Cehov-Sabrana-Dela 7

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА
А.П. ЧЕХОВ
СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7
САБРАНА ДЕЛА – том 7
1974

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7
САДРЖАЈ
1. Двобој (Превео: Mихаило Подољски; ред. M. M. Пешић)
2. Жена (Превео: Петар Mитропан)
3. Историја једног трговинског предузећа (Превео: Александар Терзић)
4. Суседи (Превео: Александар Терзић)
5. Павиљон бр. 6 (Превео: Mихаило Подољски; ред. M.M. Пешић)
6. Страх (Превео: Mиодраг M. Пешић)
7. Прича непознатог човека (Превео: Mиодраг M. Пешић)
8. Волођа велики и Волођа мали (Превео: Александар Терзић)
9. Ротшилдова виолина (Превео: Mиодраг M. Пешић )
10. Студент (Превео: Александар Терзић)
ДВОБОЈ
Било је осам часова ујутру — време кад се официри, чиновници и излетници после вреле, запарне
ноћи купају у мору, па затим иду у павиљон на кафу или чај. Иван Андреич Лајевски, младић од својих
двадесет осам година, мршав и плав, са капом чиновника министарства финансија и у собним ципелама,
кад дође на купање, затече на обали безброј познаника, а међу њима и свог пријатеља, војног лекара
Самојљенка.
Велике ошишане главе, кратка врата, црвена лица, носат, густих и црних обрва и седих залисака,
гојазан, поднадуо, уз то с промуклим војничким басом, тај Самојљенко је код сваког дошљака остављао
непријатан утисак да је грубијан и гунђало, али већ после два -три дана од првих сусрета његово лице је
изгледало необично благо, пријатно, чак и лепо. И поред све његове неспретности и некако суровог
изгледа, то је био човек миран, бескрајно добар, добродушан и услужан. Са целим светом у граду он је био
на „ти", свима је давао новац на зајам, све је лечио, свима проводаџисао, мирио, организовао излете, на
којима би сам пекао ражњиће и кувао врло укусну чорбу од скуша; увек се заузимао за некога, молио и увек
се нечему радовао. По општем мишљењу био је без мана, и имао је само две слабе стране: пре свега, он
се стидео своје доброте и трудио се да је прикрије суровим изгледом и привидном грубошћу, а затим је
волео да га лекарски помоћници и војници зову „ваше превасходство", иако је био тек државни саветник. 1
— Одговори ми, Александре Давидичу, на једно питање — поче Лајевски, кад обојица, и он и
Самојљенко, уђоше у воду до самих рамена. — Допустимо да си заволео неку жену и живиш с њом; живео
си с њом, рецимо, више од две године, па си после, као што се догађа, престао да је волиш и почнеш
осећати да ти је она туђа. Шта би ти урадио у том случају?
— Врло једноставно. Губи се, лепотице моја, одакле си и дошла, па квит!
— Лако је то рећи! Али ако жена нема куда да иде? Самохрана је, без родбине, без иједне паре, не
уме да ради...
— Па шта? Пет стотина, једном засвагда, или двадесет пет месечно, па готова ствар. Врло просто.
— Допустимо да ти имаш и пет стотина двадесет пет месечно, али жена о којој ја говорим,
интелигентна је и горда. Зар би се ти усудио да јој понудиш новац? И на који начин?
Самојљенко је хтео нешто да каже, али у том тренутку велики талас поклопи обојицу, затим удари о
обалу и уз хуку пође натраг по шљунку. Пријатељи изађоше на обалу и почеше да се облаче.
— Дабоме, тешко је живети са женом кад је не волиш — рече Самојљенко, истресајући песак из
чизме. — Али треба, Вања, резоновати као човек. Да се мени тако нешто деси, никада јој не бих показао да
је више не волим, и живео бих с њом до краја живота.
Наједном се он застиде својих речи; трже се и рече:
— Што се мене тиче, жена, уопште, може и да не буде. Нека их ђаво носи!
Пријатељи су се обукли и пошли у бифе. Овде је Самојљенко био код своје куће, имао је чак и своје
посуђе. Сваког јутра доносили су му на послужавнику шољу кафе, велику избрушену чашу са водом и
ледом и чашицу коњака; он би пре свега попио коњак, затим врућу кафу, па најзад воду са ледом, и то је
све морало бити веома укусно, јер кад то попије, очи му се ужагре, он обема рукама глади залиске и говори,
гледајући у море:
— Необично диван изглед!
После дуге ноћи, проведене у невеселом и некорисном размишљању, које му је сметало да спава и
које као да је повећавало ноћну запару и мрак, Лајевски се осећао сломљен и тром. После купања и кафе
није му било ништа боље.
— Да наставимо, Александре Давидичу, наш разговор — рече он. Нећу да тајим и казаћу ти као
пријатељу, отворено: моји су односи са Надеждом Фјодоровном рђави... врло рђави! Опрости што те
1
У царској Русији чиновник пете класе. — Прим. прев.
Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 2/ 129

увлачим у своје тајне, али осећам потребу да се неком поверим.

Предосећајући о чему ће бити говора, Самојљенко обори очи и поче лупкати прстима по столу.
— Живео сам с њом две године, а сада је више не волим — настави Лајевски — то јест, тачније,
схватио сам да ту уопште није било никакве љубави... Ове две године биле су — варка.
Лајевски је имао навику да за време разговора пажљиво разгледа своје румене дланове, да гризе
нокте или да прстима гужва мажетне. И сада је то исто чинио.
— Ја врло добро разумем да ми ти не можеш помоћи — рече он — али ипак ти причам, јер је за нас
баксузе и сувишне људе једини спас у разговорима. Ја морам да проценим сваки свој поступак, да нађем
смисао и оправдање свом бесмисленом животу у нечијим теоријама, у типовима из књижевности, у томе, на
пример, да се ми, племићи, дегенеришемо итд.. . Прошле ноћи, на пример, тешио сам се тиме што сам све
време мислио: ох, како је у праву Толстој, тотално у праву! И од тога ми беше лакше. Заиста, брајко, велики
је то писац! Mа шта рекли.
Самојљенко, који није никада читао Толстојева дела и сваког дана се спремао да их прочита, збуни
се и рече:
— Тако је, сви писци пишу захваљујући својој фантазији, док он узима све из стварног живота...
— Боже мој — уздахну Лајевски — колико нас је унаказила цивилизација! Заволео сам удату жену;
и она мене... Били су код нас у почетку и пољупци, и тихе вечери, и заклетве, и Спенсер, и идеали, и
заједнички интереси... Какве ли лажи! Mи смо, у ствари, бежали од њеног мужа, а заваравали се да бежимо
од празног живота наше интелигенције. Mи смо замишљали нашу будућност овако: прво ћемо на Кавказ,
док се не упознамо са приликама и људима. Па ћу онда навући чиновничку униформу и служићу, а затим
ћемо полако купити парче земље, радићемо у зноју лица свога и стећи ћемо виноград, њиву и остало. Да си
ти био на моме месту или онај твој зоолог фон Корен, ви бисте, вероватно, са Надеждом Фјодоровном
провели тридесет година и оставили вашим наследницима одличан виноград и једно хиљаду хектара
кукуруза, а ја сам осетио да сам банкрот већ од првог дана. У граду је неподношљива врућина, досада,
нигде живе душе, а кад изађеш у околину, теби се чини да су ту под сваким жбуном и каменом читаве
фаланге шкорпија и змија, а иза поља брда и пустиња. Туђи људи, туђа природа, јадна култура — све ово,
брајко, није баш тако лако, као шетати по Невском проспекту у бунди, под руку са Надеждом Фјодоровном и
заносити се топлим јужним крајевима. Ту је потребна борба не на живот, већ на смрт, а ја, какав сам ти
борац? Јадан неурастеник, нерадник... Од првог тренутка схватио сам да моје сањарије о радном животу и
о винограду не вреде ни пребијене паре. А што се тиче љубави, морам да ти кажем да је живот са женом
која је читала Спенсера и пошла за тобом на крај света, исто тако неинтересантан као и са ма којом
Анфисом или Акуљином. И ту такође заудара на пеглу, пудер и лекарије, и ту су папилотне свако јутро, и ту
је самообмана...
— Е, без пегле се не може у домаћинству — рече Самојљенко, црвенећи што Лајевски тако
отворено говори с њим о заједничкој познаници.—Данас, Вања, ти ниси баш много расположен, ја то видим.
Надежда Фјодоровна је красна жена, образована, а ти си човек од велике памети... Наравно, ви нисте
венчани — настави Самојљенко, осврћући се и загледајући у суседне столове — али то није ваша кривица,
а уз то ... треба бити без предрасуда и имати савремене погледе. И ја сам за грађански брак, али.. . Ја
мислим, ипак, кад сте већ ушли у заједницу, онда треба да будете до смрти заједно.
— Без љубави?
— Сад ћу да ти објасним — рече Самојљенко. — Пре једно осам година био је ту код нас један
агент, старац, човек велике памети. Ево, шта је он говорио: у породичном животу главно је стрпљење. Чујеш
ли, Вања? Не љубав, него стрпљење! Љубав не може дуго трајати. Две си године провео у љубави, а сад,
чини се, твој породични живот улази у ону фазу кад треба да очуваш равнотежу, тако рећи, треба се
наоружати пуном паром великим стрпљењем.. .
— Ти верујеш речима оног твог старца -агента, за мене је његов савет потпуна бесмислица. Тај твој
старчић умео је да се претвара, могао је да се вежба у стрпљењу и уз то да гледа на невољеног човека као
на објект неопходан за та његова вежбања, али ја се још нисам толико срозао; ако буде потребно да се
вежбам у стрпљењу, ја ћу набавити тегове за гимнастику или ћудљива коња, али човека ћу оставити на
миру.
Самојљенко наручи белог вина са ледом. Кад попише по чашу, Лајевски наједном упита:
— Реци ми, молим те, шта значи то кад мозак омекша?
— То је, како да ти објасним... таква болест кад мозгови постају мекши... као да се разређују...
— Је ли то излечиво?
— Да, ако болест није запуштена. Хладни тушеви, шпански фластери. .. Па узети и некакав лек.
— Тако ... Ето, видиш, у каквом сам положају. Да живим с њом, не могу: то је изнад мојих моћи. Док
сам с тобом, ја, ето, и филозофирам, и смејем се, али код куће сасвим клонем духом. Mене обузима таква
језа да, кад би ми, рецимо, рекли да морам с њом да проживим још само месец дана, ја бих, чини ми се,
просвирао себи куршум кроз главу. И у исто време не могу је напустити. Она је самохрана, не уме да ради,
пара немамо ни ја ни она... Куд ће? Коме да иде? Не могу ништа да смислим... Ето, реци: шта да радим?
— Н-да... — промрмља Самојљенко, не знајући шта да одговори. — А воли ли те?
— Да, воли, али толико колико јој је у тим годинама и са њеним темпераментом потребан
мушкарац. Да се одвоји од мене било би јој исто тако тешко као и одвојити се од пудера или папилотни. Ја

сам за њу неопходан и саставни део њеног будоара.

Самојљенко се збуни.
— Ти, Вања, данас ниси баш расположен — рече он. — Mора бити да ниси спавао.
— Да, рђаво сам спавао ... Уопште ја се, брајко, рђаво осећам. Глава ми је некако празна, нека
зебња ми је у срцу, некаква малаксалост... Треба да бежим!
— Куда?
— Тамо, на север. Боровима, печуркама, људима, идејама... Дао бих пола живота само да се сада
негде у Mосковској или Тулској губернији окупам у некој речици, да се освежим, а затим, знаш, да лутам
једно три сата чак и са најгорим студентом и да ћаскамо, ћаскамо... Па још и мирис сена! Сећаш ли се? А
увече, кад шеташ по башти, из куће допиру звуци клавира, и чује се тутњава воза...
Лајевски се насмеја од задовољства, у очима му се појавише сузе и да би их сакрио, не дижући се с
места, он се наже изнад суседног стола да дохвати шибице.
— А већ осамнаест година нисам био у Русији — рече Самојљенко. — Већ и не памтим како је
тамо. За мене и нема лепшег краја од Каквказа.
— Верешчагин има једну слику: на дну врло дубоког бунара чаме осуђени на смрт. Па тако ми и
твој сјајни Каквказ изгледа као тај бунар. Да су ми понудили једну од две ствари: да будем димничар у
Петрограду или овде да будем кнез, ја бих изабрао службу димничара.
Лајевоки се замисли. Посматрајући његово погрбљено тело, његове очи уперене у једну тачку,
његово бледо, знојаво лице и упале слепоочнице, изгрижене нокте и собну ципелу, која му је спала са пете
тако да му се видела рђаво закрпљена чарапа, Самојљенко осети сажаљење према Лајевском и, по свој
прилици зато што је овај личио на немоћно дете, упита га:
— Је ли ти жива мати?
— Јесте, али ми смо се разишли. Она није могла да ми опрости ову моју везу.
Самојљенко је волео свога пријатеља. Он га је сматрао за доброг младића, студента, добричину, са
којим човек може лепо и да попије коју чашицу, и да се насмеје, и да поразговара онако интимно. Оно што је
он опажао у њему, није му се нимало свиђало. Лајевски је пио много и онда кад му није требало, картао се,
није марио за своју службу, живео је изнад својих средстава, често је у разговору употребљавао непристојне
изразе, ишао је улицама у собним ципелама и свађао се са Надеждом Фјодоровном у присуству туђих људи
— све се то није свиђало Самојљенку. А што је Лајевски некада био на филозофском факултету, што је
претплаћен на два велика часописа, што је често говорио тако паметно да га је мали број људи разумевао,
што је најзад живео са интелигентном женом — све то Самојљенко није схватао, и то му се баш свиђало, па
је сматрао Лајевсог изнад себе и поштовао га.
— Још један детаљ — рече Лајевски, тресући главом. — Само, то је међу нама. Ја то засад кријем
од Надежде Фјодоровне, немој да се избрбљаш пред њом... Ономад сам добио писмо да је њен муж умро
због тога што му се мозак размекшао.
— Бог да му душу прости ! ... — уздахну Самојљенко. — Али зашто ти то кријеш од ње?
— Да јој покажем писмо, то би значило: хајдемо у цркву да се венчамо. А треба пре тога да
пречистимо наше односе. Кад јој буде јасно да ми више не можемо живети заједно, ја ћу јој показати писмо.
Онда ће то бити безопасно.
— Знаш шта, Вања? — рече Самојљенко, и лице му одједном доби тужан и молећив изглед, као да
је хтео да моли за нешто одвећ фино, а бојао се да га не одбију. — Ожени се, пријатељу!
— А зашто?
— Изврши своју дужност према тој красној женици! Mуж јој је умро, и према томе, само ти
провиђење каже шта треба да урадиш!
— Ама разуми, особењаковићу, да је то немогућно. Оженити се без љубави исто је тако гнусно и
недостојно човека као и служити службу божју без вере у бога.
— Али ти си дужан!
— По чему сам дужан? — упита љутито Лајевски.
— Зато што си је отео од мужа и сад за њу одговараш.
— Али кажем ти руски: ја је не волим!
— Е, ако је не волиш, а ти је онда поштуј, угађај јој ...
— Поштуј, угађај ... — обрецну се Лајевски. — Као да је она игуманија.. . Рђав си ти психолог и
физиолог, кад мислиш да је жени, са којом живим, потребна само та пажња и поштовање... Жени је, пре
свега, потребан кревет.
— Е, Вања, Вања... — збуни се Самојљенко.
— Ти си — старо дете, теоретичар, а ја сам млади старац, практичар, па никад нећемо разумети
један другог. Боље је да прекинемо тај разговор. Mустафа! — викну Лајевски келнера: — Наплати!
— Не, не ... уплаши се докткор, ухвативши Лајевског за руку. — Ја ћу да платим. Ја сам наручио.
Наплати од мене! — нареди он Mустафи.
Пријатељи устадоше и ћутке пођоше дуж кеја. На почетку булевара застадоше и праштајући се
стегоше један другоме руке.
— Mного сте ви размажени, господо! — уздахну Самојљенко. — Судбина ти је послала младу,
лепу и образовану — а ти је нећеш, а мени да је бог дао макар неку погнуту старицу, само да је нежна и

добродушна, био бих задовољан, те још како! Живео бих с њом у своме винограду и. ..
Самојљенко се трже и рече:
— И макар ми та матора вештица пристављала тамо самовар.
Пошто се опрости са Лајевоким, он настави пут булеваром. Кад је, онако пуначак, достојанствен,
озбиљна лица, у своме белом као снег копорану и у сјајно очишћеним чизмама, истурених груди, на којима
се на врпци сијао орден св. Владимира, ишао булеваром, он се у томе тренутку веома свиђао самом себи, и
њему се учини да га цео свет посматра са великим задовољством. Не окрећући главу, гледао је десно и
лево и налазио да је булевар одлично уређен, да су млади чемпреси, еукалиптуси и ружне, учмале палме
врло лепи и да ће с временом давати доста хлада, да су Черкези — поштен и гостољубив народ.
„Чудновато је што се Кавказ не свиђа Лајевском", мислио је он, „врло чудновато." Наиђе пет војника са
пушкама и поздравише га. Десном страном булевара прође жена једног чиновника са сином гимназистом.
— Добро јутро, Mарија Константиновна — довикну јој Самојљенко, осмехујући се љубазно. — Ишли
сте на купање? Ха ... ха ... ха ... Поздравите Никодима Александровича!
И он пође даље, смешећи се задовољно, али кад је спазио лекарског помоћника који му је ишао у
су-срет, он се наједном намршти, заустави га и упита:
— Има ли кога у болници?
— Никог, ваше превасходство.
— Је л'?
— Никог, ваше превасходство.
— Онда је у реду, иди ...
Клатећи се достојанствено, он се упути киоску у коме се продавала лимунада и где је за тезгом
седела стара Јеврејка великих груди, која се издавала за Грузијанку, па јој рече тако гласно као да је
командовао пуком:
— Будите тако добри, дајте ми чашу соде!
II
Нерасположење Лајевског према Надежди Фјодоровној испољавало се поглавито у томе што је он
сматрао да је лаж, или налик на лаж, све оно што би она рекла или урадила, и све оно што се њему чинило
да је писано против жена и љубави, најбоље би се могло применити на њега, Надежду Фјодоровну и њеног
мужа. Кад се вратио кући, она је, већ обучена и очешљана, седела крај прозора, са изразом бриге на лицу
пила кафу и прелиставала свеску великог часописа, и он помисли да пити кафу — није баш тако важан
догађај да би због њега требало правити забринуто лице и да је она узалуд утрошила време на модерну
фризуру, кад већ ту нема коме да се свиди нити има разлога за то. Па и у томе што је пред њом свеска
часописа видео је лаж. Паде му на памет да се она облачи и чешља само да би изгледала лепа, а чита да
би изгледала паметна.
— Нећеш имати ништа против ако ја данас одем на купање? — упита она.
— Па шта? Да ли ћеш ићи на купање или нећеш, због тога се, мислим, неће десити земљотрес...
— Не, ја питам зато да се не би доктор наљутио.
— Па ти и питај доктора. Ја нисам доктор. Овога пута Лајевсгком се нимало не допаде код Надежде
Фјодоровне њен бео, разголићен врат и увојци косе на потшљку, и он се сети да се Ани Карењиној, кад је
престала да воли мужа, пре свега нису допале његове уши, и помисли: „Како је то тачно! Потпуно тачно!"
Осећајући слабост и неку празнину у глави, он пође у свој кабинет, леже на диван и покри лице марамицом
да му не би муве досађивале. Троме, отужне мисли све о једном те истом низале су се у његовој свести као
дугачка поворка кола у јесење кишно вече, и он паде у сањиво, потиштено расположење. Чинило му се да
се огрешио о Надежду Фјодоровну и њеног мужа, и да је овај умро баш његовом кривицом. Чинило му се да
се он огрешио и о свој живот, који је поремећен, и о читав свет узвишених идеја, знања и стварања, и њему
се учини да је тај диван свет могућан и да постоји не овде на обали, где скитају гладни Турци и лењи
Абхасци, него тамо, на северу, где су опера, позоришта, новине и све врсте духовног стварања. Поштен,
паметан, напредан и прави човек може постојати само тамо, а не овде. Кривио је себе зато што нема
идеала и идеје водшље у животу, мада и није схватао јасно шта то значи. Пре две године, када је заволео
Надежду Фјодоровну, изгледало му је да ће побећи од тривијалности и прозе живота чим се саживи са
Надеждом Фјодоровном и са њом отпутује на Кавказ; исто тако и сад је био убеђен да ће наћи оно што му
треба чим остави Надежду Фјодоровну и оде у Петроград.
— Треба побећи — промрмља он, седајући и грицкајући нокте. — Побећи!
У машти је већ видео како се укрцава у брод, затим доручкује, јаје хладно пиво, разговара на палуби
са дамама, затим у Севастопољу седа у воз и путује. Живела слобода! Станице промичу брзо једна за
другом, ваздух постаје све хладнији и оштрији, ту су већ и брезе, јеле, ту је Курск, Mосква... У станичним
бифеима може се наћи чорба, јагњетина са кашом, јесетра, пиво, једном речју, то није Азија него Русија,
права Русија. Путници у возу говоре о трговини, новим певачицама, о француско -руским односима; свуда се
осећа жив, културан, интелигентан, ведар живот ... Брже, брже! Ето, најзад, и Невског проспекта, Велике
морске, па и Ковенске уличице, где је некада становао са студентима, ево и љупког, сивог неба, кишице која
ромиња, покислих фијакера ...
— Иване Андреичу! — позва га неко из суседне собе. — Јесте ли код куће?

— Овде сам! — одазва се Лајевски. — Шта желите?

— Донео сам акта!
Лајевски се диже тромо, осећајући вртоглавицу, па зевајући и шљапајући собним ципелама, пође у
суседну собу. Тамо, крај отвореног прозора, стајао је на улици један од његових млађих колега чиновника,
распоређујући на дасци од прозора државна акта.
— Одмах ћу, драги мој — рече благо Лајевски и пође да потражи мастионицу; пошто се врати, он, и
не читајући, потписа акта и рече: — Ала, што је врућина!
— Јес. Хоћете ли доћи данас?
— Не знам... Није ми добро. Реците, драги мој, Шешковском, да ћу свратити код њега после ручка.
Чиновник оде. Лајевски опет леже у својој соби на диван и поче размишљати:
„Треба, дакле, оценити све околности и проценити. Пре но што кренем одавде, морам платити
дугове. Дужан сам око две хиљаде рубаља. Новаца немам... То је, уосталом, споредно; један део некако ћу
исплатити сада, а остало ћу доцније послати из Петротрада. Главно је Надежда Фјодоровна... Пре свега,
потребно је пречистити наше односе ... Тако је."
Mало затим он помисли: можда је боље поћи код Самојљенка па се посаветовати с њим?
— Лако је отићи — мислио је — али какве користи од тога? Опет ћу говорити неспретно о будоару, о
женама, о томе шта јесте или није поштено. Нашто ту, до ђавола, којекакви разговори о поштеном или
непоштеном, кад треба што пре спасавати свој живот, кад се гушим у овоме проклетом ропству и мрцварим
себе?... Треба, најзад схватити да наставити овакав живот као што је мој, није ништа друго до неваљалство
и свирепост, према којима је све остало тако ситно и ништавно. Побећи! — мрмљао је он, седајући. —
Побећи!
Пуста морска обала, несносна врућина и једноликост плавкастих и облацима обавијених брда,
вечито једнаких и ћутљивих, бацале су га у очајање и, као што се чинило, успављивале су га и поткрадале.
Биће да је он врло паметан човек, талентован, кристално поштен; да не беше свуд унаоколо мора и
планина, можда би постао одличан јавни радник, државник, беседник, публицист, човек способан на
подвиге. Ко зна! Ако је тако, зар онда није глупо расправљати да ли је то поштено или није, кад један
обдарен и користан радник, рецимо, музичар или сликар, да би се ослободио ропства, проваљује зид и
вара своје тамничаре? У положају таквог човека све је поштено.
У два сата Лајевски и Надежда Фјодоровна седоше да ручају. Кад им куварица изнесе парадајз
чорбу са пиринчем, Лајевски рече:
— Сваког дана једно исто. Што не направите чорбу од купуса?
— Нема купуса.
— Чудновато. И код Самојљенка праве чорбу од купуса, и код Mарије Константиновне такође, само
сам ја, не знам зашто, дужан да једем овај сладуњав бућкуриш. Не може то тако, драга моја.
Као што то бива код већине супруга, раније и код Лајевског и код Надежде Фјодоровне, ниједан
ручак није пролазио без закерања и сцена, али откако је Лајевски дошао до закључка да је више не воли, он
се трудио да Надежди Фјодоровној у свему попушта, разговарао је с њом благо и љубазно, називао је, са
осмехом на лицу, „драга моја ".
— Ова чорба по свом укусу личи на сладић — рече он, смешећи се; упињао се да изгледа љубазан,
али се не уздржа и рече: — Код нас нико не води рачуна о домаћинству... кад си већ толико болесна или
заузета читањем књига, ја ћу, ако хоћеш, водити рачуна о нашој исхрани.
Раније би му одговорила: „Само изволи" или ,,Ја видим да ти хоћеш од мене да направиш
куварицу", али сада га само бојажљиво погледа и поцрвене.
— Па како се осећаш данас? — упита он нежно.
— Данас доста добро. Само сам нешто мало малаксала.
— Треба се чувати, драга моја. Ја стрепим за тебе.
Надежда Фјодоровна је боловала од нечега. Самојљенко је тврдио да она има повратну грозницу и
кљукао је кинином; други један лекар, Устимович, човек висока раста, мршав, особењак, који је преко дана
седео код куће а увече, забачених руку на леђа и усправљена штапа дуж кичме, шеткао се полако обалом и
кашљао, налазио је да је код ње женска болест и преписао јој топле облоге. Раније, док је Лајевски волео
Надежду Фјодоровну, њена болест будила је у њему сажаљење и страх, сада пак и у тој њеној болести он је
видео лаж. Жуто, сањиво лице, тром поглед и зевање, што се све јављало код Надежде Фјодоровне после
наступа грознице, и чињеница да је она за време тог напада лежала умотана у плед и личила више на
дечака него на жену, као и то да је у њеној соби било загушљиво и заударало на нешто — све је то, по
његовом мишљењу, рушило илузију и било препрека за љубав и брак.
Као друго јело изнели су спанаћ са тврдо куваним јајима, а за Надежду Фјодоровну, као болесницу,
сулц с млеком. Кад је она са изразом бриге на лицу с почетка додирнула кашиком сулц, а затим га почела
јести полако уз млеко, док је он слушао како она гута, њега обузе толика мржња према њој да га је чак и
глава почела сврбети. Схватао је да би оваква осећања била увредљива чак и за пса, али није му било
криво због себе него због Надежде Фјодоровне, зато што је изазивала у њему овакво осећање, и он је
схватио зашто по неки пут љубавници убијају своје љубавнице. Сам он, дабоме, не би убио, али кад би
сада био поротник, пустио би убицу испод суђења.
— Mеrсi, драга моја — рече он после ручка и пољуби Надежду Фјодоровну у чело.

Кад дође у свој кабинет, ходао је једно пет минута тамо -амо, гледајући попреко у своје чизме, затим
седе на диван и промрмља:
— Треба бежати, бежати! Пречистити односе и бежати!
Он леже на диван и поново помисли да је муж Надежде Фјодоровне умро, можда, његовом
кривицом.
— Оптужити човека зато што је заволео или престао да воли, глупо је — убеђивао је он самог
себе, лежећи и дижући ноге увис да навуче чизме. — Љубав и мржња нису у нашој власти. Што се, пак,
тиче мужа, можда сам на индиректан начин и проузроковао његову смрт, али ипак, зар сам ја крив што сам
заволео његову жену, а она мене.
Затим се диже и нашавши свој качкет, пође свом колеги Шешковском, код кога су се сваког дана
скупљали чиновници да играју винта и да пију хладно пиво.
„Својом неодлучношћу ја подсећам на Хамлета", мишљаше Лајевски уз пут. „Како је тачно уочио
Шекспир! Ох, како је то тачно!"
III
Да му не буде досадно и с обзиром на велику невољу оних који први пут допутују, неожењени су и
немају где да ручају, јер у вароши није било ресторана, доктор Самојљенко је у својој кући створио неку
врсту менаже. У време о коме је реч, код њега су се хранила само двојица: млади зоолог фон Корен, који је
лети долазио на Црно море да проучава ембриологију медуза, и ђакон Побједов, који је скоро свршио
богословију и био упућен у град да замењује на дужности старца ђакона који је отишао на лечење. Обојица
су плаћала по дванаест рубаља месечно за ручак и вечеру, и дали су Самојљенку часну реч да ће на ручак
долазити тачно У два сата.
Први би обично стизао фон Корен. Он би ћутке седао у салон, па узевши са стола албум, пажљиво
разгледао избледеле фотографије неких непознатих мушкараца у широкмм панталонама и са цилиндрима
на глави и неких жена у кринолинама и белим чипканим капицама; Самојљенко је само некима знао
презиме, а о онима које је заборавио, говорио би уздишући: „То је красан, веома паметан човек!" Свршивши
са албумом, фон Корен би узимао са етажера пиштољ и, зажмиривши на лево око, дуго би нишанио у
портрет кнеза Воронцова, или би стајао пред огледалом и разгледао своје црномањасто лице, велико чело
и црну, коврџасту као у црнца, косу и своју кошуљу од цица затворене боје, са крупним цветовима, која је
личила на персијски тепих, и, најзад, свој широки кожни појас, који му је служио место прслука. Ово
огледање у оглелдало, по свој прилици, било му је исто толико пријатно колико и разгледање фотографија
или пиштоља са скупоценим украсима. Он је био потпуно задовољан и својим лицем, и лепо подшишаном
брадицом, и широким раменима, која су била очигледан доказ његовог одличног здравља и јаке
конструкције. Био је задовољан и својим кицошким оделом, почев од машне која је одговарала боји
кошуље, све до жутих ципела.
Док је он разгледао албум и стајао пред огледалом, истовремено у кухињи и у предсобљу поред ње
Самојљенко је без капута и без прслука, раздрљених груди, узрујан и сав у зноју, трчкарао око столова,
спремајући салату, или некакав сос, или месо, краставце и лук за хладну чорбу од кваса и уз то је љутито
буљио очи на посилног, који му је помагао, па би претио овоме час ножем, час кашиком.
— Дај овамо Сирће! — наређивао је. — Пардон, не сирће, већ зејтин — викао би, лупајући ногама .
— Куд си пошао, животињо једна!
— Да донесем зејтин, ваше превасходство одговорио би испрекиданим тенором забезекнути
посилни.
— Брже! Он је у креденцу! И реци још Дарји да у теглу са краставцима дода мирођије. Јесте,
мирођије! Покриј милерам, зевзече један, да се муве не скупљају!
Од његове вике чинило се да је брујала цела кућа. На десет -петнаест минута до два, долазио би
ђакон, младић од своје двадесет две године, мршав, дугачке косе, без браде и са једва приметним
брковима. Улазећи у салон, он би се прекрстио према икони, осмехнуо се и пружио фон Корену руку.
— Добар — говорио би хладно зоолог. — Где сте то били?
— На пристаништу, пецао сам рибу.
— Е, дабоме... чини ми се, ђаконе, да се ви никад нећете прихватити неког озбиљног посла.
— Зашто не? Посао није медвед, неће побећи у шуму — говорио је ђакон смешећи се и завлачећи
руку у врло дубоке џепове своје беле мантије.
— Нема ко да вас бије — уздисао је зоолог. Прошло је још петнаест -двадесет минута, а на ручак
нису звали и само се чуло, како посилни, трчећи из предсобља у кухињу и натраг, лупа чизмама и како се
Самојљенко дере:
— Стави на сто! Куда то мећеш? Прво опери! Гладни ђакон и фон Корен лупали би потпетицама о
под, изражавајући тако своје нестрпљење, као што раде гледаоци са последње галерије у позоришту.
Најзад, врата би се отворила и измучени посилни би објавио: „Изволите, ручак је готов!" У трпезарији би их
дочекивао Смојљенко, црвен у лицу, сав знојав од кухињске запаре и љутит; он би јетко гледао у њих, са
изразом ужаса на лицу дизао би поклопац са чиније за супу, сипао би свакоме у тањир и тек кад би се
уверио да они једу с апетитом и да им се јело допада, лако би уздахнуо и сео у своју дубоку наслоњачу.
Лице би му онда постало суморно и масно. . . Он би сасвим полако насуо себи чашицу вотке и рекао:

— У здравље младог нараштаја!

После разговора са Лајевским, Самојљенко је све време од јутра до подне, без обзира на одлично
расположење, осећао у дубини своје душе некакав терет; он је сажаљевао Лајевског и хтео да му помогне.
Попивши пре супе чашицу вотке, он уздахну и рече:
— Видео сам данас Вању Лајевског. Тешко живи тај јадни човек. Mатеријалне прилике му нису
сјајне, а што је главно, нешто му у души не да мира. Жао ми је тог момка.
— Баш га нимало не жалим! — рече фон Корен. — Кад би се тај драги господин давио, ја бих га још
штапом гурнуо: дави се, брајко, дави!
— Не верујем. Тако шта ти не би учинио.
— А зашто тако мислиш? — слеже раменима зоолог. — Ја сам исто тако способан да учиним
доброчинство као и ти.
— Па зар је удавити човека доброчинство? — упита ђакон и засмеја се.
— Лајевског? Дабоме.
— Чорби од квасца нешто недостаје... — рече Самојљенко, желећи да скрене разговор на другу
страну.
— Лајевски је, несумњиво, за друштво исто тако штетан и опасан као и бацил колере — настави фон
Корен. — Похвално је удавити га.
— Теби нимало не служи на част да се тако изражаваш о своме ближњем. Реци: зашто га мрзиш?
— Немој, докторе, да говориш којешта. Mрзети и презирати бацил глупо је, а сматрати за свог
ближњег, по сваку цену, и то сваког без разлике, извините, то би значило не мислити, одрећи се
правичности према људима, једном речју, опрати руке. Ја сматрам да је твој Лајевски нитков, не кријем то и
понашам се према њему као према ниткову, и то потпуно доследно. Е, ако га сматраш за свог ближњег, а
ти се онда пољуби с њим; ако је он ближњи, то би значило да се ти према њему понашаш исто тако као и
према мени и ђакону, дакле, никако. Ти си подједнако равнодушан према свима.
— Називати човека нитковом! — промрмља Самојљенко, мрштећи се од гађења. — То је тако
ружно, да ти то не могу ни исказати.
— Људи се цене по њиховим поступцима — настави фон Корен. — Сад, ви процените,
ђаконе. .. Ја ћу с вама да разговарам, ђаконе. Живот господина Лајевског стоји широко отворен пред вама
као дугачка кинеска повеља, и ви можете да је прочитате од почетка до краја. Шта је он урадио за ове две
године, откако је овде? Да рачунамо на прсте. Пре свега, он је научио становнике вароши да се картају;
овде, пре две године, коцка уошлте није била позната, а сада се сви картају од јутра до позно у ноћ, чак и
жене и омладина; друго, он је научио становнике да пију пиво, за које се дотле, такође, овде није знало;
исто тако, њему треба да захвале мештани за обавештења у погледу разних врста вотке, тако да сад свако
везаних очију може правити разлику између кошељевске и смирновске вотке бр. 21. Треће, раније су људи
овде живели са туђим женама кришом, из истих побуда из којих и лопови краду кришом, а не усред бела
дана; браколомство се сматрало за нешто чега су се људи стидели и што се не износи пред јавност;
Лајевски се, међутим, и у том погледу јавио као пионир: он живи са туђом женом јавно. Четврто . ..
Фон Корен доврши на брзу руку своју хладну чорбу, па даде посилном тањир.
— Већ првог месеца нашег познанства ја сам схватио ко је, у ствари, Лајевски — настави он,
обраћајући се ђакону. — Mи смо дошли овамо у исто време. Људи као што је он, јако воле пријатељство,
зближавање, солидарност и томе слично, јер им је увек потребно друштво ради картања, пијанчења и
мезелука; уз то, они су брбљиви, па су им потребни слушаоци. Mи смо се спријатељили, то јест он се
навадио да ми долази сваког дана, сметао ми је да радим и причао свашта о његовој љубавници. Чим смо
се упознали, запањио ме је својим несвакидашњим лажима од којих сам се просто гадио. Као пријатељ, ја
сам га грдио што много пије што не живи према својим могућностима и што прави дугове, што ништа не
ради и ништа не чита што је слабе културе и што му је знање незнатно док се он на сва моја питања само
горко смешкао уздисао и говорио: „Шта ви то од нас захтевате драги мој, кад смо отпаци некадашњег
феудалног ропства?" Или: „Mи се дегенеришемо..." Или је почињао да брбља којекакве глупости о Оњегину,
Печорину, Бајроновом Каину, Базарову, о којима је говорио: „То су нам очеви и телом и духом." А то све
треба, по свој прилици, схватити на тај начин да није његова кривица што званична акта остају недељама
неотворена и што он и сам пије и друге опија, него су за све криви Оњегин, Печорин и Тургењев, који је
измислио тип фаталисте и сувишног човека. Узрок крајњем неморалу и безобразлуку, је л'те, не лежи у
њему, него негде изван њега, у безваздунжом простору. И уз то — гле ти довитљивости! — развратан,
лажљив и гнусан није само он, већ ми... ,,ми, људи осамдесетих година овога века", „ми троми и нервозни
изроди феудалног ропства", „нас је унаказила цивилизација" ... Једном речју, дужни смо схватити да један
тако велик човек као што је Лајевски, велик је чак и у своме паду; да је његов разврат, необразованост и
прљавост појава нормална са гледшпта историје природних наука, да је чак неопходна, да су узроци томе
светски, стихијски, и да пред Лајевским треба кандило упалити, јер је он само — кобна жртва свога
времена, праваца, наследности, и томе слично. Сви чиновници и даме, кад су га слушали, уздисали су и
клицали му, ја, међутим, дуго нисам могао да схватим с ким имам посла: са циником или са вештим
хохштаплером? Људи, као што је он, наоко интелигентни, нешто образовани и који много причају о својим
племенитим особинама, умеју да се представе као необично компликоване природе.
— Ћути! — плану Самојљенко. — Не допуштам да се у моме присуству рђаво говори о једном врло

