Filozofski fakultet Novi Sad

srpska knjievnost i jezik

Kritika ljudskih poroka u pesnitvu srpskih

klasicista
(Aleksije Vezili i Jovan Sterija Popovi)

Mentor: Sava Damjanov

Marija Burli

Student:

januar, 2015.
Novi Sad

Netampanu odu, od dvadeset osam stihova, pie mu pozorje. Ovom prvom

srpskom komediografu i smehotvorcu, u jo jedva postavljenim prvim
daskama za izvedbu. ovek vuje samotnjake udi, nenog telesnog
sastava, velika linost i prvi uitelj i kritiar mladih pozorinih diletanata i
glumaca. Sa jednom rukom suvom, a samo drugom sposobnom za rad, ovaj
stvaralac meu zemljodelcima uinio je da ivi veno.
Kako ni predmeti ni ideje nikome nisu dati u veno vlasnitvo, moemo s
pravom za Steriju rei da je tvorac originalnih dela. Svaka njegova komedija
ostaje izvorna, iako moemo primetiti podudarnost s nekim Molijerovim
likovima, svakako ne moemo rei kako to umanjuje njegovu slavu. Veni
pisac podario nam je likove i karaktere koji su stalno veiti, te s tim u vezi
mnoge od njih moemo pronai i u ovom naem ve prosveenom veku,
vie od sto pedeset godina nakon Jovana Popovia.
Koraajui pravolinijski, poput radnje u njegovim delima, zaoh u ulicu
Modene. Daje se predstava na njegovom pozorju u Novom Sadu. Karta
bagatelna, vee prohladno, ja zanesena pooh.
Eh, da nam je danas spokojne izni da moemo Sterijinog Jovana Popovia
ostaviti da bez davorja ivi na sceni. Njega koji je Davorje napisao, koji tui
za posrnuem gradanina svog vremena.
Dopustite da vam ispriam priu o Emi, pitomici. Seam se naeg prvog
susreta. Rekla mi je svoje ime i godine roena je 1838. Smejala sam joj se,
vie nisam sigurna zbog ega. Zima je bila. Jovan me upoznao s njom; a ja
nikada nisam osetila potrebu da budemo naroito bliske. Oseala sam da je
dovoljno to to znam za nju, to postoji u mojim zaturenim mislima. No, ko e
zabraniti gluposti da kad tad ispliva. Eh da mi je sada ta jedna Ema, s njom
bih ja lako. Nikle su mnoge, narasle jo neke Eme, Feme, Neme koje govore
2

brzo do iice, ali malo ta pametno kau. Nema toliko dalekih puteva kojim
bih koraala u nameri da ih zaobiem. Ono to ne eli uglavnom te snae.
Ne elim ja da menjam svet, ionako nita obinije nije ee od toga. Vreme
e satreti sve, kao to je i Herkula samog, ali Feme, Neme i Eme nee. One
ne nose neka veita dela naspram ivota kratkog ko san, ali nose veitu
istinu i esticu sebe u nekoj potonjoj, jednakoj. I tako u krug, iz jednog
vremena u novo vreme, od Molijera do Jovana Popovia; svako vreme ima
svoje Feme.
A meni do noblesa i nije toliko stalo. Meni je dosta da stojim i gajim svog
sutastva kras i verujem da e jednog dana, moda ba ovog, istina i glupost
boj biti.
Seam se jo, sneg je i dalje osvetljavao puteve. Nakon zavrenog kolskog
asa Jovan me pozvao u novootvorenu kafe-knjiaru na aicu razgovora i
vru aj. Primetio sam kako me radoznalo posmatra, moda bi trebalo bolje
da se upoznamo, rekao je tada, sasvim milo. Nisam mogla da ga odbijem,
bio je u pravu. Zanimala sam se za svaki deo njegovog spokojnog ivota.
Uvek je ostavljao taj utisak, ponekad pomalo melanholian i usamljeniki
tuan, ali nadasve brian i osetan. To to sam znala ili zakljuivala o njemu
nije mi bilo dovoljno. Veliki uitelj, zanesen u dela Milovana Vidakovia i
stihove Aleksija Vezilia i Lukijana Muickog. Drhtala sam, od uzbuenja ili od
ushienja, nisam znala. Uputili smo se u kafe knjiaru. Velikim slovima
ispisano Rodogubci stajalo je iznad ulaznih vrata. Do samog ulaza sedeo je,
pomalo neprimereno, nekakav nemarni ovek. Izgledao je kao da ne mari da
li je kasno ili rano, da li vrana gae ili slavuj peva; njemu je svejedno 1. Tu
spazismo i Emu, onu s kojom me upoznao pre nekoliko dana. Izgledala mi je
strano, kao da se malo promenila, kao i da je naglasak promenila, ak
nekoliko rei u naem kratkom razgovoru nisam razumela, kao da je
promrmljala neto na francuskom ili nemakom jeziku. Zar se ljudi tako brzo
1 Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1972.
godine, 243. strana

