Имагинарни терор и стварне опасности

Упркос високом мишљењу које Западњаци имају о себи и својој цивилизацији, они су
итекако свјесни да је њихова контрола над остатком свијета далеко од тога да буде
дефинитивно осигурана и да би могли бити препуштени на милост и немилост догађаја који
изван њихове контроле и моћи предвиђања, а још мање спрјечавања. Оно што они одбијају
да виде, међутим, јесте да главни узрок опасности које им пријете лежи у самом карактеру
европске цивилизације. Ништа што се ослања само на материјални поредак ствари, као што
се њихова цивилизација ослања, не може се надати нечем вишем од пролазног успијеха.
Промјена, која је закон у овом суштински нестабилном домену, може имати најгоре
посљедице у сваком погледу, а те посљедице ће доћи муњевито како брзина промјене буде
све већа и већа, само изобиље материјалног напретка носи са собом озбиљан ризик да се
заврши неком катаклизмом. Треба само помислити на непрестано усавршавање средстава
уништења, на све важнију улогу коју они играју у савременом ратовању, на узнемирујуће
изгледе које неки изуми отварају за будућност, а такве могућности тешко можемо порећи.
Штавише, машине које су изричито намијењене за убијање нису једине опасне. Полазећи од
тачке до које су ствари сада стигле, не треба посједовати много маште како би се замислио
самоуништавајући крај Запада, било у гигантском рату у поређењу са којим ће се ови
посљедњи чинити занемарљивим, било кроз непредвиђене ефекте неког производа који би,
када би се њиме невјешто руковало, био у стању да дигне у ваздух, не само фабрику или
град као до сада, него цијели континент. Свакако, можда и даље постоји нада да ће се
Европа, па чак и Америка, сабрати и повратити самоконтролу прије него што дођу до таквих
крајности; мање катастрофе могу им послужити као корисна упозорења и страхом који
изазивају треба учинити нешто да зауставе тај стрмоглави пут који може довести само до
понора. Све је то могуће, посебно ако је страх повезан са неким прејаким сентименталним
разочарењима која могу тако дјеловати на масу људи да збришу илузију „моралног
напретка“. Тако би претјерани развој сентименталности такође могао да допринесе овом
спасоносном резултату, што ће се заиста и десити, ако Запад, препуштен сам себи, не буде
тражио негдје другдје, а не само у свом менталитету, средства реакције која ће постати
неопходна прије или касније. Таква средства, међутим, била би далеко од довољних да
присиле западну цивилизацију на промјену тренда, чак и када би се та реакција одиграла
моментално; а како се равнотежа у таквим условима тешко може остварити, још увијек би
постојао добар разлог да се плашимо повратка чистог и једноставног варварства, као сасвим
природне посљедице негације интелектуалности.
Ако за сада оставимо по страни ове назнаке будућности која је можда далека, јасно је да
су савремени западњаци и даље склони да вјерују да напредак, или оно што они називају
прогресом, може и мора бити непрекидан и бесконачан. Док су се више него икада
заваравали о сопственој важности, они су постали самоименовани мисионари за ширење
овог напретка широм свијета, намећући га, ако је потребно, силом оним народима који
почине преступ — што је неопростиво у њиховим очима — да то не прихватају својевољно.
Овај бијесни нагон за пропагандом, на који смо већ алудирали, веома је опасан за све, али
прије свега за саме западњаке, који су, као резултат тога, због тога истовремено уплашени и
презрени; манија за освајањем никада до сада није била толико развијена, и до сада се
никада није у тој мјери постављало питање скривања иза маски лицемјерја, што је једна од
дефинишућих одлика модерног „морализма“. Запад заборавља, штавише, да није постојао у
историји у вријеме када су источне цивилизације већ достигле свој пуни развој; са својим
претензијама, Запад изгледа источњацима попут дјетета које је поносно на себе што је
убрзано научило одређене дијелове рудиментарних информација, и стога вјерује да
посједује сва постојећа знања, желећи то да пренесе старцу пуном мудрости и искуства. Ова
грешка би била довољно безопасна, и више него забавна, да западњаци не посједују
бруталну силу на располагању; и то присилно дјеловање који они практикују у потпуности
мијења ситуацију, јер управо ту, а не у ''асимилацији'', лежи права опасност за оне који, иако
невољно, долазе у контакт са њима. Заиста, западњаци су прилично неспособни у
спровођењу асимилације према другима, јер за такво нешто нису квалификовани ни
интелектуално ни физички; европски народи су они чије су расне карактеристике најслабије
утврђене и први нестају када дође до мијешања са другим расама, без сумње због тога што
су састављени од хетерогених елемената и, строго говорећи, не чине једну расу; гдје год се
таква мјешања дешавају, увијек је западњак тај који бива апсорбован, пошто нема потребне
квалификације за апсорбовање других. Што се тиче интелектуалне тачке гледишта,
разматрања која смо управо изнијели чине непотребним да инсистирамо на томе;
цивилизација која никада не престаје да се креће, која нема ни традицију ни дубоко
укоријењена начела, очигледно не може имати прави утицај на оне који посједују управо
оне ствари које њој недостају; а ако се обрнути утицај заправо више не врши, то је
једноставно зато што западњаци нису у стању да схвате оно шта им се чини необичним: они
су недокучиви, у том погледу, само због менталне инфериорности, док су источњаци такви
због чисте интелектуалности.