красном човеку!
— Не прекидај ме, Александре Давидичу — хла-дно рече фон Корен. — Одмах ћу да завршим.
Лајевски је доста једноставна фигура. Ево како изгледа његов морални пресек: ујутру собне ципеле, купање
и кафа, затим пре ручка собне ципеле, гимнастика и разговори, у два сата собне ципеле, ручак и вино, у пет
сати купање, чај и вино, затим картање и лагарије, у десет сати вечера и вино, а после поноћи сан и lа
fеmmе. Цело његово битисање је у том уском оквиру, као јаје у љусци. Иде ли, седи ли, љути ли се, пише
ли, радује ли се — све се своди на вино, карте, собне ципеле и жене. Жене играју у његовом животу кобну,
пресудну улогу. Сам прича да се заљубио већ у својој тринаестој години; да је као студент прве године
живео са једном госпођом, која је имала благотворан утицај на њега и којој има да захвали за своје музичко
образовање. Као студент друге године откупио је из јавне куће једну проститутку и уздигао је до свог ранга,
то јест узео је за љубавницу, али се она после пола године заједничког живота вратила у јавну кућу, чиме му
је задала много душевног бола. Авај, он је тако патио због тога да је морао напустити универзитет, па је две
године провео код куће у беспосличењу. Али је све испало добро. Код куће се саживео с једном удовицом,
која га је наговорила да са правног факултета пређе на филозофски. Тако је и урадио. Кад је дипломирао,
страсно је заволео ову садашњу ... како јој оно беше име? ... удату жену, па је морао да бежи с њом овамо,
на Кавказ, да оствари неке, тобоже, своје идеале... Ако не данас, оно сигурно сутра, он ће престати да је
воли, па ће побећи натраг у Петроград, опет ради неких, тобоже, идеала.
— А откуд ти то знаш? — промрмља Самојљенко, гледајући љутито у зоолога. — Боље је да не
причаш, него да једеш.
Донесоше куване скуше са пољским сосом. Самојљенко сваком од абонираца стави у тањир по
целу скушу и својом руком је поли сосом. Прођоше једно два минута у ћутању.
— Жена игра битну улогу у животу сваког човека — рече ђакон. — Нема ту шта.
— Да, али у ком степену? Сваком од нас жена је мајка, сестра, супруга, друг, Лајевском је она —
све, и уз то само љубазница. Она је, то јест заједнички живот са њом је срећа и циљ његовог живота; он је
весео, тужан, досадан, разочаран — због жене; што му је живот дојадио — женина је кривица; синула је
зора новог живота, појавили се идеали — па и ту тражи жену... Њега занимају само оне слике и дела у
којима се говори о жени. Наше је доба, по његовом мишљењу, рђаво и горе од четрдесетих година само
зато што ми не умемо да се до заборава предамо љубавном заносу и страсти. Ти сладострасници мора да
имају у мозгу неки израштај, налик на сарком, који притискује мозак и делује на њихову целу психу.
Посматрајте Лајевског, кад се налази негде у друштву, па ћете приметити: кад год се у његовом присуству
покреће неко питање општег карактера, рецимо, о ћелији у организму, о инстинкту, он седи по страни, ћути и
не слуша; изглед му је сањалачки, разочаран, ништа га не интересује, све је банално и ништавно, али чим
проговорите о мужјацима и женкама, о томе, рецимо, да код паука женка после оплођења прождире
мужјака, очи му засијају од радозналости, лице му се разведри, једном речју, човек се препороди. Све
његове мисли, ма колико племените, узвишене или безначајне, упућене су увек у једном истом правцу:
спаривању. Иде човек с њим улицом и среће, рецимо, магарца... „Реците ми, молим вас, питаће он, шта
ће бити, ако се спаре магарац и камила?" А његови снови! Да ли вам је причао своје снове? Ала је то
сјајно! Час сања да га жене луном, час да га зову у полицију и наређују да живи са гитаром...
Ђакон се грохотом насмеја; Самојљенко се намршти и направи озбиљно лице да би се уздржао од
смеха, али му то не пође за руком, и закикота се.
— И уз то стално лаже! — рече он, бришући сузе. — Лаже, тако ми бога!
IV
Ђакон је био велики весељак и смејао се за сваку ситницу до изнемоглости, док га слабине не
заболе. Изгледало је да он воли друштво људи само зато што они имају извесних смешних црта у карактеру
и што им се могу издевати разна смешна имена. Самојљенка је он звао великим пауком, његовог посилног
— патком, а био је усхићен кад је фон Корен Лајевском и Надежди Фјодоровној дао надимак „макаке". Он је
похлепно загледао у лица, слушао нетремице, и видело се да му се очи пуне смехом а лице се напреже у
очекивању да ће дати себи на вољу да се грохотом насмеје.
— То је развратан и покварен тип — - настави зоолог, док му се ђакон, очекујући смешне речи
унесе у лице. — Ретко се још где може наћи овакво ништавило. Он је физички млитав, кржљав и стар, а
интелигенција му је као у неке дебеле пиљарице која по цео дан само ждере, пије, спава на перини и има за
љубавника свога кочијаша.
Ђакон се опет насмеја.
— Не смејте се, ђаконе — рече фон Корен — то је, најзад, глупо. Ја никада не бих ни обратио
пажњу на то ништавило — настави он сачекавши да ђакон престане са кикотањем — не бих се ни осврнуо
на њега да он није тако штетан и опасан. Његова штетност састоји се, пре свега, у томе што он има успеха
код жена, што може да изроди потомство, другим речима, да усрећи свет једним туцетом Лајевских, исто
тако кржљавих и развратних као што је и сам. С друге стране, он је заразан у највећој мери. Говорио сам
вам већ о картама и пиву. Још једно две -три године, и он ће освојити цело кавкаско приморје. Вама је
познато до ког степена маса, нарочито њен средњи слој, има поверења у интелигенцију, универзитетску
образованост, углађеност у опхођењу и леп књижевни стил. Mа какву гадост учинио, сви мисле да је то
лепо, да тако и мора бити, јер је интелигентан, либералан и универзитетски образован човек. Уз то, он је

фаталан, сувишан човек, неурастеник, жртва свога времена, а то значи да може све што хоће. Он је
добричина, срце -човек, гледа кроз прсте на људске мане; с њим се може разговарати, он је попустљив,
помирљив, ненадувен, с њим се може и нека чашица попити, псоватм и оговарати... Гомила која је увек
наклоњена антропоморфизму у религији и моралу, обожава овакве идоле који имају исте мане као она. И
сами видите колико он њих може да зарази! Уз то, није баш рђав глумац, и веома је искусан лицемер, па зна
откуд ветар дува. А узмите његова изврдавања и трикове, рецимо, у погледу цивилизације. Он није ни
омирисао цивилизацију, а међутим: „Јао, колико нас је она унаказила! Ох, колико завидим дивљацима, деци
природе, која немају појма о цивилизацији"! То треба схватити тако, знате, да је он некада, у прастара
времена, целим својим бићем био одан цивилизацији, ширио је, схватио до танчина, али она га је заморила,
разочарала, преварила; он је, знате, Фауст, други Толстој ... А Шопенхауер и Спенсер су за њега недорасли
дечаци, које он очински тапше по раменима: е, па како је, друже Спенсеру? Спенсера он, дабоме, није
читао, али тек како изгледа мио кад једноставно с намерном иронијом каже за своју даму: „Она је читала
Спенсера!" Па сви га слушају, а нико неће да схватити да тај шарлатан не само што нема права да се тако
изражава о Спенсеру него није дастојан ни да му ђон пољуби! Поткопавати цивилизацију, рушити
ауторитете, завлачити се под туђ олтар, бацати се блатом, исмевати их лакрдијашки само зато да се
оправда и прикрије своја физичка закржљалост и морално убоштво, све то може чинити само врло
саможива, ружна и гнусна животиња.
— Не знам, Коља, шта ти то хоћеш од њега — рече Самојљенко, не гледајући више зоолога јетко
већ помирљиво. — Он је човек као и ми сви. Дабоме, није ни он без мана, али налази се на нивоу
савремених идеја, чиновик је, користан за отаџбину. Пре десет година служио је овде као агент
старац, човек велике памети... Па, ето шта је говорио ...
— Доста, море, доста — прекиде га зоолог. — Ти кажиш: он је чиновник. Али какав је он службеник?
Зар су због тога, што се он једнога дана обрео овде, прилике постале боље, а чиновници исправнији,
поштенији, пажљивији? Баш напротив, својим ауторитетом интелигентног и универзитетски образованог
човека он је само санкционисао њихову аморалност. Он је на своме месту само двадесетог у месецу, кад
прима плату, осталих дана само шљапка у собним ципелама по кући и труди се да изгледа као да чини
руској влади велику услугу тиме што живи на Кавказу. Не, Александре Давидичу, немој да га браниш. Ти
ниси искрен од почетка до краја. Да си га заиста волео и да си га сматрао за ближњег, ти, пре свега, не би
био равнодушан према његовим манама, не би му повлађивао, већ би се ради њега самог постарао да
буде безопасан.
— Како то?
— Да га начиниш безопасним. Али пошто је он непоправљив, њега човек може учинити безопаским
само на један начин ...
Фон Корен превуче прстима преко свог врата.
— Или га, рецимо, удавити... — додаде он. — У интересу човечанства и ради њихове сопствене
користи овакве људе треба уништавати. Свакако.
— Ама, шта ти то говориш?! — промрмља Самојљенко, дижући се и са чуђењем посматрајући
мирно, хладно лице зоологово. — Та шта он то говори, ђаконе? Јеси ли при свести?
— Ја не инсистирам баш на смртној казни — рече фон Корен. — Ако је утврђено да је она штетна,
измислити нешто друго. Ако се Лајевски не сме уништити, ви га онда изолујте, лишите га личне
одговорности, пошљите га на принудни рад...
— Ама шта ти то говориш? — ужасну се Самојљенко. — Поспи бибером, поспи мало! — викну он
очајнички, приметивши да ђакон једе пуњене тиквице без бибера. — Ти, човек огромне памети, шта ти то
говориш? Нашег пријатеља, поносног, интелигентног човека послати на принудни рад!!
— Па ако је поносит, он неће почети да се буни против окова!
Самојљенко није више могао да изговори ни речи и само је мицао прстима; ђакон погледа у његово
забезекнуто и заиста смешно лице, па се засмеја.
— Нећемо више говорити о томе — рече зоолог. — Упамти само једно, Александре Давидичу, да се
некадашње човечанство ограђивало од оваквих типова као што је Лајевски и селекцијом; сад је пак наша
култура много попустила у борби и селекцији, па смо дужни сами побринути се да уништимо кржљаве и
неспособне, у противном, ако се Лајевски намноже, цивилизација ће пропасти и човечанство ће се потпуно
дегенерисати. Кривица ће бити до нас.
— Ако будемо вешали и давили људе — рече Самојљенко— нека иде до ђавола твоја
цивилизација, нека враг носи човечанство! До ђавола! Ево шта ћу ти рећи: ти си веома учен, човек велике
памети и понос отаџбине, али су тебе Немци покварили. Да, Немци! Немци!
Откад је отишао из Дерпта, где је студирао медицину, Самојљенко је ретко виђао Немце и није
прочитао ниједну немачку књигу, али су све несреће у политици и у науци, по његовом мишљењу, долазиле
од Немаца. Откуд му овакво мишљење, он ни сам не би могао рећи, али га се чврсто држао.
— Јесте, Немци — понови он још једанпут. — Хајдемо да пијемо чај.
Сва тројица устадоше, па узевши шешире, изађоше у башту и седоше ту у хлад бледуњавих јавора,
крушака и кестенова. Зоолог и ђакон сели су на клупу крај сточића, док се Самојљенко сместио у плетену
наслоњачу са широким, ниским наслоном. Посилни донесе чај, слатко и флашу сирупа.
Била је велика врућина, до тридесет степени у хладу. Врео ваздух као да је стајао, био је

непомичан, а дугачка паучина, која се пружала са једног кестена до земље, једва је висила и није се
мицала.
Ђакон узе гатару која је стално лежала на земљи крај стола, наштимова је, па запева тихо, танким
гласом: „Отроци богословци крај крчме стајаху" ... али зачас умуче због запаре, обриса зној са чела и
погледа горе у плаво врело небо. Самојљенко задрема; од запаре, тишине и слатке поподневне сањивости,
која је брзо савладала све његове органе, он је малаксао и постао као пијан; руке му се издужише, очи
посташе ситне, глава клону на груди. Раздраган до суза, он погледа у фон Корена и ђакона па промрмља:
— Mладо поколење... Научна звезда и црквени светионик... Пази, ова алилуја у дугачкој мантији
постаће и митрополит, па ћемо му, богати, и руку целивати ... Нека ... дај боже!
Убрзо се зачу хркање. Фон Корен и ђакон свршише са чајем па изиђоше на улицу.
— Ви ћете опет на пристаншпте да пецате рибу? — упита зоолог.
— Не, велика је врућина.
— Онда хајдемо к мени. Спаковаћете ми неке ствари и нешто преписати. Уз то размислићемо шта
бисте могли да радите. Треба радити, ђаконе. Овако не ваља.
— Ваше речи су правичне и логичне — рече ђакон — али моја се леност може оправдати приликама
у којима сада живим. Ви и сами знате да неодређено занимање у знатној мери изазива у људи апатично
расположење. Бог ће га знати да ли су ме овамо послали само на извесно време или засвагда; живим овде
у неизвесности, док моја ђаконовица животари код оца и чами. Осим тога, право да вам кажем, од ове
врућине мозак ми проврео.
— Све су то глупости — рече зоолог. — Mоже се лепо и на врућину навићи, и без ђаконовице
живети. Не треба се лудирати. Потребно је савлађивати се.
Надежда Фјодоровна ишла је ујутру на купање, а њу је са тестијом, бакарним лавором, чаршавима и
сунђером пратила њена куварица Олга. У луци су била укотвљена некаква два непозната брода са
прљавим и белим димњацима, по свој прилици страни теретњаци. Неки мушкарци у белом оделу и белим
ципелама ходали су по кеју и гласно викали нешто на француском, и са бродова су им одговарали. У малој
варошкој цркви живо су звонила звона.
— Данас је недеља! — са задовољством се сети Надежда Фјодоровна.
Она се осећала потпуно здрава и била је весела, празнично расположена. Обучена у нову, пријатну хаљину
од грубе мушке свиле и са великим сламним шеширом на глави, чији је широки обод био савијен изнад
ушију, због чега се чинило као да јој лице вири из неке кутије, она је изгледала, по њеном мишљењу, веома
лепо. Mислила је на то да у целом граду постоји само једна млада, лепа, интелигентна жена —а то је баш
она, и да само она уме да се обуче јевтино, шик и укусно. Ова хаљина, на пример, стаје свега двадесет две
рубље, међутим, баш је лепа! У целом граду само она од жена може да се некоме допадне, док је
мушкараца безброј, па они хтелине хтели морају завидети Лајевском.
Она се радовала што је Лајевски у последње време nостао према њој хладан, уздржано љубазан, а
понеки пут чак дрзак и груб? На све његове испаде и презриве, хладне или чудновате и неразумљиве
погледе она би радије одговарала плачем, прекорима и претњама да ће га напустити или да ће себе
уморити глађу, сада је, пак, уместо одговора, само црвенела, молећиво погледала у њега и била задовољна
што јој се не умиљава. Да ју је грдио или претио, то би било јој боље и пријатније, јер је осећала да се много
огрешила о њега. Чинило јој се да је крива зато што се, пре свега, није слагала с његовим сањаријама о
радном животу, ради чега је он напустио Петроград и дошао овамо на Кавказ, и била је убеђена да се он
баш зато у последње време и љутио на њу. Кад је путовала на Кавказ, чинило јој се да ће још првог дана по
доласку наћи ту неки миран кутак на обали, пријатну башту са много хлада, птица и потока, где ће моћи да
сади цвеће и поврће, да гаји патке и кокошке, да прима у посету суседе, да лечи сиромашне сељаке и да им
даје књиге; показало се, међутим, да је Кавказ сав од голих планина, шума и огромних долина, где је
потребно дуго штошта тражити, трчкарати, градити и да ту нема ни говора ма о каквим суседима, и да је ту
велика врућина, па и могућност за пљачку. Лајевском се није журило да купује парче земље; она је била
тиме задовољна, и обоје као да су се прећутно договорили да никад не помињу радни живот. Он ћути,
мислила је она, а то значи да се љути на њу што и она ћути.
Затим је, без његовог знања, за ове две године набавила у трговини Ачмијанова разних ситница за
једно триста рубаља. Узимала је помало — час тканине, час свилу, час амрел, па се неприметно и створио
тај дуг.
— Још данас казаћу му то .. . — одлучи она, али одмах схвати да не би било згодно да помиње неке
дугове с обзиром на садашње расположење Лајевског.
Треће, она је већ двапут, док Лајевски није био код куће, примила Кириљина, старешину кварта:
једанпут ујутру, кад је Лајевски отишао на купање, а други пут у поноћ, кад се картао. Сетивши се тога,
Надежда Фјодоровна јако поцрвене и погледа у куварицу, као да се бојала да ова не прочита њене мисли.
Дугачки, невероватно врели, досадни дани, дивне заносне вечери, запарне ноћи и цео тај живот, кад се од
јутра до мрака не зна на шта ће се утуцати непотребно време, наметљиве мисли о томе да је она најлепша
млада жена у граду и да њена младост пролази узалуд, па и сам Лајевски, честит, идејан, али једноличан
човек, који стално шљапка у собним ципелама, гризе нокте и досађује својим закерањем — све је то
учинило да је мало -помало обузму љубавне жеље и она је, као луда, по цео дан и целу ноћ мислила само о
једном те истом. У самом свом дисању, у погледима, у боји гласа и своме ходу осећала је само чежњу; хука

таласа говорила јој је да треба волети, то исто и вечерњи сутон — па и планине... А кад јој се Кириљин
почео удварати, она није имала снаге, па није ни хтела да се опире, и дала му се ...
Сад су је страни бродови и људи у белом подсетили однекуд на огромну салу; заједно са
француским језиком зазујаше јој у ушима и звуци валцера, па јој се груди надимаху од безразложне
радости. Обузе је жеља да игра и да говори француски.
Размишљајући, она је сва радосна увидела да у њеном неверству нема ничега старашног. У томе
неверству душа јој није учествовала; она и даље воли Лајевског, а то се види и по томе што је љубоморна
на њега, што јој је жао и досадно кад га нема код куће. — А Кириљин се није показао најбоље, леп је, али
доста прост, с њим је све већ прекинуто и више ништа неће бити. Било па прошло, никога се то не тиче, а
ако Лајевски нешто и нањуши, неће веровати.
На обали се налазило купатило само за жене, мушкарци су се купали у отвореном мору. Ушавши у
купалиште, Надежда Фјодоровна затече тамо старију даму, Mарију Константиновну Битјугову, жену
чиновника, и њену петнаестогодишњу кћер Каћу, гимназисткињу; обе су седеле на клупи и свлачиле се.
Mарија Константиновна била је добродушна, патетична и деликатна жена, која је изговарала речи отегнуто
и са патосом. До своје тридесет друге године била је гувернанта, затим се удала за чиновника Битјугова,
омањег, ћелавог човека, са косом спуштеном на слепе очи, и веома мирног. Још и сада она је заљубљена у
њега, љубоморна је, црвенела би кад неко изговори реч „љубав" и свима је причала да је врло срећна.
— Драга моја! — рече она усхићено, угледавши Надежду Фјодоровну и придајући своме лицу
израз који су сви њени познаници називали слатким од бадема. — Драга моја, баш ми је мило што сте
дошли! Купаћемо се заједно, то је дивно!
Олга брзо скиде са себе хаљину и кошуљу и поче да свлачи своју госпођу.
— Данас није толика врућина као јуче, зар не? — рече Надежда Фјодоровна, грчећи се од грубих
додира голе куварице. — Јуче умало што нисам умрла од запаре.
— Па да, драга моја! И ја умало што се нисам угушила од врућине. Хоћете ли веровати, купала
сам се јуче три пута ... замислите, драга моја, три пута! Чак се и Никодим Александрич забринуо.
„Е, па зар може још неко да буде тако ружан?"
— помисли Надежда Фјодоровна, погледавши у Олгу и у чиновникову жену; затим баци поглед на
Каћу и помисли: „Девојчица није баш рђаво скројена."
— Ваш Никодим Александрич врло је, врло мио човек. Ја сам просто заљубљена у њега.
— Ха-ха-ха! — насмеја се усиљено Mарија Константиновна. — То је дивно!
Скинувши хаљине, Надежда Фјодоровна осети жељу да лети. И њој се учини да треба само да
замахне рукама, па да полети у вис. Пошто се скиде, она примети да Олга с одвратношћу посматра њено
бело тело. Олга, млада жена кадровца, живела је у законитом браку са својим мужем, па је сматрала себе
за бољу и моралнију од ње. Надежда Фјодоровна је исто тако осећала да Mарија Константиновна и Каћа
немају према њој дужно поштовање и да се ње боје. То јој је било непријатно и да би подигла себе у
њиховим очима, рече:
— Код нас у Петрограду сада је у највећем јеку живот у летњиковцима. Ја и мој муж имамо толико
познаника! Требало би отићи да се видимо.
— Ваш супруг је, чини ми се, инжењер? неодлучно упита Mарија Константиновна.
— Ја говорим о Лајевском. Он има велики круг познаника. Али, на жалост, његова мати, охола
племићкиња, ограничена жена ...
Надежда Фјодоровна не доврши, него скочи у воду; за њом уђоше у воду Mарија Константиновна и
Каћа.
— Наш отмен свет препун је предрасуда настави Надежда Фјодоровна — па се не живи баш тако
лако, као што изгледа.
Mарија Константиновна, која је радила као гувернанта у аристократским породицама, па се
разумевала у томе шта је то отмено друштво, рече:
— Па да! Хоћете ли веровати, драга моја, да се код Гаратинских и о доручку и о ручку захтевала
нарочита тоалета, па сам, уз плату, као да сам глумица, добијала још и нарочити додатак за тоалету.
Она је стајала између Надежде Фјодоровне и Каће, као да је штитила своју кћер од ове воде у којој
се купала Надежда Фјодоровна. Кроз отворена врата, која воде у море, видело се да је неко пливао леђно
сто корачаји од купалишта.
— Mамам, то је наш Костја — рече Каћа.
— Јао, јао! — уплаши се Mарија Константиновна. Еј, Костја — викну она — врати се! Костја, врати
се!
Костја, дечак од својих четрнаест година, да се покаже јунак пред мајком и сестром, зарони и
отплива још даље, али се замори и пожури натраг, и по његовом озбиљном, напрегнутом лицу видело се да
и сам не верује у своју снагу.
— Mука је с овим дечацима, драга моја! — рече Mарија Константиновна, умирујући се. — Сваки час
могу себи скрхати врат. Ох, драга моја, врло је пријатно, али у исто време врло је и тешко бити мајка. Свега
се човек боји.
Надежда Фјодоровна стави свој сламни шешир на главу и заплива у отворено море. Отпливала је
једно четири метра и окренула се на леђа. Видела је море до самог хоризонта, лађе, људе на обали, варош,

и све ју је то, заједно са запаром и провидним, нежним таласима, дражило и говорило јој да треба живети,
живети. . . Поред ње брзо, снажно секући таласе и ваздух, пролете једрилица; мушкарац који је седео за
крмилом, гледао је у њу, и беше јој пријатно што је посматрају ...
После купања даме се обукоше и пођоше заједно.
— Mене сваки други дан хвата грозница, међутим, ја никако не мршавим — говорила је Надежда
Фјодоровна лижући своје слане усне од купања и одговарајући осмехом на поздраве познаника.
— Била сам одувек пуначка, а сад сам се још више, чини ми се, угојила.
— То зависи, драга моја, од склоности. Ако неко није склон гојењу, као, рецимо, ја, ту никаква храна
не помаже. Него ви сте, драга моја, исквасили свој шешир.
— Не мари, осушиће се.
Надежда Фјодоровна опет угледа људе у белом оделу, који су шетали дуж кеја и разговарали
француски; и однекуд јој се у грудима опет појави радост, и она се као у магли сети неке велике сале, у којој
је некада играла или коју је, можда, видела у сну. И нешто јој је у самој дубини њене душе, нејасно и
потмуло шапутало да је она ситна, проста, рђава и безначајна жена ...
Mарија Константиновна стаде пред својом капијом и позва је да сврати код њих.
— Свратите, драга моја! — рече она молећивим гласом и истовремено погледа у Надежду
Фјодоровну некако тужно, надајући се да ће она одбити позив и да неће свратити!
— Врло радо — пристаде Надежда Фјодоровна.
— Ви знате како волим да дођем код вас!
И она уђе у кућу. Mарија Константиновна је понуди да седне, послужи кафом и млечним колачом, па
јој затим показа фотографије својих некадашњих питомица — госпођица Гаратинских, које су се већ удале,
показа јој и Каћине и Костјине испитне оцене; оне су биле врло добре, а да би оцене испале још боље, она
се, уздахнувши, пожали како је сада врло тешко учити пимназију. . .
Дворила је гошћу и у исто време сажаљевала је и патила од помисли да Надежда Фјодоровна
својим присуством може штетно утицати на Костјин и Каћин морал, па је била задовољна што Никодим
Александрич није био код куће. Пошто сви мушкарци, по њеном мишљењу, воле „овакве", Надежда
Фјодоровна би могла штетно утицати и на Никодима Александрича.
Разговарајући са гошћом, Mарија Константиновна ни за тренутак није заборавила да ће вечерас
бити излет и да је фон Корен нарочито инсистирао да се о томе не каже макакама, тј. Лајевском и Надежди
Фјодоровној, али она се некако нехотице изрече па, сва поцрвеневши и збуњена, додаде:
— Надам се да ћете и ви доћи.
VI
Било је решено да се иде седам врста од вароши путем на југ, да се стане код крчме где се сливају
две речице — Црна и Жута, и да се ту кува рибља чорба. Кренули су нешто после пет сати поподне. Испред
свих, у чезама, возили су се Самојљенко и Лајевски, иза њих у кочијама, са запрегом од три коња, ишли су
Mарија Константиновна, Надежда Фјодоровна, Каћа и Костја; код њих се налазила корпа са намирницама и
посуђем. У следећим колима седели су члан кварта Кириљин и млади Ач -ијанов, син баш оног трговца
Ачмијанова, коме је Надежда Фјодорвна дуговала триста рубаља, а према њима, на клупици, згрчен и
повијених ногу, шћућурио се Никодим Аленсандрович, омањи, врло уредан човек, са косом зачешљаном на
слепоочницама. Иза свих возили су се фон Корен и ђакон; између ђаконових ногу стајала је корпа са рибом.
— Држ' десно! — викао је из свег грла Самојљенко, кад би на путу срели какве таљиге или Абхасца
на магарцу.
— За две године, кад будем имао потребна материјална средства и људе, поћи ћу у експедицију —
говорио је фон Корен ђакону. — Ићи ћу обалом од Владивостока до Берингова залива, а даље од мореуза
до ушћа Јенисеја. Израдићемо карту, Проучићемо флору и фауну и темељно се позабавати геологијом,
антрополошким и етнографским истраживањима. Од вас зависи, хоћете ли поћи са мном или нећете.
— То је немогуће — рече ђакон.
— А зашто?
— Нисам слободан човек, ожењен сам.
— Ђаконовица ће вас пустити. Mи ћемо је обезбедити. Било би још боље кад бисте је наговорили
да оде у име заједничког благостања у калуђерице; то би дало и вама могућности да се закалуђерите и да
пођете у експедицију као јеромонах. Mогу да вам све то удесим.
Ђакон је ћутао.
— Да ли сте добро упућени у ваше богословске науке? — упита зоолог.
— Не баш најбоље.
— Хм... Ја не могу да вам помогаем у том погледу, јер и сам слабо познајем богословље. Дајте ми
списак књига које су вам потребне, па ћу вам их послати из Петрограда. Треба да прочитате још и белешке
духовних путописаца; међу њима има неколико који су били врло добри етнолози и познаваоци источних
језика. Кад се упознате са њиховим методима, лакше ће вам бити да приступите послу. Е, али док нема
тих књига, не треба губити време узалуд, него долазите к мени, па ћемо научити како се рукује компасом,
учићемо метеорологију. Све је то врло потребно.
— Лепо је то... — промрмља ђакон и насмеја се. — Али ја сам молио за неку парохију у централној

Русији, и мој ујак, протојереј, обећао ми је да ће порадити на томе. Ако кренем с вама, испашће да сам га
узалуд узнемиравао.
— Ја не разумем то ваше колебање. Ако останете обичан ђакон који је само о празницима дужан да
служи, а у остале дане да се одмара од послова, ви ћете и после десет година остати исти онакав какав сте
и сада, само ће вам порасти бркови и брада; међутим, кад се вратите из експеди -ције, за тих десет година
ви ћете постати други човек, сасвим свесни да сте нешто урадили.
Из женских кочија зачуше се узвици страха и усхићења. Кочије су ишле путем који је био просечен
дуж сасвим стрме стеновите обале, па се свима чинило као да возећи се скакућу по некој полици,
причвршћеној за високи зид и да се кочије могу сваког тренутка стропоштати у провалију. С десне стране
пружало се море, с леве је била неједнака, мрка стена са црним мрљама, црвеним жилама и коровом који
се пузао уза зид, а одозго, нагнувши се као са страхом и радозналошћу, гледали су у дубину кудрави
борови. После неколико тренутака ето опет вриске и смеха: морало се проћи испод огромног наднесеног
камена.
— Не разумем, кога ђавола ја идем с вама — рече Лајевски. — Баш је глупо и ружно! Треба да
путујем на север, да бежим, да се спасавам, а ја ни сам не знам зашто идем с вама на овај глупи излет.
— Погледај само какав је изглед! — рече му Самојљекко, кад кола скренуше улево, па се указа
долина Жуте реке, а и сама река се преливала — онако жута, мутна, суманута ...
— Ништа ја, Саша, у томе не видим лепо — одговори Лајевски. — Ко се стално усхићује природом,
тај показује да има врло мало маште. У поређењу с оним што ми може дати уобразиља, сви су ови потоци и
стене — ђубре и ништа више.
Кола су већ ишла обалом реке. Високе, брдовите обале полако су се приближавале једна другој,
долина је постајала ове ужа, па се даље претварала, на изглед, у клисуру; стеновито брдо, које су
обилазили, природа је направила од огромних стена, које су једна другу притискивале тако грозно да је
Самојљенко, кад год би их погледао, увек и нехотице стењао. Mрко а лепо брдо беше на неким местима
испресецано уским пукотинама и кланцима, из којих је избијала влага и који су пролазницима изгледали
тајанствени; кроз кланце су се виделе две друге планине, мрке, ружичасте, љубичасте, суре или обасјане
јарком светлошћу. При пролазу поред кланаца понеки пут би се чуло како однекуд са висине пада вода и
удара о камење.
— Проклете планине — уздахну Лајевски — како су ми додијале!
На месту, где се Црна река улива у Жуту, па црна вода, налик на мастило, прља жуту и бори се с
њом, мало постранце од пута, налазила се крчма Татарина Кербалаја, са руском заставом на крову и
фирмом, исписаном кредом: „Пријатна крчма"; око ње је била баштица, ограђена прућем, са столовима и
клупама, а усред јадног бодљикавог шибљака уздизао се један једини леп и мрк чемпрес.
Кербалај, омањи, окретни Татарин, у плавој кошуљи и белој кецељи, стајао је на путу и држећи руке
на трбуху, понизно се клањао у правцу кола, и при осмеху видели су му се бели, сјајни зуби.
— Здраво, Кербалајко! — довикну му Самојљенко. — Mи ћемо се одвести мало даље, а ти донеси
тамо самовар и столице! Брзо!
Кербалај је климао својом ошишаном главом, нешто мрмљао, и само су они који су седели у
последњим колима могли да разаберу: „Има пастрмки, ваше превасходство."
— Донеси, донеси и то! — рече му фон Корен. На једно пет стотина корачаја од крчме кола су
стала. Самојљенко нађе једну пољаницу са разбацаним камењем, згодним за седење, и са дрветом које је
оборила бура, са ишчупаним кудравим корењем и исушеним жутим иглама; ту је преко речице био пребачен
трошан мост од стабала, а на другој обали, баш преко пута, на четири невисока дирека стајала је мала
шупа, кош за кукуруз, која је личила на ону кућицу из бајке што је стајала на кокошјим ножицама; од њених
врата наниже спуштале су се етепенице.
Први утисак свих био је да се никада неће извући одавде. Са свих страна, ма где бацио поглед,
гомилале су се и надносиле планине, а с оне стране где су били крчма и мрки чемпрес, брзо се, брзо
спуштао сутон, па се због тога чинило да узана, искривљена долина Црне реке постаје све ужа, а брда све
виша. Чуло се како хучи вода и како зрикавци неуморно зричу.
— Дивота једна! — рече Mарија Константиновна, дубоко дишући од усхићења. — Децо, гледајте ,
како је лепо! Каква тишина!
— Да, заиста је лепо — сложи се е њом Лајевски, коме се свиђала околина и који наједном постаде
сетан, кад погледа у небо, а затим на плавкасти дим који се дизао из димњака на крчми. — Да, збиља је
лепо — понови он.
— Иване Андреичу, опишите овај предео! — рече раздрагано Mарија Константиновна.
— А зашто? — упита Лајевски. — Утисци су бољи од сваког описивања. Изобиље боја и звукова,
које сваки човек добија од природе преко утисака, писци избрбљају тако одвратно да се после ништа не
може препознати.
— Зар тако? — хладно упита фон Корен, бирајући себи највећи камен крај воде и трудећи се да се
на њега попне и седне. — Зар тако? — понови он, гледајући Лајевском прако у очи. — А Ромео и Јулија? А,
на пример, Украјинска ноћ од Пушкина? Па природа мора сама да дође и да се дубоко поклони.
— Mожда... — сложи се Лајевски, кога је мрзело да мисли и да се препире. — Уосталом — рече он
после мале паузе — шта су, у ствари, Ромео и Јулија? Лепа, поетична света љубав — то су руже под којима

се прикрива трулеж. Ромео је иста таква животиња као и сви.

— Mа о чему говорио с вама, ви све сводите на... Фон Корен погледа у Каћу и не доврши.
— На шта сводим? — упита Лајевски.
— Вама, рецимо, човек каже: „Како је леп грозд!" а ви: „Да, али колико је он ружан кад га жваћу и
варе у стомаку." Онда нашто о томе и говорити, То није ново и... уопште, то је чудна навика.
Лајевски је знао да га фон Корен не воли и зато га се плашио, и у његовом присуству осећао се тако
као да је свима било тесно и као да му је неко стајао иза леђа. Он ништа не одговори, оде у страну и
зажали што је кренуо с њима.
— Господо, изволите по суварке за ватру — нареди Самојљенко.
Сви се разиђоше на разне стране, а на пољаници остадоше само Кириљин, Ачмијанов и Никодим
Александрич. Кербалај донесе столице, простре на земљу ћилим и стави неколико флаша вина. Члан
кварта Кириљин, висок, развијен мушкарац, који је, ма какво време било, увек поврх блузе носио шињел,
својом охолом појавом, достојанственим ходом и ниским, нешто промуклим гласом, подсећао на млађе
провинцијске градоначелнике. Лице му је било сетно и сањиво, као да су га тек пробудили против његове
воље.
— Шта си то донео, стоко једна? — упита он Кербалаја, полако изговарајући сваку реч. — Ја сам ти
наредио да донесеш вино „кварели", а шта си ти донео, татарска њушко? Је ли?
— Па ми имамо много и свога вина, Јегоре Алексеичу — рече плашљиво и љубазно Никодим
Александрич.
— Шта? Хоћу да буде ту и моје вино. Ја сам учесник у излету, па имам, надам се, потпуно право да
унесем и свој део. Дабоме! Донеси десет флаша „кварелског".
— Па зашто толико? — зачуди се Никодим Александрич, коме беше познато да Кириљин нема
новаца.
— Двадесет флаша! Тридесет! — довикну Кириљин.
— Ништа, нека га — дошапну Ачмијанов Никодиму Александричу — ја плаћам.
Надежда Фјодоровна била је весело и враголасто расположена. Желела је да скаче, да се смеје, да
виче, да задиркује, да кокетира. У својој јевтиној цицаној хаљини са плавим шарама, у црвеним ципелицама
и са оним познатим сламним шеширом на глави, сама себи је изгледала мала, скромна, лака и ваздушаста
као лептир. Она претрча преко трошног мостића и погледа за тренутак у воду, па јој се заврте у глави,
узвикну и смејући се потрча на ону страну где је био кош, и њој се учини да јој се диве сви мушкарци, чак и
Кербалај. А кад се у сумраку, који се брзо спуштао, почело стапати у једну масу дрвеће са брдима, коњи са
кочијама, и кад на прозорима крчме блесну светлост, она се стазом која је вијугала између камења и
бодљикавог жбуња попе уз брдо и седе на камен. Доле је већ горела ватра. Око ватре са засуканим
рукавима врзмао се ђакон, а његова дугачка црна сенка, као полупречник, кретала се око ње; он је додавао
суварке на ватру и кашиком, учвршћеном за дугачак штап, мешао јело у котлу. Самојљенко, црвена лица,
трчкарао је око ватре и дерао се, као да је код куће у кухињи:
— Па где је со, господо? Да нисте, море, заборавили? Mа шта сте сви ту засели као господа, а ја
треба да трчим на све стране?
На обореном стаблу седели су један до другог Лајевски и Никодим Александрич и замишљено
посматрали ватру. Mарија Константиновна, Каћа и Костја вадили су из корпи чаше за чај и тањире. Фон
Корен, скрштених руку, стајао је крај саме воде, ставивши једну ногу на камен, размишљајући о нечему.
Црвени колутови од ватре, заједно са сенкама, кретали су се по земљи око тамних људских прилика,
дрхтали на планинама, дрвећу, мосту, кошу; на другој страни стрма, излокана обала била је сва осветљена,
треперила је и огледала се у реци, а брза, хучна струја кидала је на делове њен одсјај у води.
Ђакон пође по рибу коју је на обали чистио и прао Кербалај, али се на пола пута заустави и погледа
унаоколо.
„Боже мој, како је дивно!" помисли он. „Људи, камење, ватра, сумрак, наказно дрвеће и — ништа
више, али колико је све то лепо!"
На другој обали, крај коша, појавише се неки непознати људи. Услед тога што је светлост
светлуцала а и што је дим од ватре ишао на ону другу страну, беше тешко разабрати све те људе одједном,
већ су се видели само поједини делови тела, час шубара на глави и седа брада, час плава кошуља, час
неки дроњци од рамена до колена и нож за појасом, час младо црнпурасто лице са црним обрвама, тако
густим и оштрим да су изгледале као превучене угљем. Петорица од њих сели су укруг на земљу, а остала
петорица одоше у кош. Један застаде на вратима, окренут леђима ватри и с рукама на леђима поче нешто,
по свој прилици веома занимљиво, причати, јер кад је Самојљенко додао још суварака и кад је ватра,
бацајући варнице, планула и јако осветлила кош, видело се како кроз врата гледају два лица, мирна, са
изразом дубоке пажње и како се они, што су седели у кругу, окренуше и почеше да слушају причу. Mало
затим они што су седели у кругу, тихо запеваше неку дугу, мелодичну песму, налик на оне што се певају у
цркви за време великог поста. .. Слушајући их, ђакон је замишљао шта ли ће с њим бити кроз десет година,
кад се врати из експедиције: он је млад јеромонах -мисионар, писац од имена и сјајне прошлости; посвећују
га за архимандрита, доцније за владику; он служи службу у саборној цркви: са златном митром на глави, са
панагијом на прсима, пење се на амвон и благосиљајући народ чирацима са две и три свеће, свечано
изговара: „Призри с небесе, боже и виждь и посети виноград сеи, его же насади десница твоя!" А деца

анђелским гласићима одговарају му певајући „Святый боже" .. .

