Pria o ljubavi i smrti

Sie poeme je jednostavan: to je pria o ciganskom taboru, Ciganki Zemfiri i

mladom plemidu Aleku. Zemfira je srela u stepi putnika (Aleka) koji je izrazio
elju da se prikljui taboru, jer mu je dodijao ivot u gradu. Devojka ga dovodi
u tabor i predstavlja ocu koji pristaje da mladid ostane u ergi:

Pristajem. erge nek ti prue
Do jutra zaklon: tu poini,
Ili poivi s nama due;
ta hode, strane, to i ini.
S tobom du krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se naom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra demo putem belim
Krenuti skupa im zarudi.

Starac, dakle, ukazuje gostu na "bedu u slobodi", na teak ivot veitih
putnika: u njegovom kazivanju nema idealizacije, u njemu je upozorenje. Aleko
odluuje da ostane jer vidi:

Sve je to bedno, divlje, runo,
No sve je ivo, nikad tuno,
Tue mekutvu tromom naem,
Tue ivoplu praznom onom.

U taboru je ivot pun dinamike, pokreta, promena; ljudi su tihi, mirni,
spokojni; oni su zadovoljni i raspoloeni. I kada sagleda taj ivot i uporedi ga
sa onim koji je iveo u gradu, kontrast je snaan. Iz opisa sveta koji je
napustio izbija snana kritika gradskog ivota, drutvenog poretka, prosvete,
morala:

Za im da alim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su veno svi unutra;
Zaguljiv grad ih stalno stee;
Ne poznaju sveinu jutra,
Prolede za njih nije svee,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idealima glave klone,
Za novac i za lance mole.
ta ja napustih? - Vrtlog udni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

U novoj sredini je sve drugaije, on je zadovoljan tim ivotom "i samo jedno
sada elim: / Ljubav, izgnanje koje primam, / I ivot s tobom svoj da delim".
Njega nije ovde privukao samo taj jednostavni, prosti i mirni ivot, nego i
ljubav prema mladoj Zemfiri.

Aleko tei prirodnom ivotu u slobodi tela i duha - i to nalazi meu Ciganima.
Ali on je roen, odrastao, vaspitan u drugoj sredini i drugim uslovima koji
oblikuju narav, psihologiju i karakter. On eli da se uklopi u ivot i
mentalitet Cigana koji su roeni pod slobodnim nebom, odgajani pod ergom,
formirani u zajednici koja ima svoje obiaje, merila i vrednosti. Njegov i
ciganski svet su dva daleka sveta. Ma koliko to eleo, Aleko ne moe da se
oslobodi svoga karaktera - on je individualista i konfliktan tip - on bi da samo
uzima, ali ne i da daje. Zato de dodi do traginog sukoba. Dok on spava, Zemfira
peva nad kolevkom pesmu koja se pevala od davnina:

Imam starog mua,
Moe da me ree;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem ee.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.
------
Mlai je od vesne
Strasniji od leta,
I voli me vie
Od celoga sveta.

Aleko slua glas pesme i bledi, opominje Zemfiru da uduti jer "ne volim divlje
pesme tvoje", ali ona uporno nastavlja i prkosno kae: "Slobodno se ljuti! /O
tebi ja tu pesmu pevam". Iako stari Ciganin kae da je to stara pesma kojom se
ljudi zabavljaju, njena sadrina, Zemfirine rei i njen odlazak iz tabora sa
pesmom na usnama, uznemire Aleka. Njega obuzima nemir, bunca, budi se. Starac
pokuava da utei i smiri jer "Ti voli muno, s puno sete, / A ensko srce ko u
ali". Kazuje mu svoju priu: njega je napustila Mariula posle godinu dana
ivota s njim i ostavila mu malu Zemfiru. Nije iao za njom da je kazni, omrznuo
je sve ene. Na pitanje to je nije "kindalom svojim iseko", starac odgovara:

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko moe ljubav jo da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva nita po dva puta.

Ove mirne rei otkrivaju sutinu mentaliteta lanova tabora: ne samo sloboda
kretanja i ivljenja u prirodi, nego i sloboda volje i osedanja - apsolutna
sloboda pojedinca pravi je smisao ciganskog tabora. Aleko, koji se iz gradske
sredine otisnuo u potrazi za slobodom, ima drugaije shvatanje, steeno u
drugaijoj sredini - sloboda za mene, ali ne i za drugog:

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.