Постоје истине које је потребно наглашавати изнова, колико год многима изгледале
неукусне. Све ''супериорности'' које провлаче западњаке су чисте измишљотине, са једним
јединим изузетком материјалне супериорности. Та материјална надмоћ је једноставно
превише опипљива да би била измишљена; и њу им нико и не пориче, док им, у души, нико
ни на њој не завиди; али невоља је што они ту ''супериорност'' злоупотребљавају. За свакога
ко има храбрости да сагледа ствари онакве какве јесу, колонијално освајање се не може,
више него било које друго оружано покоравање, заснивати на било чему другом осим на
праву сирове силе. Свакако, мора се рећи да народ који се осјећа превише скучено код куће
мора проширити своје поље дјеловања, и да то може само на рачун оних који су преслаби да
му се одупру. Не видимо како би се овакве ствари могле спријечити, али бар нека не буде
претварања да се дјелује у интересу ''цивилизације'', што представља апсолутну бесмислицу.
Ово је најбољи примјер онога што називамо „моралистичко“ лицемјерје: оно несвјесно
постоји у народним масама, које никада не престају покорно прихватати све идеје које им се
усађују, али не би требало постојати једнако у свим слојевима, и тешко нам је признати да су
посебно државници главни трибуни лажне фразеологије која се користи. Када европски
народ заузме неку земљу, чак и ако у њој живе само стварно варварска племена, нико нас не
може убиједити да је задовољство или част „цивилизовати“ те јадне људе, који нису
показали ни најмању жељу за тим, нити је у њиховом интересу предузимање скупих
експедиција, праћених свим врстама јавних радова. Човјек заиста мора бити веома
домишљат ако успије схватити да је прави мотив сасвим другачији и да заправо лежи у нади
за нешто опипљивијим профитом. Главни циљ, без обзира на изговоре, јесте експлоатација
освојене земље, а врло често, уколико је то могуће, истовремено и њених становника, јер им
се тада никако не може дозволити да тамо живе на свој начин, чак и када то не представља
никакве проблеме за колонизаторе. Међутим, пошто ријеч „експлоатација“ не звучи добро,
у модерном идиому се говори о „развоју ресурса“ једне земље: то је иста ствар, али замјена
ријечи је све што је потребно да се осјетљивост јавности сачува од шока. Наравно, када је
освајање извршено, Европљани онда дају пуни замах свом прозелитизму, јер је за њих то
реална потреба. Сваки народ уноси свој посебан темперамент у задатак, неки га изводе
бруталније, други умјереније, иако је овај други став, чак и када није до краја прорачунат,
без сумње паметнији од два наведена стила. Што се тиче добијених резултата, често се
заборавља да цивилизација појединих народа није створена за друге другачијег
менталитета. У случају дивљака, штета можда није велика, па ипак, усвајајући спољашње
карактеристике европске цивилизације (јер њихова асимилација остаје веома површна), они
су генерално склонији да имитирају њена зла него да преузму оно добро што она може
имати. Немамо жељу да инсистирамо на овом аспекту питања, јер њега само успутно
разматрамо; оно што је озбиљнија појава је да Европљани, када се нађу лицем у лице са
цивилизованим народима, третирају их као дивљаке, и тада сами себе чине
неподношљивима; и не говоримо само о људима из прилично сумњивих друштвених
слојева из којих пречесто долазе колонисти и званичници, већ о свим Европљанима готово
без изузетка. Умови људи, посебно оних који никада не престају говорити о ''праву'' и
''слободи'', морају бити у неком чудном стању када су толико склони да другим
цивилизацијама, осим сопствене, ускраћују право на независну материјалну егзистенцију; то
је све што се од њих тражи у многим случајевима, и обично се и не тражи се више од тога.