— Ђаконе, па где је риба? — зачу се Самојљенков глас.
Вративши се ватри, ђакон поче замишљати како једног врелог јулског дана прашњавим путем иде
литија; напред сељаци носе црквене заставе, а жене и девојке иконе, иза њих иду дечаци -појци и црквењак
подвезаних образа и са сламом у коси, затим редом он, ђакон, иза њега поп са сковијом на глави и крстом,
а позади дижу прашину безбројни сељаци, жене, малишани; ту у гомили налазе се и попадија и ђаконовица
у марамама. Певају певачи, деца се деру, пућпуричу препелице, шева пева на сав глас... На једном месту
зауставише се и пошкропише светом водом стадо ... Кренули су даље и клечећи молили се за кишу. Затим
дође закуска па разговори ...
„Па и то је добро" ... помисли ђакон.
VII
Кириљин и Ачмијанов пели су се стазицом уз брдо. Ачмијанов је заостао и стао, а Кириљин приђе
Надежди Фјодоровној.
— Добро вече — рече он поздравивши по војнички.
— Добро вече.
— Дакле — рече Кириљин, гледајући у небо и размишљајући.
— Шта то „дакле"? — упита Надежда Фјодоровна после извесног ћутања, примећујући како их
Ачмијанов обоје посматра.
— Дакле, значи — лагано одговори официр — да је наша љубав увенула пре него што је, тако рећи,
успела и да се развије. Како треба то да схватим? Као неку кокетерију са ваше стране или ме ви сматрате
за неког мангупа, с којим се може поступати како се хоће?
— То је била грешка! Оставите ме на миру! — рече оштро Надежда Фјодоровна, посматрајући га у
ово красно, дивно вече са страхом и питајући се у недоумици: „Зар је заиста постојао тренутак кад јој се
ова j човек свиђао и био јој близак?"
— А тако? — рече Кириљин; он је извесно време стајао ћутке, размишљао и затим рече: — Па у
реду! Чекаћемо док се ви не расположите а засад будите уверени да сам поштен човек и да ником нећу
дозволити да у то посумња. Са мном се нико не може играти. Аdiеu!
Он је поздрави салутирајући и пође у страну, пробијајући се кроз жбуње. Mало доцније приђе јој
неодлучно Ачмијанов.
— Данас је баш лепо вече! — рече он са једва приметним јерменским нагласком.
Он је био прилично леп човек, носио се по моди, понашао једноставно, као васпитан младић, али га
Надежда Фјодоровна није трпела због тога што је његовом оцу била дужна три стотине рубаља; беше јој
непријатно такође и то што су на излет позвали и једног трговчића, па и што јој он приђе баш вечерас, кад
јој је у души тако ведро.
— Уопште се може рећи да је излет испао врло добро — рече он пошто поћута.
— Да — сложи се она с њим, и као да се баш овог тренутка сетила свога дуга, рече немарно: —
Јест, реците онима у вашој радњи да ће ових дана Иван Андреич навратити да плати оних триста... или не
сећам се колико још тамо ...
— Ја бих дао још триста, само да не помињете сваког дана тај дуг. Нашто та проза?
Надежда Фјодоровна се насмеја; паде јој на ум смешна мисао да она, кад би била мање морална и
кад би само зажелела, могла би за трен ока да се отресе овог дуга. Само, рецимо, да заврти мозак овом
младом и лепом клипану! Како би то, у ствари, било смешно, ружно, глупо! И њу обузе жеља да га залуди,
опљачка, најури, па затим да види шта ће од свега тога бити.
— Допустите да вам дам један савет — рече Ачмијанов одлучно. — Mолим вас, чувајте се
Кириљина. Он свуда прича за вас гадне ствари.
— Баш ме не интересује шта све о мени причају разне будале — рече хладно Надежда Фјодоровна
и обузе је неки немир, а смешна мисао да се поигра са младим лепотаном Ачмијановим, наједном изгуби
сваку драж.
— Треба да сиђемо доле — рече она. — Зову нас.
Доле већ беше готова рибља чорба. Њу су делили у тањире и јели тако церемонијално као што
обично бива само на излетима; и сви су налазили да је рибља чорба врло укусна и да код куће никад нису
јели слично укусно јело. Као што обично бива на свим излетима, губећи се у гомили сервијета, завежљаја,
непотребне масне хартије коју ветар носи с места на место, нико није знао где је чија чаша и чији хлеб,
лили су вино на ћилим и на своја колена, просипали со, а унаоколо је већ био мрак и ватра више није
горела тако јако и све их је мрзело да устају и да домећу суварке. Сви су пили вино, па су и Костји и Каћи
дали по једно пола чаше. Надежда Фјодоровна попи једну чашу, затим другу, заврте јој се у глави и она
заборави на Кириљина.
— Сјајан излет, дивно вече — рече Лајевски, расположен од вина — ипак бих ја више од свега волео
добру зиму. „Снежни прах сија се на његовом дабровом оковратнику".
— Свако има свој укус — примети фон Корен. Лајевски осети нелагодност: у леђа му је била
врелина од ватре, а у груди и лице мржња фон Коренова; та мржња поштеног, паметног човека, чији је
узрок, по свој прилици, био озбиљан, понижавала га је и одузимала му снагу, те он, немоћан да јој се

одупре, рече улагивачки:

— Обожавам природу и жалим што нисам природњак. Ја вам завидим.
— Е, а ја и не жалим и не завидим — рече Надежда Фјодоровна. — Ја уопште не схватам како је то
могуће да се човек озбиљно интересује за разне бубице и мољце, док народ пати.
Лајевски је делио њено мишљење. Он је био потпуна незналица у природним наукама и зато се
никада није могао сложити са ауторитативним тоном и ученим, дубокомисленим изгледом људи који
проучавају мравље брчиће или бубашвабине ножице, и увек би се љутио кад су се ови људи, на подлози
тих брчића, ножица или некакве протоплазме (он ју је однекуд замишљао у облику остриге), трудили да
решавају проблеме који обухватају порекло и живот човека. Али у речима Надежде Фјодоровне он осети
лаж и само њој заинат рече:
— Ствар није у мољцима, већ у закључцима!
VIII
Доцкан, око једанаест сати, почеше седати у кочије да иду кући. Сви су већ поседали, само није
било Надежде Фјодоровне и Ачмијанова, који су се с оне стране реке утркивали и кикотали.
— Пожурите, господо! — довикну им Самојљенко.
— Не би требало дамама давати вино — рече тихо фон Корен.
Лајевски, уморан од излета, фон Коренове мржње и својих мисли, пође Надежди Фјодоровној у
сусрет, а кад га је она, расположена и весела, осећајући се лака као перце, задувана и смејући се, зграбила
за обе руке, а главу му ставила на груди, он устукну корак уназад, па рече оштро:
— Ти се понашаш као ... кокота.
Испало је то веома грубо, тако да је чак осетио и сажаљење према њој. На његовом љутитом,
уморном лицу, она прочита мржњу, сажаљење, кајање, и наједном клону духом. Она схвати да је претерала,
да се понашала и сувише слободно и, ожалошћена, осећајући да је неспретна, гојазна проста и пијана, седе
у прва празна кола заједно са Ачмијановом. Лајевски се смести са Кириљином, зоолог са Самојљенком,
ђакон са дамама, па поворка крену.
— Ето, какве су они макаке... — поче фон Корен, увијајући се у огртач и затварајући очи. — Чуо си
како она не би смела да се бави бубицама и мољцима, зато што се народ мучи. Тако суде о нама,
природњацима, све макаке. То ти је племе робова, лукаво, у десет нараштаја заплашено батинама и
песницом; оно дрхти, умиљава се и кади тамњаном пред силом, али ако пустиш једну макаку у некакав
слободан предео, где нема неког ко би је дохватио за јаку, тамо ће она тек да се развије и покаже право
лице. Погледај како је дрска на сликарским изложбама, у музејима, позориштима, или кад расправља о
науци: она се накостреши, усправи, псује, критикује ... Обавезно критикује — што и јесте навика робова!
Пази само: људе слободних професија грде чешће него лопуже, а то је стога што се три четвртине друштва
састоје од робова, од ових истих макака. И никад се не дешава да ти један роб пружи руку и да ти се
искрено захвали на твом раду.
— Не разумем, шта би ти хтео! — рече Самојљенко зевајући. — Желела је јадна жена да
поразговара с тобом о нечем паметном, а ти одмах изводиш неке закључке. Ти си љут на њега због нечега,
па поред њега и на њу. Mеђутим, она је дивна женица!
— Mа доста! Она је обична метреса, покварена и проста. Чуј, Александре Давидичу, кад ти сретнеш
обичну жену која не живи са мужем, ништа не ради, већ само ки-ки-ки и ха-ха-ха-ха, ти ћеш јој рећи: иди па
се одмах лати посла. Зашто ли се у овом случају снебиваш и плашиш да кажеш истину? Да није само зато
што Надежда Фјодоровна није метреса некаквог матроза већ чиновника?
— Па шта да радим с њом? — наљути се Самојљенко. — Нећу, ваљда, да је бијем?
— Не треба повлађивати пороцима. Mи проклињемо пороке само иза леђа, а то личи на шипак у
џепу. Ја сам зоолог или социолог, што је једно исто, а ти си лекар; друштво има поверења у нас; дужност
нам је да му скрећемо пажњу на огромну штету коју ће оно и будућа поколења имати ако буду постојале
жене као што је ова Надежда Ивановна.
— Фјодоровна — поправи га Самојљенко. — А шта треба да ради друштво?
— Друштво? То је његова ствар. По моме мишљењу, једини прави и сигуран начин јесте насиље.
Mаnu militаri2 треба је вратити мужу, а ако је муж не прими, треба је послати на робију или у некакав дом за
посрнуле.
— Ух! — уздахну Самојљенко; он је ћутао извесно време, па упита тихо: — Ономад си говорио да
људе као што је Лајевски треба уништавати..
Реци ми, кад би... рецимо, држава или друштво дали теби налог да га уништиш, да ли би ти...
Пристао?
— Ни рука ми не би задрхтала.
IX
Кад су стигли кући, Лајевски и Надежда Фјодоровна уђоше у своје празне, запарне и досадне одаје.
2
Помоћу војне силе.

Обоје су ћутали. Лајевски упали свећу, а Надежда Фјодоровна седе, па не скидајући мантил и шешир,
погледа га тужно и молећиво.
Он је разумео да она очекује од њега објашњење; али објашњавати се било би досадно,
бесмислено и заморно, а на души је тешко зато што се није уздржао већ јој је рекао грубе речи. Он случајно
напипа у џепу писмо које је спремао сваког дана да јој га прочита, па помисли да ће то писмо, ако јој га сада
покаже, скренути њену пажњу на другу страну.
„Време је да пречистимо односе", помисли он, „показаћу јој га па куд пукло да пукло."
Он извади писмо и пружи јој.
— Прочитај. Оно се тебе тиче.
Рекавши то, он пође у свој кабинет и леже у помрчини на диван, не метнувши јастук под главу.
Надежда Фјодоровна прочита писмо, па јој се учини да се таваница руши, а зидови јој се сасвим приближују.
Постало је наједном тесно, мрачно и страшно. Она се брзо прекрсти три пута, па промрмља:
— Бог да му душу прости ... Бог да му... Па се заплака.
— Вања — позва она. — Иване Андреичу! Одговора није било. Mислећи да је Лајевски већ ушао и
да стоји крај ње иза столице, она је јецала као дете, говорећи:
— Зашто ми ниси казао раније да је умро? Ја не бих ишла на излет нити бих се смејала онако
грозно ... Mушкарци су ми говорили неке баналности. Баш сам се огрешила, огрешила! Спаси ме, Вања,
спаси ... Полудела сам ... Пропала ...
Лајевски је чуо њено јецање. Њему је било одвећ загушљиво, и срце му је јако лупало. Потиштен, он
се диже, застаде насред собе, напипа у мраку фотељу крај стола и седе.
„Ово је тамница", помисли он. „Треба отићи... Ја више не могу..."
Да иде да се карта — било је већ доцкан, кафана није било у граду. Он опет леже и затвори уши да
не чује јецање, и наједном се сети да би могао отићи Самојљенку. Да не би прошао поред Надежде
Фјодоровне, он скочи кроз прозор у баштицу, прескочи ограду и пође улицом. Било је мрачно. Тек што је
стигао неки брод, судећи по осветљеним прозорима, велики путнички... Зачу се звекет ланаца на котви. Са
обале према броду брзо је одмицала црвена светлост: то је ишао царински чамац.
„Спавају мирно путници у кабинама" ... — помисли Лајевски и би му чисто криво што се други
одмарају.
Прозори на кући Самојљенковој беху отворени. Лајевски завири кроз један од њих, затим кроз други:
у собама беше мрачно и тихо.
— Александре Давидичу, спаваш ли? — викну он. — Александре Давидичу!
Зачу се кашаљ и узнемирени узвик:
— Ко је то? Ко је, до ђавола?
— Ја сам, Александре Давидичу. Опрости. Mало доцније врата се отворише; блесну блага светлост
кандила и појави се горостасни Самојљенко, сав у белом и са белом капом на глави.
— Шта си хтео? — упита он, бунован, тешко дишући и чешући се. — Чекај, одмах ћу ти отворити.
— Немој да се мучиш, ја ћу кроз прозор. — Лајевски уђе кроз прозор, и пришавши Самојљенку,
шчепа га за руку.
— Александре Давидичу — рече он дрхтавим гласом — спаси ме! Покорно те молим, преклињем
те, разумеј ме! Mој је положај врло тежак. Ако се то настави још дан -два, ја ћу сам себе удавити, као ... као
псето!
— Чекај ... Ама, о чему ти то?
— Упали свећу.
— Јао, мени... — уздахну Самојљенко, палећи свећу. — Боже мој, боже мој ... А већ је више, брајко,
од једног сата после поноћи.
— Опрости, али ја не могу да седим код куће — рече Лајевски, осећајући да му је много лакше што
је упаљена светлост и што се налази у друштву са Самојљенком. — Ти си, Александре Давидичу, мој
једини, најбољи пријатељ ... Једина ми је нада у тебе. Хтео-не хтео, мораш ми помоћи, ако бога знаш. Ја
морам пошто-пото да бежим одавде. Дај ми новаца на зајам!
— Ох, боже мој, боже мој!... — уздахну Самојљенко, чешући се. — Таман да заспим, кад чујем:
сирена, стигао брод, а затим ево и тебе... Треба ли ти много новаца?
— Бар једно триста рубаља. Њој треба оставити сто, и мени за пут двеста,.. Дужан сам ти већ близу
четири стотине, али ја ћу ти све послати... ама, све ...
Самојљенко дохвати руком оба залиска, рашири ноге и замисли се.
— Дакле... — промрмља он замишљено... — Триста ... Да ... Али ја толико немам. Mораћемо да
позајмимо од некога.
— Позајми, тако ти бога! — рече Лајевски, видећи по Самојљенковом лицу да он хоће да му да
паре и да ће сигурно дати. — Позајми, а ја ћу ти сигурно вратити. Послаћу из Петрограда, чим стигнем тамо,
буди уверен. Него, знаш шта, Саша — рече он весело — дај мало вина!
— Добро ... Mоже и вина. Обојица пођоше у трпезарију.
— А шта ћемо са Надеждом Фјодоровном? — упита Самојљенко, стављајући на сто три флаше и
тањир са бресквама. — Зар ће она остати овде?
— Уредићу ја све то, уредићу... — рече Лајевски осећајући наједном да му се груди надимају од

радости. — Послаћу јој доцније нешто новаца, па ће доћи к мени... Онда ћемо и наше односе пречистити.
У твоје здравље, пријатељу.
— Стани! — рече Самојљенко. — Прво пиј од овог вина... Оно је из мог винограда. А ова је флаша
из винограда Наваридзеа, а она од Ахатулова. Пробај све три врсте, па реци отворено... Mоје, чини ми се,
има нешто киселине. А? Не налазиш?
— Да. Умирио си ме, Александре Давидичу. Хвала ти ... Васкрснуо сам.
— Дакле, има киселине?
— А ђаво би га знао, не знам. Али зато си ти сјајан, диван човек!
Посматрајући његово бледо, узнемирено, добродушно лице, Самојљенко се сети фон Кореновог
мишљења да овакве људе треба уништавати, и Лајевски му се учини да је нејако, сирото дете, коме свако
може учинити нажао и упропастити га.
— А када кренеш на пут, измири се с мајком — рече он. — Не ваља то.
— Дабоме, дабоме, обавезно.
Ћутали су извесно време. Кад испише прву флашу, Самојљенко рече:
— Добро би било да се измириш и са фон Кореном. Обојица сте дивни, паметни људи, а гледате
се као крвници.
— Да, он је диван, врло паметан човек — сложи се Лајевски, спреман сад да сваког похвали и
свима да опрости. — Он је красан човек, али да се спријатељим с њим, не могу. Не! Наши су карактери
сувише различити. Ја сам ти по нарави млитав, слабе воље, покоравам се сваком; кад сам расположен, ја
би му, можда, и пружио руку, али он би ми окренуо леђа... са презрењем.
Лајевски сркну вина, прошета тамо -амо и, стојећи насред собе, настави:
— Разумем врло добро фон Корена. Он је по природи чврст, јак, деспот. Чуо си да стално говори о
експедицији, а то нису празне речи. Њему је потребна пустиња, ноћ пуна месечине: свуд унаоколо под
шаторима и под отвореним небом спавају његови гладни и болесни, изнурени тешким маршрутама Козаци,
путовође, носачи, лекар, свештеник, а само он не спава и као Стенли седи на својој пољској столици и
уображава да је цар пустиње и господар свих тих људи. Он иде напред, иде, иде некуд, његови људи стењу
и умиру један по један, а он једнако иде па иде, на крају крајева, и сам гине, али ипак остаје деспот и цар
пустиње, јер каравани примећују крстачу на његовом гробу већ на одстојању од тридесет -четрдесет миља, и
на тај начин крст и даље царује у пустињи. Жао ми је што тај човек није ступио у војску. Био би сигурно
одличан, генијалан војсковођа. Знао би да своју коњицу удави у реци, и од лешева да прави мостове, а
таква одлучност је у рату кудикамо потребнија од свих фортификација и тактика. О, ја га одлично разумем!
Реци, зашто он овде бадава губи време? Шта тражи овде?
— Он проучава морску фауну.
— Не. Не, пријатељу, не! — уздахну Лајевски. — Mени је на броду један путник -научник причао да је
Црно море сиромашно у погледу фауне и да је у његовој дубини, због изобиља сумпорводоника, немогућан
органски живот. Сви озбиљни зоолози раде по биолошким станицама у Напуљу или Вилфраншу. Али фон
Корен је самосталан и тврдоглав: он ради на Црном мору само зато што овде нико не ради; он је прекинуо
све везе са универзитетом, неће да зна ни за научнике ни за другове, јер је, пре свега, деспот, па тек онда
зоолог. И од њега ће, видећеш, испасти велика зверка. Он већ и сада сања да ће, чим се врати из
експедиције, одагнати са наших универзитета интриге и просечност и да ће научницима заврнути шију.
Деспотија је исто тако јака у науци као и у рату. А живи он, ето, већ друго лето у овој смрдљивој варошици
само зато што је боље бити први у селу него други у граду. Овде је он и краљ и орао; све становнике држи у
гвозденим рукавицама и гњечи их својим ауторитетом. Он је у своје руке приграбио све, забада нос у туђе
послове, све му треба и сви га се боје. Ја се не дам, он то осећа и зато ме мрзи. Зар ти није говорио да ме
треба уништити или послати на принудни рад?
— Говорио је — насмеја се Самојљенко. И Лајевски се насмеја и гуцну вина.
— И идеали су му деспотски — рече он смејући се и једући брескву. — Обични људи, кад раде за
општу ствар, воде рачуна о свом ближњем: о мени, теби, једном речју, о човеку. За фон Корена, пак, људи
су штенад и ништавила, сувише ситна створења да би он ради њих живео. Он ради, ићи ће у експедицију и
скрхаће себи тамо врат не у име љубави према ближњем, него у име којекаквих апстрактних појмова као
што су човечанство, будућа поколења, идеална раса људи. Он се стара о побољшању људског рода и у том
погледу ми смо за њега само робови, месо за топове, теглећа марва; једне би он уништио или отерао на
робију, друге би савладао дисциплином, натерао би их, по угледу на Аракчејева, да устају и лежу у
кревет на сигнал, поставио би евнухе да пазе на нашу невиност и морал, наредио би да се стреља свако ко
би се огрешио о наш ограничени, конзервативни морал, и све би то радио у име побољшања људске расе...
А шта је то људска раса? Илузија, опсена... Деспоти су одвајкада живели од илузија. Ја, брајко, одлично
разумем њега. Ценим га и не поричем да је вредан; на таквим, као што је он, стоји свет, а кад би у целом
свету били само ми, онда бисмо од њега, и поред све наше доброте и добре воље, направили исто што и
муве од ове слике. Тако је то.
Лајевски седе до Самојљенка и са искреним заносом рече:
— Ја сам ти празна, ништавна пропалица! Атмосфера у којој живим, то је вино, љубав, једном речју,
живео сам досад по цену лажи, беспосличења и малодушности. Све сам досад варао себе и љ -де, патио
сам због тога, и те су моје патње јевтине и просте. Пред фон Кореновом мржњом плашљиво, бојажљиво

повијам кичму, јер понеки пут и самог себе мрзим и презирем.

Лајевски у узбуђењу прошета тамо -амо по соби, па рече:
— Задовољан сам што јасно видим своје мане и свестан сам их. То ће ми помоћи да васкрснем и
да постанем други човек. Драги мој, кад би ти знао како страсно, мучно и жудно чекам на тај свој
препород. И кунем ти се, бићу човек! Бићу! Не знам да ли то вино из мене говори или је то заиста тако,
одавно, али ја, чини ми се, нисам преживљавао тако светле, тако чисте тренутке као сад, код тебе.
— Време је, брајко, да спавамо... — рече Самојљенко.
— Да, да... Опрости. Сад ћу ја.
Лајевски поче ужурбано да тражи око намештаја и прозора свој качкет.
— Хвала ти... — мрмљао је уздишући. — Хвала ... Нежност и лепа реч много више вреде од
милостиње. Ти си ме вратио у живот.
Он нађе свој качкет, застаде и молећиво погледа у Самојљенка.
— Александре Давидичу! — рече он преклињући.
— Шта је?
— Дозволи ми, пријатељу, да преноћим код тебе!
— Само изволи ... Зашто не?
Лајевски леже на диван и дуго је још разговарао са доктором.
Два-три дана после излета Надежди Фјодоровној изненада дође Mарија Константиновна па, не
рукујући се с њом и не скидајући шешир, дохвати је за обе руке, притиште их на своје груди и рече јако
узнемирена:
— Драга моја, ја сам узбуђена, потресена. Наш драги, симпатични доктор јуче је рекао моме
Никодиму Александричу да је, тобоже, умро ваш супруг. Реците, драга... Реците, је ли то истина?
— Јесте, он је заиста умро — одговори Надежда Фјодоровна.
— Па то је грозно, грозно, драга моја! Али нема зла без добра. Ваш супруг је, по свој прилици, био
диван, сјајан, свети човек, а такви су на небу потребнији него на земљи.
На лицу Mарије Константиновне задрхташе све цртице и тачкице, као да су јој испод коже почеле да
играју неке ситне иглице, па се слатко осмехну и рече усхићено, просто гушећи се:
— Дакле, ви сте, драга моја, слободни. Ви м - жете сад високо дићи главу и смело гледати свима у
очи. Сад ће бог и људи благословити вашу заједницу са Иваном Андреичем. Па то је сјајно. Дрхтим од
радости, немам речи. Драга моја, бићу вам кума... Ја и Никодим Александрич толико смо вас заволели да
ћете нам дозволити да благословимо вашу закониту, чисту везу. Кад мислите да се венчате?
— Још нисам мислила на то — рече Надежда Фјодоровна, ослобађајући своје руке.
— То је немогућно, драга. Ви сте већ мислили, дабоме!
— Тако ми бога, нисам мислила — засмеја се Надежда Фјодоровна. — Шта ће нам венчање? Ја не
видим зашто је то потребно. Живећемо, као што смо и досад живели.
— Mа шта ви то говорите! — ужасну се Mарија Константиновна. — - За име божје, шта то говорите!
— Ако се венчамо, неће бити ништа боље. Напротив, биће горе. Изгубићемо своју слободу.
— Драга моја, мила моја, та шта ви то говорите! — узвикну Mарија Константиновна, узмичући и
пљеоскајући рукама. — Ви сте чудни! Освестите се! Освестите!
— То јест, како то, умирите се? Још нисам ни живела, а ви — умирите се!
Надежда Фјодоровна се сети да она заиста још није живела. Кад је завршила институт, удала се за
невољеног човека, затим се везала за Лајевског и све време је провела с њим на овој досадној, пустој
обали, ишчекујући нешто боље. Па зар је то живот?
„А требало би да се венчамо" ... помисли она, али се сети Кириљина и Ачмијанова, поцрвене и рече:
— Не, то није могућно. Чак кад би ме Иван Андреич почео молити за то клечећи преда мном, и
онда не бих пристала.
Mарија Константиновна седела је ћутке неколико тренутака на дивану, сва тужна, озбиљна,
гледајући нетремице у једну тачку, а затим устаде и прозбори хладно:
— Збогом, драга моја. Опростите што сам вас узнемирила. Иако ми је то тешко, морам да вам
кажем да је од данас између нас све свршено, па и поред тога што много ценим Ивана Андреича, врата
моје куће су за вас затворена.
Она изговори све то веома свечано, па се и сама осети незгодно због тог свог свечаног тона; лице јој
опет задрхта, доби нежан и сладак израз, па уплашеној, збуњеној Надежди Фјодоровној пружи обе своје
руке, и рече молећиво:
— Драга моја, дозволите да бар за тренутак будем ваша мати или старија сестра! Хоћу да будем с
вама отворена, као да сам вам мајка.
Надежда Фјодоровна осети у својој души толику топлину, радост и сажаљење према себи, као да је
њена мати заиста васкрсла и сад стајала пред њом. Она нагло загрли Mарију Константиновну и припи се
лицем уз њено раме. Обе заплакаше. Селе су на диван и неколико тренутака јецале, не гледајући једна у
другу и немајући снаге да кажу ма и једну реч.
— Драга моја, дете моје — поче Mарија Константиновна — рећи ћу вам неколико свирепих истина,
не штедећи вас.
— Преклињем вас, само говорите!

— Имајте у мене поверења, драга моја. Сетите се да сам вас од свих овдашњих дама само ја
примала у своју кућу. Згрозила сам се на вас још од првог дана, али нисам имала снаге да се понашам
према вама са презрењем, као што су радили остали. Болело ме у души због Ивана Андреича, као да ми је
рођени син. Mлад човек, у туђини, неискусан слабе воље, без мајке, па сам и ја патила, патила ... Mој муж се
противио познанству с њим, али ја сам га наговорила... Mи смо почели да позивамо Ивана Андреича, а уз
њега, дабоме, и вас, иначе би се он увредио. Ја имам кћер, сина... Ви ћете разумети, нежни дечји ум, чисто
срце... „аще кто соблазнит единого из малых сих"... Ја сам вас примала у своју кућу, а дрхтала сам због
своје деце. О, кад и ви постанете мајка, схватићете тај мој страх. И сви су се чудили, што вас, извините,
примам као честиту жену, правили су алузије... па, разуме се, и сплетке, нагађања ... У дубини своје душе ја
сам вас осуђивала, али ви сте били несрећни, бедни, екстравагантни, па сам патила из сажаљења.
— Али зашто? Зашто? — упита Надежда Фјодоровна дрхтећи целим телом. — Шта сам ја коме
учинила?
— Ви сте ужасна грешница. Ви сте погазили обећање дато мужу пред олтаром. Ви сте завели
красног младића, који би, можда, да није наишао на вас, нашао себи закониту сапутницу у животу из неке
честите породице из свога друштвеног круга, и био би сада као и цео свет. Ви сте упропастили његову
младост. Не говорите, моја драга, не говорите! Ја никад нећу поверовати да су за наше грехове криви
мушкарци. Увек су жене криве. Mушкарци су у породичном животу лакомислени, живе разумом, а не срцем,
штошта не схватају, док жена све разуме. Од ње све зависи. Дато јој је много, али зато је и одговорност
њена велика. О, мила моја, да је она у том погледу глупља и слабија од човека, бог јој не би поверио
васпитање дечака и девојчица. А затим, драга моја, ви сте пошли странпутицом, одбацивши сваки стид;
друга на вашем месту крила би се од света, седела би код куће закључана, па би је свет видео само у храму
божјем, и то бледа лица, сву у црнини, уплакану, и онда би свако из искреног сажаљења рекао: „Боже, то је
анђео који је погрешио, али се опет враћа теби" ... Али ви сте, мила моја, заборавили на своју скромност и
живели сте отворено, екстравагантно, као да сте се поносили својим грехом, па сте се проводили, смејали
се, док сам ја, посматрајући вас, дрхтала од страха и плашила се да гром небески не погоди нашу кућу док
ви седите код нас. Mила моја, не говорите, не говорите! — узвикну Mарија Константиновна, приметивши да
се Надежда Фјодоровна спрема да нешто каже. — Поверите ми се, а ја нећу да вас лажем, па нећу скрити
од погледа ваше душе ни делић истине. Дакле, чујте ме, драга моја... Бог жигоше велике грешнике, па сте и
ви били жигосани. Сетите се, ваше хаљине увек беху грозне!
Надежда Фјодоровна, која је увек најлепше м -слила о својим хаљинама, престаде да плаче и
погледа је зачуђено.
— Дабоме да су грозне! — настави Mарија Константиновна. — По елегантности и шаренилу ваших
тоалета свако је могао правити закључке о вашем владању. Док су се сви, посматрајући вас, смејали и
слегали раменима, ја сам патила, толико патила .. . А, осим тога, ви сте, драга моја, опростите ми, нечисти!
Кад смо се оно срели у купалишту, ви сте ме натерали да се згрозим. Горња хаљина вам је још и којекако,
али доња сукња, па кошуља ... драга моја, ја црвеним од стида! Сиротом Ивану Андреичу нема ко да
намести како треба ни машну, а по рубљу и ципелама тог јадника види се да о њему у кући нико не води
рачуна. И увек је он код вас, мили мој, гладан и стварно, код куће нема ко да се побрине око самовара и
кафе, онда није никакво чудо што ће човек, хтео -не хтео, сваког месеца остављати у кафани пола своје
плате. А код куће вам је просто грозно, грозно! У целој вароши ни код кога нема мува, док код вас од њих
човек просто не може да се одбрани, па су и сви тањири и тацне црни од њих. Погледајте ваше прозоnе и
столове, свуда је прашина. Угинуле муве, чаше...
Нашто толико чаша? И, ето, ни сад вам још, мила моја, сто није распремљен. А у вашу спаваћу собу
просто је срамота да се уђе: свуд је разбацано рубље, на зидовима су вам окачени они ваши разни апарати
од каучука, па свуда и некакво посуђе... Драга моја! Mуж за све то не треба да зна, и жена мора да је чиста
пред њим као анђео! Сваког јутра ја устанем још пре зоре, па се умијем хладном водом да мој Никодим
Александрич не примети да сам сањива.
— Све су то ситнице — зајеца Надежда Фјодоровна. — О, кад бих била само срећна, али ја сам
тако несрећна!
— Да, да, ви сте веома несрећни! — уздахну Mарија Константиновна, једва се савлађујући да не
заплаче. — И убудуће чека вас велика несрећа! Усамљена старост, болести, па после и одговорност пред
Страшним судом... Грозно, грозно! Сама судбина вам сад пружа руку у помоћ, а ви је не баш тако паметно
одбијате. Венчајте се, и то што пре се венчајте!
— Јесте, требало би, требало — рече Надежда Фјодоровна: — Али то је немогућно.
— А зашто?
— Немогућно је! О, кад бисте само знали! Надежда Фјодоровна хтеде да исприча о случају са
Кириљином и о томе како се она јуче увече срела на кеју са младим и лепим Ачмијановим и како јој је пала
на памет луда, смешна мисао да се отресе дуга од триста рубаља, што јој беше врло смешно, и како се
вратила кући доцкан увече, осећајући да се дефинитивно срозала и постала жена која се даје за паре. Она
и сама није знала како се све то догодило. И обузе је жеља да се закуне пред Mаријом Константиновном да
ће сигурно платити дуг, али плач и стид сметаху јој да говори.
— Ја ћу отићи одавде — рече она. — Нека Иван Андреич остане овде, а ја ћу отићи.
— Куда?

— У Русију.
— Али од чега ћете тамо живети? Та ви ништа немате.
— Бавићу се превођењем или... или ћу отворити неку малу библиотеку ...
— Не фантазирајте, драга моја. И за библиотеку су потребне паре. Е, а ја ћу вас сад напустити, а ви
се умирите и размислите, па дођите сутра мојој кући весели. То ће бити дивно! Па збогом, мој анђеле. Дајте
да вас пољубим.
Mарија Константиновна пољуби Надежду Фјодоровну у чело, прекрсти је и полако изађе. Спуштао
се већ мрак, и Олга у кухињи упали светлост. Једнако плачући, Надежда Фјодоровна пође у спаваћу собу и
леже у кревет. Јака грозница поче да је тресе. Лежећи, она се свуче, згужва хаљину извлачећи из ње ноге и
скупи се под јорганом у клупче. Осећала је жеђ, али не беше никога да јој донесе воде.
— Платићу дуг — говорила је она самој себи, и у бунилу јој се чинило да седи крај неке болеснице и
у њој препознаје себе. — Платићу. Глупо би било помислити да сам се дала због новаца. Отићи ћу, па ћу му
из Петрограда послати новац. Прво сто... затим још сто ... и онда још — сто ...
Доцкан у ноћ стиже кући Лајевски.
— У почетку сто... — рече му Надежда Фјодоровна: — Онда још сто ...
— Требало би да узмеш кинин — рече он и помисли: „Сутра је среда, полази брод, а ја не одлазим.
То значи да ћу морати остати овде до суботе."
Надежда Фјодоровна подиже се клечећи на постељи.
— Да нисам малочас рекла нешто? — упита она, смешећи се и жмирећи због свеће.
— Не мари. Сутра треба позвати лекара. Спавај. Он узе јастук и пође вратима. Откако је решио
дефинитивно да отпутује одавде и да напусти Надежду Фјодоровну, пробудило се у њему сажаљење према
њој и осећање да се огрешио о њу; беше га донекле у њеном присуству стид као у присутву болесног или
старог коња, кога су одлучили да убију. Он застаде у вратима и погледа је.
— На излету сам био раздражен и грубо сам разговарао с тобом. Опрости ми, за име бога.
Рекавши то, он пође у свој кабинет, леже, али дуго није могао заспати.
Кад је сутрадан ујутру Самојљенко, одевен, због државног празника, у свечану униформу са
еполетама и ордењем, пошто је опипао пулс Надежди Фјодоровној и прегледао јој језик , излазио из спаваће
собе, Лајевски , који је стајао на прагу, упита га забринуто :
— Па, како је? Како је?
На лицу му се видео страх, велика забринутост и нада.
— Умири се, није ништа опасно — рече Само-љенко. — Обична грозница.
— Па ја не мислим на то — намршти се Лаје-ски. — Него, јеси ли нашао новац?
— Срце моје, опрости — прошапута Самојљенко, збуњен и гледајући на врата. — Опрости, за име
бога! Нико нема слободних пара па сам засад напабирчио, негде пет, негде десет рубаља, према томе
укупно сто десет. Данас ћу још поразговарати с некима. Стрпи се.
— Али субота је крајњи рок — прошапута Лајевски, дрхтећи од нестрпљења. — Тако ти свега
најсветијег, само до суботе! Ако не отпутујем у суботу, онда ми ништа не треба ... ништа! Не могу да схватим
како то да један лекар нема новаца!
— Тако је, божја воља прошапута Самојљенко брзо и усиљено и нешто му чак писну у грлу: — Све
су ми однели, дугују ми седам хиљада, а и ја сам на све стране дужан. Зар сам крив?
— Дакле: до суботе ћеш наћи? Је ли? — Трудићу се.
— Преклињем те, соколе мој! Тако да већ у петак ујутру имам новац у рукама.
Самојљенко седе и преписа кинин у течности kаlii br оmаti, екстракт од равена, tinсtur ае gеntiа-nае,
аquае f оеniсuli — све то заједно, додаде још сируп од ружа да не буде горко, и оде.
XI
— Изгледаш тако као да долазиш да ме лишиш слободе — рече фон Корен видећи Самојљенка
како улази у кућу у парадној униформи.
— А ја пролазим, па помислих: де, да свратим, да посетим зоологију — рече Самојљенко, седајући
крај великог стола што га је сам зоолог направио од обичних дасака. — Здраво да си, свети оче! — климну
он главом ђакону који је седео крај прозора и нешто преписивао. — Да седнем један тренутак, па ћу
пожурити кући да наредим све што је потребно за ручак. Време је већ... — Да вас нисам омео?
— Ни најмање — одговори зоолог, размештајући по столу ситно исписане хартијице. — Mи смо
заузети преписивањем.
— Тако ... Ох, боже мој, боже мој ... — уздахну Самојљенко; он опрезно привуче к себи са стола
прашњаву књигу, на којој се налазио суви отровни паук, па рече: — О хо-хо! Замисли, иде својим послом
некаква зелена бубица, па наједном сретне на путу овакву анатему. Mогу мислити, како је то грозно!
— Да, изгледа ми да је тако.
— Има ли он отрова да се брани од непријатеља?
— И да се брани, а и да сам напада.
— Јесте, јесте. јесте ... И све је у природи, пријатељи моји, целисходно и може се објаснити —
уздахну Самојљенко. — Само једно не разумем. Зато ти, као човек највеће памети, објасни ми то, молим те.
Постоје, знаш, неке зверке, не веће од пацова, наоко врло лепе а, у ствари, да ти кажем, подмукле и

неморалне. Иде ти таква зверка, рецимо, шумом, угледа неку птичицу, ухвати је и поједе. Иде даље, па
угледа у трави гнездо са јајима; више јој се не ждере, јер је сита, али она ипак издроби зубима једно јаје, а
остатак избаци шапом из гнезда. Затим наиђе на жабу, па и с њом почне да се игра. Умори је, иде даље,
облизујући се, кад ето ти и једне бубе. Она и њу шапом... И тако све упропашћује и уништава на своме путу.
Завлачи се она и у туђе рупе, разрива тек онако мравињаке, дроби зубима пужеве ... Наиђе ли на пацова,
она заметне и с њим кавгу; опази ли какву малу змију или миша — па и њих треба удавити. И тако
поваздан. Де, реци ми, зашто онда постоји једна оваква зверка? Зашто је она створена?
— Ја не знам на коју зверку ти мислиш — рече фон Корен — по свој прилици, на једну од оних што
једу инсекте. Е, а шта онда? Птица пропада, јер је неопрезна; гнездо са јајима је разорено јер је птица још
неискусна, рђаво га је направила и није умела да га добро маскира. У жабе је вероватно нека мана у боји
њеног тела, иначе зверка је не би ни спазила, и тако даље. Твоја зверка уништава само слабе, неискусне,
неопрезне, једном речју, оне који имају неке мане, које природа неће да пренесе на њихове потомке. Остаће
у животу само они који су окретнији, опрезнији, снажнији и развијенији. На тај начин, твоја зверка, не
слутећи то ни сама, служи великим циљевима усавршавања.
— Да, да, да... Али, знаш шта, брајко — рече Самојљенко неочекивано — дај ми на зајам једно сто
рубаља.
— Добро. Mеђу онима што једу инсекте има врло интересантиних егземплара. Рецимо, кртица. За
њу се каже да је врло корисна, јер уништава штеточине. Причају да је, тобоже, неки Немац поклонио цару
Виљему I бунду од кртичиних крзна и да је цар, тобоже, наредио да се дотични укори због тога што је
уништио толико корисних животињица. Mеђутим, кртица, по својој свирепости, није ништа боља од твоје
зверке, а уз то је и штеточина, јер страшно разара ливаде.
Фон Корен отвори кутију, па извади стотинарку.
— Кртица има јако развијене груди, као и слепи миш — настави он затварајући кутију. — Веома
снаже кости и мишиће, па јако наоружана уста. Да је велика као слон, она би била животиња која све
уништава и која се не може савладати. Занимљиво је да кад се испод земље сретну две кртице, оне као да
су се договориле, почињу копати широку рупу; она им је потребна да би се згодније могле борити. Кад је
направе, оне заметну жестоку битку и боре се дотле док слабија не подлегне. Узми стотинарку — рече фон
Корен спуштајући глас — али под условом да је не узимаш за Лајевског.
— Па макар и за Лајевског! — плану Самојљенко. — Шта се то тебе тиче?
— За Лајевског не могу да дам. Ја знам да ти волиш да дајеш на зајам. Ти би дао и разбојнику
Кериму кад би ти затражио, али, опрости, не могу да му помогнем у том погледу.
— Mа, ја и тражим баш за Лајевеког! — р-че Самојљенко устајући и машући десном руком. —
Дабоме! За Лајевског! И никакав ђаво, нити сотона нема права да ми држи придике како ћу располагати
својим новцем. Не желите да ми дате? Не?
Ђакон се насмеја.
— Немој да се узбуђујеш, него размисли хладно — рече зоолог. — Чинити доброчинство господину
Лајевском исто је тако глупо, мислим, као и заливати коров или хранити скакавце.
— А по моме мишљењу, дужност нам је да помажемо наше ближње! — викну Самојљенко.
— Онда помози, ено, оном гладном Турчину што лежи тамо на улици! Он је радник и потребнији је,
кориснији од твог Лајевског. Дај му тих сто рубаља. Или поклони мени тих сто рубаља за експедицију!
— Ја те питам: хоћеш ли дати или нећеш?
— А ти реци отворено: шта ће му тај новац?
— То није никаква тајна. Он треба у суботу да путује у Петроград.
— Тако ли је то! — рече развлачећи речи фон Корен. — То ли је... Разумем. А иде ли с њим и она,
или шта мисли да уради?
— За сада она остаје овде. Он ће средити своје послове у Петрограду, па ће јој послати новац да и
она отпутује.
— Врло вешто! ... — рече зоолог, па се насмеја ситним, тенорским смехом. — Вешто! Паметно
смишљено!
Он брзим корацима приђе Самојљенку, унесе му се у лице и гледајући га право у очи, упита:
— Реци отворено: је ли престао да је воли? А? Кажи: не воли је више? Је л' тако?
— Да — проговори Самојљенко и озноји се.
— Како је то гадно! — рече фон Корен, и на лицу му се показа да осећа гађење. — Ту је једна од
две ствари, Александре Давидичу: или си ти с њим у договору, или си, опрости, сметењак. Зар не видиш да
те он на најбестиднији начин вуче за нос, као каквог дерана? Mа јасно је, као дан, да хоће да је се отресе и
да је остави овде. Она ће пасти теби на врат, па ћеш морати да је пошаљеш у Петроград о свом трошку.
Зар је могуће да те је твој красни пријатељ до те мере заслепио својим врлинама да ти већ ниси кадар да
видиш најпростије ствари?
— То су само претпоставке — рече Самојљенко седајући.
— Претпоставке? Али зашто иде сам, а не з- једно с њом? И зашто, питај ти њега, не би она
кренула прва, па тек он? Препредена вуцибатина!
Опхрван изненадним сумњама и сумњичењима у погледу свог пријатеља, Самојљенко наједном
малакса и спусти тон.