Kada se jedne nodi probudio i video da Zemfire nema kraj njega, uputio se u
stepu, pronaao je nju i ljubavnika i oboje ubio. I tada je starac, bez ikakve
pomisli na zlo i osvetu rekao Aleku:

ovee gordi, idi sada!
Kod nas va zakon ne postoji,
Osj njega niko tu ne strada,
ta de nam krv i jadi tvoji?
Ne kanjavamo smrdu ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje na udes tebi,
Slobodu hode samo sebi,
Od glasa tvog se kosa jei;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Bei!
Zbogom. I mir sa tobom budi.

Aleko ostaje sam i naputen, tabor je otiao u potrazi za novim mestom. Na
kobnom polju je ostala jedna bedna erga, bez ivota, bez vatre i bez glasa.
Alekov pokuaj da pronae slobodu nije uspeo jer njegov karakter i temperament,
na jednoj strani, i sloboda, na drugoj, potpuno iskljuuju jedno drugo.

U epilogu je iskazana misao da i u gordim taborima ciganskim malo srede ima jer

I tu, pod bednim atorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaa huda utoita
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne titi nita.

U ovim stihovima je poenta poeme Cigani.


Dva sveta

U poemi Cigani opeva se pokuaj spajanja dva sveta - sveta urbanog drutva i
sveta slobodnog prirodnog ivota u stepi. Taj pokuaj nije uspeo ne zato to je
svet prvobntnog slobodnog ivota u prirodi negostoljubiv - on je otvoren,
blagorodan, neiskvaren, tih i trpeljiv. Pokuaj nije uspeo zato to pojedinac iz
urbanog sveta donosi sa sobom u prirodnu istotu ciganskog tabora sve ono od
ega je pobegao - egoizam, preosetljivost, mrnju, osvetoljubivost. Predstavnik
urbanog sveta je Aleko, predstavnik ciganskog tabora je starac.


Aleko je u sukobu sa sredinom u kojoj je ponikao i formirao se kao linost. U
njemu je dvojstvo: eli da se otrgne od svoje sredine i ode tamo gde vlada
prirodna sloboda, u sebi nosi duevne i karakterne osobine koje mu je ulilo
urbano drutvo a koje su u suprotnosti sa prirodnom slobodom. On se samo
manifestno, spoljanjim inom, pridruivanjem ciganskoj ergi, iskazuje kao
pristalica slobode i prirodnosti. Sutinski, svojim moralnim i psiholokim
ustrojstvom, dakle intimno, on je urbana linost nedorasla slobodnom, iskonskom,
prirodnom ivotu. On ne uspeva da se stopi sa prostim narodom iz jednostavnog
razloga to je individualista. Stalno istie svoje JA, svoje pravo, svoju
linost, volju, sopstvenost i egoizam. U njemu je nemir, nesigurnost, sumnja,
nespokojstvo. On je konfliktna linost nesposobna da shvati, razume, oprosti.
Snano voli Zemfiru, ali je ta ljubav egoistika, posesivna, pa zato i tragina.


Stari Ciganin je suta suprotnost Aleku. Na njegovoj strani je iskustvo, a Aleko
je mlad, brz, eksplozivan. Starac je predstavnik prostog ciganskog naroda: dug
ivot u ergi, uroena krotkost, smirenost i blagost daju mu za pravo da
savetuje. On savetuje zato to voli oveka i eli da mu pomogne; ima razumevanja
za Alekove nemire, ali nije u stanju da mu pomogne jer ovaj pomod ne ume da
prihvati. Starac je formiran kao linost u slobodnom drutvu, pa potuje slobodu
svoje ene Mariule - kada ga naputa, ostaje miran, ne pomilja na osvetu. Ali
iz toga je ostala odbojnost prema enama i uverenje da je ljubav kao ala. On
prihvata Aleka, ne ograniava mu slobodu, ostavlja mu da bira ime de se baviti
jer svako mora da radi i privreuje. Kada Alek ubije, a ubija mu kderku, ne
kanjava ga, ali mu ukazuje da mu meu Ciganima nije mesto jer nije sposoban da
uiva pravu slobodu - sputava ga prethodno vaspitanje, steene navike, formiran
karakter. Stareva presuda ima teinu sa take gledita tabora - iskljuuje ga
iz tabora i ostavlja samog na tlu crnom.


