Мотив старења у драми Ујка Вања

Доктор Астров, који је за своју разоноду и обавезу примио на себе

бригу о срезу, пружа нам слику његове промене. Ову промену он запажа у
односу на стање среза од пре педесет година, пре двадесет пет година, па до
тренутка у ком говори о њој. Та слика показује постепену и несумњиву
дегенерацију. Када би та промена, па и по природу негативна у виду
упропашћених шума, на неки начин служила културном напретку, да је то
утицај културе, да стари живот природно мора да уступи место новом; да
су урађени путеви, извршене индустријски неопходне градње, градње
железница, радионица, фабрика или школа, онда би она имала смисла.
Међутим, она је само дегенерација услед борбе за опстанак која изазива
тромост, незнање, одсуство свести. Овај приказ промене среза као
дегенерације околине одговара опису старења и старости у драми, као
дегенерацију на различитим плановима, на плану физичких, психичких,
интелектуалних и емотивних промена.
Мотив старења се кроз драму обрађује на неколико различитих нивоа
чији су представници различити ликови. Драма започиње приказом
свакодневнице и необавезног разговора између доктора Астрова и старе
дадиље Марине. Површно општење бива прекинуто испољавањем
унутрашњих размишљања доктора. Он започиње разговор о годинама
питајући дадиљу колико дуго се њих двоје познају. На овај начин већ на
почетку радње настаје уплит мисли о пролазности, годинама и старењу. Сама
Марина, докторова “дадица”, каже како је Астров, када су се тек упознали
био млад, а самим тим и леп, а сада је остарео, па сходно томе није више ни
леп. Она, заједно са осталим женским ликовима у драми, младост
карактерише лепотом, њеним физичким аспектом.
Доктору се чини да је у односу на пре десет година, он потпуно други
човек. Узрок старењу и губитку лепоте налази у премору и у томе што је
живот сам по себи досадан, прљав и глуп. Каже како разум не подлеже
старењу, али осећања и личност подлежу тако што слабе и постају
особењачка, што му доказују његови израсли бркови. План на ком он
доживљава старење је емотивни. Астров је убеђен да више није у стању да
воли и да га на свету покреће још само лепота, што видимо у његовој жељи за
Јеленом. Узимајући у обзир његову професију лекара, чињеницу да се брине
о срезу и о шуми зарад будућих нараштаја, иако он сам нема потомака, да не
једе месо, могло би се закључити да је његова брига о одсуству емотивности
и емпатије донекле неоправдана.
Као лекар, он је такође, налик на Соњу и ујка Вању, подредио свој
живот другима. Након година учења да би зарадио име и професију, радио је
непрестано и ниједног дана није био слободан. Једини предах представљају
му његови кратки боравци у кући ујка Вање. Иако тек на почетку својих
четрдесетих година, он је посредством свог начина живота, духовно и
емотивно истрошен, што доприноси томе да се осећа остарело.
Ујка Вања је брат професорове прве жене. У корист ње, он се још у
младости одрекао свог дела наследства, које је на крају користило само
његовом зету, Серебрјакову. Још докле професор није био у пензији,
Војницки је неуморно радио на имању на селу, и од себе и Соње, ћерке
професора и ујка Вањине сестре, одвајао да пошаље професору новца како се
он не би мучио. За то време, професор се поново оженио, женом мало
старијом од његове ћерке, младом Јеленом. Ујка Вања га је поштовао и
волео, па самим тим и радио за њега, јер је у њему видео идеал науке и
научењака. Међутим, када је Серебрјаков остарио и дошао да борави на селу,
ти идеали су порушени стварношћу, доводећи тако Војницког у размишљање
о промашености сопственог живота.
Ујка Вања, Војницки, на питање да ли се дешава нешто ново, које је
постављено у сфери спољашњег, не одговара, већ га ставља у сферу личног и
преокреће на то како са њим нема ништа ново. Он је навикнут на динамику,
али не у смислу догађајности, већ на радну дисциплину, непресушни рад и
посао. Његово старење огледа се у томе што је престао да ради као пре. Каже
да је исти као што је био, што значи да не види промену у свом физичком
изгледу и стању, у својим интелектуалним способностима или осећањима,
само је због своје статичности гори. Међутим, како је и сам свестан јаза
између себе и Јелене, због разлике у годинама, па самим тим и у жељама,
размишљањима и схватању света, увиђамо да се промена у њему услед
старења ипак догодила. Ујка Вања жали за младошћу на искуственом плану,
жали што ју није проживео како сада мисли да је требало, што је пропустио
време радећи за другога, а не за себе, и што није радио све што му сада
године не допуштају. Он нема стваран осећај о својим годинама, јер су оне,
сталним понављањем истих радњи и проблема, пасивно пролазиле поред
њега.
Војницки има четрдесет седам година и већ размишља колико би још
могао, или морао, да живи. Уместо да се плаши што се смрт приближава, као
што се професор жарко бори за живот ма какав он био, он размишља како ће
преживети и издржати то време које му је преостало. Међутим, он не презире
живот, само није задовољан својим и не жели да га наставља. Војницки жели
да започне неки скроз нови живот, и на тај начин он оваплоћује комплекс
