Professional Documents
Culture Documents
НЕООСМАНИЗАМ
Библиотека
Појединачна издања
Уредник
Слободан Гавриловић
Неоосманизам
Copyright © ЈП Службени гласник, 2010
КА ИЗАЗОВИМА ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА
5
НЕООСМАНИЗАМ
6
Претерана је и неоснована била представа која се, као за-
мена за „хладни рат“, настојала наметнути у неким срединама,
а према којој је место пораженог комунизма, као непријатељ
број један слободног света, заузео радикални и експанзивни ис-
лам. Неоспорно је, међутим, да је сложени сплет односа између
(пост)хришћанског Запада и ислама, који се на различите на-
чине и у разноликим, претежно конфликтним видовима мани-
фестује широм света, један од изазова трећег миленијума, па му
у свим разматрањима садашњости и будућности човечанства
ваља посветити одговарајућу пажњу. Од проблема који стварају
неинтегрисане заједнице муслиманских усељеника у западним
земљама, преко хроничног арапско-израелског сукоба, отворе-
них ратишта у појединим неуралгичним деловима исламског
света, иранског опирања подвргавању међународној контроли
свог нуклеарног програма , па до деловања исламистичког теро-
ризма, многобројни су, неретко и тешко препознатљиви, обли-
ци сучељавања ислама с неисламом. На страницама које следе
покушаће се представити и размотрити неоосманизам као јед-
на посебно слојевита, глобално и регионално живо актуална, а
дугорочно релевантна идеолошка и практичнополитичка ва-
ријанта тог цивилизацијског сучељавања. Потреба је и жеља да
оно, у најопштијем интересу, постане истински дијалошко.
7
НЕООСМАНИЗАМ
8
С обзиром на тежишно тематско усмерење нашег разматрања
овог сложеног феномена, може се основано констатовати да је
неоосманизам, без обзира на све појавне (и привидне) облике
и реторичка меандрирања турске спољне политике током по-
следњих неколико деценија, њена дубинска, све израженија кон-
станта. Правилно схватање турске спољне политике претпоста-
вља аналитичко уважавање ове темељне, предуго неуочаване,
пренебрегаване или прикриване чињенице.
С обзиром на његову природу и циљеве, схватљиво је да су
политички и идејни заговорници и протагонисти неоосманизма
у Турској, а и они који су споља симпатисали и подржавали њи-
хов пројекат, избегавали да га назову правим именом. Штавише,
одрицали су и само постојање широке тенденције постепеног,
капиларног обнављања система вредности утемељеног у осман-
ском духовном и културном наслеђу, јер време за упућивање
отвореног изазова званичном кемализму још није било дошло.
Може се, заправо, рећи да је доследно реторичко инсистирање
на неприкосновености и неоспоривости, готово сакросанкт-
ности Ататурковог секуларног модела друштва и државе у који
су се неоосманисти без изузетка заклињали, све до наших дана
остало једно од делотворних заваравајућих тактичких средста-
ва његовог подједнако доследног објективног подривања и ри-
туалистичког свођења на пуку форму. Што је више Ататуркових
портрета висило на задовима просторија у јавним установама и
гледало с фасада државних палата, све је мање бивало изворног
кемализма у свакодневном животу. Неоосманизму је кроз целу
другу половину XX века био својствен изразито „кетмански“
карактер. Запамћен је, тако, илустративни неспоразум прили-
ком Изетбеговићеве посете Анкари (1991) кад је аутор Исламске
декларације, у којој критикује Ататурково световњаштво, упор-
но одбијао да у складу с државним протоколом посети маузолеј
творца модерне Турске. Домаћини су га на крају ипак убедили
да такво испољавање личног исламизма на највишем нивоу не
само да није прикладно већ и да би било контрапродуктивно,
с обзиром на потребу да се за муслиманску ствар у БиХ при-
добије и западни свет који и саму Турску подржава управо
9
НЕООСМАНИЗАМ
10
је његово основно значење јер преко 95% становништва Турске
чине муслимани. Под (ре)исламизацијом се у контексту већин-
ски муслиманске заједнице подразумева исламско освешћи-
вање секуларизованих, верски недовољно свесних и ревносних
грађана, с пратећим настојањем да се друштвеним и државним
институцијама, као и читавом социјалном амбијенту врати ис-
ламски карактер. Овако схваћена (ре)исламизација суштински
је битна димензија савремених фундаменталистичких програма
у исламском свету. Није без интереса подсетити на то да под-
наслов Исламске декларације (1970) Алије Изетбеговића гласи
баш „Један програм исламизације Муслимана и муслиманских
народа“ (да је написана данас, стајало би, вероватно, „Бошњака“
уместо „Муслимана“), а и да сарајевски реису-л-улема Мустафа
Церић повремено позива на „реисламизацију муслимана“.
Иако су постепена неоосманистичка ревизија кемализма и
(ре)исламизација турског друштва објективно паралелни и уза-
јамно повезани процеси, корелација међу њима у различитим
развојним фазама различито се манифестује. Видови испоља-
вања исламизма крећу се, зависно од спољнополитичке, унутра-
шњополитичке и социјалнопсихолошке кунјунктуре, кроз чита-
ву гаму варијаната, у распону од прагматичног релативизовања,
својственог позном, зрелом османизму, до утопијских панисла-
мистичких визија. Све док је кемализам био довољно снажан да
се, понајвише посредством повремених отворених (1960, 1971,
1980) и закулисних (1997) војних интервенција одупире тихом
исламизацијском плављењу, успеси неоосманизма били су уп-
раво пропорционали умешности да се његове идеје и практични
потези представљају и легитимишу као наводна одбрана кема-
лизма прилагођена духу времена и измењеним околностима у
друштву, уз све озбиљније реалне концесије исламу. Неподеље-
но је, на пример, мишљење да је режим генерала, а касније и
председника Републике, Кенана Еврена (р. 1917), посвећен бор-
би против курдског сепаратизма и екстремне левице, у годинама
након пуча из 1980, низом мера у корист ислама институционал-
но утро пут којим ће наставити да се крећу происламистичке и
исламистичке политичке групације и партије. Уопште, једна од
11
НЕООСМАНИЗАМ
12
ном религијом и ставио га под контролу Директората за верска
питања, док Ердогану ни на памет не пада да отворено удари
на тврђаву кемализма, већ јој полако и потмуло разара темеље.
Ближа је истини Данфортова констатација да је неоосманиста
и исламиста Тургут Озал (1927–1993) „своју идеологију оденуо
у рухо свевременог прагматизма“. Има аналитичара који наче-
ло прагматизма истичу као стожерни стуб турске спољне по-
литике, сматрајући га континуитетом османске традиције, чиме
се неоосманизму жели прибавити неки вид трансисторијског
легитимитета (в. нпр. L. A. Stone, „Turkish Foreign Policy: Four
Pillars of Tradition“, Perceptions. Journal of International Affairs, 6,
2, 2001, стр. 16–17). С друге стране, истраживачи наглашенијег
секуларног опредељења оспоравају оправданост одређивања
садашње турске спољне политике као неоосманистичке, запа-
жајући да она више од „секуларног османског инстинкта одра-
жава религиозни поглед на свет“ (S. Çagaptay, „The AKP’s Foreign
Policy: The Misnomer of Neo-Ottomanism“, Changing Turkey in the
Changing World, 15. 12. 2009).
Пажљивим посматрањем и анализом која понире испод
разине помно дизајниране појавности, постојање исламистич-
ког језгра неоосманистичке идеологије може се детектовати у
конкретним потезима и у укупном понашању многих турских
политичара и јавних личности. Илустрације ради, навешћемо
један скорашњи пример, везан за избор турског политичара
Мевлута Чавушоглуа (р. 1968) за председника Парламентарне
скупштине Савета Европе (2010). У Стразбур је, на повратку из
Лондона, спремно свратио да му честита министар Ахмет Даву-
тоглу, искористивши прилику да истакне избор првог муслима-
на на овако високу дужност у Европи као потврду чињенице да
је, упркос полемикама о бурки и о минаретима, ислам дефини-
тивно прихваћен као европска религија. Успут је с поносом ис-
такао да се породице Чавушоглу и Давутоглу познају и пазе већ
триста година, јер имају заједничко јуручко порекло. А Јуруци
су потомци Огуза, номадског становништва Анадолије, који су
сразмерно касно прихватили седелачки начин живота. Турско-
исламска синтеза у Европи! Ништа ту није речено случајно. Већ
13
НЕООСМАНИЗАМ
14
нијанси. Јер, ни кемализам ни неоосманизам нису једноставни,
већ за разлику, рецимо, од исламизма, национализма или кому-
низма, сложени и слојевити, може се чак рећи и хибридни иде-
олошки и вредносни комплекси. Мустафа Кемал-паша Ататурк
(1881–1938), истински омиљен у народу и слављен као спасилац
отаџбине после слома у Првом светском рату, одбацујући ос-
манлијску прошлост и ослобађајући се дотрајалих институција
Царства, засновао је Републику Турску (1923/24) као модерну,
националну и секуларну (лаичку) државу, по узору на европске.
Низом одлучних, добро смишљених, а доследно и брзо спро-
ведних коренитих реформи у свим сферама друштвеног живо-
та и државне структуре, извео је једини успешни световњачки
преврат у исламском свету. Његов резултат је савремена Тур-
ска у којој су учинци кемализма, упркос вишедеценијској тихој
(ре)исламизацији и „неоосманизацији“, и даље јасно видљиви,
друштвено и ментално стабилизовани и институционално от-
порни. До знатне мере су, вероватно, и иреверзибилни, тако да
је тешко замислити да Турска икада постане слична Саудијској
Арабији или Ирану. Управо конкретни успех који је кемализам
остварио учинио је да се он кроз проток времена претвори у
конзервативну идеологију, усредсређену на очување постигну-
тог, а неспособну за прилагођавање измењеним унутрашњим и
спољашњим околностима. Како запажају неки аутори, пре него
кохерентна идеологија, догматски кемализам се изродио у нер-
возни секуларистички и националистички рефлекс, спреман
да препознаје непријатеље лаичке и унитарне Турске, али не и
кадар да им трајно и делотворно парира ослањајући се на ши-
року друштвену базу, коју је убрзано губио. Тврдим кемалис-
тима блиска је била чак и девиза: За народ, упркос народу! Се-
куларност/лаичност у кемалистичкој интерпретацији извргла
се у радикални секуларизам/лаицизам који је у религији као
таквој видео највећу опасност за друштво и његов напредак.
Турски социолог Ахмет Куру објашњава да је, типолошки пос-
матрано, турски секуларизам по бескомпромисности близак
француском, јер му је у историји обеју држава претходио ancien
régime, „брак између старе монархије и религијске хегемоније“,
15
НЕООСМАНИЗАМ
16
од педесетих година прошлог века наовамо. Један од начина био
је и указивање на објективно висок степен фактичке секулари-
зованости и на сразмерну верску толерантност у османским вре-
менима, посебно пред крај Царства, у време модернизацијских,
тзв. Танзиматских реформи последњих султана. Тако је створен
стереотип с обележјима политичког мита, који се и данас негује,
о неком посебном, умереном, „румелијском“ турском исламу,
спојивом са захтевима модерних времена. У време председника
Озала процветала је и кентаурска теза о тзв. „турско-исламској
синтези“ (Türk-İslâm Sentezi), која ни данас није ништа изгубила
на актуалности. Био је то излаз из теснаца за неоосманистичку
елиту у Турској, делом и прозападну, која је легитимитет власти
заснивала на кемалистичким политичким и институционалним
претпоставкама, а и за оне ван Турске, пре свега у САД и дели-
мично у Европи, којима је било битно да се Турска, будући ва-
жан геополитички партнер и војни савезник, прикаже као доказ
спојивости и одрживости спреге ислама и демократије, а онда у
том погледу и као узор другим муслиманским државама.
Кемалистички туркоцентрични национализам такође је у
недвосмисленој опреци с османском наднационалном теокра-
тијом и с државним поретком једне административно сјајно
организоване муслиманске империје која, у складу с ислам-
ским поимањем и примењивањем толеранције, омогућава чак
и прилично висок степен испољавања културних специфичнос-
ти припадницима других монотеистичких вера, све до појаве
правог космополитизма у великим градским средиштима. Та-
кав улепшани образац, драг неоосманистима, безмало као не-
каква модерна мултикултуралност ante litteram, наилазио је на
огорчени отпор кемалиста, застрашених могућношћу да се тим
каналом политички легитимишу и пробију разбијачки захтеви
разних сепаратиста, првенствено курдских. Заузврат, неоос-
манистима је, условно речено, селективно погодовало пантур-
кистичко протезање амбиција турског национализма ка прос-
транствима азијске прапостојбине, јер је идеја о васпостављању
јединства свих турских народа стварала координате у које су
се уклапале и турске заједнице у земљама које су својевремено
17
НЕООСМАНИЗАМ
18
симболима омраженог кемализма, парадигматично потврђује
акција изградње спомен-дома у македонском селу Коџаџик, где
се некад налазила кућа Ататурковог оца, уз истовремено покре-
тање иницијативе за оснивање културног центра Турске у скоп-
ском Куршумли хану (в. Политика, 18. 8. 2009).
