„Тврдица“

Српска драма, у правом смислу, почиње са Ј. Стеријом Поповићем, кога сматрају

родоначелником српске комедије.
Рођен је у Вршцу, а отац му је био Грк, а то ће у развијању неких карактера имати важну
улогу.
Стерија је инспирацију за своју комедију могао наћи у античкој књ. код Плаута, у
комедији „Тврдица“ француског комедиографа Молијера.
Књ. род- драма
Књ.врста- комедија карактера
Две основне функције комедије: поука и забава
Композиција- три чина
Ликови- кир Јања, Јуца, Катица, Мишић, кир Дима, Петар
Кир значи господин (од грчке речи kirios – господин). Кир Јања је пореклом Грк, а у то
време је у Војводини било пуно Грка који су се углавном бавили трговином и занатством.
За ове људе је био везан стереотип да су веома штедљиви.
Јован Стерија Поповић је вероватно узео Грка за главног јунака због тога што су они у то
време били познати као пословни људи предузимљивог духа, али и због тога што је
Стеријин отац био Грк и такође трговац. Многи мисле да му је отац послужио као
прототип за стварање кир Јањиног лика.
Ова тема је, свакако, свевремена и увек актуелна јер обрађује особину која је својствена
људима у било ком историјском периоду. Посебну оригиналност код Стерије чини
необичан језик који је у служби произвођења комичног ефекта. Његов главни јунак прича
исквареним грчким и српским језиком. То Стеријиног кир Јању индивидуализује.
Први чин
Овај део је експозиција или увод у драмску радњу. Такође, у првом чину добијамо
градационо приказивање карактера главног јунака јер свака нова појава и драмска
ситуација додаје нови детаљ којим се употпуњава његов портрет.

На почетку видимо Јуцу и кир Јању који разговарају и у том дијалогу се јасно виде
њихови односи, као и њихови карактери. Разговор између њих двоје не гура радњу
напред, али служи да нам да основне назнаке кир Јањиног карактера и његовог става
према животу, новцу и породици. Између њега и његове жене постоји велика разлика у
годинама. Када ју је просио, кир Јања је Јуци обећавао богатство, пажњу, удобан живот,
хаљине, шешире. итд.

Међутим, сада га мучи то што она шије нову хаљину и што тражи од њега да јој купи нови
шешир. Уз то, кир Јања је љубоморан и пита се зашто ју је оженио, да ли да му чува дом
или да буде стално на прозору и гледа младе официре. Посебно му смета што је у њиховој
кући стално нотарош Мишић. Кир Јања обележава комаде хлеба како би пратио колико се
хлеб троши у кући. Смета му што се хлеб једе између ручка и доручка. Дајући Јуци
пример штедње, он јој описује грчког филозофа Диогена који је живео у бурету и ишао по
улици бос. Кир Јања, дакле, не припада свету у коме живи, опседнут је новцем и његовим
чувањем, а не обртањем, нема осећај за нормалне односе у породици.

Након овог разговоро између Јуце и кир Јање, долази слуга Петар. Он је такође комичан
јер је глув и не обавља свој посао како треба. Глувоћа слуге Петра доводи до комике јер
он погрешно чује одређене речи. Слуга Петар доноси Јањи писмо од кир Диме, трговца,
који тражи позајмицу. Јања се обрадује јер у томе види начин да заради. Јања истерује и
Јуцу и Петра из собе и закључава врата да би могао насамо да отвори сандук са својим
новцем и дукатима. Боји се да Јуца случајно не види колико новца има, па да се удружи са
неким и да га убије и покраде. Он умишља ствари и верује у своје примисли. Разговара са
дукатима као да су жива бића, тепа им и показује више нежности према новцу него према
својој жени.

У сцени разговора са дукатима ми откривамо до краја болестан и ишчашен лик кир Јање и
видимо како се љубав према материјалном богатству, односно новцу, код њега
преобратила у опасну страст, тј. болест и опсесију.

У следећој сцени се појављује Мишић, а Јања је помало узнемирен јер не воли да се по

кући мота младић док је он таман кренуо да заврши неки посао ван куће. Више се боји да
га Мишић и Јуца не опљачкају него што је стварно љубоморан. Мишић од њега тражи
добротворни прилог јер се гради болница. Логично је да Јања као угледни трговац да
макар 1000 форинти, али Јања то одбија и тврди да нема пара. Може да понуди свега једну
или две форинте.

Кир Дима тражи од Јање новац на позајмицу и Јања му даје уз велику камату, уз то кир
Дима проси руку Јањине ћерке Катице, а Јања пристаје због тога што Дима не тражи
мираз, нити новац. Такође, не жели да прави свадбу и то Јањи веома одговара. У овом
поступку јасно видимо колико је Јања бездушан јер му није стало ни до среће његовог
детета. Удао би ћерку од 18 година за свог вршњака, старца, само да би сачувао свој
новац.

У завршној сцени првог чина видимо слугу Петра који Јању обавештава да му се стара
шупа срушила и да је један коњ страдао.

Други чин
У другом чину упознајемо Катицу. Њена појава не доноси никакав заплет нити динамику.

Наставља се прича која је започета на крају првог чина. Стара шупа се, како сазнајемо,
срушила зато што Јања није желео да уложи у поправку, а био је упозорен на време.

Нотарош Мишић предочава кир Јањи да Дима није прилика за Катицу јер је стар и није
тако угледан као Јањина породица. Јањи то прија кад чује, али кад схвати да Мишић жели
да ожени Катицу, негодује.

На крају друго чина видимо кир Јању који кукумавчи јер су га Јевреји преварили за
двадесет форинти док је мењао новац, а уз то му је украдена и Ротшилдова облигација која
вреди 1000 форинти.

Трећи чин
У трећем чину имамо Јањин монолог. Он јадикује због свега што га је снашло. Жели да
изврши самоубиство, али и оно кошта, а њему се не даје новац за канап. Затим улази Јуца
и казује му како је исцурело сирће јер није желео да замени дотрајале славине на буради.
Јања жели да да отказ слуги Петру и притом не жели да га плати него још израчунава како
је он њему дужан.

У петој сцени трећег чина, Мишић надмудрује Јању и успева да га натера да му да Катицу
за жену, а Јања им поклања фалсификоване новце и облигацију која је украдена. Да га не
би пријавио, Мишић заузврат добија Катицу за жену.