Народна књижевност –

појам и значење
 сама терминологија – повезана са вишеструким парадоксима:
 појам КЊИЖЕВНОСТ – блиско повезан са скриптуралним

моделом културе, уметношћу писане речи, као и лат.

литература (етимолошки успостављају везу са књигом,
писаним текстом).

 Међутим – митови, песме, приче и др. облици настајали су

најпре у аграфијским заједницама (у 19. веку код Срба већина
становништва – неписмена, или – радикалнији пример –
племенско становништво Аустралије, Нове Гвинеје,
Полинезије такође зна за поједине књ. облике иако нема
писмо). Неретко, дела усменог постања паралелно
егзистирају с делима скриптуралног модела културе (код
Срба – све до наших дана).
 Такође, ни оно што је означавала реч књига и изведенице од
ње нису увек имале литерарни карактер (књига – у епској
песми, i.f. књигу пише – означава писмо);

 Г. С. Венцловић своју књигу пише „сељаном

некњижевним“; или се пак атрибут „књижеван (народ)“
супротставља „простом и некњижевном (народу)“, неретко
и – у значењу неписменог народа.

 Слично томе, и реч литература (од лат. речи littera – слово)

најпре је носила семантику познавања абецеде, одн.
писменост (у одр. мери). У међувремену, постала је
синоним са књижевношћу, али развија и једно специфично
значење – попис стручних књига...
 Употребу ових појмова проблематизује и то што је
померање од етимолошког значења морало укључити у
књ. и дела усменог постања.

 Исто тако, до ширења семантичког поља долази и у

другом правцу. Захваљујући предностима савремених
медија све више се говори о виртуелној, одн. интернет
књижевности, хипертекту, е-књигама, читавим
библиотекама на једном компакт-диску.
 Када је о делима усменог постања реч, конфузија око
назива није мања – штавише... Но, у нашој науци,
временом, усталила су се три назива: народна
књижевност (најстарији), усмена књижевност и
фолклористика (у посл. време – учестала употреба).

 Поред ових назива, помињу се још и: фолклорна

књижевност, народно стваралаштво, вербални фолклор,
традицијска књижевност, традицијска вербална
уметност, популарна књ., пучка књ..., са значењима која
се мањој или већој мери преклапају с овим појмовима.
 Народна књижевност

 Термин народна књижевност је у корпусу текстова на који он

упућује свакако најраспрострањенији. Монтењ га користи први,
крајем 16. века – пишући о „поезији народној и невино
природној“ гаскоњских сељака и народа без писма, он је ове
песме упоредио са лепотом „поезије савршене по правилима
уметности“.

 Овај термин користи и Ј. Г. Хердер (уз појмове нар. поезија, нар.

песма, нар. песништво) у својим есејима, а збирку песама из два
тома (1778. и 1779.) насловљава Volkslieder. Oд њега га
преузимају и браћа Грим, а потом и Вук. Међутим, Хердер, у
поменутој збирци, уноси и неке Гетеове песме, као и других
немачких песника. Разлози?
 – недовољно добро одређен појам народни.
 - потреба за дефинисањем речи народ, одн. атрибута народни у
називу:
 - народ је дефинисан као:
 1. нација;
 2. нижи слој (lower stratum, Untershicht, vulgus);
 3. архаичан сегменат у склопу цивилизације, идентичан у Европи са
сељаштвом⃰ – најконзервативнијим делом становништва;
 4. темељни друштвени слој, носилац културе;
 5. друштвена група везана заједничком традицијом и осећањем
повезаности на темељу заједничке ист. подлоге (нав. према M. B.
Stulli 1983: 11).
 - отуда, Хердер узима Гетеове песме за своју збирку, сматрајући их
темељним за народност. Такође, неким нашим песницима, попут
Змаја, придаје се етикета „правог народног песника“, будући да се
његове песме сматрају „изразом народне душе“, показатељем
„народног карактера“ (в. Клеут 2003: 4), одн. националном
уметничком поезијом.
 Усмeна књижевност

 С обзиром на вишезначност (народ – етнички одређен;

нација – социјално и територијално – одр. заједница људи
који деле исти идентитет, заснован на језику, култури,
историји...), идеолошку конотацију, као и двосмисленост и
неодређеност употребе овог појма, уведен је други – У. К.
 Ово је, уједно (уз Н. К.), постао и један од
најфреквентнијих термина од ‘60-их год. 19. в. до данас.
У.К. импилицира нов однос према овом феномену,
стављајући акценат на начин преношења одн. начин
постојања ових дела и упућујући на књ. дела реализована
у контактној усменој комуникацији.
 Термин У.К. [litterature orale] уводи у употребу Пол Себио
[Paul Sebillot] 1881, а код нас први га користи А.
Гавриловић, 1911. г. у књизи Историја српске и хрватске
књижевности усменог постања.
 Увођење овог термина означило је заокрет према
романтичарској (описној) употреби назива Н.К. и означило
извесну меру аналитичности у приступу овом феномену.
 Њиме се у већој мери истиче колективност стваралаштва,
а истовремерно, опозицијом усмено : писано, избегавају се
могуће негативне конотације, присутне у пару народна књ:
уметничка књ. (в. Клеут 2003: 5).
 Данас се под У. К. подразумева „природна, самоникла,
народна, усмена традицијска и сеоска“, а под писаном –
„уметничка, индивидуална, образована и градска“ (Stulli
1983: 93–94). И овоме разликовању би се могао ставити низ
замерки:
 - у усменом медију (укључујући и аудио и аудио-визуелна
средства) изводе се новокомпоноване народне песме, које
нису и усменог постања – зна им се аутор (М. Туцаковић,
нпр.)
 - термин не имплицира непосредно традиционални карактер,
као што је то код Н.К. (чим се напише, искомпонује и сними,
„народњак“ иде у етар – нема усменог традирања), премда
може бити секундарно фолклоризован (деца брзо усвајају
текстове и певају их, разл. имитатори...);
 грађанско песништво→ староградске песме → новокомпоноване → турбофолк...
 Зависно од тога шта жели да се нагласи, да ли
традиционалност или начин преношења, аутор ће се
определити за 1. или 2. појам (в. Клеут 2003: 6).