Постоје одређени источњаци који би, под тим јединим условом немијешања, чак и пристали
на страну администрацију, толико не маре за непредвиђене материјалне околности; тек
када се нападну њихове традиционалне институције, они почињу сматрати европску
доминацију неподношљивом и опасном. Међутим, данас су управо западњаци више
непријатељски расположени према овом традиционалном гледишту него према било чему
другом, јер што га мање разумију све га се више плаше, будући да су сами без њега; такви
људи се инстинктивно плаше свега што их превазилази; сви њихови покушаји у том смјеру
увијек ће бити узалудни, јер тамо постоји сила у чију неизмјерност не сумњају; и ако им
њихова индискреција донесе одређене незгоде, криви су само они сами. Штавише, у име
чега, могло би се запитати, они настоје натјерати било кога да се интересује искључиво за
оно што њих занима, да економску бригу стављају изнад свега, или да усвоје политички
режим који преферирају, а који чак и да је најбољи за одређене народе, није нужан за све
остале? А најнеобичније је то што имају сличне претензије не само према народима које су
већ покорили, него и према онима међу које су успјели да уведу и инсталирају своје
компоненте, а да притом поштују њихову независност; циљ им је, суштински, проширити та
схватања на цјелокупно човјечанство.
Да то није тако, уопште не би било предрасуда или систематског непријатељства према
западњацима; њихови односи са другима били би онакви какви су иначе односи између
различитих народа; били би узети онаквима какви јесу, са својствима и манама који им
припадају, и, упркос могућем жаљењу што се никакви истински интересантни интелектуални
односи не би могли одржати са њима, једва да би било икаквих покушаја да се они
промијене, јер источњаци нису ни најмање склони прозелитизму. Чак ни они источњаци који
изгледају најзатворенији према свему страном, као на примјер Кинези, не би одбацивали
Европљане који појединачно долазе да међу њима подижу објекте у пословне сврхе, када не
би знали, из тужног искуства, чему се излажу пуштајући их у своју земљу, и који притисци
убрзо слиједе од стране онога што је, у почетку, изгледало тако безопасно. Кинези су један
од најмирољубивијих народа који постоји; кажемо мирољубив а не ''пацифистички'', јер они
не осјећају ни најмању потребу да изграђују грандиозне хуманистичке теорије о тој својој
особини: њихов темперамент их чини несклонима рату, и то је све. Ако је то слабост у
одређеном релативном смислу, постоји, у самој природи кинеске расе, сила другачије врсте
која то надокнађује, а чија свијест несумњиво иде ка томе да тај смирени ум опстане. Ова
раса је обдарена таквом моћи апсорпције да је узастопно асимиловала све своје освајаче, и
то невјероватном брзином, као што нам историја показује. Ништа, дакле, не може бити
смјешније од замишљеног терора ''жуте опасности'' који је својевремено измислио кајзер
Вилхелм II Хоенцолерн од Њемачке, који је ту ''опасност'' чак и симболички изразио на
једној од оних такозваних ''мистичних'' слика којима је волио испуњавати своје слободно
вријеме. Нико, без овог незнања од којег пати већина западњака, и њихове неспособности
да виде колико се остатак човјечанства разликује од њих самих, не би могао замислити да се
Кинези дижу на оружје и марширају у циљу освојања Европе; кинеска инвазија, ако се икада
деси, може да буде само миран продор, а то није, у сваком случају, непосредна опасност. Да
су Кинези посједовали ишта од западног менталитета, одавно би послали војне експедиције
на Европу због огавних имбецилности које им се јавно приписују у свакој прилици, само оне
би биле довољан подстицај за то; много мање ствари служиле су Западу као изговор за
оружану интервенцију, али оне остављају источњаке потпуно равнодушним.
Нико се никада, према нашим сазнањима, није усудио да каже истину о поријеклу
догађаја који су се одиграли 1900. године 1. Сажећемо их у неколико реченица: просторије
европских посланстава у Пекингу нису биле под јурисдикцијом кинеских власти, а у
помоћним зградама њемачке легије формирале су праве разбојничке јазбине људи који су
били под патронатом лутеранске мисије; ови људи су се раширили по граду, пљачкали су
шта су стигли, а затим се са својим плијеном повлачили у своје уточиште гдје су, пошто нико
није имао право да их гони, били сигурни да ће проћи некажњено; на крају су мјештани били
огорчени и запријетили да ће упасти у просторије посланства како би ухватили зликовце који
су тамо боравили; њемачки министар је желио да то заустави и поставио се на чело харанге
против масе, али је само успио погинути у метежу; како би се осветили за овај догађај, одмах
је организована експедиција, а најчудније је то што су све европске државе, чак и Енглеска,
пристале да буду увучене у њемачки проблем; баук ''жуте опасности'' је у овом случају
барем имао неку основу. Подразумијева се да су зараћене стране имале значајне користи од
своје интервенције, посебно са економске тачке гледишта; а профит стечен од несреће није
био чак ограничен ни на државе у цјелини: познајемо појединце који су доспјели у
најсрећније околности као знак признања за њихове војне активности у подрумима
посланстава; нема потребе да идете и говорите таквим људима да ''жута опасност'' није
реалност!
