Propadanje nacionalne drzave i kraj Prava coveka-uvod Prvi svetski rat je imao katastrofalne posledice po Evropu-inflacija, nezaposlenost koja

je zahvatila cele nacije. On je razneo evropsku zajednicu nacija sto se nikada do tada nije dogodilo. Gradjanski ratovi doneli su migracije grupa koje nisu mogle da se asimiluju nigde. Doalzi do opste dezintegracije politickog zivota, pogotovo u porazenim zemljama pogotovo u Dvojnoj monarhiji(Austro-Ugarska) i Carstvu(Rusija). Svi su bili protiv svih, pogotovo susedi medjusobno-Srbi i Hravti, Slovaci i Cesi itd. Istovremeno se javljaju 2 grupe ljudi koje su izgubile Prava coveka, koja su se smatrala neotudjivim: ljudi bez drzave i manjinski narodi. Oni nisu imali svoju vladu koja bi ih predstavljala. Mocno oruzje totalitarne politike bilo je oduzimanje drzavljanstva, te su se progonjeni smatrali tzv svetskim sljamom i oni su tako svuda bili prihvaceni: npr Jevreji, trockisti,... Nacija manjina i narod bez drzavljanstva Unutrasnja dezintegracija nacionalnih drzava pocela je posle I sv rata sa pojavom manjina koje su stvorili mirovni ugovori i sa sve vecim kolonama izbeglica kao posledicama revolucije. Ugovori su nagomilali mnoge narode u jednu drzavu, a neke od njih su nazvali drzavotvornim narodima i poverili im vladu pretpostavljajuci da su ostali( Hrvati i Slovenci u Jugoslaviji npr.) ravnopravni partneri u vladi sto oni naravno nisu bili. Takodje stvorene su i manjine od ostatka etnickih grupa. Manjinski ugovori pokrivali su samo one nacionalnosti koje su imale znacajan broj pripadnika. To je stvorilo veliki broj nacionalno frustriranih naroda koji su tezili punoj nacionalnoj emancipaciji. Liga naroda je bila ta koja je vodila racuna o pravima koji su ostali bez sopstvene nacionalne drzave. Vremenom su se isticale duznosti koje manjine imaju prema drzavama u kojima su te su ugovori o manjinama postale mrtvo slovo na papiru, cilj je bio asimilovati manjine u postojecu drzavu. U ugovorima je navedeno da samo pripadnici nacije mogu biti gradjani, da jedino ljudi istog nacionalnog porekla mogu da uzivaju punu zastitu zakonskih institucija. Zbog toga je stvoren Kongres manjina koji je bio protiv ideja iz Liginih ugovora. Jevreji i Nemci su cinili bazu ovog Kongresa. Najnoviji masovni fenomen u savremenoj istoriji bilo je neposedovanje drzavljanstva. Mnogi ljudi su pribegavali ovome posle I svetskog rata da ne bi bili deportovani u svoju domovinu, gde

bi zapravo bili stranci(jer su bili proterani iz svojih zemalja, npr. nemacki Jevreji)Da bi se resilo pitanje raseljenih lica, neke drzave pribegle su internirskim logorima. Veliki broj ljudim bez drzavljanstva bio je posledica toga sto bi u suprotnom slucaju, ta lica bila vracena u zemlju porekla gde bi bila najverovatnije kaznjena. Medjutim ovo je nateralo mnoge drzave da ukinu pravo azila jer je bio preveliki broj onih koji su ga trazili. Jedina 2 resenja za izbeglice bila su repatrijacija i naturalizacija. Veliki problem je bio sto su s jedne strane drzave bile nevoljne da naturalizuju izbeglice, a s druge strane izbeglice nisu htele da budu naturalizovane. Problem sa repatrijaciom je bilo to sto nijedna zemlja nije htela da prihvati lica bez drzavljanstva.Lice bez drzavljanstva, prava naseljavanja i prava na rad nije bilo predvidjeno opstim zakonima. Najbolji nacin za postizanje odredjene ljudske jednakosti sa drugima bilo je ili postati kriminalac ili biti genije. Policija je imala velika ovlascenja prema ljudima bez drzavljanstva koje je dobila od nacionalne vlade.

Aporije ljudskih prava Krajem 18. Veka Deklaracija prava coveka predstavlja prekretnicu u istoriji, jer predstavlja emancipaciju coveka od svakog tutorstva i da je sada covekova zapovest izvor Zakona. Smatralo se tokom 19. Veka da se treba pozivati na ljudksa prava kad god je ljudima potrebna zastita protiv novog suvereniteta drzave i nove samovolje drustva. Prava coveka neotudjiva, nesvodiva i neizvodiva iz drygih prava ili zakona, te je covek njihov izvor kao i njihov krajnji cilj. Pitanje ljudskih prava vremenom se povezalo sa pitanjem nacionalne emancipacije te se smatralo da jedino emancipovan suverenitet naroda moze da ih osigura. Prava coveka definisana su izmedju ostalog kao neotudjiva jer se smatralo da su ona nezavisna od bilo koje vlade. Medjutim ljudi bez drzavljanstva su kao i manjine smatrali da je gubitak nacionalnih prava jednak gubitku ljudskih prava. Pokazalo se i da se Prava coveka, zamisljena kao neotudjiva, ne mogu primenjivati cim su se pojavili ljudi koji nisu bili drzavljani nijedne suverene zemlje. Ljudi su gubili domove a nisu mogli da nadju nove, odjednom nije bilo mesta na Zemlji gde bi migranti mogli da odu i osnuju novu sopstvenu zajednicu, ali nije bilo ni drzave koja bi ih asimilovala. Oni su izgubili zastitu od vlade , te su ujedno izgubili legalan statusa u svim zemljama. Razlog zbog koga nisu mogli da dobiju azil bio je u tome sto ovi ljudi, tj. Izbeglice

