Da li smo dovoljno dobri?

Petar Kropotkin, 1888

Jedan od najčešćih prigovora Komunizmu je da ljudi nisu dovoljno dobri da žive u

Komunističkom sistemu. Neće se pokoriti prisilnom Komunizmu, ali nisu dovoljno zreli za
slobodni, anarhistični Komunizam. Vekovi individualističkog obrazovanja su ih učinili previše
egoističnim. Robovanje, potčinjavanje pred jakima, rad pod bičem nemaštine, to ih je učinilo
nepodesnim za društvo gde bi svako bio slobodan i ne bi znao za drugu prinudu sem one koja bi
proizašla iz slobodno napravljenog dogovora sa drugima, i njihovog negodovanja ako dogovor
ne bi bio ispunjen. Dakle, kažu nam, neki prelazni sistem društva je neophodan kao korak ka
Komunizmu.
Stare reči u novom ruhu, reči izgovarane i ponavljane od prvih zahteva za bilo kojom reformom,
političkom ili društvenom, u bilo kom ljudskom društvu. Reči koje smo čuli pre ukidanja
ropstva, reči izgovarane pre dvadeset i četrdeset godina od strane onih koji više vole svoju tišinu
nego brze promene, koje smelo razmišljanje plaši, i koji sami nisu propatili nepravde sadašnjeg
društva da bi mogli da osete duboku neophodnost novih dešavanja.
Ljudi nisu dovoljno dobri za Komunizam, ali da li su dovoljno dobri za Kapitalizam? Kada bi svi
ljudi bili dobrog srca, fini, pravedni, onda nikada ne bi eksploatisali jedni druge, čak i kad bi
imali sredstva za to. Sa takvim ljudima privatno vlasništvo kapitala ne bi bilo opasnost.
Kapitalista bi trčao da podeli svoj profit sa radnicima, a najplaćeniji radnici bi bili oni koji rade u
lošim uslovima. Kada bi ljudi bili razboriti ne bi proizvodili kadifu i luksuznu robu ako hrane
nedostaje u skromnim domovima, ne bi gradili palate sve dok postoje straćare.
Da ljudi imaju duboko razvijen osećaj pravednosti ne bi ugnjetavali druge ljude. Političari ne bi
varali svoje birače, parlament ne bi bio soba za brbljanje i prevare, a policajci Čarlsa Vorena bi
odbijali da prebijaju govornike i slušaoce na Trafalgal Skveru. Da su ljudi pristojni,
dostojanstveni, manje egoistični, čak ni loš kapitalista ne bi bio opasnost, radnici bi ga ubrzo
spustili na ulogu saradnika-menadžera. Čak ni kralj ne bi bio opasan, ljudi bi ga jednostavno
smatrali čovekom koji nije sposoban da radi neki bolji posao, pa mu je zato dato da potpisuje
neke glupe papire koje pišu neki drugi ćaknuti likovi koji sebe smatraju kraljevima.
Ali ljudi nisu ti slobodnoumni, nezavisni, razboriti, dobronamerni, saosećajni tipovi kakvi bi mi
voleli da budu. I upravo zbog toga ne treba da nastave da žive u sadašnjem sistemu koji im
dozvoljava da ugnjetavaju i eksploatišu jedni druge. Uzmimo, na primer, ove bedom pogođene
krojače koji su protestvovali prošle nedelje na ulicama i zamislimo da jedan od njih nasledi sto
funti od svog američkog ujaka. Sa tih stotinu funti on sigurno neće pokrenuti proizvodno društvo
sa desetak krojača koji su kao i on bili pogođeni bedom i pokušati da im pomogne da žive bolje.
Ne, nego će postati izrabljivač. U društvu gde su ljudi loši kao ovaj američki naslednik, vrlo je
loše biti bedom pogođen krojač u njegovoj blizini. Čim bude mogao, on će ih izrabljivati, ali
kada bi ti isti krojači imali u Komunističkim skladištima obezbeđene potrepštine za život, niko
od njih ne bi morao da prihvati da kuluči i time bogati svog bivšeg kolegu, a sam mlađani
izrabljivač ne bi postao divlja zver, kakva će sigurno postati ako nastavi da bude izrabljivač.