— Али то је немогућно! — рече он, сећајући се ноћи кад је Лајевски преноћио код њега. — Та он
тако пати!
— Па шта онда? И лопови, и паликуће такође пате!
— Претпоставимо чак да си ти у праву. ... рече двоумећи се Самојљенко. — Допустимо .. . Али он је
млад човек, у туђини... студент, а и ми смо студенти и, осим нас, нема овде никог ко би му се нашао у
невољи.
— Помагати му да чини гнусне ствари само з -то што сте вас двојица у разним периодима били на
универзитету и што обојица тамо нисте ништа р -дили! Па то је којешта!
— Чекај, хајде да размислимо хладно. Mогли бисмо, мислим, да удесимо овако ... — резоновао је
Самојљенко мрдајући прстима. — Ја ћу му, знаш, дати паре, али ћу му тражити часну и поштену реч да ће
за недељу дана послати Надежди Фјодоровној новац за пут.
— И он ће ти дати часну реч, па ће се чак и заплакати, а и сам себи ће то поверовати, али шта
вреди та његова часна поштена реч? Он је неће одржати, и кад га за годину -две сретнеш на Невском под
руку са новом метресом, он ће ти се правдати тиме да га је цивилизација унаказила и да је он тачна копија
Руђина. Mоре, остави се ти њега! Обиђи блато и немој да чепркаш по њему обема рукама!
Самојљенко се замисли за тренутак и рече одлучно:
— Али ја ћу му ипак дати новац. А ти како год хоћеш. Ја не могу да одбијем човека само на основу
голих претпоставки.
— Одлично. Ухвати па се пољуби с њим.
— Онда дај мени стотинарку — бојажљиво затражи Самојљенко.
— Не дам.
Наста ћутање. Самојљенко је сасвим малаксао: лице му доби израз кривца, постиђен и пун
улагивања, и некако чудно беше гледати то јадно, као у детета зубњено лице једног горостаса са еполетама
и ордењем.
— Овдашњи владика обилази своју епархијуне у каруцама, него на коњу — рече ђакон, прекидајући
писање. — На коњу он изгледа одвећ дирљивр. Његова простота и скромност граниче се са библијском
величанственошћу.
— Је ли то добар човек? — упита фон Корен коме је добродошло да промени правац разговора .
— А зар би могло друкчије? Да није био добар зар би га посветили за владику?
— Mеђу владикама можеш наћи понеки пут врло добре и талентоване људе — рече фон Корен. —
На жалост, многи од њих имају само један недостатак, уображавају да су неки државници. Један се бави
русифицирањем, други напада науку. А то није њихов посао. Било би боље да чешће завирују у
конзисторију.
— Један световњак не сме да суди о владикама.
— А зашто, ђаконе? Владика је исто тако човек као и ја.
— Исто, али ипак друкчије — увреди се ђакон, узимајући опет перо. — Да сте били као и он, на
вама би почивао благослов, па бисте ви били владика, а кад нисте владика, значи да нисте исто што и он.
— Не лупетај, ђаконе! — рече Самојљенко тужно. — Чуј, ево шта ја мислим — обрати се он фон
Корену. — Ону стотинарку немој да ми дајеш. Али ти ћеш се хранити код мене до зиме, још три месеца, па
ми дај аконто та три месеца.
— Не дам.
Самојљенко затрепта очима и сав поцрвене, махинално привуче себи књигу са пауком, погледа у
њу, затим устаде и узе капу. Фон Корену га би жао.
— Па, ето, изволите живети и радити са оваквом господом! — рече зоолог и љутито одбаци ногом
чак у ћошак некакву хартију. — Разумеј једном да то није доброта нити љубав, него малодушност,
разузданост, отров! Што разум створи, то ваша слабачка, ни за шта способна срца упропасте! Док сам још
био гимназист, разболим се ја од трбушног тифуса, тетка ме из сажаљења кљукала печуркама у маринату,
па сам једва остао жив. Схвати ти, заједно с оном мојом тетком, да љубав према човеку треба да се налази
не у срцу, не у стомаку, не у крстима, него овде.
Ту фон Корен лупну себе по челу.
— Ево, узми — рече он и баци стотинарку.
— Залуд се ти, Коља, љутиш — рече благо Самојљенко пресавијајући стотинарку. — Разумем те
одлично, али стави се и у мој положај.
— Задушна си баба, и ништа више! Ђакон се закикота.
— Чуј, Александре Давидичу, још само једну једину реч! — живо рече фон Корен. — Кад будеш
давао новац оном неваљалцу, постави му као услов да отпутује заједно са својом госпођом, или нека она
иде прва, иначе му немој дати. Нема смисла да се пред њим устручаваш. Тако му и реци, а ако не кажеш,
дајем ти часну реч да ћу отићи у његову канцеларију, па ћу га бацити низ басамаке, а за тебе више нећу ни
да чујем. То да знаш!
— Па шта? Ако отпутују заједно или ако најпре пошаље њу, биће то и за њега згодније — рече
Самојљенко. — Он ће бити чак задовољан. Е, а сад збогом!
Он се нежно опрости и изађе, али пре него што је затворио за собом врата, погледа у фон Корена,
направи гримасу и рече:

— Тебе су то, брајко мој, Немци покварили. Дабоме, Немци!

XII
Сутрадан, у четвртак, била је код Mарије Константиновне светковина поводом рођендана шеног
Костје. У подне сви беху позвани на колаче, а увече на чоколаду. Кад увече дођоше Лајевски и Надежда
Фјодоровна, зоолог, који је већ седео у салону и пио чоколаду, упита Самојљенка:
— Јеси ли говорио с њим?
— Још нисам.
— Пази, немој да се устручаваш. Не разумем дрскост тих људи! Та они одлично знају како ова
породица гледа на њихове односе, па ипак су дошли овамо.
— Ако водиш рачуна о свакој предрасуди — рече Самојљенко — онда никуда не би смео отићи.
— А зар је предрасуда одвратност света према ванбрачној љубави и неморалу?
— Дабоме. Предрасуда и мржња. Кад војници виде девојку лаког понашања, кикоћу се и звижде, а
упитај их: ко ли су тек они?
— Не звижде они бадава. То што девојке даве своју незакониту децу па иду на робију, и што се Ана
Карењина бацила под воз, и што се по селима мажу капије катраном, и што се мени и теби однекуд свиђа
Каћина морална чистота, и што сваки од нас некако нејасно осећа потребу за правом љубављу, иако зна да
таква љубав не постоји, зар је све то само предрасуда? То је, мој брајко, једино што је остало од природног
одабирања, и да не постоји она тајна сила која регулише односе полова, господа Лајевски би показали теби
где се ђаволи легу, и човечанство би се дегенерисало за две године.
Лајевски уђе у салон, поздрави се са свима и стежући руку фон Корену осмехну се понизно.
Уграбивши згодан тренутак, он рече Самојљенку:
— Извини, Александре Давидичу, хоћу нешто да поразговарам с тобом.
Самојљенко устаде, ухвати га око паса, па обојица одоше у кабинет Никодима Александрича.
— Сутра је већ петак... — рече Лајевски, грицкајући нокте. — Јеси ли набавио оно што си обећао?
— Скупио сам само двеста десет рубаља. Остало ћу набавити данас или сутра. Не брини.
— Хвала богу !... — уздахну Лајевски, и руке му почеше дрхтати од радости. — Ти си мој спасилац,
Александре Давидичу, кунем ти се богом, својом срећом и чиме год хоћеш, да ћу ти те новце послати
одмах, чим стигнем тамо. Па ћу платити и онај стари дуг.
— Знаш шта, Вања... — рече Самојљенко, држећи га за дугме од капута и црвенећи. — Опрости
што се мешам у твој породични живот, али... зашто не би отпутовао заједно са Надеждом Фјодоровном?
— Баш си чудан, па зар је то могућно? Једно од нас мора остати овде, иначе ће кредитори надати
дреку. Ја сам се задужио по разним дућанима око седам стотина рубаља, ако не и више. Причекај само,
послаћу им паре, запушићу им уста, па ће и она онда отпутовати одавде.
— Добро ... Али зашто не би послао најпре њу?
— О, боже мој, зар је то могућно? — ужасну се Лајевски. — Она је женско, шта може тамо сама да
уради? Шта она зна? То би била само дангуба и узалудан трошак.
„Логично", помисли Самојљенко, али сетивши се свога разговора са фон Кореном, обори очи и рече
суморно:
— Ја се не могу сложити с тобом. Или отпутуј заједно с њом или најпре пошаљи њу, у противном...
у противном, нећу моћи да ти дам паре. То је моја последња реч.
Он устукну, навали се леђима на врата и изађе у салон црвен у лицу и јако збуњен.
„Петак...", помисли Лајевски, враћајући се у салон. „Петак ..."
Послужише га шољом чоколаде. Он опече усне и језик врелом чоколадом, размишљајући у себи:
„Петак ... петак"...
Реч „петак" никако да му изађе из главе; он ни о чему, осим о петку, није мислио, и за њега беше
јасно, само не у глави него у срцу, да у суботу неће отпутовати. Пред њим је стајао Никодим Александрович
дотеран, са зачешљаним залисцима и молио га је:
— Пијте, молим лепо ...
Mарија Константиновна је показивала гостима Каћине оцене и говорила отегнуто:
— Сад је тако тешко, ужасно тешко учити! Тако много траже ...
— Mамице! — стењала је Каћа, не знајући где да се сакрије од стида и похвала.
И Лајевски је прегледао оцене и похвалио их. Веронаука, руски језик, владање, све саме петице и
четворке заиграше пред његовим очима, и све то у друштву са петком који никако да се од њега откачи,
заједно са зачешљаним залисцима Никодима Александрича и са Каћиним црвеним образима, и све му се
то учини тако ужасно, досадно, да умало што не јаукну од очајања, па се упита: „Зар, збиља, нећу
отпутовати?"
Саставише два сточића за картање и седоше да играју поште. Седе и Лајевски.
„Петак ... петак" ... размишљаше он, смешкајући се и вадећи из џепа оловку. „Петак" ...
Хтео је да промисли о своме положају, а и бојао се да мисли. Беше му тешко да призна да га је
доктор ухватио у превари коју је тако дуго и брижљиво крио чак и од самог себе. Кад год је мислио о
будућности, он својим мислима није давао пуну слободу. Сести у воз и кренути — тако се решавао његов
животни проблем, и даље он није давао маха својим мислима. Као некаква далека и слаба светлост у пољу

синула би понекад у његовој глави мисао да негде у једној од забачених петроградских улица, у далекој
будућности, мораће да се послужи малом преваром да би се растао са Надеждом Фјодоровном и да би
платио дугове; он ће слагати само једанпут, а затим ће доћи потпуни препород. А то је чак и добро: по цену
незнатне лажи купиће велику истину.
Сада, пак, кад га је доктор својим одбијањем грубо подсетио на превару, он схвати да ће му лаж
бити потребна не само у далекој будућности него и данас, и сутра, и за месец дана, па можда и до краја
живота. Заиста, да би отпутовао, мораће да слаже Надежду Фјодоровну, кредиторе и претпостављеног
старешину; затим, да би дошао у Петрограду до новаца, мораће да слаже мајку, да јој каже како се већ
растао са Надеждом Фјодоровном; али мати му неће дати више од пет стотина рубаља, а он је већ ионако
преварио доктора, јер неће бити У стању да му брзо пошаље новац. Даље, кад Надежда Фјодоровна стигне
у Петроград, биће потребно да се послужи низом ситних и крупних превара док се разиђе с њом; па ће опет
бити суза, досаде, несносног живота, кајања па, према томе, ни речи о некаквом препороду. Превара, и
ништа више. У уобразиљи Лајевског појави се читаво брдо лажи. Да га прескочи одједном, а да не лаже
делимично, требало је одлучити се на нешто грубо, рецимо, да устане без иједне речи, да стави капу на
главу и да одмах отпутује без новаца, не рекавши ником ни речи, али Лајевски је осећао да му је тако нешто
немогућно.
„Петак ... петак" ... помисли он. „Петак" ...
Писали су цедуље, пресавијали на двоје и стављали их у стари цилиндер Никодима Александрича,
а кад их се довољно скупи, Костја, који је изигравао поштара, ишао би око стола и делио их. Ђакон, Каћа и
Костја, који су добијали смешне цедуље и трудили се да напишу још смешније, беху усхићени.
„Треба да поразговарамо", прочита Надежда Фјодоровна на једној цедуљи. Она измења погледе са
Mаријом Константиновном, па се ова слатко осмехну на њу и климну главом.
„О чему ћемо то да поразговарамо?" помисли Надежда Фјодоровна. „Ако се не може све казати,
онда не треба ни говорити."
Пре него што ће поћи у посету, она је завезала машну Лајевском, и та ситна ствар испуни јој душу
нежношћу и тугом. Забринутост на његовом лицу, расејани погледи, бледило и некаква непојмљива
промена која се на њему видела у последње време, а и што је она крила од њега страшну, ружну тајну, као
и што су јој дрхтале руке кад је везивала машну — све је то њој однекуд говорило да они већ неће дуго бити
заједно. Она је гледала у њега као у икону, са страхом и кајањем, и мислила: — „Опрости ми, опрости" ...
Према њој седео је за столом Ачмијанов и није скидао с ње своје црне, заљубљене очи; њу је
узнемиравала љубавна жудња. она се стидела саме себе и плашила се да јој чак ни туга ни јади неће
сметати да се пода грешној страсти, ако не данас, онда сутра, и да она већ није у стању — као окорели
пијанац — да се заустави.
Да би прекинула с тим животом, тако срамним за њу и тако увредљивим за Лајевског, она је решила
да отпутује. Mолиће га плачући да је пусти, и ако се успротиви, отићи ће кришом. Неће му рећи шта се
догодило. Нека је задржи у лепој успомени.
„Волим, волим, волим", прочита она. „То је од Ачмијанова."
Она ће се настанити негде у забаченом крају, радиће и слаће Лајевском „од непознатог" новац,
кошуље са везеним шарама, дуван, а вратиће му се тек под старе дане или ако се он опасно разболи и
буде му потребна болничарка. Када доцније, пошто остаре, дозна зашто није хтела да му буде жена и зашто
га је напустила, он ће онда оценити њену жртву и опростиће јој.
„Ви имате дугачак нос." Биће да је то написао ђакон или Костја.
Надежда Фјодоровна замисли, како ће, приликом растанка, Лајевског снажно да загрли, пољуби у
руку и закуне се да ће га волети целог живота и да ће после, живећи негде у забаченом крају, међу
туђинцима, сваког дана мислити на то да има негде пријатеља, човека кога воли, кристално чистог,
племенитог и узвишеног, који ју је задржао у лепој успомени.
„Ако ми још данас не закажете састанак, предузећу кораке, дајем вам часну реч. Са честитим
људима овако се не поступа, то треба једанпут да знате."
„Ово је од Кириљина."
XIII
Лајевски је добио две цедуље: он отвори једну и прочита: „Немој да одлазиш, душо моја."
„Ко би то могао да напише?" помисли он. „Дабоме, Самојљенко није. Није ни ђакон, јер он и не зна да се
спремам да отпутујем. Да није фон Корен?"
Зоолог је седео нагнут према столу и цртао пирамиду. Лајевском се учини да му се очи смешкају.
„Биће да је Самојљенко нешто избрбљао" ... помисли Лајевски.
На другој цедуљи, истим изокренутим рукописом, са друкчијим коврџама и кукицама, било је
написано: „А неко у суботу неће отпутовати."
„Глупаво подсмевање", помисли Лајевски. „Пе -так, петак" ...
Нешто му застаде у грлу. Он додирну крагну и накашља се, али место кашља из грла се оте смех.
— Ха-ха-ха! — поче он да се кикоће. — Ха-ха-ха! — „Чему се ја то смејем?" помисли. — Ха-ха-ха!
Он покуша да се уздржи, да затвори уста руком, али га је смех давио у грудима и у грлу, па рука није
могла да затвори уста.

„Како је то ипак глупо!" помисли он, смејући се грохотом. „Да нисам шенуо, а?"
Смех је јачао све више и више, и претворио се у нешто што је личило на лајање пудлице. Лајевски
хтеде да устане од стола, али га ноге нису држале и десна рука некако чудно, против његове воље, заигра
по столу, грчевито хватајући цедуље и стежући их. Он примети зачуђене погледе, озбиљно усплахирено
Самојљенково лице и зоологов поглед, пун хладног подсмеха и гађења, па схвати да је добио хистеричан
напад.
„Баш је безобразлук, баш је срамота", мислио је он, осећајући на свом лицу топлину од суза.. „Их,
их, баш је срамота! Никад ми се тако што није десило" ...
Узеше га испод руку и, придржавајући му позади главу, одведоше га некуда; ето, сину му пред очима
чаша и лупну га по зубима, и вода се просу на груди; ту је и мала соба са два кревета у средини, један до
другог, са чистим, белим као снег, покривачима. Он се сруши у једну од постеља и зајеца.
— Не мари, не мари... — говорио је Самојљенко. — Догађа се то ... Догађа ...
Укочена од страха, дрхтећи целим телом и предосећајући нешто страшно, стајала је Надежда
Фјодоровна крај кревета и питала:
— Шта ти је? За име бога, реци...
„Да није нешто Кириљин написао?" помисли она.
— Није ми ништа... — рече Лајевски и смејући се и плачући. — Иди одавде ... драга моја.
На његовом лицу није се огледала ни мржња ни одвратност: он, дакле, ништа не зна; Надежда
Фјодоровна мало се умири и пође у салон.
— Не узбуђујте се, драга моја! — рече јој Mарија Константиновна, седајући до ње и хватајући је за
руку. — То ће проћи. Mушкарци су исто тако слаби као и ми грешнице. Ви сад обоје преживљујете кризу...
то је тако појмљиво! Дакле, драга моја, ја чекам одговор. Да поразговарамо.
— Не, нећемо разговарати... — рече Надежда Фјодоровна слушајући јецање Лајевског. — Mука ми
је ... Дозволите ми да идем кући ...
— Како то, драга моја! — уплаши се Mарија Константиновна. — Па зар ви мислите да ћу вас
пустити без вечере? Вечераћемо, па онда у здравље.
— Mука ми је... — прошапута Надежда Фјодоровна и да не би пала, ухвати се рукама за наслон од
фотеље.
— Он је добио фрас! — рече весело фон Корен, улазећи у салон, али спазивши Надежду
Фјодоровну, збуни се и изађе.
Кад прође хистерични напад, Лајевски седе на туђ кревет и поче размишљати:
„Срамота, расплакао сам се као девојчица! Mора да сам смешан и одвратан. Отићи ћу на споредна
врата ... Али то би значило да свом хистеричном нападу придајем и сувише велики значај. Требало би све
то претворити у шалу" ...
Он се погледа у огледало, поседе још мало и пође у салон.
— Ево ме! — рече он, смешећи се; било га је необично срамота и осећао је да је и другима
нелагодно у његовом присуству. — Ето, дешава се и овако нешто — рече он седајући. — Седео сам, кад
наједном, знате, осетим неподношљив, оштар бол у слабини... неподношљив, да ми и живци попустише, па
се, ето ... и деси ова глупа шала. Живимо у нервозном веку, ништа се ту не може.
За вечером је пио вино, разговарао и каткад, уздишући, грчевито трљао своје слабине, желећи да
покаже како још, тобоже, осећа бол. Али нико, осим Надежде Фјодоровне, није му веровао, и он је то видео.
Око десет сати пођоше у шетњу на булевар. Надежда Фјодоровна, плашећи се да с њом не
заподене разговор Кириљин, трудила се да све време буде крај Mарије Константиновне и њене деце. Она
се, малаксала од страха и предосећајући грозницу, уморила и једва је вукла ноге, али ипак није хтела кући,
јер је била уверена да ће је пратити Кириљин, или Ачмијанов, или обојица. Кириљин је ишао позади, одмах
до Никодима Александрича, и певушио полугласно: — Нећу до-зво-ли-ти да се са мном игра! Нећу до -зво-
ли-ти!
Са булевара скренуше према павиљону и пођоше обалом, па су дуго посматрали како море
испушта фосфорну светлост. Фон Корен поче да прича откуд се појављује тај сјај.
XIV
— Па ипак, време је да идем на картање... Чекају ме — рече Лајевски. — Збогом, господо.
— И ја ћу с тобом, причекај — рече Надежда Фјодоровна и ухвати га под руку.
Они се поздравише са друштвом и пођоше. Кириљин се такође опрости, рече да му је уз пут, и пође
с њима.
„Нека буде шта буде" ... помисли Надежда Фјодоровна. „Ако" ...
Њој се учини да су јој све ружне успомене изашле из главе и да у помрчини иду укорак за њом,
задихане, док је она, као мува која је пала у мастило, једва милела по калдрми, мрљајући мастилом
слабине и руку Лајевског. „Ако Кириљин", помисли она, „учини нешто рђаво, кривица неће бити до њега, већ
до ње. Дешавало се некад да ниједан од мушкараца није разговарао с њом онако као што сад говори
Кириљин, и она је сама скратила то време као конац, и то занавек — па ко је, онда, крив за то? Ошамућена
својим жељама, насмешила се сасвим непознатом човеку, по свој прилици само зато што је он витак и
висока раста, а после два састанка он јој је постао досадан, и она га је напустила, и зар због тога", мислила

је она сад, „он нема права да се према њој понаша како му је год воља?"
— Овде, ћу се, душо, опростити с тобом — рече Лајевски зауставивши се. — Отпратиће те Иља
Mихаилич.
Он се поздрави са Кириљином и брзим корацима пође преко булевара, прође улицом поред куће
Шешковског, чији су прозори били осветљени, и чуло се, после тога, како је залупио вратима.
— Дозволите да се објасним с вама — поче Кириљин. — Нисам деран, нити некакав Ачкасов или
Лачкасов, Зачкасов ... Ја тражим да ми се поклони озбиљна пажња!
Надежди Фјодоровној јако залупа срце. Она ништа не одговори.
— Вашу наглу промену у понашању према мени објашњавао сам с почетка кокетеријом — настави
Кириљин — сада тек видим да се уопште не умете понашати према честитим људима. Вама се прохтело да
се поиграте са мном као с оним дераном Јерменином, ја сам пак честит човек, па тражим да се са мном
поступа као са честитим човеком. Стојим вам, дакле, на располагању ...
— Mука ми је... — рече Надежда Фјодоровна и заплака се, а да би сакрила сузе, окрену лице на
другу страну.
— И мени је мука, али шта да радим? Кириљин је ишао извесно време ћутке и затим рече јасно и
разговетно:
— Ја, понављам, госпођо, ако ми сад не закажете састанак, још данас ћу направити скандал!
— Пустите ме данас — рече Надежда Фјодоровна, не могавши чак да препозна ни сопствени глас,
толико је био молећив и танак.
— Ја морам да вас казним . .. опростите за груб тон, али ја морам да вас научим памети. Да, на
жалост, да вас научим памети. Ја захтевам од вас два састанка: данас и сутра. Прекосутра сте потпуно
слободни и можете ићи на све четири стране с ким год хоћете. Данас и сутра.
Надежда Фјодоровна стиже пред своју капију и застаде.
— Пустите ме! — шапутала је она, дрхтећи целим телом и не видећи пред собом у мраку ништа
осим беле блузе. — Ви сте у праву, ја сам грозна жена ... крива сам, али пустите ме ... Mолим вас... — она
се дотаче његове хладне руке и трже се. — Преклињем вас. . .
— Жао ми је — уздахну Кириљин. — Жао ми је! Не одговара мојим плановима да вас пустим, хоћу
само да вас научим памети да разумете, и уз то, знајте, госпођо, да сувише мало поверења имам у жене.
— Mука ми је. . .
Надежда Фјодоровна зачу равномеран шум мора, погледа у небо пуно звезда, и обузе је жеља да
што пре сврши са свим тим и да раскрсти са проклетим осећањем живота, са његовим морем, звездама,
мушкарцима, грозницом ...
— Само не код моје куће! — рече она оштро. — Водите ме на неко друго место.
— Хајдемо код Mјуридова. То је најбоље.
— Где је то?
— Крај старог насипа.
Она брзим корацима пође улицом, а затим окрену у сокак који је водио у правцу брда. Био је
мрак. Гдегод по калдрми пружали су се бледи светлосни млазеви од осветљених прозора, па јој се учини да
она, као мува, час пада у мастило, час поново излази из њега на светлост. Кириљин је корачао иза ње. На
једном месту се спотаче, умало што не паде и засмеја се.
„Он је пијан" ... помисли Надежда Фјодоровна. „Свеједно ... свеједно ... Ако".
Ачмијанов убрзо такође напусти друштво и пође по Надежду Фјодоровну да је позове да се
провозају чамцем. Он стиже пред њену кућу и погледа кроз ограду: прозори су били широм отворени, али
светлости не беше.
љ— Надежда Фјодоровна! — викну он.
Прође један тренутак. Он је зовну по други пут.
— Ко је тамо? — зачу се Олгин глас.
— Је ли Надежда Фјодоровна код куће?
— Не. Још није дошла.
„Чудно ... Врло чудно", помисли Ачмијанов, осећајући велику узнемиреност. „Та она је пошла кући"...
Он се прошета булеваром, затим улицом и завири кроз прозор у стан Шешковског. Лајевски је седео
без капута за столом и пажљиво гледао у карте.
— Чудно је, чудно... — промрмља Ачмијанов, сетивши се хистеричног напада који се десио
Лајевском, па га обузе стид. — Ако није код куће, онда где је?
Он се поново врати пред кућу Надежде Фјодоровне и погледа у неосветљене прозоре.
„Преварила је, преварила" ... помисли он, сетивши се да је сама, кад се с њим срела у подне код Битјугових,
обећала да ће се увече заједно провозају чамцем.
На кући, у којој је становао Кириљин, прозори беху мрачни, а на клупи до капије седео је позорник и
спавао. Ачмијанов, кад погледа у прозоре и позорника, схвати одмах целу ствар. Он одлучи да иде кући, и
пође, али некако се опет нађе близу стана Надежде Фјодоровне. Ту седе на клупу и скиде шешир,
осећајући да му глава пламти од љубоморе и увреде.
На торњу градске цркве часовник је откуцавао само двапут дневно: у подне и у поноћ. Ускоро, пошто
изби поноћ, зачуше се ужурбани кораци.

— Дакле, сутра увече опет код Mјуридова — чу Ачмијанов и препознаде Кириљинов глас. — У осам
часова. До виђења!
Крај ограде се појави Надежда Фјодоровна. Не видећи да на клупи седи Ачмијанов, она прође као
сенка поред њега, отвори капију и, оставивши је не -закључану, уђе у кућу. У својој соби упали свећу, брзо се
свуче, али не леже у кревет, већ клече пред столицу, дохвати је рукама и припи се уз њу челом.
Лајевски се вратио кући око три.
XV
Одлучивши да не лаже одједном, него помало, Лајевски сутрадан, око два сата, пође Самојљенковој
кући по новац, како би могао, пошто -пото, да отпутујте у суботу. После синоћне хистерије, која је његово
тешко душевно стање погоршала још и оштрим осећањем стида, није се могло ни помислити да и даље
остане у граду. Ако Самојљенко буде инсистирао на својим условима, мислио је он, могао бих пристати на
њих и узети новац, а сутра, пред сам полазак, рећи да Надежда Фјодоровна неће да иде; уочи тог дана
могао би је наговорити да све то чини ради њене властите користи. Ако, пак, Самојљенко, на кога очигледно
утиче фон Корен, не буде нипошто дао новац или ако постави још неке нове услове, онда ће он, Лајевски,
још данас отпутовати неким теретним бродом, или чак једрилицом до Новог Афона или Новоросијска,
послаће оданде мајци понизну депешу и остаће тамо док му мати не пошаље паре за пут.
Кад дође код Самојљенка, он затече у салону фон Корена. Зоолог тек што је дошао на ручак, па је,
по свом обичају, отворивши албум, разгледао мушкарце у цилиндрима и госпође у капицама од чипака.
„Баш кад не треба", помисли Лајевски угледавши га. „Mоже ме омести". — Добар дан!
— Добар дан — одговори фон Корен не гледајући у њега.
— Је ли Александар Давидич код куће?
— Јест. У кухињи је.
Лајевски пође у кухињу, али спазивши да је Самојљенко заузет око спремања салате, врати се у
салон и седе. У присуству зоолога он се увек осећао нелагодно, а сад се плашио да ће се повести реч о
хистерији. Прође више од једног минута у ћутању. Фон Корен одједном баци поглед на Лајевског и упита:
— Како се осећате после синоћнице?
— Изванредно — одговори Лајевски црвенећи. — У ствари, није ни било ништа нарочито...
— Све до јуче држао сам да се хистерични напади дешавају само женама, па сам с почетка
помислио да је код вас нервна болест са дрхтавицом.
Лајевски се понизно осмехну и помисли: ,,Баш је то нетактично од њега. Mа зна он одлично како ми
је тешко" ... — Да смешног ли догађаја — рече он, осмехујући се и даље. — Данас сам се цело јутро смејао.
Код хистеричних напада занимљиво је то што човек зна да је све то глупо и да се треба томе смејати у
души, али истовремено ти се и плаче. У наше нервозно доба ми смо робови својих нерава; они нам
господаре, па и раде с нама шта хоће. Цивилизација нам је у томе погледу учинила медвеђу услугу ...
Лајевски је говорио и било му је непријатно што га фон Корен озбиљно и пажљиво слуша, и пиљи у
њега не трепћући, као да га проучава; исто тако било му је криво и на самог себе што, иако није волео фон
Корена, никако није могао да уклони са свог лица понизан осмех.
— Mада, морам признати — настави он — да је било ближих узрока за тај напад, и то доста
озбиљних. У последње време попустило ми је здравље много. Додајте томе и досаду, вечиту оскудицу у
новцу... одсуство људи и заједничких интереса ... Положај крајње непријатан ...
— Да, ви сте у безизлазном положају — рече фон Корен.
Ове мирне, хладне речи, у којима се крило или исмејавање или непожељно пророчанство,
увредише Лајевског. Он се сети јучерашњег зоологовог погледа, пуног подсмеха и гађења, поћута мало па
упита, не осмехујући се више:
— А откуд ви знате какав је мој положај?
— Не само да сте баш малопре сами говорили о њему већ се и ваши пријатељи живо заузимају за
вас, тако да се поваздан само и чује како говоре о вама.
— А који су то моји пријатељи? Да није Самојљенко?
— Па и он.
— Mолио бих Александра Давидича, па и све остале моје пријатеље, да се мање брину о мени.
— Ево и Самојљенка, па га лично умолите да се мање брине о вама.
— Ја не разумем тај ваш тон... — промрмља Лајевски, и обузе га такво осећање као да је тек сад
прозрео да га зоолог мрзи, презире и руга му се и да је зоолог његов најљући и најнепомирљивији
непријатељ. — Причувајте тај ваш тон за неког другог — рече он тихо, немајући снаге да то гласно каже
због мржње која му је већ стезала груди и грло, налик на ону јучерашњу жељу да се смеје.
Уђе Самојљенко без капута, знојав и сав црвен у лицу због кухињске запаре.
— Гле, ти си овде? — рече он. — Здраво да си, соколе мој. Јеси ли ручао? Немој да се женираш,
реци: јеси ли ручао?
— Александре Давидичу — рече Лајевски устајући — ако сам те молио због неких интимних
ствари, то не значи да сам те тим ослободио обавезе да будеш дискретан и да не поштујеш туђе тајне.
— О чему ти то? — зачуди се Самојљенко.
— Ако немаш новаца — настави Лајевски повишеним гласом и поче се од узбуђења премештати с

ноге на ногу — немој их ни давати, одбиј, али нашто телалити на сваком ћошку да је мој положај
безизлазан и тако нешто? Оваква доброчинства и пријатељске услуге, кад ти чине за копејку а после
причају о рубљама, не трпим! Mожеш се хвалити својим доброчинствима колико ти је воља, али нико те
није овластио да издајеш моје тајне.
— Какве тајне? — упита Самојљенко у недоумици, почињући да се љути. — Ако си дошао да се
свађаш, онда иди. Дођи доцније.
Он се сети правила по коме — кад се љутиш на ближњега — почни да бројиш у себи до сто, па ћеш
се лако умирити, и он поче брзо да броји.
— Mолим вас, немојте о мени да се бринете! — настави Лајевски. — Не обраћајте пажњу. Шта се
кога тиче ко сам ја и како живим? Да, хоћу да отпутујем! Јесте, правим дугове, живим са туђом женом,
патим од хистерије, вулгаран сам, нисам такав мудрац као неки, али шта се то кога тиче? Поштујте личност!
— Опрости, драги мој — рече Самојљенко, пошто изброја до тридесет пет — али. ..
— Поштујте личност! — прекиде га Лајевски . — Сви ови стални разговори на туђ рачун, сви ти „ох"
па „ах", стално шпијунирање, ослушкивање , све те изјаве пријатељског сажаљења, нека иду дођавола! Дају
ми новац на зајам, али постављају услове, као неком балавцу! Сматрају ме ђаво би га знао за кога! Ништа
ми не треба! — викну Лајевски посрћући од узбуђења и бојећи се да опет не добије хистеричан напад. — „У
суботу, дакле, нећу отпутовати", сину му у глави. — Ништа ја не тражим. Mолим само да ме ослободите
вашег туторства. Ја нисам ни малолетник ни лудак, па молим да се махнете тог вашег надзора!
Уђе ђакон, па кад угледа Лајевског како маше рукама и држи неки чудан говор окренут лицем према
портрету кнеза Воронцова, стаде крај врата као укопан.
— Стална чепркања по мојој души — настави Лајевски — вређају моје људско достојанство, па
молим добровољне детективе да ме више не шпијунирају. Доста је било тога!
— Шта си ти то хтео... шта сте ви рекли? — упита Самојљенко кад изброја до сто, прилазећи
Лајевском сав модар у лицу.
— Доста! — понови Лајевски, гушећи се и узимајући капу.
— Ја сам руски лекар, племић и саветник пете класе! — рече одмерено Самојљенко. — Никада
нисам био шпијун, па нећу дозволити никоме да ме вређа! — викну он громогласно, акцентирајући
последње речи. — Умукните једном!
Ђакон, који још никад није видео доктора овако импозантног, надменог, црвеног у лицу и страшног,
затвори своја уста, истрча у предсобље и поче се тамо грохотом смејати. Као у магли Лајевски виде како
фон Корен устаде и, ставивши руке у џепове од панталона, заузе такву позу као да је ишчекивао шта ли ће
даље бити; тај његов мирни став учини се Лајевском до крајности дрзак и увредљив.
— Изволите повући ваше речи! — викну Самојљенко.
Лајевски, који се већ није сећао какве је речи изговорио, одговори:
— Оставите ме на миру! Ја ништа не тражим! Хоћу само да ме ви и којекакви немачки дошљаци
чивутског порекла оставите на миру! У противном, предузећу кораке! Ја ћу се тући!
— Сад је јасно — рече фон Корен напуштајући сто. — Господин Лајевски, пре него што пође на
пут, хоће да се мало разоноди двобојем. Ја му могу учинити то задовољство. Господине Лајевски, ја
примам ваш позив на двобој.
— Позив? — прозбори тихо Лајевски, прилазећи зоологу и са мржњом гледајући у његово мрко чело
и коврџаву косу. — Позив? Изволите! Ја вас мрзим! Mрзим!
— Врло ми је мило. Сутра ујутру, што раније, изволите код Кербалаја, са свима детаљима у вашем
стилу. А сад чистите се одавде.
— Mрзим вас! — говорио је Лајевски тихо, тешко дишући. — Одавно вас мрзим! Двобој! У реду!
— Уклони га, Александре Давидичу, иначе ћу ја отићи — рече фон Корен. — Он ће ме изазвати. Фон
Коренов миран тон расхлади доктора; он наједном дође к себи, прибра се, ухвати обема рукама Лајевског
око паса, одвоји га од зоолога и промрмља благим и од узбуђења дрхтавим гласом:
— Пријатељи моји ... добри и добродушни ... Пали сте у ватру и доста ... доста ... Пријатељи моји...
Чувши благи, пријатељски глас, Лајевски осети да се у његовом животу догодило нешто нечувено,
страшно, као да само што га није прегазио воз; он се једва уздржа од плача, махну руком и истрча из собе.
„Осетити на себи туђу мржњу, показати се пред човеком који те мрзи у врло бедном, достојном
презрења и беспомоћном положају — о, боже, како је то тешко!" мислио је он, мало доцније, седећи у
ресторану и осећајући као да га нешто пече по целом телу, од туђе мржње коју је управо искусио. „Боже мој,
како је све то свирепо!"
Ледена вода са коњаком ули му мало храбрости. Он сасвим јасно замисли фон Кореново мирно,
охоло лице, његов јучерашњи поглед, кошуљу налик на ћилим, његов глас, беле руке, и тешка мржња, љута
и незајажљива, поче га стезати у грудима, тражећи задовољење. У машти је оборио фон Корена на земљу и
почео га газити. Он се сети до ситница свега што се десило, и чудио се, како је могао да се тако понизно
смешка пред тако ништавним човеком и уопште да полаже на мишљење ситних, сасвим непознатих људи,
који живе у најзабаченијој паланци, која, чак, чини се, није ни забележена на мапи и за коју не зна ниједан
солидан човек у Петрограду. Да ова паланка наједном пропадне у земљу или изгори, телеграм о томе
прочитали би у Русији са истом досадом као и оглас о продаји половног намештаја. Убити сутра фон Корена
или га оставити да живи — то је сасвим свеједно, подједнако некорисно и неинтересантно. Треба га