menjaju, pomislila sam, ali sam outala. Unutra se nalazilo nekoliko klasika
Homer, Horacije, Platon, korpa cvea, etiri ogledala na zidu i devet votanih
svea. Izgledalo mi je kao da tu pije aj svaki dan, kao da to mesto poznaje
koliko ovek moe poznavati svoj stih, pesmu ili neko drugo svoje delo.
Ljubazno mi je namestio stolicu, seli smo; naruila sam kafu klasino, a on
je zatraio uobiajno au vina s ledom i malo vode. Ponudio me duvanom;
iako ne puim prihvatila sam, da mu pravim drutvo. Ni on nije pua, kae.
Zapalio mi je cigaretu, zahvalio se, a potom zapalio i svoju onom rukom,
uvue jedan dim i iz plua s dimom izusti reenicu: Molim Vas, ovo vee ne
shvatajte ozbiljno, i ne govorite nikome o njemu. U meni se glas sledi,
iznenadila me njegova iskrenost i otvorenost.
Priao mi je o svojoj Pijaci Vrakoj, gde je iveo u kui sa svojom majkom
Julijanom. S velikom ljubavlju izgovarao je njeno ime. Priao o tamonjim
prvim susretima s arinlijama sa otmenije (desne) i poronije (leve) strane
Pijace. Jo tamo upoznao se s njihovom graboljivosti, manijatvima,
nastranostima i bezdujima, ak.2
Oca nije spominjao. Kasnije sam saznala da je njegova greeska mudrost
elela da mu sin bude trgovac, kao i on to je bio. Izgleda da je sukob izmeu
njih dvojice bila neizbena. Govorio je samo o Kir Janji. Kau da su njih
dvojica bili vrlo bliski; kae da je on bio rob poroka uslovljenog jednim
poretkom koji je tragian, a u isto vreme i komian. Priao je o svom starijem
prijatelju Dimitriju Tirolu, o Aleksiju Veziliu, o grkim stoicima i rimskim
moralistima. Govorio je i o Vidakoviu, onako oseajno. alio je, kao mlai
prijatelj i potovalac, za njegovom oinskom sudbinom i nemoralnim
sinovima koji su mu se podsmehnuli i odbacili ga. Kritikovao je njihove
grene i misli porone. Govorio je o karakterima, o modi, smejali smo se Emi
s kojom me upoznao par dana pre ovog naeg susreta, i palio je cigaretu,
jednu za drugom, i pio je vino s ledom, a potom bez leda Ne znam, mislim
2 Tokin Milan, Pijaca: kola potonjeg komediografa, Zavod za izdavanje udbenika,
Beograd, 1965. godine, 202. strana

da je vrsto stajao nogama na zemlji i da nije bio poroan ovek. Bio je samo
ovek sa svim svojim slabostima. Govorio mi je o porocima, citirao Vezilia:



3
Pitala sam ga sve. Pitala sam ga zato je stvorio Femu, tu vazduhokradicu, i
zato sada sve te neme Feme planetom hodaju. Odgovorio mi je, koncizno:
Smeje im se, zar ne? Eto od njih koristi.
Priao je dugo o starici Staniji, koja se razbolela od jeda i od uda u Beogradu
sada. Pria kako je na onoj strani Dunava i Save videla sve sam goli
bezobrazluk, mlade koji se dre za ruku, idu na neke balove i tamo igraju
nepristojne igre. Zaista, kakva je polza od tih mladalakih poroka? Pomenuo
je tad, onako usputno, kako ima nameru da napie komediju o tome.
Neumorno je priao, i dosipao vino. Ali, nije bio veseljak. ivot ga je nainio
pesimistom; dugo i polako govorio je o nitavilu sveta i o veliini bola. Pitala
sam se, da li je svet istinski toliko gorak i moralno posrnuo kada se jedan
smehotvorac zapravo smeje samo u delima. Govorio je o grobovima koje
treba doekati te da e ovek jedino u njima pronai odmor i mir. Iznenadio
me nain na koji pria o svome vremenu. On se suprotstavlja i naglas
iskazuje svoje neslaganje i ne prihvata nevaljalstva. Pomislila sam, mora da
je ast poznavati ga ovog usamljenika i moralistu, u doba opte porone
mnoine. Nemilosrdan prema lanim rodogubcima, malograanskim
porocima koji proizilaze iz nesolidarnosti naeg graanskog stalea. Govorio
je da e taj cinizam gradanina trajati jo stotinama godina.
Govorio je o teatru kao koli gde se ljudi ue, i insistirao je na prosveenju i
poduavanju. Nita manje, svakako, nisam ni oekivala od svog profesora
3 Vezili Aleksije, Kratkoje napisanije o spokojnoj izni, priredila: Mirjana D.
Stefanovi, Slubeni glasnik, Beograd, 2011. godine