Kažu nam da smo previše servilni, previše pokorni, da bi živeli pod slobodarskim institucijama,
ali mi kažemo da upravo zato što smo tako pokorni ne smemo da nastavimo da živimo pod
sadašnjim institucijama, koje pospešuju razvoj pokornosti. Vidimo da Britanci, Francuzi i
Amerikanci pokazuju najodvratniju servilnost pred Gladstonom, Bulanžeom ili Guldom. Naš
zaključak jeste da je u ljudskom rodu koji je već obdaren ovolikim servilnim instiktima vrlo loše
uskratiti masama obrazovanje visokog kvaliteta, primorati ih da žive u sadašnjoj nejednakosti
bogatstva, obrazovanja i znanja. Više obrazovanje i jednakost uslova života su jedina sredstva za
uništavanje ovog nasleđenog instinkta pokornosti. Ne možemo nikako da razumemo kako
instinkt pokornosti može da bude da arugment za održavanje, čak i jednog dana više,
nejednakosti uslova života, za odbijanje jednakosti obrazovanja za sve članove društva.
Prostor nam je ovde ograničen, ali izložite analizi bilo koji aspekt našeg društvenog života, i
videćete da je sadašnji kapitalistički, autoritarni sistem u potpunosti neodgovarajući za društvo
sačinjeno od ljudi koji su nerazboriti, grabljivi, egoistični i pokorni kao što su ljudi sada. Tako da
kada čujemo ljude da kažu kako Anarhisti zamišljaju da su ljudi mnogo bolji nego što zapravo
jesu, prosto se zapitamo kako inteligentni ljudi mogu da ponavljaju takve besmislice. Zar ne
govorimo stalno o tome da jedino sredstvo kojim čoveka možemo da učinimo manje grabljivim,
egoističnim, taštim i manje servilnim jeste da uklonimo one uslove koji pomažu razvoj
gramzivosti, egoizma, taštine i pokornosti?
Jedina razlika između nas i onih koji nam prigovaraju je ova: mi, za razliku od njih, niti
preuveličavamo niske instinkte prisutne u masama, niti zatvaramo oči pred istim tim lošim
instinktima koji su prisutni kod vladajućih klasa. Smatramo da su oboje - i vladari i podanici -
iskvareni autoritetom, da su oboje - i eksploatatori i eksploatisani - iskvareni eksploatacijom, dok
naši protivnici izgleda da misli da postoji nekakva so svetu - vladari, poslodavci, vođe - koji, eto
sreće, sprečavaju one loše ljude - podanike, eksploatisane, vođene - da postanu gori nego što
jesu.
Ovo je razlika, i to vrlo bitna. Mi priznajemo nesavršenosti ljudske prirode, ali ne pravimo
izuzetak za vladare. Oni ga prave, iako nekad nesvesno, a zato što mi ne pravimo takav izuzetak,
kažu da smo sanjari, "nepraktični" ljudi.
Stara je rasprava između "praktičnih" ljudi i "nepraktičnih", takozvanih Utopista: rasprava koja
se obnavlja pri svakoj predloženoj promeni i uvek se završava porazom onih koji sebe nazivaju
praktičnim ljudima.
Mnogi od nas se sećaju rasprave koja je besnela po Americi pre ukidanja ropstva. Kada su se
neki zalagali za potpuno oslobođenje Crnaca, praktični ljudi su im govorili da kada Crnci ne bi
bičem svojih vlasnika bili naterani da rade, onda uopšte ne bi radili i ubrzo bi postali teret
zajednice. Debeli bičevi se mogu zabraniti, govorili su, i debljina bičeva bi mogla postepeno da
se smanjuje zakonom, prvo na centimetar i po, pa onda na tričavih par milimetara, ali bič mora
da postoji. I kada su abolicionisti rekli - kao što i mi govorimo sada - da će uživanje u plodovima
svo: "Gluposti, prijatelju", kao što je i sada: "ti ne razumeš ljudsku prirodu! Godine ropstva su ih
učinile nerazboritim, lenjim, servilnim, a ljudska priroda ne može da se promeni za jedan dan.
Imaš ti, naravno, dobre namere, ali si nepraktičan."