1
Овдје се мисли на боксерски устанак. Под боксерским устанком сматра се побуна која је 1900. године међу
кинеским народом изазвала сукобе великих размјера. Побуњеници су били Хан Кинези који су имали за циљ
протјеривање свих Европљана, Јапанаца и осталих странаца који су дошли у Кину, а које су Кинези једним
именом називали „страним ђаволима“ или „фан гуај лоу“. Такође је овај устанак имао за циљ враћање
претходне династије Минг и збацивања Манџураца са власти, као и враћање Хонгконга. Иако су Манџурци који
су живели у Кини, како цареви, тако и обични грађани, носили кинеска имена и причали кинеским језиком, а
појединци су чак били већи Кинези од самих Кинеза, тј. Хан народа, Кинези су ипак жељели да виде на трону
„праве Кинезе“. Побуњеници су нападали стране амбасаде, рушили цркве које су Европљани градили, а убили
су и неколико стотина странаца. Вршене су и демонстрације против манџурске династије. У оквиру боксерске
организације били су присутни разни појединци из различитих друштвених кругова, било је и мушкараца и
жена, чак и старије дјеце и старих особа, као и ратничке школе, удружења и вјерских секти. Реакцијом
међународних сила, устанак је угушен, а Кина је била приморана да плати огромну ратну одштету.
 Може се, међутим, приговорити да на Истоку не постоје само Кинези, већ и Јапанци, и да
су ови посљедњи свакако ратоборни народ; то је тачно, али прије свега Јапанци, који потичу
из мјешавине у којој преовлађују малајски елементи, заправо не припадају жутој раси, па је
стога њихова традиција обавезно другачијег карактера. Ако Јапан данас има амбициозан
план за владавином над читавом Азијом и да је ''организује'' на свој начин, то је управо зато
што је шинтоизам, традиција која је на толико начина различита од кинеског таоизма и која
придаје велику важност ритуалном ратовању, дошао у додир са национализмом, наученим,
наравно, од Запада – јер су Јапанци одувијек били превише вјешти у имитацији – и
претворен је у империјализам врло сличан ономе који се може наћи и у неким другим
земљама. Међутим, ако Јапанци покушају такав подухват, наићи ће на отпор најмање колико
и Европљани, а можда и више. У ствари, Кинези ни према коме не исказују такву мржњу као
према Јапанцима, без сумње зато што им Јапанци, као њихови сусједи, изгледају посебно
опасни; плаше их се као што се човјек који воли своју тишину плаши свега што показује знаке
да је поремети, и сасвим је јасно да их презиру изнад свега. Само је у Јапану такозвани
„напредак“ Запада са нестрпљењем прихваћен, а та жеља је самим тим већа јер мисле да
могу начинити да тај „напредак“ оружјем за остварење ове амбиције о којој смо управо
говорили; па ипак, супериорност у наоружању, чак и комбинована са најизванреднијим
борбеним квалитетима, не преовладава увијек над одређеним снагама другачије врсте: све
је то донијето јапанској Формози, а они ни Кореју не сматрају сасвим беспрјекорним
посједом. У ствари, ако су Јапанци врло лако добили рат за који велики дио Кинеза није ни
знао док се није завршио, то је зато што су их у том тренутку, из специфичних разлога,
фаворизовали одређени елементи који су били непријатељски расположени према
династији Манџу2, и врло добро се знало да ће одређени други утицаји интервенисати на
вријеме како би спријечили да ствари оду предалеко. У земљи као што је Кина, многи
догађаји, као што су ратови или револуције, попримају сасвим другачији аспект у зависности
од тога да ли се на њих гледа из даљине или из близине, и, колико год то изгледало
изненађујуће, удаљеност их увећава: гледано из Европе, изгледају значајно; у самој Кини,
они се своде на пуке локалне инциденте.
Управо оптичком илузијом исте врсте западњаци придају претјерану важност кретањима
турбулентних мањина, сачињених од људи за које њихови сународници често нису ни чули,
и који, у сваком случају, бивају потпуно игнорисани. Ријеч је о неколицини појединаца,
каквих данас има мање-више у свим источним земљама, који су одгајани и школовани у
Европи или Америци и који су, изгубивши овим образовањем осјећај за традицију и не
знајући ништа о својој сопственој цивилизацији, раде на ширењу утицаја најекстремнијег
''модернизма''. Ови "млади" источњаци, како себе називају да би своје склоности учинили
израженијим, никада нису могли стећи прави утицај на Истоку; понекад су, као лутке,
непрепознатљиви и сами себи, кориштени да играју улогу о којој немају појма, и њима се
2
Последња царска династија која је владала Кином била је династија Ћинг, такозвана династија Манџу.
