Лик Вука Исаковича

Роман Сеобе је дело Милоша Црњанског које говори о физичким сеобама, али и о
душевној селидби главних ликова. Писац је представио мисао и обузетост даљинама,
висаинама, неким другим простором, који ће заменити постојећи. Тај простор је извор
мира и људске среће. Главни ликови романа теже да достигну своју звезду у бескрајном
плавом кругу, и та тежња их наводи да беже из јаве у сан. Они лако тону у имагинацију
сопствене среће, а свако од њих је трагичан на свој начин. Њихова несрећа је узрок
њихових душевних и физичких сеоба. Кроз роман смо се упознали са судбинама бројних
ликова, али је на мене највећи утисак оставио Вук Исакович, кроз његов лик се огледа
трагика српског народа.

Вука упознајемо на самом почетку романа, када се његов пук спрема да поново
крене у рат. Са њим се роман и завршава, почиње његовим буђењем, а завршава се тако
што он тоне у сан, све између делује као лутање између јаве и сна. Он је приказан кроз
два врло битна односа, однос према рату и однос према породици. Ти односи нису дати
као одређени већ се кроз роман мењају, као и његова размишљања и осећања. Са
одвијањем радње романа мења се и његов физички изглед, на почетку је приказан као
висок, стасит, космат, како се радња одвија, постаје сед, остарео, одебљао. Његов лик је
грађен као контраст лику, његовог брата, Аранђела. Оно што се везује за Вука и прати га
од почетка до краја романа јесте осећај отуђености и тежња ка идеалу, Русији. Осећај
отуђености изазван је честим сеобама и одласцима у рат. Са породицом одлази из места у
место, нигде не успева да пусти корене, да се дуже задржи. Због рата, више није код куће
него што јесте, то га спречава да оствари емотивну блискост са породицом. На почетку
романа, он делује прилично хладно, безосећајно, избегава да се поздрави са женом пре
одласка у рат. Оставља утисак да у рат иде како би побегао од породице. Не доживљава их
као своје. Њега су брат и отац оженили, он Дафину није изабрао, већ је прихватио, онако
како му је живот наметнуо. Емотивно је дистанциран од ње, али не можемо рећи да не гаји
баш никаква осећања према њој, иако прилично мирно прихвата вест о њеној смрти, од
тог тренутка се нешто у њему мења, рађа се осећај празнине. Делује да се више уморио од
силних одлазака и поздрављања. Према породици он осећа одговорност, због њих иде у
рат, како би могао да им обезбеди бољи живот, да се једног дана скрасе у Русији. Осећа
одговорност и према своме пуку. Труди се да их заштити и да се врате у што већем броју.
У улози ратника упознајемо Вука као прилично амбицизног, труди се да добије виши чин,
трага за лепим и лакшим животом. Иде у сусрет догађајима, активан је, развијен је
трагалачки принцип код њега. Борбама приступа са жаром. Оно што успева да пољуља
његову чврсту вољу је осећај понижености. Његов пук не добија никакву награду за труд,
трпе гладнии, делују дивље, разбарушено, ратују за неку туђу земљу, одвојени су дуго од
породица, бивају рањавани, кажњени и то рађа осећај бесмисла. Оно што спречава Вука да
одустане од свега јесте нада, односно идеал за којим трага, оличен у Русији. Ту ће пронаћи
уточиште, себе, свој идентитет, јер у бесмислу ратовања под туђом заставом и туђим
земљама, почео је да се губи. Интересантна је глава романа у којој се Вук среће са својом
првом љубављу. Он доживљава разочарање јер особу коју је сматрао идеалом женске
лепоте види стару и оронулу, суочава се са осећајем пролазности. Тај осећај пролазности
му помаже да лакше прихвати реалност, све је пролазно и рат, и женидба и женина смрт,
само је Русија вечна. У његовом лику, огледа се судбина свих ратника. Пошли су са
циљем да стекну неко звање, да зараде, да обезбеде лепши живот, а изгубили су много
више, око, руку, ногу, породицу, живот. Њихова трагика огледа се у бесмислу ратовања, и
бесмислу њихових живота, који протичу негде у туђини, далеко од породице.У односу
према пуку, испољава се Вукова одговорност, ауторитативност, али и брижност. Он зна
све о својим војницима, строг је, тражи да буду дисциплиновани, али се такође
заштитнички поставља према њима. Осим што бива изневерен на фронту, не добија виши
чини, ни било какву награду за труд, Вук доживљава и издају од породице. Брат Аранђел
користи Вуково одсуство, како би остварио своју дугогодишњу чежњу, а Дафина чини
прељубу како би скренула пажњу на себе и учинила свој живот мање монотоним. Из
Аранђеловог односа према Вуку, откривамо да је Вук одувек у себи носио неки немир,
био расипник, волео да попије, Аранђел га је увек посматрао као млађег брата, и није
разумео његову потребу за сталним кретањем. Дафина према Вуку осећа чежњу, она је
посесивна и тешко јој падају његови одласци, али му је потчињена и немоћна је да у том
односу били шта промени. У том очају, она чини прељубу, али се одмах каје, плаши се
мужевљеве реакције и стално га сања крвавог. Она је желела да живи мирно, без
сељакања, њена звевза је био и остао Вук. Након што све што има на земљи буде
обесмишљено, Вук окреће главу ка небу, и тражи своју звезду, то је једина нада која му
остаје и даје му снаге да настави даље.

У роману је представљено страдање нације и породице. Приказан је сав бесмисао

ратовања. Све судбине су трагичне, нико не добија, сви су губитници. У лику Вука
Исаковича се огледа судбина целог народа. Вук је комплексна личност, приказан је као
срчан, храбар ратник, али је емотивно огољен, празан. Оно што је опште у његовом лику,
у чему се може сваки човек пронаћи, јесте окретање небу. Општељудска је потреба да се
чак и у безизлазној ситуацији нађе неки циљ, нада, бескрајни круг и у њему звезда, која ће
нам дати снагу да наставимо да се боримо.