nisu bile progonjene zbog onoga sto su uradile ili mislile, vec zbog toga sto su bile rodjene u pogresnoj rasi ili klasi. Nacisti su poceli istrebljavanje Jevreja lisavajuci ih prvo svakog pravnog statusa i odsecajuci ih od sveta zivih trpajuci ih u geta i koncentracione logore i pre nego sto su ih ubijali, ispitali su i shvatili da nijedna zemlja nece traziti te ljude. Poenta je u tome sto je stanje potpune obespravljenosti stvoreno pre nego sto je osporeno pravo na zivot. Bezbednost ovih ljudi bila je ugrozena, nisu imali pravo da se nasele bilo gde, a ono sto su oni mislili nije imalo nikakvu vaznost. Zlocin protiv ljudskih prava koji je postao specijalnost totalitarnih rezima uvek se moze opravdati izgovorom da je pravo jednako onome sto je dobro ili korisno za celinu, za razliku od njenih delova(npr Hitler- pravo je ono sto je dobro za nemacki narod.)berk je kritikovao Deklaraciju o pravima coveka smatrajuci da su ona isuvise apstraktna i da treba traziti da covekova prava budu prava Engleza a ne neotudjiva prava coveka. Ljudi bez drzavljanstva su takodje vise voleli nacionalna prava od prirodnih jer su smatrali da su prirodna prava data i divljacima, te se stoga i oni mogu smatrati divljacima jer nemaju nista osim tzv prirodnih prava. Mase Totalitarni rezimi i totalitarne vodje dokle god su na vlasti oslanjaju se na mase i vladaju zahvaljujuci podrsci masa. Hitlerov dolazak na vlast bio je po svim pravilima demokratije, ali da nisu uzivali povjerenje masa ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vodje sirokih masa stanovnistva. Primarni cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa. I dok sve ostale politicke grupacije zavise od medjusobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti zavise od puke sile broja. Cak do te mjere da se totalitarni rezimi cine nemogucim u zemljama sa milim brojem stanovnika. U tom slislu cak ni Njemacki narod nije bio dovoljno brojan. Njemacka je istinski totalitarni rezim mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon sto je osvajanjem Istoka obezbjedjen dovoljan broj stanovnika, a logori smrti postali moguci. Najbolji izgledi za uspostavljanje totalitarizma su u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma - Kini i Indiji, zemljama koje imaju gotovo neiscrpan materijal za odrzavanje mocne i krvolocne masinerije totalitarne drzave. Dakle, samo tamo gdje eliminisanje masa ne moze dovesti do katastrofalne depopulacije moguca je totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta. Totalitarni pokret moze se javiti svuda gdje postoje mase koje iz bilo kog razloga zele da se politicki organizuju.

Mentalitet evropskog covjeka mase nastao je u atmosferi raspada klasnog sistema. Slom klasnog sistema automatski je oznacio i slom partijskog sistema jer partije kao interesna udruzenja nisu vise mogle da zastupaju odredjene klasne interese. Istaknuti evropski naucnici i drzavnici jos su od pocetka 19. vijeka predskazivali uspon covjeka mase i dolazak doba masa. Glavna odlika covjeka mase jeste izolovanost i odsustvo drustvenih veza. Poredjenje nacizma i boljsevizma najbolje pokazuje da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog drustva koliko od tipicnih svojstava atomizovane i izolovane mase. Kako bi stvorio atomizovanu masu, Staljin je najprije morao da likvidira ostatke moci sovjeta, koji su kao glavni nacionalni predstavnicki organ ogranicavali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Boljsevicka vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa. Zapocela je sa onima koji su imali nekakvo vlasnistvo, dakle sa novim srednjim slojevima u gradu, da bi zatim presla na radnike. Sledeca klasa koju je trebalo likvidirati bili su radnici, a vrhunac je bila likvidacija birokratije. Staljinu je trebalo ko 2 god. (1936-1938) da se otrese citave masinerije administativne i vojne aristokratije. Atomizacija je postignuta cestim i vjestim izvodjenjem cistki. Da bi se unistile sve drustvene i porodicne veze, cistke su sprovodjenne tako da se svim ljudima koji su u nekoj vezi sa optuzenim prijetilo istom sudbinom. Posljedica je bila da se, cim je neko optuzen, njegovi prijatelji i rodjaci preko noci pretvaraju u ogorcene neprijatelje kako bi spasli sopstvenu kozu. Privremeni savez izmedju gomile i elte Mnogo vise od bezuslovne lojalnosti i podrske koju totalitarni rezimi uzivaju u narodu, uznemirava neosporna privlacnost koju ovi pokreti imaju i za elitu, a ne samo pripadnike gomile. OTVORENI AKTIVIZAM totalitarnih pokreta i njihova skolonost terorizmu u istoj mjeri je privukao intelektualce koliko i gomilu. Prije svega zbog toga sto se taj terorizam suztinski razlikje od terorizma svih ranijih revolucionarnih pokreta. Ispostavilo se da je u terorizmu najatraktivnije bilo to sto je on postao neka VRSTA STAVA KOJIM SE MOGU IZRAZITI FRUSTRACIJA, JED I SLEPA MRZNJA. Pripadnici elite bili su spremni da plate cijenu razaranja civilizacije samo da bi mogli da se naladjuju prizorom ljudi koji su u proslosti nepravedno iskljuceni iz drustva, a koji sada krce sebi put u njega.

