Anton Pavlovi ehov

Napisana je 1897. godine.

1900. godine je prvi put izvedena.
Impresionistika drama, drama
ambijentalnosti i atmosfere svakodnevnog
trajanja, ne spoljanje radnje.
Drama je u oveku, a ne u spoljnim
manifestacijama.
Prva replika Uzmi, sinko
-Neto mi se ne pije.

Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovi-profesor

univerziteta u penziji
Jelena Andrejevna, njegova ena, 27 godina
Sofija Aleksandrovna (Sonja), njegova ki iz
prvog braka
Vojnicka, Marija Vasinjevna, udovica tajnog
savetnika, majka prve profesorove ene
Vojnicki, Ivan Petrovi, njen sin
Astrov, Mihailo Ljvovi, lekar
Telegin, Ilja Ilji, propali spahija
Marina, stara dadilja
Jedan radnik

Stari profesor uzrok je unitenja mnogih ivota.

Optuuju ga i mrze njegova ena i Vojnicki.
Sonja svoga oca voli i rtvovanje za njega
prihvata kao neto prirodno.
Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost.
U biti je umiljena veliina koja u zimi svoga
ivota oekuje od svih jo malo panje.
Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.

Ono to ubija profesora i ini ga nesrenim

je starost. itav je ivot bio
sebian, a sada ivot ostavlja drugima,
mlaima.
Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost.
avo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima
vama, verovatno, gadno je da
me gledate.

Jelena Andrejevna, mlada ena staroga

profesora, u abokreinu
ljudskih dua unela je nemir.
Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naroito u
Vojnickom.
Jelena postaje fatalna ena.
Jelena je nesrena ena koju svoju
najveu nesreu prima sa manje emocija,
donekle racionalno.

Jelena Andrejevna: I mrzi me da ivim i

dosadno mi je! Svi napadaju
mog mua, svi me gledaju sa eljenjem:
nesrena ena, ona ima staroga
mua! To je sauee prema meni - o,
kako ga dobro razumem.
Jelena mrzi mua, ali zna da mora iveti
sa njim.
Jelena Andrejevna: uti! Ti si me ubio!

Vojnicki: Zato to je ta vernost neprirodna i

izvetaena od poetka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike.
Iznevereti starog mua
kojeg ne moe podneti - to je nemoralno.
Vojnicki: Njena retorika, leni moral, glupe, lene
misli o propasti sveta sve mi je to odvratno.
Jelena: A ja sam, nesnosno, epizodno stvorenje...
I u muzici,i u kui svoga mua, u svim romanima,
svuda, jednom reju, bila sam samo epizodno
lice. Ja sam veoma, veoma nesrena!

Jelena: Odleteti kao slobodna ptica

od svih vas, od vaih pospanih lica,
od razgovora,zaboraviti da svi vi
postojite na ovom svetu. Ali ja sam
kukavica, stidljiva... Savest bi me
grizla...

Sonja je nesrena ena, zaljubljena u lekara Astrova

koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona
puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip ene koja je bez
prava na pobune, primorana da prihvati svoju
nesrenu sudbinu.
Sonja je neiivljena i nikada nee ni iveti. Nikada
nee biti voljena.
Ona je rtvovana i svoju rtvu prima mirno.
Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

Sonja: Nismo mi jeli hleba zabadava! Ja ne govorim

to treba rei, ne govorim ono to treba, ali ti nas
mora razumeti tata. Treba biti
milostiv!
Sonja:Ja sam, moda, isto tako nesrena kao i ti, ali
ne oajavam. Ja trpim i trpeu, dok se moj ivot sam
ne svri... Trpi i ti.
Sonja:On mi nita nije kazao...Njegova dua i srce jo
uvek su skriveni od mene, zbog ega se onda oseam
tako sreno? ... O, kako je to strano to nisam lepa!
Kako strano! Ja znam da nisam lepa, znam, znam...

Sonja:Ujka-Vanja, mi emo iveti. Proiveemo

dug, dug niz dana, dugih veeri; trpeljivo emo
podnositi iskuenja koja nam sudbina poalje;
radiemo za druge i sad i u starosti, bez odmora,
a kad dodje na as, mi emo ponizno umreti, i
tamo, iza groba, rei emo da smo patili, da smo
plakali, da nam je bilo teko, i Bog e se saaliti
na nas, i mi emo, ja i ti ujko, dragi ujko, videti
ivot, sjajan, divan, prekrasan, mi emo se
radovati, i na nae sadanje nesree osvrnuemo
se ganuto, smeei se i odahnuemo.

Kada sazna da joj je sudbina okrutno zapeaena oekujemo

njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hriansko pokajanje i spas.
Ko je
patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.
Sonjinim dijalogom tano se zavrava drama:
Sonja: ... a kad nam doe na sudnji as, pokorno emo
umreti i tamo,
na onom svetu, rei emo da smo patili, da smo plakali, da
nam je bilo
teko i Bog e se saaliti na nas; onda emo, ujko, mili ujko,
videti drugi
ivot - svetli, divan, lep, radovaemo se i na sve sadanje nae
patnje pogledaemo ganuto, s osmehom - i odmoriemo se.