latinskog jezika, ali tolikoj ushienosti i revnosti

4, te o popravljanju naravi tako to bi se
5 klonili poroka koji bi ga bacilli u propast.
Pitala sam ga zato tako gorke pilule ljudskih slabosti i poroka uvija u arene
hartije ale i humora. Odgovorio mi je da je to zato to ala produava ivot,
umekava naravi, i ini da se ovek od oveka kao rua od ika razlikuje. 6
No je odmakla, a on je izgledao mamurno. Htedoh da ga iskritikujem, da mu
prekorim to ini upravo ono to je celu no podvrgavao kritici, da mu kaem
da nije zdravo, da mu to ne pomae da trezveno misli, ali ko sam ja da o
tome sudim? Pa i on je samo ovek. On sve to makar uvia i tome se ismeva,
ini da se i drugi ljudi smeju tim neizleivim ludostima, a i pijan je pun
krasnoreja vie no neki trezan um. Dogori i poslednja svea i uvideh da je
vreme da se rastanemo. Odrastao u tvrdiluku, a ipak tako nesebino prosu
nekoliko dukata na sto te isplati popijeno i ostavi i neto bakia nervoznoj,
mladoj konobarici. Usput mi je recitovao stihove svojih pesama i ponovo
pominjao starca Vidaa, i kao upozoravajui ga kako ga muze trae, sve vie
i vie je urio. Tad mu se povrati snaga izgubljena u piu, i kao da stranca
ugleda pored sebe naglo ustuknu i promrmlja:
` .7 Pozdravi me i otide.

4 Jevti Borivoje, Sterija: O stopedesetogodinjici roenja i stogodinjici smrti, Zavod

za izdavanje udbenika, Beograd, 1965. godine, 150. strana

5 Isto

6 Popovi Jovan, Roman bez romana, Nolit, Beograd, 1982. godine

7 Milisavac, ivan, Jovan Sterija Popovi, Matica srpska, Novi Sad, 1958. 76. strana

Od te veeri, malo po malo, koraala sam u svet u kasnim veernjim

asovima, skrivala se od kie po memljivim haustorima i tu ostajala,
razgovarala s ekaima vozova i prodavcima duvana, nosila Vezilia u
malenoj zelenoj torbi, itala kako taj moj svet kritikuje i razumela svaku
njegovu re, ali ga nisam sledila. Besmertna je lepota poroka. Pitam se, da li
je Jovan St. Popovi sledio Vezilia, ili je poput mene, bio odan porocima. I
nigde ne vidim oveka oko sebe ve samo grabljivca koji svet smatra za svoj,
8, svuda je sebinost i ljudi su sluge i robovi sebinosti.
9, i ovek ne zna za pravdu gde mu se pokae korist.
` .10
ak i maleno povijeno dete koje lei u kolevci, u rukama majke, na pustoj
ulici, propalo je podmitljivo se smei. Pitam se, kada bi nam dolo zlatno
vreme. da ako bi svima bilo milo itati i kada bi svako inio svoju dunost
i uvao svoj amanet; kada se za zemlju ne bi prodavalo nebo... mora da bi
tada bilo vie reda. U taj mah pogled mi skliznu na veliki natpis na zidinama
one godinama oruene kue: Ime Srba, ma i krv. Pomislih na tren da je
previe krvi uz ime Srbina i taman se spremih da izvrim neizgovoreni
monolog kritike nepoznatom autoru to svaki porok neobuzdanosti vezuje za
na narod, al` taj stih mi se uini poznat. Da, Jovan Popovi je. Nita se ne
menja. Stvari o kojima on pie i peva svuda su oko nas, lani rodoljubci uvek
su prisutni, pa i na istim onim zidinama, u istim, praznim i iz gneva izlupanim
aama u toj istoj zemlji i kafanama i neretko samim i bespokojnim noima s
Vlaiima. Isti uzdasi su, iste patnje i ljubavi, isti problemi i poroci. I sve je
8 Isto