Privremeni savez izmedju gomile i elite pocivao je u velikoj mjeri na ISTINSKOM ODUSEVLJENJU SA KOJIM JE ELITA POSMATRALA KAKO GOMILA UNISTAVA UGLEDNO BURZOASKO DRUSTVO. Ovaj savez izmedju gomile i elite kao i cudnovata podudarnost njihovih teznji moze se objasniti time sto su to slojevi koji su prvi bili iskljuceni iz strukture nacionalnih drzava i iz okvira klasnog drustva. Tako su se gomila i elita nasle jer su osjetile da OLICAVAJU SUDBINU SVOGA VREMENA, da iza njih stoje nepregledne mase i da bi prije ili kasnije vecina evropskih naroda mogla da im se pridruzi u njihovoj revoluciji. Ispostavilo se da ni jedna ni druga nisu bile u pravu. Za totalitarizam, intelektualna, duhovna i umjetnicka inicijativa su podjednako opasne koliko i gangsterska inicijativa gomile. Tatalna dominacija ne dozvoljava slobodnu inicijativu ni na kom polju zivota. Totalitarizam na vlasti uvek i svuda zamenjuje sve prvorazredne talente, makar oni bili i simpatizeri onim sarlatanima i budalama ciji je manjak inteligencije i kreativnosti najbolja garancija njihove lojalnosti. Totalitarna propaganda Totalitarni pokreti kao i sve ostale partije moraju da se potrude da bi pridobili sljedbenike. Poznato je, i cesto se tvrdi da su propaganda i teror u totalitarnim zemljama 2 strane iste medalje. Gdje god totalitarna vlast ima apsolutnu kontrolu ona propagandu zamjenjuje indoktrinacijom i koristi nasilje ne toliko da bi zaplasila narod vec da bi ostvarila svoju ideolosku doktrinu i konkretne lazi. Npr. Kada je Staljin odlucio da preradi istoriju Ruske revolucije propagiranje nove verzije sastojalo se u unistavanju starih knjiga i dokumenata, ali i njihovih autora i citalaca. Kada je 1938. objavljena nova istorija KP to je znacilo da je zavrseno desetkovanje citave generacije intelektualaca. Propaganda je uvijek upucena spoljnjoj eksternoj sferi. Ta sfera moze biti npr. sacinjena od simpatizera koji jos nisu spremni da prihvate prave ciljeve partije ili cak clanova koji se smatraju eksternom sferom zato sto nisu potpuno pouzdani. Sto je pokret slabiji treba mu vise propagande, dok se indoktrinacija povecava sa snagom

pokreta. Propaganda je samo jedno od sredstava totalit. drzave, teroro je ipak njena sustina. Teror kao pratilac propagande bio je cesci u nacizmu nego u komunizmu. Nacisti su ubijali funkcionere levice ili drugih neprijateljskih partija samo da bi zaplasili narod i od same pripadnosti partiji. Ipak, mnogo vise nego direktnim prijetnjama, totalitarna propaganda se koristila indirektnim, prikrivenim. Komunisticka propaganda plasi ljude da ce propustiti voz istorije, da ce beznadezno kaskati za svojim vremenom, da ce im zivot proci uzalud. Totalitarna propaganda usavrsava tehnike masovne propagande, tako da ni tehnike ni teme nisu nove. Te teme su crpljenje iz 50 godina uspona imperijalizma i pada nacionalnih drzava tokom kojih gomila stupa na politicku scenu Evrope. Kljucna prednost totalitarne propagande u donosu na propagande drugih pokreta i partija jeste sto njen sadrzaj nije vise nesto objektivno o cemu se moze imati stav, on postaje realan sastavni dio zivota. Najefikasnija izmisljotina nacisticke propagande bila je prica o svjetskoj zavjeri Jevreja. Te lazi kolale su jos od Drajfusove afere, a pretjerivanja o moci Jevreja jos su i starija, mogu se pratiti unazad do pred kraj 18.v. kada su spone izmedju jevrejskog kapitala i nacionalnih drzava postale vidjljive. Organizaciona priprema totalitarne vlasti Za razliku od ideoloskog sadrzaja i propagande, organizacija totalitarnog pokreta je nesto sto je novo. Zadatak organizacionih oblika je da lazi kojima se sluzila propaganda pokreta, lazi ispredene oko jedne sredisnje fikcije(jevrejske zavjere, zavjere trockista...) prevedu u opipljivu stvarnost. Najoriginilaniji organizacioni izum je osnivanje FRONTOVSKIH ORGANIZACIJA, odnosno razlikovanje clanova partije od simpatizera. Neobicnosti citavog fenomena doprinosi ANONIMNOST - ne znamo ko je prvi dosao na ideju da organizuje simpatizere u frontove, ko je u masama simpatizera vidjeo ne samo rezervu iz koje moze da regrutuje clanstvo, nego upravo presudnu snagu. Prve organizacije simpatizera stvorili su komunisti: Drustvo prijatelja Sovjetskog Saveza, Crvena pomoc.......