Vojnicki je dekadent koji u 47. godini

spoznaje uzaludnost svog ivota.
Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj
mogao u gradu baviti naunim radom.
Vojnicki spoznaje da profesor nije bio
nikakav veliki literarni strunjak kojemu se
trebalo diviti kao boanstvu i da je on
utukao svoj ivot za jednu obinu niticu.

Vojnicki: Ti si za nas bio vie bie, a tvoje smo lanke

znali napamet. Ali sad mi je puklo pred oima! Ja sve
vidim! Ti pie o um Vojnicki je nesretan, on se ne
moe pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.
Vojnicki: Bio sam svetla linost od koje niko nije
dobijao svetlosti...

Vojnicki: Ti si upropastio moj ivot.

Sad je on u penziji i sada se vidi cela bilanca njegovog
ivota:
posle njega nee ostati nijedne stranice iz njegovih
dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od
sapunice!

Vojnicki je nesretan, on se ne moe pomiriti sam

sa sobom i svojim
stanjem.
Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!
Iako nemoan i izgubljen u svojim mislima
Vojnicki jednom progovara muki, odluno. Kada
profesor eli prodati imanje a njega i Sonju
izbaciti na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje
elementarno ljudski i pokuava u efektu
pitoljem ubiti profesora. Njegov je in zavrio
oajno i sramotno - promaio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelijepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraa

ljubav. Tragedija je Vojnickog kao i Sonje kada shvate da e jo ivjeti
a da ne znaju zato i za koga i da im je budunost besmislena.
Vojnicki: Meni je etardeset i sedam godina; ako budem ivio, recimo
do
ezdesete, ostaje mi jo trinaest godina. Mnogo! Kako u proivjeti tih
trinaest godina? to u da radim, ime u ih ispuniti?

Vojnicki bi elio nemogue, novi ivot.

Vojnicki: Kad ve nema pravoga ivota, neka se ivi od privienja. Ipak
je i to bolje nego nita.
Vojnicki: Poeti nov ivot... Reci mi, kako da ponem... od ega da
ponem?

Astrov je odgovor na Vojinckovo pitanje odgovorio bez okolianja:

Astrov: Kakav nov ivot! Na je poloaj, i moj i tvoj, bezizlazan.

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti

ruskih sela. Naporno radi.
Odreenu simpatiju ehov stidljivo
poklanja Astrovu.
Astrov je osebnjak, bez porodice.
Za razliku od Vojnickog gotovo
ravnoduno i bez borbe pomirio se sa
besmislom svoga
ivota

Astrov vie ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe

kae:
Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji ovjek s
velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.
Tragedija je Astrova to je on gotovo prestao postojati kao
ovjek, jer ne veruje vie u ljude i nema vie oseaje, ne
moe voleti.
Astrov: Sudbina me iba bez prestanka, ponekad
neizmerno patim, ali ja pred sobom ne vidim svetlosti..Ja za
sebe vie nita ne oekujem, ne volim ljude... Odavno ve
nikog ne volim.

Astrov: ena moe da bude drug oveku ovim redom:

najpre prijatelji, zatim milosnica, a posle i drug.

Sonja: Vi ste tako otmeni, imate tako nean

glas... tavie, Vi ste, kao niko od svih koje
poznajem lepi.
Astrov:Oni koji budu iveli sto, dvesta godina
posle nas, ti e moda nai naina da budu
sreni, ali mi...Ja i ti imamo samo jednu nadu.
Nadu da e nas, kad budemo poivali u grobu,
poseivati privienja, moda ak i prijatna. Jest,
brate. U celom srezu bila su samo dva valjana i
inteligentna oveka, ja i ti. Ali nekakvih deset
godina obinog, prezrenog ivota uinilo je
svoje; taj ivot je svojim trulim isparenjem
otrovao nau krv i mi smo postali isto toliko
gadni kao i svi.

Astrov: Re je o degeneraciji usled neizdrljive

borbe za opstanak; to je degeneracija koja izaziva
tromost, neznanje, potpuno odsustvo svesti, kad
se ozebao, gladan, bolestan ovek, da bi spasao
ono malo ivota, da bi sauvao svoju decu,
istinktivno nesvesno hvata za sve ime bi mogao
utoliti glad i ogrejati se, pa unitava sve ne
mislei na sutrasnji dan... Uniteno je gotovo sve,
ali u zamenu nije stvoreno nita.

Astrov: ovek je obdaren razumom i

stvaralakom moi da bi umnoio ono to mu je
dato, ali dosad on nije stvarao, ve samo ruio.

Aleksandra ivadinovi

Miona Miloevi

Valentina Vesi

3-1