V lad an D esn ica

P roljea Ivan a G aleb a (1957)

o ivotu i sm rti

ivot je trajanje i kretanje. Trajanje, odnosno ivot, meri se

sadrajnou proivljenog: Na razne se naine moe provesti
ivot; raznim se puteljcima moe proi kroz nj... Svako u
ivotu gazi za nekom svojom svjetlou, za nekim svojim
doivotnim zanosom, za nekim fantomom, za nekim
tiranom... Ivan Galeb je gazio za svojom svjetlou,
opredeljujui se za punou duha (muzika, kontemplacija,
doivljavanje
stvarnosti
na
senzibilan
nain)
i
za
ovekoljublje. Jer, prema njegovom shvatanju, oveka treba
voleti, pa makar on bio i jedan od velikih grenika.

o ivotu i sm rti
ovek je odreen trajanjem i smru. Smrt je, kao i ivot,
Galebova opsesija, prisutna danju i nou. Da bi zaboravio na
nju, on se predaje stalnom kretanju i uvek nosi nemir u sebi.
Sve dok to postoji, smrt se ini dalekom i bespomonom. Zato
i ne treba osuivati ljude koji ostavljaju zavetrinu i sigurnost
trajanja i predaju se neizvesnostima. Zato? Iz razloga to
udobno stanje ravnotee umrtvljuje bie i ne donosi
iznenaenje, ili bilo kakve izazove. U tome i lei razlog to
ovek uvek neto radi i nekud ide- stalno traga za mnogo
ivotnou, bori se protiv smrti, eli da je nadie.

o ivotu i sm rti
ivot traba prihvatiti onakav kakav on jeste, pun uspona i padova.
Treba se nauiti iveti u lepoti, ali i u sloenosti i protivrenostima,
uvek sa osloncem u ljubavi, umetnosti i prijateljstvu. Smisao
istinskog ivota jeste u jednostavnosti trajanja, a ono je u sitnim
radostima, pa makar njihov povod i razlog bili u nitavnom. To je i
razlog to Ivan Galeb bolje pamti ugoaje i raspoloenja nego
dogaaje. Da bi se radovao, ovek mora da ostane dete, da sauva
dete u sebi, jer za radost je potrebno mnogo naivnosti i hrabrosti.
ovek, iz tih razloga, i ne treba da se stidi svojih oseanja. Treba se
radovati i sitnicama jer one odreuju na ivot i daju mu punou.

o ivotu i sm rti
oveku je potrebna samoa. U ivotu oveka treba da postoji lepota
samoe, a ona je u tome da ovek bolje upozna sebe, svoju intimu, da
potvrdi svoj identitet jer mnotvo, stalno kretanje u masi, obezliava ono
to je individualno. Samo u samoi ovek moe da odredi i bolje sagleda
situaciju u kojoj se nalazi, ali i dno samoga sebe. Usamljenost, ako dugo
traje, teka je, naroito ako ovek nikoga nema u trenutku kad mu je neko
najpotrebniji. Samoa je ovekova sudbina jer je osuen na samou. ovek
na kraju, ostaje sam, i umire sam. Treba se uvati ljudi koje ispunjava samo
jedna ideja i pokrae samo jedna misao. Ti ljudi u sebi nose prazninu i monotoniju
saharske pustoi. Razlog je u tome to jedna sama osnovna poluga, jedna sama
unutranja ica, to je ipak premalo da bi se bio pravi ovek, veliki ovek.

o ivotu i sm rti
ivot je ono to se eli; ivot je trajanje, konstatuje Ivan Galeb. Od ivota
treba sve uzeti i sve mu dati. Sve treba osetiti i iskusiti: i radost i bol,
opsene i razoarenja, glad i sitost svake vrste. U stvarima vlada jedna
luda zbrka i jedna mudra harmonija, jedan pijani besporedak i jedan dublji
smisao.A prema Ivanu Galebu, ko je to spoznao, taj je dobro proiveo svoj
vek; taj je obiao itav svoj krug. U svetlu te konstatacije Ivan Galeb i
odmerava svoj ivot. On je proivljen smiljenou, pa se zato miri sa
prolaznou ivota jer e rei: Razumio sam nijemi govor stvari i tugu u
oku zvijera. Otvorio sam duu svakoj pojavi ivota i oi svakom njegovom
vidu.U
svakom
dodiru
ostala
je
po
jedna
estica
mene.