Prednost ovakvih totalitarnih organizacija jeste sto odrzavaju stanje bezoblicnosti, moguce je stalno umetanje novih slojeva i odredjivanje novih stepena radikalnosti. SA jurisni odred osnovan 1922. bio je prva nacisticka formacija, koja je trebalo da bude radikalnija od same partije, 1926. osnovan je SS kao elitna formacija SA..........tako jedna za drugom, jedna militantnija od prethodne osnivane su najprije UDARNE TRUPE, potom MRTVACKE GLAVE, STRAZARNI ODREDI U KONC. LOGORIMA i na kraju SLUZBA BEZBJEDNOSTI. U sredistu pokreta, kao motor koji ga pokrece nalazi se VODJA. On je od elitnih formacija odvojen uskim krugom posvecenih koji oko njega stvaraju auru nedokucive misterije. Polozaj vVodje unutar tog uskog kruga zavisi od njegove sposobnosti da spletkari medju pripadnici ma kruga i od vjestine da stalno mijenja kadar. On se od ranijih tipova diktatora razlikuje po tome sto u njegovoj borbi za vlast unutar partije nasilje ne igra nikakvu ulogu. Hitleru nisu bili potrebni ni SA ni SS da bi osigurao svoju poziciju vodje nacistickog pokreta. Staljin je pobijedio Trockog koji je ne samo bio daleko popularniji medju masama, nego je kao sef Crvene armije imao u rukama najveci potencijal moci sovjetske Rusije. Medjutim, i Hitler i STaljin su bili majstori za detalje, u ranim fazama svojih karijera posvetili su se kadrovskim pitanjima, tako da posle nekoliko godina jedva da je bilo i jednog vaznijeg covjeka koji svoj polozaj nije dugovao njima. Takve sposobnosti, iako neophodne na pocetku karijere, kasnije vise nisu od presudnog znacaja. Kada se pokret izgradi, cijela hijerarhija se obuci za jedan jedini zadatak - da brz prenosi Vodjinu volju na sve nivoe! Kada se ovo dostigne Vodja je nezamjenjiv zato sto bi citava komplikovana struktura bez njega izgubila svoj raison d'etre. Najvazniji Vodjin zadatak je da obavlja dvostruku funkciju: da pokretu bude magican odbrambeni bedem od spoljnog svijeta, a da u isto vrijeme bude i most koji pokret povezuje sa svijetom. Tako se on razlikuje od obicnih partijskih vodja - on preuzima odgovornost za svako djelo koje pocini neki clan ili funkcioner u svojstvu pripadnika partije. Tako njega spoljni svijet dozivljava kao jedinu osobu koja zna sta radi i jedinu osobu sa kojom se moze razgovarati i koja ako joj se nesto prigovori ili zamjeri ne moze reci: ne pitajte mene, pitajte Vodju!

TOTALITARIZAM NA VLASTI

Kada je doslo vreme da socijalisticki pokreti preuzmu vlast u svojim zemljama, oni su se vec bili transformisali u nacionalne partije.Totalitarni vodja suocen je sa dvostrukim zadatkom koji se isprva moze uciniti protivurecnim do apsurdnosti: on mora da uspostavi fiktivan svet pokreta kao opipljivu, intaktnu stvarnost svakodnevice, ali s druge strane mora i da spreci da se taj svet stabilizuje, jer bi stabilnost njegovih zakona i institucija svakako unistila sam pokret, a sa njim i nadu u konacno osvajanje sveta. Totalitarni vladar mora po svaku cenu da spreci da normalizacija dospe do tacke na kojoj moze da se razvije nov nacin zivota koji bi posle izvesnog vremena mozda izgubio svoje polutanske odlike i nasao neko mesto u sarenilu svih nacija sveta. Borba za totalnu dominaciju nad stanovnistvom celog sveta, eliminisanje svake netotalitarne stvarnosti, svojstveno je svim totalitarnim rezimima, ako ne teze vladavini nad celim svetom kao konacnom cilju, sasvim je verovatno da ce izgubiti i ono moci sto su vec prigrabili. Stoga uspon na vlast znaci pre svega formiranje zvancne i medjunarodno priznate matice pokreta (ili ogranaka, u slucaju satelitskih drzava) i stvaranje neke vrste laboratorije u kojoj se moze eksperimentisati sa stvarnoscu ili protiv stvarnosti eksperimentisati sa organizovanjem naroda za konacne ciljeve koji se ne obaziru ni na individualnost ni na nacionalnost, u okolnostima koje nisu savrsene, ali su dovoljne za znacajne privremene rezultate. Totalitarizam na vlasti koristi drzavni aparat za svoj dugorocni cilj, osvajanje sveta, i za upravljanje ograncima pokreta, on osniva tajnu policiju kao izvsitelja i cuvara internog eksperimenta stalnog pretvaranja stvarnosti u fikciju, on podize koncentracione logore kao posebne laboratorije u kojima izvodi eksperiment totalne dominacije.