На основу свега размотреног, неоосманизам је могуће нај-
сажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркиз-
ма и османског империјализма.
19
НЕООСМАНИЗАМ
РАЗВОЈНЕ ФАЗЕ
НЕООСМАНИСТИЧКОГ КОНЦЕПТА
20
(про)исламистичке партије, јер ни у једној од њих, па чак ни у
уставно лаичкој и до високе мере секуларизованој Турској, ис-
лам у народу није изгубио статус главног упоришта личног и
колективног идентитета, дубоко усађеног система вредности и
оријентира у друштвеном животу. Световњачки поредак могуће
је одржавати искључиво неким видом диктатуре симулацијски
заоденуте у рухо парламентарне демократске процедуре. Тако
је процес модернизације дугорочно створио услове за јачање
ислама, што је нарочито било изражено од седамдесетих годи-
на прошлог века (в. İ. Ortaylı, N. Yalçıntaş, M. Türköne, Türkler ve
İslamiyet, Истанбул, 2008, стр. 174–176).
Прва фаза тихе исламистичке рестаурације у Мендересо-
во доба уведена је низом далекосежних мера. Између осталог,
прво је у основне а затим и у средње школе враћена веронаука,
почело се с градњом нових џамија, ислам је освојио и радијс-
ке програме, а 1951. године отворене су школе за имаме и про-
поведнике (imam-hatip liseleri), будући расадник исламистичке
интелектуалне, административне и политичке елите, на коју су
све већи утицај поново почели да врше моћни дервишки редови
које је Ататурк био забранио, као упоришта „мрачњаштва и на-
задности“. Поједини међу најактивнијим поборницима ислами-
зма у турској политици (Т. Озал, Ј. Озал, Н. Ербакан...) духовно
су били повезани с Накшибендијама, османским мистичким ре-
дом традиционално спрегнутим с политиком. Истовремено, из
верских и десничарских кругова почело се позивати на узбуну
против комунистичке пошасти, чиме је, како се изразио кема-
листички идеолог Реџеп Пекер, „један отров употребљен про-
тив другог“. Оштрица државне репресије је тако промишљено
скренута с исламизма на једну световну идеологију (в. нпр. Р.
П. Кондакчян, Турция: внутренная политика и ислам, Јереван
1983, стр. 85–113), што је свакако погодовало пузећем неоосма-
нистичком пројекту.
Војни удар (1960) само је тренутно вратио снагу изворном
кемализму, да би већ на првим слободним изборима опет по-
бедила једна опозициона странка, Демирелова Партија прав-
де. Изузетно вешт политички тактичар, Сулејман Демирел (р.
21
НЕООСМАНИЗАМ
22
Дејствујући као гарант и заштитник кемализма, Армија, та
држава у држави, поново је интервенисала (1971), али се дос-
тигнути степен (ре)исламизованости показао тешко поништив.
Управо у годинама које су уследиле долази до сукцесивног фор-
мирања и гашења од стране војног естаблишмента двеју исла-
мистичких политичких партија с истим лидером, инжењером
Неџметином Ербаканом (р. 1926), на челу – Партије национал-
ног поретка (1970) и Партије националног спаса (1973). Ерба-
кан постиже солидне резултате на изборима и учествује у коа-
лиционим владама, што му омогућава да у неколиким доменима
институције Кемалове лаичке републике постепено одоздо по-
тапа подизањем устава пред исламистичком плимом, нарочито
у области верског школства. Стање у друштву се компликује, а
идеолошки спорови попримају екстремне и драматичне фор-
ме. Услед жестоких сукоба левице и деснице, Турска долази на
ивицу грађанског рата. Генерали поново крећу у акцију и орга-
низују нови државни удар (1980) ради одбране светих тековина
кемализма, само што ће се овога пута у извршењу тог задатка
ослонити и на свету снагу ислама. Борећи се за спас кемализма,
улиће додатну снагу његовом главном противнику, што ће им,
резултативно посматрано, са становишта декларисаних намера,
учинак осенчити, најблаже речено, двосмисленошћу.
Режим Кенана Еврена чини корак даље од кемализма, којим
се, иначе, формално заклања. Јединство нације настоји се учвр-
стити осетнијим повлађивањем исламистима, тако да исламска
веронаука постаје обавезан предмет у школама, док се станов-
ништво просто засипа различитим брошурама, књигама, пло-
чама, видео-касетама, телевизијским серијама и филмовима у
којима се пропагирају исламске вредности и слави величина
Османског царства. Постављају се основе за „турско-исламс-
ку синтезу“, путем које се верује да Турска, измирена с ислам-
ским делом свога бића, може поново ступити на стазу светске
величине. Корисно је у овом контексту подсетити на то да је још
Алпаслан Туркеш (1917–1997), својевремено официр и портпа-
рол војног пуча против Аднана Мендереса (1960), оптуженог
за шуровање с исламом, отац модерног турског национализма
23
НЕООСМАНИЗАМ
24
ром, оданим чланством и полетним подмлатком који се посте-
пено кали у тешком рововском боју с још увек отпорним кема-
лизмом, припремајући се за излазак на отворену политичку сце-
ну и успон на сâм државни врх. Исламисти се за реафирмисање
своје старе идеологије, заправо вечне, боре не само молитвама и
проповедима већ првенствено средствима и методима модерне
политике. Искусном дописнику Танјуга Војиславу Лалићу ова
далекосежно битна одлика неофундаменталиста, а и неоосма-
ниста, није промакла, те он бележи: „Када су у питању разли-
чити проблеми, онда они формирају специјалне савете у које
окупљају врхунске експерте. Исламисти имају екипе стручњака
за општу политичку стратегију, спољну политику, економију.
Они заправо користе искуства неких западноевропских партија
које малтене на научној основи граде своју стратегију, тактику,
политику и пропаганду. Другим странкама у Турској засад тако
нешто и не пада на памет. Оне се повијају за дневном полити-
ком“ (Турска без Ататурка, Београд, 1997, стр. 66). Из Партије
просперитета поникли су готово сви знатнији политичари који
данас сачињавају исламистички и неоосманистички естаблиш-
мент Турске. И садашњи премијер Реџеп Тајип Ердоган био је
Ербаканов (р. 1954) калфа, али је свог учитеља надмашио так-
тичком умешношћу и осећањем за тренутак. Могло би се рећи
да му је од рефаховског донекле простодушног исламистичког
ентузијазма можда и ближи протејски образац промишљеног
„турско-исламског“ прагматизма Озаловог АНАП-а и Гулено-
вог „ислама с људским ликом“. Ово се односи и на његов став,
сличан Озаловом, да се проблем курдског сепаратизма, који је
деведесетих година снажно потресао Турску, лакше може при-
мирити амортизовањем и утапањем у муслиманско јединство
Нације него искључиво репресивним мерама, својственим ор-
тодоксном кемалистичком национализму.
На привредном плану, Озалово доба означава прави еко-
номски „бум“. Либерализујући пословни амбијент, он широм
отвара врата и саудијским банкама и максимално олакшава
пословање Исламске банке за развој (BID) из Џеде, која подр-
жава исламистичке активности и пројекте у Турској. У турској
25
Југославија, као крупан и уважаван партнер на Балкану, држава
за коју је важило да је „успешно решила национално питање“.
Све се изменило од тренутка кад је постало јасно да се Југосла-
вија као државна заједница ни у каквом облику неће моћи очу-
вати уз истовремено распламсавање рата у БиХ. Фебруара 1992.
године Турска званично признаје све државе настале на прос-
тору бивше Југославије, укључујући и Србију и Црну Гору, чиме
је избегнута формулација којом би биле признате само сецеси-
онистичке републике, како би се сачувао привид „принципијел-
ности“. Од тог момента снажно проговарају емотивни рефлекс
и прагматични политички ум неоосманистичке пристрасности
и Турска доследно и енергично почиње да подржава оне за које
процењује да својом борбом и државотворним постигнућима
могу у највећој мери допринети отварању и ширењу простора
њеног регионалног утицаја. Конкретно, то су били Муслимани/
Бошњаци у БиХ и, као држава, Македонија, јер они у коорди-
натама унутарјугословенских сукобљавања нису имали домаће
национално залеђе на које би се ослонили. Од Озала су БиХ (при
чему се подразумева њена унитарна пројекција с муслиманском
већином) и Македонија биле и остале „угаони каменови“ турске
политике према Балкану, с чиме се слажу и турски научници (в.
нпр. A. Askeroğlu, „The Bosnia-Herzegovina question in the turkish
foreign Policy: 1992–1995. Has it been successful?, Journal of Qafqaz
University, 2, 2, 1999, стр. 100). Ipso facto, та политика је објек-
тивно била антисрпска без обзира на све покушаје да се ова
њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање
оружаних сукоба и стабилност у региону, као и хуманитарним
разлозима. Турски комунисти, најжешћи критичари онога што
називају послушништвом своје државе у служби америчког не-
оимперијализма, оцењују да је „ново“ непријатељство турске
политике према Србима превазишло оно традиционално према
Јерменима и Грцима (в. нпр. H. Fırat, „Balkanlar’da emperiyalizmin
müdahele ve işgal gücü, htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Чак је
и генерал Неџип Торунтај, један сразмерно умерени аутор, за-
интересован за геостратегијску суштину промена у савременом
свету, плативши данак „политички коректном“ негативном сте-
29
НЕООСМАНИЗАМ
30
Југославија, као крупан и уважаван партнер на Балкану, држава
за коју је важило да је „успешно решила национално питање“.
Све се изменило од тренутка кад је постало јасно да се Југосла-
вија као државна заједница ни у каквом облику неће моћи очу-
вати уз истовремено распламсавање рата у БиХ. Фебруара 1992.
године Турска званично признаје све државе настале на прос-
тору бивше Југославије, укључујући и Србију и Црну Гору, чиме
је избегнута формулација којом би биле признате само сецеси-
онистичке републике, како би се сачувао привид „принципијел-
ности“. Од тог момента снажно проговарају емотивни рефлекс
и прагматични политички ум неоосманистичке пристрасности
и Турска доследно и енергично почиње да подржава оне за које
процењује да својом борбом и државотворним постигнућима
могу у највећој мери допринети отварању и ширењу простора
њеног регионалног утицаја. Конкретно, то су били Муслимани/
Бошњаци у БиХ и, као држава, Македонија, јер они у коорди-
натама унутарјугословенских сукобљавања нису имали домаће
национално залеђе на које би се ослонили. Од Озала су БиХ (при
чему се подразумева њена унитарна пројекција с муслиманском
већином) и Македонија биле и остале „угаони каменови“ турске
политике према Балкану, с чиме се слажу и турски научници (в.
нпр. A. Askeroğlu, „The Bosnia-Herzegovina question in the turkish
foreign Policy: 1992–1995. Has it been successful?, Journal of Qafqaz
University, 2, 2, 1999, стр. 100). Ipso facto, та политика је објек-
тивно била антисрпска без обзира на све покушаје да се ова
њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање
оружаних сукоба и стабилност у региону, као и хуманитарним
разлозима. Турски комунисти, најжешћи критичари онога што
називају послушништвом своје државе у служби америчког не-
оимперијализма, оцењују да је „ново“ непријатељство турске
политике према Србима превазишло оно традиционално према
Јерменима и Грцима (в. нпр. H. Fırat, „Balkanlar’da emperiyalizmin
müdahele ve işgal gücü, htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Чак је
и генерал Неџип Торунтај, један сразмерно умерени аутор, за-
интересован за геостратегијску суштину промена у савременом
свету, плативши данак „политички коректном“ негативном сте-
29
НЕООСМАНИЗАМ
30
тиска на УН да се ефикасно помогне угроженој браћи по вери
у БиХ. Истовремено, други турски дипломати, позивајући се
на световни и прозападни карактер своје државе, преклињали
су западне саговорнике да предузму нешто делотворно против
Срба који убијају муслимане, јер ће им, ако се ствари брзо не
промене, бити све теже да одолевају револту фундаменталиста
код куће и убрзаној исламизацији турског друштва. Турска је,
користећи се предностима свог поливалентног идентитета и
вишеструких припадности, овакав двоколосечни, исламистич-
ко-секуларистички приступ задржала све до данас, а у међувре-
мену су исламисти освојили апсолутну власт у Анкари.