промашености. Ујка Вања се гуши у својим годинама јер осећа толику
жалост за прошлошћу, стварном и имагинарном, да му је садашњост, а са
њом и будућност, бесмислена. Он ће се придружити Соњи у њеном
ишчекивању краја због немогућности да се осмисли живот, са том разликом
што је Соња од малена научена да живи за друге, она је емотивна, али свесна
и оптерећена својим несавршеностима, те не види могућност да и сама буде
срећна. Са друге стране, Ујка Вања је противно својој природи радио за
друге, па сада у жалости за непроживљеним временом, губи вољу за животом
јер осећа његову неправичност. Њега дихотомија старост-младост паралише,
ограничава и осуђује на очај.
Војницки чини Јелену својом фиксацијом јер сматра да она прави исту
грешку коју је направио и он, подређује своју младост другоме, Изневерити
старога мужа кога не можеш да трпиш – то је неморално; а угушивати у
себи кукавну младост и живо осећање – то није неморално!. Она га, такође,
очарава лепотом и чарима које њена младост идаље поседује. Он, када јој
тепа, назива је својом младошћу. Али, такође, Војницки осећа и
непремостиву разлику између њих двоје. Они нису у стању да разумеју једно
друго и немају исте ни мисли ни жеље, Њена реторика, лени морал, глупе,
лене мисли о пропасти света – све ми је то одвратно.
За разлику од Јеленине визије морала, жена Телегина побегла је од
њега одмах по венчању због његове ружноће, а он школује својим имањем
децу њену и њеног љубавника. Међутим, ни ту не налазимо разрешење
моралне дилеме, јер када се постави питање шта је њој остало, одговор је да
је Младост већ прошла, лепота под утицајем природних закона увела,
љубљени човек умро.... Две сличне ситуације развијене су у две различите
судбине, што нас наводи на закључак о неизбежности судбине која доводи до
старења и смрти и на непостојање правог начина да се са тим теретом носи,
осим можда у виду прихватања и помирења, као што то чини Телегин. Он,
иако није живео за себе, бар не подноси терет жаљења.
Професор и његова жена Јелена осликавају непомирљивост старости и
младости. Она је у својим двадесетим годинама, а Серебрјаков, њен муж, је
професор у пензији. За њу говоре да је сирота што млада има старог мужа.
Серебрјаков, професор, проклиње старост и каже да је она одвратна. Чехов
уводи мисао коју налазимо и у Шекспировом Краљу Лиру, да када човек
остари он омрзне свима, свима је терет и сви га трпе само јер га жале због
старости, а потајно очекују тренутак његове смрти и то што би она њима
могла донети. У старости нема љубави, само трпљења, губи се ауторитет и
мане постају израженије и јасније. Међутим, он уводи и нову димензију коју
не налазимо код Шекспира, а то је да је човек свестан своје старости и да у
њој омрзне и сам себе. Војницки је могао омрзнути себе због свега што је
пропустио у младости, иако још увек у његовом духу и телу постоји
потенцијал за већину ствари за којима жали, међутим он кривицу сваљује на
друге и на след околности. Код професора то није случај. Његово тело је под
много већим утицајем година ослабело и учинило га болесним. Због
немогућности тела да га прати, он, некада успешан, и онај коме други завиде,
постаје онај који прати успехе других, и сам каже како је мрзак сам себи. Он
је представник деградације услед старости на телесном и интелектуалном
плану.
Професор Серебрјаков започиње и разговор на тему регулисања
имовинских односа јер сматра да му је живот већ свршен. Ово чини, како
каже, не јер мисли на себе, него на младу жену и ћерку, али ипак током целе
ствари одаје утисак некога ко једноставно жели да усмери пажу других на
себе. Независно од тога, имовинске одредбе и односи отварају још једно
питање које старост доноси, а то је питање посмртне заоставштине. Иза
професора, коме се Војницки у младости дивио и за кога је радио, неће
остати ништа, он је сам ништа и тек се сада, када је у пензији, види сва
вредност његовог живота.
Јеленини главни атрибути као лика своде се на то да је она епизодно
створење, да је млада и да је лепа. Такође, за разлику од доктора, Соње и
Војницког, код Јелене наилазимо и на осећање досаде и недостатка жеље за
радом. На овај начин она описује мисао о младости која је дата у драми, а то
је да је она пролазна и краткотрајна. Јелена се јесте удала за професора, иако
је био доста старији од ње, из љубави, међутим у тренутку у ком се они
упознају, он није стар и не прети му очигледно старење. Он је у годинама и
на положају који пружају ауторитет и сигурност, нешто што је Јелени као
несигурном и неразвијеном лику, некоме ко је млад, потребно. Међутим, та
љубав према човеку за ког је могуће удати се, смењена је трпљењем убрзо
након што наступи професорова убрзана психофизичка деградација. Он више
није визија ауторитета и сигурности, већ онај коме је помоћ потребна. У
пензији је, није више способан да зарађује, те је осуђен на пресељење из
града у село, у очевину своје претходне жене. Он болује од различитих
обољења која су наступила као последица старости, неких стварних, а неких
уображених, као што је подагра, или реуматизам.