Psiholoko slikanje

Psiholokoj analizi likova pesnik je posvetio punu panju i pokazao umede u
slikanju ljudskih strasti, duevnih doivljaja i moralnih lomova. Posebno je
vredan postupak doaravanja fizikih (telesnih) manifesgacija psiholokih
stanja. Lik glavnog junaka poeme, Aleka, psiholoki je sloen i u sebi
protivrean, pa je zato i najpogodniji za predoavanje psiholokih stanja.
Njegov dolazak u ciganski tabor bio je dobrovoljan i izraz je nezadovoljstva
sredinom u kojoj je ponikao i formirao se kao linost. Ali odvajanje od korena
nije bilo jednostavno: u njemu se otro sukobljavaju elje i mogudnosti - eli
da pobegne od svoje sutine (plemid, intelektualac, ovek urbane sredine), ali u
tome ne uspeva u potpunosti. Zato je u njemu stalna unutranja napetost,
nestabilno duevno stanje. Sukob unutranjih protivrenosti (izbora i otpora tom
izboru) najsnanije se manifestuje u komarnim snovima:

Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladid sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije redi smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti junoj gori,
Pa to mu srce jo treperi,
I kakva briga njega mori?
*
Al' vladale su strane strasti
U ovoj burnoj, mranoj dui!
Kako su divlje raspinjale,
Te izmuene, jadne grudi!
Da l' davno su, na dugo stale?
Probudide se - strpljiv budi.

Tri situacije najbolje iredoavaju psihologiju junaka poeme, Aleka.

Alekova ljubomora je velika. On je potekao iz sredine u kojoj vlada vrtlog
"neverstva, mora, predrasuda" pa zato "Ne, niemu to vidim, ujem, / Ni snu, ni
lai rei slatke, / ak ni tvom srcu ne verujem". Dok Zemfira peva pesmu "Imam
starog mua" Aleko slua glas i bledi. Kada se u nodi probudi i ne nae Zemfiru
pored sebe, ljubomora je dostigla vrhunac: smena razliitih osedanja - tuge,
bola, mrnje - manifestuju se fizikim promenama u organizmu: dua mu se
skamenila, drhti, zanemeo je, obuzima ga strah, ostaje bez daha, u njemu se
smenjuju vatre osedanja i jeza slutnje - "Ledi se, gori, bezbroj puta". Kada
ugleda beli grob pred sobom i pored njega dve prilike u tihom razgovoru "Klecaju
noge, jedva ide, / Kolena drhte, usne bride, / Predosedanje strano mami". Kao
da se sam sa sobom bori da ne ide dalje jer sluti nesredu i smrt one koju voli,
ali ipak telo, kao nesvesno i bez njegove volje, ide napred - u njemu je otpor,
ali i elja za osvetom.

Sedeo je na grobu a pored njega su tela onih koje je ubio. Jo je u ruci no, na
njemu krv koju nije sprao, "straan je bio on u licu". Bio je skamenjen, nije
primedivao okupljene Cigane, ni grob koji je iskopan. Tek kada je poela da pada
zemlja u grob, Aleko se trgao, nemo se pognuo i sruio se na travu. Bol ga je
slomio, izgubio je svu snagu, bacanje zemlje u grob vratilo ga je u stvarnost
koja je surova.

Sada vie nema direktnog opisivanja: tabor je nestao "u stepi, dalje od tog
mesta" na kome je ostao Aleko, duboko ranjen i izgubljen. Kazivanje je
simbolino: dok dralovi odledu u "mesta mila"

Pogoen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivi bez modi krila.
Dola je nod: pod atorom tamnim
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom ergom sramnom
Do jutra nije oi sveo.

Ova simbolizacija ostavlja priu otvorenom za ljudsku matu i duu: neka one
sagledaju kraj prie ako ga ima. Pesnik kao da ne voli da dovodi svoje junake do
fizikog kraja: i Aleko i Onjegin su gubitnici na drutvenom planu, i jedan i
drugi doiveli su emotivni slom jer su izgubili ljubav. Fiziki kraj je u tim
sluajevima sasvim sporedan.