У Озалово време (1992) основана је и државна Турска аген-
ција за сарадњу и развој (ТIКА), организационо везана за Ми-
нистарство иностраних послова, а касније (и) за Председништво
Владе. Задатак ове веома активне и издашно финансиране пара-
политичке агенције за извоз и учвршћивање турског присуства
и утицаја у земљама за које је Анкара заинтересована, а посебно
у оним већински муслиманским или с бројним муслиманским/
турским мањинама на просторима Евроазије, званично је де-
финисан као „помоћ земљама у развоју кроз економску, трго-
винску, техничку, друштвену, културну и образовну сарадњу
и заједничке пројекте“. Отварање канцеларије, односно предс-
тавништва ТИКА у некој земљи, на чему турска дипломатија
по правилу упорно инсистира, поуздан је знак њеног улажења у
операционалну орбиту неоосманистичког пројекта.
Иако је одражавао све битне димензије неоосманизма
укључујући и интересовање за регионе који су некад били
унутар Османског царства, а посебно за Балкан и Блиски ис-
ток, сразмерно кратак период политичке доминације Партије
просперитета под Ербакановим вођством донекле одступа од
уравнотеженог дозирања свих компонената неоосманистичке
синтезе. Искрени исламиста с панисламистичком визијом Неџ-
метин Ербакан као први, ефемерни исламистички премијер мо-
дерне Турске (1996–1997, у коалицији с прозападном Партијом
правог пута контроверзне Тансу Чилер) померио је идеолошко
клатно ка пројекту панисламског јединства, у коме би Турској
31
НЕООСМАНИЗАМ
32
22. 9. 2002). Своју будну балканску неоосманистичку вокацију
Ердоган је касније, кад се после свих препрека домогао власти,
издашно потврдио.
Ербаканово успињање до положаја премијера и његово
кратко задржавање на том месту били су двоструко индикатив-
ни и поучни. С једне стране, постало је јасно да је исламистички
политички поход незаустављив, а да је посредна, „постмодер-
на“ (в. Т. Zarcone, La Turquie moderne et l’islam, Париз, 2004, стр.
249) војна интервенција била и „лабудова песма“ оних снага које
су се сматрале заточницима и бранитељима кемализма и лаич-
ког поретка у Републици, док је, с друге стране, Ербаканов пад
послужио као наук његовим наследницима, скупини око Р. Т.
Ердогана, да не треба претеривати с испољавањем исламистич-
ког жара, већ наставити с традиционално кетманским методом
промовисања неоосманизма, користећи се свим расположивим
„каналима политичке покретљивости“ и ефективне институци-
оналне и пропагандне моћи. Политички ислам се, као феникс,
убрзо опоравио од ударца задатог забрањивањем Партије прос-
перитета, па је Ербаканов блиски сарадник, припадник истог
нараштаја и такође инжењер Реџаи Кутан (р. 1930) основао
кратковечну Партију врлине. Уследила је и њена забрана, након
које се све дубљи генерацијски и концепцијски јаз унутар ис-
ламистичког фронта исказао образовањем (2001) двеју нових
странака, Кутанове Партије среће, с Ербаканом као стварним
лидером у сенци, и Партије правде и развоја (AK Partisi), на челу
с Р. Т. Ердоганом. Ступањем на политичку сцену ове полетне,
а претходним позитивним и негативним искуствима обогаће-
не партије средовечних исламиста и неоосманиста „модерног
кова“ отвара се квалитетно ново раздобље у (ре)исламизовању
турског друштва и државе, укључујући и њен спољнополитички
наступ. У светским центрима исламизма стварни Ердоганов
допринос адекватно је оцењен, па је он тако 9. марта 2010. го-
дине примио престижну саудијску награду краља Фејсала за
служење исламској ствари. Ваља нагласити да се код њега и ње-
гових сарадника никако не може говорити о дисконтинуитету
идеје, већ само о иновирању тактике и прилагођавању метода
33
НЕООСМАНИЗАМ
34
ГЕОПОЛИТИКА „СТРАТЕГИЈСКЕ ДУБИНЕ“
35
НЕООСМАНИЗАМ
36
„општег типа“, чини ретко озбиљном појавом. Његова мисија,
која никако није само практично-политичка, заслужује стога
озбиљно уважавање, продубљено изучавање и адекватно ос-
мишљено критичко постављање. С Давутоглуом је нужно ући у
крајње захтеван дијалог.
Иако је своје виђење савременог тренутка света и Турске
у њему Ахмет Давутоглу тематски и факторски по макросег-
ментима разрадио у свим својим публикацијама, нема сумње
да је за разумевање спољнополитичке димензије његовог нео-
османистичког концепта далеко најважнија студија Страте-
гијска дубина: међународни положај Турске. Ова књига је у време
појављивања остала прилично незапажена, а у фокус критичке
пажње ушла је тек кад је уочено да њен аутор почиње да ста-
вља у спољнополитички погон неке конзистентно осмишље-
не геополитичке поставке (до 2010. године доживела је чак 43
издања!). Као кључни појам своје неоосманистичке теоријске
схеме А. Давутоглу уводи појам стратегијске дубине (stratejik
derinlik) која подразумева компоненте историјске и географске
дубине. Турска, по њему, поседује потенцијал стратегијске дуби-
не, пошто јој као наследници историје и географије Османског
царства принадлеже велика историјска и географска дубина, јер
је на средишњем евроазијском геополитичком простору веко-
вима била епицентар догађаја. У том погледу, она има значајне
компаративне предности у односу на друге државе у региону, а и
шире, само што се њима није на одговарајући начин користила.
Турска се може похвалити јединственом геополитичком и гео-
економском позицијом на раскршћу, али и сусретишту конти-
нената, култура и цивилизација, а у релативној близини најваж-
нијих лежишта енергетских ресурса. Она је, како се у Турској од
пре извесног времена радо говори, „срце Евроазије“, те велике
„шаховске табле“ на којој се игра и играће се партија пресудна за
будућност света. Ахмет Давутоглу инсистира на томе да Турска
мора постати „централна земља“ новог евроазијског поретка.
Ово је, иначе, у опреци с већином познатих старих и савреме-
них евроазијских концепција, за које је Турска евентуално само
маргинално евроазијски чинилац. Поред реченог, предности
37
НЕООСМАНИЗАМ
38
овакав став није нов, само га је садашњи министар иностраних
послова Турске саопштио на најексплицитнији и најкохерент-
нији начин. Један његов истакнути претходник на тој функцији
(1997–2002), такође високообразовани социолог и углађени ин-
телектуалац умерено левог, лаичког и проевропског хабитуса,
Исмаил Џем (1940–2007) у својим новинским чланцима и сту-
дијама објашњавао је да Ататурк није поништио Османско цар-
ство, већ га је само растеретио превазиђеног институционалног
баласта који га је гушио и спутавао му енергију. Према Џему,
могло се чак закључити да је Кемалова револуција један исто-
ријски „инцидент“, а да би Османско царство, да није дошло до
тог радикалног реза, и само постепено еволуирало ка моделу
модерне европске државе, вероватно парламентарне монар-
хије. Помало парадоксално, али из неоосманистичке перспек-
тиве посве логично, Џем закључује да је суштину Ататурковог
патриотског аманета могуће верно следити једино реафирми-
сањем османског наслеђа које је он резолутно одбацио (в. нпр.
I. Cem, Turkey in the New Century, Mersin, 2000). И Давутоглу у
својој књизи указује на то да је у време Тургута Озала турском
политиком превладао османски ток, да би уследили Ербака-
нов исламизам, па, као реакција, изоштрени окцидентализам, а
онда сједињени леви и десни национализам, односно туркизам.
Теоретичар стратегијске дубине оцењује да су сви ови „-изми“
уведени у турску политику неприпремљено и импровизовано,
а да је неопходно осмислити целовит, реалистичан и дугоро-
чан национални програм који би узимао у обзир све претходно
наведене конституенте, јер су Османлије део турске историје, а
ислам један од елемената турске културе, окренутост Западу по-
весно искуство, као, уосталом, и туркизам. Ваља нагласити да је
Давутоглуов неоосманистички пројекат првенствено срачунат
на обнављање сфере утицаја која би се до највеће могуће мере
територијално поклапала с некадашњим провинцијама Осман-
ског царства, при чему се поједини духовни, културни и поли-
тички елементи историјског османизма користе као „грађевин-
ски материјал“ здања нове турске регионалне и глобалне моћи.
Рационални неоосманисти не сањају о укупној обнови осма-
39
НЕООСМАНИЗАМ
40
рецимо, чак и о постојању српско-грчко-сиријско-иранске за-
вере против Турске! Ваља, у овом контексту, навести и крајње
одбојан став свих турских влада, а и јавног мњења, према Ва-
сељенској патријаршији у Фанару. Званична Анкара одбија да
Другом Риму призна васељенски статус, а константинопољског
патријарха третира искључиво као верског поглавара грчке
заједнице у Турској, сведеној на готово симболичан број при-
падника. Патријаршији се на све начине отежава духовно де-
ловање, а и свакодневно преживљавање, иако се васељенски
патријарх Вартоломеј I труди да у свему разумски прихватљи-
вом испољи узорну лојалност према турској држави, чијим се
грађанином сматра. Упркос многим апелима из света, Богосло-
вија на острву Халкију/Хејбелиади остаје затворена како би се
онемогућило стварање образованог православног богословског
кадра на територији Турске, а зна се да, према турском зако-
ну, васељенски патријарх мора бити турски држављанин. Као
разлог за подозрење према Патријаршији истиче се постојање
некакве наводне широке византијско-православне конспира-
ције против Турске, на чијем је челу васељенски патријарх, што
је више него апсурдно. Ипак, у континуитету негативног става
према Васељенској патријаршији нема, бар засад, много разлика
између кемалистичких и десних националиста, (пан)исламиста
и савремених неоосманиста, посвећених поправљању релација
са суседима, иако би промена односа према „првом међу једна-
кима“ у православном свету сигурно наишла на повољан одјек
код многих турских комшија, а и у Европи и у САД.
У сваком случају, опредељење за поправљање односа са
свим суседима начелно се може оценити као логичан и разуман
сегмент Давутоглуовог програма. У координатама тог новог
приступа суседству, а у складу с његовим широким неоосма-
нистичким регионалним дефинисањем, турски министар верује
да се може пронаћи решење и за најтежа отворена питања, као
што су курдско, јерменско и кипарско. Многи коментатори, чак
и они најдобронамернији, сумњају у могућност да се линеарном
офанзивом добросуседства таква комплексна питања могу лако
и без отпора привести у луку свима прихватљивих решења, јер
41
НЕООСМАНИЗАМ
42
зависности од само једног планетарно релевантног параметра,
ма који он да је. Практично, то значи релативизовати, али ни-
како и довести у питање, своју чврсту везаност за САД и НАТО
и више се отварати према Русији и Кини уз декларативно одр-
жавање евроинтеграцијског ентузијазма. Већ први коментари,
нарочито у Америци и у делу ЕУ, почетних успешних корака
у реализовању такве диверзификације наговештавају тешко
прихватање Давутоглуове поставке да се успостављањем нових
колосека стратегијског партнерства стари не доводе у питање.
Неки је чак с висине оцењују као наивну (в. нпр. M. K. Kaya – H.
M. Karaveli, „Vision or Illusion? Ahmet Davutoglu’s state of harmony
in regional relations“, Turkey Analyst, 2, 11, 5. 6. 2009), што би се
могло показати као крупна грешка. „Тако је за сада, а у случају
већих ломова, Анкара би могла заиграти и самосталнију стра-
тешку игру“, упозорава политиколог Бранко Радун („Османлије
поново јашу“, Печат, 89, 2009, стр. 40).
Ако се претходна два приоритета Давутоглуове спољне по-
литике у концепцијском смислу могу оценити као садржински,
наредни би, условно речено, били методолошки. Давутоглу се
залаже за „нови дипломатски језик“, односно нови стил турске
дипломатије у коју би били много више него до сада укључе-
ни и компетентни стручњаци различитих профила, а не само
професионални дипломати. Само проширивањем кадровске
базе и обогаћивањем људских ресурса спољних послова могуће
је подићи их на ниво захтева дипломатије која треба да вало-
ризује све аспекте турског државнонационалног идентитета,
од политичких и економских до културних и духовних. Јасно
је да се извођењем дипломатије из ексклузивног забрана Ми-
нистарства иностраних послова, што је све донедавна било не-
замисливо, поред проширивања сфере њених професионалних
компетенција, настоји и направити бреша у тој затвореној кас-
ти склоној унутрашњем саморепродуковању с континуитетом
кемалистичког менталитета.