Марина уводи мисао да је живот човеков цикличан и да старост личи

на најранију младост, да старац личи на мало дете, па да и тражи пажњу и
неопходну помоћ као оно. Међутим, мала деца због своје немоћи добијају
пажњу, помоћ и жаљење одраслих, док старима људи невољно помажу и не
жале их, чак их, како професор каже, криве за то што су стари.
Соња је ћерка Серебрјакова и ујка Вањине сестре. Остала је да живи
код ујака на селу, уместо у граду са оцем професором. Од малена је научена
на физички рад и жртвовање ради другога. Током свог детињства и младости
окружена је старијим људима уместо својим вршњацима. Као што се
Војницки и Астров везују за Јелену како би били под утицајем младости, она
је везана за старије. То би се могло схватити као разлог њене преурањене
отуђености од осећања младости.
Соња, иако најмлађа и она која носи епитет ћерке као нечијег детета,
најсвршенији је лик у смислу готовости живота. Имала је једну варницу која
је могла да запали младост, занос према доктору Астрову, међутим, како јој
је тај занос угушен индиректним одбијањем од стране доктора, она се
потпуно препушта тој свршености живота. Она је од стране људи и дрштва
ограничена због свог физичког изгледа, и други и она сматрају како она нема
шансе да се уда, О како је страшно што нисам лепа, па самим тим и њена
младост губи неки део свога смисла. Њу као лика можемо поредити са три
сестре из истоимене драме Чехова. Сестре су се једино надале и одржавале
снагу и вољу мишљу да ће се вратити у Москву, међутим, након што схвате и
прихвате то да се селидба неће остварити, препуштају се преживљавању
живота. Такође, и код њих налазимо исту мантру коју понавља и Соња - само
радити и трпети.
 Код Соње не запажамо неку разлику између њених прича о детињству
или раној младости, и мислима о предстојећој старости. У њима налазимо
само то да је она одувек радила за друге и трпела живот, а то за себе предвиђа
и у будућности. Међутим, за разлику од других ликова ове драме који се
грчевито држе за живот и плаше се старости, као што је Марија Васиљевна за
коју каже да је непомирљива са судбином једним оком гледа у гроб, а другим
тражи у књигама зору новог живота, она је очекује помирено, без икаквих
страсти или страхова. Тако на пример, понесен страстима, ујка Вања
покушава да одузме живот Серебрјакову, а касније и себи. Од тога га одвлачи
Соња, која, поучена можда хришћанским учењем, каже како треба само
чекати да се живот сам сврши.
Као што се приказ дегенерације среза и шуме може схватити као
паралела плану поимања старења у драми, тако се и сама радња драме може
узети као модел за разумевање. Иако у драми постоји фабула и у оквиру ње
одговарајући заплет, након њеног расплета све се враћа у иницијално стање
пасивности. Међутим, Привидно све остаје по старом, али под привидом се
осећа да се све неповратно изменило и да су се тихо одиграле судбоносне
ствари. (М.Бабовић). Живећи на селу, понављајући исте радње сваки дан, не
тражећи дубљег смисла у њима осим преживљавања, радећи успут за другог
и за туђи бољи живот, а сам непрестано чекајући боље дане, Војницки није
осетио искуствену тежину времена, те свесно он нема осећај о њему.
Међутим, када се суочи са смислом, како он сматра, протраћеног премена, и
када индиректно дође у контакт са последицама проласка година преко
Серебрјакова, коначно осети промену која се извршавала током тог времена.
Соња потврђује и подражава то када каже Проживећемо дуг, дуг низ дана,
дугих вечри; трпељиво ћемо подносити искушења која нам судбина пошаље;
радићемо за друге и сад и у стрости, без одмора, а кад дође наш час, ми
ћемо понизно умрети, и тамо, иза гроба, рећи ћемо да смо патили, да смо
плакали, да нам је било тешко, и Бог ће се сажалити на нас, и ми ћемо, ја и
ти ујко, драги ујко, видети живот сјајан, диван, прекрасан, ми ћемо се
радовати, и на наше садашње несреће осврнућемо се гануто, смешећи се — и
одахнућемо.

Литература
1. А.П.Чехов, Ујка Вања