o ivotu i sm rti
Smrt je druga, ona tuna , mrana strana ivota. Njome se
bie hrani; ona je stalna i vjeito prisutna u nama. ovek,
svestan nje, nosi stalnu tenju da je prevlada. Jedan od
naina je mrziti smrt, pobijati Smrt, svim sredstvima,
stalno. ivot je sav od umiranja; on i nije nita drugo do jedan
beskrajan niz umiranja svojih roenih i tuih. Smrt je sr
ivota, njegov najbitniji sadraj. Postoje nitavni i
beznaajni ivoti, ali ne i smrt. Smrt je sveobuhvatni dogaaj,
kataklizma, jedino to je istinito i to se stvarno dogaa. Nai
napori i dela i nisu nita drugo do pobuna protiv smrti,
nepristajanje na smrt, da se ona zavara, traenje izlaza u
bezizlazu. Ona je istina koja nikada ne gubi od aktuelnosti.
Ipak, ona je realnost i treba je prihvatiti, jer i nakon svih naih

citati

I kad bacim pogled unatrag na ivot, on mi se ukazuje kao

ljeskava i nemirna povrina satkana od krpica svjetlosti i od krpica
mraka.

Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra mia.

Zarobio bih u ogledalcetu zraicu sunca, odrazio je s male povrine
stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na
zbrkana lica dviju domaica to na povratku s trnice razgovaraju
na ulici, na njukicu mlade make koja se trudi da apicom otrese
svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je mi oivljavao
taku na koju bi sjeo, podajui pokret ukoenim predmetima i
osmijeh tunim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu
poznale.

citati

Gledao sam odozdo u njene (majine) jasne i smirene oi nadnesene nada

mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem
oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oi,
koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podonjacima nad
sobom, dolazile udne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate.
Dobivale su neto pronicavo, neto to prodire do dna i razgoliava, a one same
ostajale nepronicljive, pravei nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i
zagonetno tuom. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je
ostajao uvijek usredotoen na same te oi, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i
zamuena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene take
pejzaa... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smraivao,
usklaivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oi ostajale su uvijek iste,
duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letiminih svjetala. Neumitnom jasnoom
ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje.

citati

Jednom u predveernji as - dobro se sjeam tog sutona - dok su se

topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varoicom, a
ene po "balaturama" dojile dojenad na posljednjim, ve gotovo
vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put paniki osjeaj.
Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se,
sito se gasila, i opet raarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se
dogaalo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce
tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu
teturali su teki, pijani oblaci, omoreni o oteali od orgijanja, odozgo
tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunevih
zraka. Valjali su se po tom razbojitu i omaivali rubove grimizom i
eenim utilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj
bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zaagrene oi ljudi.

citati

Ovaj na ivot, i ritam ovog naeg kruga, pa i ivot i ritam svakog

drugog kruga, ma koliko ivljeg i zbivanjem bogatijeg od ovog naeg, i
opet je samo jedan dioni ivot - smo jedan mrtvi rukavac vremena.
Djetinjstvo - pregrt besmrtnosti!
Negdje duboko zapretena u djetinjem biu lei jedna elija u kojoj tinja
besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga elija u
kojoj drijema smrt. One ive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice
se javljaju, oglauju se iz dubine - naa vjeita popudbina i nai stalni
saputnici, od poetka do kraja. Njihov naizmjenini dvopjev jeste predivo
naeg ivota.
Smrt. Vjeita misao. Drug iz djetinjstva. Nasuna hrana mojih dana i

citati

Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okaiti o klin
kad zatreba.

Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se meusobno trae.

Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamraenih

prozora. Tek jedan prozori, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - uta etvorina
svjetla, izdvojena u noi, za kojom neko umire ili se neko raa.

I kad prieljkujemo onaj pejza, onaj grad, mi elimo samo da opet naemo, da opet
osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta ivi.

emu toliko ure (ljudi)? Zar se boje da nee stii na svoj do patnje i gorkih saznanja?
Za dugih, samotnikih solilokvija u bolnici nauio sam da je svaka urba uzaludna i svaki
nemir jalov; svejedno se doeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega.
Svejedno ovjek obie itav svoj krug. Pa nato onda tolika urba?

Radili:
Matija
Maksimovic,
Ruzica Katanic,
Jelena Jokic.