У операционализацији нове спољнополитичке доктрине за-
сноване на концепту стратегијске дубине, њен главни теорети-
чар захтева и „убрзавање и интензивирање ритма дипломатског
43
НЕООСМАНИЗАМ
44
кана. [...] Османска историја је историја балканског региона, ис-
торија посебног значаја балканског региона у светској историји.
[...] То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан.
Људи то зову неоосманским. Зато ја не упућујем на Османску
државу као на спољнополитичко питање. Оно што ја наглаша-
вам у наслову јесте османско наслеђе. Османски векови Балкана
су успешна прича. Сада је треба обновити. [...] Имамо више Бо-
шњака који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који
живе у Турској него у Албанији! Више Чечена који живе у Тур-
ској него у Чеченији! Више Абхаза у Турској него у Абхазији!
Зашто је тако – због османског наслеђа. За све ове различите
народе на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигур-
но уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анадолија
припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Са-
рајево наше! [...] Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми
ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кав-
каз на овим принципима регионалног и светског мира, не само
за све нас, него за цело човечанство. [...] Због ових историјских
веза спољна политика Турске настоји да успостави ред у свим
овим околним регионима, на Балкану, Кавказу и Блиском ис-
току, јер, ако нема реда, ми ћемо платити цех. За дипломате из
другог дела света босанско питање је техничко питање. За нас је
то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је терито-
ријални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и
територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Са-
рајева једнако важна као безбедност и просперитет Истанбула“
(в. Печат, 87, 30. 10. 2009, стр. 18–20). Ако ово није парадиг-
матичан и узоран неоосманистички говор, онда шта је?! Ипак,
Давутоглу, као и сваки прави неоосманиста, жустро пориче свој
вриштећи неоосманизам. Главни му је аргумент да он тај назив
није употребио. И ово је типичан манир негирања постојања
неке појаве или својства на основу тога што их њихови акте-
ри или носиоци не именују као такве. На подударан начин се,
рецимо, међу исламским фундаменталистима у арапском свету
порицало постојање фундаментализма, јер на арапском јези-
ку одговарајућа реч не постоји. Најзад су били принуђени да
45
НЕООСМАНИЗАМ
46
ГЛОБАЛНЕ КООРДИНАТЕ НЕООСМАНИЗМА
ТУРСКА И САД
47
НЕООСМАНИЗАМ
48
Danforth, „How the West Lost Turkey“, Foreign Policy, 25. 11. 2009).
И Збигњев Бжежински, процењујући перспективе односа Турс-
ке и западног света, упозорава да никако не би требало потце-
нити опасност „обнове исламских религијско-политичких тра-
диција, с последичном радикалном (и вероватно унутрашњим
потресима праћеном) променом међународног курса“ Анкаре
(The Choice. Global Domination or Global Leadership, Њујорк, 2004,
стр. 89), што азербејџански политиколог Јусиф Рустамов, у свом
виртуелном дијалогу с утицајним америчким колегом, сматра
готово извесним смером кретања (в. Роль США в системе меж-
дународных отношений, Баку, 2005, стр. 74–76). У глобалним
координатама, дакле, савремени неоосманизам се првенствено
мора разматрати са становишта промена које може узроковати,
или их је већ произвео, у односима Турске са САД и са ЕУ.
Да свест о тим променама у пуној мери постоји и на аме-
ричкој страни, сведочи, с једне стране, поменута забринутост
због тога што се један од најпоузданијих савезника почиње са-
мосталније понашати и повлачити потезе који се оцењују као
супротни америчким интересима, док, с друге, вашингтонска
администрација настоји да неслагања минимизује и спорове
максимално изглади, спремна да се до одређене мере и прила-
годи измењеном, диверзификованом курсу турске политике.
Положај Турске у односу на Америку често је оцењиван као по-
слушнички и поверенички, посебно на подручју Блиског истока
где је Турска, уз Израел и, потенцијално, Египат, требало да буде
стуб безбедносног система за читав регион. Данас би свакоме
морало бити јасно да Турска није била, а сада поготово није,
пуки извршилац налога из Вашингтона, већ да у партнерству са
САД увек води рачуна и о својим трајним државно-национал-
ним интересима. Она је током последњих година највеће изазове
америчкој политици упутила баш у том најрањивијем и за САД
геостратегијски и геоекономски највиталнијем простору. Скло-
ност Бушове администрације да резонује у складу с девизом „с
нама или против нас“ допринела је да се неки потези Анкаре
доживе и прокоментаришу готово као издаја, што је председ-
ник Барак Обама на почетку свог мандата пожурио да коригује.
49
НЕООСМАНИЗАМ
50
на пример, о геноциду у Фалуџи), Израелу је отказао учешће
на редовној годишњој војној вежби НАТО-а „Анадолски орао“
(2009), да би одмах после тога позвао Сирију на заједничке ма-
невре и најавио формирање турско-сиријског Савета за стра-
тегијску сарадњу. У вези с иранским нуклеарним програмом,
негативном опсесијом америчке спољне политике и могућим
разлогом чак и за ограничену војну интервенцију против ове
земље, турски премијер је исказао разумевање за суверено пра-
во Ирана да се, као и свака друга држава, технолошки развија
на начин који највише одговара њеним енергетским потребама
(„Запад није фер према Ирану“), заједно с председником Гулом
похитао је да иранском председнику Ахмадинеџаду честита по-
беду на спорним изборима (2009), а приликом посете Техерану
потписао је и један споразум о енергетској сарадњи с великим
источним суседом. На оптужбе, нарочито из Америке, да мења
традиционалну стратегијску линију турске политике, Ердоган је
одговорио да се неки очигледно не могу ослободити хладнора-
товске логике, да Турска не мења спољнополитички правац, већ
да развија и проширује односе и да је у стању да истовремено
развија изузетно добре везе са Сиријом, Ираком, Ираном, Ру-
сијом, Грузијом и Јерменијом, као и са Грчком или Бугарском.
То није уперено против НАТО-а, нагласио је турски премијер,
као ни против било које друге групе земаља (Today’s Zaman, 29.
10. 2009). Многима на Западу, а посебно у САД, није деловао
нимало уверљиво, иако је било спекулација да је Турској дого-
ворно намењена улога посредника између Ирана и Запада, што
је званично демантовано и у Анкари и у Техерану.
О значају који Вашингтон придаје настављању привиле-
гованих партнерских односа с Турском, али и о свести да се у
њима јављају пукотине, па им треба дати нови импулс, сведочи
и одлука председника Барака Обаме да баш Турска буде прва
муслиманска држава коју ће, после европске турнеје, посетити.
Пре његове посете, коју су турски медији, у складу са својим ма-
ниром, најавили као „историјску“, а која је реализована априла
2009. године, државни секретар Хилари Клинтон изјавила је да
је Турска доказ да „демократија, модерност и ислам нису инком-
51
НЕООСМАНИЗАМ
52
ких влада у подршци Турској наводи поједине аналитичаре на
хипотезу да је посреди и нешто дубље и далекосежније од непо-
средно уочљивог националног интереса, „идеолошка сродност
између савременог Запада и ислама“. Ова типолошка сродност
исходила би из њихових програма глобализације чији је циљ
„деструкција старог система националних држава заснованих
на суверенитету државе и националности која је дефинисана
етничким, лингвистичким, културним и територијалним зајед-
ништвом“ (в. Г. Дејвис, „Ислам, Запад и православље“, Печат,
107, 26. 3. 2010).
Сигурно је да ће Вашингтон и Анкара и убудуће улагати на-
поре да одрже максимално конструктивну и обострано корисну
сарадњу, али је подједнако извесно и то да ће их остваривање
појединих приоритета нове спољнополитичке доктрине Турске,
као и неки амерички потези, диктирани специфичним унутра-
шњополитичким и спољнополитичким разлозима, повремено
стављати на озбиљна искушења. Илустративан је у том погледу
противречан развој догађаја у вези с комплексом осетљивог јер-
менског питања. Америка је поздравила иницијативу Турске да
упркос хипотеци тешког историјског наслеђа и отвореном спору
у вези са статусом Нагорног Карабаха, где Анкара здушно под-
ржава Азербејџан, крене у нормализовање односа с Јерменијом.
С друге стране, однос самог Барака Обаме током предизборне
кампање према проблему признавања геноцида над Јерменима
из 1915. године кад је јерменској заједници, као важним гласа-
чима, обећао усвајање конгресне резолуције о овом болном до-
гађају, а онда и изгласавање текста такве резолуције, с термином
геноцид, у Спољнополитичком комитету Представничког дома
Конгреса, 4. марта 2010. године, изазвали су жестоку реакцију
у Турској. Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона
на консултације, отказано је редовно годишње заседање Аме-
ричко-турског савета, а запрећено је и другим, болнијим, ме-
рама одмазде укључујући и отказивање замашних војних по-
руџбина. Ердоган је чак отишао дотле да је у Лондону нагове-
стио могућност протеривања стотинак хиљада Јермена који без
турског држављанства живе у Турској (Политика, 18. 3. 2010).
53
НЕООСМАНИЗАМ
ТУРСКАИРУСИЈА
54
но цивилизацијско биће обједињује, док јој је, с друге стране,
предстојало постављање односа с Русијом на нове основе, при
чему је економски и, специфичније, енергетски интерес био у
првом плану. И Турска је одмах кренула у освајање нових прос-
тора. Испољила је, раних деведесетих година, наглашене амби-
ције да, као „старији брат“ средњоазијским државама замени
„великог брата“, из чијег су се чврстог загрљаја тек биле иско-
бељале, и то никад потпуно. Постигла је значајне почетне ре-
зултате, остварила вишеструко присуство у новим независним
републикама, како у привреди, кроз инвестиције и заједничке
пројекте, тако и у образовној и културној сфери, мрежом шко-
ла и факултета, као и кроз низ пантуркистичких иницијатива и
манифестација, док јој је политичка утицајност остала ограни-
чена. У Озалово време, Турска је на Западу, а нарочито у САД,
доживљавана као делотворни емисар интереса да се с новопрог-
лашеним средњоазијским државама успостави привредна, али
и политичка сарадња. Иако су спремно прихватали помоћ
најразвијеније турске државе, за њих не само географски запад-
не, претежно ауторитарни лидери нових централноазијских ре-
публика, готово сви одреда потекли из совјетске номенклатуре,
зазирали су од залетања у нека обавезујућа нова савезништва,
реалистички остајући, упркос свему, с Русијом у Заједници неза-
висних држава. Како су неоосманистичке снаге у Турској јачале
и постепено се приближавале освајању власти, постајало је све
јасније да за њих Средња Азија објективно није приоритет, иако
им је годило да и на тим просторима имају одређени утицај. Не-
упоредиво важније им је било да успоставе што садржајнију са-
радњу с Русијом, а претерано показивање туторског занимања
за Средњу Азију могло је само успоравати тај процес. Економске
и, особито, енергетске консидерације однеле су превагу у про-
дуктивној конвергенцији с руским приоритетима, тако да је
последњих година дошло до осетног интензивирања и конкре-
тизовања привредне сарадње између дојучерашњих хладнора-
товских противника. Неоосманизам је и ту показао своје пра-
гматично лице. Истовремено, с обзиром на то да, за разлику од
удаљеније Централне Азије, Кавказ и Закавказје представљају
55
НЕООСМАНИЗАМ
56
(3) исламски правац, (4) турански правац и (5) антисовјетски
модел Евроазијске конфедерације А. Сахарова. Копча с идеоло-
гијом неоосманизма могла би се тражити у оквиру исламског
и туранског правца, али само типолошки, јер заговорници тих
двеју оријентација не виде Турску као кључну карику, а погото-
во не као „срце Евроазије“, како Турци воле да кажу. За Н. На-
зарбајева је, сасвим логично, кључна улога Казахстана.