9 Isto

10 Isto

 .11 Ista beda na zemlji, .12

Misli mi prekide britki vetar koji po ovoj ravnici strie. Ne da mi da se
skoncentriem. Promrzavam, al` domu neu. Nisam sama. Savest mi nije
spokojna, svuda me kao veran drug prati. .13 Potera me u
kafanu iz koje sam pre nekoliko dana izbegla, a sa sovjesti u njoj ostala.
Grene su mi misli koje pokuae da me opravdaju ta radim ovde? Je li
samoj eni na takvom mestu mesto? Koga ekam? Znam, ekam objanjenje.
ta me od te veeri tera nespokojnoj izni. Je li ovek proklet da se s
prokletstvom pod ruku hvata? Setih se da u torbi uvam Vezilia. Jovan mi je
nedavno poklonio njegove Kratkoje napisanije o spokojnoj izni. Pitala sam
se tada ta e mi, sada znam. Prokleti smo, odani porocima.
Vidim, itate pevca spokojnija izni, obrati mi se od dima ogrezao, jak, ali u
isto vreme i godinama ve oslabeo muki glas iz seije s moje desne strane.
Pa, sledite li Jakovljeve lestvice? nastavi. Odolevate li porocima i
iskuenjima?
Ostadoh iznenaena i bezmalo zbunjena, Kako je mogue da toliko toga o
meni zna neki neznanac samo na osnovu knjige koju itam, pomislih. Jesu
li nae knjige ogledalo naih misli i naeg ivota? Ako je tako, onda je Jovan
besporoni, sentimentalni... Najednom, misao mi prekide oseaj da me
radoznali gospodin u dugakom kaputu posmatra pokuavajui da dozna o
emu to sada mislim i zato mu ne odgovaram.
Da, koristan poklon. rekoh, i brzo spustih pogled i nastavih da itam.
Pa, ako je koristan, onda mora da se pridravate svih naela o spokojnom
11 Isto, 137. strana

12 Isto, 22. strana

13 Milisavac, ivan, Jovan Sterija Popovi, Matica srpska, Novi Sad, 1958., 65.
strana

ivotu koje pominje Vezili. izusti upitno.

Ne rekoh. Nekad nas upoznavanje s poronou i problemima samo
pribliava istim. Zvui potpuno nerazumno, jel` da?

, .
Oprostite, vi to citirate Jovana Steriju Popovia? upitah.
Da, znate, Jovan je moj uenik. ree.
Oprostite na ovom neslavnom susretu generacija, drago mi je, Jovan je moj
poduitelj.
To vee u meni je probudilo neobuzdanu elju da dosanjam veiti mir i spokoj
koji Jovan Popovi stavlja u pesme kao krunu ivota. Nakon jo nekoliko
razmenjenih rei s gospodinom Milovanom, odluila sam da se uputim na
gradsko groblje. Predpostavljam da je u ove, iako sitne sate, ipak otvoreno.
Nosei sa sobom knjigu korisnu i misli tee od olova, oseajui kako udiem
zavist, zlobu i nesitost elja i bludodejaniji ovih prolaznih gradanina. Pred
sobom ugledah groblje taj sladak zaklon.14 Osetih umor, ali posle kojih
muka, i misli mi prekide neija sasuena ruka.
Probudi me aplauz i predstava je ve bila gotova. Glumci su na daskama i
zahvalno se smee. Publika jo zadovoljnije uzvikuje. A gde sam ja to
odlutala? Moda se ovi ljudi smeju predstavi odigranoj u mojoj glavi. Moda,
a ako ne, za nju vie niko nee uti. Deo mene se stidi pitam se kako sam
dozvolila snu da me savlada i grenim mislima da me obuzmu. Deo mene
iskreno eli da je ovaj san istina. Pa zar je sad sve ovo ,
?15

14 Milisavac, ivan, Jovan Sterija Popovi, Matica srpska, Novi Sad, 1958., 22.
strana

15 Isto, 137. strana

10

Literatura:
Popovi, Sterija Jovan, Pokondirena tikva, Politika, narodna knjiga,
Beograd, 2005. godine
uri, Vojislav, Jovan Sterija Popovi, Zavod za izdavanje
udbenika Socijalistike Republike Srbije, Beograd, 1965. godine
Leskovac, Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska,
Novi Sad, 1972. godine
Milisavac, ivan, Jovan Sterija Popovi, Matica srpska, Novi Sad,
1958. godine
uri, Lazar, Srpske knjige i srpski pisci 18. veka, Knjievna
zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988. godine
Stefanovi, D. Mirjana, Kratkoje napisanije o spokojnoj izni,
Slubeni glasnik, Beograd, 2011. godine
Popovi, Jovan, Roman bez romana, Nolit, Beograd, 1982. godine
Milievi, ivko, Radoznalosti, Minerva, Subotica, 1954. godine

11