Milo Crnjanski - Seobe 1 Inspiraciju za roman Seobe Crnjanski je naao u svome saznanju, kao istoriar po struci, da su stalne seobe

u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obeanom zemljom koja e pruiti utoite, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i itanje memoara Simeona Pievia koji je upravo opisivao vojne poput onih koje e imati polk Vuka Isakovia. Na njega su djelovali i doivljaji iz Prvog svjetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tue ideale, interese i ciljeve. Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugerie, ve roman stanja, kako nam itanje otkriva. emotivno i refleksivno je potisulo dogaaj koji je smo impuls za unutranja preivljavanja, duevne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene enjom i nadom. Vrijeme je istorijsko i tano oznaeno, od proljea 1744. do ljeta 1775. Prostor je, takoer, jasno definisan, ti su zaviaji u sremskim movarama pored Dunava i tuina u evropskim gradovima i na evropskim bojitima. U roman Seobe, ula je vrlo bogata tematika istorijskog, porodinog, psiholokog, moralnog i filozofskog porijekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaeno je vie tema i problema: brani trougao, nesrea i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme prolaznosti i smrti, nitavilo, psiholoki lomovi i preivljavanja, uzaludnost i praznina. Ono to je ostalo kod kue, poe, u seanju njihovom, kao u dui Isakovievoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajui pred sobom sve vie brda, ravnica barovita sa koje poose, doe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle to su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidae se, u njihovim mislima, i slike njihovih ena i dece. Kao i u dui Isakovievoj, i u njihovim duama nastade praznina. Kue i kuita zaboravie, na ene i decu vie nisu mislili, a svoju muku ipak oseahu sve jae. Bi im mrsko da ive i mrsko da se seaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da e se ikad vratiti. Mozgovi im zatupee i ni lica svojih najmilijih vie nisu umeli da sagledaju u zatvorenim svojim oima, pod sklopljenim zazarenim onim kapcima, sa licem izmuenim od tih unutranjih bolova i patnja, vie nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri polasku, postadoe snudeni i ponizni kad su odmicali u tuinu. Nisu vie imali snage da lome i krhaju i ne usuivahu se vie da diraju ene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je priao, bojaljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prooe tuda. Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka, jedan je i storijski koji prati puk Vuka Isakovia po evropskim bojitima, drugi je porodini koji prati zbivanja u domu Iskovia, u ijem su sreditu Aranel Isakovi, Vukov brat i njegova snaha, a Vukova supruga, gospoa Dafina. Romaneskna pria je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirana naslove. Ona prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakovia, brata Aranela i Vukovu enu Dafinu. Ostali akteri su samo okruenje, ilustracija svijeta i mentaliteta u kojem ive i rade glavni junaci. Svi oni su tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera, sudbina,ivota glanih protagonista. U romanu je ostvarena i uzrono - posledina veza meu likovima, predoena slinost sudbinskih nemiovnosti i paralelizam ponaanja i ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjeanja sva tri aktera romaneskne prie. A kad se pogleda ovako u no? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u meseini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvea... to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim uuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li mogue da je sve to jedna bezdana praznina?

