ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

АЛЕКСИНАЦ

ПРЕДМЕТ

ОСНОВИ ДРАМСКЕ УМЕТНОСТИ

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ - ,,ПОКОНДИРЕНА

ТИКВА''

Алексинац, 2014.
 Садржај

Увод……………………………………………………………………...2

Књижевни рад и комедија Јована Стерије Поповића...........................3

,,Покондирена тиква''...............................................................................5

Закључак...................................................................................................8

Литература................................................................................................9

Увод

1
 Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) је
био српски књижевник. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од
најбољих српских комедиографа. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу,
Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку. Још као дете због крхког здравља, био
је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром.
Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са
оцем око даљег школовања. Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле
му се отац доселио у Вршац. Написао је само биографију свога деде сликара
Николе Нешковића.

Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног
таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена
писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих,
приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров. За време похађања
основне школе у Пешти, Стерија је имао прилике да у једном немачком позоришту
види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична
драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови
блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти
је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем,
једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић,
кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача
Радивојевића и сама била списатељица.

Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту

док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је
постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам
година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача
Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука,
Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог
београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом
трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. је живео у Вршцу, усамљен и
разочаран. Ту је и умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. У
склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије
Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје“. И
данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са
делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела)
важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.
Књижевни рад и комедија Јована Стерије Поповића

2
 Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима,
испеваним у славу грчких народних јунака. Његов отац је био Грк (по некима
Цинцар), и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки
покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на
њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида“. То је доста
невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII
века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу
пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности
сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа“)
исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована
Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и
озбиљније гледа на живот. Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико
је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији.

Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом

књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на
историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха.
Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и
ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на
историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха.
На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.

Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као

комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је
комедија „Лажа и паралажа“, затим „Тврдица“, „Покондирена тиква“ (према којој
је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена“, све комедије
карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба“, „Кир Јања“,
„Родољупци“ и „Београд некад и сад“. Поред тога, написао је и неколико
позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски
писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом
Семјуела Ричардсона, познатог писца грађанских романа. У његовим делима
значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација
живота, пријатељство и љубав.

У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено

пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом
књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први
почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот

3
српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто
интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у
комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор,
највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених
карактера и нарави.

Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и

радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан
писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера
највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и
композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и
преводио: његове „Скапенове подвале“). Али у накнаду за то, он је вешт
књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао
савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене,
Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854.
изишла је његова збирка стихова „Даворје“.

,,Покондирена тиква''

4
 Покондирена тиква је комедија Јована Стерије Поповића из 1838. године. У
овом делу Јован Стерија Поповић је исмејао главну јунакињу, Фему, која, лудујући
за „ноблесом“, настоји да побегне из свог занатлијског света и да се пробије у више
друштвене кругове. "Покондирену тикву“ Поповић је написао 1830. године, одмах
после „Лаже и паралаже“, а објављена је тек 1838, и то после прераде. Главни
ликови су: богата удовица Фема, Фемина кћи Евица, Фемин брат Митар, шегрт
Јован, служавка Анчица, поета Ружичић, Василије

Фема је једна проста и неугледна мајсторица без стила и лепих манира која
је силно желела да побегне из свог занатлијског опанчарског света у вишу класу и
постане угледна дама. Била је глупа и уображена и није схватала да је пут од
мајсторице до угледне даме дугачак и за њу скоро немогућ.

Да би што пре постала део ноблеса Фема је потпуно променила себе, свој
изглед и своје понашање. Споља је изгледала као дама, али је изнутра била оно што
јесте, једна обична и уображена сељанка која је умислила да је школована и отмена
дама из богате породице. Није била културна и није знала да се лепо изражава, па је
у свој прост језик убацивала француске и немачке речи које је негде случајно чула.
Није знала шта значе те речи и изговарала их је погрешно, тако да су њена
необразованост и недостатак интелигенције још више долазили до изражаја.
Толико се покондирила, да није била свесна да је њено понашање смешно и да јој
се сви чуде и потајно смеју. Веровала је да је створена за господство, да је
модерна, отмена и паметнија од свих које познаје. У својој занесености и
уображености вређала је и понижавала своје најближе. Гледала их је са висине и
била ужасно груба и непријатна према њима. Лако се одрекла своје прошлости,
свог мужа опанчара и рођеног брата, али и поред тога није могла да сакрије ко је
она у ствари и одакле потиче. Начин на који је мењала намештај у својој кући,
своју одећу и свој говор, као и њено лоше понашање према њој блиским људима
још више су истакли њено сељачко порекло, недостатак стила, лепих манира и
кућног васпитања.

,,Покондирена тиква'' је комедија карактера којом аутор критикује и

исмејава мане својих савременика у тадашњој Јужној Угарској. Врста комедије у
којој се на духовит начин осуђују мане главног јунака и његови поступци
(помодарство, тврдичлук, дволичност, малограђанштина, примитивизам) назива се
комедија карактера.

