ЈУСГГШ,,Инж.

Марко Радевић"

,,Ујка Вања"

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ

Теодора Поповић III-1

Дневник читанја

,,Ујка Вања"

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ

О ПИСЦУ:
ЖИВОТ И ДЈЕЛО

Антон Павлович Чехов рођен је 29. јануара 1860. године у Таганрогу (Русија),
у ситнотрговачкој породици;
Умро је 15. јула 1904. године; Умјетник по
рођењу, а љекар по струци, Чехов
се, као што је познато, бавио књижевним
стварањем од школских дана па све до
смрти;
Одрастајући у сиромаштву, притиснут
нерадосном свакодневицом, у младости
се из све снаге упињао да дође до
стабилних извора
прихода. Зато је одбио да постане љекар;
Прва збирка његових приповједака
„Шарене приче“ објављена је 1886.
године.
Написао је око пет стотина приповједака
и једанаест драма од којих су свјетску
славу стекле четири: „Ујка Вања“;
„Вишњик“; „Три сестре“; „Галеб“.
У плејади руских писаца 19. вијека Чехов је најмлађи. Када је он почео
писати, били су већ створени Евгеније Оњегин, Ревизор, Мртве душе,
Обломов, Очеви и дјеца, Рат и мир, Ана Карењина, Злочин и казна, Идиот,
Браћа Карамазови...
Доминантан жанр у Чеховљевом стваралаштву јесте приповјетка.
У критици није ријеткост наићи на мишљење да се опредијелио за
приповијетку зато што није имао снаге за обиман жанр какав је роман. То
свакако није тачно. Овакој врсти опредјељења разлоге треба тражити у
сасвим другим мотивима:
Руски роман је у стваралаштву Толстоја и Достојевског надмашио све што је
у том жанру дала европска књижевност. Чехов није хтио да упадне у
понављање жанра за своју визију свијета;
Схватио је да роман не може изразити разнородност и мутантност животних
ситуација. Да се подудари са тоталитетом животног круга, роману, по Чехову,
смета јединствени сиже у коме све мора бити кохерентно.
О дјелу:
Књижевни род-драма
Књижевна врста-трагикомедија
Мјесто радње-село у Русији
Вријеме раднје-крај 29. вијека
Драма „Ујка Вања“, као и друге Чеховљеве драме, обједињује у
себи карактеристике психолошке, лирске, импресионистичке
драме. То је, пре свега, драма атмосфере. Њен конститутивни
елемент није догађај већ унутрашњи, душевни свет човека,
психолошки ломови (у додиру једног јунака са другим ликовима и
њиховим сензибилитетима) и атмосфера која настаје услед њих.
Изворе драмске радње писац не тражи у смени ситуација,
неочекиваним поступцима и преокретима, већ у унутрашњим,
невидљивим токовима свести, скривеним стањима и осећањима.
Драмске ситуације користе се као светла која ће на видело донети
тај унутрашњи свет. Јунаци су ослобођени позоришне патетике и
не понашају се неприродно, у служби драмске радње, а драмска
радња уподобљена је свакодневици, без амбиција да се у неколико
чинова све каже и покаже. Зато Чеховљеве драме немају класичну
драмску композицију са јасно дефинисаним драмским сукобом.
Сукоб је у човеку, у непомирљивости између његових жеља,
амбиција, чежњи, идеала… и егзистенцијалне стварности. Можда
баш у намери да то нагласи, Чехов у поднаслову овог дела није
написао назнаку драма већ сцене из сеоског живота у четири чина.
Препричано дјело

ПРВИ ЧИН

Марина служи Астроба чајем.Марина је стара дадиља која ради у

кући дуже вријеме а Астров је љекар који се доселио у провинцију
прије 10 година,за то вријеме доста тога видио,кроз доста ствари
прошао и сада га само природа интересује.
Војницки говори о томе како од кад су се доселили Серебрјаков и
Јелена у кући нема никаквог реда .УЈка Ванја не воли професора јер
је он цио свој живот посветио нјему а нико томе не даје бриге, али
највише га презире јер је љубоморан на нјега ,има младу и лијепу
жену за којом пате и Астров и Ујка Ванја а она је вјерна професору а
чак и он сумња у њену вјерност.Соња Серебрјакова ћерка из првог
брака је љута на њега и Јелену .

ДРУГИ ЧИН

Радња се сада одвија у кући.Професор се не оцјећа најбоље и жели

да му се угаџа ,такоџе истреса се на Јелену.Јелена и Соња се
напокон мире и соња признаје да воли Астрова,она признаје да
није лијепа и зато не прави никакав корак према својој
љубави.Јелена се нуди да пропита Астрова иако сама зна да ту
нема ничега.Сасвим је очигкедно да је Астров као и УЈка Ванја
заслепљен Јеленином љепотом .Он јој се провидно набацује и пита
је да заједно побјегну у његову колибу сто она одбија јер је вјерна
професору.У кући влада мелахонија.Војницки се жали на живот и
Серебрјакова.
ТРЕЋИ ЧИН

Сви су окупљену у једној соби и чекају професора.Серебрјаков

жели да прода имање а Војницки се жустро противи тој одлуци и
следи велика свађа па долази до тога да Војницки повлачи
револвер на професора али га промашује.
На крају трећег чина УЈка Вања жели да се убије морфијумом који
је украо од Ацтрова али га ипак враће .