Основана је је 1644. године на сјевероистоку земље, од клана манџурске етничке групе. Њен оснивач је
Нурхачи, манџурски велможа и вазал кинеских царева из династије Минг који се прогласио царем и
насљедником династије Ђин, која је владала северном Кином неколико векова раније.Мора се имати на уму да
је етничка група Хан већинска етничка група у Кини и да су Манџури мањина. Клан је ојачао када су вазали
династије Минг почели добијати на значају и стицати већу контролу до те мјере да су формирали државу
Манџу која је на крају превладала над династијом Минг у дугом процесу унутрашњих послова и битака. Године
1911. серија побуна против династије довела је до њеног збацивања, те је Кина године 1912. проглашена
републиком. Пу Ји, последњи цар манџурске династије, владао је од године 1931. до 1945. као цар државе
Манџукуо под јапанском заштитом.
манипулише са већом лакоћом јер ту улогу схватају веома озбиљно; али се понекад дешава
да након обнављања контакта са својом расом постепено бивају изведени из заблуде,
схватајући да је њихова умишљеност углавном резултат незнања, и на крају поново постају
прави источњаци. Ови елементи су само изузеци најнижег реда, али, пошто праве извијесну
количину буке која се преноси у друге земље, привлаче пажњу западњака, који их природно
гледају са симпатијом и који при томе губе поглед на тихо мноштво у поређењу са којим је
ова неколицина готово непостојећа. Прави источњаци једва да се труде око тога да постану
познати странцима, и то објашњава неке прилично чудне грешке: често смо били запањени
лакоћом с којом људи прихватају, као аутентичне представнике источњачке мисли, једног
или два неспособна и непотврђена писца, понекад чак и уз накнаду европске силе, и скоро
искључиво уз изношење идеја које су у потпуности западњачке. Пошто имају оријентална
имена, горљиво им се вјерује на ријеч, и онда, пошто нема начина да се о њима суди
поређењем, сви њихови сународници постају хваљени за концепције или мишљења која
припадају само овој неколицини, а које су често миљама далеко од праве источњачке
перспективе; наравно, њихово дјеловање је строго резервисано за европску или америчку
јавност, а на истоку нико никада није чуо за њих.
Осим појединачних изузетака о којима смо управо говорили, као и колективног изузетка
Јапана, материјални напредак заиста никога не занима у овим источним земљама, гдје се
сматра да је донио мало предности и много недостатака; али у вези с тим постоје два
различита става, која споља могу чак изгледати и супротстављена, иако ипак полазе са једног
те истог становишта. Има оних који ни по коју цијену неће да чују ишта о том такозваном
напретку и, повукавши се у љуштуру чисто пасивног отпора, настављају да се понашају као
да он не постоји; други, гледајући на овај напредак као на непријатну нужност, наметнуту
околностима које неће потрајати, радије га тренутно прихватају, једноставно и искључиво
зато што виде у инструментима које им он ставља на располагање ефикаснија средства за
отпор западној доминацији и убрзавање њеног краја. Ове двије струје прожимају цијели
Исток, Кину, Индију и исламске земље. Ако се чини да је садашња тенденција да ово друго
доминира над првим, било би заиста брзоплето извлачити закључак да је дошло до дубоке
промјене у начину постојања Истока; цијела разлика се своди само на само питање
правовремености, и не стоји на таквој основи да би могло доћи до стварне обнове односа са
Западом, већ напротив. Иако неки источњаци настоје да у својој земљи промовишу
индустријски развој који би им омогућио, у будућности, да се боре а да не буду у
неповољном положају против народа Европе – сусрећући се с њима на самом тлу на којем
ти народи проширују цјелокупну своју дјелатност – они се ипак, тврдимо, не одричу ничега
од онога што је суштина њихове цивилизације. Осим тога, економско ривалство може бити
само нови извор сукоба, осим ако се не постигне разумијевање у другом домену и са више
тачке гледишта. Постоје, међутим, неки источњаци, у врло малом броју, који су дошли до
сљедећег закључка: пошто су западњаци дефинитивно неспособни за интелектуалност, нека
се о томе више и говори; али чак и тако, пријатељски односи би се можда могли успоставити
на чисто економски начин са одређеним народима Запада. То је такође илузија: или мора
постојати сагласност у домену принципа за почетак, а онда ће све секундарне потешкоће
бити аутоматски изглађене, или се у супротном никада неће постићи прави договор било
које врсте; а на Западу је да предузме, ако може, прве кораке ка ефикасној обнови
интелектуалних односа, јер је досадашње неразумијевање оно што је заправо довело до
свих могућих препрека.