Турска је засад била веома успешна у успостављању нових
односа партнерства с Русијом, јер је такав узлазни тренд из
више разлога одговарао и Москви. Путин и Ердоган, двојица
прагматичара с јасним визијама пожељне будућности својих
евроазијских земаља и свесни њихових компаративних пред-
ности, као и потенцијалне геоекономске комплементарности у
неким виталним областима, брзо су у свему најбитнијем про-
нашли заједнички језик. На неким тачкама сучељавања њихо-
вих интереса, међу којима предњаче Балкан и Кавказ, Турска
и Русија нужно остају ривали, али им стратегијске развојне
пројекције налажу да упркос томе пронађу и примене најделот-
ворније моделе сарадње, понајпре у енергетској и трговинској
области. Приликом преломне посете Владимира Путина Тур-
ској (2004), првој после оне коју је 1972. године учинио Николај
Подгорни, усвојена је „Заједничка декларација о јачању сарадње
и мултидимензионалног партнерства“. Суштински продор
учињен је споразумом (августа 2009) о томе да руски енерговод
„Јужни поток“ прође кроз турске територијалне воде, док би
Русија, са своје стране, помогла изградњу нуклеарне централе
у Турској, што се у овој енергетским ресурсима сиромашној,
а великој земљи с убрзаним развојем види као витално важан
пројекат. Истовремено, Русија је подржала изградњу нафтовода
Самсун–Џејхан, дугог 555 километара, којим би се нафта с оба-
ле Црног мора транспортовала до турске медитеранске обале, а
онда удаљенијим потрошачима, чиме би Турска постала кључна
транзитна држава на најважнијим путевима снабдевања Запада
руским и средњоазијским енергентима, јер је споразумом (јула
2009) с Румунијом, Бугарском, Мађарском и Аустријом уграђена
и у будући гасовод „Набуко“ који се сматра конкурентским ру-
57
НЕООСМАНИЗАМ
58
једну нимало безазлену разлику. Док Примаков као компара-
тивну предност Русије износи чињеницу да у њој равноправно,
као аутохтоно становништво, живе милиони муслимана, дотле
се идеолози неоосманизма у својим претензијама на утицајност
у појединим регионима, рецимо на Балкану и на Кавказу, пози-
вају на то да у Турској живе милиони људи далеким или ближим
пореклом из тих крајева, којима је Османско царство вековима
империјално управљало. Русија се позива на савремено стање,
на живу реалност, а Турска на „историјску дубину“, као компо-
ненту своје „стратегијске дубине“. Та битна разлика и практич-
нополитичке последице које из операционализације ових двеју
стратегија произлазе неминовно стварају одређене напетости
и трвења у зонама где се турски и руски интереси преклапају.
Ово је посебно изражено на ровитом простору Кавказа и За-
кавказја, које је од огромног геостратегијског значаја за Русију
и витално с аспекта њених безбедносних и привредних инте-
реса, што је одлучност Москве у сукобу с Грузијом око Јужне
Осетије и Абхазије уверљиво потврдила. Русија није могла бити
одушевљена чињеницом да Турска последњих десетак година
систематски унапређује своје економске (око 100 турских фир-
ми послује у Грузији), саобраћајне (амерички пројекат „транса-
зијске“ железнице), политичке и, нарочито, војне односе с Тби-
лисијем. Турска обучава грузијске официре и активно помаже у
изградњи грузијске војне инфраструктуре. У турској јавности и
медијима честе су критике руског односа према Грузији и дру-
гим кавкаским државама и покрајинама. У време предратног за-
оштравања између Грузије и Јужне Осетије Москва је чак увела
(16. 7. 2008) и бојкот турске робе, „који је за веома кратко вре-
ме успео да уздрма пословање великог броја турских фирми из
текстилног, хемијског и грађевинског сектора и доведе у питање
бројне турске инвестиције у Русији“ (М. Б. Марковић, „Спољна
политика Турске на почетку 21. века“, Међународна политика,
60, 1136, 2009, стр. 24). У фази отвореног сукоба између Русије
и Грузије, као и проглашавања независности Јужне Осетије и
Абхазије, Анкара је, држећи се дискретно и неутрално, испољи-
ла пословични прагматизам, својствен неоосманизму, иако у
59
НЕООСМАНИЗАМ
60
зијског колегу Григола Вашадзеа на то да Грузија и Турска нису
само суседи, већ су и „рођаци“ с обзиром на то колико грађана
грузијског порекла живи у држави чије интересе он заступа, на
шта овај уопште није реаговао (27. 4. 2010). Како било да било,
у крајње компликованој кавкаској слагалици свима је у датом
тренутку одговарало (привидно) задржавање процеса у регио-
налним координатама, што никако не значи да је партија тиме
ушла у мирнију и јаснију фазу. Својим фазним учинком турски
неоосманисти су, међутим, могли да буду посве задовољни. До
идуће фазе, за коју не треба сумњати да ће бити добро при-
премљени, чак и ако ствари не крену у складу с њиховим жеља-
ма. Прилагодиће се околностима и тако ће то ићи, уз њихово
постепено освајање политичког и привредног терена, све док на
ред не дође неки велики „тренутак истине“ који ће наложити
опредељивање без остатка. Тада ће се можда с више разумевања
сетити Ататурка и Исмета Иненија и, не трепнувши, примени-
ти њихову спољнополитичку тактику, али не и филозофију. Јер,
своју стратегију сигурно неће променити.
ТУРСКА И КИНА
61
НЕООСМАНИЗАМ
62
пломатском начину, а крајње ограничено заинтересован за пан-
туркистичке химере, у дугом телефонском разговору са својим
кинеским колегом пружио уверавања да Турска на догађаје у
Синкјангу гледа као на унутрашњу ствар Кине, да поштује њен
територијални интегритет и придаје велики значај развоју би-
латералних односа с Пекингом. Али, штета је учињена. Кина,
иако незаобилазни партнер у међународној заједници, тешко да
може постати и одржати се као један од глобалних приорите-
та турске политике „стратегијске дубине“. Њена дубина дотле
ипак не сеже, а неке од спорних претпоставки на којима почива
озбиљно јој ограничавају маневарски простор.
63
НЕООСМАНИЗАМ
64
било неизводљиво постићи заједнички став држава чланица.
Неке од њих наговештавају да би у вези с овим питањем оба-
везно организовале референдумско изјашњавање грађана, а зна
се да је јавно мњење већински нерасположено према Турцима и
Турској, што у контексту општег пораста ксенофобије у Европи
само добија на интензитету. Током тешке посете Турској, крајем
марта 2010. године, немачка канцеларка Ангела Меркел је, уза
сву дипломатску љубазност, остала чврста у ставу да је „приви-
леговано партнерство“, а никако пуноправно чланство, највише
што Турска може очекивати од приближавања ЕУ.
Тешко је претпоставити да владајући неоосманисти нису
свесни суморне перспективе у погледу остваривања крајњег
циља, пуног и пуноправног интегрисања у ЕУ. Они, ипак, наста-
вљају с истом проевропском реториком и најављују убрзање
процеса увођења реформи које би Турску приближиле чланству.
Премијер Ердоган је једном приликом изјавио да је „европска
агенда и његова агенда“, да су Копенхашки критеријуми и „Ан-
карски критеријуми“, а кад се вратио са самита ЕУ у Бриселу,
где није попустио у вези с кипарским питањем и у ставу према
геноциду над Јерменима, пошто је Турска коначно добила ста-
тус кандидата, у земљи је на типично неоосманистички начин
тријумфално дочекан као „освајач Европе“. Нема сумње да више
практичних разлога неоосманисте наводи да и у склопу спро-
вођења нове, диверзификоване спољне политике не дигну руке
од Старог континента, с којим је и историја Османског царства
вековима била тесно повезана и испреплетена, а чијим делом
они сматрају и Турску. Привредна сарадња с европским земља-
ма је веома развијена и већ институционализована, а постоји и
много билатералних пројеката, особито с неким државама, тако
да економски интереси налажу да се те везе не угрожавају и не
прекидају. Ни Европа, уосталом, нема намеру да снижава ниво
укупне сарадње с Турском. Напротив. На том плану никакве ре-
зерве не испољавају ни оне државе које се, као нпр. Немачка и
Француска, иначе противе пуноправном чланству Турске или
настоје да његову перспективу релативизују, кроз формуле о
„привилегованом партнерству“ или „медитеранској димензији
65
НЕООСМАНИЗАМ
66
нише кад процени да је он озбиљно угрожен. Владајућа партија
(АКП), иако је после избора 2007. године располагала с 338 мес-
та (од 550) у Великој народној скупштини (Парламенту), није
успела да обезбеди потребну већину за промену Устава, чему
се нарочито супротстављала главна опозициона Републиканска
народна странка, чији је оснивач био Ататурк. Напетост у од-
меравању снага између исламиста и секулариста достигла је вр-
хунац 2008. године, кад је државни тужилац употребио најјачу
карту и затражио забрану Ердоганове партије, означивши је као
жариште антилаичког деловања. У игри живаца, која је уследи-
ла и запретила да изазове веће потресе у друштву, далеко најјача
странка није забрањена, али је новчано кажњена због огрешења
о секуларни поредак, зајемчен Уставом, чиме је, као предлагач
нацрта новог темељног акта државе, изгубила кредибилитет, а и
елан. Нема сумње, међутим, да ће исламисти наставити да делују
како би, пре или касније, Устав из 1980. године био промењен.
Засад су припремили пакет од 22, односно 29 амандмана, чија
је судбина неизвесна, а сва је прилика да ће избори 2011. годи-
не бити и нека врста референдума о потреби доношења новог
устава. Једним од амандмана предлаже се, на пример, повећа-
вање броја судија Уставног суда које делегира влада, чиме би
она остварила већи утицај на одлуке овог врховног правосудног
тела које јој представља једну од последњих препрека у убрзаној
десекуларизацији Турске. Истовремено, настављена је кампања
хапшења наводних кемалистичких ултранационалиста, међу
којима су и неки високи официри турске армије, оптужених да
су, као тајна организација „Ергенекон“ ковали заверу против
демократски изабраних носилаца власти. Занимљиво је, како
запажају неки аналитичари, да нови талас хапшења (2010) није,
као у неким ранијим сличним случајевима, узнемирио турске
берзе, што би могло указивати на исправну рачуницу премије-
ра Ердогана и стабилност његове политичке позиције, а и даље
слабљење утицаја Армије и осталих кемалистичких снага (в. R.
M. Cutler, „Stocks ride out Erdogan Offensive“, Asia Times Online,
19. 3. 2010). Да ће исламисти бити истрајни у залагању за проме-
ну Устава, а и да се осећају сигурнији него раније, сведоче и њи-
67
НЕООСМАНИЗАМ
68
РЕГИОНАЛНИ АСПЕКТИ НЕООСМАНИЗМА
КАВКАЗ
69
НЕООСМАНИЗАМ
70
вање Јерменији наишло је, иначе, на неодобравање и код куће,
посебно међу кемалистичким националистима, из чијих редова
је министру иностраних послова јавно упућено питање презива
ли се он Давутоглу или Давутјан (M. Akyol, „Ahmet Davutoglu:
Yet Another Crypto-Armenian, The Journal of Turkish Weekly, 1. 2.
2010). Има их и који тврде да је Јеврејин! У периоду обележеном
наговештајима отопљавања турско-јерменских односа запаже-
на је и симптоматично интензивна комуникација између пред-
ставника Бакуа и Москве у енергетском сектору, а председник
Илхам Алијев је априла 2009. године и посетио руску престони-
цу, пошто му претходно „програм обавеза није дозволио“ да се
у Турској сретне с Бараком Обамом, на чему су усрдно радили
турски и амерички дипломати. Пошто су на Кавказу политичка,
безбедносна и енергетска питања неодвојива, азербејџанско от-
варање према Русији протумачено је као демонстративно окре-
тање леђа плановима Турске за трансфер каспијске нафте пре-
ко њене територије или бар као упозорење да Баку има више
отворених опција ако се његови национални приоритети буду
превиђали. Сагледана из овог угла, руска благонаклона подршка
Турској у настојању да поправи односе с Јерменијом, иначе ста-
билним, историјском руским „клијентом“ у кавкаским заврзла-
мама, може се протумачити и као улог у поправљање властитог
„имиџа“ међу муслиманима у региону (а и шире), уз истовреме-
но ширење пукотине између Анкаре и Бакуа. Без обзира на то
како ће ствари даље тећи, нема сумње да ће се операционали-
зација нове спољнополитичке доктрине Турске на Кавказу су-
очавати с великим изазовима, потврђујући своје немале домете,
али и инхерентне ограничености.
БЛИСКИ ИСТОК
71
НЕООСМАНИЗАМ
72
турских званичника, чиме се њихов неоосманистички стил раз-
ликује од знатно искренијег панисламизма једног Неџметина
Ербакана који није смерао никаквом виду турске хегемоније,
већ изграђивању братских и равноправних односа с држава-
ма Блиског истока и целог исламског света. Све чешће се може
чути и прочитати да Турска у односу на Арапе жели да пригра-
би улогу „старијег брата“ (ağabey), како се, уосталом, либански
премијер С. ал-Харири јануара 2010. године обратио Р. Т. Ер-
догану приликом посете Анкари, посреднички им помажући
да превазиђу међусобне несугласице и заједно крену у успоста-
вљање чвршће регионално-истоверничке координације (в. нпр.
