Ана Карењина – мишљење

Љубав је најлепше и најjаче осећање које влада светом. Она гаси разум
и човек је спреман на све да би је остварио. Водећи се овим мислима
покушавам да разумем Ану Карењину која се препустила својим осећањима
и одрекла се свега што је имала, у претходном животу.

Ана Карењина, пратила је своје срце, некако је све што је имала

одбацила зарад праве љубави која ју је и дотукла на крају. Живела је у на
први поглед срећном браку за остале људе, али у себи осећала је велику
празнину и неоствареност у улози жене. Том браку недостајала је љубав,
емоције, страсти, што је ану изједало изнутра. У тренутку када упознаје
Алексеја Вронског као да се буди из неког вечитог сна. Из неког њој
непознатог разлога Вронски је у њој пробудио успавану страст и жељу за
животом. Анине моралне вредности стајале су на пут њеним жељама. Она
није била спремна на борбу против саме себе. У самом почетку њиховог
дружења она је одолела прељуби, али упорност Вронског и њена жеља за
правом љубави су је навели на грех. У том тренутку у делу нисам знао на који
начин да осудим тај чин. Знајући све описе њеног живота са Карењином,
једино ми се у глави оцртавао мали Серјожа који остаје касније без мајке.
Тада је на неки начин понизила и себе и породицу као и њено дете.
Одабрала је улогу жене уместо мајке. Од тренутка када је заволела Вронског,
она је цео свој живот посветила њему. За мужа није марила и једини разлог
зашто је остала са њим је био њихов син. Наиме, Ана је била растрзана
између љубави према љубавнику и према сину, до тада, син је био једино
биће које је волела. Он је добијао сву њену љубав и пажњу. Улога мајке била
је нешто на шта је била најпоноснија, али временом је страст превагнула и
она је напустила сина и отишла са Вронским. Ни новорођена ћерка није
доносила много радости, нити је Ана бринула о њој као што је то раније
чинила са сином. Сада када је имала крај себе човека за кога ју је везивала
готово опсесивна љубав, улога мајке није јој била толико важна. Очекивала је
да ће се Вронски потпуно посветити само њој, као што је она њему.
Љубомора се увукла у њено срце и мислила је да је он вара сваки пут када
није поред ње. Превелика љубав према Вронском учинила је несрећном и
љубоморном. Живела је у страху да ће је оставити. Уместо среће доживела је
патњу и бол. У њој се јавила само једна мисао, како да се ослободи свих
мука. Сада долази на ред питање да ли је све то вредело? Иако свако ко чита
дело приступа њему из другог угла и свако има своје границе моралности
могао бих ово да оправдам једино по томе што је Ана у једном тренутку била
најсрећнија жена на свету уз истинску љубав о којој је сањала и која јој је
била ускраћена. Изгледа да је у покушају да спасе брак свог брата, дошла до
пропасти свог брака. У неким погледима Ану и поштујем и схватам, јер је
урадила оно што већина из тог друштва није смело, али ипак не могу да
схватим то да је било који мушкарац могао бити изнад њеног сина, за кога
није смела да се убије.

Сви грешимо, наше одлуке су често нерационалне и непромишљене

али треба размислити пре него што одлучимо да променимо живот из
корена, с тога је и Ана требало да размисли које последице доноси њена
одлука. Тешко је дати суд а бити равнодушан. Никада је нећу разумети као
мајку и супругу, али је разумем као жену.