 Било би добро када би се западњаци помирили с тим да узрок најопаснијих неспоразума
виде тамо гдје он заиста лежи, односно у њима самима, и да се ослободе ових смијешних
страхова као што је свима позната ''жута опасност'' свакако екстремни примјер. Такође,
говори се и о бауку „панисламизма“, без обзира на чињенице: и у овом случају нема сумње
да постоји страх, апсолутно неоснован, од исламских народа, који заузимају мјесто
посредника између Истока и Запада, комбинујући одређене карактеристике и једног и
другог, иако су они, на примјер, много ратоборнији од чистих источњака; али када се све
сабере не треба претјеривати. Прави панисламизам је првенствено изјава принципа,
суштински доктринарног карактера; како би то начинили обликом политичког дјеловања,
Европљани би морали знатно да га компромитују; у сваком случају, ислам нема ништа
заједничко са било којом врстом ''национализма'', јер је национализам било које врсте
сасвим неспојив са његовим фундаменталним схватањима. Чињеница је да би у већини
случајева (а ту прије свега мислимо на сјеверну Африку) јасно схваћена политика
„удруживања“, која поштује исламско законодавство у цjелости и подразумjева
дефинитивно одрицање од сваког покушаја „асимилације“, вjероватно била довољнa да се
отклони опасност, уколико опасност постоји. Узимајући у обзир, на примјер, да се услови
наметнути за добијање француске натурализације једноставно своде на одрицање од
исламске вјере (постоје и многе друге чињенице које би се могле поменути у вези с тим),
није чудо што су честa спорења и потешкоће који се могу лако избјећи суштинским
разумевијањем ситуације. Међутим, наглашавамо још једном, управо то разумијевање
потпуно недостаје Европљанима. Оно што се не смије заборавити јесте да је исламска
цивилизација, у свим својим суштинским елементима, строго традиционална, као и све
источне цивилизације; то је сасвим довољан разлог за спрјечавањем да се панисламизам, у
било ком облику, икада поистовијети са бољшевизмом или другим сличним покретима, чега
се плаше одређени неинформисани људи. Немамо ни најмању жељу да овде разјашњавамо
руски бољшевизам, јер је веома тешко, што се њега тиче, тачно знати у ком правцу треба
ићи; нема сумње да је стварност прилично другачија од онога за шта се генерално сматра, и
сложенија него што њени противници и заговорници мисле; али је барем познато да је тај
покрет јасно антитрадиционалан и стога потпуно модеран и западњачки по изгледу. Потпуно
је апсурдно тврдити да је њемачки или чак руски менталитет у супротности са западним
становиштима, и не знамо има ли икаквог смисла убјеђивати у супротно оне који имају
такво мишљење, као и оне који описују бољшевизам као ''азијатски''; у ствари, Њемачка је,
напротив, једна од земаља у којима је западњачка перспектива доведена до екстремних
размјера; а што се тиче Руса, чак и ако су неке спољашње карактеристике попримили од
источњака, они су такође веома интелектуално удаљени од њих. Треба додати да када
говоримо о Западу, ту убрајамо и јудаизам, који никада није вршио нити примао никакав
другачији утицај осим оног из западног правца, а који је можда чак донекле помогао у
формирању модерног менталитета уопште. У ствари, огромна улога коју у бољшевизму
играју јеврејски елементи је озбиљан разлог за источњаке, а прије свега за муслимане, да
буду неповјерљиви и да држе дистанцу; овдје не мислимо на поједине агитаторе попут оних
''младотурских'', који су дубоко антимуслимански, а неријетко су и јеврејског поријекла, и
према томе не посједују ни најмањи ауторитет. Бољшевизам не може да продре ни у Индију,
јер је супротстављен свим традиционалним институцијама, а посебно кастинским; са ове
тачке гледишта, Индијци не би видјели никакву разлику између комунистичке деструктивне
акције и оне коју већ дуго покушавају извести Енглези на све могуће начине, а тамо гдје прва
није успјела, ни друга не би била успијешнија. Што се тиче Кине, она генерално нема
наклоности према било чему што је руско, и штавише, традиционални погледи тамо нису
ништа мање чврсто утемељени него на осталом дијелу Истока; ако се неке ствари тамо за
сада могу лакше толерисати, то је због ове моћи апсорпције која је својствена кинеској раси
и која јој омогућава да на крају преокрене у своју корист чак и тренутни поремећај. У ствари,
било би сасвим ирелевантно, и спада у домен легенде о непостојећим и немогућим
споразумима, помињати у Русији присуство неколико група плаћеника који су само обични
бригадни војници, и којих су се Кинези веома радо ослободили на рачун својих сусједа. Када
бољшевици причају о поборницима њихове идеје међу источњацима, то је или хвалисање
или самообмана. Истина је да неки источњаци виде у Русији, била она бољшевичка или не,
могуће средство против доминације неких других западних сила, али немају ни најмањег
интереса за бољшевичке идеје, и штавише, ако сматрају привремени споразум или савез
прихватљивим у одређеним околностима, то је зато што они савршено добро знају да ове
идеје никада не могу заживjети у њиховој земљи; иначе би били опрезни при указивању и
најмањег привида наклоности. Сасвим је могуће да држава прихвати као помоћнике, с
обзиром на одређени ток дјеловања, људе са којима нема заједничко размишљање и према
којима не осјећа ни поштовање ни симпатије; за праве источњаке, бољшевизам, као и све
друго што долази са Запада, никада неће представљати ништа друго осим бруталне силе.