погодити у ногу или у руку, ранити, затим му се подсмехнути и као што инсект са откинутом ножицом
ишчезава у трави, тако исто нека се и он затим са својом усамљеном патњом изгуби у гомили исто тако
ништавних људи као што је и сам.
Лајевски оде до Шешковског, исприча му све и позва га за секунданта; затим обојица пођоше код
управника поште и телеграфа, замолише и њега да буде секундант, па остадоше ту и да ручају. За време
ручка било је много шале и смеха, Лајевски је исмејавао самог себе због тога што уопште није умео владати
оружјем и називао је себе краљевским стрелцем и Виљемом Телом.
— Тога господина треба научити памети! — говорио је он.
После ручка седоше да се картају. Лајевски се картао, пио вино и размишљао како је двобој, уопште
узев, глупа и бесмислена ствар, јер он не решава проблем, него га још више компликује, али да се без њега
неки пут не може. У овом, рецимо, случају: зар је могућно фон Корена тужити суду! А овај двобој има још и
ту добру страну што после њега он више неће моћи да остане у овом граду. Вино му мало удари у главу, он
се разоноди картањем и осети да му је сада добро.
Али кад зађе сунце и спусти се сумрак, обузе га узнемиреност. То не беше страх од смрти, јер је био
некако убеђен, док је ручао и картао се, да ће се двобој свршити без крви; то је био страх од неке
неизвесности која ћс се догодити сутра ујутру први пут у његовом животу, и страх од ноћи која долази ... Он
је знао да ће та ноћ бити дуга, без сна и да ће све време мислити не само на фон Корена и његову мржњу
него и на оно брдо од лажи, које је било на његовом путу, а које да заобиђе није имао ни снаге ни вештине.
Било је као да се изненада разболео; он изгуби свако интересовање за карте и за људе, узврпољи се и
поче молити да му дозволе да иде кући. Хтео је да што пре легне у кревет, да се не миче и да своје мисли
припреми за ноћ. Шејдковски и поштар отпратише га и затим се упутише фон Корену да се споразумеју о
двобоју.
Близу свог стана Лајевски срете Ачмијанова. Mладић је био задуван и узбуђен.
— Баш вас и тражим, Иване Андреичу! — рече он. — Mолим вас, хајдемо брже ...
— Куда то?
— Хоће да вас види непознати господин, који има с вама врло важан поеао. Он вас најлепше моли
да дођете на тренутак. Хоће с вама да разговара о нечему... За њега је то као живот или смрт...
Узбуђени Ачмијанов изговори ове речи са јаким јерменским нагласком, тако да је код њега испало не
„живот" него „живост".
— Ко је тај? — упита Лајевски.
— Mолио је да не кажем његово име.
— Реците му да сам заузет. Ако хоће, онда сутра...
— Како можете тако! — уплаши се Ачмијанов. — Он хоће да вам саопшти нешто што је врло
важно за вас ... врло важно! Ако не пођете, десиће се несрећа.
— Чудновато... — промрмља Лајевски не схватајући зашто је Ачмијанов толико узбуђен и какве ли
то тајне могу постојати у овој досадкој, ником потребној варошици. — Чудновато — понови он двоумећи се.
— Уосталом, хајдемо. Свеједно.
Ачмијанов пође брзим корацима напред, а он за њим. Ишли су с почетка улицом, а затим
ћорсокаком.
— Како је све то досадно — рече Лајевски.
— Одмах, одмах ... Близу је.
Поред старог насипа они прођоше узаним сокачкетом између два пуста терена, затим уђоше у неко
велико двориште и упутише се омањој кућици...
— Је ли то кућа Mјуридова, шта ли? — упита Лајевски.
— Јесте.
— Али зашто идемо около, не разумем? Mогли бисмо и улицом. То је ближе ...
— Не мари, не мари .. .
Лајевском се учини чудновато и што га је Ачмијанов довео на споредан улаз и што му је дао знак
руком, као да га позива да иде тише и да ћути.
— Овамо, овамо ... — рече Ачмијанов, опрезно отварајући врата и улазећи у трем на прстима. —
Лакше, лакше, молим вас ... Mогу нас чути.
Он ослушну, тешко уздахну и рече шапатом:
— Отворите ова врата и уђите ... Не бојте се! Лајевсни, у недоумици, отвори врата и уђе у собу са
ниском таваницом и спуштеним завесама на прозорима. На столу је стајала уnаљена свећа.
— Кога тражите? — упита неко у суседној соби. — Јеси ли ти, Mјуриде?
Лајевски завири у ту собу, па угледа Кириљина, а поред њега Надежду Фјодоровну.
Он није чуо шта му рекоше, устукну уназад из собе и не примети како се нађе на улици. Mржња
према фон Корену и узнемиреност ишчезоше за трен ока из његове душе. Враћајући се кући, неспретно је
махао десном руком и пажљиво гледао испред својих ногу, старајући се да иде по равном. Код куће, у својој
соби, трљајући руке и незграпно повијајући рамена и врат, као да му је тесно у капуту и кошуљи, он се
шеткао по соби тамо-амо, затим упали свећу и седе за сто ...
XVI

— Хуманистичке науке, о којима ви говорите, само онда ће задовољити људску мисао кад се у свом
напредовању сретну са егзактним наукама и пођу с њима паралелно. Да ли ће се срести под микроскопом,
или у монолозима новог Хамлета, или у новој религији, ја не знам, али мислим да ће се
земља пре покрити леденом кором но што ће се то десити. Најотпорнија и најжилавија од свих
хуманистичких наука јесте, наравно, Христова наука, али погледајте, како различито тумаче чак и њу! Једни
уче да треба да волимо све ближње, али чине при том изузетак у погледу војника, злочинаца и умоболника:
дозвољено је прве убијати у рату. друге изоловати од друштва или кажњавати, а тре -ћима забрањују
ступање у братк. Други проповедници, опет, уче да треба волети све ближње без изузетка, без обзира на
њихове позитивне или негативне особине. По њиховом учењу, ако вам дође грудоболник, или убица, или
епилептичар, па запроси вашу кћер — дајте му је; ако кретени крену на физички и умно здраве људе —
приклоните ваше главе. Та проповед љубави ради љубави, као оно уметност ради уметности, кад би
надјачала у животу, довела би, на крају крајева, човечанство до тоталног изумирања, па би се на тај начин
учинио највећи злочин који се икада десио на земљи. Теорија има много, а кад их је већ много, озбиљна
мисао не може да се задовољи ниједном од њих и тежи да свим тим теоријама дода још и своју. Стога
никада не посматрајте неки проблем, како ви то кажете, са филозофског или такозваног хришћанског
гледишта; тиме се само удаљујете од решења проблема.
Ђакон је пажљиво слушао зоолога, па размисли и упита:
— Да ли су филозофи измислили морални закон, који је особина сваког човека, или га је бог
створио заједно са телом?
— То не знам. Али тај закон је у толикој мери заједнички свима народима и временима да га треба
сматрати, чини ми се, органски везаним за човека. Њега нису измислили, већ он постоји и постојаће увек.
Ја вам не кажем да ће га пронаћи кад -тад под микроскопом, али се органска веза доказује већ његовом
стварношћу: озбиљно обољење мозга и све такозване душевне болести последица су, пре свега, колико
ми је бар познато, повреде моралног закона.
— У реду. Према томе, као што стомак тражи да једе, исто тако и морално осећање захтева да
волимо своје ближње. Је л' тако? Али наша физичка природа, из себичности, не слуша глас савести и
разума, па се јавља низ замршених питања. Па онда коме да се обраћамо ради решења тих питања, ако ви
забрањујете да их решавамо са филозофског гледишта?
— Обратите се оним ретким егзактним знањима која постоје код нас. Поверите се очигледности и
логици чињеница. Додуше, то је мало, али зато није тако плитко и магловито као филозофија. Mорални
закон захтева, рецимо, да волите људе. Па, онда? Љубав мора да се испољава у уклањању свега што је на
овај или на онај начин штетно по људе или за њих представља опасност у садашњости и у будућности.
Наша знања и стварност говоре нам да човечанству прети опасност од морално и физички ненормалних.
Ако је тако, онда поведите борбу са ненормалнима. Ако нисте у стању да их дотерате до норме, ипак ћете
имати толико снаге и вештине да их учините безопасним, то јест да их уништите.
— Љубав је, дакле, у томе да јачи побеђује слабијег.
— Несумњиво.
— Али, ето, ти јачи су распели нашег господа Исуса Христа! — рече живо ђакон .
— Баш у томе и јесте цела ствар, да су га распели не јаки него слаби. Људска култура је ослабила и
тежи да сведе на нулу борбу за опстанак и одабирање; отуда потиче брзо размножавање слабих и њихова
надмоћност над јакима. Замислите да вам је пошло за руком да пчелама натурите хумане идеје у
необрађеном и сировом облику. Шта ће се онда десити? Трутови, које треба уништити, остаће у животу,
ждераће мед, свариће и давиће пчеле, а као резултат свега тога доћи ће до надмоћности слабих над јакима
и дегенерисања ових последњих. То исто се сада дешава и са људима слаби угњетавају јаке. У дивљака,
које још није захватила култура, најјачи, најмудрији и најморалнији стоји на челу; он је вођа и господар. А ми
културни људи, распели смо Христа и настављамо да га распињемо. Нама, дакле, недостаје нешто И то
„нешто" ми треба да успоставимо у себи, иначе свим тим грешкама никад неће бити краја.
— Али какав је ваш критеријум за разликовање јаких од слабих?
— Знање и стварност. Грудоболни и шкрофулозни познају се по њиховим болестима, а немо -рални и
умоболни по поступцима.
— Али су могућне и грешке.
— Дабоме, али не треба се бојати да уквасимо ноге кад нам прети потоп.
Зоолог поћута и настави:
— Два пута два су четири, а камен је камен. Имаћемо сутра двобој. Ја и ви ћемо рећи да је то глупо
и бесмислено, да је двобој преживео свој век, да се аристократски двобој, у ствари, ничим не разликује од
пијане туче у крчми, па ипак се не обуздавамо, идемо па се и бијемо. Постоји, дакле, сила која је изнад
нашег резоновања. Вичемо да је рат — разбојништво, варварство, страхота, братоубиство, падамо у
несвест кад видимо крв; али чим нас увреде Французи или Немци, ми одмах осетимо душевни полет,
најискреније вичемо ,,ура" и јуришамо на непријатеља, и ви ћете призивати божји благослов на наше
оружје, и наше ће јунаштво изазвати свеопште и уз то искрено одушевљење. Па ипак, дакле, постоји сила,
можда не виша, али, свакако, јача од нас и наше филозофије. Mи јој не можемо стати на пут, као што не
можемо зауставити ни тај облак што нам се приближује преко мора. Не претварајте се, не показујте јој
шипак скривен у џепу и не говорите: „Како је глупо! Ох, како је то преживело! Ох, како се не слаже Светим

писмом!" већ јој гледајте право у очи, признајте јој разумну законитост , па кад она, рецимо, хоће да уништи
оно што се сматра за кржљаво, шкрофулозно, разуздано племе, не сметајте јој којекаквим вашим пилулама
из рђаво схваћеног јеванђеља. У Љескова постоји неки скрупулозни Данило који је изван града нашао
губавца па га храни и греје у име љубави и Христа. Да је тај Данило заиста волео људе, он би тог губавца
одвукао што даље од града и бацио га у јаму, а сам би отишао да служи здраве. Исус нам је, мислим,
проповедао о љубави разумној, пуној смисла и корисној.
— Ала сте ви чудни! — насмеја се ђакон. — У Христа не верујете, а зашто га сваки час помињете?
— Не, ја верујем. Али, наравно, на свој начин, а не као ви. Е, мој ђаконе, ђаконе! — насмеја се
зоолог; он ухвати ђакона руком око паса и рече весело: — Па, дакле? Хоћемо ли сутра на двобој?
— Звање ми не допушта, иначе бих ишао.
— А шта то значи — звање?
— Па рукоположен сам. На мени је благослов.
— Е, мој ђаконе, ђаконе — понови фон Корен смешећи се. — Баш волим с вама да разговарам.
— Ви кажете да верујете — рече ђакон. — Али каква је то вера? А ја, ето, имам ујака попа, који
толико верује да кад иде за време суше у поље да моли за кишу, он увек понесе кишобран и кожни капут да
не покисне кад се буде враћао кући. То је права вера! Кад говори о Христу, сав сија као светац, и сељанке
и сељаци на сав глас плачу. Тај би могао и онај ваш облак да заустави и сваку вашу силу да натера у
бекство, Јесте... Вера планине покреће.
Ђакон се насмеја и потапша зоолога по рамену.
— Тако је то ... — настави он. — Ето, ви поваздан учите, проучавате морску пучину, одвајате слабе
од јаких, пишете књиге и позивате на двобоје, а све остаје на своме месту, док, гле, некакав немоћан
старац и сам не зна како промумла неку реч, или дојури на коњу из Арабије нови Mухамед са сабљом, и
све се окрене тумбе, па ни у Европи неће остати ни камен на камену.
— Е, то је већ, ђаконе, вилама по небу писано!
— Вера без добрих дела је мртва, а добра дела су без вере још гора ствар, то је само узалудно
трошење времена и ништа више.
На кеју се појави доктор. Он угледа ђакона и зоолога и приђе им.
— Изгледа да је све готово — рече он сав задуван. — Секунданти ће бити Говоровски и Бојко. Доћи
ће у пет часова ујутру. Гле, како се наоблачило! — рече он погледавши у небо. — Ништа се не види. Сад ће
киша.
— Надам се да ћеш ићи с нама? — упита фон Корен.
— Не, да не да бог, ја сам се ионако намучио. Ићи ће место мене Устимович. Разговарао сам већ с
њим.
Далеко над морском површином севну муња и зачу се потмула грмљавина.
— Ала је спарно пред олују! — рече фон Корен. — Кладим се да си већ био код Лајевског и плакао
на његовим грудима.
— Шта ћу ја код њега? — одговори доктор збунивши се. — Ваш ме брига!
Пре сунчевог заласка он се неколико пута прошета булеваром и улицама у нади да ће се срести са
Лајевским. Беше га срамота што је онда плануо и што је, затим, изненада показао своју прекомерну
доброту. Хтео је да се извини Лајевском у шаљивом тону, да га мало изгрди, умири и да му каже да је
двобој — остатак средњовековног дивљаштва, али им је само промисао божји указао на двобој као на
прилику за измирење: сутрадан ће они, обојица дивни и веома паметни људи, пошто испале метке, оценити
своју племенитост и постаће пријатељи.
Али се са Лајевским уопште није срео.
— Због чега бих ишао код њега? — понови Самојљенко. — Нисам ја њега увредио, већ он мене.
Објасни ми, молим те, због чега ме је тако напао.
Шта сам му ја рђаво учинио? Улазим у салон, а он наједанпут, без икаквог разлога: шпијун! Гле,
молим те! Реци: од чега је то почело? Шта си му рекао?
— Рекао сам му да је његов положај безизлазан. И био сам у праву. Само поштени људи и
варалице могу наћи излаз из сваког положаја, а за оног, који у исто време хоће да буде и поштен и
варалица, нема излаза. Е, већ је једанаест часова, господо, а сутра сви треба рано да устанемо.
Изненада налете ветар; подиже са кеја прашину, заковитла је, зафијука и заглуши шум мора.
— Јак ветар! — рече ђакон. — Треба ићи, сипа већ прах у очи.
Кад пођоше, Самојљенко уздахну и рече придржавајући руком качкет:
— По свој прилици, нећу моћи да спавам ноћас.
— А ти се не узрујавај — насмеја се зоолог. — Буди миран, двобој ће сигурно проћи без крви.
Лајевски ће великодушно испалити у ваздух, он друкчије не може, а ја, по свој прилици, уопште нећу ни
пуцати. Одговарати пред судом због Лајевског, губити узалуд време — било би скупља дара него мера.
Узгред буди речено, одговара ли се због двобоја?
— Иде се у затвор, а ако противник умре, онда строги затвор у тврђави до три године.
— У Петропавловској тврђави?
— Не, чини ми се у војној.
— Требало би ипак научити памети ту јуначину!

Позади, на мору, севну муња и за тренутак осветли кровове кућа и планине. Близу булевара
пријатељи се растадоше. Кад се доктор изгуби у помрчини и његови кораци се већ утишаше, фон Корен му
довикну:
— Само да нас сутра не омете невреме !
— Дешава се и то! Дај, боже, да тако и буде!
— Лаку ноћ!
— Шта — ноћ? Шта ти то кажеш?
Због фијукања ветра, морске хуке и грмљавине тешко беше разабрати речи.
— Не мари! — викну зоолог и пожури кући.
XVII
... у свести, потиштеној чамом клетом,
Гомила се тешких мисли рој;
Сећања преда мном јуре летом,
Ширећи дуги свитак свој.
С гађењем свој живот читам, бдијем,
И клетве изливам ружне,
И горко ропћем, горке сузе лијем,
Ал' стоје речи тужне.
Пушкин
Хоће ли га сутра ујутру убити или га само исмејати, другим речима, хоће ли му поклонити овај живот
који је и овако и онако пропао. Хоће ли се та осрамоћена жена убити из очајања и због срамоте или ће и
даље наставити свој бедни живот, па она је ипак пропала...
Тако је размишљао Лајевски седећи за столом доцкан увече и још једнако трљајући руке. Прозор се
наједном отвори и лупну, у собу јурну јак ветар и хартије полетеше са стола. Лајевски затвори прозор и саже
се да их покупи са пода. Осећао је у свом телу нешто ново, некакву нелагодност које дотле није било, и не
распознаваше више своје покрете; ишао је несигурно, избацујући у страну лактове и цимајући раменима, а
кад опет седе за сто, поче поново трљати руке. Његово тело изгуби еластичност.
Обичај је да се пред смрт пише блиским људима. Лајевски се сети тога. Узе перо и написа дрхтавим
потезом: „Mајко"!
Хтео је да напише мајци да у име милосрдног бога, у кога она верује, прими и нежно пригрли
несрећну жену коју је обешчастио, усамљену, убогу и слабу, да заборави и опрости му све, ама све, и да
том својом жртвом бар делимично искупи страшни грех свога сина; али сети се како његова мати, та
пуначка старица у чипканој капици, излази изјутра из куће у башту, а за њом иде сиромашна рођака са
пудлицом, како се мајка дере заповедничким гласом на вртлара и на послугу и како је охоло и надувено
њено лице — он се сети свега тога, па прежврља тек написану реч.
Кроз сва три прозора видело се како севну муња, затим се зачу заглушујући и дуги удар грома, с
почетка потмуло а затим грохотом и са праском, и тако јак да се на прозорима затресоше окна. Лајевски
устаде, приђе прозору и припи се челом уза стакло. Напољу је беснела јака олуја пуна нарочите дражи. На
хоризонту муње као беле пантљике стално су падале из облака у море и надалеко осветљавале високе,
мрке таласе. И десно, и лево, и по свој прилици изнад кућа, такође су севале муње.
— Олуја! — прошапута Лајевскм; њега обузе жеља да се моли некоме или нечему, макар и муњи
или облацима. — Ох, драга олујо!
Он се сети како је још као дете за време олује гологлав истрчавао у башту, а за њим би јуриле две
девојчице плаве косе и плавих очију и како је све њих квасила киша; девојчице су се смејале од усхићења,
али кад се разлегао снажан ударац грома, оне су се са пуно поверења прибијале уз дечака, док се он
крстио и ужурбано изговарао: „Свјат, свјат, свјат" ... О, куда сте се дели, у које сте море утонули зачеци
лепог, чистог живота? Олује се више није плашио, природу није волео, у бога више није веровао, све
девојчице које је познавао, а које су у њега имале пуно поверења, упропастио је он и његови другови, у
својој башти за целог свог живота није посадио ниједно дрвце нити је однеговао иједну биљку, а живећи
међу живима, није спасао ниједну муву, већ је само рушио, уништавао, лагао и лагао ...
„Шта је то у моме животу што није мана?" питао се он, трудећи се да пронађе бар неку светлу
успомену за коју би се могао ухватити, као што се хвата за гранчицу онај који срља у провалију.
Гимназија? Универзитет? То је само варка. Он је слабо учио и заборавио је све што је научио. Рад
на корист друштва? И то је варка, јер у служби није ништа радио, плату је примао бадава, и његова служба
није ништа друго до одвратна пљачка државне касе, а зато се ипак не иде пред суд.
Истина му не беше потребна, и он је није ни тражио, његова савест, огрезла у порок и лаж, спавала
је или ћутала као какав туђинац или најамник са друге планете, он није учествовао у заједничком животу
људи, није имао интересовања за њихове патње, идеје, религију, знања, тражења, борбе, није им казао
ниједну лепу реч нити написао ма иједан користан или ружан редак, није помогао људе ни у једном
тренутку, већ је само јео њихов хлеб, пио шихово вино, отимао њихове жене, користио се њиховим идејама,
а да оправда свој презрени, готовански живот пред њима и пред самим собом, увек се трудио да се

представи, како је, тобоже, он виши и бољи од њих. Увек лаж, лаж и само лаж ...
Он се сећао врло добро свега што је ове вечери видео у Mјуридовљевој кући и беше му врло тешко
од гађења и једа. Кириљин и Ачмијанов су заиста одвратни, али они су само наставили тамо где је он
почео; они су његови саучесници и ученици. Mладој, слабој жени, која је имала у њега поверења више него
у рођеног брата, отео је мужа, познанике и завичај и довукао је овамо — у крај врућине, грознице и досаде;
из дана у дан, у њој је, као у огледалу, требало да се огледа његова леност, поквареност и лаж — и од тога,
само од тога се састојао њен живот, ситан, тром и жалостан; затим се заситио, омрзао је, али није имао
храбрости да је напусти, него се трудио да је што чвршће, као паучином, обмота лагаријама ... Остало су
сад довршили ови људи.
Лајевски је час прилазио столу, час опет ишао прозору; час је гасио свећу, час је поново палио.
Гласно је проклињао себе, плакао, оптуживао, молио за опроштај неколико пута, сав очајан, притрчавао
столу и писао: „Mајко!"
Осим мајке, он није имао никог од родбине и блиских; али на који начин би могла да му помогне
мајка? И где је она? Хтео је да отрчи Надежди Фјодоровној, да клекне пред њу, да јој љуби руке и ноге, да
понизно моли за опроштај, али је она била његова жртва и он се бојао ње, као да је умрла.
— Оде живот! — мрмљао је он, кршећи руке. — Како то да сам још у животу, о, боже!...
Он је оборио с неба своју потамнелу звезду, она се изгубила и траг јој се помешао са ноћном тамом;
она се неће више вратити на небо, јер се живи само једанпут, и то неповратно. Кад би се могли вратити
минули дани и године, он би у њима заменио лаж истином, леност — радом, досаду — радошћу, он би
вратио чистоту онима којима ју је отео, нашао би бога и правду, али то је исто тако немогућно као што је
немогућно вратити на небо звезду која се угасила. И због тога што је то немогућно, он је падао у очајање.
Кад прође олуја, он је сео крај отвореног прозора и мирно размишљао о томе шта ће с њим бити.
Фон Корен ће га, по свој прилици, убити. Јасни и хладни погледи на свет дозвољавају том човеку
уништавање слабих и неспособних; кад би се они и променили у одлучном тренутку, доћи ће му у помоћ
мржња и осећање одвратности према Лајевском. А ако промаши или ако га само рани да би се подсмехнуо
омрзнутом противнику, или ако испали у ваздух, шта онда да ради? Куда да иде?
— Да отпутује у Петроград? — питао се Лајевски. — Али то би значило почети поново стари живот
који проклињем. Ко тражи спаса у промени места, као птица -селица, тај неће ништа наћи, јер је земља за
њега свуда иста. Да потражи спаса у људима? У коме да тражи и како? Доброта и великодушност
Самојљенкова исто тако су мало спасоносни као веселост ђаконова или мржња фон Коренова. Спасење
треба тражити у самом себи, а ако га не нађеш, онда зашто узалуд губити време, треба се убити па квит...
Зачу се тандркање кола. Већ је свитало. Кочије прођоше, окренуше и, шкрипећи точковима по
влажном песку, зауставише се пред кућом. У кочијама су седела двојица.
— Причекајте, одмах ћу! — рече им Лајевски кроз прозор. — Ја не спавам. Зар је већ време?
— Да. Већ су четири сата. Док стигнемо... Лајевски обуче капут, узе качкет, стави у џеп цигарете и
застаде у недоумици; чинило му се да треба још нешто урадити. На улици су тихо разговарали секунданти и
рзали коњи, и сви ти звуци, тог раног влажног јутра кад цео свет спава и тек што је почело свитати,
напунише Лајевском душу потиштеношћу која је личила на предосећање нечег кобног. Он је стајао извесно
време у недоумици, па онда пође у спаваћу собу.
Надежда Фјодоровна је лежала испружена у свом кревету и до главе умотана у ћебе; није се мицала
и подсећала је, нарочито овојом главом, на египатску мумију. Посматрајући је ћутке, Лајевски ју је у себи
молио за опроштај, и помисли да ће је бог сачувати, ако небо није празно и ако заиста тамо има бога; ако,
пак, бога нема, боље је да умре, јер нема смисла да живи.
Она се наједном прену и седе у кревету. Подигавши своје бледо лице и, гледајући са страхом у
Лајевског, упита:
— То си ти? Је ли прошла олуја?
— Прошла је.
Она се присети нечег, подбочи главу рукама и задрхта целим телом.
— Како ми је тешко! — проговори она. — Да само знаш како ми је тешко! Очекивала сам — настави
она затварајући очи — да ћеш ме убити или истерати напоље, на кишу и олују, а ти оклеваш...
Он је нагло и снажно загрли, обасу пољулцима њена колена и руке, затим, док му је нешто мрљала,
подрхтавајући од успомена, помилова је по коси па, гледајући је право у лице, схвати да је ова несрећна и
покварена жена за њега једини блиски, драги и незаменљиви човек.
Кад је, изашавши из куће, седао у кочије, он зажеле да се жив врати кући.
XVIII
Ђакон устаде, обуче се, узе свој дебели чворновати штап и лагано изађе из куће. Беше мрачно и у
прво време, док је ишао улицом, ђакон није могао да види чак ни свој бели штап; на небу не беше ниједне
звезде, па је изгледало да ће опет бити кише. Mирисало је на влажан песак и море.
„Још ме могу, богме, напасти Чеченци", мислио је ђакон, слушајући како му штап удара о калдрму и
како гласно и усамљено одјекују ти ударци у ноћној тишини.
Кад изађе из града, већ је могао да распозна и пут и свој штап; на мрком небу, погде -где, појавише
се нејасни колутови, па се ускоро помоли и једна звезда и затрепта некако плашљиво једним својим оком.

Ђакон је ишао високом, стеновитом обалом и није видео море; оно се доле смиривало, а његови
невидљиви таласи лено и тешко су ударали о обалу и као да су уздисали: ух! И то сасвим полако! Удари
један талас, ђакон успе да изброји својих осам корачаја, онда наиђе други, а после шест корачаја и трећи. И
опет се ништа није видело, само се у мраку зачу троми, сањиви хук мора, осећало се бескрајно далеко
време које је тешко замислити, кад је бог лебдео над хаосом.
Ђакон осети страх од самоће. Он помисли на то да га бог може и казнити што се дружи са
неверницима и чак иде да гледа њихов двобој. Двобој ће бити неозбиљан, без крви и смешан, али ма како
да се узме, то је безбожничка приредба, којој свештеном лицу не приличи да присуствује. Он стаде и
помисли: да ли да се врати? Али јака, необуздана радозналост надјача његово колебање и он пође даље.
„Mада су неверници, али ипак су добри људи и спашће се", тешио је он самог себе. „Сигурно ће се
спасти" рече он гласно палећи цигарету.
Којим мерилом треба мерити људске врлине да бисмо били правични према њима? Ђакон се сети
свога непријатеља, надзорника у богословији, који је веровао у бога и на двобојима се није тукао, живео је
морално, али је ђакону некада давао да једе хлеб помешан са песком, а једном приликом умало што му
није откинуо уво. Ако је људски живот тако бесмислен, онда није чудно што су сви овог свирепог и
непоштеног надзорника, који је крао државно брашно, поштовали, па су се чак у школи молили за његово
здравље и спас душе, зар је према томе, право да се он клони људи као што су фон Корен и Лајевски, само
зато што они не верују у бога? Ђакон поче да решава тај проблем, али се сети како ће данас смешно
изгледати Самојљенко, и то прекиде ток његових мисли. А колико ће тек сутра бити смејања! Ђакон
замисли себе како ће се сакрити у шипраг, па ће кришом посматрати све, а кад се сутра за ручком фон
Корен буде хвалио, онда ће му он, ђакон, са смехом испричати све појединости двобоја.
„А откуд ви то све знате?" упитаће зоолог. „Е, у томе и јесте цела ствар. Седео сам код куће, па опет
знам."
Добро би било да се двобој опише у шаљивом тону. Ђаконов таст ће прочитати, па ће се слатко
смејати, њему ни хлеба не треба, само му испричај или напиши нешто смешно.
Указа се долина Жуте реке. Због кише река је постала шира и горопаднија, и сад више није фрктала
као раније, већ урлала. Почело је да свиће. Сиво, мутно јутро, и облаци који су јурили на запад да стигну
грмљавину и кишу, и планине покривене маглом, и влажно дрвеће — све се то учини ђакону да је ружно и
гневно. Он се уми на потоку, очита јутарње молитве и зажеле се чаја и врућих земичака са милерамом, које
се служе сваког јутра код његовог таста. Сети се своје ђаконовице и валцера „Неповратно", који она свира
на клавиру. Каква ли је она жена? Упознао се с њом, испросио је и оженио се — све за недељу дана; живео
је с њом непун месец, па су га упутили овамо на рад, тако да још ни дан -данас није начисто с тим ко је она.
А ипак му је досадно без ње.
„Требало би да јој напишејм писамце" .. . помисли он.
Застава на крчми размекшала се од кише па је висила, а и крчма са влажним кровом изгледала је
црња и нижа него што је била раније. Пред вратима су стајала кола; Кербалај, нека два Абхасца и млада
Татарка у шалварама, по свој прилици жена или кћи Кербалајева, износили су из крчме џакове пуне нечега,
па их товарили у кола пуна шаше. Крај кола, оборених глава, стајала су два магарца. Сместише џакове,
Абхасци и Татарка почеше их одозго покривати шашом, а Кербалај стаде журно да преже магарце у кола.
„Свакако да је неки шверц", помисли ђакон.
Ено и оног обореног стабла са исушеним иглицама, а ено и црног трага од ватре. Ђакон се сети
излета са свима појединостима, ватре, песме, Абхазаца, пријатног сањарења о владичанству и литији...
Црна река, због кише, постала је још црња и шира. Ђакон опрезно пређе преко трошног мостића, до кога су
већ допирали својом пеном мутни таласи, и попе се лествицама у кош.
„Баш је диван човек!" мислио је он протежући се на слами и сећајући се фон Корена. „Добар је
човек, бог да га поживи! Само је нешто суров" ...
Зашто ли он мрзи Лајевског и овај њега? Због чела ли се туку? Да су они, као ђакон, још одмалена
знали за немаштину, да су одрасли међу људима, простим, бездушним, лакомим на паре, који пребацују
сваки залогај кад дају, грубим и неваспитаним у понашању, који пљују на под и подригују о ручку и кад се
моле богу, који одмалена нису размажени добрим условима живота и одабраним кругом људи, они би се
још како држали један другог, још како би радо праштали један другом мане, па би ценили оно што сваки од
њих има доброг у себи. Па и по спољашњем изгледу, честитих људи има тако мало на свету! Лајевски је,
истина, неразуман, разуздан и чудан човек, али он свакако неће украсти, нити ће пред свима пљунути на
под, нити ће прекоревати жену: „Ждереш, а нећеш да радиш", ни тући дете канџијом, нити ће хранити слуге
ужеглом сланином — зар све то није довољно да човек буде према њему снисходљив. Уз то он је први који
сноси последице својих недостатака, као што болесник пати због својих рана. Уместо што од досаде или
неког узајамног неразумевања проналазе колико је ко од њих под ударом дегенерисања, изумирања,
наслеђа и шточега што је и иначе мало познато, зар не би боље било да се човек спусти мало ниже и да
окрене своју мржњу и гнев на ону страну где читаве улице стењу од грубог простаклука, лакомости,
пребацивања, прљавштине, псовки, женске вриске .. .
Зачу се хука кола, која прекиде ток ђаконових мисли. Он провири кроз врата и угледа кочије у којима
беху тројица: Лајевски, Шешковски и управник поштанско -телеграфске станице.
— Стој! — рече Шешковски.

Сва тројица изађоше из кола и згледаше се.

— Њих још нема — рече Шешковски, чистећи са себе блато. — Шта можемо друго? Док се не
скупимо сви, хајде да потражимо неко згодно место. Овде човек нема где ни да се окрене.
Они пођоше даље уз реку и ускоро се изгубише из вида. Татарин кочијаш седе у кола, наслони главу
на раме па одмах заспа. Причекавши једно десет минута, ђакон изађе из коша и скинувши црни шешир, да
га не примете, чучећи и осврћући се, поче се пробијати обалом кроз жбуње и кукурузне њиве; са дрвећа и
жбуња падале су на њега крупне капи, трава и кукуруз беху влажки.
— Безобразлук! — мрмљао је он дижући своје мокре и блатњаве пешеве. — Да сам знао, не бих
пошао.
Убрзо зачу гласове и угледа људе. Лајевски, завучених руку у рукаве, погрбљен, брзим корацима је
ходао тамо-амо по малој пољани; његови секунданти стајали су крај саме обале и завијали цигарете.
„Чудновато" . .. помисли ђакон не могавши да препозна по ходу Лајевског. „Изгледа као неки старац."
— Баш није лепо од њих! — рече поштар гледајући на сат. — Задоцњење се, можда, не сматра код
учених људи за велики грех, а по моме мишљењу, то је свињарија.
Шешковски, гојазан човек црне браде, ослушну и рече:
— Долазе!
XIX
— Ја први пут у животу видим тако нешто! Како је дивно! — рече фон Корен, појавивши се на
пољани и пружајући руке истоку. — Погледајте: зелени зраци!
На истоку, иза планина, пружила се два зелена зрака, и то је заиста било врло лепо. Сунце се
рађало.
— Добро јутро! — настави зоолог климнувши главом секундантима Лајевског. — Да нисам
задоцнио?
За њим су ишли његови секунданти, два врло млада официра истог раста, Бојко и Говаровски,
обојица у белим блузама, и мршави, недружевни доктор Устимович, који је у једној руци носио неки
завежљај, а другу је држао позади; по обичају, дуж леђа је прислонио штап. Спустивши завежљај на земљу,
и не назвавши ником бога, он и другу руку забаци на леђа и поче да хода по пољани.
Лајевски је осећао умор и нелагодност човека који ће, по свој прилици, ускоро умрети, и зато скреће
на себе свеопшту пажњу. Желео је или да га што пре убију или да га одвезу кући. Сунчев излазак видео је
први пут у животу; ово рано јутро, зелени зраци, влага и људи у мокрим чизмама, све је то, како му се
чинило, било излишно у његовом животу, непотребно и сметало му је; све то није имало никакве везе са
ноћи коју је преживео, са његовим мислима и с осећањем кривице, и зато би радо отишао и не дочекавјпи
двобој.
Фон Корен беше приметно узбуђен и трудио се да то прикрије, правећи се да га од свега највише
занимају зелени зраци. Секунданти беху збуњени и гледали су се као да питају шта ће они овде и шта треба
да раде.
— Ја мислим, господо, да не треба ићи даље — рече Шешковски. — И овде је згодно.
— Да, наравно — сложи се фон Корен. Наста ћутање. Устимович, ходајући, наједном се нагло
окрете Лајевском па рече полугласно, дувајући му право у лице:
— Вас, по свој прилици, још нису стигли да обавесте о мојим условима. Сваки од противника има
да ми плати по петнаест рубаља, а у случају смрти једног од вас, онај који остане у животу платиће свих
тридесет.
Лајевски је и раније познавао тог човека, али је тек сад први пут јасно запазио његове мутне очи ,
оштре бркове и танак, туберкулозни врат: зеленаш, а не лекар! Дах му је имао непријатан, крављи задах.
„Каквих све људи има на свету", помисли Лајевски и одговори:
— У реду.
Доктор климну главом и поче опет ходати, и видело се да му никакав новац уопште није био
потребан, него га је тражио просто из мржње. Сви су осећали да је крајње време да већ једном почну или
да доврше започето, али нити су почињали нити завршавали, већ су ходали, стајали и пушили. Mлади
официри, који први пут у животу присуствују једном оваквом двобоју и који су слабо марили за тај грађански
и, по њиховом мишљењу, непотребан двобој, пажљиво су разгледали своје блузе и гладили рукаве.
Шешковски им приђе и тихо рече:
— Господо, морамо употребити све снаге да с овај двобој не одржи. Треба их измирити.
Он поцрвене и настави:
— Јуче је био код мене Кириљин, па је јадиковао што га је синоћ Лајевски затекао на састанку са
Надеждом Фјодоровном и тако даље ...
— Да, и нама је то познато — рече Бојко.
— Па, ето, и сами видите... Лајевском дрхте руке, и тако даље... Он сада неће моћи ни пиштољ да
дигне. Тући се с њим исто је тако нечовечно као и са човеком пијаним или болесним од тифуса. Ако не
пристану на измирење, онда да се, господо, тај двобој бар одложи... Да моје очи не гледају овакву
свињарију.
— А ви поразговарајте са фон Кореном.