5
 За осликавање друштва у коме живи он је узео два карактеристична
друштвена типа приказана у примитивној опанчарици Феми, болесно оптерећена за
ноблесом и песнику Ружичићу. Начин на који Стерија дефинише централни лик
комедије Фему, већ у првој сцени, или боље речено првој реплици, типично је за
нашег комедиографа. Без икакве уводне сцене која би читаоце, или гледаоце,
припремила на предстојеће догађаје, лик Феме чини се већ потпуно окарактерисан
и унапред психолошки профилисан. Писац одмах истиче њену тежњу: “Опет ти
кажем, девојко, ја хоћу ноблес у мојој кући.'” а до краја комедије он ће нам вешто
показати лице једне друштвене појаве - снобизма и покондирености. Да би то
постигао он се служи једноставним, али истовремено врло незахвалним драмским
поступком карактеризације кроз дијалог два лица у сцени. У стварању Феминог
лика писац у три узастопне сцене, уз главни лик, као одређену супротност
поставља три различита лика: Евицу, Василија и Сару. У тим сценама Фема ће бити
карактерно различито приказана од простог, вулгарног духа и интелектуалног
сиромаштва приказаног у сцени са Евицом, преко аутентичног лика опанчарице у
дијалогу са Василијем, до болесно оптерећене и залуђене Феме у сцени са Саром.
Тек после три уводне сцене, Фемин лик је заокружен и спреман за даље одвијање
комичне радње.

У овој комедији, као ни у осталим Стеријиним комедијама, нема заплета у

класичном смислу, јер аутору циљ није била комедија препознавања бесмислених
заплета и срећних завршетака, већ комедија која открива прави карактер и нарав у
једном друштву препуном изопачености. Због тога он избегава масовне сцене и
најчешће се кључни догађаји одвијају уз присуство два или три лица. Тек у
завршној сцени он дозвољава присутност свих лица која се у комедији појављују,
од којих једно обавезно постаје морални судија.

Једна од врло уочљивих карактеристика ,,Покондирене тикве'' јесте одсуство

монолога, који у драматургији важе као основно средство дефинисања
унутрашњег, психолошког аспекта лика. Стерији монолози нису ни били потребни,
јер је с једне стране, у сјајно вођеним дијалозима успео да уверљиво представи све
ликове, а с друге, да до крајњих граница убрза радњу и ни у једном моменту не
скрене у непотребно карикатурисање и комичну патетику.

Посебну димензију карактеризације писац ствара језиком којим говоре Фема

и Ружичић. Фемин језик обележавају искварени немачки и француски изрази, који
у комбинацији с вулгарним изражавањем једне опанчарице ствара сочну вербалну
комику.

Код креирања лика Феме Стерија је користио отворено ругање и сирову

шалу у сатиричној функцији, док је у креирању Ружичића који се по пишчевој

6
замисли обраћа обично школованијој публици, користио иронију. Кроз овај лик он
је исмејавао наводно класичну књижевну школу и њене следбенике у нашој земљи
у тадашње време. Ружичић је обликован језичким средствима, али и реакцијама
других ликова на његове језичке егзибиције. Док он занесено лебди у свом
поетском простору, Сара га подсећа на приземне ствари, киселу чорбу и сарму.
Слично поступа и Евица у сусрету са самозваним поетом. Стерија је Ружичића
изградио као једног настраног песника, авантуристу и варалицу, који користећи се
славјанским језиком ствара око себе маску ученог човека, не би ли на тај начин
задивио примитивну средину.

Остали ликови у овој комедији изграђени су тако да својим понашањем и

поступцима у сусрету са Ружичићем или са Фемом нагласе карактерне црте ова два
лика, или да створе нарочиту атмосферу у којој се разоткривају праве особине
главних протагониста. Они су најчешће дати у паровима. Тако на једној страни
имамо Анчицу, служавку и Јована, шегрта, а на другој Евицу, Фемину кћи и
Василија, њеног вереника. У практичном смислу они су ту да би се, донекле,
ублажила сурова сатира и иронија на рачун главних личности, али и да би
приказали један други свет, који постоји упоредо са овим деформисаним светом
морално 'осакаћених' јунака комедије.

Закључак

7
 У неспретним покушајима да промени саму себе и постане оно што није и
што тешко може да буде, Фема је чинила лудости и непромишљење ствари. Била је
нескромна и себична, арогантна и превише дрска према другима, тако да је на крају
уместо успеха доживела пораз, понижење и срамоту. Није постала отмена културна
дама, већ је остала оно што је и пре била, једна обична, покондирена и приглупа
мајсторица без угледа и поштовања.

Стерија је схватао комедију дидактички, тј. сматрао је да је театар место на

коме људи уче; он у својим делима стално наглашава моралне и дидактичке
моменте. Он је у својим комедијама, а нарочито у ,,Покондиреној тикви'',
изобличавао погрешно васпитање, помодарство, снобизам, и друге мане нашег
малограђанског света. Исмевао је наводну ученост тадашњих Славеносерба, и
њихов накарадни ,,славјански'' језик. Зато је он, не само најбољи српски писац 20.
века, већ и творац српске комедије, и једна од најзанимљивијих и најсложенијих
књижевних појава свог времена.

Литература

8
1. Деретић Ј. (1983) : Историја српске књижевности, Београд
2. Поповић Ј.С. (2012): Покондирена тиква, Рингер Аxел Спрингер, Београд.
3. http://sr.wikipedia.org