S. Moubayed, „Turkey embraces role as Arab ’big brother’“, Asia
Times Online, 14. 1. 2010). Турска је с тим циљем предузела и неке
практичне мере, као што је, рецимо, укидање визног режима са
шест арапских земаља (Сиријом, Јорданом, Либаном, Либијом,
Тунисом и Мароком), што је премијер Ердоган оценио као први
корак ка „регионалном Шенгену“. Кад већ не може у европски,
Турска ће успоставити свој блискоисточни и северноафрички
муслимански Шенген.
Иако неоосманистичко отварање према Блиском и Средњем
истоку има све одлике наступања на најширем, свемуслиман-
ском плану и начелно не искључује ниједну арапску и мусли-
манску земљу, нови турски спољнополитички активизам се бар
засад усредсређивао на оне из најближег суседства, без изузетка
дубоко заглибљене у неразмрсиви колоплет вишедеценијских
блискоисточних сукобљавања. То су Сирија, Иран и Ирак, а по-
следично и Израел, па није никакво чудо да су потези Анкаре
у овом пренапрегнутом четвороуглу помно праћени, анализи-
рани и тумачени на свим заинтересованим странама. Као са-
везник, делом и регионални повереник САД, али и државе која
је у вези с ратом против Ирака у више наврата исказала резер-
ве, па и неслагање с плановима и одлукама Вашингтона (нпр.
иницијатива Анкаре која је у настојању да се САД одврате од
напада довела до „Истанбулске декларације“ Турске, Египта,
Ирана, Јордана, Саудијске Арабије и Сирије), Турска је на За-
паду дуго доживљавана као идеални и незаменљиви посредник
73
НЕООСМАНИЗАМ
74
народа, чијег је контроверзног високог представника Халида
Машала угостила у Анкари (2006) да помогне међупалестин-
ском помирењу, да у кризним моментима допринесе изглађи-
вању неспоразума између Багдада и Дамаска, као и Дамаска и
Бејрута... Не треба заборавити ни то да је Р. Т. Ердоган, заједно
с А. Гулом, као перспективни умерени исламиста, још од сре-
дине деведесетих година прошлог века уживао наклоност ути-
цајних протурских јеврејских лобистичких група у САД, што
му је у неким незавидним унутрашњополитичким ситуацијама
било од немале помоћи. Неоосманизам се тако кретао својим
карактеристичним двоструким колосеком, али ти колосеци на
узбурканом Блиском истоку нису задуго могли остати пара-
лелни, па је Анкара на раскрсницама морала бирати на коју ће
страну. Све чешће је бирана она која, бар привремено, удаљава
од маршруте испланиране у Вашингтону, Тел Авиву и у неким
западним престоницама. За начин на који се премијер Ердоган
промишљено користи сваком приликом за остваривање мак-
сималног неоосманистичког, али и личног, политичког учинка
веома је илустративна била инцидентна епизода на Светском
економском форуму у Давосу, јануара 2009. године, кад се на
панелу посвећеном ситуацији у Гази жестоко обрушио на де-
концентрисаног израелског председника Шимона Переса и, на-
водно увређен његовим понашањем, демонстративно напустио
скуп. У Истанбулу је дочекан овацијама, јер је „коначно рекао
Јеврејима оно што треба“, чиме је знатно поправио рејтинг своје
странке пред локалне изборе, а турском, арапском и светском
муслиманском политичком и јавном мњењу показао да Анкара
зна да цени своје достојанство и да није пуки извршилац туђих
налога и наруџбина. Сјајно је одабрао тренутак и начин за спек-
такуларни искорак којим је заправо само оверио већ учињене
корак неминовног удаљавања од једних, а приближавања други-
ма, без потпуног губљења равнотеже, јер су се и Турска и Изра-
ел потрудили да бар формално изгладе ову непријатну епизоду.
Право играње на жици! А ако жица једном ипак пукне? Изгледа
да неоосманисти, уверени у снагу својих адута, с тим засад не
рачунају. Упозорења да би, настојећи да свој двојни идентитет
75
НЕООСМАНИЗАМ
76
ма на Голанској висоравни“, могло се у то време прочитати на
насловним страницама турских новина! Почетком 2010. године,
пак, Сирија инсистира на томе да управо Турска посредује у ње-
ним индиректним преговорима с Израелом!
Под снажним турским притиском, иако јој је курдска кар-
та била важна у стратегијском спору с Турском око коришћења
водом Еуфрата, и онако прилично изолована Сирија одлучила
је да протера лидера ПКК Абдулаха Оџалана и ускрати све ви-
дове подршке курдском сепаратизму, чиме је уклоњена основна
препрека нормализовању турско-сиријских односа. Турска је
хитро реаговала, лед је пробио тадашњи председник Сезер до-
ласком у Дамаск на сахрану Хафеза ел-Асада (2000), а јануара
2004. године Башар ал-Асад је као први председник Сирије од
1946, кад је ова земља стекла независност, службено походио
Анкару, што није прошло без негативних реакција у САД, ЕУ и
Израелу. Посету му је током исте године, и то недуго после атен-
тата на либанског премијера Ал-Харирија за који су оптужене
сиријске тајне службе, узвратио колега Неџдет Сезер, убеђени
кемалиста и политички противник Ердоганових исламиста,
очигледно свестан да је побољшавање односа са Сиријом у трај-
ном државно-националном интересу. У том погледу између
њега и неоосманистичких протагониста доктрине „стратегијс-
ке дубине“ успостављен је, дакле, пуни континуитет. Башар ал-
Асад, чија је држава у то време била под појачаним притиском
да повуче своје трупе из Либана, није пропустио да поздрави
спремност Турске, чланице НАТО-а, да се у питањима од наци-
оналног интереса одупре вољи САД. Уследио је убрзани развој
турско-сиријске сарадње у свим областима, тако да је, рецимо,
обим трговинске размене између две земље од 2002. године, кад
је АКП дошла на власт у Анкари, до 2007. утростручена, а број
турских туриста у Сирији је од 2000. до 2005. године повећан
чак деветнаест пута. Само током 2009. године потписано је више
од 40 билатералних споразума и протокола о сарадњи у разним
областима, а основан је и Високи савет за стратегијску сарадњу
двеју држава. Посебан, и објективан и симболички значај имају
споразуми у осетљивој области водоснабдевања која је хронич-
77
НЕООСМАНИЗАМ
78
добрих вашингтонских оцена из владања и шупље европске
благонаклоности.
Иако су османски султани, нарочито током XVI/XVII века,
водили тешке битке с персијским Сафавидима, неоосманисти
подсећају, како домаће тако и западне скептике, да је последњи
турско-ирански рат вођен пре готово четири столећа и да је
граница с Ираном, упркос свим разликама и неспоразумима,
већ одавно најмирнија граница Турске. Турска је успела да ос-
тане неутрална и у време осмогодишњег крвавог ирачко-иран-
ског рата (1980–1988), с тим што је њен извоз у зараћене земље
уседмостручен. Наследнице сунитских Османлија и шиитских
Сафавида, две суседне регионалне силе рационално су препо-
знале довољно подстицајан садржатељ обостраног интереса, а
онда без тешкоћа нашле и заједнички језик. И овде је курдско
питање, вешто актуализовано с иранске стране (у Ирану живи
око пет милиона Курда), било полазиште за редефинисање би-
латералних односа. Споразумом о безбедносној сарадњи (2004),
ПКК је дефинисана како терористичка организација, што је и
био главни предуслов с турске стране да се крене у свеобухват-
но унапређивање сарадње. Занимљиво је приметити да је, као
и у случају нормализације односа са Сиријом, секуларистички
председник Неџдет Сезер, познат по блискости с моћним ар-
мијским круговима, похитао да посети Исламску Републику
Иран (јуна 2002), и то непосредно пошто ју је Џорџ Буш прогла-
сио саставним делом „осовине зла“. И за кемализам и за неоос-
манизам идеологија „државног разлога“ је на пиједесталу нај-
вишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у
много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји
дубински континуитет у нововековној турској спољној полити-
ци, а он је, упркос свим привидним и стварним, дужим и краћим
историјским дисконтинуитетима, резултативно у бити неоосма-
нистички. Увиђајући значај курдског комплекса за усмеравање
турске спољне политике, неки амерички критичари њених нај-
новијих поступака замерају администрацији у Вашингтону да је
потценила осетљивост Турске у вези с овим питањем.
Турска и Иран развијају и обимну привредну сарадњу,
79
НЕООСМАНИЗАМ
80
нике. Ипак, његове замерке Техерану уопштеног су карактера,
а противљење било каквим радикалним корацима неуздрмано.
Све у свему, може се закључити да су од почетка примене не-
оосманистичке доктрине „стратегијске дубине“ односи између
Турске и Ирана ушли у квалитетно нову, партнерску фазу.
И, најзад, Ирак, већ две деценије најнеуралгичнија и нај-
несрећнија земља Блиског истока. За Турску је, и безбедносно
и политички и економски, Ирак објективно толико важан су-
сед да Анкара на збивања у њему и око њега гледа са сталном,
максимално изоштреном пажњом. Турској никаква дестабили-
зација Ирака није могла одговарати, јер је нужно производи-
ла низ ризика по њене виталне националне интересе. А кад би
до знатнијих поремећаја у Ираку ипак долазило мимо турске
воље, деловањем моћних ванрегионалних чинилаца, Турска је
помно пратила развој догађаја и чинила све да у њих буде укљу-
чена на начин и до мере који су гарантовали заштиту тих њених
интереса. То се на првом месту односи на држање под контро-
лом стања у Ирачком Курдистану, како ова област не би добила
аутономију или државност вишег степена, чиме би неминовно
постала пијемонт курдског националног окупљања и база ор-
ганизованог антитурског деловања. Иако, дакле, није била оду-
шевљена одлуком да се 1991. године војно интервенише против
режима Садама Хусеина, јер јој је унутрашња стабилност коју је
он у Ираку обезбеђивао сасвим одговарала, Турска је испољила
пуну савезничку лојалност интервенционистичкој коалицији
предвођеној Америком. Иако је био свестан могућих негатив-
них последица по своју земљу, Тургут Озал је затворио нафто-
вод којим је ирачка нафта транспортована преко турске терито-
рије, распоредио је снажне трупе дуж турско-ирачке границе и
одобрио да авиони у борбене мисије над Ираком полећу с тур-
ских војних аеродрома. Како обећања о компензацији огромних
економских губитака нису испуњена, а преко границе се, после
сурове Садамове одмазде због њихове побуне, слила река курд-
ских избеглица, док се заштићени Ирачки Курдистан претва-
рао у логистичку базу ПКК, у Анкари је с горчином схваћено
да лојалност западном савезу не само да није награђена већ да
81
НЕООСМАНИЗАМ
82
као најистуреније поуздано копнено источно упориште безбед-
носне конструкције на којој је почивала евроатлантска сигур-
ност, што је довело до далекосежних померања у стратегијском
планирању мреже и прстенова у систему војних база на евро-
азијском простору. Турска је, наравно, остала изузетно важна
чланица НАТО-а, али уз нешто другачије процене крајњих до-
машаја њене оперативности.