U djelu ''Seobe'' tragika srpskog naciona oliena je u liku Vuka Isakovia i u slavonsko podunavskom polku. Vuk Isakovi krenuo je u ratni pohod sa mutnom nadom da se neto napokon moe izmijeniti u njegovom ivotu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zaviaja, pa u tuini zasniva novi, koji je zbog toga nemiran, sklon seobama budui da je nesiguran, podvrgnut tuoj vlasti i u slubi tuim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome to on odlazi na daleke frontove ne znajui gdje ide, ne znajui za ta gine i opet na kraju sa ranjencima i unakaenima se vraa u zaviaj koji mu, opet, i nije pravi zaviaj. Kada Vuk polazi u ratni pohod, daleko ka Rajni, ka Francuskoj, i u tom ratu sve je vie udaljen od svoje ene, stie saznanje o besmislu ratovanja za njega i njegov narod. Vukova traginost time je vea to, ne samo da je razoaran u borbu i zgranut sudbinom svog naroda, ve jo doivljava da ga ena vara sa njegovim sopstvenim bratom. Ako se njegova traginost sagleda u kontekstu naroda iji je predvodnik uoavamo da je pisac vjerovatno, naravno ako trougao: Aranel - Dafina Vuk projektujemo na cijeli nacion, htio da jo pojaa i upotpuni traginost. Vuk Isakovi je istorijska linost. To je onaj Crnobarac, oberkapetan, koji je uestvovao u ratu Nijemaca sa Turcima 1738. godine, i zajedno sa svojim bratom Trifunom komandovao katanima i hajducima koji su poharali Lenicu. Poslije tog rata on je major u Sremu, potpukovnik i pukovnik petrovaradinske pukovnije, ktitor manastira iatovca. Umro je u Mitrovici 1759. u 65. godini ivota. Vuk, po prirodi ratnika dua, umjesti da osjea vlastita zadovoljstva i da ga mue lini problemi, on osjea besmislene probleme rata, osjea probleme svog puka i naroda. Dok Dafina i Aranel doivljavaju line probleme i tragike, dotle Vuk vlastitu situaciju sve vie vidi sa poloajem i problematikom puka Srba, srpskog graniarskog ivlja, koji otvaraju neka bitna pitanja ljudske egzistencije. Dakle, na optem planu cijeli jedan narod, na uem Vukova razoaranost u ratovanje i velike gubitke koji ne vode nigdje. Likovi: Vuk Isakovi Kao i u svakom ivotu, i u ivotu Vuka Isakovia postoje dva razliita perioda, prolost i sadanjost. U prolisti je bio nemiran, memiran trgovakim poslovima , nemiran prema obavezama. u poslovima u kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha. Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni vjetine za taj posao. Lijep i snaan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojnikom ivotu. U sadanjosti, Vuk je zadrao svoju ogromnu snagu, avanturistiki duh, ali sada ima poroicu: mu je i otac. Kao oficir i vojnik, Vuk voli svoje vojnike, trai od njih discipliniu i izvrenje zadatka, ali ih voli i titi, zna svakog u duu , zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim sluenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji ivot za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, slubenik carstva i kao ovek. ivei tim stranim ivotom, po volji tuoj, zar nije, kao rasereen, ostavljao komade svoga bia, nataknute na razne kue, u krajevima kud mu noga nikada vie nee kroiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo i da proe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio rado poao? Ne samo posle smrti to nee vie moi dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga ekahu rado, nego ve ni sada, za ivota, nije mogao da se vrati u mesta gde je proiveo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnenije buenje prolea, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvavom Oseka, ili najtiu tiinu veeri, pod gradom Varadinom, gde se bee naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo vie ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuoj volji. Sa onom stranom ranom to mu

se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, leao nepomian nad utokom Dunava, lebdei izmeu ivota i smrti, u oku sa utom svetlou razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se vie seali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naroito voleo, i plaao, nije ga ni poznala. Aranel Isakovi Dok je Vuk Isakovi bio u stalnom poketu, u linosti Aranela je ststino naelo mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom, bogadstvom. On je olienje graanstva u nastajanju, vrednost i smisao ivota vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost mo i snagu. Aranel vlada ljudima pomou svoje moi i manja. Vjet je trgovac, moe da ostvari sve to eli, nemilosrdan u trgovakim poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter Aranla Isakovia se otkriva iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mlai od Vuka , on se prema njemu ponaao kao prema onom mlaem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moi, Aranel ne moe da ima sve onon to poeli. Kada se zaljubi u Dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire on ne moe da je spasi ni svim novcem i moi koji ima. Mo neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zaostajale lae i kue su postajale nepomine i njegove. Kretahu se po njegovoj elji i njegovim zamislima i uskoro mu se inilo da i kie na njih padaju, a prolea oko njih nastaju, kad on hoe i kako on hoe. Gospoa Dafina Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna linost. Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su oima mua i djevera.Rijetko e kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa unutranjeg stanja. Na poetku romana, viena Vukovim oima i doivljena osjeajem dosade, ona je nejasan lik, njena duevnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Gospoa Dafina je tip fatalne ene ija ljepota i strast izazivaju nesreu. Opsednuta time to je uinila, zapada u halucinantno stanje i povreuje se. Na samrti eli da se vjena sa Aranelom, ali kada umire u njenim oima je lk mua Vuka koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrena do kraja, a njena fatalna ljepota i naglaena ulnost su doneli nesreu samo njoj. Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bia, porodice Isakovia i ljudskih ivota. Ovo je roman i o prolaznosti fizike ljepote, mladosti i sree, o prostorima ljudske sree za kojima se traga, o bjekstvu ovjeka iz jave u san i imaginaciju kao ko mpanzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti. To je roman o fizikim seobama, ali je Crnjanski napisao roman i o metafizikim seobama, o onome to postoji u biu kao htijenje, misao i obuzetost daljinama, visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doivljava kao izvorite mira i ljudske sree. Zaista ima neeg krvavog u propinjanju jednog naroda u bijedi i primitivizmu ka neem visokom, plemenitom i svijetlom. I bolan i humoran je taj donkihotizam Isakovia i njihovih sunarodnika. Seobe su svjedoanstvo istorijske neostvarenosti jednog naroda i njegove kulture. Evropa je pregazila ovaj narod, a on, izgubljen ali gord, nemoan ali ponosan, ne prestaje da se otima svojoj nesrenoj sudbini. Traganje za Serbijom je traganje za obeanom zemljom u kojoj bi se jedan nacion sastavio sa svojim porijeklom, prolou, sa samim sobom. Ali u tom jadnom i namuenom narodu javlja se nada, nada koja je tom narodu zvijezda vodilja. Upravo ta zvijezda vodilja probudie optimizam i volju za dalje pohode. Oni nastavljaju svoje beskonano traganje za identitetom i nastavljaju da prate zvijezdu u beskrajnom plavom krugu. ________________________________

