Ka геополитици будуће Русије

Теоријски проблеми стварања пуноправне руске геополитике

Геополитика Русије није пука примјена геополитичког арсенала руске влади. Другим
ријечима, руска геополитика се не може стварати споља, као једноставна, механичка
примјена „универзалних“ закона на конкретан и добро дефинисан објекат. Проблем је у
томе што је примјена руске геополитике могућа само на основу дубоког проучавања руског
друштва, како његове садашњости, тако и његове прошлости. Прије него што донесемо
закључке о томе у каквој је корелацији руска власт са руском територијом, требало би да
пажљиво и темељно проучимо руско друштво у његовим структуралним константама, а
посебно да пратимо формирање и еволуцију руског погледа на свијет око себе; односно
треба проучити како Руси схватају и тумаче околни свијет и његов простор. Проблем није
само у проучавању географске структуре руских територија (савремених или историјских); то
јесте важно, али недовољно. Морамо разјаснити како је руско друштво схватало и тумачило
структуру ових територија у различитим временима; шта је сматрало „својим“, шта „туђим“,
и како се мијењала свијест о границама, културном и цивилизацијском идентитету и односу
према тим етносима и народима који живе на сусједним територијама. Ставови руског
друштва (на основу којих се формирало совјетско друштво, а у наше вријеме и Руска
Федерација) о територијалном простору недовољно су проучени, а резултат тога је да нам је
овај најважнији фактор у стварању самосталне руске геополотике за сада доступан само
штуро и фрагментарно.
Затим, остаје отворено питање односа руског друштва према политичким облицима и
типовима власти. Ако смо се у марксистичком периоду руководили теоријом прогреса и
смјенама политичко-економских блокова, а искуство западноевропских земаља сматрали
„универзалним“, данас ова редукционистичка шема више није прикладна. Морамо
изградити нови модел руске друштвено-политичке историје, проучити логику те историје и
предложити структуралне опште карактеристике које одражавају особености
карактеристичне за односе нашег друштва, у различитим историјским фазама, према другим
државним и политичким системима. Нажалост, што се тиче овог случаја посједујемо само
неколико релевантних радова, јер марксистичке теорије нуде само познате карикатуре,
засноване на преувеличавању и насиљу над историјским чињеницама, а посебно над
њиховим значајем. Исто важи и за примјену либералних западних метода на руску историју
и на руско друштво.
Ове потешкоће нас не смију обесхрабрити. Интуитивно очигледни моменти руске
друштвене историје, запажања о особеностима руске културе и сама структура геополитичке
дисциплине могу бити референтне тачке за покрет према стварању самосталне руске
геополитике. Такав приближан приказ руског друштва биће довољан за почетак.
Геополитичко схватање Класичне геополитике (и англосаксонско и европско) даје нам
одређеене фундаменталне подстицаје за изградњу руске геополитике. И њих можемо
прихватити без резерве. Међутим, у овом случају се уплиће важан фактор, чији је значај
огроман у некласичној физици (и за Ајнштајна и за Бора), али је још значајнији у
геополитици: геополитички систем зависи од позиције посматрача и тумача. Није довољно
сложити се са геополитичким одликама које класична геополитика приписује Русији; требало
би да прихватимо те особине, и да нашу историју и нашу културу посматрамо као њихову
потврду. Односно, треба да схватимо себе као производе тог геополитичког система. Једном
рјечју, не треба да разумијемо себе као неутралног посматрача, већ као посматрача
уграђеног у историјски и просторни контекст. Овај поступак се обично назива „геополитичка
аперцепција“.
Геополитичка аперцепција је способност свјесног сагледавања укупности
геополитичких фактора, уз експлицитно разумијевање како нашег субјективног положаја,
тако и правилности структуре онога што опажамо.
Појам „руски геополитичар“ не означава само држављанство и одређену сферу
стручног знања. У питању је нешто много дубље: руски геополитичар је експонент
геополитичких погледа и носилац историјско-друштвених и стратешких константи које су
историјски карактеристичне за руско друштво (данас Руску Федерацију). Геополитика
дозвољава двије глобалне позиције (Макиндер их назива „поморском и копненом тачком
гледишта). Не може се бавити геополитиком без препознавања тих позиција. Онај ко се тиме
бави прво разјашњава сопствену позицију и њен однос према геополитичкој карти света. Ова
позиција није ни географска ни политичка (у вези са нечијим држављанством), већ
социокултурна, цивилизацијска и аксиолошка. То дотиче сопствени идентитет
геополитичара. У одређеним случајевима може се промијенити, али та промјена је озбиљна
колико и промјена нечије вјероисповијести или радикална модификација нечијих
политичких ставова.
Класична геополитика Хартленда (геополитички термин који означава срце, језгро или
унутрашњости одређене територије, прим. прев.) полази од чињенице да је територија
савремене Русије, раније Совјетског Савеза (СССР), а још раније Руске империје, Хартленд,
односно да је копнено (телурско) језгро цијелог евроазијског континента. Макиндер ову зону
назива „географским стожером историје“, из које историјски произилази већина телурских
импулса (од древних степских номада попут Скита и Сармата до империјалног центра руске
колонизације од шеснаестог до деветнаестог вијека, или комунистичких експанзија током
совјетског периода). „Хартленд“ је типичан геополитички концепт. Не означава припадност
Русији као припадност само њеној власти и нема искључиво географско значење. Овдје се
ради о „просторном значењу“ (њем. Raumsinn, према Фридриху Рацелу), које може постати
наслијеђе друштва смјештеног на тој територији. У том ће случају бити схваћена и укључена у
друштвени систем, и на крају ће се изразити у политичкој историји. Историјски гледано, Руси
нису одмах схватили значај своје локације и преузели су штафету телурократије тек након
монголских освајања Џингис-кана, чије је царство било узор телурократије.
Но, почевши од петнаестог вијека, Русија се постепено и неумољиво кретала ка
преузимању карактеристика Хартленда, што је постепено довело до поистовјећивања руског
друштва са цивилизацијом Копна, или телурократијом. Хартленд није карактеристичан за
културу источних Словена, али током свог историјског развоја Руси су се нашли у тој позицији
и усвојили су копнено, континентално цивилизацијско обиљежје.
Из тог разлога, руска геополитика је по дефиницији геополитика Хартленда;
геополитика заснована на копну, геополитика Тла. Због тога од почетка знамо да руско
друштво припада копненом типу. Међутим, остаје да се темељно разјасни како је Русија
постала копнена, које смо етапе прешли на овом путу, како се то приказало у нашем
разумијевању територијалног простора и еволуцији наших представа о простору, и, с друге
стране, како се то одразило на политичке форме и политичке идеологије. Ово поставља
априорну обавезу руске геополитике: она мора да посматра свијет са позиције копнене
цивилизације.
Русија као ''Цивилизација Копна''