У годинама које су уследиле након другог рата против Ира-
ка, суочена с хаотичном ситуацијом у овој суседној земљи, де-
лом окупираној, растрзаној продубљеним етничким и конфеси-
оналним поделама, изложеној терористичком насиљу и разним
облицима реваншизма, уз споро и мучно успостављање ауто-
хтоног демократског поретка, неоосманистичка власт у Анка-
ри определила се за комбиновање добросуседске компоненте
спољнополитичке доктрине „стратегијске дубине“ с демонстри-
рањем чврстине и настављањем праксе ређих прекограничних
војних операција на северу Ирака против герилаца ПКК, који су
у међувремену дигли главу. Упркос крхкости ирачких државних
институција и централне власти у Багдаду, највиши турски зва-
ничници се према Ираку срачунато и демонстративно понашају
као према потпуно сувереној, политички и економски функци-
оналној држави, размењују посете на различитим новоима, све
до највиших, па чак позивају у Анкару и ирачке курдске лиде-
ре (нпр. Џелала Талабанија 2008. године). Тиме желе да пока-
жу како се и најсложенији проблеми у региону морају и могу
успешно решавати једино унутаррегионалном сарадњом, што
је став који они и начелно заступају. Сунитско-шиитски рива-
литет у Ираку, распаљен и затрован ратном трагедијом и стра-
ним мешетарењем, никако не погодује уравнотеженом турском
наступу према Ираку као „нацији-држави“ (Nation State), иако
се Ердоганови исламисти труде да остану по страни од унута-
рирачких секташких сукобљавања. Ирачким сунитима се то ни-
како не допада јер очекују више разумевања од турске сунитске
браће. Турски званичници су каткада принуђени на праву ди-
пломатску и реторичку акробатику како би очували привид
пуне неутралности, а ипак дискретно подржали суните. Ово је,
83
НЕООСМАНИЗАМ
БАЛКАН
84
Балкану и на њему самом у светским медијима и у стручним
круговима посвећује мања пажња од онога на Блиском исто-
ку, па и на Кавказу, све се чешће може чути да је тај регион у
одређеном смислу са неоосманистичке тачке гледишта заправо
најважнији (в. нпр. S. Constantinides, „Turkey: The emergence of
a new foreign policy – the neo-ottoman model“, Journal of Political
and Military Sociology, 1, 1996, стр. 3). Мање занимање за анали-
тичко праћење наступања турске политике према Југоисточној
Европи произлази из више разлога. Пре свега, на Западу се ве-
рује да његова савезница Турска, будући секуларна муслиман-
ска држава с великим искуством у региону, може бити користан
комплементарни чинилац ангажовању ЕУ и САД, при чему је
њена компаративна предност постојање муслиманске попула-
ције у неколиким балканским земљама. Без обзира на одређе-
ни уплив и продор арапског (вахабитског) и иранског ислама
на Балкан током и после ратова на простору бивше Југославије
који се не могу занемарити, озбиљно утемељене и непристрасне
научне процене се слажу у томе да Турска за балканске мусли-
мане остаје прва адреса у исламском свету, што и ток догађаја
последњих година недвосмислено потврђује. Симптоматично је
да се с иранске стране у дипломатским контактима већ крајем
2009. године почела испољавати одређена нервоза због изрази-
тог турског активизма међу балканским муслиманима. Како се
САД окрећу другим, глобалним приоритетима остајући огра-
ничено и селективно концентрисане на простор југоисточне
Европе, одговара им да га препусте пажњи и контроли Турске,
за коју верују да га може организовати на линији општих аме-
ричких пројекција. У Вашингтону се, наиме, и даље верује да су
турски регионални интереси у хоризонту тих пројекција. Пош-
то се укупна безбедносна ситуација на Балкану, за разлику од
Блиског истока и Кавказа, упркос свим нерешеним противреч-
ностима и преосталим неизвесностима после сукоба на КиМ и
интервенције НАТО-а против Југославије, ипак смирила, тако
да се не очекују отворени сукоби и нове промене граница, од-
нос према свим факторима, па и повећаном турском активизму,
сагледава се као компонента даљег недраматичног стабилизо-
85
НЕООСМАНИЗАМ
86
средишње место у неоосманистичкој идентитетској самос-
познаји савремених Турака као, истовремено, легитимних ба-
штиника славе једне изворно азијске муслиманске империје и,
не мање, аутентичних Европљана. Одавно је већ и кемалистич-
кој и исламистичкој политичкој и интелектуалној елити Турс-
ке подједнако блиска идеја о Балкану, османској Румелији, а
не Анадолији, као упоришту цивилизацијског идентитета који
Турцима обезбеђује проходност ка универзалној модерности.
Далека, митска азијска исходишта, на којима почива национа-
листичка идеја пантуркизма, као и апстрактна светска панис-
ламска Заједница (Umma), нису нестале с обзорја колективног
самоодређивања поливалентне турске нације, али су постепено
одлазиле у други план и бледеле пред перцепцијом румелијске
укорењености пуноправног, али и порицаног турског европ-
ства. Балкан, као наслеђе османске Румелије, кључан је за уоб-
личавање концепције, а и политике неоосманизма. Балкан није
само један од региона који су се некада налазили у саставу Ос-
манског царства, па им се Турска сада спољнополитички враћа,
већ и завичајни, језгрени предео формирања неоосманистичког
погледа на себе и на свет. Ево како то у есеју насловљеном „Ми
смо, заиста, Европљани“, у вези с односном Турске према рату у
БиХ, парадигматично изражава историчар економије и полит-
иколог Мехмет Али Киличбај: „Турска је у већој мери производ
Балкана, него Средње Азије. [...] Данас у нашој земљи живе,
наравно, људи чији су преци дошли из Средње Азије, али има
и оних којима су преци приспели с Балкана. Којих ли је више?
Несумњиво ових других. То представља неизбежан и непоре-
цив други ослонац европства Турске. Балкан је оставио дубоке
трагове у турском етничком, културном и друштвеном бићу.
[...] Босна је због тога важна. Нека се нико не заварава! Тамо-
шња драма није плод хришћанско-муслиманског сукоба. Па и
да јесте, Босна није једино место где се пролива муслиманска
крв. Они који не дижу глас због иранско-ирачког рата, авганис-
танског и алжирског грађанског рата, због међујеменског рата,
покоља у Индонезији и на Филипинима... такви немају право да
се оглашавају због проливања муслиманске крви у Босни. Су-
87
НЕООСМАНИЗАМ
88
средства деловања прилагођавају се могућностима и околнос-
тима. Циљ се не мења: претварање Балкана у савремену, стабил-
ну Румелију. Нова Румелија куца на врата ЕУ, а она их не отвара.
С Турском/Турској, пред вратима, остаје Румелија. Сценарио
делује поједностављено, па и невероватно. По свој прилици се и
неће до краја остварити, али му неоосманизам сасвим извесно
и озбиљно тежи, што обавезује да се подједнако озбиљно узима
у обзир, првенствено на Балкану, а пожељно би било и у Европи
којој, за разлику од Турске, Балкан неоспорно припада.
Критички приступ неоосманистичкој перцепцији и, нарочи-
то, политичкој операционализацији чињенице да су током исто-
рије између балканских народа и Турака постојале вишевековне
и вишеструке везе, никако ту чињеницу не би смео доводити у
питање, јер је она неоспорна. Порицањем реалне цивилизацијс-
ке повезаности Балкана и културног наслеђа Османског цар-
ства оспоравање неоосманистичког идеолошког и политичког
капитализовања те повезаности изгубило би на уверљивости и
само се претворило у подједнако неодрживу контраидеологију.
А таквих покушаја међу балканским оспораватељима има. Они,
поред осталог, критикују познату бугарску османисткињу Ма-
рију Тодорову због теза изнетих у њеној утицајној студији Има-
гинарни Балкан (наводи који следе су из другог издања превода
на српски језик, објављеног у Београду 2006. године). Тодоровој
се посебно замера то што Балкан сматра, поред византијског, и
османским наслеђем, а оспорава се и основаност става да се Ос-
манско царство не може дефинисати као колонијалистичко, на
начин на који су то биле, рецимо Француска или Велика Брита-
нија, па, следствено, ни борбу балканских народа за ослобођење
од Османлија није исправно одређивати као деколонизацију.
Непотребно је рећи да су ове и неке друге поставке у балкано-
лошкој визији Марије Тодорове, с обзиром на светски углед ове
научнице, турски неоосманисти и неки њихови нетурски сим-
патизери оберучке дочекали и протумачили као научну потврду
својих гледишта. Тако, рецимо, извесни Атанас Вангели, пред-
стављен као „неформални вођа македонске анационалне омла-
дине“, позивајући се на Тодорову, у скопском Глобусу сугерише
89
НЕООСМАНИЗАМ
90
нарни Балкан, стр. 324), док је „османско наслеђе потиснуто у
домен перцепције“ (Имагинарни Балкан, стр. 343). Уследио је чи-
тав један век током којег су се „земље дефинисане као балканске
(тј. оне које су биле део историјске османске сфере) константно
удаљавале од свог османског наслеђа, а тиме и од ’балканства’
(ово је вредносно неутрална тврдња)“ (Имагинарни Балкан,
стр. 246). Балканске земље су се спремно одрекле сваке претен-
зије на османску прошлост, „а у Турској виделе легитимног на-
следника Османског царства. Стога оне турском национализму
често приписују империјалне, османске амбиције. У исти мах,
иако негирају империјалну прошлост, сами Турци себе још увек
сматрају аутентичним наследницима Царства. Тренутна ак-
тивна политика Турске према Балкану, која своје геополитичке
интересе артикулише преко жеље да заштити муслимане, сва-
како није од велике помоћи у превазилажењу оваквих предста-
ва“ (Имагинарни Балкан, стр. 337–338). Непотребно је реченом
било шта додати. Историја је пре једног века кренула одређеним
путем. Да ли је у њеној логици покушавати да јој се произвољ-
ним онтологизовањем својих субјективних перцепција и инте-
реса, а не стварних чињеница и односа, политичким деловањем
преусмери ток? Треба бити обазрив с појмовима и терминима,
озбиљне књиге ваља читати пажљиво и одговорно. Марија То-
дорова убедљивим аргументима поткрепљује своју тезу да Ос-
манско царство није било класична колонијалистичка империја,
тако да борба народа да га се ослободе није исто што и процес
деколонизације. Нигде, међутим, бугарска научница не доводи
у питање ослободилачки карактер и исход те борбе.
Идеолошки загледана у прошлост, а интересно у будућност,
турска неоосманистичка спољна политика методично је на Бал-
кану од краја осме деценије XX века кренула у ревизију и преус-
меравање историје, о чему је на претходним страницама овог ог-
леда већ било подоста речи. Зато би исцрпно бављење деловањем
Турске према свакој појединој балканској држави и, селектив-
но, према етничким и конфесионалним заједницама које у њој
живе излазило из оквира овог општег приказа неоосманизма,
па ће у наставку бити саопштено још само неколико генералних
91
НЕООСМАНИЗАМ
92
рата у Босни и сукоба на Косову била управо пресецање ове ли-
није, треба учинити све да се она повеже и оснажи. Препуштање
готово целе Источне Босне Србима за Давутоглуа је, следствено,
опасно, и то не само за равнотежу у БиХ већ и на целом Балкану.
Уколико би се у потпуности пресекла веза између Санџака, Ко-
сова и Босне, Бошњаци би били препуштени Хрватском утицају,
а Санџак и Косово искључиво српском. Од највећег је значаја,
наглашава турски министар, одржати бар постојећи коридор
код Горажда (стр. 306). У складу с оваквим виђењем регионал-
них приоритета, Турска је током југословенске кризе одлучно и
упорно подржавала босанскохерцеговачке Муслимане/Бошња-
ке, што је општепознато и у вези с чиме није неопходно наводи-
ти додатне податке и аргументе. Ову пристраност не одричу ни
турски званичници и аутори, али је тумаче као конструктивно
постављање у датим околностима, кад је регионална равнотежа
наводно била поремећена неравноправним ратом између Срба
и Бошњака, а касније и Срба и Албанаца на КиМ. Турска је, при-
знавањем свих новонасталих држава и доследним залагањем за
њихов опстанак, како се тврди, тежила мирном разрешењу су-
протности, ка чему је било усмерено и безуспешно залагање за
правовремену међународну интервенцију и прекидање крвоп-
ролића у БиХ. Ради потпунијег уочавања и разумевања конти-
нуитета у бити неоосманистичке логике легитимисања турског
приступа збивањима на Балкану, занимљиво је, рецимо, про-
читати репрезентативно дело Идентитет и суверенитет на
Балкану (Истанбул, 2005) политиколога Шуле Кут, научнице
која се већ годинама бави овом проблематиком, а која према
неким усвојеним академским поделама припада тзв. „прозапад-
ној“ струји. Она не само да корене балканских недаћа тражи у
прошлости овог региона (=„историјска дубина“) већ чак препо-
знаје и нит доследности између ататурковског начела обезбеђи-
вања мира код куће и у свету, с једне, и турског недвосмислено
једностраног, себично интересног, па и интервенционистичког
постављања током југословенске кризе, с друге стране.
Упркос продору радикалног арапског ислама вахабитског
(„вехабије“) и неосалафитског типа на простору бивше Југо-
93
НЕООСМАНИЗАМ
94
од које се готово рутински очекивало да буде један од највећих
донатора. По свој прилици, двор у Ријаду није хтео да одреши
кесу, а да Турској припадне слава главног доброчинитеља. На
крају су се једино Турска и САД обавезале на утврђени обим
материјалне помоћи оружаним снагама БиХ.
Бугарел, иначе, указује и на то да се укупна турска религијска
„осмоза“ с балканским муслиманима, још више него државним,
остварује каналима недржавних и незваничних, али не и мање
делотворних контаката верских организација (нпр. Гуленових
фетхулахџија) и емисара „исламистичких и националистичких
партија, као и интелектуалних кругова неоосманистичке инспи-
рације“ с политичким и верским представницима балканских
муслимана (X. Bougarel, „Vecchio Islam e nuovo Islam nei Balcani
contemporanei“, Storia religiosa dell’Islam nei Balcani, Milano, 2008,
стр. 477).