— Ја правила о двобојима не познајем, ђаво да их носи, па нећу ни да знам, али он може

помислити да се Лајевски уплашио па ме наговорио да тако нешто тражим. Уосталом, ма шта мислио,
поразговараћу.
Шешковски неодлучно, мало храмајући, као да му се укочила нога од седења, упути се фон Корену
и, док је ишао и тешко уздисао, цела његова појава одавала је леност.
— Ево шта треба да вам кажем, господине мој, поче он, пажљиво разгледајући шаре на зоологовој
кошуљи. — Ово је строго поверљиво... Ја правила о двобојима не познајем, нека иду бестрага, а и нећу
ни да их знам, и говорим не као секундант и тако даље, већ као човек, па квит.
— Добро. Па?
— Кад секунданти предлажу измирење, обично их и не слушају, сматрајући да је то само
формалност. Осетљивост, па квит. Али ја најпокорније молим да обратите пажњу на Ивана Андреича. Данас
он није у нормалном стању, није, тако рећи, при чистој свести и заслужује сажаљење. Задесила га несрећа.
Ја не трпим интриге — Шешковски овде поцрвене и осврну се — али с обзиром на двобој, морам то да вам
саопштим. Синоћ је он у кући Mјуридова затекао своју даму са . .. једним господином.
— Баш је одвратно! — промрмља зоолог; он пребледе, намршти се и гласно пљуну. — Пфуј!
Доња му усна задрхта; не желећи даље да слуша, он побеже од Шешковског и као да је сасвим
случајно окусио нешто горко, опет гласно пљуну и први пут у току овог јутра погледа са мржњом у Лајевског.
Његово узбуђење и нелагодност прошли су, он одмахну главом и гласно рече:
— Господо, шта још чекамо, молим лепо? Зашто не почињемо?
Шешковски погледа официре и слеже раменима.
— Господо! — рече он гласно, не обраћајући се ником. — Господо! Mи вам предлажемо да се
измирите!
— Свршимо што пре са формалностима — рече фон Корен. — О измирењу смо већ говорили.
Каква је још формалност на реду? Брже, господо, јер време не чека.
— Али ми ипак инсистирамо да се измирите — рече Шешковски молећивим гласом, као
човек који је принуђен да се умеша у туђе послове; он поцрвене, стави руку на срце и настави: — Господо,
ми не видимо узрочне везе између увреде и двобоја. Између увреде, коју ми, слабићи, понекад чинимо
један другом, и двобоја нема ничега заједничког. Ви сте факултетлије и људи образовани, па и сами,
наравно, видите у двобоју само преживелу, најобичнију формалност, и тако даље. Па и ми исто тако
гледамо, иначе не бисмо ни дошли овамо, јер не можемо дозволити да људи у нашем присуству пуцају
један у другог, и тако даље. — Шешковски обриса зној са чела па настави: — Онда завршите, господо, тај
ваш неспоразум, пружите један другом руку, па да идемо кући и да пијемо у част измирења. На часну реч,
господо!
Фон Корен је ћутао. Лајевски, видећи да су све очи упрте у њега, рече:
— Ја немам ништа против Николаја Васиљевича. Ако он налази да сам крив, спреман сам да му се
извиним.
Фон Корен се нађе увређен.
— Очевидно је, господо — рече он — да бисте волели да се господин Лајевски врати кући као
великодушан човек и витез, али ја не могу учинити то задовољство ни вама ни њему. Зар је требало да
устајемо рано и да идемо десет врста изван града само зато да после пијемо за измирење, да
презалогајимо и да ми се објасни како је двобој застарела формалност. Двобој је двобој, и не треба од
њега правити ствар глупљу и лажнију него какав је стварно. Ја хоћу да се бијемо!
Наста ћутање. Официр Бојко извади из кутије два пиштоља: један дадоше фон Корену а други
Лајевском, и затим се деси забуна која за тренутак развесели фон Корена и секунданте. Показало се,
наиме, да ниједан од присутних никад у животу није био на двобоју, па нико није ни знао како треба да стану
противници и шта треба секунданти да говоре и раде. Али се затим Бојко сети и смешећи се поче
објашњавати.
— Господо, памти ли неко од вас како је то описано код Љермонтова? — упита фон Корен
смејући се. — А и код Тургењева, Базаров се такође тукао с неким ...
— Шта имамо ту да се сећамо? — рече нестрпљиво Устимович, застајући. — Измерите одстојање,
па квит.
И он направи три корака, као да је хтео да покаже како треба да се одмери. Бојко изброја кораке, а
његов друг извади сабљу и на земљи обележи крајње тачке, да би означио баријеру.
Противници, уз опште ћутање, заузеше своја места.
„Кртице", сети се ђакон који је седео сакривен у жбуњу.
Шешковски је нешто говорио, Бојко је опет нешто објашњавао , али Лајевски није ништа од тога чуо
или, тачније, чуо је, али није схватао. Кад дође за то тренутак, он запе ороз и подиже тешки хладни пиштољ
грлићем увис. Заборавио је да откопча капут, па га је јако стезало у рамену и под пазухом, и рука се дизала
тако неспретно као да је рукав био од лима. Он се сети своје јучерашње мржње према мрком челу и
коврџама и помисли да чак и јуче, у тренутку највеће мржње и гнева, он не би могао да пуца у човека.
Бојећи се да куршум некако случајно не погоди фон Корена, дизао је пиштољ све више и осећао да ова
његова одвећ узорна великодушност није ни пристојна ни великодушна, али друкчије нити је умео нити је
могао. Посматрајући бледо, подругљиво насмејано лице фон Корена, који је, очевидно, већ унапред био

уверен да ће његов противник пуцати у ваздух, Лајевски помисли да ће се све, хвала богу, сад свршити и да
треба само јаче притиснути ороз...
Нешто га јако трже у рамену, разлеже се пу -цањ и у планинама одјекну: трах-тах!
И Фон Корен запе ороз и погледа у правцу Устимовича, који је стално ходао с рукама на леђима и не
обраћајући ни на шта пажњу.
— Докторе — рече зоолог — будите добри па не ходајте. Због вас ми трепери пред очима.
Доктор стаде. Фон Корен поче нишанити у Лајевског.
„Свршено је", помисли Лајевски.
Грлић пиштоља, уперен право у лице, израз мржње и презрења у ставу и целој појави фон
Кореновој, убиство које ће сада извршити усред дана један честит човек у присуству такође честитих људи,
ова тишина и загонетна снага која приморава Лајевског да стоји, а не да бежи — баш је све то тајанствено,
и непојмљиво, и страшно! Ових неколико тренутака док је фон Корен нишанио, учинише се Лајевском дужи
од читаве ноћи. Он баци молећив поглед на секунданте; они се нису мицали и беху бледи.
„Пуцај брже!" помисли Лајевски и осети да његово бледо, дрхтаво и јадно лице мора још више да
појача фон Коренову мржњу према њему.
„Сад ћу га убити", мислио је фон Корен, нишанећи у чело и већ осећајући под прстом ороз. „Дај
наравно, убићу га" ...
— Убиће га! — зачу се одједном неки очајнички глас из непосредне близине.
У том тренутку разлеже се пуцањ. Видећи да Лајевски стоји на месту и не пада, сви погледаше на
ону страну одакле се чуо глас, па спазише ђакона. Блед, са влажном косом која му се залепила за чело и
образе, сав мокар и каљав, стајао је он с оне стране реке у кукурузима и махао својим влажним шеширом.
Шешковски се насмеја од радости, заплака и побеже у страну ...
XX
Mало доцније фон Корен и ђакон састаше се код мостића. Ђакон је био узбуђен, тешко је дисао и
избегавао да гледа у очи. Било га је срамота због свога страха и свог каљавог, мокрог одела.
— Учинило ми се да сте хтели да га убијете...— мрмљао је он. — Колико то не одговара природи
људској. Баш је то неприродно!
— А како ви, ипак, стигосте овамо? — упита зоолог.
— Не питајте — одмахну руком ђакон. — Ђаво ме смутио: иди, па иди ... Ето и дошао сам, па умало
што нисам умро од страха у кукурузу. Али сад... хвала богу, хвала богу... Врло сте ме обрадовали — муцао
је ђакон. — А и наш чика-паук биће задовољан... Ала ће бити смејања! Само вас најпокорније молим да
никоме не кажете да сам и ја био овде јер ће ми, богме, претпостављени натрљати нос. Казаће: ђакон је
био секундант.
— Господо! — рече фон Корен. — Ђакон вас све моли да ником не говорите да сте га видели овде.
Имаће човек неприлике.
— Колико се све то не слаже са људском природом! — уздахну ђакон. — Опростите, али ваше је
лице било такво да сам помислио да ћете га сигурно убити.
— Ја сам осетио силну жељу да умлатим тог ниткова — рече фон Корен — али ви сте викнули у
одлучном тренутку, па сам промашио. Ипак, цела је ова комедија одвратна, кад човек на њу није навикао, а
и заморила ме је, ђаконе. Ужасно сам малаксао. Хајдемо ...
— А не! Дозволите ми да идем пешке. Треба да се осушим, јер сам сав мокар и прозебао.
— Па, радите како хоћете — рече сетним гласом малаксали зоолог, седајући у кола и затварај'ући
очи. — Како год хоћете ...
Док су се они мували око кочија и размештали ко ће где сести, Кербадај је стајао крај пута и,
ухвативши се обема рукама за трбух, понизно се клањао и пожазивао зубе; он је мислио да су господа
дошла да уживају у природи и да пију чај, па није схватао зашто сад седају у кола. У општем ћутању
поворка крену, а код крчме остаде само ђакон.
— Улазил кафану пити чај — рече он Кербалају. — Mој хоће јести.
Кербалај је одлично знао руски, али је ђакон мислио да ће га Татарин пре разумети ако с њим буде
говорио исквареним руским језиком.
— Кајгану правиш, сир донесеш.
— Улази, улази, попе — рече Кербалај клањајући се. — Све ћу ти дати... Има и сира, и вина има ...
Једи што год хоћеш ...
— Како се каже татарски бог? — упита ђакон улазећи у крчму.
— Твој бог и мој бог су једно исто — рече Кербалај, не схвативши шта он хоће. — Бог је код свих
један, само се људи разликују. Неки су Руси, неки Турци, неки Енглези, тек људи има разних, а бог је један.
— Добро. Ако се сви људи моле једном истом богу, зашто онда ви, муслимани, гледати на
хришћане као на своје вечите непријатеље?
— Зашто се љутиш? — рече Кербалај, хватајући се обема рукама за трбух. — Ти си православни
поп, а ја сам муслиман, ти си казао: гладан сам, и ја те служим. .. Само богаташи воде рачуна о томе какав
је твој бог, а какав мој, а за сиромахе то је свеједно. Изволи па једи.
Док се у крчми водио овај богословски разговор, Лајевски се враћао кући и сећао се како му

непријатно беше кад се возио у свануће, када и пут, и стене, и брда беху влажни и црни и кад је неизвесна
будућност изгледала страшна као провалија без дна, а сад кишне капи, висећи на трави и на камену,
преливају се на сунцу као дијаманти, док се природа весело смешка и црна будућност остаје негде у
позадини. Посматрао је суморно, уплакано лице Шешковског и испред њих двоја кола, у којима су седели
фон Корен, његови секундантии доктор, па му се учини као да се сви они враћају с гробља, где тек што су
закопали незгодног и несносног човека који је свима сметао да живе.
„Све је свршено", размишљао је он о својој прошлости, опрезно пипајући прстима врат.
Њему се с десне стране врата, изнад оковратника, појавио мали оток, дуг и широк као мали прст, и
осећао је бол, као да му је неко прешао пеглом по врату. То га је опрљио куршум.
Затим, кад стиже кући, њему се отеже овај дан, чудноват, пријатан и магловит као занос. Он се као
човек, кога су пустили из тамнице или болнице, загледа у давно познате предмете и зачуди се што столови,
прозори, столице, светлост и море изазивају у њему живахну, дечју веселост, какву већ одавно није осећао.
Бледа и јако ослабела Надежда Фјодоровна никако није разумела његов благи глас и чудновато држање;
она је журила да му исприча све шта се с њом десило... Чинило јој се да је он, по свој прилици, слабо чује и
не разуме, а кад буде дознао све, проклеће је и убиће је; међутим, он ју је слушао, миловао по коси, гледао
је у очи и говорио.
— Ја немам никога осим тебе ... Затим су дуго седели у баштици, припијени једно уз друго, и
ћутали или, сањајући наглас о свом будућем срећном животу, изговарали кратке испрекидане реченице, и
њему се учини да никад раније није говорио тако дуго и лепо.
XXI
Прође нешто више од три месеца. Дође дан који је фон Корен одредио за одлазак. Од раног јутра
падала је јака, хладна киша, дувао је североисточни ветар, који је јако узбуркао море. Говорило се да ће
пароброд, кад је већ такво невреме, тешко моћи да сврати у луку. По реду вожње требало је да стигне
нешто после девет пре подне, али фон Корен, који је излазио на кеј и у подне, и после ручка, није запазио
кроз доглед ништа осим мутних таласа и кише која је застрла цели хоризонт.
На измаку дана киша престаде, а и ветар приметно ослаби. Фон Корен већ беше помирен с мишљу
да данас неће моћи да отпутује и поче са Самојљенком да игра шаха; али кад паде сутон, посилни саопшти
да се на мору појавила светлост и да су спазили ракету.
Фон Корен се поче журно спремати. Он пребаци торбицу преко рамена, пољуби се са Самојљенком
и ђаконом, без икакве стварне потребе обиђе све собе, поздрави се са посилним и куварицом, па изађе на
улицу с осећањем да је ипак заборавио нешто код доктора или у своме стану. На улици је ишао уз
Самојљенка, за њим је корачао ђакон са сандучетом, иза свију посилни са два кофера. Само су
Самојљенко и посилни распознавали слабу светлост на мору, остали, гледајући у помрчину, нису нипта
видели. Брод се зауставио далеко од обале.
— Брже, брже — журио се фон Корен. — Бојим се да не оде!
Пролазећи поред кућице са три прозора, у коју се преселио Лајевски после двобоја, фон Корен се не
уздржа, већ завири кроз прозор. Лајевски, погнут и леђима окренут прозору, седео је за столом и нешто
писао.
— Ја му се дивим — рече зоолог. — Обуздао је себе!
— Да, то је заиста достојно дивљења — уздахну Самојљенко. — Од јутра до вечера седи и стално
ради. Хоће да исплати дугове. А живи, брајко, горе од просјака!
Прође једно пола минута у ћутању. Зоолог, доктор и ђакон стајали су крај прозора и све време
посматрали Лајевског.
— Те тако и не оде одавде, јадник — рече Самојљенко. — А сећаш ли се колико је само трчао око
тога?
— Да, јако је обуздао себе — понови фон Корен. Његова женидба, па тај свакодневни посао за
парче хлеба, онда неки нов израз на његовом лицу, чак и његово држање, све је то толико необично да
просто не знам како то и да назовем — зоолог ухвати Самојљенка за рукав и настави узбуђеним гласом: —
Реци њему и његовој жени да сам им се, одлазећи, дивио, да сам им пожелео свако добро... и замоли га да
ме, ако је то могуће, задржи у лепој успомени. Он зна мене. Да сам онда могао предвидети ову промену, он
зна да сам могао да му постанем најбољи пријатељ.
— Онда сврати код њега да се опростиш.
— Не. То је незгодно.
— А зашто? Ко зна, можда се више никад нећеш видети с њим.
Зоолог се замисли па рече:
— Тако је.
Самојљенко полако куцну прстом у прозор. Лајевски се трже и осврте.
— Вања, Николај Васиљевич хоће с тобом да се опрости — рече Самојљенко. — Он сад одлази.
Лајевски устаде од стола и пође у трем да отвори врата. Самојљенко, фон Корен и ђакон уђоше У
кућу.
— Ја само на тренутак — поче зоолог, остављајући у трему каљаче и кајући се већ што се разнежио
и дошао овамо без позива. „Као да се намећем", помисли он, „а то је баш глупо." — Опростите, што вас

узнемирујем — рече он, улазећи за Лајевским у његову собу — али за који часак путујем и нешто ме је
вукло к вама. Ко зна да ли ћемо се још икада више видети у животу.
— Баш ми је пријатно... Изволите — рече Лајевски и неспретно понуди гостима столице, као да је
хтео да им препречи пут, па стаде насред собе трљајући руке.
„Штета што нисам оставио сведоке на улици", помисли фон Корен и рече појачаним гласом:
— Задржите ме у лепој успомени, Иване Андреичу. Врло је тешко, наравно, заборавити прошлост,
она је одвећ жалосна, и ја нисам дошао овамо да молим за опроштај или да тврдим да кривица није до
мене. Ја сам све радио искрено и своје погледе нисам променио... Додуше, као што видим, на моју велику
радост, ја сам погрешио у вези с вама, али човек се спотакне и кад иде равним путем, таква је већ наша
судбина: ако не погрешиш у суштини, погрешићеш у појединостима. Нико не зна где се налази права
истина.
— Да, нико не зна истину... — рече Лајевски.
— Е, па збогом... Нека вам бог да све што је добро.
Фон Корен пружи Лајевском руку; овај је стеже и поклони се.
— Задржите ме, дакле, у лепој успомени — рече фон Корен. — Поздравите вашу супругу и реците
јој да ми је врло жао што нисам могао и с њом да се поздравим.
— Она је овде.
Лајевоки приђе вратима и викну у другу собу:
— Нађа, Николај Васиљевич жели да се и с тобом поздрави.
Уђе Надежда Фјодоровна; она стаде крај врата и бојажљиво погледа у госте. Лице јој беше као у
кривца и уплашено, и руке је држала као гимназисткиња кад је прекоревају.
— Ја одлазим за који тренутак, Надежда Фјодоровна — рече фон Корен — па сам дошао да се
опростим.
Она му неодлучно пружи руку, и Лајевски се поклони.
„Како су обоје ипак бедни!" помисли фон Корен. „Баш их доста стаје овај живот". — Бићу у Mоскви и
у Петрограду —- рече он — ако вам нешто затреба, могао бих вам послати отуд?
— Шта би нам то требало? ... — рече Надежда Фјодоровна и узнемирено измења поглед са мужем.
Чини ми се, ништа ...
— Да, ништа... — рече Лајевски трљајући руке. — Поздравите све.
Фон Корен сад није знао шта би још могао и требало да каже, док је малопре, улазећи, мислио да ће
рећи много тога лепог, пријатног и значајног. Ћутке стеже руку Лајевском и његовој жени и изађе од њих с
осећањем тешког терета на души.
— Ала су ово људи! — рече ђакон полугласно, идући за њим. — Боже мој, ала су ово људи!
Ваистину десница божја засади овај виноград! Господе, Господе! Један је победио хиљаде, а други
непрегледне гомиле. Николаје Васиљевичу! — рече он усхићено — знајте да сте данас однели победу над
највећмм од људских непријатеља, над гордошћу!
— Mахни, ђаконе! Какви смо ти ми победници? Победници изгледају као орлови, а он је јадан,
плашљив, утучен, па се клања као кинеска играчка, док мене, мене срце боли.
Иза њих се зачуше кораци. То је јурио Лајевски да их испрати. На пристаништу је већ стајао посилни
са два кофера, а мало даље четири веслача.
— Баш дува.. . бррр! — рече Самојљенко. — На мору је сада, по свој прилици, велика олујина — их,
их! Баш си незгодно време изабрао, Коља.
— Ја се не плашим морске болести.
— Ствар није у томе... Већ да те не преврну ови глупаци. Боље би било да идеш чамцем
паробродске агенције? Где је чамац агенције? — викну он веслачима.
— Отишао је, ваше превасходство.
— А царински?
— Отишао је и он.
— А зашто нисте јавили? — наљути се Самојљенко. — Клипани једни!
— Свеједно, не узрујавај се... — рече фон Корен. — Е, а сад збогом. Нека вам је бог на помоћи.
Самојљенко загрли фон Корена и прекрсти га трипут.
— Не заборављај нас, Коља ... Пиши... На пролеће те чекамо.
— Збогом, ђаконе — рече фон Корен, стежући ђаконову руку. — Хвала вам на друштву и на лепом
ћаскању. Размислите у вези са експедицијом ...
— Mа ја ћу, боже мој, и на крај света с вама — засмеја се ђакон. — Зар могу бити против?
Фон Корен у помрчини препознаде Лајевског и ћутке му пружи руку. Веслачи су већ стајали доле и
придржавали чамац који је ударао о диреке, иако га је моло штитило од великих таласа. Фон Корен сиђе
низ бродско степениште, скочи у чамац и седе иза крме.
— Пиши! — довикну му Самојљенко. — Чувај здравље!
„Нико не зна праву истину", помисли Лајевски дижући јаку на капуту и завлачећи руке у рукаве.
Чамац спретно заобиђе пристаниште и изађе на пучину. Он се изгуби у таласима, али одмах из
дубоке провалије изби на високи гребен, тако да су се могли распознати и људи па, чак, и весла. Чамац
прође једно три хвата напред, а затим би одбачен једно два хвата назад.

— Пиши! — викну Самојљенко. — Сам те ђаво тера да путујеш кад је овакво невреме!
„Да, нико не зна праву истину" ... — размишљао је Лајевски, с тугом посматрајући немирно црно
море.
„Чамац се цимајући одбацује натраг", помисли он, „направи два корака напред, па корак натраг, али
су веслачи тврдоглави, машу неуморно веслима и не боје се великих таласа. Чамац иде све напред и
напред, па се већ и не види, али за пола сата и веслачи ће угледати светиљке на броду, а за сат стићи ће и
до бродских степеница. Тако је то и у животу... Тражећи истину, људи иду два корака напред, корак назад.
Патње, грешке и животна досада бацају их назад, али жудња за истином и чврста воља терају их напред,
стално напред. И ко зна? Mожда ће и допловити до праве истине" ...
— Збо-огом! — викну Самојљенко.
— Ништа се више ни не види ни не чује — рече ђакон. — Срећан пут! Киша поче ромињати.
ЖЕНА
I
Примио сам овакво писмо:
„Поштовани господине Павле Андрејевичу! У Вашој близини, наиме, у селу Пестрову, збивају се
веома жалосне чињенице, о којима сматрам за дужност да Вам јавим. Сви земљорадници овог села
продали су куће и све своје имање и одселили се у томску губернију, али вратише се не стигавши тамо.
Овде, разуме се, више немају ништа, све је сад у туђим рукама: настанили су се по три, четири породице у
једној кући, тако да у свакој има најмање 15 особа оба пола, не рачунајући малу децу; на крају крајева,
немају шта да једу, гладују, влада епидемија пегавог тифуса, дословце, сви су болесни. Лекарска
помоћница каже: уђеш у кућу и шта видиш? Сви су болесни, сви бунцају, неко се кикоће, други је у заносу; у
кућама смрад, нема ко да донесе воде, да послужи болесника, хране се само смрзнутим кромпиром.
Лекарска помоћница и Собољ (наш срески лекар) не могу ништа јер немају хлеба који им је потребнији од
лекова.
Срески одбор пере руке зато што се они више не воде у овом срезу, већ у томској губернији, а ни
новаца нема. Обавештавајући Вас о томе а познавајући Ваше човекољубље, молим да што пре притекнете
у помоћ. Ваш поштовалац."
Очигледно да је то писала сама лекарска помоћница или тај лекар са зверињим презименом 3.
Срески лекари и њихове помоћнице током многих година из дана у дан долазе до уверења да не могу
ништа учинити, па ипак примају плату од људи који се хране само смрзнутим кромпиром и ипак сматрају да
имају право ценити да ли сам човекољубив или нисам.
Узнемирен анонимним писмом и тиме што су сваког јутра некакви сељаци долазили у кухињу за
послугу и тамо клечали, пошто су ноћу из амбара украли двадесет врећа ражи проваливши претходно зид,
као и општом тешком атмосфером коју су потпиривали разговори, новине и лоше време — узнемирен због
свега тога радио сам тромо и без успеха. Писао сам „Историју железница"; морао сам сам да прочитам
много руских и страних књига, брошура, чланака у часописима, морао сам да куцкам на рачунаљци, да
прелиставам логаритме, да размишљам и пишем, потом опет да читам, куцкам и мислим; али чим бих се
латио књиге или почео да размишљам, мисли су ми се мрсиле, очи жмиркале, а ја с уздахом устајао од
стола и почињао да ходам по пространим собама својег пустог сеоског дома. Кад би ми досадило да ходам,
застао бих крај прозора у кабинету и гледајући преко свог пространог дворишта, преко рибњака и младог
оголелог брезика и преко широког поља покривеног снегом који је недавно пао и топио се — видео сам на
узвишици на хоризонту гомилу сурих кућа од којих се низ бело поље спуштао као кривудава трака прљав
црни пут. То је било Пестрово, о којем ми је писао непознати писац. Да није врана, које су, наговештавајући
кишу или снег, с криком летеле над рибњаком и пољем и да није лупе у шупи за тесаре, овај би микрокозам
око којеr се дигла сада толика ларма, изгледао сличан Mртвом мору — толико је ту све тихо, непомично,
беживотно, досадно.
Узнемиреност ми је сметала да се концентришем и радим; нисам знао шта је то и био сам склон
мисли да је то разочарање. Стварно, напустио сам рад у министарству саобраћаја и дошао овамо, на село,
да живим у миру и да се бавим студирањем друштвених проблема. То је био мој давнашњи заветни сан. А
сада сам морао да се опростим и од мира и од литературе, да оставим све и да се посветим само
сељацима. То је било неизбежно јер био сам убеђен да осим мене нико у овом срезу, апсолутно нико не би
могао да помогне гладним. Око мене су били необразовани, неинтелигентни, равнодушни, у огромној
већини непоштени људи или поштени, али неуравнотежени, и неозбиљни, као што је, на пример, моја жена.
На такве се људе није смело ослонити, а није се смело ни сељаке препустити њиховој судбини, дакле,
остајало је само да се покорим неминовном и да сам доводим у ред сељачке ствари.
Почео сам с тиме што сам одлучио да у корист гладних приложим пет хиљада рубаља у сребру. Али
то није смањило, него је само повећало узнемиреност. Кад сам стајао крај прозора или шетао по соби,
мучило ме питање које се раније није постављало: шта да урадим с тим новцем? Да се набави жито па да
се крене по кућама и дели, то је било изнад моћи једног човека, а да не говорим о томе да се у журби
3
Собољ на српском значи самур.

ризикује и додели ситом или кулаку двоструко више него гладном. У управну власт нисам имао поверења.
Сви ти административни и судски чиновници, као и порески органи, били су млади људи у које нисам имао
много поверења као ни у целокупну данашњу омладину, материјалистичку и без идеала. Одбор среске
самоуправе, сеоски одбори и све среске канцеларије уопште такође нису изазивали у мени ни најмању
жељу да се обратим њима за помоћ. Знао сам да су све те установе, похлепне на самоуправни и државни
колач, сваког дана отворених уста, биле спремне да загризу још неки трећи колач.
Падало ми је на памет да позовем суседе спахије и да им понудим да се у мојој кући организује
нешто слично одбору или центру куда би се сливали сви прилози и одакле би се делила помоћ и давале
директиве по целом срезу; таква организација је потпуно одговарала мојим схватањима јер је омогућавала
чешћа саветовања и широку слободну контролу; али замишљао сам неминовне састанке са закуском,
ручкове и вечере, ону галаму, бескорисност, брбљање и непријатну атмосферу коју би у мојој кући створила
та шарена среска дружина, и одмах бих одустајао од своје замисли.
Што се тиче мојих укућана, од њих сам најмање могао очекивати помоћ или подршку. Од моје прве,
очеве породице, некада велике и бучне, остала је само гувернанта, mаdеmоisеllе Mаriе, или, како су је
ословљавали сада, Mарија Герасимовна, потпуно безначајна особа. Та ситна, уредна старица
седамдесетих година, обучена у светлосиву хаљину, с капицом на глави везаном белим пантљикама,
слична лутки од порцулана, увек је седела у гостинској соби и читала књигу. Сваки пут кад бих прошао
поред ње, знајући узрок моје замишљености, казала би:
— А шта бисте хтели, Павле? Ја сам и пре говорила да ће тако бити. Погледајте наше слуге, па ће
вам бити јасно.
Mоја друга породица, то јест жена Наталија Гавриловна, становала је на доњем спрату, где је
заузимала све просторије. Ручавала, спавала, примала своје госте доле, без икаквог интересовања како
ручам, спавам и кога примам ја. Односи су нам били једноставни, ненатегнути, али хладни, бесадржајни,
као што бива у људи који су већ одавно једно другом далеки, тако да чак ни живот на спрату до спрата није
личио на блискост. Није више било оне страсне, узбудљиве, час слатке, час као пелен горке љубави коју је
Наталија Гавриловна у мени раније изазивала; није било више ни некадашњих сукоба, жучних објашњења,
прекора, оптуживања и оних експлозија мржње које су се завршавале обично одласком жене у
иностранство или родитељима, и, с моје стране честим слањем новца, али у мањим свотама, да би се што
чешће вређало женино самољубље. (Mоја горда самољубива жена и њена родбина живе на мој рачун, и
жена, поред најбоље жеље, не може да се одрекне мог новца — то ми је чинило задовољство и било једина
утеха у моме јаду.) Сада, кад смо се случајно сретали доле у ходнику или у дворишту, поздрављао сам је, а
она се љубазно осмехивала; разговарали смо о времену, о томе да је већ потребно намештати двоструке
прозоре, да је неко прошао колима преко насипа на рибњаку јер су се чула звонца, и тада сам читао на
њеном лицу: „Верна сам вам, не срамотим ваше часно име које толико цените, паметни сте и не
узнемиравате ме, дакле, ми смо квит."
Убеђивао сам себе да ми се љубав већ одавно угасила и да ме је рад сувише апсорбовао да бих
могао озбиљно мислити о свом односу према жени. Авај! — то сам само мислио. Кад је жена доле гласно
разговарала, помно сам ослушкивао њен глас, мада нисам могао да разаберем ниједну реч. Кад је свирала
доле на клавиру, устајао сам и слушао. Кад су јој доводили кола или коња за јахање, прилазио сам прозору
и чекао када ће изаћи из куће, потом гледао како седа у кола или узјахује коња и како напушта двориште.
Осећао сам у души нешто тегобно и бојао се да ће ме издати израз мог лица или поглед. Пратио сам жену
очима, а потом чекао да се врати да бих поново видео кроз прозор њено лице, рамена, бундицу, шешир.
Било ми је досадно, тужно, бескрајно жао нечега, имао сам жељу да у њеном одсуству прођем њеним
собама, хтео сам да се питање које она и ја нисмо могли да решимо због неслагања карактера реши што
пре само од себе, природним путем, то јест да ова лепа двадесетседмогодишња жена што пре остари и да
моја глава што пре постане седа и ћелава.
Једном, док смо доручковали, мој економ Владимир Прохорич јави ми да су пестровски сељаци
почели да скидају сламу са кровова да нахране стоку, Mарија Герасимовна гледала је у мене са страхом и
недоумицом.
— Шта ја ту могу? — казао сам јој. — Један на бојишту није ратник, а ја се још никад нисам осећао
толико усамљен као сада. Mного бих дао само да нађем макар једног човека у срезу на кога бих се могао
ослонити.
— А ви позовите Ивана Иванича — рече Mарија Герасимовна.
— Тачно! — сетих се и обрадовах. — То је идеја! С'еst rаisоn — певушио сам, полазећи у свој
кабинет да напишем писмо Ивану Иваничу. — С'еst гаisоn, с'еst гаisоn ...
II
Од свих многобројних познаника који су некад, пре једно двадесет пет, тридесет пет година, пили у
ово j кући, јели, долазили о покладама под маскама, заљубљивали се, женили, досађивали причама о
својим изванредним ловачким псима и коњима — у животу је остао само Иван Иванич Брагин. У своје
време био је веома активан, брбљив, бучан, заљубљив, чувен због својих екстремних схватања и некако
необичног израза лица, који је очаравао не само жене већ и мушкарце. Сад је потпуно остарео, гушио се у
салу и дотрајавао живот без циља и садржине. Стигао је сутрадан по пријему мог писма, увече, кад су у

трпезарији сервирали чај и ситна Mарија Герасимовна резала лимун.

— Врло ми је мило што вас видим, драги пријатељу — рекох весело при сусрету. — А ви се само
гојите!
— Не гојим се, него сам отичем — одговори он. — Пчеле су ме изуједале.
С фамилијарношћу човека који се подсмева својој дебљини обухвати ме обема рукама око струка,
стави ми на груди своју велику мекану главу с косом зачешљаном на чело, као Украјинац, и зацену се
пискавим старачким смехом.
— А ви сте све млађи и млађи! — изговори кроз смех. — Не знам каквом бојом бојите косу и
браду, могли бисте и мени дати — дашћући и стењући, обгрли ме и пољуби у образ. — И мени дати... —
понови. — Mа јесте ли навршили четрдесет, рођени мој?
— Охо, већ четрдесет шест! — насмејао сам се. Иван Иванич је заударао на лој и кухињски дим, и
то му је пристајало. Његов крупан, надувен, непокретљив труп био је утегнут у дугачки капут, налик на
кочијашки кафтан, с копчама и петљама место дугмета и с високим струком, и било би необично да он
мирише, рецимо, на колоњску воду. Одавно небријана, модра, налик на чичак брада, с дебелим подвољком,
избуљене очи, сипња, сва његова незграпна запуштена појава, глас, смех, говор — нису нимало одавали
оног витког занимљивог сабеседника због којег су некада мужеви у срезу били љубоморни на своје жене.
— Ви сте ми веома потребни, пријатељу — рекао сам кад смо седели у трпезарији и пили чај.
— Хтео бих да организујем на неки начин помоћ гладнима, али не знам како да се тога прихватим.
Mожда бисте ви били љубазни да ми што посаветујете.
— Да, да, да ... — рече Иван Иванич уздишући. — Тако, тако, тако ...
— Не бих вас узнемиравао али, верујте, осим вас, драги, овде апсолутно немам коме да се
обратим. Та ви знате какав је овде свет.
— Тако, тако, тако ... Да ...
Помислио сам: предстоји нам озбиљно пословно саветовање у ком може да учествује свако,
независно од места и личних односа, можда бисмо, стога, позвали Наталију Гавриловну.
— Тr еs f асiunt соllеgium!4 — казао сам весело.
— Како би било да позовемо Наталију Гавриловну? Шта мислите? — Фења — обратио сам се
собарици — замолите Наталију Гавриловну да изволи к нама горе, ако је могућно одмах. Реците да је
ствар веома важна.
Нешто касније дошла је Наталија Гавриловна. Дигавши се, пошао сам јој у сусрет и рекао:
— Извините, Nаtаliе, што вас узнемиравамо. Mи смо овде расправљали о једној вема важној ствари
и дошли смо на срећну мисао да се користимо вашим добрим саветом који нам нећете ускратити. Седите,
молим вас.
Иван Иванич пољуби Наталији Гавриловној руку, а она њега у главу; потом, кад смо сви сели за сто,
он, гледајући је блажено и са сузама, нагну се према њој и опет јој пољуби руку. Била је обучена у црно и
брижљиво очешљана, мирисала је на свеж парфем: очигледно да се спремала у госте или је неког
очекивала. Улазећи у трпезарију, једноставно и пријатељски пружила ми је руку и осмехнула се исто тако
љубазно као и Ивану Иваничу, што ми се свидело; али у разговору је мицала прстима, често и нагло се
заваљивала на наслон столице, говорила брзо, и тај несклад у говору и покретима дражио ме и подсећао на
њен завичај, Одесу, где су ме некад жене и мушкарци шокирали својим лошим понашањем.
— Хоћу да учиним нешто за гладне — почех, поћутах мало и наставих: — Разуме се да је новац
велика ствар, али кад би се ограничило само на новчани прилог и на томе остало, то би значило откупити
се од највећих брига. Помоћ треба да се састоји у новцу, али још више у правилној и темељној
организацији. Па да размислимо, господо, и да учинимо нешто.
Наталија Гавриловна ме упитно погледа и слеже раменима као да је хтела рећи: „Шта ја знам?"
— Да, да, глад... — поче да мрмља Иван Иванич. — Стварно ... Да ...
— Ситуација је озбиљна — казао сам — и потребна је најхитнија помоћ. Mислим да прва тачка тога
нацрта, који морамо да израдимо, треба да буде управо хитност. Као у војсци: добро око, брзина и навала 5.
— Да, брзина... — изговори Иван Иванич сањиво и млитаво као у дремежу. — Само, ту се ништа не
може. Земља није родила, и то ти је... никаква тачност и навала ту не вреде ... Стихија ... Против бога и
судбине се не може ...
— Да, али човеку је дата памет да се бори против стихије.
— Шта? Да ... То је тачно, тачно ... Да. Иван Иванич кихнуо је у марамицу, живнуо и, као
пробудивши се у том тренутку, погледао мене и жену.
— Ни код мене није ништа родило — засмеја се он танким гласом и лукаво намигну као да је то
заиста било веома смешно. — Пара нема, жита нема, а пуно имање радника као код грофа Шереметева.
Хоћу да их отерам, али некако ми је жао.
Наталија Гавриловна се засмеја и поче да испитује Ивана Иванича о његовим домаћим пословима.
Њено присуство чинило ми је задовољство које већ одавно нисам доживео, те сам се бојао да је гледам,
како мој поглед не би издао моје скривено осећање. Односи су нам били такви да би се то осећање могло
4
Тројица чине савет
5
Три начела борбене тактике руског војсковође Суворова. — Прмл. nрев.

учинити изненадно и смешно. Жена је разговарала са Иваном Иваничем и смејала се, нимало се не
збуњујући тиме што је код мене и што се ја не смејем.
— Дакле, господо, шта ћемо учинити? — упитах сачекавши паузу. — Сматрам да, пре свега, по
моrућности што хитније, треба да организујемо прикупљање прилога. Mи ћемо, Nаtаliе, писати нашим
познаницима у престоници и у Одеси и ангажовати их за тај посао. Кад се прикупи извесна сума, обавићемо
куповину жита и сточне хране, а ви ћете, Иване Иваничу, бити добри да се примите поделе помоћи.
Ослањајући се у свему на вама својствен такт и сналажљивост, слободни смо само да изразимо нашу жељу
да се ви, пре поделе помоћи потанко упознате на лицу места са свима околностима и да, што је такоће врло
важно, надгледате да се жито дели само онима који истински оскудевају, а никако пијаницама,
нерадницима и кулацима.
— Да, да, да... — поче да мрмља Иван Иванич. — Тако је, тако, тако ...
„Изгледа да од ове цмиздраве руине неће бити вајде", помислих и осетих како се љутим.
— Досадили су ми ти гладни, нек иду с милим богом! И све им је криво, све криво — настави Иван
Иванич исисавајући парче лимуна. — Гладни су кивни на сите. А онима који имају хлеба криво је на гладне.
Од глади се човек помами, пошашави, постане диваљ. Глад није шала. Гладан човек постаје груб, краде, а
можда и нешто горе... То треба схватити ...
Иван Иванич се загрцнуо чајем, закашљао се и сав затресао од пискавог астматичног смеха.
— Била је то битка код По... Полтаве!6 — изговори он машући обема рукама као да је хтео да се
ослободи кашља и смеха, који су му сметали да говори. — Била је битка код Полтаве! Једно три године по
ослобођењу кметова била је овде глад у два среза, долази ми покојни Федор Федорич и зове к себи.
Хајдемо, па хајдемо, наваљује као с ножем под грло. Што да не? Хајдемо, велим. И тако смо пошли. Било је
касно поподне, падао снег. Прилазимо већ ноћу његовом имању, кад наједном из шуме — бум! и по други
пут — бум! Ах; до ђавола!... Искочих из саоница, видим како у мраку на мене трчи човек и до колена упада у
снег; ухватио сам га руком, ево овако, за раме и избио му из руку пушку; у то се створио други, њега сам
лупио у потиљак да је само хукнуо и забио нос у снег, био сам онда снажан и рука ми је била тешка.
Двојицу сам савладао, гледам а Феђа већ узјахао трећег. Ухватили смо тројицу делија, заврнули им руке на
леђа, да не учине неко зло и себи и нама, довели будале у кухињу. И љутимо се на њих, и стид нас је да их
глеламо, и жао нам је: познати су нам то сељаци и добри људи. Од страха су се потпуно избезумили. Један
плаче и моли за опроштај, други гледа као звер и псује, трећи клечи и моли се богу. А ја кажем Феђи: немој
да ти је криво, пусти их, неваљалце! Он их је нахранио дао сваком по врећу брашна и пустио: носите се до
врага! Тако је то... Царство му небеско и вечити покој! Разумео је и није примао к срцу, а било их је који су
се вређали, и колике су људе упропастили! Ја... Само због крчмара у Клочкову једанаест људи отишло је на
робију. Ја... Па и сад, ето, исто... У четвртак је код мене преноћио истражни судија Анисјин и причао за неког
поседника Ја... Ноћу су му провалили зид у амбару и извукли двадесет врећа ражи. Кад је поседник ујутро
сазнао да му се догодило такво злодело, одмах, бум, депешу губернатору, потом другу, бум, тужиоцу, трећу
среској полицији, четврту — истражном судији... А од тужибаба, зна се, свако зазире... Власти су се
усплахириле и почела је гужва. Претражили су два села.
— Чекајте, Иване Иваничу — казао сам. — Двадесет врећа ражи украли су мени, и то сам ја
послао депешу губернатору. Ја сам и у Петроград телеграфисао. Али то никако из љубави према тужакању,
као што сте се изразили, нити због тога што сам се увредио. Сваку ствар ја посматрам, пре свега, са
принципијелне стране. Краде ли сит или гладан, за закон ту нема разлике.
— Да, да... — промрмља Иван Иванич збуњено. — Разуме се ... Тако је ... да ...
Наталија Гавриловна је поцрвенела.
— Има људи... — рече и застаде; учини напор да изгледа равнодушна, али не издржа и погледа ми
у очи с мржњом која ми је била тако позната. — Има људи — рече — за које глад и људски јади постоје
само зато да на њима искале свој рђави ситничарски карактер.
Збунио сам се и слегао раменима.
— Хоћу да кажем уопште — настави она постоје људи потпуно равнодушни, лишени осећања
саучешћа, они не остају по страни од људских насеља и уплићу се из страха да се ствари могу свршити
без њих. За њихову сујету нема ничега светог.
— Постоје људи — рекао сам благо — који имају анђеоски карактер, али своје сјајне мисли
изражавају у таквој форми да је тешко разликовати анђела од особе која тргује у Одеси на пијаци.
Признајем да то није било срећно речено.
Жена ме погледа тако као да ју је стало великог напора да оћути. Њен неочекивани испад, а затим
неумесна речитост поводом моје жеље да се помогне гладнима били су у најмању руку неприлични; кад
сам је позвао горе, очекивао сам сасвим други однос према себи и својим намерама. Не могу рећи
одређено шта сам очекивао, али очекивање ме је пријатно узбуђивало. Сад ми је било јасно да би било
тешко, а ваљда и глупо, да се настави разговор о гладнима.
— Да... — у зло доба поче да мрмља Иван Иванич. — Трговац Буров има око четири стотине
хиљада рубаља, а можда и више. И ја му кажем: „Де, имењаче, одвоји сто или двеста хиљада гладнима.
6
Речи из популарне војничке песме о победи Петра Великог над Швећанима 1709. годiтне. Смисао: било је то некад. у стара времена.
— Прuм. nрев.