Овдје има смисла повезати оно што спада под „Хартленд” и оно што је срж „копнене
цивилизације” са политичком реалношћу савремене Руске Федерације у њеним постојећим
границама.
Сама та корелација је изузетно важна: стварајући је, повезујемо Русију у њеном
стварном стању са њеним непромјенљивим геополитичким просторним значењем
(Raumsinn). Ова јукстапозиција нам даје неколико важних смјерница за изградњу самосталне
и здраве руске геополитике за будућност.
Прво, о савременој Руској Федерацији у њеним садашњим границама морамо
мислити као о једном од тренутака опсежнијег историјског циклуса, током којег се
источнословенска државност самоидентификовала као „копонена цивилизација“ и све више
поистовјећивала са Хартлендом. То значи да савремена Русија, посматрана геополитички,
није нешто ново; није само власт која се појавила прије двадесет и нешто година. То је само
епизода дугог историјског процеса који траје вијековима, у свакој фази приближавајући
Русију томе да постане израз „копнене цивилизације“ на планетарном нивоу. Раније су
источнословенски етноси и Кијевска Русија били само периферија православне,
источнохришћанске цивилизације који су били у сфери утицаја Византијског царства. Већ је
само то поставило Русе на источни пол Европе.
Након инвазије Монголске хорде, Русија постаје укључена у евроазијски геополитички
конструкт копненог, номадског царства Џингис-кана (касније се западни дио одвојио
постајући Златна хорда.
Пад Константинопоља и слабљење Златне хорде учинили су велико Московско
царство насљедником њихових традиција: византијске политичке и вјерске и традиционалне
евроазијске компоненте, коју су руски кнежеви (а касније и цареви) наслиједили од
Монгола. Од тог тренутка Руси о себи почињу да размишљају као о „Трећем Риму“, као о
носиоцима посебног типа цивилизације, која се по свим својим основним параметрима
оштро разликује од западноевропске, католичке цивилизације Запада. Почевши од
петнаестог вијека, Руси су на сцену свјетске историје ступили као „копнена цивилизација“, а
све фундаменталне геополитичке линије дјеловања руске спољне политике од тада су имале
само један циљ: интеграцију Хартленда, јачање свог утицаја у зони сјевероисточне Евроазије,
и потврђивања свог идентитета пред много агресивнијим противником, Западном Европом
(од осамнаестог вијека, Великом Британијом и, шире, англосаксонским свијетом), која је
била у процесу остваривања своје улоге као „поморске цивилизације“ или таласократије. У
овом дуелу између Русије и Енглеске (а касније и Сједињених Држава) одвија се од тада, од
осамнаестог вијека до данас, геополитичка логика свјетске историје, „велики рат
континената“.
Ово геополитичко значење остаје, у цјелини, непромјенљиво у свим каснијим фазама
руске историје: од Московског царства, преко Петроградске Русије Романова и Совјетског
Савеза, до садашње Руске Федерације. Од петнаестог до двадесет и првог вијека, Русија је
планетарни пол „копнене цивилизације“, континентални Рим.