Ако им ова сила може учинити привремену услугу, њима ће то несумњиво одговарати, али
можете бити сигурни да ће предузети све потребне кораке, чим се од ње више ништа не
буде могло добити, како би спријечили да та сила за њих постане штетна. Осим тога,
источњаци, чија је амбиција да избјегну доминацију једне западне силе, сигурно никада не
би пристали да се, зарад остварења ове амбиције, доведу у ситуацију која би могла
укључивати њихов поновни пад доминацију друге западне силе; ништа не би добили
промјеном, а пошто је њихов темперамент супротан свакој грозничавој журби, увијек ће
радије чекати повољније околности, ма колико далеке изгледале, него да се излажу таквом
ризику. Ова посљедња напомена може објаснити зашто они источњаци који су највише
прижељкивали да се отресу енглеског јарма нису ни сањали да искористе рат 1914. године у
ту сврху: то је било зато што су добро знали да Њемачка, у случају побједе, неће пропустити
да им наметне мање или више прикривени протекторат, а тај наставак стања покорности
требало је избјећи по сваку цијену. Ниједан источњак који је имао прилично близак поглед
на Нијемце није ни помишљао да је могуће постићи међусобно разумијевање са њима више
него са Енглезима; исто важи и за Русе, али Њемачка, са својом импресивном
организацијом, генерално изазива, и са добрим разлогом, више страха него Русија.
Источњаци никада неће бити ни за једну европску силу, али ће увијек бити против оних, ко
год они били, који желе да их тлаче, и само против њих; што се осталих тиче, њихов став
може бити само неутралан. Говоримо, наравно, само са политичке тачке гледишта и што се
тиче држава или колективитета; увијек могу постојати појединачне симпатије или антипатије
које остају ван ових разматрања, као што, када говоримо о неразумијевању Запада, имамо
на уму само општи менталитет, али не и могуће изузетке. Штавише, ти изузеци су веома
ријетки; ипак, ако је неко убијеђен, као што смо то ми, у пожељност обнављања правих
односа између Истока и Запада, свакако се сада мора почети са подстицањем свим
расположивим средствима, ма колико она била неадекватна; а најважније од ових средстава
је да се приближе неопходни услови те обнове онима који су способни да их разумију. Ови
услови су, као што смо већ рекли, прије свега интелектуалне природе, а истовремено су и
негативни и позитивни: прво, све предрасуде, од којих потиче свака могућа препрека, морају
бити уништене, и то је крајња тачка на коју суштински циљају сва разматрања која смо до
сада изнијели; онда мора доћи до обнове истинске интелектуалности, коју је Запад изгубио,
и којој проучавање источњачке мисли, ако се предузме онако како би требало, може у
великој мјери помоћи да се опорави. Укратко, западни погледи морају бити потпуно
реформисани; то је, у најмању руку, крајњи циљ који треба постићи; али та реформа, на
почетку, очигледно није могла да се реализује осим у оквиру ограничене елите, иако више
од тога не би ни било потребно да она прије или касније уроди плодом, захваљујући утицају
који ова елита неће пропустити да изврши, чак и без изричитог настојања да то учини, на
цјелокупан западни свијет. Ово би, по свој прилици, било једино средство за спасавање
Запада од веома реалних опасности које ће, иако нису оне у које вјерује, постајати све
неминовније ако настави ићи својим садашњим путем; и то би такође било и једино
средство да се, када дође вријеме, сачува све оно што би могло бити вриједно чувања
западне цивилизације, односно свега што је у њој на неки начин корисно и компатибилно са
нормалним стањем интелигенције, умјесто да се дозволи да у цјелости нестане у једној од
оних катаклизми на чију смо могућност указивали на почетку овог поглавља, не желећи да се
упуштамо ни најмање у предвиђања те врсте. Штавише, у таквом случају, елита, ако је већ
била интелектуална у правом смислу те ријечи, једина би била у стању да спријечи повратак
на варварство; и такође, када би та елита имала времена да дјелује довољно дубоко на
општи менталитет, то би спасило Запад од тога да га друге цивилизације апсорбују или
асимилују, могућност која је мање страшна од претходне, али која би изазвала одређене
недостатке, барем на неко вријеме, због етничких револуција до којих би те асимилације