Ионако ћеш умрети, на онај свет нећеш понети са собом." Увредио се. А мрети се мора. Смрт није шала.
Опет настаде ћутање.
— Према томе, дакле, остаје једно: помирити се са самоћом — уздахнуо сам. — Један на бојишту
није ратник. Па шта! Покушаћу да ратујем сам. Mожда ће рат с глађу бити успешнији него рат с
равнодушношћу.
— Mене доле чекају — рече Наталија Гавриловна. Устаде од стола и обрати се Ивану Иваничу: —
Дакле, ви ћете свратити часком к мени доле? Ја се не опраштам.
И оде.
Иван Иванич је испијао већ седму чашу чаја, гушећи се, цмокћући и сишући час бркове, час кору од
лимуна. Он је сањиво и тромо нешто мрмљао, али ја га нисам слушао и чекао сам кад ће да оде. Најзад, с
изразом као да је дошао к мени само ради тога да се напије чаја, устаде и поче да се опрашта. Испраћајући
га, казао сам му:
— Дакле, нисте ми дали никакав савет.
— Шта? Омлитавео сам, отупео — одговори. — Какви су моји савети? И ви се узалуд бринете Не
знам, богами, због чега се узрујавате? Не узрујавајте се, драги мој! Верујте, ништа то није... — поче да
шапуће умилно и искрено, умирујући ме као дете. — Верујте, није ништа!...
— Mа како ништа? Сељаци скидају кровове с кућа и већ се, кажу, негде појавио тифус.
— Па шта је с тим? Наредне године родиће, биће нових кровова, а ако умремо од тифуса, после
нас живеће други људи. Сад или касније, свеједно се мора мрети. Не узрујавајте се, лепи мој!
— Не могу да се не узрујавам — рекох раздражено.
Стајали смо у слабо осветљеном предсобљу. Наједном Иван Иванич ме узе за лакат и,
намеравајући да ми каже нешто очигледно врло важно, једно пола минута гледао ме је ћутећи.
— Павле Андрејичу! — рече тихо и на његовом гојазном укоченом лицу и у тамним очима наједном
засветле онај нарочити, заиста мио израз због којег је некад био чувен. — Павле Андрејичу, рећи ћу вам
пријатељски: промените своју нарав! Тешко је с вама! Тешко, драги!
Он ме нетремице погледа у лице; диван израз се угасио, очи замаглиле, тешко дишући, он тромо
промрмља:
— Да, да ... Опростите старцу ... Глупости... Да...
Тешко силазећи низа степенице, раширивши руке ради равнотеже и откривајући ми дебела огромна
леђа и црвени потиљак, давао је непријатан утисак морског рака.
— Mожда бисте куда отпутовали, екселенцијо - мумлао је. — У Петроград или у иностранство.
Што да живите овде и да губите драгоцено време.Mлади сте, здрави, богати ... Да .. . Ех, да сам
млађи, одјурио бих као зец, само би ветар звиждао у ушима.
III
Женин испад ме је подсетио на наш брачни живот. Раније, после сваког сукоба обично нас је нешто
неодољиво вукло једно другом; ми смо се састајали и испражњавали сав динамит који се током времена
скушвао у нашим душама. И сада, после одласка Ивана Иванича, нешто ме је јако повукло жени. Хтео сам
да сиђем и да јој кажем како ме је њено понашање за чајем увредило, да је свирепа, ситничава, и да се
својим малограђанским умом никад није уздигла до разумевања оног што ја говорим и што ја чиним. Дуго
сам шетао по соби, смишљајући шта да јој кажем и нагађајући шта ће ми одговорити.
Ове вечери после одласка Ивана Иванича, у нарочито оштрој форми осећао сам немир који ме је
морио у последње време. Нисам могао ни да седим ни да стојим, већ сам шетао и шетао, при чему сам
бирао само осветљене собе и гледао да будем ближе оној у којој је боравила Mарија Герасимовна. Било је
то осећање веома слично оном које сам једном доживео на Северном мору за време олује, кад су се сви
бојали да ће се брод, који је пловио без терета и баласта, преврнути. И ове вечери разумео сам да моја
узнемиреност није било разочарање, као што сам мислио раније, већ нешто друго, али шта управо, нисам
схватао, и то ме је још више узбуђивало.
„Отићи ћу к њој", одлучих. „А изговор се може измислити. Казаћу да ми треба Иван Иванич — и крај."
Сишао сам доле и по тепиху, без журбе, прошао кроз предсобље и салон. Иван Иванич седео је у гостинској
соби на дивану, пио чај и нешто мумлао. Жена је стајала спрам њега држећи се за наслон фотеље. На лицу
је имала онај миран, умиљат и послушан израз с којим слушају јуродиве и занесењаке, у чијим безначајним
речима и мрмљању слуте посебан скривен смисао. Учинило ми се да је у женином лицу и ставу било нечег
психопатског или монашког, а њене собе са старинским намештајем, с кавезима у којима су спавале птице и
с мирисом геранија, замрачене и врло топле, подсећале су ме на просторије игуманије или какве
богобојажљиве старе генералице.
Ушао сам у гостинску собу. Жена се није ни зачудила ни збунила, погледала ме је строго и мирно
као да је знала да ћу доћи.
— Извините — казао сам благо. — Баш се радујем, Иване Иваничу, што још нисте отишли.
Заборавио сам да вас питам док сте били горе, да ли знате како се зове председник одбора наше среске
самоуправе.
— Андреј Станиславович. Да . . .
— Mеrсi — казао сам, извадио из џепа нотес и забележио.

Настаде ћутање, за то време жена и Иван Иванич су вероватно чекали да одем; она није веровала
да ми је потребан председник среске самоуправе — то сам видео из њених очију.
— Ја ћу да идем, лепа моја — промрмља Иван Иванич, пошто сам прошетао два -три пута по соби и
сео крај камина.
— Не — рече Наталија Гавриловна журно и додирну му руку. — Још четврт часа ... Mолим вас.
Очигледно да није желела да остане насамо са мном, без сведока.
„Па могу и ја да причекам четврт сата", помислих.
— Е, пада снег! — казао сам устајући и гледајући кроз прозор. — Диван снег! Иване Иваничу —
наставио сам шетајући гостинском собом — много жалим што нисам ловац. Mогу замислити какво је
уживање да човек по таквом снегу јури зечеве и вукове!
Жена је стајала на једном месту не окренувши главу и само гледала искоса, пратећи моје покрете;
имала је такав израз као да сам у џепу сакрио нож или револвер.
— Иване Иваничу, поведите ме некад у лов — наставио сам благо — бићу вам много, много
захвалан.
У тај час у собу уђе гост. Био је то мени непознат човек четрдесетих година, висок, снажан, ћелав,
велике светлосмеђе браде и ситних очију. Према згужваном прешироком оделу и манирима помислио сам
да је црквењак или учитељ, али жена ми га представи као доктора Собоља.
— Веома, веома ми је драго да се упознамо! — рече доктор гласно, из тенора, с простодушним
осмехом, снажно ми стежући руку. — Веома драго!
Сео је за сто, узео чашу чаја и казао гласно:
— Да немате случајно рума или коњака? Будите тако добри, Оља — обрати се он собарици —
потражите у креденцу, смрзао сам се.
Опет сам сео крај камина, посматрао, слушао и с времена на време убацивао у општи разговор по
коју реч. Жена се љубазно смешила гостима и будно мотрила на мене као на звер; моје присуство било јој
је мучно, а то је у мени будило љубомору, гнев и упорну жељу да јој задам бол. Ова жена, мислио сам, ове
угодне собе, место крај камина — све је то моје, али, не знам зашто, неки суманути Иван Иванич или
докткор Собољ полажу на њих више права него ја. Сад не видим жену кроз прозор, већ ту, близу, у обичној
домаћој атмосфери, оној која ми управо недостаје у мојим поодмаклим годинама, и поред њене мржње
према мени, ја за њом чезнем као што сам некад у детињству чезнуо за мајком и дадиљом; осећам да је
сад, под старе дане, волим чистије и узвишеније него што сам је волео раније — и зато имам жељу да јој
приђем, да јој што јаче нагазим потпетицом прсте како би је заболело и да се при том осмехнем.
— Mоnsiеur Јеnоt7 — обратио сам се лекару — колико болница има у нашем срезу?
— Собољ ... — исправи ме жена.
— Две — одговори Собољ.
— А колико мртвих долази годишње на сваку болницу.
— Павле Андрејичу, хтела бих да вам нешто кажем — рече ми жена.
Она се извинила пред гостима и изишла у суседну собу. Устао сам и пошао за њом.
— Сместа да сте отишли горе у своје собе — рече.
— Ви сте лоше васпитани — одвратих јој.
— Сместа да сте отишли горе у своје собе — понови оштро и с мржњом ме поrледа у лице.
Стајала је тако близу да, кад бих се мало нагнуо, додирнуо бих јој брадом лице.
— Па шта се десило? — казао сам. — Шта сам то наједном скривио?
Брада јој задрхта, журно обриса очи, летимице се погледа у огледало и прошапта:
— Опет почиње старо. Разуме се, ви нећете отићи. Добро, како хоћете. Отићи ћу ја, а ви останите.
Она с одлучним изразом на лицу, а ја слежући раменима и трудећи се да се иронично осмехујем,
вратили смо се у гостињску собу. Овде су већ били нови гости: некаква дама у годинама и млађи човек с
наочарима. Не поздрављајући се с новима и не опраштајући се са старима, отишао сам горе.
После оног што се догодило код мене за чајем, а потом доле, постало ми је јасно да се наша
„породична срећа", на коју смо за последње две године почели већ да заборављамо, услед неких
безначајних, бесмислених узрока опет обновила и да ни ја ни жена нисмо више могли да се зауставимо и да
ће се сутра или прекосутра иза експлозије мржње, како сам могао закључити из искуства ранијих година,
морати догодити нешто одвратно, што ће преокренути сав начин нашег живота. Значи, за ове две године,
мислио сам шетајући по собама, нисмо постали ни паметнији, ни разборитији, ни смиренији. Дакле, опет ће
почети сузе, вика, клетве, кофери, иностранство, потом сталан и нездрав страх да ће ме тамо, у
иностранству, осрамотити с неким кицошем, Италијаном или Русом, опет одбијање дозволе за пасош,
писма, потпуна самоћа, чежња за њом, а после пет година — старост, седа коса ... Шетао сам и замишљао
оно што не може бити, како се она, лепа, пуначка, грли с мени непознатим мушкарцем ... Већ сасвим
сигуран да ће се то, неминовно десити, зашто — питао сам се у очајању — зашто јој приликом једне од
ранијих давнашњих свађа нисам дао развод или зашто она тада није отишла сасвим, заувек? Сад не бих
чезнуо за њом, не би било мржње, немира, дотрајавао бих свој век мирно, радећи, не мислећи ни о чему... У
двориште су ушле каруце са два фењера, потом широке саонице са запрегом од три коња. Очигледно да је
7
Енот — ракун. Павле Андрејич намерно изврће презиме Собоља („самура") да би га омаловажио. — Прuм. nрев.

жена имала пријем.

До поноћи доле је било тихо, ништа нисам чуо, али у поноћ се чуло како се покрећу столице и
поставља сто. Значи, вечера. Затим су опет премештали столице и доле се чула галама, учинило ми се да
су викали „ура". Mарија Герасимовна већ је спавала и на целом горњем спрату сам био само ја: у гостинској
соби са зидова су ме гледали портрети мојих предака, ништавних и сурових људи, а у кабинету се у прозору
непријатно одражавало жмиркање моје лампе. Љубоморно и са завишћу ослушкивао сам шта се догађа
доле и мислио: „Овде сам ја господар; ако хтеднем, зачас могу да растерам сву ову уважену дружину." Али
знао сам да је то бесмислица, да се нико не може растерати и да реч „господар" не значи ништа. Човек
може до миле воље да сматра себе господаром, ожењеним, богатим, дворским човеком, а да у исто време
не зна шта то значи.
После вечере је доле неко почео да пева у тенору.
„Mа ништа нарочито се није десило!" уверавао сам себе. „Шта се толико узбуђујем? Сутра нећу сићи
доле к њој, само то — и биће крај нашој свађи."
У један и четврт отишао сам на спавање.
— Јесу ли се доле већ разишли гости? — упитах Алексеја који ми је помогао да се свучем.
— Јесу, разишли су се.
— А зашто су викали „ура"?
— Алексеј Дмитрич Mахонов дао је за гладне хиљаду пудова брашна и хиљаду рубаља у готову. И
стара госпођа, не знам јој име, обећала је да ће отворити на свом имању кухињу за сто двадесет људи.
Хвала богу... Од Наталије Гавриловне дошла је наредба да се сва господа састају петком.
— Да се овде доле састају?
— Баш тако. Пре вечере читали су епис: од августа до данас Наталија Гавриловна је скупила осам
хиљада рубаља у новцу, не рачунајући жито. Хвала богу... По мом разумевању, ваша екселенцијо, ако се
госпођа постарају за спас своје душе, много ће прикупити. Има ту богатог света.
Отпустио сам Алексеја, угасио лампу и покрио се преко главе.
„А зашто се ја толико узрујавам?" мислио сам. „Која ме то снага привлачи гладнима као лептира
светлост? Јер нити их познајем, нити разумем, никад их нисам видео, а и не волим их. Одакле тај немир?"
Изненада сам се прекрстио под јорганом.
„Јесте ли је видели?" говорио сам у себи, мислећи на жену. „Читав одбор у кући кришом од мене.
Зашто кришом? Зашто завера? Шта сам им учинио?"
Иван Иванич има право: морам да одем!
Сутрадан сам се пробудио чврсто решен да отпутујем што пре. Појединости јучерашњег дана —
разговор за чајем, жена, Собољ, вечера, моја страховања — притискивали су ме, и ја сам се радовао што
ћу се ускоро ослободити средине која ме је на све то подсећала. Док сам пио кафу, управитељ
Владимир Прохорич реферисао ми је надугачко о разним пословима. Најпријатнију вест чувао је за
крај.
— Лопови који су нам раж украли ухваћени су — рекао је с осмехом. — Јуче је истражни судија у
Пестрову ухапсио три сељака.
— Напоље! — дрекнух бесно, из чиста мира дохватих корпицу с кексом и треснух је на под.
IV
После доручка трљао сам руке и мислио: треба да одем жени и да јој јавим о свом одласку. Зашто?
Коме је то потребно? Ником није потребно, одговорио сам себи, али зашто да јој не јавим, тим пре што јој то
неће причинити ништа друго осим задовољства. Уз то не би било сасвим тактично да после јучерашње
свађе одем без иједне речи: може помислити да сам се од ње уплашио и биће јој тешка мисао да ме је
отерала из куће. Неће бити сувишно да јој кажем да прилажем пет хиљада и да пружим неколико савета у
погледу организације и да је упозорим како њена наивност у тако сложеном, одговорном подухвату може да
доведе до веома жалосних резултата. Једном речју, нешто ме је вукло жени, и док сам смишљао из којег ћу
разлога отићи до ње, већ сам био чврсто уверен да ћу то свакако и учинити.
Кад сам пошао к њој, било је видно и лампе још нису палили. Седела је у својој радној соби,
пролазној, између гостинске и спаваће, и нагнута над столом нешто је брзо писала. Кад ме угледа, трже се,
устаде од стола и заузе такав став као да прикрива своје хартије од мене.
— Извините, само један тренутак — казао сам и не знам зашто збунио се. — Случајно сам сазнао
да ви, Nаtаliе, организујете помоћ гладнима.
— Да, организујем. Али то је моја ствар — одговори она.
— Разуме се, то је ваша ствар — казао сам помирљиво. — Томе се радујем јер сасвим одговара и
мојим намерама. Mолио бих да ми дозволите да у том раду учествујем.
— Извините, али ја не могу да вам то дозволим — одговори и погледа у страну.
— А зашто, Nаtаliе? — упитао сам тихо. — Зашто? И ја сам сит, и ја бих желео да помогнем
гладнима.
— Ја не знам шта ви имате с тим? — упита она с презривим осмехом и слеже једним раменом. —
Од вас то нико не тражи.
— Ни од вас нико не тражи, па ипак сте у мојој кући направили читав одбор — казао сам.

— Од мене траже, а од вас, верујте, нико и никад неће да потражи. Идите и помажите тамо где вас
не познају.
— Забога, немојте да разговарате са мном тако. Трудио сам се да будем питом и свом снагом
присиљавао себе да останем хладнокрван. У првом тренутку било ми је лепо крај жене. Осећао сам дах
нечег благог, домаћег, младог, женственог, необично љупког, управо оног што ми је недостајало на мом
спрату и у животу уопште. Жена је била у кућној хаљини од ружичастог фланела — то јој је давало
младалачки изглед и ублажавало њене хитре, понекад оштре покрете. Њена лепа тамна коса која ме је
некад страсно узбуђивала чим бих је погледао, сад се, ваљда због тога што је жена дуго седела нагнута,
расула, пореметила фризуру, била неуредна, али због тога се мени чинила још бујнијом и раскошнијом.
Уосталом, све је то до крајности банално. Преда мном је стајала обична жена, можда не лепотица, не тако
љупка, али то је била моја супруга, с којом сам живео некада и с којом бих живео до данашњег дана да није
њеног несрећног карактера. Било је то једино биће на кугли земаљској које сам волео. Сада, пред одлазак,
пошто сам знао да је нећу видети чак ни кроз прозор, чак и овако строга и хладна, док одговара с охолим,
презривим осмехом, изгледала ми је заносна; поносио сам се њом и говорио себи да ми је страшно и
немогуће да је напустим.
— Павле Андрејичу — рече она после извесног ћутања — две године нисмо сметали једно другом
и живели смо мирно. Зашто вам је наједном пало на памет да се враћате на прошлост? Јуче сте дошли да
ме увредите и понизите — настави она повишеним гласом, а лице јој поцрвене и у очима плану мржња —
али уздржите се, немојте то радити, Павле Андрејичу! Сутра ћу поднети молбу за пасош, добићу га и отићи,
отићи, отићи! У манастир, у дом за удовице, за старице...
— У лудницу! — викнуо сам јер нисам могао да издржим.
— Чак и у лудницу! И лудница је боља! Боља! — настави она да виче севајући очима. — Данас, кад
сам била у Пестрову, завидела сам гладним и болесним женама јер не живе с таквим човеком као ви. Оне
су поштене и слободне, а ја сам вашом кривицом готованка, крадем богу дане, једем ваш хлеб, трошим
ваш новац и плаћам вам својом слободом и некаквом верношћу која ником није потребна. Зато што ми не
дајете одобрење за пасош, морам да чувам часно име којег немате.
Mорао сам да ћутим. Стиснутих зуба брзо сам изишао у гостинску собу, али одмах се вратих и казах:
— Најозбиљније вас молим да се у мојој кући више не приређују скупови, завере и конспирације! У
свој дом пуштам само своје познанике, а сва ова ваша багра, ако жели да се бави филантропијом, нека
тражи друго место. Нећу дозволити да у мојој кући ноћу вичу „ура" од радости што могу да експлоатишу
такву луду као што сте ви!
Кршећи руке и отегнуто стењући као да је боле зуби, жена, бледа, брзо прође по соби из једног угла
у други. Одмахнуо сам руком и изишао У гостинску собу. Гушио сам се од беса а у исто време дрхтао од
страха да нећу издржати и да ћу учинити или изрећи нешто због чега ћу се целог живота кајати. Зато сам
чврсто стезао руке, мислећи да се тиме уздржавам.
Попио сам воде, мало се смирио и вратио се жени. Стајала је као и пре као да заграђује од мене сто
са хартијама. Низ њено хладно бледо лице лагано су текле сузе. Поћутах па јој казах с горчином, али без
гнева:
— Ви ме уопште не разумете! Како сте неправедни према мени! Кунем се чашћу да сам пошао к
вама из чистих побуда, с једином жељом да учиним добро!
— Павле Андрејичу — рече она ставив руке на груди и лице јој доби патнички молећив израз, с
каквим уплашена уплакана деца моле да их не кажњавају. — Знам сигурно да ћете ме одбити, па ипак вас
молим. Приморајте себе, бар једном у животу учините добро дело. Mолим вас, отпутујте некуд. То је једино
што можете учинити за гладне. Отпутујте, и ја ћу вам све, све опростити!
— Ви ме без потребе вређате, Nаtаliе — уздахнуо сам, осећајући наједном нарочиту плиму
смирености. — Већ сам одлучио да отпутујем, али нећу пре но што учиним нешто за гладне. То ми је
дужност.
— Ах! — рече она тихо и нестрпљиво се намршти. — Ви можете да саградите изванредну пругу или
мост, али за гладне ништа не можете да учините. Схватите то!
— Је ли? Синоћ сте ми пребацили због равнодушности и што немам осећања самилости. Баш ме
добро познајете! — осмехнуо сам се. — Ви верујете у бога, па нека ми је бог сведок да се даноноћно
бринем ...
— Видим да се бринете, али глад и саосећање немају с тим ништа. Ви се бринете зато што гладни
могу да прођу без вас и што одбору самоуправе и уопште свима који помажу, није потребно ваше
руководство.
Ћутао сам да бих у себи угушио срџбу и казао:
— Дошао сам да разговарамо о послу. Седите. Седите, молим вас.
Она није хтела да седне.
— Седите, молим вас! — поновио сам и показао јој на столицу.
Села је. Сео сам и ја, мало размишљао и казао:
— Mолим вас да озбиљно схватите оно што ћу рећи. Слушајте... Подстакнути љубављу према
ближњем примили сте се да организујете помоћ гладнима. Против тога, наравно, немам ништа, потпуно се с
вама слажем и спреман сам да вам у свему помогнем, без обзира на то какви су наши односи. Али поред

свег поштовања према вашој памети и срцу... и срцу — понових — не могу дозволити да тако озбиљан,
сложен и одговоран посао као што је помоћ гладнима буде искључиво у вашим рукама. Ви сте жена, немате
искуства, не познајете живот, лаковерни сте и сувише отворени. Окружили сте се помоћницима које не
познајете. Нећу преувеличати ако кажем да ће под оваквим условима ваша делатност имати два жалосна
резултата. Прво, наш срез ће остати без икакве помоћи и, друго, за грешке своје и својих помоћника
мораћете да одговарате не само својим џепом већ и својом репутацијом. Проневере и пропусте,
претпоставимо, ја ћу надокнадити, али ко ће вам вратити ваше часно име? Пошто ће се због лоше контроле
и аљкавости у пословању раширити гласови да сте ви, а према томе и ја, на том послу стекли двеста
хиљада, хоће ли ваши помоћници да вам притекну у помоћ?
Она је ћутала.
— Не из самољубља, како ви кажете — наставио сам — већ просто из рачуна да гладни не остану
без помоћи, а ви без часног имена, сматрам својом моралном дужношћу да се умешам у ваше послове.
— Говорите краће — рече жена.
— Ви ћете бити тако добри — наставио сам — да ми саопштите колико сте до данас новаца
примили, а колико потрошили. Затим, о сваком новом прилогу у новцу или у натури, као и о сваком новом
расходу, сваког дана ћете ме обавештавати. Ви ћете ми, Nаtаliе, такође дати списак ваших помоћника.
Сасвим могуће да су они потпуно исправни људи, у то не сумњам, али ипак је неопходно да потражимо
обавештења.
Она је ћутала. Устао сам и прошетао по соби.
— Па да приступимо послу — казао сам и сео за њен сто.
— Ви то озбиљно? — упита она гледајући ме са недоумицом и страхом.
— Будите разумни, Nаtаliе! — рекох молећиво, видећи по њеном лицу да ће протестовати. Mолим
вас, поверите се потпуно мом искуству и поштењу.
— Ипак ја не схватам шта ви хоћете.
— Покажите ми колико сте већ прикупили и колико потрошили.
На столу је лежало пет, шест ђачких свезака, неколико исписаних табака поштанске хартије и више
комадића хартије разног формата. Спуштао се сутон. Упалио сам свећу.
— Извините, за сада ја још ништа не видим — рекао сам прелиставајући свеске. Где вам је списак
прилога добијених у новцу?
— То се види из сабирних арака.
— Да, али и списак је потребан! — казао сам смешећи се њеној наивности. — Где су вам писма која
сте добијали уз добровољне прилоге у новцу и у натури? Пардон, мала практична напомена, Nаtаliе: та се
писма морају чувати. Свако писмо нумеришите и уведите у посебну књигу. Исто тако поступајте и са својим
писмима. Уосталом, ја ћу сам све то радити.
— Радите, радите... — рече она.
Био сам веома задовољан собом. Одушевљен живим интересантним послом, малим столом,
наивним свескама и милином коју ми је обећавао тај посао заједно са женом, бојао сам се да ме жена не
омете и не поквари све неким изненадним испадом; зато сам се журио и присиљавао себе да не придајем
никакав значај томе што јој подрхтавају усне и што она, као ухваћена зверка, уплашено и сметено гледа
наоколо.
— Знате шта, Nаtаliе — казао сам не гледајући у њу. — Дозволите да понесем све ове хартије и
свеске горе к себи. Тамо ћу их погледати, обавестити се, а сутра ћу вам рећи своје мишљење. Имате ли још
каквих докумената? — упитао сам слажући свеске и листиће у пакете.
— Носите, све носите! — рече жена, помажући ми да слажем хартије у пакетиће, а крупне сузе
сливале су јој се низ лице. — Носите све! То је све што ми је остало у животу ... Отимајте и последње.
— Ах, Nаtаliе, Nаtаliе! — уздахнуо сам прекорно.
Некако нервозно гурајући ме лактом у прса и дотичући се косом мог лица, извукла је из стола фијоку
и почела да избацује из ње папире на сто; при томе ми се ситан новац сручивао на крило и на под.
— Носите све... — говорила је промуклим гласом.
Избацивши папире, одмаче се од мене и, ухвативши се обема рукама за главу, сруши се на отоман.
Покупио сам новац, ставио га натраг у фиоку и закључао да не доводим у искушење послугу; затим
покупих гомилу докумената и пођох горе. Пролазећи поред жене, зауставио сам се и, гледајући њена леђа и
рамена која су подрхтавала, рекох:
— Какво сте још дете, Nаtаliе! Ах-ах! Чујте, Nаtаliе, кад схватите колико је озбиљан и одговоран
овај посао, ви ћете ми први казати хвала. Кунем вам се.
Кад сам дошао горе, почео сам да полако прегледам папире. Свеске непрошивене, стране нису
обележене. Белешке писане различитим рукописом, очигледно да је у свескама жврљао ко је хтео. У списку
прилога у натури није назначена цена намирница. Али, молим вас, раж која сада стаје једну рубљу и
петнаест копејака после два месеца може да поскупи на две рубље и петнаест копејака. Зар се тако ради?
Затим „А. M. Собољу издато тридесет две рубље". Кад је издато? Зашто је издато? Где је документ којим се
то правда? Нема ништа, и ништа се не може разумети. Кад би дошло до судске расправе, ови папири би
само замрсили ствар.
— Како је наивна! — чудио сам се. — Какво је она још дете!

Било ми је и криво и смешно.

Жена је већ сакупила осам хиљада, додајмо мојих пет, биће свега тринаест. За почетак је то врло
добро. Посао који ме је толико занимао и забрињавао, сад је најзад у мојим рукама. Ја чиним оно што нису
хтели и нису могли да учине други, ја вршим своју дужност, организујем правилну и озбиљну помоћ
гладнима.
Рекло би се да све иде у складу с мојим намерама и жељама, али зашто ме не напушта мој немир?
Четири часа прегледао сам женине хартије, трудећи се да докучим њихов значај и исправљајући грешке,
али место умирења имао сам осећање као да ми неко непознат стоји иза леђа и прелази по њима храпавим
дланом. Шта ми је недостајало? Организација помоћи дошла је у поуздане руке, гладни ће бити сити — па
шта још треба.
Лак четворочасовни рад ме је због нечег заморио тако да нисам могао ни седети сагнут ни писати.
Одоздо је с времена на време допирало потмуло јецање, то је ридала жена. Mој увек спокојни, поспани и
помало претворни Алексеј сваки час је прилазио столу да уреди свеће и некако чудновато ме погледао.
— Не, ипак треба да отпутујем! — одлучих се најзад, изгубивши последњу снагу. — Што даље од тих
прелепих доживљаја . Још сутра ћу отпутовати.
Скупио сам документа и свеске и отишао жени. Кад сам, осећајући се силно преморен и сломљен, с
обе руке притиснуо на груди хартије и свеске и, пролазећи кроз спаваћу собу, видео своје кофере, до мене
је одоздо допро плач...
„Ви сте дворски човек?" упита ме неко на ухо. „Врло лепо. Па ипак сте гад!"
— Све је будалаштина, будалаштина... — мрмљао сам силазећи низа степенице. — Будалашти-на!..
И то је будалаштина као да се ја, тобоже, руководим самољубљем или сујетом... Којештаl Зар ће ме за
помоћ гладнима одликовати звездом или поставити за начелника одељења у министарству! Којешта!... И
пред ким овде на селу да задовољавам своју сујету?
Уморио сам се, ужаско уморио, а нешто ми је шаптало на ухо: „Врло лепо. Па ипак сте гад." Због
нечега сетих се речи из једне старинске песме коју сам знао некад, у детињству: „Што је лепо добар бити!"
Жена је лежала на отоману у пређашњем положају — ничице и обухватив главу рукама. Плакала је.
Крај ње је стајала собарица, уплашена и збуњена. Удаљио сам собарицу, ставио хартије на сто и казао:
— Ево ваше администрације, Nаtаliе. Све је у реду, ове изврсно, веома сам задовољан. Сутра
путујем.
Она је и даље плакала. Изашао сам у гостинску собу и сео тамо у мраку. Женино јецање, њени
уздаси су ме због нечег оптуживали и, да бих се оправдао, почео сам да се присећам целе наше свађе,
почевши одонда кад ми је дошла у главу несрећна мисао да позовем жену на саветовање и завршивши
свескама и овим плачем. То је био обичан наступ наше супружанске мржње, одвратан и бесмислен, каквих
је било много после наше свадбе — али шта имају с тиме гладни? Како се могло догодити да их умешамо у
нашу свађу. Изгледало је као да смо, јурећи једно друго, случајно упали у олтар и заподели тамо тучу.
— Nаtаliе — кажем јој тихо из гостинске собе — доста је, доста.
Да се учини крај сузама и да се прекине та мучна ситуација, треба да пођем к жени, да је утешим, да
будем нежан или да се извиним. Али како да то учиним да би ми она поверовала? Како могу уверити дивље
паче које нема слободе и мрзи ме да ми је симпатично и да саосећам у његовој патњи? Своју жену никад
нисам упознао, зато никад нисам знао о чему и како да с њом разговарам. Њену спољашност сам добро
познавао и ценио по заслузи, а њен унутрашњи душевни свет, ум, поглед на свет, честе промене
расположења, мржњу у њеним очима, охолост, начитаност која ме је понекад запањивали или, рецимо,
нешто монашко у лицу као јуче — све ми је то било непознато и неразумљиво. Кад сам, долазећи с њом у
сукоб, покушавао да оценим каква је она као човек, моја психологија није ишла даље од таквих
констатација као: неуравнотежена, неозбиљна, несрећан карактер, женска логика — и то као да је било
сасвим довољно за мене. Али сада, док је она плакала, имао сам страсну жељу да знам више.
Плач је престао. Пошао сам к жени. Седела је на отоману подупревши главу рукама и замишљено и
укочено гледала у ватру.
— Сутра ујутру путујем — рекох.
Она је ћутала. Прошетао сам по соби, уздахнуо и казао:
— Nаtаliе, кад сте ме молили да отпутујем, рекли сте: све, све ћу вам опростити. Значи, ви сматрате
да сам пред вама крив. Mолим вас да мирно и укратко формулишете моју кривицу према вама.
— Уморна сам. Други пут... — рече жена.
— У чему је моја кривица? — наставио сам.
— Шта сам учинио? Рећи ћете да сте млади, лепи, хоћете да живите, а ја сам скоро двоструко
старији од вас и мрзите ме, па зар је то кривица? Нисам се оженио вама на силу. Па добро, ако хоћете да
живите слободно, идите, пружићу вам слободу
Идите, можете волети кога вам драго. . . И развод ћу вам дати.
— То ми није потребно — рече. — Ви знате да сам вас некад волела и увек сматрала себе старијом
од вас. Све то уопште није важно. .. Ваша кривица није у томе што сте старији, а ја млађа или што бих ја на
слободи могла заволети другог, већ у томе што сте тежак човек, егоист, човекомрзац,
— Не знам, можда — проговорих.
— Одлазите, молим вас. Хоћете да ме кињите до зоре, али скрећем вам пажњу да сам клонула и не

могу да вам одговарам. Дали сте ми реч да ћете отпутовати, ја сам вам врло захвална и више ми ништа не
треба.
Жена је желела да одем, али мени није било лако да то учиним. Mалаксао сам и бојао се својих
великих, неугодних, досадних соба. Некад у детињству кад би ме што заболело, приљубио бих се уз мајку
или дадиљу, и кад бих сакрио лице у наборима топле хаљине, учинило ми се да се скривам од бола. Тако
ми се и сад због нечег чинило да се могу сакрити од свог немира само у овој малој соби крај жене. Сео сам
и руком заклонио очи од светлости. Било је тихо.
— У чему је кривица? — упита жена после дугог ћутања, гледајући ме црвеним, блиставим од суза
очима. Ви сте одлично образовани и васпитани, врло поштени и правични, имате своја начела, али све то
код вас испада тако да, где год дођете, свуда доносите нешто загушљиво, тешко, нешто страшно што
вређа, понижава. Ви правилно и исправно мислите и зато мрзите цео свет. Mрзите вернике јер је вера израз
заосталости и мрака, а у исто време мрзите и невернике зато што немају вере и идеала; мрзите старе због
заосталости и конзервативизма, а младе — због слободоумља. Вама су на срцу интереси народа и Русије
и зато мрзите народ јер сумњате да је свако лопов и пљачкаш. Сви су вам мрски. Правични сте, у свему се
придржавате закона и зато се непрестано парничите са сељаци-ма и суседима. Украли су вам двадесет
врећа ражи, из љубави према правди тужили сте сељаке губернатору и свима властима, а овдашње власти
оптужили сте онима у Петербургу. Начела законитости! — казала је жена и засмејала се. — На основу
закона и у име морала ви ми не дозвољавате да извадим пасош. Постоји такав морал и такав закон да
млада здрава самосвесна жена проводи живот у нераду, жалости, непрестаном страху и за то добија од
човека кога не воли стан и храну. Ви сте одлично упознати с прописима, врло сте часни и nраведни,
поштујете брак и породична начела, и резултат свега тога је тај да у целом свом животу нисте учинили
ниједно добро дело, сви вас мрзе, са свима сте у свађи и за ових седам година откако сте ожењени нисте
ни седам месеци живели са женом. Ви нисте имали жену, а ја нисам имала мужа. С таквим човеком као што
сте ви немогуће је, нема снаге да се живи. Првих година било ми је с вама страшно, а сада се стидим...
Тако су изгубљене најлепше године. Док сам с вама ратовала, покварила сам нарав, постала прека,
груба, подозрива, неповерљива... Е, па зашто то говорим! Зар вам је стало да то схватите! Идите с
богом.
Жена је прилегла на отоман и замислила се.
— А како је диван, завидан могао да буде живот! — рече тихо, гледајући замишљено у ватру.
— Какав живот! Сад се не може вратити.
Ко је зими дуже живео у селу те познаје оне дуге досадне тихе вечери, кад чак ни пси не лају од
досаде и чини се да је и часовнику тешко јер му је додијало да тиктака, кога је у таквим вечерима
узнемиравала пробуђена савест те није могао да се скраси на једном месту, желећи да загуши или да чује
своју савест — тај ће схватити какво ми је задовољство и уживање пружао женски глас што се чуо у малој
угодној соби и говорио да сам рђав човек. Ја нисам разумео шта хоће моја савест, а жена, као преводилац,
женски, али јасно, тумачила је смисао мога немира. Како сам често раније, у часовима тешкоr узбуђења
наслућивао да цела ствар није у гладнима, већ у томе да ја нисам човек какав треба да сам.
Жена је једва успела да се дигне и приђе ми.
— Павле Андрејичу — рече с тужним осмехом. — Опростите, ја вам не верујем: ви нећете отићи.
Али ја вас још једном молим. Назовите то — она показа на своје папире — самообмањивањем, женском
логиком, грешком, како хоћете, али ми не сметајте. То је све што ми је остало у животу. — Она се окрете и
поћута. — Пре код мене ничега није било. Своју младост утрошила сам на то да ратујем с вама. Сад сам се
прихватила овог и живнула, срећна сам ... Чини ми се да сам у овом послу нашла начин како да оправдам
свој живот.
— Nаtаliе, ви сте добра, мисаона жена — казао сам с усхићењем, гледајући жену — све што чините
и говорите, прекрасно је и паметно.
Да бих сакрио узбуђење, прошетао сам по соби.
— Nаtаliе — наставио сам минут касније — пред одлазак, као посебну милост, молим да ми
помогнете да учиним нешто за гладне.
— А шта бих ја могла? — рече жена и слеже раменима. — Једино можда да дате прилог.
Претурала је по својим хартијама и нашла сабирни арак.
— Приложите нешто у новцу — рече и по њену гласу могло се закључити да сабирном арку не даје
озбиљан значај. — А учествовати у овом послу на неки други начин ви не можете.
Узео сам арак и записао: Непознати — 5000.
У речи „непознати" било је нечег ружног, лажог, самозадовољног, али схватио сам то тек кад сам
спазио како је жена сва поцрвенела и хитро гурнула арак у хрпу докумената. Обоје нас је било стид. Осетио
сам да пошто-пото, неизоставно, овог часа морам да поправим ту неспретност јер ће ме касније бити стид и
у возу и у Петербургу. Али како да поправим? Шта да кажем?
— Нека је благословен ваш рад, Nаtаliе — рекох искрено — желим вам сваки успех. Али дозволите
да вам на растанку дам један савет. Nаtаliе, будите опрезни са Собољем и уопште с вашим помоћницима и
немојте да се у њих поуздавате. Не кажем да су непоштени, али то нису племићи, то су људи без идеје, без
идеала и вере, без циља у животу, без одређених начела, и сав смисао, основ њихова живота је рубља.
Рубља, рубља и рубља! — уздахнуо сам. — Они воле да дођу до хлеба лако, без мотике, и у том погледу,

уколико су образованији, утолико су опаснији по ствар. Жена пође к отоману и прилегну.

— Идеје, идејно — проговори тромо и безвољно — идејност, идеали, циљ живота, начела ... Ове
речи сте говорили увек кад сте хтели неког понизити, увредити, рећи непријатност. Ето, какви сте! Кад би
вас с вашим схватањима и односом према људима човек ближе припустио послу, то би значило
упропастити посао још првог дана. То би већ требало разумети.
Она уздахну и поћута.
— То је грубост природе, Павле Андрејичу — рече она. — Ви сте образован, васпитан човек, али у
суштини какав сте још... Скит! То је због тога што водите учаурен живот, мрзите људе, ни с ким се не виђате
и не читате ништа осим ваших техничких књига. А има добрих људи, лепих књига! Да... Али уморила сам се
и тешко ми је да говорим. Треба спавати.
— Дакле, ја путујем, Nаtаliе — рекох.
— Да, да ... Mеrсi...
Mало сам постојао и отишао горе у свој стан. Сат касније — то је било у један и по — опет сам
сишао доле са свећом у руци да разговарам са женом. Нисам знао шта ћу јој рећи, али осећао сам да јој
морам рећи нешто значајно и неопходно. У радној соби је није било. Врата што су водила у спаваоницу
била су затворена.
— Nаtаliе, ви спавате? — упитао сам тихо. Одговора није било. Неко време стајао сам крај врата,
уздахнуо и отишао горе у гостинску собу. Ту сам сео на отоман, угасио свећу и преседео У мраку до
сванућа.
VI
Одвезао сам се на железничку станицу у десет часова. Mраза није било, али с неба је густо падао
крупан снег и дувао непријатан влажан ветар.
Прошли смо рибњак, затим брезик и почели да се пењемо узбрдо путем који се види с мојих
прозора. Осврнуо сам се да последњи пут погледам свој дом, али се од снега ништа није видело. Mало
касније пред нама су се као у магли указале мрке сеоске куће. То је Пестрово.
„Ако једног дана полудим, биће криво Пестрово", помислио сам. „Оно ме прогони."
Избили смо на улицу. На кућама сви кровови читави, нема ни једног скинутог — значи, мој
управитељ је слагао. Дечак вози у санкама девојчицу с дететом, други дечак од три, четири године,
повезане главе као жена, с огромним рукавицама хоће да ухвати на језик снежне пахуљице у лету — и
смеје се. У сусрет долазе кола сувог грања, поред њих корача сељак, и никако се не може распознати је ли
сед или му је брада бела од снега. Препознао је мог кочијаша, смеши му се и нешто говори и преда мном по
навици скида капу. Пси истрчавају из дворшпта и радознало гледају моје коње. Све је тихо, обично, просто.
Вратише се исељеници, жита нема, у кућама „неко се лудачки кикоће, неко бесни", али све је то тако просто
да се чисто не верује да је то стварно. Ни сметених лица, ни гласова који моле за помоћ, ни суза, ни псовке
— свуд наоколо је тишина, редован живот, деца, санке, пси уздигнутих репова. Не узнемирују се ни деца, ни
сељак кога смо срели, — а зашто се ја толико узнемирујем?
Гледајући сељака који се смешио, дечака с огромним рукавицама, сеоске куће, сећајући се своје
жене, сад сам схватио да не постоји несрећа која би могла победити ове људе; чинило ми се да се у
ваздуху осећа победа; био сам поносан и спреман да им довикнем да сам и ја с њима, али коњи су већ
пројурили кроз село у поље, снег се заковитлао, заурлао је ветар, и ја остадох сам са својим мислима. Из
милионске масе људи који су се бринули о народним стварима сам живот ме је искључио као непотребног,
неумешног, рђавог човека. Ја само сметам, делић сам народне несреће, мене су победили избацили и сад
журим на станицу да отпутујем и да се скрасим у Петербургу, у хотелу у Бољшој морској улици.
За сат смо се довезли на станицу. Станични чувар с плеханом значком на капи и кочијаш унели су
моје кофере у женску чекаоницу. Кочијаш Никанор са заденутим за појас скутом од гуња, у чизмама од
ваљаног сукна, сав мокар од снега и задовољан што одлазим, пријатељски ми се осмехну и рече:
— Срећан пут, ваша екселенцијо! У добар час! Узгред да кажем: сви ме ословљавају са
екселенцијо, мада сам само колешки саветник 8 и камер- јункер.9 Чувар је рекао да воз још није пошао из
суседне станице. Требало је чекати. Изишао сам напоље и главе тешке од ноћног бдења, једва прокрећући
ноге од умора, упутио сам се без икаквог разлога према пумпи. Около није било ни живе душе.
— Зашто путујем? — питао сам се. — Шта ме тамо чека? Познаници од којих сам се већ одвојио,
самоћа, ручкови по ресторанима, бука, електрично осветљење, од којеr ме боле очи... Куда и зашто
путујем? Зашто путујем?
И било је некако необично да одем а да се не објасним са женом. Чинило ми се да сам је оставио у
неизвесности. При одласку требало би јој рећи да је она у праву, да сам ја стварно рђав човек.
Кад сам кренуо од пумпе, на вратима се појавио шеф станице, којег сам већ два пута тужио његовим
претпостављеним; подигавши оковратник капута, јежећи се од ветра и снега, приђе ми и ставивши два
прста уз штит од капе, збуњена лица, с изразом усиљене смерности и мржње рече да воз касни двадесет
8
Колешки саветник — чиновник VI класе у царској Русији. — Прuм. nрев.
9
Камер- јункер— почасно звање, као „дворски саветник". — Прuм. прев.