 Најгоре решење је – користити оба: у⃰ смено народно

стваралаштво / књижевност и сл (М. Пантић, Ђ.
Бутуровић, В. Палавестра, Т. Чубелић и др).

 Најобухватнији би били називи фолклорна усмена

књижевност, односно традицијска усмена књ., „али би они
као стални термини били гломазни и не би се могли
трајније одржати“ (Stulli 1983: 99).
 ФОЛКЛОР

 Овај појам има интердисциплинаран карактер, будући да

повезује интересовања више наука (Н о К., етнологија, културна
историја, етномузикологија, етнолингвистика, културна
антропологија...).

 Притом, многозначан је, а самим тим и неподесан када се

примењује само на књ. В. Томс [William Thoms] га је први
употребио у једном писму 1846, под њим подразумевајући и
Н.К. [тј. Popular Literature], али и свеукупну традицијску
културу (уп. Stulli 1983: 17). сложеница folklore: folk – народ,
lore – знање.
 Тако постављен, овај назив временом добија широку
распрострањеност (преузима га и Себио), најпре у
англосаксонским земљама, а потом и у Русији (фольклор).

 У значењу свеукупне народне културе, ф. обухвата

производе духовне (веровања, обичаји, књижевност...), и
материјалне културе, Једно од његових основних обележја
је синкретичност – повезаност са другим видовима
уметности (сценском, музичком, плесном, примењеном...).
 С обзиром на ову његову вишезначност, У.К. је аналоган
само један њен сегменат – вербални фолклор (и усмени и
писани – епитафи, записи на стећцима, надгробним
споменицима, у споменарима, рукописним песмарицама...).

 Притом, и тако уже одређен, в.ф. је значењски шири од у.к.

будући да обухвата и облике који јој не припадају (нпр. –
псовка: нема књижевну вредност, тј. естетску димензију),
здравице, говори, поздрави (припадају реторици) и т.сл. или
првобитно нису усмерени на изазивање ум. доживљаја, али
свакако имају несумњиву литерарну вредност (успаванка –
прагматично оријентисана, басма – магијску функцију).
 Фолклор?
 1.?

 2. басма?
 3. клетва?
 4. народна новокомпонована песма?
 Као такав, фолкор је знатно комплекснији од у.к. и стога га не
би требало поистовећивати са њом.
 Да ли је плесни наступ ансамбла “Коло” – фолклор?

 По мишљењу Бен Амоса, ф. је уметничка комуникација у

малим групама, тј. процес у контексту. Стога, ако би се, нпр.
песма или коло изводили на сцени или приказивали преко ТВ-
а – то не би био фолклор, јер му недостаје (изворни)
комуникацијски контекст (тј. извођење је истргнуто из
оригиналног контекста и инсценирано).
 Дакле, одговор је НЕ!
 (барем када је реч о научној употреби појма ф.)
 Бен Амос издваја три елемента неопходна за разликовање ф.
и нефолклорних творевина:

 - текст (текстуални знакови ф. комуникације: уводне и

завршне формуле, карактеристична структура – формула
радње – за бајке, тематско-мотивски ланац – у епској песми,
ритам...)

 - текстура (драматизација, начин извођења: додолска песма

– уз игру, басма – шапућући, праћена гестом, радњом...)

 - контекст (место, време и друштво, неопходно за фолк. чин

– ко изводи, којом пригодом, где, када...)
 Поред свих очитих разлика, почетком овог миленијума у
нашој науци све више се користи овај појам, о чему
посредно сведочи и зборник Савремена српска
фолклористика (у коме, својим прилозима и бројношћу,
предњаче, свакако, проучаваоци у.к.) Удружење
фолклориста Србије (сачињено првенствено од предавача
овог предмета и проучавалаца у.к).
 Основна литература
 Вежбе
 Рад на тексту (анализа и интерпретација одабраних примера) из следећих збирки:
 Ерлангенски рукопис, Ср. Карловци, 1925./Никшић, 1987;
 В. С. Караџић, Српске народне пјесме, I-IV, Српске народне пословице, Београд, 1965,
 Српске народне приповијетке, Бг. 1988; или на: http://www.monumentaserbica.com/epp/
 М. Пантић, Народне песме у записима XV-XVIII века, Бг. 2002;
 З. Карановић, Антологија српске лирске усмене поезије, НС 1996/ Бг. 2010;
 З. Карановић, Антологија српске лирско-епске усмене поезије, НС 1998/Бг. 2010;
 Љ. Пешикан Љуштановић, Лирске народне песме, НС 2012;
 С. Самарџија,Антологија епских народних песама, Бг. 2005.
 Марија Клеут, Једноставни облици народне књижевности, НС 2010.

 Литература:
 М. Клеут, Народна књижевност. Фрагменти скрипти (неко од издaња)
 и Реликвије из старине, НС 2003;
 С. Самарџија, Увод у усмену књижевност, Бг. 2007;
 Н. Милошевић Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг. 2006;
 С.Самарџија, Облици усмене прозе, Бг. 2011;
 М. Браун, Српскохрватска јуначка песма, НС – Бг. 2004,
 В. Проп, Морфологија бајке, Бг. 1982.