Геополитички континуитет Руске Федерације

По свим главним параметрима, Руска Федерација је геополитички насљедник

претходних историјских, политичких и друштвених облика који су се формирали на
територији руске равнице: Кијевске Русије, Златне хорде, Московског царства, Руског царства
и Совјетског Савеза. Овај континуитет није само територијални, већ и историјски, друштвени,
духовни, политички и етнички. Од давнина je руска владавина почела да се формира у
Хартленду, постепено се ширећи, све док није заузела цијели Хартленд, и зоне са којима се
граничио. Просторно ширење руске контроле над евроазијским територијама пратио је
паралелни социолошки процес: јачање ''копонених'' друштвених система у руском друштву
„копнених”, карактеристичних за цивилизацију континенталног типа. Основне
карактеристике ове цивилизације су:

- конзервативизам
- холизам
- колективна антропологија (народ је битнији од појединца)
- пожртвованост
- вриједности вјерности, аскетизма, части и оданости

Социологија, пратећи Зомбарта, ово назива „херојском цивилизацијом“. Према

социологу Питириму Сорокину, то је идеалан социокултурни систем. Ова социолошка
особина изражавала се у различитим политичким облицима који су имали заједнички
именитељ: стална репродукција цивилизацијских константи и основних вриједности,
историјски изражених на различите начине. Политички систем Кијевске Русије квалитативно
се разликује од политике Хорде, а она, пак, од Московског царства. После Петра I,
политички систем се поново нагло промијенио, а Октобарска револуција 1917. године
такође је довела до појаве радикално новог типа државности. Након распада СССР-а на
територији Хартленда је настао другачији тип владавине, опет другачији од претходних: то
је данашња Руска Федерација.
Међутим, током руске политичке историје, сви ти политички облици, које имају
квалитативне разлике и које се заснивају на различитим и понекад директно противрјечним
идеолошким принципима, имали су и скуп заједничких особина. Свуда видимо политички
израз друштвених уређења карактеристичних за друштво континенталног, „копненог”
херојског типа. Ове социолошке особености су се испољиле у политици кроз феномен који
су филозофи-евроазијци 1920-их назвали „идеократијом“. Идејни модел у социокултурној
сфери, као општа особина руског друштва кроз његову историју, у политици се изражавао
као идеократија, која је такође имала различите идеолошке форме, али је очувала
вертикалну, хијерархијску, „месијанску” структуру власти.

