Jovan Sterija Popovi

(1806 - 1856)
ovek
Gle, povijeno lei u kolevci dete majuno.
tedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odlui mu pomoi ruku,
Propalo dete to je, s njim preimustvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smei se dete,
I kad kvei, plae, uvstva probija svakom.
Ljubov ga uva, doji: mukom tuom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu ipa veem.
S rei prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Trai, i menljiva ud nestano tei na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ite i drei,
Viljuka, svea il no zabava zla je njemu.
Krii, joguni s', plae, umiljava se, hoe i nee.
S takvom udi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu die do juer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema vie, ne pee ga jer pomoi nuda,
Sami roditelji dosadan njemu su ir.
Brino im dane ivota broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebinosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mree druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde tije, al trai u drugoga samo;
Gdi mu se kae korist, mrzi za pravdu da zna.
udno stvorenje sa malom snagom i eljam' ogromnim.
S pedi ivota merom, tenjom od sebe vei.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabeu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi trae To je oveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele trai neba;
Kao sto na licu zemlje sa ruama raste kukuta,
Menljive prsi nae blagosti i gorkost kriju,
Kao to lice zemlje neprestance okree se krugom,

Vrtlogom strasti ovek nema stanita nigdi.

Mislima gordo die s' nad ivotinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, im nadviava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama dii se on, svetenim kapljama uvstva,
Gdi trpi nevinost, uteni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit moe besniti gnjev, suze od jeda teku. Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uvia ru, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvide i riu,
Strastima nadvikan ne uje s' razuma glas.
Tek kad uuti bura, kad volne s' utaloe kodne,
I kad sledstva naih dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prolost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost poiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreu tuu tri lekovitim blaiti re'ma,
Svoje nesree zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, nitini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, to nauka dade, svojeljupstvu prikuplja vetine,
Koristi, ne srei nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oi, naresiti prevaru cveem,
Sprave k ubistvu pree, kode pronai mnoge,
eljama krila kroit, ugaati raskou liem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanite sree? u vrtlogu vie oajnik,
Razum i nauka blesk slue tek bede saznat.
I to ga napast mori, dvojinom osea umnik,
I to se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srenije ivi svaki, kog uvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao to gluva uvom ne smuava groma opasnost,

Kao to zavezanog snom ne strai gibelj bliska:

Kao to slep pred sobom ne uvia propast strmenka,
Kao to tvrda nesvest bolove trpi lako. Srenije ivi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao to besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija ovek na vrtlogu burna ivota,
Bedom i tugom traei predel sree.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena ami ona u tamnom zabaena uglu,
Porok je s' poprita slave proteruje plah.
Mesto nje obiaj dobrodetelji nalije nosi,
Korisno, ne dobro ceniti trai ovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat ui, otrova au pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plano ivota igru, plano ispituju put.
I kad krila klonu, sa nadedom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja vie neg' to raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, rei je oblaka kvar.
I, to vreda ima, lekovit posatje otrov,
I to glupcu alost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pealne cie vesnu oekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne moe zatrti on.
Vrlim esto delom ushiuje zlikovac uvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I to hudost ini, nevaljalstvo ara dobrotm;
ista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazae s' anela lice,
Al je na zemlji prestao sut biti rod oveij'.