TOTALITARNA DRZAVA (to je podnaslov u okviru 12. poglavlja)

Totalitarni pokreti kada dodju na vlast postepeno gube svoj revolucionarni elan i utopijski karakter da ce posedovanje i vladanje ublaziti zahteve pokreta iz vremena pre dolaska na vlast i da ce te iste pokrete postepeno unistiti. Ono sto posmatracu totalitarnih drzava pada u oci svakako nije monolitnost njihove strukture. Svi ozbiljniji proucavaoci ovog fenomena slazu se barem po pitanju paralelnog postojanja (ili sukoba) dveju vlasti -partije i drzave. Odnos izme|u ove dve instance u stvari je odnos izmedju prividne i stvarne vlasti, tako da se drzavni aparat uglavnom prikazuje kao bezvredna fasada koja skriva i cuva pravu vlast, vlast partije. Do podele izmedju stvarne i prikrivene vlasti doslo je kako u nacistickoj Nemackoj tako i u sovjetskoj Rusiji. Udvostrucenje sluzbi i preklapanje nadleznosti, paralelno postojanje stvarne i prividne vlasti, dovoljni su da stvore zabunu, ali ne i da objasne bezoblicnost citave strukture. Ovi pokreti, dok god su fiziCki ograniceni na odredjenu teritoriju, moraju da pokusaju da uniste svaku strukturu, a za tu svrhu puko udvostrucavanje svih sluzbi, podela na partijske i drzavne institucije, nije dovoljno. Udvostrucavanje sluzbi, samo na izgled rezultat problematicnog odnosa izmedju partije i drzave u svakoj jednopartijskoj diktaturi, u stvari je najvidljiviji simptom jednog mnogo kompleksnijeg fenomena, koji je bolje definisati kao multiplikaciju, umnogostrucavanje, a neudvostrucavanje. Npr. stanovnik Hitlerovog Treceg rajha ne samo sto je ziveo pod paralelnim i cesto sukobljenim instancama dveju suparnickih sila (drzavnih sluzbi i partije, SA-a i SS-a), nego nikada nije mogao da bude siguran, i nikada mu nije eksplicitno receno ciji autoritet treba da pretpostavi ostalima. Morao je da razvije neku vrstu sestog cula kako bi u datom trenutku znao koga da postuje, a koga ne. Sa tehnickog stanovista, unutar aparata totalitarne vlasti pokret svoju mobilnost crpe iz toga sto vodjstvo stalno pomera pravi centar moci, cesto i na druge organizacije, ali pri tom ne ukida niti cak javno razoblicava grupe koje su lisene moci. vecito promenljiva podela na stvarnu tajnu i na prividnu javnu vlast od pravog sedista moci ucinila je misteriju, i to do te mere da cak ni clanovi vladajuce klike nikada nisu mogli biti sasvim sigurni u svoj polozaj unutar tajne hijerarhije. Jedna od najvaznijih tehnickih razlika izmedju sovjetskog i nacionalsocijalistickog sistema jeste u tome sto bi Staljin, kad god bi pomerio teziste moci unutar pokreta sa jednog aparata na drugi, likvidirao citav aparat zajedno sa osobljem, dok je Hitler, uprkos prezrivim komentarima o ljudima koji su nesposobni

da prevazidju sopstvena ogranicenja, itekako bio spreman da i dalje koristi ove senke, mada u drugacijoj funkciji. Umnozavanje sluzbi bilo je od velike koristi u tom stalnom pomeranju centra moci; uz to, sto je totalitarni rezim duze na vlasti, to je veci broj sluzbi i radnih mesta koja zavise iskljucivo od tog premestanja, buduci da se sluzba ne ukida kada joj se ukine moc. Sto je aparat vlasti vidljiviji, to manje moci ima, sto se manje zna o nekoj instituciji, to ce se konacno ispostaviti da je ona mocnija i to je jedino pravilo u koje svako u totalitarnoj drzavi moze da se pouzda.Ako totalitarnu drzavu shvatimo kao puki instrument moci, a pitanja efikasnosti, administracije, industrijskih kapaciteta i produktivnosti ostavimo po strani, onda se ispostavlja da je bezoblicnost totalitarne drzave idealno sredstvo za ostvarivanje takozvanog principa Vodje. Stalna konkurencija izmedju razlicitih sluzbi, cije funkcije ne samo da se preklapaju, nego im se dodeljuju i identicni zadaci, ne ostavlja prostora za efikasnu opoziciju ili sabotazu, neprimetna promena tezista, kojom se jedna sluzba stavlja u senku, a drugoj se prosiruje delokrug, moze da resi sve probleme, a da niko ne primeti promenu ili cinjenicu da je opozicija zapravo ipak postojala. Dodatna prednost ovog sistema jeste to sto suparnicka sluzba verovatno nikada nece saznati za svoj poraz, zato sto nikada nece biti ukinuta (kao u nacistickom rezimu), ili ce biti likvidirana mnogo kasnije i bez ikakve vidljive veze sa odredjenim dogadjajem. Princip vodje ne uspostavlja hijerarhiju ni u totalitarnoj drzavi ni unutar totalitarnog pokreta; vlast se ovde ne filtrira od vrha nanize kroz sve slojeve politicke zajednice kao u slucaju autoritarnih rezima. Pravi razlog je taj sto bez autoriteta nema ni hijerarhije i sto je, uprkos brojnim nesporazumuma po pitanju takozvane autoritarne licnosti, princip autoriteta u svim svojim vaznijim aspektima dijametralno suprotan principu totalitarne dominacije.Totalitararizam cilja upravo na ukidanje slobode, pa cak i na ukidanje ljudske spontanosti uopste, a nikako na neko ogranicavanje slobode, cemu tezi tiranija. Tehnicki se ovo odsustvo svakog autoriteta ili hijerarhije u totalitarnom sistemu ispoljava u tome sto izmedju vrhovne instance (Vodje) i podanika nema pouzdanih medjunivoa koji bi pojedinacno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslusnosti. Sredstva totalitarne vlasti izgledaju jednostavna i ingeniozno efikasna. Ona garantuju ne samo apsolutan monopol na vlast, nego i do tad nepoznatu izvesnost da ce sve naredbe uvek biti izvrsene; komplikovan prenosni mehanizam i konfuzna hijerarhija obezbe|uju diktatoru potpunu nezavisnost od svih podredjenih i omogucavaju lake i iznenadne promene politike, po kojima je