Milo Crnjanski je roen 26. oktobra 1893. godine u ongradu, u

Maarskoj, u osiromaenoj graanskoj porodici, a odrastao je u Temivaru, u patrijarhalnorodoljubivoj sredini koja e mu kult Srbije i njene prolosti usaditi u duu kao najdrau relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih deijih i deakih godina doivljavao je u tipino nacionalnim i verskim sadrajima: crkvena kola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadunica, veernje prie i pesme o Srbiji, hajduiji i nabijanju na kolac - sve se to u deakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresuan izvor nada, radosti, sumnji, razoaranja i podizanja. Na samom poetku Prvog svetskog rata Milo Crnjanski je doiveo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamnikog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojni ka i poslali ga galicijski front da juria na Ruse. Vei deo vremena iz tih traginih ratnih dana Milo Crnjanski provodi u samoi ratne bolnice, vie uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoi. I u poeziji i u ivotu on ivi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Oseao se tada pripadnikom naprednih drutvenih snaga i glasno se izjanjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog drutvenog taloga donesenog iz rata. Knjievno stvaranje Miloa Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nae nov jezik i izraz za nove teme i sadraje. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Milo Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama sv oga ivota, on je s radou ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posveenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja oseanja povratnika sa duge ivotne odiseje...

Vuk Isakovic -Krenuo je u ratni pohod sa mutnom nadom da se nesto napokon moze izmeniti u njegovom zivotu i sudbini njegovog naroda koji je izgnan iz svog pravog zavicaja,u tudjini zasniva novi;nemiran je;skloz seobama -Shvata besmisao ratovanja -Razocaran je u borbu -Vuk Isakovic je istorijska licnost-ucestvovao je u ratu Nemaca sa Turcima 1738. Posle je bio major u Sremu. -On oseca probleme svog puka i naroda Slavonsko-podunavski puk -Predstavlja ceo srpski narod -Sele se s ratista na ratiste i ginu za tudje interese -stalno su u pokretu;vojnike je strah tudjine,neizvesnosti -u njima su izmesani nostalgija,zla slutnja,tuga,praznina,strah i potistenost -to je mnostvo seljaka,nadnicara i kmetova;mokrih,gladnih ljudi koji se bore za tudje interede jer zive na tudjoj zemlji -prevareni su,iskorisceni,izigrani -beznadje olaksava misao o seobama i Rusiji -nada-zvezda vodilja-u beskrajnom plavom krugu-traganje za identitetom i ognjistima