ЧЕТВРТИ ЧИН

Професор и Јелена се пакују у напуштају кућу.Али прије тога се

професор и УЈка Ванја мире.На иманју се све враће као што је било
прије Јелениног и Серебрјаковог доласка тј. Све се враћа у
нормалу.Сонја,Војницки и дадиља остају сами,враћају се послу
иако су и даље незадовољни својим животима али се надају том
одмору када напокон почину.
АНАЛИЗА ЛИКОВА

Иван Петрович Војницки – ујка Вања је неиспуњени и неостварени

човек, племић од четрдесет седам година, који на прагу старости
сабира своје заблуде, изневерена очекивања, неостварене
циљеве… и тражи кривца за то. Из љубави према ближњима
потиснуо је сопствене жеље и амбиције и сву своју стваралачку
енергију усмерио на прозаичне послове у сеоском газдинству, како
би онима које је волео обезбедио сигурност и услове за срећу.
Након смрти оца преузео је на себе одговорност за судбину своје
осиромашене племићке породице. Отплаћивао je дугове својим
радом и одрекао се свог дела имовине како би својој сестри Вери
Петровној обезбедио пристојан мираз – имање на којем је
годинама живео, да би својим радом и штедљивим управљањем
добрима стварао профит и слао га зету (Александру Серебрјакову).
Сестра му је млада умрла и њему на старање оставила кћерку Соњу
која се ујаку придружила у пословима на имању. Заједно су радили
и новац слали Соњином оцу, новом законитом власнику имања.
Породица Војницки је тако свој живот и значај подредила значају
професора Серебрјакова, миту који је о њему стварала и његовим
потребама. Годинама накупљани јед Војницки усредсређује и
излива на Серебрјакова, који то великим делом заиста заслужује
својом ароганцијом и бескрупулозношћу, али тиме не успева да
потисне из свести мисао о личној одговорности за стање у коме се
налази и осећање стида што је протраћио живот на тако бесмислен
начин. Пуцајући у њега он пуца у сопствене илузије, у изневерена
очекивања, у свој празни живот. Зато га и промашује, јер његови
хици нису ни упућени да убију човека, већ идеју о том човеку.
Осујећен у свему, па чак и у намери да сконча свој празни живот,
Војницки се враћа ономе што је годинама радио – успостављању
нарушеног реда на имању. То је један вид саучесништва у патњи са
Соњом, али и његово уточиште, бег од узалудности, начин да свом
постојању да макар и пролазни смисао.
Михаило Љвовић Астров - још један човек изневерених
очекивања. Још увек је млад, а већ је огрезао у безнађу. У
провинцију су га довеле светле визије и месијански пориви.
Амбициозан је, али своје професионално и људско остварење не
посматра уско као Серебрјаков, ограничавајући се на личне
бенефите. Себе види као просветитеља, а своја знања као средство
да људе учини бољим. Астров је лекар, али не само то. Он је
личност раскошног интелекта, образован, креативан, визионар,
еколог свог времена. Живот сагледава широко не ограничавајући
се само на егзистенцијално време попут људи који га окружују.
Читав његов животни концепт заснован је на тежњи ка лепоти у
свим њеним облицима – лепоти у човеку и око њега, лепоти која
потиче из људске креативности, лепоти природе… Зато је сасвим
очекивана његова реакција на присуство Јелене Андрејевне у
сеоској једноличности и сивилу. Она је отеловљење лепоте,
феномен према којем, све и да хоће, не може да остане
равнодушан. Међутим, мада су његови доласци учестали у жељи
да је поново сретне, он већ унапред зна да лепота којом је
опчинила његова чула није потпуна и довољна да испуни његово
биће у целини. Ослобођен скрупула, под дејством алкохола, он ће
без устезања о томе проговорити пред Соњом. Са уверењем да се
више ништа у његовом животу не може суштински променити
набоље, враћа се провинцијалној чамотињи и навикама које му
помажу да поднесе безличну свакодневицу.