totalitarizam i postao cuven. Citava zemlja kao politicka zajednica otporna je na udarce upravo zahvaljujuci svojoj bezoblicnosti. Jedna od vaznih razlika izmedju totalitarnog pokreta i totalitarne drzave sastoji se u tome sto totalitarni diktator moze i mora da laze mnogo vise i mnogo doslednije nego sto je to morao kao vodja pokreta. Ovo delom automatski proizilazi iz porasta broja simpatizera, a delom i iz cinjenice da se neugodne izjave drzavnika ne mogu tako lako povuci kao izjave partijskog demagoga. Ono sto jeste presudno je doslednost s kojom totalitarni rezimi u stvari vode svoju inostranu politiku, pretpostavljajuci da ce kad-tad postici taj krajnji cilj, i nikad ga ne gube iz vida, ma kako dalek on bio i ma kako se ozbiljno njegovi idealni zahtevi sukobljavali sa trenutnim prilikama. Stoga oni nijednu zemlju ne smatraju trajno tudjom, vec je, naprotiv, svaka zemlja potencijalno njihova teritorija. Moc, onako kako je totalitarizam shvata, pociva iskljucivo na sili koju proizvodi organizacija. TAJNA POLICIJA Za sad su nam poznata samo dva autenticna oblika totalitarne dominacije: nacionalsocijalisticka diktatura posle 1938. i boljsevicka diktatura od 1930. Ovi oblici vladavine se sustinski razlikuju od diktatura, despotija ili tiranija, mada su se, sa izvesnim kontinuitetom, razvili iz partijskih diktatura. Iznad drzave i iza fasade prividne vlasti, u lavirintu umnozenih sluzbi, izmesanih nadleznosti i u haosu neefikasnosti, nalazi se jezgro moci zemlje: efikasne sluzbe tajne policije sa skoro neogranicenim ovlascenjima. Teziste na policiji kao jedinom organu vlasti i odgovarajuce zanemarivanje naizgled veceg arsenala moci vojske, karakteristicno za sve totalitarne rezime, jos uvek se delimicno mogu objasniti totalitarnom pretenzijom na vlast nad celim svetom i svesnim ukidanjem razlike izmedju stranih zemalja i matice, izmedju spoljnih i unutrasnjih poslova. U prvim fazama totalitarnog rezima, tajna policija i elitne partijske formacije jos uvek igraju slicnu ulogu kao i u drugim vidovima diktature i poznatim teroristickim rezimima iz proslosti, a razuzdana okrutnost njihovih metoda nema presedana jedino u modernoj istoriji zapadnih zemalja. Prvi stepen, pronalazenje tajnih neprijatelja i proganjanje politickih protivnika, kombinuje se sa uvlacenjem citavog stanovnistva u frontovske organizacije i prekvalifikovanjem starijih clanova partije za dobrovoljnu spijunsku sluzbu, tako da uglavnom nesigurna naklonost mobilisanih simpatizera vise nije u nadleznosti posebno obucenih kadrova policije.