морале довести. У овом тренутку, прије него што кренемо даље, желимо јасно изнијети свој
став: ми не нападамо Запад сам по себи, већ само, што је сасвим другачије, модерни поглед,
у коме видимо узрок интелектуалног пада Запада; ништа не би било пожељније, по нашем
мишљењу, од реконституције истински западне цивилизације на нормалним основама, јер
је разноликост цивилизација, која је одувек постојала, природни резултат менталних
разлика које карактеришу расе. Али разноликост у облицима ни најмање не искључује
сагласност у принципима; сагласност и хармонија не значе једнообразност, а мислити да они
то јесу значило би приклонити се оним теоријама утопијске једнакости које су једна од
ствари које осуђујемо. Нормална цивилизација, у смислу у ком је ми разумијемо, увијек ће
моћи да се развија без опасности за друге цивилизације; будући да је свјесна тачног места
које треба да заузме међу човјечанством у цјелини, она ће знати како да га се држи и неће
стварати никакве антагонизме, јер неће имати никакве претензије за преузимањем вођства,
и зато ће се уздржавати од сваке врсте прозелитизма. Не бисмо се усудили тврдити,
међутим, да би чисто западна цивилизација интелектуално била сасвим једнака источним
цивилизацијама; Стари Запад, враћајући се уназад колико нам историја то дозвољава, не
показује се у потпуности њима равноправним (осим можда у неким врло тајним школама, о
којима је, из тог разлога, тешко говорити са сигурношћу); али ипак, у том погледу постоје
неке ствари које су далеко од занемарљивих и код којих наши савременици поприлично
гријеше када их систематски игноришу. Осим тога, ако Запад једног дана дође до стања
његовања интелектуалних односа са Истоком, не видимо разлог зашто их не би искористио
за снабдијевање оним што му још увијек недостаје; поуке или инспирације могу се узети од
других без одустајања од своје независности, посебно ако, умјесто да се задовоље
посуђивањем, могу прилагодити оно што је стечено тако да буде што више у складу са
сопственим менталитетом. Али, још једном, ово су само далеке могућности; и, чекајући да се
Запад врати сопственим традицијама, можда нема другог начина да се припреми за тај
повратак и обнови оно што је за њега суштинско него да иде аналогијом са традиционалним
облицима који и данас постоје, и да их, као такве, директно проучава. На тај начин би Запад,
кроз разумијевање источних цивилизација, био ближи враћању на традиционалне путеве од
којих се тако брзоплето и безумно отргао, док би, с друге стране, повратак овој традицији
донио сам од себе ефективно поновно успостављање односа са Истоком. То су двије ствари
које су блиско повезане једна са другом, из ког год угла да се посматрају, и у нашим очима
дјелују подједнако пожељне, да не кажем неопходне. Све ово ће бити јасније из онога што
тек треба да кажемо; и већ сада треба да буде јасно да Запад не критикујемо због пуког
задовољства критике, па чак ни да би се показала његова интелектуална инфериорност у
поређењу са Истоком. Ако се посао који се прво мора обавити чини углавном негативним, то
је зато што, као што смо рекли на почетку, тло мора бити очишћено прије него што се на
њему може градити. У ствари, када би Запад одустао од својих предрасуда, задатак би био
већ напола обављен, а можда чак и више од тога, јер ништа више не би стајало на путу
конституисања интелектуалне елите и оних способности које су потребне за учешће у томе,
не видјећи више готово непремостиве баријере постављене садашњим условима, и од тог
тренутка би лако проналазили средства за коришћење и развој ових способности, умјесто да
буду стегнути и угушени менталном формацијом или прије деформацијом која је тренутно
наметнута ономе ко нема храбрости да се одлучно стави изван конвенционалних
ограничења. Осим тога, да би се сагледала потпуна бесмисленост дотичних предрасуда, већ
мора постојати извијестан степен позитивног разумијевања, јер, барем за неке, можда ће
бити теже достићи тај степен него ићи даље када је он већ достигнут. За добро
конституисану интелигенцију, истина, ма колико узвишена била, би требала лакше да се
асимилује од свих доконих суптилности којима се одушевљава ''профана мудрост'' западног
свијета.