Александар Владимирович Серебрјаков -пензионисани

универзитетски професор уметности (који, по речима Ивана П.
Војницког, уметност не разуме и не воли). Он је доследни егоистик,
хипохондар, џангризало, љубоморни и размажени старац. Судећи
по мишљењу И. П. Војницког он је уображена величина, испразни
скрибоман („писаћи перпетуум мобиле“) и јалови интелектуалац
чије безбројне радове о уметности нико не цитира. Његове научне
студије су само компилације туђих текстова, које су за њега, без
накнаде и речи захвалности, годинама неуморно преводили
Марија Васиљевна и Војницки. Ожењен је младом женом коју је
опсенио својим звањем и држањем, створивши јој привид да се
поред њега може осећати сигурно и заштићено. Захваљујући њеној
младости, плашљивости, неискуству и патријархалном моралу
угушио је њене снове и амбиције и њену личност у потпуности
подредио себи. Већ годинама је контролише својом
хипохондријом изазивајући у њој наизменично осећање
одговорности и сажаљења. Серебрјаков настоји да увек буде у
средишту пажње и понаша се увређено ако то не постиже. Према
другима је неосетљив и нетрпељив. Соњу примећује само ако му у
нечему не удовољи како очекује, када му се Телегин жали на своје
тегобе, игнорише га, Марију Васиљевну сматра идиоткињом,
Астрова лудаком, а Војницки му је досадан. У другима воли једино
узвишену илузију коју су створили о њему, а све што му несебично
пружају прима без захвалности, са уверењем да то својом
вредношћу заслужује.

Јелена Андрејевна je, како сама за себе каже, епизодни лик. Ипак,
њена улога у овој драми је од пресудног значаја. У њеној појави је
извор драмског сукоба и ма колико сама била инертна, празна и
пасивна, она покреће драмску радњу. Својом физичком лепотом
Јелена уноси узбуђење, узнемиреност и стрепњу у живот осталих
актера драме, наводи их на преиспитивања, и проузрокује снажне
емоционалне реакције. Упркос томе што њен карактер подлеже
њиховој критици, нико према њој није равнодушан. Штавише,
такав амбивалентан однос према Јелени у некима од њих
проузрокује снажне унутрашње конфликте. „А како је лепа! Како је
лепа! У животу нисам видео лепше жене,“ завапио је у једном
тренутку ујка Вања, да би у наредној ситуацији, готово бунцајући,
изговарао реченице контрадикторног садржаја, испуњене чежњом
за њом и презиром истовремено: „…али, боже мој, мисли ми се
преплићу… Зашто сам стар? Зашто ме она не разуме? Њена
реторика, њен лењи морал, будаласте, лење мисли о пропасти
света… све ми је то страховито мрско.“

Већ на први поглед Јелена Андрејевна оставља утисак површности.

Она повремено изговара празне реплике, тек да нешто каже и
одагна нелагоду изазвану ћутањем, или ћути зато што нема шта да
каже; незаинтересована је за теме које излазе из оквира њених
дневних стереотипа; не показује да је склона дубоком
промишљању и вредносним преиспитивањима. Зачињен
очигледном лењошћу и досадом, њен карактер би се могао свести
на јадноставну и стереотипну формулацију – лепа и празна. Али, да
ли је то истина? Дубоко испод варљиве спољашњости Јелена
Андрејевна је суптилна и рањива особа чији је суштински проблем
у томе што није научила да руководи сопственим животом, да
артикулише и брани своје ставове и потребе, да игра главну ролу у
сопственом животу.

Јелена Андрејевна је једнако трагична фигура као и остали ликови у

драми. Одавно заустављена у развоју личности, препуштена
колотечини и туђој вољи, она бесциљно тавори, свесна своје
испразности, и пати због тога. Зато јој је много важније да заслужи
поштовање уместо да удовољи свом узбуђењу и пролазној страсти
коју је код Астрова изазвала. У опроштајним речима упућеним
доктору још једном потврђује да њена слика о себи није нимало
ласкава.

Софија Александровна Соња-На први поглед, лик Софије

Александровне је отелотворење чистога алтруизма, божије биће
које је у ову драму уведено да би уливало веру у безусловну љубав,
хришћанску доброту, лепоту душе… Ипак, Соња толико нестварна
колико изгледа. Она је, заправо, само још један страдалник, душа
толико беспомоћна, да чак и не лута у потрази за својим смислом,
већ само покорно траје у овом свету, чекајући судњи дан. Њено
доминантно обележје је комплекс инфериорности и неко
прикривено и ирационално осећање кривице због несавршености
свога бића. Оптерећена непривлачним изгледом, Соња се понаша
као особа која мора да заслужи сваки тренутак туђе пажње. Она то
и чини неуморним пожртвовањем, трпљењем и патњом коју
прима као своју судбину.
Шта јој након свега преостаје? Да живи како јој је суђено,
хришћански скрушено, прихватајући, неуверљиво, утеху која је чека
у свету изван живота, у обећаном божијем окриљу, тамо негде где
одлазе овоземаљски мученици. А док тај тренутак не дође –
трпеће. Да лакше поднесе трпљење – радиће, као и до сада, са
својим јединим сапатником, ујка Вањом. Уместо срећом, љубављу,
животним радостима… Бог ће их наградити својим великодушним и
заштитничким сажаљењем. Коначна утеха и олакшање стићи ће у
поражавајућем сазнању – да је живот прошао.

Тема дјела-Међуљудски односи између скупине људи која борави

у љетњиковцу на селу

Порука дјела – У сталној борби за бољим животом прво морамо да

побједимо сами себе