Neko vreme su praktični ljudi imali prednost i razrađivali su svoje detaljne planove postepenog
oslobađanja Crnaca. Ali avaj, ti planovi su se pokazali vrlo nepraktičnim i izbio je građanski rat -
najkrvaviji u istoriji. I rat je rezultirao ukidanjem ropstva, bez ikakvog prelaznog perioda - i gle,
nijedna od onih užasnih posledica koju su predvideli praktični ljudi nije usledila. Crnci rade,
radni su i vredni, razboriti su, ne, čak i previše razboriti zaista - i jedino je ostalo razočarenje što
nisu sprovedeni predlozi za koje se zalagalo levo krilo nepraktičnih ljudi - puna jednakost i
raspodela zemlje: to bi ih sada poštedelo mnogih muka.
Otprilike u isto vreme slična rasprava je besnela u Rusiji, sa sledećim uzrokom. U Rusiji je bilo
20 miliona kmetova. Generacijama su bili pod vlašću, ili tačnije pod šibom, svojih vlasnika. Bili
su šibani zbog loše obrađene zemlje, šibani zbog neočišćenih kuća, šibani zbog nesavršenog
pletenja tkanine, šibani ako ne udaju i ne žene svoju decu ranije - bili su šibani zbog svega. Opšte
je bilo prihvaćeno da su pokornost i nerazboritost njihove glavne osobine.
Sada dolaze Utopisti i traže ništa manje od ovoga: potpuno oslobođanje svih kmetova,
momentalno ukidanje svih obaveza kmeta prema gospodaru. I više od toga: momentalno
ukidanje nadležnosti gospodara, prepuštanje svih pitanja o kojima su prethodno sudili seljačkim
sudovima koje će izabrati sami seljaci, koji neće suditi ne po zakonu koji ne poznaju, već po
svojim običajima. Takav je bio nepraktični predlog nepraktičnog tabora. Naravno, praktični ljudi
su to videli kao glupost.
Ali na svu sreću u to vreme u Rusiji je bilo dosta nepraktičnosti među seljacima, pa su se
pobunili motikama protiv oružja, odbili su da se pokore, nisi poklekli pred masakrima i
nametnuli su nepraktično mišljenje u tolikoj meri da je nepraktični tabor uspeo da primora Cara
da prihvati njihove predloge, iako ublažene u nekoj meri. Većina praktičnih ljudi je požurila da
pobegne iz Rusije, da ne budu ubijeni kada se proglasi uspostavljanje nepraktičnih predloga.
Ali sve je prošlo glatko, ne računajući probleme koje su i dalje pravili praktični ljudi. Ovi robovi
za koje je bilo opšte poznato da su nerazboriti, sebični divljaci, i tome slično, pokazali su takvu
bistroumnost, takvu sposobnost da se organizuju, da su prevazišli očekivanja najnepraktičnijih
Utopista, i za tri godine od emancipacije opšta fizionomija sela bila je potpuno promenjena.
Robovi su postali Ljudi!
Utopisti su pobedili. Pokazali su da su u stvari oni bili praktični ljudi, a da su oni koji su se
pravili praktičnim bili imbecili. I jedino razočarenje koje je ostalo sada, kao što znaju svi koji
znaju Ruske seljake, jeste da je napravljeno previše ustupaka onim praktičnim imbecilima i
kratkovidim egoistima: to što nisu u potpunosti primenjeni predlozi levog krila nepraktičnog
tabora.
Ne možemo ovde da dajemo više primera. Ali iskreno pozivamo one koji razmišljaju za sebe da
prouče istoriju bilo kojih velikih društvenih promena koje su se desile među ljudima, od nastanka
srednjovekovnih Komuna, preko Reformacije, do modernih vremena. Videće da je istorija
ništaviše do borba između vladara i podanika, ugnjetavača i ugnjetenih, da u toj borbi praktični
tabor uvek staje na stranu vladara i ugnjetavača, dok nepraktični tabor uvek staje na stranu
ugnjetenih, i videće da se borba uvek završi porazom praktičnog tabora, posle mnogih
krvoprolića i patnje, sve zbog onoga što oni nazivaju "praktičnim zdravim razumom".
Ako govoreći da smo nepraktični naši protivnici misle da možemo daleko bolje da predvidimo
razvoj događaja nego praktične kratkovide kukavice, onda su u pravu. Ali ako pod tim misle da
oni, praktični ljudi, mogu bolje da predvide događaje, onda ih šaljemo istoriji i tražimo od njih
da se posvete njenim učenjima pre nego što naprave takvu uobraženu tvrdnju.