Без обзира на промену реторике, њено смиривање и са-
ображавање новим регионалним околностима на самом крају
минулог века, нарочито после одласка с власти Слободана Ми-
лошевића у Србији, Турска је задржала непромењен селективни
однос према актерима политичких збивања на простору бивше
Југославије. Да би се наставило с остваривањем исте дугорочне
стратегије, тактика је, међутим, морала бити прилагођена новој
регионалној и широј међународној конјунктури, у чему је не-
оосманизам још једном потврдио завидну умешност. Као што
је турски председник Сулејман Демирел својевремено у Спли-
ту, посредујући између Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана,
доприносио да се увежу бошњачке и хрватске ратне заставе,
тако данас Ахмет Давутоглу, Р. Тајиб Ердоган и Абдулах Гул пре-
дузимају интензивну и вишестрану дипломатску акцију посре-
довања између српских, бошњачких и хрватских лидера, ради
„стабилизовања прилика и просперитета БиХ“, а зарад зајед-
ничке европске будућности. Био би то племенит и хвале вре-
дан напор да се Турска једнако односи према свим учесницима
у процесу, а не објективно и даље као савезник Бошњака, само
сад у својству мирнодопског адвоката. Турски званичници то
и не покушавају да прикрију, иако с обавезном алибијском на-
95
НЕООСМАНИЗАМ
96
дулах Гул (Данас, 24–25. 10. 2009). Залет с којим је турска ди-
пломатија неоосманистички кренула на Балкан, а и спремност
с којом је код појединих високих саговорника с простора би-
вше Југославије њено ангажовање примљено, изазвали су видно
задовољство у турској јавности, где се све учесталије говори и
пише о томе да Турска опет, у улози „старијег брата“, води игру
у Румелији. Посебно одушевљење изазвало је „дипломатско“
реаговање Ахмета Давутоглуа на запажање из западних дипло-
матских кругова на Балкану да су се Турци одједном, као падо-
браном, спустили на политичку сцену региона: „Ми смо овамо
пре много векова прво дошли на коњима. Ако затреба, поново
ћемо доћи“ (в. H. Çelik, „Türkiye Balkanlar’da yeniden oyun kurucu
olmak istiyor“, Posta, 16. 1. 2010).
Колико је турско наступање према Балкану озбиљно ос-
мишљено, као један од трајних спољнополитичких и цивили-
зацијских приоритета, сведочи и покретање, почетком 2010. го-
дине, двојезичног турско-енглеског часописа Балканска стра-
тегија (Balkan Strateji), издања Центра за стратегијске студије
Балкана (BASAM), у коме се може прочитати „све о Балкану“.
При свим радњама на Балкану ваља уравнотежено и ко-
ординисано водити рачуна о постојању трију концентричних
геополитичких кругова, односно прстенова, поучава Давутоглу,
унутрашњег који чине Косово (самим тим принудно и Србија),
Албанија и Македонија, средишњег, сачињеног од Грчке, Ср-
бије, Бугарске, Турске и Босне и Херцеговине, и спољашњег, али
с потенцијалним, а у случају Хрватске и актуалним, утицајем на
претходни који оформљавају Хрватска, Мађарска и Румунија.
Хрватска је важна због БиХ, а Мађарска због Војводине. За Тур-
ску је од приоритетне важности да Албанија и читав албански
национални корпус у сваком погледу што више ојачају и ста-
билизују се, јер би повећано присуство Грчке и Италије у овој
кључној држави могло бити неповољно по Турску и њене реги-
оналне интересе. Албанија је за Давутоглуа сеизмограф балкан-
ских кретања и Турска јој мора у сваком погледу посвећивати
највећу могућу пажњу. Он је свестан деликатности македонско-
албанских односа, као и ризика да њихово погоршавање отвори
97
НЕООСМАНИЗАМ
98
дице тзв. препородитељског процеса (1984–1989), усмереног на
етничку бугаризацију и/или протеривање припадника велике
турске мањине (приближно 10% становништва) у Бугарској. На
захтеве да се исправе све неправде нанете етничким Турцима,
којих се више од 300.000 тада принудно иселило у Турску, на
Бугарској страни се одговара најављивањем тражења одште-
те за имовину 250.000 Бугара који су после балканских ратова
(1913) пред турским зулумом побегли из Источне Тракије, о
чему је још 1925. године постигнут споразум који је остао само
мртво слово на папиру. Уопште, знатан део бугарске јавности
конструктивност политике својих влада у односима с моћним
комшијом доживљава као неоправдано и потенцијално штет-
но протурско постављање, тако да је ванпарламентарна наци-
оналистичка партија Бугарски национални покрет, наследница
ВМРО-а, почетком 2010. године чак покренула и широку акцију
прикупљања потписа грађана против примања Турске у ЕУ с
намером да обезбеди довољну подршку (500.000 потписа) за ор-
ганизовање референдума о овој врућој теми, а 3. марта 2009. го-
дине је Национални савез Атака уприличио манифестације по-
водом обележавања годишњице ослобођења од „петовековног
османског јарма“. Премда реално нема много изгледа да овакве
и сличне акције битније утичу на курс који је у односима с Тур-
ском и према Турској из више разлога усвојио политички ес-
таблишмент Бугарске, не треба губити из вида могућност да се
реализовање једног од приоритета неоосманистичке политике,
свођења проблема у односима са суседима на нулу, у бугарском
контексту сретне с одређеним тешкоћама. Колико ће их бити,
кад ће се и с каквим интензитетом испољавати, пресудно ће за-
висити од кретања макрорегионалне и шире међународне, а пр-
венствено европске конјунктуре. И сама чињеница да је на чело
бугарске владе 2009. године дошао Бојко Борисов, политички
фајтер запажен по изјавама да су „Роми, Турци и пензионери
лош људски материјал“, а припадници турске мањине у Бугар-
ској „бугарски муслимани који живе на бугарској територији“
(у интервјуу немачком Шпиглу, 7. 3. 2009), довољно говори сама
за себе и не противречи проценама да је током прве деценије
99
НЕООСМАНИЗАМ
100
је то одувек схватала, рационално уважавала српски фактор и
настојала, чак и у временима отворене супротстављености, да
с њим не прекине све канале комуникације. Питање је само до
које мере је спремна да Србију и Србе без задње мисли поли-
тички искрено прихвати као истински равноправне партнере,
с којима треба, сусретно водећи рачуна о реалним обостраним
интересима, изграђивати поверење и будућност Балкана и, оно-
лико колико то буде могуће, Европе. Такав потпуни заокрет
трансисторијски постављене вертикале турског односа према
Србима (као, уосталом, и према Грцима, донекле и Бугарима)
тешко је спојив са суштином неоосманистичког пројекта, иако
се, крајње хипотетички, не би смео сматрати немогућим. Веро-
ватан свакако није. Руски геополитички аналитичар Модест Ко-
леров оцењује да од самопотврђивања Турске као регионалне
супердржаве на Балкану „најмање добија Србија“, а и да је сâм
„миротворачки капитал“ деловања на трагу некадашње Осман-
ске империје „крајње сумњив“ (в. Арена 92, 1, 17, 11. 5. 2010, стр.
7–8). Важно је и његово чврсто уверење да иза нове турске улоге
на Балкану не стоји било која велика сила, да је реч о самостал-
ној одлуци ове земље и да ће њена политика на Балкану бити све
самосталнија.
Као што је у одељку посвећеном предочавању главних ка-
рактеристика нове (неоосманистичке) спољнополитичке до-
ктрине Турске истакнуто, а кроз потоње разматрање њених
практичних аспеката, надам се, адекватно и илустровано, еко-
номска димензија је у њу структурно уграђена. Турска снаж-
но и уверљиво привредно наступа, па није претерано рећи да
баш економска компонента прибавља највише убедљивости и
угледа динамичној политици Анкаре, чија се неоосманистичка
идеолошка суштина потискује у други план, превиђа или свес-
но игнорише, зарад очекиване материјалне корисности сарадње
с овом великом земљом у успону, по некима данас седамнае-
стом економском силом света. Било је већ речи о опсегу тур-
ског учешћа у стратегијским енергетским и комуникацијским
пројектима на Каваказу, као и на Средњем и Блиском истоку,
а и о многобројним билатералним споразумима које је Турска
101
НЕООСМАНИЗАМ
102
он, заправо, „демонстрира саму срж капитализма, у којем је све
тржишна роба или средство да се освајају нова и нова тржишта“
(В. Бачановић, „Личност у фокусу – Recep Tayyip Erdogan“, Дани,
8. 4. 2010). Већ је било речи о томе да су поједини аналитичари
склони да прагматизам, а не идеолошко неоосманистичко јез-
гро, оцене као главно обележје и покретач пробуђеног спољно-
политичког активизма Турске.
У неоосманистичку визију пожељног будућег Балкана „у
настајању“, за коју је већ истакнуто да има свеобухватни и све-
прожимајући цивилизацијски, а никако само политички карак-
тер, органски је уграђена културна компонента. На њој се и рето-
рички настојава, али не мање и практично ради. У Турској се, по
разним основама, школују и специјализују припадници мусли-
манских заједница с Балкана, док је знатан број турских држа-
вљана румелијског порекла ангажован на различитим стручним
и интелектуалним пословима везаним, на овај или онај начин,
за Балкан. Неоосманисти су изузетно умешни и успешни у циљ-
ном коришћењу специфичним људским ресурсима које су им
обезбедиле „историјска и географска дубина“ османске башти-
не, као и новији миграциони токови условљени потресима на
Балкану. Од Турака пореклом с Балкана и балканских муслима-
на који се у Турској оспособљавају за делатности у сфери нау-
ке, информисања и културе посредством великог броја фонда-
ција, института, центара, асоцијација и сличних институција за
проучавање Балкана промишљено и дугорочно се ствара кад-
ровска база за извршавање задатака из домена реафирмисања
слоја османског-оријенталног наслеђа у савременом културном
идентитету и сензибилитету Балканаца. Систематски се ради на
заштити и обнови споменика из османског доба, а препоручује
се и радикална ревизија уврежених, претежно негативних исто-
ријских (по неоосманистима – неисторичних и искривљених)
представа о Османлијама код немуслиманских народа Балкана.
Тежи се успостављању некакве заједничке балканске културе,
чија би окосница био модернизовани хибридни модел на тра-
гу османског синкретизма, с дубинском исламском матрицом.
Стварање мреже исламских (културних) центара у балканским
103
НЕООСМАНИЗАМ
104
ЗАКЉУЧАК
105
НЕООСМАНИЗАМ
106
се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике
силе за дати простор, првенствено полази од намере да реали-
зује своје интересе. Ако се они могу уклопити у неки повољни
шири сценарио, утолико боље, а ако не, Турска неће презати ни
од разилажења с плановима великих, што се током последњих
десетак година у више наврата потврдило, посебно на Блис-
ком истоку. Турска може бити нечији регионални повереник,
али никада безусловни послушник. Неоосманизам искључује
послушништво, али се не одриче сврсисходног тактизирања и
корисних компромиса с најмоћнијима.
Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тле у
које су усађени корени турског европства, а за неке је османска
Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка
турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају наро-
читу пажњу. Муслиманске заједнице на Балкану, а у првом реду
Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у
овом комплексном региону и Анкара отворено наступа као њи-
хов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем
југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације
створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички
размах турске политике, како у склопу деловања међународне
заједнице тако и самостално. Кроз механизам билатералних,
трилатералних и мултилатералних дипломатских иницијатива,
у којима посредује, турска дипломатија жели да се наметне и
докаже као најауторитативнији и најефикаснији фактор оства-
ривања помирења, стабилности и просперитета у региону, за
регион, али и за Европу. Има, међутим, основаних разлога за
претпоставку да је то окупљање држава западног Балкана ради
убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи,
а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма
Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес
стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али и не би
морала да се прикључи Европској унији. Пијемонт такве „бал-
канске уније“ била би, наравно, Турска.
Турска је држава објективно такве снаге и значаја, поготово
у регионалним размерима, да се без њеног учешћа и конструк-
107
НЕООСМАНИЗАМ
108
САДРЖАЈ
109
Дарко Танасковић НЕООСМАНИЗАМ | Издавач Јавно предузеће Службени глас-
ник | За издавача Слободан Гавриловић, директор | Директор Издаваштва Сања
Јовичић | Дизајн Милош Мајсторовић | Извршни уредник Милка Зјачић Аврамо-
вић| Лектор Зорица Грујичић | Техничко уређење Јасмина Живковић | Београд,
2010 | www.slglasnik.com