Руска Федерација и геополитичка карта свијета

Након утврђивања овог добро дефинисаног геополитичког идентитета савремене

Русије, можемо прећи на сљедећу фазу. Узимајући у обзир досадашњу геополитичку
анализу, можемо прецизно одредити мјесто савремене Руске Федерације на геополитичкој
мапи свијета.
Руска Федерација се налази у Хартленду. Историјска структура руског друштва
показује живо изражене телурократске црте. Без оклијевања бисмо Руску Федерацију
требали повезати са владавином копненог типа, а савремено руско друштво са углавном
холистичким типом друштва.
Посљедице ове геополитичке идентификације су глобалних размјера. На основу тога
можемо извести низ закључака, који морају лежати у основи досљедне и самосталне руске
геополитике будућности.
Геополитички идентитет Русије, будући да је заснован на копну и телурократији,
захтијева јачање, продубљивање, препознавање и развој. Суштинска страна курса
афирмације политичког суверенитета, који је почетком 2000-их прогласио предсједник Руске
Федерације Владимир Путин, састоји се управо у томе. Политички суверенитет Русије прожет
је много дубљим значајем: то је реализација стратешког пројекта одржавања политичко-
административног јединства Хартленда и (поновно) стварање услова неопходних да Русија
дјелује као телурократски пол у глобалним размјерама. Јачањем суверенитета Русије јачамо
један од стубова свјетске геополитичке архитектуре; спроводимо операцију, много већег
обима од пројекта унутрашње политике који се, у најбољем случају, тиче само наших
непосредних сусједа. Геополитички, чињеница да је Русија Хартленд чини њен суверенитет
планетарним проблемом. Све силе и државе у свијету које посједују телурократска својства
зависе од тога да ли ће Русија изаћи на крај са овим историјским изазовом и моћи да сачува
и ојача свој суверенитет.
Изван било каквих идеолошких преференција, Русија је осуђена на сукоб са
цивилизацијом мора, са таласократијом, оличеном данас у САД и униполарним
амероицентричним свјетским поретком. Геополитички дуализам нема ништа заједничко са
идеолошким или економским особеностима ове или оне земље. Долазило је до глобалног
геополитичког сукоба између Руске империје и Британске монархије, затим између
социјалистичког и капиталистичког табора. Данас, у доба демократског републиканског
уређења, одвија се исти сукоб између демократске Русије и блока демократских земаља
НАТО-а који јој пријете. Геополитичка правила су дубља од политичко-идеолошких
противрјечности или сличности. Откривање овог главног сукоба не значи аутоматски рат или
директан стратешки сукоб. Конфликт се може разумјети на различите начине. Са позиције
реализма у међународним односима, говоримо о сукобу интереса који воде у рат само када
је једна страна довољно убијеђена у слабост друге, или када се на чело једне и друге државе
постави елита која ставља националне интересе изнад рационалне рачунице. Сукоб се
такође може одвијати мирно, кроз систем опште стратешке, економске, технолошке и
дипломатске равнотеже. Повремено може чак и да омекша у ривалство и такмичење, иако
се насилно рјешење никада не може свјесно искључити. У таквој ситуацији питање
геополитичке безбиједности је на првом мјесту, а без њега ниједан други фактор —
модернизација, повећање бруто домаћег производа (БДП-а) или животног стандарда и тако
даље — нема самосталан значај. Која је сврха нашег стварања развијене економије ако
изгубимо геополитичку независност? То није „борбена“, већ здрава рационална анализа у
реалистичком духу; ово је геополитички реализам.
Геополитички, Русија је нешто више од Руске Федерације у својим садашњим
административним границама. Евроазијска цивилизација, успостављена око Хартленда са
језгром у руском народу, много је шира од савремене Русије. Њој у одређеној мjери
припадају практично све земље Заједнице независних држава (ЗНД). Ова социолошка
посебност намеће стратешки фактор: да би зацементирала своју територијалну сигурност,
Русија мора да преузме војну контролу над средиштем зона које су са њом повезане, на југу
и западу, те у сфери сјеверног Арктичког океана. Штавише, ако узмемо у обзир Русију —
планетарни телурократски пол, онда постаје очигледно да се њени директни интереси
протежу широм Земље и додирују све континенте, мора и океане. Дакле, постаје неопходно
да се разради глобална геополитичка стратегија за Русију, која детаљно описује специфичне
интересе сваке земље и сваког региона.