Pricha pochinje odlaskom Vuka Isakovicha u rat. Opisana scena njegove noci provedene sa zhenom (zhena plache i kuka). On odlazi u vojsku ne pozdravivshi se sa zhenom (na prevaru). Onda negde za nekom vecherom pokushavaju da ga pokatoliche.Takodje scene vojnika koji siluju i kradu po selu jer im je to poslednja noc pre odlaska. Slede opisi odnosa zhene Vuka Isakovicha, gospozhe Dafine, i njenog devera Arandjela Isakovicha Vukovog brata. Vuk je debeo i krupan,sklon seobama i sanja da se preseli u Rusiju, a Arandjel totalna suprotnost,suv, zhgoljav i visok, nema porodicu, dobar je trgovac je i zheli da se ukoreni na jednom mestu. Arandjel je oduvek zhudeo za Dafinom, on ju je zapravo i kupio za svog brata Vuka. S Vukovim odlaskom u rat, na Arandjelu je ostalo da brine o Dafini i deci. Dafina sa decom dolazi u Arandjelovu kucu, i on joj se svakim danom sve vishe priblizhava. Jednom prilikom dok je prevozio konje preko reke, Arandjel se povredi (dozhivi nesrecu) i bolnog ga odvedu pravo u Dafininu sobu. Posle dosta opisa trenutnog psihichkog stanja Arandjela i gdje Dafine, oni najzad vode ljubav (pih, bash ta scena nije opisana). Ona se budi i kad shvati shta se dogodilo, pochne da razmishlja (mada posle duzhe serije plakanja) da se preuda za Arandjela. Arandjel se do kasno nije vratio kuci, pa je ona chekajuci ga pochela da halucinira Vuka Isakovicha (krvavog i ranjenog) i pada u nesvest, udari se i izgubi bebu. Niko joj nije dolazio u posetu, svi su je izbegavali, zbabala se, poruzhnela, i reshila da se ipak preuda za Arandjela (mislila je da je muzh nije voleo, da je zato pobegao u rat). Pricha se vraca na Vuka, opisi puta njegovih vojnika, kuda su prolazili, o chemu su razmishljali, kako su vezhbali i polako zaboravljali svoje porodice. Onda je stigla vest da ce doci Princeza Mati *zhena Alexandra Virtembershkog u drushtvu svog sina da obidje svlavonsko-podunavski puk.Sledi pricha o Vuku i Princezi Mati. Oni nisu bili ljubavnici, ali su osecali neku privlachnost, ona ga je izazivala, a svima je govorila kako ga smatra detetom. Vuk se tada josh nije bio ozhenio i bio je mlad, lep, zgodan. Ona je tek pred njegov odlazak shvatila shta gubi i pokajala se shto nije bila sa njim. Chak je tad, u poslednjem trenutku, iscenirala pad njene ogrlice kroz prozor da bi se priblizhili prozoru i privili jedno uz drugo, ali je od uzbudjenja pala u nesvest. I sada, kada su se ponovo videli, jedno drugom su delovali odvratno *pa kako i ne bi posle 30 godina. Dalje se opisuje rat i stradanja, misli Vuka Isakovicha koji se sve manje osecao kao chovek a vishe kao ljushtura, ili nechija igrachka, i shvata da je iskorishcen, i javljaju mu se chudni snovi javlja mu se andjeo i sanja kako udaje cerku koja izgleda kao Princeza Mati iz mladjih dana (kada je bila lepa).

Najzad, kada je zaboravio da ima zhenu i decu, stizhe mu vest kako mu je zhena umrla.Pricha se vraca na poslednje trenutke gdja Dafine.Dok je umirala, mashtala je da je muzh kraj nje i celog zhivota je zamishljala kako njega dovode krvavog iz bojishta, i sada joj je neshvatljivo kako ona umire pre njega.Isto tako joj se dever Arandjel svakog trenutka chinio sve lepshi i kao od cilibara, pa se opet vracala trenucima provedenim s muzhem na pochetku braka....sve vreme je protivrechna. Dok je ona umirala, Arandjel je krenuo da trazhi patrijarha, kako ga je ona zamolila, iako je znao da ce ona umreti, jer su lekari rekli kako je ona sama popila neshto da bi pobacila dete, i da joj sada utroba truli i zato krvari ili joj utroba krvari pa zato neshto unutra truli (!?!) Patrijarh nije zheleo da vidi Arandjela jer se verovatno prochulo da on bludnichi sa snahom, pa se ovaj isvadjao sa sveshtenicima i krenuo nazad. U povratku je video monaha kako pokushava da sam sebe nabije na kolac. Uspeo je da ubedi nekog episkopa da vode Dafinu u jazak jer tamo ima neka sveta vodica koja mozhe sigurno da je izlechi, i obecao je da ce imanje zaveshtati crkvi, kao i da ce se zamonashiti. Mislim, chovek se napio pa je svashta lupetao. Kad se otrznio nije mogao da veruje kakve je gluposti zamalo uchinio. Kuci je stigao u trenutku kad je Dafina konachno umirala i kukao i plakao nad njom kao onaj monah koji je pokushavao ono sa kolcem ili kocem kako vec. Pricha se vraca na Vuka. Seobe su opet krenule, njegov puk je najvishe izginuo u ratu....Usput su i Dafinu sahranili. U selu, Dafinu su pamtili kao veshticu, demona, sve loshe shto se deshavalo pripisivali su njoj. Samo je Arandjel pamtio kao predivnu. Arandjelov sluga, da bi se oslobodio demona Dafine, zabio je glogov kolac u njen grob, ali mu se desila nesreca, i zapravo tu ide neka totalno nerazumljiva prichica o Stani razvratnici i njenom mrtvom muzhu Arkadiju (Vukov sluga) i Anantiju i svima njima se neshto prividja....nishta mi nije bilo jasno. Ali mislim da taj deo i nije toliko bitan. Onda je u selo stigla vest da je Vuk i josh vojnika zhivo i da se vracaju kuci. Opet se prebacuje na Vuka, opisuje njegov povratak kuci i THE END