вијека, којег аутор описује као бета мужјака лишеног снаге усљед
дјеловања феминизма и политички коректног модернизма. Инсектоид се, према аутору, ''претвара
да је мотивисан саосјећањем, али је умјесто тога мотивисан титанском мржњом према сваком
облику љепоте''. Односно, ничеански речено, инсектоид је подстакнут чистим ресентиманом и жуди
за рушењем свега што је јаче, љепше, и моћније од њега. А највећа пријетња данас за мушкарце
представља управо ширење поменутог типа инсектоида међу младићима, претварајући их у
послушне чланове мравињака или кошнице гдје влада краљица-мајка или, по ријечима аутора,
''матори склеротик'' или матријарх (који може да буде и мушкарац али са претежно женским
особинама) који им исисавају све животне сокове и вољу за борбом, авантуром и освајањем као
неодвојивим дијеловима сваке оригиналне мушке личности. Књига пружа увид у један шири
историјски преглед таквих односа и смјена патријархално-матријархалних устројстава у одређеним
друштвима, као и жестоку критику сједилачког типа цивилизације у односу на слободни номадски
стил степских и поморских народа које аутор описује као увијек жељне за освајањем простора. А то је
данас одлика која је убијена и код појединаца, а камоли код читавих народа, што представља
својеврстан парадокс јер је технологија већ завирила скоро у сваки кутак планете а и ван ње. У том
смислу аутор помиње клаустрофобију као најплеменитију фобију, јер тежи управо освајању и
присвајању околине. Одређене паралеле се могу повући и са традиционалним српским
задругарским устројством сеоске проширене породице, иако се сви ауторови описи не могу стриктно
примијенити на наш простор јер су такве заједнице у основи биле патријархалне. Можда би нешто
најсличније ауторовом поимању слободе у нашем случају биле полуномадске сточарске катунарске
заједнице, независне од било које централне власти, које не живе од ''мајке-земље'' и њених
плодова него од свог ратничког умијећа и покретне имовине. У описима особина античких хероја,
средњовјековних витезова и конквистадора, које аутор наводи као кулминацију мужевних
карактеристика, можемо препознати исте оне црте које су одликовале наше хајдуке, крајишнике,
шајкаше, хусаре, одређене владаре и историјске личности попут деспота Стефана Лазаревића, грофа
Саве Владиславића, Карађорђа, хајдук Вељка, кнеза Арсена Карађорђевића, Лекса Саичића и још
многе друге. Тај тип је представљен као коктел мушких хормона у тијелу грчког бога: тип који је
несталан, пустолован, ратнички, који се никада не задовољава привременом наградом, који тежи
бесмртном имену и слави више него титулама, имовини или новцу, који је бескрајно неозбиљан,
безбрижан и опуштен јер суштински ништа не може да угрози језгро његове неспутане личности која
није везана овоземаљским посједовањем иако је сва у овоземаљским сластима.
''Менталитет бронзаног доба'', у међувремену, постаје култна књига у америчким десничарским
круговима, чак и међу особљем Трампове администрације у Бијелој кући и на Капитол хилу, како то
наводе утицајни свјетски магазини Политико и Хафингтон пост позивајући се на анонимне изворе.
Сам аутор, сада већ медијска и интернет звијезда која је себе крстила именом Бронзанодопског
перверзњака, до скоро је жарио и палио Твитером исмијавајући мејнстрим медије, правећи
ироничне мимове и постављајући слике бодибилдера које сматра поклоницима старогрчког
физичког идеала. Бронзанодопски перверзњак сматра старогрчку мисао врстом науке која може да
нам открије ''истинску хијерархију биолошких типова''. По њему су бронзанодопски менталитет и
биолошка супериорност неодвојиви и идентични, и из тих разлога подстиче своје читаоце да се
активно баве спортом, бодибилдингом и борилачким вјештинама. Највеће критике аутор је добио,
наравно, од представника америчког естаблишмента са лијеве стране политичког спектра. Најчешће
оптужбе су оне о ''неједнакости'', ''антилиберализму'', ''антиамериканизму'' (због ауторових
позитивних ставова о Владимиру Путину и Русији), антирационализму, као и о незаобилазном
фашизму. Чини се све оне оптужбе којима је Перверзњак и циљао да се закити као ордењем.
Љевичарски и либерални критичари га идентификују као главног промотера ''токсичне мужевности'',
атавистичког тренда на постлибералној популистичкој десници, и идеје Манербунда (њем.
Männerbund) коју описују као „интензивно груписање мушких ратника и посвећеника за које се
сматра да су доминирали предхришћанским индоевропским друштвима, нарочито у германским
племенима". Неки у књизи виде пуко оживљавање паганских идеала, односно аутора опсједнутог
снагом и љепотом, иако се он више пута позитивно изјаснио о средњовјековном хришћанском
витештву и црквама као посљедњим уточиштима истинског традиционализма.
Неки кажу да је ова књига издиктирана јер аутор одбија да се бави ''нискошћу плебејског
умијећа писања'', неки говоре и да је пронађена у сефу неког лучког града... Мистерија додатно
распаљује машту и интересовање што касније активира експлозију чистог динамита који носи у себи
садржај књиге. Та екслозија освјетљава околину читаоца помажући му да види у каквом заправо
строго контролисаном мравињаку живи. Открива нам се, иако нам је цијело вријеме испред носа, да
је антички човјек посједовао нешто што смо давно изгубили: повјерење у своје инстинкте и снагу,
знање у крви. Иако аутор одриче овој књизи својства приручника, она то заиста јесте, јер нас упућује
на путеве ослобођења из глобалног затвора ако усвојимо менталитет бронзаног доба. Стога
престанимо трагање за Светим гралом јер се он налази у нама, и заронимо у бронзанодопска
беспућа која ће нас одвести далеко ван домашаја свеприсутне гинекократије.