Tek kada se zavrsi istrebljenje pravih, a otpocne proganjanje objektivnih neprijatelja, teror postaje sustina totalitarnih rezima. Tajne sluzbe su s pravom nazivane drzavama u drzavi, i to ne samo u despotijama, nego i u ustavnim i poluustavnim drzavama. Vec i smo posedovanje tajne informacije oduvek je ovoj sluzbi davalo kljucnu prevlast nad ostalima, i predstavljalo je otvorenu pretnju pripadnicima vladajucih krugova. Sada je, medjutim, totalitarna policija u potpunosti podredjena volji Vodje, koji jedini moze da odlucuje o tome ko ce biti sledeci potencijalni neprijatelj, ali on, kao sto je Staljin cinio, takodje moze da odluci ko ce iz iste te tajne policije biti likvidiran. Kao i vojska u netotalitarnoj drzavi, policija u totalitarnim zemljama prosto sprovodi zvanicnu politiku, a izgubila je sve prorogative koje je imala u despotskim birokratijama. Zadatak totalitarne policije nije da rasvetljuje zlocine, vec da bude u pripravnosti kad vlast resi da uhapsi odredjenu kategoriju stanovnika. Jedino ona uziva poverenje najvisih krugova i zna koja ce se politicka linija sprovesti. Ovo se posebno tice pitanja visoke politike, kakvo je, na primer, likvidacija citave klase ili etnicke. Pod totalitarnim, kao i pod drugim rezimima, tajna policija ima monopol na vitalne informacije. No vrsta znanja kojim jedino policija moze da raspolaze bitno se promenila: policija se vise ne zanima onim sto se dogadja u glavama buducih zrtava (dobrim delom ona se i ne obazire na to ko ce zrtve biti), ona je sada postala cuvar najvece drzavne tajne. Ovo automatski znaci i znatno povecanje ugleda i poboljsanje polozaja, mada njega prati bespovratan gubitak realne moci. Tajne sluzbe sada ne znaju nista sto Vodja vec ne zna; kada je u pitanju moc, one su spale na nivo pukih izvrsitelja. Politicka funkcija tajne policije, najorganizovanijeg i najefikasnijeg od svih odeljenja u aparatu totalitarnih rezima,nije ni problematicna ni suvisna. Ona predstavlja istinski izvrsni organ koji prenosi sve naredbe. Preko mreze tajnih agenata totalitarni vladar obezbedio je sebi direktan izvrsni mehanizam koji je potpuno odvojen i izolovan od svih drugih institucija. U tom smislu su agenti tajne policije jedina vladajuca klasa u totalitarnim zemljama, a njihove norme i merila vrednosti prozimaju citavo tkivo totalitarnog drustva. Odredjene osobenosti tajne policije u stvari su opste osobine citavog totalitarnog drustva, a ne samo totalitarne tajne policije. Veza izmedju tajne policije i tajnih drustava je ocigledna. Kao povod za osnivanje tajne policije uvek se koristila opasnost od tajnih drustava. Totalitarna tajna policija je prva kojoj staromodni izgovori svih tirana uopste nisu potrebni. Totalitarni pokreti tokom uspona na vlast oponasaju odredjene organizacione

odlike tajnih drustava, ali nikako ne zaziru od javnosti; pravo tajno drustvo oni stvaraju tek po dolasku na vlast. Tajno drustvo totalitarnih rezima je tajna policija; jedina strogo cuvana tajna u totalitarnoj zemlji. TOTALNA DOMINACIJA

Totalna dominacija, koja tezi da organizuje beskonacno mnostvo razlicitih ljudi kao da je citavo covecanstvo jedna jedina licnost, moguca je samo ako se svaki pojedinac moze svesti na skup nepromenljivih, identicnih reakcija, koji onda moze proizvoljno da se zameni bilo kojim drugim. Treba proizvesti nesto sto ne postoji, naime, ljudsku vrstu koja nalikuje zivotinjama, a cija bi se jedina sloboda sastojala u ocuvanju vrste. Totalna dominacija pokusava da ovaj cilj postigne i putem indoktrinacije elitnih formacija i putem apsolutnog terora u logorima; zverstva kojima se elitne formacije bezobzirno koriste jesu neka vrsta prakticne primene ideoloske indoktrinacije probni teren na kom ona mora da se dokaze. Logori ne sluze iskljucivo za istrebljivanje i degradiranje ljudskih bica, vec i kao monstruozan eksperiment koji u laboratorijskim uslovima treba da ukine spontanost kao vid covekovog ponasanja i da ljude pretvori u puke stvari, u nesto sto cak ni zivotinje nisu. U koncentracionim logorima i logorima smrti zatvorenici su, cak i ako uspeju da se odrze u zivotu, mnogo efikasnije odseceni od sveta zivih nego da su zaista umrli, zato sto teror pojacava zaborav i u tome se i sastoji sav njihov uzas. Ovde je ubistvo bezlicno koliko i ubistvo komarca. Neko moze da umre od posledica sistematskog mucenja ili gladi, ili zato sto je logor prepun, pa suvisan ljudski materijal mora da se likvidira. Zivot u koncentracionom logoru ne moze se porediti ni sa cim. Njegove uzase masta nikada ne moze do kraja da pojmi, zato sto se nalaze s one strane zivota i smrti. Prinudni rad kao kazna ogranicen je po pitanju vremena i intenziteta. Osudjenik zadrzava prava nad svojim telom; on nije zrtva neogranicenog mucenja, njime se ne dominira apsolutno. Koncentracioni logor kao institucija nije ustanovljen radi ma kakvog moguceg ucinka; jedina trajna ekonomska funkcija logora je finansiranje njihovog nadzornog aparata; stoga sa ekonomskog stanovista koncentracioni logori postoje uglavnom radi njih samih. Prisustvo kriminalaca u koncentracionim logorima neophodno je kako bi se opravdala tvrdnja propagande da su ove institucije osnovane samo zbog asocijalnih elemenata. Logori i ubijanje politickih

protivnika su deo organizovanog zaborava koji ne obuhvata samo sredstva za artikulisanje javnog mnjenja, izgovorenu i pisanu rec, vec se siri i na porodice i prijatelje zrtve. Bol i secanje su zabranjeni. Kad se stvore uslovi u kojima savest vise nicemu ne sluzi i u kojima je potpuno nemoguce uciniti dobro delo, svesno organizovano saucesnistvo svih ljudi u zlocinima totalitarnih rezima pocinje da obuhvata i zrtve, i time zaista postaje totalno. Ako totalitarne aspiracije ozbiljno shvatimo i ne dozvolimo sebi da ih, zavedeni zdravim razumom, proglasimo za utopijske i neostvarive, ispostavlja se da je drustvo umirucih, stvoreno u logorima, jedini oblik drustva u kom je moguca potpuna vlast nad ljudima. Oni koji teze totalnoj dominaciji moraju da uniste svu spontanost, koju ce smo postojanje individualnosti uvek generisati, i da tragaju za njom i u najprivatnijoj sferi, ma kako nepoliticna i bezazlena ona izgledala. Beskorisnost logora, njihova cinicki priznavana anti-utilitarnost, puki je privid: za odrzanje rezima oni su znacajniji od ma koje druge institucije. Totalitarne ideologije ne streme transformisanju spoljnog sveta ili revolucioniranju drustva, vec preobrazavanju covekove prirode. Koncentracioni logori su laboratorije u kojima se isprobavaju promene u ljudskoj prirodi, pa stoga njihova sramnost i nije samo problem zatvorenika i onih koji njima upravljaju prema strogo naucnim merilima: ona je problem svih ljudi. Nije sporna patnja, nje je na zemlji uvek bilo na pretek, niti je sporan broj zrtava. Na kocki je sama ljudska priroda.

Ideologija i teror: novi oblik vlasti Totalitarizam se razlikuje od od drugih oblika politicke opresije poput despotije, tiranije i diktature. Totalitarni pokret je razvio sasvim nove politicke institucije i unistio svu drustvenu, pravnu i politicku tradiciju zemlje. Totalitarna vlast je uvek klase pretvarala u mase, partijski sistem je menjala masovnim pokretom, pomerala teziste sa vojske na policiju, a u spoljnoj politici je stremila svetskoj dominaciji. Totalitarni rezim se oglusava o sve pozitivne zakone, pa cak ide to krajnosti da osporava i one koje je sam doneo ili zakone koje se nije ni potrudio da ukine. Totalitarna zakonitost koja zanemaruje pravo i pretenduje na ostvarenje direktne vladavine pravde na Zemlji, sprovodi zakon Istorije ili zakon Prirode ne prevevsi ga u merila dobra ili zla koja bi se ticala ponasanja pojedinaca. Ona zakon primenjuje direktno na ljudsku vrstu ne vodeci mnogo racuna o ljudskoj prirodi. Prema tumacenju totalitarizma svi zakoni su

postali zakoni kretanja. Zakon prirode nalaze da se eliminise sve sto je stetno i nesposobno da zivi. Zakon istorije nalaze odumiranje odredjene klase tokom klasne borbe.zakon ubijanja pomocu kog totalitarni pokreti grabe i sprovode vlast ostao bi njihov zakon, cak i ako bi oni uspeli da pokore celo covecanstvo. Teror je ostvarenje zakona kretanja i njegov glavni cilj jeste da omoguci silama prirode ili istorije da slobodno vrsljaju ljudskom vrstom, neometane spontanim ljudskim delanjem. Zakon kretanja odabira neprijatelje ljudske vrste na koje se teror usmerava. Teror kao sprovodjenje nekog zakona kretanja ciji konacan cilj nije dobrobit ljudi ili interes jednog coveka nego stavranje ljudske vrste eliminise individuu zarad vrste, delove zarad celine. Da bi mogla da upravlja ponasanjem svojih podanika, totalitarna vlast mora svakoga od njih da pripremi kako za ulogu dzelata, tako i za ulogu zrtve. U cilju ove dvostrane pripreme, kao zamena za nacelo delanja, koristi se ideologija. Ideologije kombinuju naucni pristup sa relevantnim saznanjima filozofije i predstavljaju se kao naucni pogled na svet. Ona je logika ideje, a njen predmet je istorija, na koju se onda ideja primenjuje. Rezultat te primene je razotkrivanje procesa, necega sto se stalno menja. Prava priroda svih ideologija se otkrila u ulozi koju ideologija igra u aparatu totalitarne dominacije. Ovde imamo tri specificno totalitarna elementa svojstvena ideoloskoj misli: 1) ideologije se trude da objasne ono sto nastaje, sto se radja i nestaje, bave se iskljucivo kretanjem 2) ideolosko misljenje se odvaja od iskustva, od stvarnosti jer od iskustva ne moze nista da se nauci 3)ideoloski naci misljenja rasporedjuje cinjenice u apsolutno logican niz koji pocinje sa aksiomatski prihvacenom premisom i iz nje izvodi sve ostalo Totalitarna vlast unistava i javni(putem izolacije pojedinca) i privatni zivot(putem usamljenosti koju covek oseca, osecanja nepripadanja svetu).