минута и да ли можда желим да дотле чекам у топлој просторији.

— Захваљујем — одговорио сам — али вероватно нећу путовати. Нека кажу мом кочијашу да
причека. Још ћу размислити.
Шетао сам тамо-амо по перону и мислио: да путујем или не? Кад је дошао воз одлучих да не
путујем. Код куће су ме чекали жена с недоумицом и, можда, подсмехом, досадан стан на спрату и мој
немир, али то је у мојим годинама ипак лакше и некако топлије него да два пуна дана с туђим људима
путујем у Петербург, где бих сваког тренутка мислио да мој живот никоме ни за шта није потребан и да се
ближи крају. Не, ипак је боље — кући, па било шта било... Изашао сам из станице. Било је незгодно да се
враћам по дану кући где су се сви тако радовали мом одласку. Остатак дана до вечери могао се провестти
код неког од суседа. Али код кога? С једнима сам у затегнутим односима, с другима се уопште не познајем.
Размислио сам и сетио се Ивана Иванича.
— Идемо Брашну! — рекао сам кочијашу, седајући у саонице.
— Далеко је — уздахнуо је Никанор. — Биће, мислим, једно двадесет осам врста, а можда и
читавих тридесет.
— Mолим те, драги мој — рекох таквим тоном као да је Никанор имао право да ме не послуша. —
Пођимо, молим те!
Никанор сумњичаво заврте главом и рече полако да би, по правилу, као средњег коња требало
упрегнути Mужика или Чижика а не Черкеза и неодлучно, као очекујући да ћу повући своју одлуку, скупи
вођице у рукавице, придиже се, размисли и тек онда замахну бичем.
„Читав низ недоследних поступака..." мислио сам сакривајући лице од снега. „Биће да сам полудео.
Па нека..."
На једном месту где се пут врло стрмо спуштао с висине, Никанор је опрезно довео кола до
половине брда, али од половине коњи су се наједном отргли и страшном брзином појурили доле; он се
тргао, подигао лактове и дивљим, помамним гласом, који пре код њега никад нисам чуо, повикао:
— Хеј, да провозамо генерала! Ако упропастимо коње, купиће друге, соколи! Хеј, чувај се,
згазићемо!
Тек сада, кад ми је од необично брзе вожње стао дах, приметио сам да је јако пијан, вероватно се
напио на станици. На дну јаруге запуца лед, одбачен с пута комад чврстог снега с балегом болно ме удари
по лицу. Захуктали коњи у замаху полетели су узбрдо исто као и низбрдо и нисам стигао да викнем
Никанору, а моја тројка је већ јурила по равном, у старој смрековој шуми, и високе смреке су са свих страна
пружале према мени своје беле чупаве шапе.
„Ја сам полудео, кочијаш је пијан..." мислио сам. „Дивота!"
Ивана Иванича затекао сам код куће. Закашљао се од смеха, ставио ми главу на прса и казао оно
што каже увек кад се видимо:
— А ви све млађи и млађи. Не знам каквом то бојом бојите косу и браду — могли бисте и мени
дати.
— Дошао сам, Иване Иваничу, да вам вратим посету — слагах. — Не замерите, ја сам човек с
престоничким предрасудама, водим рачуна о посетама.
— Баш се радујем, драги мој! Исхлапео сам, волим да ми се указује поштовање. Да.
По његовом гласу и блаженом насмешеном лицу могао сам закључити да сам му својом посетом
јако поласкао. У предсобљу су ми помагале да скинем бунду две жене, а обесио ју је о куку сељак у црвеној
рубашки. Кад смо Иван Иванич и ја ушли у његов мали кабинет, две босе девојчице седеле су на поду и
разгледале укоричену илустровану ревију; спазивши нас, скочиле су и побегле, и одмах затим ушла је
висока танка старица с наочарима, смирено ме поздравила и изашла покупивши јастук с дивана и
илустрацију с пода. Из суседних соба се непрестано чуло шапташе и шљапкање босих ногу.
— А ја чекам доктора на ручак — рече Иван Иванич. — Обећао да ће свратити из амбуланте. Он је
сваке среде код мене на ручку, да га бог поживи. — Иван Иванич се испружи према мени и пољуби ме у
врат. — Дошли сте, драги мој, значи, не љутите се — прошапта тешко дишући. — Немојте се љутити,
рођени. Да. Mожда вам је жао, али не треба да се љутите. Ја само једно молим у бога пред смрт: да са
свима живим у миру и слози, по правди. Да.
— Извините, Иване Иваничу, испружићу ноге на фотељу, — рекох осећајући да од јакоr умора не
могу да се понашам природно; дубље сам се наместио на дивану и испружио ноге на фотељу. После снега
и ветра лице ми је горело и као да је цело тело упијало топлоту и због тога постајало млитавије. — Лепо је
овде код вас — наставих — топло, мекано, угодно... И гушчија пера — насмејао сам се погледавши на
писаћи сто — кутија с песком.,.
— А? Да, да... Писаћи сто и ево овај орманчић од махагонија правио је мом оцу столар самоук Глеб
Бутига, кмет генерала Жукова. Да... Велики мајстор у свом фаху.
Mлитавим тоном човека коме се спава поче да ми прича о столару Бутиги. Слушао сам. Затим Иван
Иванич пође у суседну собу да ми покаже изванредну по лепоти и јевтиноћи комоду од палисандрова
дрвета. Покуцао је прстом по комоди, затим ми скрену пажњу на каљеву пећ са шарама које сада нигде не
можеш наћи. И по пећи је покуцао прстом. Од комоде, каљеве пећи, и од фотеља и слика, везених вуном и
свилом по канафасу, у чврстим и неукусним рамовима струјала је доброћудност и ситост. Кад се сетиш да
су сви ти предмети стајали на истом месту и у истом поретку кад сам још био дете и долазио овамо с

мајком о имендану, просто не верујеш да би они могли некада и не постојати.

Mислио сам: каква разлика између Бутиге и мене! Бутига, за кога је главно било да гради пре свега
солидно и темељно, придавао је некакав нарочит значај човековом трајању, није мислио о смрти и, по свој
прилици, слабо веровао у њену могућност; а ја, кад сам градио своје железне и камене мостове који ће
постојати хиљаде година, никако нисам могао а да не помислим: „То није дуговечно ... То није ни за шта."
Ако с временом неком паметном историчару уметности дођу пред очи Бутигин орман и мој мост, он ће рећи:
„То су два необична човека своје врсте! Бутига је волео људе и није допуштао помисао да могу умирати и
распадати се и зато је, радећи свој намештај, имао пред очима бесмртног човека; а инжењер Асорин није
волео ни људе ни живот; чак ни у срећним минутама стварања нису му биле мрске мисли о смрти,
пропадању и коначности, зато погледајте како су му ове линије ништавне, ограничене, несигурне и јадне..."
— Ложим само у овим собама — мрмљао је Иван Иванич показујући ми своје собе. — Откако ми је
умрла жена и сина убили у рату, закључао сам парадне собе. Да ... ето ...
Он откључа једна врата и ја угледах пространу собу са четири стуба, стари клавир и гомилу пасуља
на поду; запахнула нас је хладноћа и мемла.
— А у другој соби су баштенске клупе... — мрмљао је Иван Иванич. — Нема ко више да игра
мазурку ... Закључао сам.
Зачу се нека бука. То је дошао доктор Собољ. Док је трљао промрзле руке и доводио у ред своју
мокру браду, имао сам времена да запазим, прво, да му је живот врло досадан и зато му је пријатно да види
Ивана Иванича и мене, а друго да је то био неуглађен и наиван човек. Гледао ме је тако као да ми је било
врло драго да га видим и као да ме он врло занима.
— Две ноћи нисам спавао! — говорио је наивно, не гледајући и уређујући косу. — Једну ноћ поред
породиље, а другу, цело време су ме стенице гризле, спавао сам код сељака. Ђаволски ми се знате,
спава.
С изразом као да ми то не може донети ништа осим задовољства, он ме узе под руку и поведе у
трпезарију. Његове наивне очи, згужван капут, јевтина кравата и задах јодоформа учинили су на мене
непријатан утисак; осетио сам да сам у лошем друштву. Кад смо сели за сто, он ми је насуо вотке и ја сам с
беспомоћним осмехом испио; ставио ми је на тањир комад шунке — и ја сам покорно појео.
— Rереtitiо еst mаtеr studiоrum10 — рече Собољ журећи да испије другу чашицу. — Верујете ли, од
радости што видим добре људе, чак ме и сан прође. Посељачио сам се и подивљао у забити, огрубео, али
ипак, сам, господо, још интелектуалац и искрено вам кажем: тешко је без људи!
Као предјело послужили су кувано прасе с хреном и павлаком, затим масну врелу чорбу са
свињским месом и кашу од хељде, од које се дизао облак паре. Доктор је наставио да говори и ја сам се
ускоро уверио да је то био малодушан, споља неуредан и несрећан човек. Опио се од три чашице,
неприродно је живнуо, врло много јео, хукћући и мљацкајући, и већ ме је ословљавао италијанском титулом
— екчеленца. Простодушно ме гледајући као да је уверен да ми је веома драго што га видим и слушам,
испричао ми је да се већ одавно разишао са женом и да јој даје три четвртине плате; да она живи у граду с
његовом децом — дечаком и девојчицом које он обожава; да он воли другу жену, интелигентну, удовицу
поседницу, али јој ретко одлази јер је од јутра до мрака заузет својим послом тако да уопште нема
слободног времена.
— Поваздан, час у болници, час на терену — причао је — и кунем вам се, екчеленца, нема се кад
не само отићи вољеној жени већ ни књигу прочитати. Десет година ништа нисам читао! Десет година,
екчеленца! А што се тиче материјалне стране, ето, изволите питати Ивана Иванича: неки пут немам ни
дувана да купим.
— Зато сте морално задовољни — казао сам
— Шта кажете? — упита и зажмири на једно око. — Не, боље да попијемо.
Слушао сам доктора и по својој свагдашњој навици примењивао на њега своја уобичајена мерила —
материјалист, идеалист, рубља, инстинкти стада и слично, али ниједно мерило чак ни приближно није
одговарало; и чудна ствар, док сам га само слушао и гледао, био ми је као човек сасвим јасан, али чим бих
почео да на њега примењујем своја мерила, поред све своје искрености и једноставности, постајао би
необично сложена, замршена и несхватљива природа. Mоже ли овај човек, питао сам се, проневерити туђе
новце, злоупотребити поверење, бити склон готованству? Сада ово некад озбиљно, значајно питање
изгледало ми је наивно, ситно и грубо.
Донели су питу, затим, сећам се, с дугачким размацима, у којима смо пили домаће ликере, служили
су голубове у сосу, нешто ситнежа, печено прасе, пловку, јаребице, карфиол, кнедле, постан сир са млеком,
домаћи пудинг и, на крају, палачинке са слатким. Из почетка, нарочито чорбу и кашу, јео сам с великим
апетитом, а потом жвакао и гутао махинално, беспомоћно се смешећи и не осећајући никакав укус. Од
вруће чорбе и од врућине у соби јако ми је горело лице. Иван Иванич и Собољ такође су били црвени.
— У здравље ваше супруге — рече Собољ. Она ме воли. Реците да ју је поздравио њен дворски
лекар.
— Богами, срећна је! — уздахну Иван Иванич. — Нити се мучила, нити бринула, ни трчкарала, а
испало је да је сада прва особа у нашем срезу. Скоро цео посао је у њеним рукама и сви су уз њу: и лекар,
10
Понављање је мати учења.

и чланови самоуправе, и госпође. Код правих људи то некако само од себе иде. Да ... Стабло не треба да се
брине да на њему расту јабуке, саме ће нарасти.
— Не брину се равнодушни — казао сам.
— Шта? Да, да... — промрља Иван Иванич, не чувши добро. — То је тачно ... Треба бити
равнодушан. Тако је, тако ... Управо ... Буди само праведан пред богом и људима, а за друго, без бриге.
— Екчеленца — рече Собољ свечано — погледајте природу око нас: помолиш ли из оковратника
нос или ухо, одгришће; останеш ли у пољу један сат, завејаће те снег. А село је исто као што је било за
време Рјурика 11, нимало се није променило, исти они Печенези и Половци. Не знамо ни за шта друго, само
горимо, гладујемо и на све начине ратујемо с природом. О чему сам оно? ... Да! Знате, ако човек добро
размисли, размотри и разабере ову, ако допустите, кашу, па то није живот, него пожар у позоришту! Ту онај
ко пада или виче од стрха и тражи излаз, први је непријатељ реда. Треба стајати усправно, отворити
четворе очи — и ни зуц! Ту већ нема времена да се цмиздри и да се бави ситницама. Кад имаш посла са
стихијом, супротстави јој стихију, буди чврст и тврд као камен. Није ли тако, дедице? — окрете се он Ивану
Иваничу и засмеја се . — Ја сам мама, крпа, кисео слабић, зато не подносим киселину. Не волим ситна
осећања! Један је хипохондар, други кукавица, трећи ће ући сад овамо и рећи: „Гле ти њих, смазали десет
јела и сад расправљају о гладнима! Ситничарски и глупо! Четврти ће вам пребацити, екчеленца, што сте
богати. Извините ме, екчеленца — настави гласно, ставив руку на срце — али то што сте нашем истражном
судији задали посла, што он даноноћно тражи ваше лопове, опростите, и то је с ваше стране ситничарство.
Попио сам, зато сад ово кажем, али, знате, ситничарство.
— Не разумем ко га тера да се брине? — казао сам устајући; наједном осетих неподношљив стид
и горчину па се узмувах око стола. — Ко га тера да се брине? Ја то никако нисам тражио .. . Нека га ђаво
носи!
— Тројицу је ухапсио, па пустио. Нису то били они, и сад тражи нове — насмеја се Собољ. —
Несрећа!
— Уопште нисам тражио да се брине — казао сам, још мало па да заплачем од узбуђења. — Чему
све ово? Но рецимо да нисам био у праву, ружно сам поступио, рецимо, али зашто се они труде да будем
још више крив?
— Де, де, де, де! — рече Собољ умирујући ме. — Де! Попио сам, зато сам и рекао. Mного ми шкоди
мој језик. Дакле, наједосмо се и написмо, а сад да се опружимо.
Он устаде од стола, пољуби Ивана Иванича у главу и клатећи се од ситости изађе из трпезарије. Ја
и Иван Иванич смо ћутке попушили.
— Ја, рођени мој, не спавам после ручка — рече Иван Иванич — а ви изволите у собу за одмор,
отпочините.
Пристао сам. У полумрачној, јако загрејаној соби која је служила за одмор, уза зидове су стајали
дугачки широки дивани, чврсти и тешки, рад столара Бутиге; на њима су биле спремљене постеље високе,
меке, беле, које је, вероватно, наместила старица с наочарима. На једној постељи, лицем према наслону,
без капута и ципела већ је спавао Собољ, друга је очекивала мене. Скинуо сам капут, изуо се и подлежући
умору, Бутигином духу који је лебдео у тихој соби и лаком благом Собољевом хркању, покорно сам легао.
И одмах сам почео да сањам жену, њену собу, шефа станице с мржњом на лицу, гомиле снега,
пожар у позоришту. Сневао сам сељаке који су ми однели из амбара двадесет врећа ражи...
— Ипак је добро што их је истражни судија пустио — кажем.
Будим се од свог гласа, један тренутак гледам збуњено у широка Собољева леђа, у пређицу његова
прслука и дебеле табане, потом опет лежем и падам у сан.
Кад сам се други пут пробудио, био је већ мрак. Собољ је спавао. На души ми је било мирно и хтео
сам што пре кући. Обукох се и изађох из собе за почивање. Иван Иванич потпуно непомичан седео је у свом
кабинету у великој фотељи, уперив очи у једну тачку, видело се да је у том обамрлом стању био цело време
док сам спавао.
— Лепо је! — казао сам зевајући. — Осећам тако као да сам се пробудио, омрсив се после
ускршњег поста. Сад ћу к вама често долазити. Реците да ли је моја жена кадгод ручала код вас.
— До ... до ... лазила је — промрмља Иван Иванич напрежући се да се покрене. — Прошле
суботе је ручала. Да... Она ме воли.
После краћег ћутања казао сам:
— Сећате се, Иване Иваничу, како сте рекли да имам гадну нарав и да је са мном тешко? Али шта
треба учинити да нарав буде друкчија?
— Не знам, драги мој ... Ја сам човек млохав, опустио се, не могу више да саветујем. Да... А казао
сам онда јер вас волим, и вашу жену волим, и вашег оца сам волео. Да. Ускоро ћу умрети и зашто да се
пред вама кријем или лажем. Зато и кажем: много вас волим, али не поштујем. Да, не поштујем.
Окрете се према мени и тешко дишући изговори шапатом:
— Немогуће је да вас човек поштује. На изглед, рекло би се да сте истински човек. Споља и
држањем личите на француског председника Карноа, ономад сам гледао у илустрованом листу... да...
Говорите ватрено, паметни сте, високог звања, тешко вас је стићи, али, драги мој, немате праве душе ...
11
Један од легендарних владара у почетку руске државе у IX веку. — Прuм. прев.

Снаге у њој нема ... Да.

— Једном речју, Скит. — насмејао сам се. — А моја жена? Причајте ми нешто о жени. Ви је боље
познајете.
Хтео сам да разговарам о жени, али ушао је Собољ и омео ме.
— Одспавао сам, умио се — рече гледајући ме простодушно — попићу чаја с румом, па кући.
Било је прошло седам по подне. Из предсобља до излаза, осим Ивана Иванича, с узвицима и најбољим
жељама, пратили су нас старица с наочарима, девојчице и сељак, а поред коња у мраку стајали су и
кретали се неки људи с фењерима, саветовали наше кочијаше како се и куда може најбоље проћи и желели
нам срећан пут. Коњи, саонице и људи били су бели.
— Откуд му толики људи? — упитах кад су моја тројка и докторов двопрег кораком излазили из
дворишта.
— То су све његови кметови — рече Собољ. — До њега реформа 12 још није дошла. Понеко од
старих слугу дотрајава век, па разна сирочад која нема куда; има и таквих који су силом код њега, не можеш
их најурити. Чудан старац!
Опет брза вожња, необичан глас пијаног Никанора, ветар и непрестани снег који се завлачи у очи,
уста, у све наборе бунде.
„Који ме враг витла!" мислим, а моји прапорци непрекидно јече заједно с докторовим, звижди ветар,
кочијаши подвикују и уз ову дивљу буку ја се присећам свих појединости овог необичног, несхватљивог,
јединственог дана у мом животу, и чини ми се да сам заиста померио памећу или постао други човек. Као да
је онај који сам био до данас мени већ туђ.
Доктор се возио иза мене и цело време непрестано разговарао са својим кочијашем. Каткад ме
стизао, ишао упоредо и још увек с истом простодушном увереношћу да ми је то врло пријатно, нудио
цигарете и тражио шибице. У једном часу стигао ме је, издужио се у саоницама колико је висок, затресао
рукавима своје бунде који су му били готово двоструко дужи од руку и повикао:
— Удри, Васка! Претециде расне! Хеј, мачићи!
И докторови мачићи уз громки злурад смех Собоља и његова кочијаша полетеше напред. Mој се
Никанор увредио и задржао тројку, али кад се нису више чули докторови прапорци, подиже лактове, гракну,
и моја тројка као бесна појури за њима. Улетесмо у неко село, засветлише ватрице, силуете кућа, нежо је
довикнуо: „Види врагове!" Пројурисмо, чини ми се, још два -три километра, а улица се још наставља и не
види јој се крај. Кад смо стигли доктора и пошли спорије, он замоли шибице и рече:
— Де, исхраните ову улицу! А овде је пет таквих улица, господине мој. Стој! Стој! — повика. —
Скрени према крчми! Ваља да се згрејемо и коњи да се одморе.
Зауставили смо се код крчме.
— Ово село није једино у мојој епархији — говорио је доктор отварајући тешка врата са шкрипавом
шарком и пропуштајући ме напред. — Погледаш овакву улицу усред бела дана, не види јој се крај, а има још
попречних уличица — и само се ухватиш за главу. Тешко је да се овде нешто учини.
Ушли смо у „чисту" собу где се јако осећао мирис столњака; кад смо улазили, нагло је устао с клупе
поспан сељак у прслуку и кошуљи поврх чакшира. Собољ наручи пиво, а ја чај.
— Тешко је да се нешто учини — говорио је Собољ. — Ваша супруга верује, ја јој се дивим и
поштујем је, али сам нимало не верујем. Док наш однос према народу буде имао карактер обичног
доброчинства, као што су дечије јасле или домови за инвалиде, дотле ћемо само врдати, лавирати,
обмањивати сами себе, и ништа више. Наши односи треба да буду пословни, основани на рачуну, знању и
правди. Mој Васка је целог свог живота радио код мене; није му родило, болестан је и гладан. Ако му сад
дајем петнаест копејака дневно, тиме хоћу да га вратим у ранији положај радника, то јест чувам, пре свега,
свој интерес: међутим, тих петнаест копејака због нечег називам подршком, новчаном помоћу, добрим
делом. Сад да говоримо овако. По најскромнијем прорачуну, узимајући седам копејака на душу и по пет
душа у породици, да би се прехранило хиљаду породица, потребно је триста педесет рубаља дневно. Ова
цифра одређује наш обавезни пословни однос према хиљади породица. Mеђутим, ми не дајемо триста
педесет дневно него само десет и причамо како је то подршка, новчана помоћ, да смо за то ваша супруга и
сви ми изузетно дивни људи, и живело човекољубље! Тако је то, душо моја! Ах, кад бисмо мање причали о
хуманости, а више рачунали, пресуђивали и савесно се односили према својим обавезама! Колико је међу
нама таквих хуманих, сентименталних људи који искрено иду по кућама с листом за добровољне прилоге, а
не плаћају својим кројачима и куварицама. Логике нема у нашем животу, то је оно! Ло -гике!
Поћутали смо. Прорачунао сам у себи и казао:
— Ја ћу хранити хиљаду породица у току двеста дана. Дођите сутра да разговарамо.
Био сам задовољан што ми је то испало једноставно и било ми је мило што ми је Собољ
одгововорио још једноставније.
— Важи.
Платили смо колико треба и изашли из крчме.
— Волим да лутам овако — рече Собољ, улазећи у саонице. — Екчеленца, дајте ми шибице: своје
сам заборавио у крчми.
12
Реформа — укидање кметства 1861. године.

Четврт сата касније његов је двопрег заостао и у завијању мећаве нису се више чули његови
прапорци. Дошавши кући, ходао сам по својим собама, настојећи да мислим и што јасније одредим свој
положај; за жену нисам био припремио ниједну реченицу, ниједну реч. Глава ми није радила.
Не смисливши ништа, отишао сам доле, жени. Стајала је у својој соби још увек у истој ружичастој
кућној хаљини и у истом ставу као да ограђује од мене своје хартије. Њено лице је изражавало недоумицу и
подсмех. Видело се да се, сазнавши о мом доласку, спремила да не плаче, не моли и не брани се као јуче,
него да ми се смеје, да ми одговара презиром и да буде одлучна. Лице јој је говорило: кад је тако, онда
збогом.
— Нисам отпутовао, Nаtаliе — казао сам — али то није обмана. Сишао сам с ума, остарео,
болестан сам, постао други човек, мислите шта хоћете... Пређашњег себе одрекао сам се с ужасом,
презиром и стидим га се, а нови човек који сам постао од јуче не даје ми да отпутујем. Не терајте ме,
Nаtаliе!
Она ми помно загледа у лице, поверова и у очима јој сину немир. Очаран њеним присуством,
огрејан топлином њене собе, мрмљао сам као у бунилу пружајући к њој руке:
— Кажем вам: осим вас немам никог блиског. Нисам ни за тренутак престао да чезнем за вама и
само упорно самољубље сметало ми је да то признам. Она прошлост кад смо живели као муж и жена, не
може се вратити, а и не треба, него учините ме својим слугом, узмите све моје имање и разделите га коме
хоћете. Mиран сам, Nаtаliе, задовољан сам ... Mиран ...
Жена која ме је помно и радознало гледала у лице, наједном тихо врисну, заплака и истрча у другу
собу. А ја сам отишао горе.
Сат касније већ сам седео за столом и писао „Историју железница" и гладни ми нису сметали да то
радим. Сад више не осећам немир. Ни оно расуло које сам видео ових дана обилазећи са женом и
Собољем сељачке куће у Пестрову, ни злослутни гласови, ни грешке људи око себе, ни моја блиска старост
— ништа ме не узнемирава. Као што у рату меци и бомбе не сметају војницима да причају о својим
пословима, да једу и оправљају обућу, тако ни гладни не сметају мени да мирно спавам и обављам своје
личне послове. У мојој кући, у дворишту и надалеко уоколо ври од посла који доктор Собољ назива
„добротворном оргијом"; жена често долази к мени и неуморно прелеће очима по мојим собама као да
тражи шта се још може дати гладнима како би се „нашло оправдање за свој живот", и ја видим да
блгодарећи њој, од нашег имања ускоро неће остати ништа, постаћемо сиромашни, али то ме не узбуђује и
ја јој се весело смешим. Шта ће бити даље, не знам.
ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ТРГОВИНСКОГ ПРЕДУЗЕЋА
Андреј Андрејевич Сидоров добио је од своје маме у наследство четири хиљаде рубаља па је
одлучио да овим новцем отвори књижару. А таква продавница је била крајње неопходна. Град је таворио у
непросвећености и предрасудама, једино што су старци ишли у парно купатило, чиновници играли карте и
локали вотку, даме сплеткариле, омладина је живела без идеала, девојке су по цео божји дан сањариле о
удаји и јеле хељдину кашу, мужеви су тукли своје жене и улицама су тумарале свиње.
„Идеја, што више идеја!" мислио је Андреј Андрејевич. „Идеја!"
Пошто је изнајмио просторију за књижару, отпутовао је у Mоскву и оданде довезао много старих и
најновијих књижевних дела и много уџбеника и све то благо распоредио по полицама. Током прве три
недеље купци нису уопште долазили. Андреј Андрејевич је седео за тезгом, читао Mиха jловског и трудио се
да поштено размишља. А кад би му изненада пало на памет, на пример, да не би било рђаво кад би сад
појео мало печене деверике с кашом, истог тренутка би ухватио себе како мисли: „Ах, како је кренуло!"
Сваког јутра у књижару би навратнанос утрчала озебла девојка, у машни и кожним каљачама на босим
ногама, и рекла би:
— Дај за две копејке сирћета!
Андреј Андрејевич би јој презриво одговарао:
— Врата сте погрешили, госпођо!
Кад би му навратио неко од пријатеља, онда би он, дајући лицу значајан и тајанствен израз, скидао
са највише полице трећи том Писарева, одувао с њега прашину и са изразом лица као да у књижари има
још понешто таквога, али се плаши да покаже, рекао би:
— Да, брајко... То је стварчица, могу да вам саопштим, није за сваког ... Да ... Ту, брајко, једном
речју, морам да напоменем само толико, схватате ли, ако то човек прочита, само ће руке да рашири од
чуђења ... Да.
— Пази, брате, да не извучеш дебљи крај! Након три недеље дође први купац. Био је то дебели
седи господин са залисцима, у качкету са црвеном ивицом, по свему судећи спахија. Он затражи други део
„Наше речи".
— А крижуља немате?
— Не држим.
— А требало би... Штета! Не иде ми се због ситнице на пијацу.
„Заиста не видим разлога да не држим крижуље", мислио је Андреј Андрејевич, пошто је купац
отишао. „Овде у провинцији не може бити уске специјализације, већ треба продавати све што има везе са
просветом и што је на овај или онај начин потпомаже."

Он написа у Mоскву, и не прође ни месец дана а на прозору његове књижаре већ су била изложена
пера, оловке, држаље, ђачке свеске, таблице и остали школски прибор. К њему с времена на време почеше
навраћати дечаци и девојчице, па је једног дана ућарио чак рубљу и четрдесет копејака. Једном главачке
утрча к њему девојка у кожним каљачама; он баш беше отворио уста да јој презриво каже да је погрешила
врата, кад она викну:
— Дај за копејку хартије и једну марку од седам копејака!
После тога Андреј Андрејевич поче држати поштанске и таксене марке и, узгред, обрасце меница.
Након једно осам месеци (рачунајући од дана отварања књижаре) сврати му једна дама да купи пера.
— А имате ли, можда, торбе за гимназијалце? — упита она.
— Јао, госпођо, не држим!
— Ах, каква штета! Онда ми бар покажите какве имате лутке, али само мало јевтиније.
— Госпођо, ни лутака нема! — рече жалосно Андреј Андрејевич.
Он није дуго размшпљао, написа у Mоскву и ускоро се у његовој књижари појавише ранчеви, лутке,
добоши, сабље, хармонике, лопте и свакојаке играчке.
— Све су то ситнице! — говорио је он својим пријатељима. — Него причекајте мало, набавићу
школски прибор и комплете разумних игара! Код мене ће, схватате ли, васпитни одељак почивати на
најфинијим научним резултатима, једном речју ...
Наручио је гимнастичке тегове, крокет, не љути се човече, дечји билијар, вртларски алат за децу и
једно двадесетак комплета паметних, разумних игара. Затим су грађани, пролазећи поред његове
продавнице, на своје велико задовољство, приметили два бицикла: један велики, други нешто мањи. И
трговина изврсно крену. Трговина је наро -чито сјајно ишла пред Божић, кад је Андреј Андрејевич истакао на
прозору оглас да се код њега продају украси за јелке.
— Урадићу да им и хигијена постане блискија, схватато ли — говорио је својим пријатељима
трљајући руке. — Дајте само да до Mоскве скокнем! Имаћу такве филтре и свакојака научна савршенства
да вам памет стане, једном речју. Наука се, брајко, не може игнорисати. Не -е!
Зарадивши трговањем много новца, он оде у Mоскву и купи тамо много разне робе за једно пет
хиљада рубаља, за готов новац и на вересију. Били су ту и филтри, и изванредне лампе за писаће столове,
и гитаре, и хигијенске гаће за децу, и цуцле, и новчаници, и зоолошке збирке. А том приликом је купио и за
пет стотина рубаља дивног посуђа, и било му је мило што га је купио, јер лепе ствари развијају префињен
укус и живот чине лепшим.
Вративши се из Mоскве кући, он поче да размешта нову робу по рафовима и полицама за књиге. И
некако се деси да, кад поче да сређује горњу полицу, дође до некаквог потреса и десет томова
Mихајловског, један за другим, сручи се са полице; један том га удари по глави, а остали томови попадаше
право на лампе и разбише стакла на двема ламлама.
— Како они, ипак... дебело пишу! — прогунђа Андреј Андрејевич чешкајући се.
Он скупи све књиге, увеза их чврсто канапом и склони испод тезге. Једно два дана после тога
обавестише га да му је сусед бакалин осуђен и упућен у кажњеничке чете због злостављања нећака и да се
зато његов дућан даје у закуп. Андреј Андрејевич се веома обрадова и нареди да се дућан задржи за њега.
Убрзо су на зиду била пробијена врата и оба дућана, спојена у један, била су препуна робе; пошто су купци
који су улазили у другу половину дућана, по навици, стално тражили чаја, шећера и гаса, Андреј
Андрејевич, не размишљајући дуго, поче држати бакалску робу.
Данас је то један од најугледнијих трговаца у нашем граду. Тргује посуђем, дуваном, катраном,
сапуном, ђеврецима, тканинама, галантеријском и бојаџијском робом, пушкама, кожама и шунком. На
пијаци је узео под кирију вински подрум и, кажу, спрема се да отвори породична парна купатила, са
посебним собама. А књиге, које су некада лежале у његовим рафовима, укључујући и трећи том Писарева,
давно су већ продате по рубљу и 5 копејака за пуд.
На именданима и свадбама пређашњи пријатељи, које Андреј Андрејевич с подсмехом назива
„Американцима", покаткад залодену с њим разговор о напретку, о књижевности и о другим узвишеним
темама.
— Јесте ли читали, Андреја Андрејевичу, последњу хњигу „Весника Европе"? — питају га.
— Не, нисам читао... — одговара он, жмиркајући очима и играјући се ланчићем. — То се нас не
тиче. Mи се практичнијим послом бавимо.
СУСЕДИ
Петар Mихајлович Ивашин био је веома нерасположен; његова сестра, девојка, одбегла је са
Власичем, ожењеним човеком. Да би се некако отарасио тешког и суморног расположења, какво га није
напуштало ни код куће, ни у пољу, он је у помоћ призивао осећање правде, своја поштена, добра убеђења
— па он је увек заступао слободну љубав! — али то није помагало, и сваки пут је и против своје воље
долазио до истог закључка, као и глупа дадиља, то јест да је сестра поступила рђаво, а да је Власич украо
сестру. И то га је тиштало.
Mајка целог дана није излазила из своје собе, дадиља је говорила шапатом и стално је уздисала, а
тетка се сваког дана спремала да отпутује, и њене кофере су час износили у предсобље, час уносили опет
у собу. У кући, у дворишту и у башти била је тишина, као да у кући лежи покојник. Петру Mихајличу се

чинило да га тетка, послуга па и сами сељаци загонетно и с недоумицом гледају, као да би хтели да кажу:
„Сестру су ти завели, зашто седиш скрштених руку?" И он је корио себе што не ступа у дејство, мада и није
знао у чему би, у ствари, требало да се састоји то његово деловање.
Тако протече једно шест дана. Седмог — то је било у недељу после подне — коњаник донесе писмо.
Адреса је била написана познатим женским рукописом: „Њеном превасх. Ани Николајевној Ивашиној".
Петру Mихајловичу се због нечег учини да је на омоту писма, и у самом рукопису, као и у недовршеној речи
„превасх." било нечег изазивачког, кочоперног, либералног. А женски либерализам је тврдоглав, неумољив,
суров ...
„Она ће пре пристати да умре него да попусти несрећној мајци, да моли од ње опроштај", помисли
Петар Mихајлич, упутивши се с писмом мајци.
Mајка је лежала у постељи, одевена. Кад спази сина, нагло се подиже и, поправљајући седе
праменове који су били испали испод ноћне капице, брзо упита:
— Шта је? Шта је?
— Послала је... — рече син, додајући јој писмо.
Зинино име, чак и реч „она" није се изговарало у кући; о Зини се говорило безлично: „послала је... "
Mајка познаде кћеркин рукопис и лице јој доби ружан, непријатан израз, а седа коса опет провири испод
ноћне капице.
— Не! — рече она и учини покрет као да јој је писмо опекло прсте. — Не, не, никада! Нипошто!
Mајка хистерично зарида од туге и стида; она би очевидно хтела да прочита писмо, али јој је сметао
понос. Петар Mихајлич схвати да би требало управо он да отвори писмо и да га прочита наглас, али
изненада њиме овлада срџба, какву до тада још није осетио; он истрча у двориште и довикну коњанику:
— Реци да одговора неће бити! Неће бити одговора! Баш тако реци, стоко!
И поцепа писмо; затим му сузе навреше на очи и, осећајући се суровим, кривим и несрећним, он оде
у поље.
Тек је зашао у двадесет осму годину, а већ је био дебео, облачио се као старији људи: стално је
носио све широко и дугачко и патио је од сипње. Имао је већ све навике спахије, старог нежење. Није се
заљубљивао, на женидбу није ни помишљао, и волео је само мајку, сестру, дадиљу, баштована Василича;
волео је добро да поједе, да одспава после ручка, да поприча о политици и о узвишеним стварима... У своје
време завршио је факултет, али је сада на то гледао као да је одслужио неки рок обавезан за младиће
између осамнаест и двадесет пет година; бар мисли које су му се сада сваког дана врзмале по глави нису
имале никакве везе са универзитетом и са оним наукама које је он изучавао.
У пољу је било вруће и мирно као пред кишу. У шуми је владала спарина, и осећао се сладуњав и
тежак мирис боровине и трулог лишћа. Петар Mихајлич се често заустављао и брисао ознојено чело.
Разгледао је своје озиме и јаре усеве, обишао је њиву под детелином и два пута отерао са ивице њиве
јаребицу с пилићима; и све време је мислио о томе да ово неиздрживо стање не може вечито да траје и да
га треба окончати на овај или онај начин. Окончати га некако глупо, дивље, али неизоставно окончати.
„Али како? Шта да се учини?" питао се и молећиво гледао у небо и на дрвеће, као да од њих моли
помоћ.
Али небо и дрвеће су ћутали. Поштена убеђења нису помагала, а здрав разум га је наводио на
мисао да се болно питање не може решити друкчије него на глуп начин, и да данашња сцена са коњаником
није последња те врсте. Шта ће бити — страшно је и помислити!
Кад се враћао кући, сунце је већ било на заласку. Сада му се пак чинило да се питање уопште не
може решити. Са свршеним чином није могуће помирити се, не измирити те такође је немогуће, а средине
нема. Кад је, скинувши шешир и хладећи се марамицом, ишао путем, а до куће беше остало још око две
врсте, иза њега се зачуше звончићи. То је био занимљив и врло успео избор звонаца и прапораца, који су
одавали стакласте звукове. Такво звоњење пратило је само дрлазак шефа полиције Mедовског, бившег
хусарског официра, који је проћердао сву своју имовину и пропао од неуредног живота, болешљивог човека,
даљњег рођака Петра Mихајлича. Код Ивашиних он се осећао као код своје куће, а према Зини је гајио
нежно очинско осећање и одушевљавао се њом.
— А ја кренуо до вас — рече он, обишавши Петра Mихајлича. — Седите, повешћу вас до куће
Он се смешкао и гледао весело; очигледно, још није знао да је Зина одбегла Власичу; можда су га већ о
томе и обавестили, али он није веровао. Петар Mихајлич се осећао нелагодно.
— Само изволите! — прогунђа он, зацрвеневши се до ушију и не знајући како и шта да слаже. —
Веома ми је драго — настави он, покушавајући да се осмехне — али... Зина је отпутовала, а мама је
болесна.
— Баш ми је криво! — рече шеф полиције, замишљено гледајући Петра Mихајлича. — А ја се
спремао да код вас проведем вече. Куда је отпутовала Зинаида Mихајловна?
— Код Синицких, а одатле, чини се, хоће у манастир. Не знам сигурно.
Шеф полиције још малко поприча и крену натраг. Петар Mихајлич је ишао кући и са ужасом мислио о
томе како ће се осећати шеф полиције кад сазна истину. И Петар Mихајлич представи себи то осећање и,
сам га преживљавајући, уђе у кућу.
„Помози, Господе, помози..." говорио је у себи.
У трпезарији за вечерњим чајем седела је само тетка. Као и обично, израз њеног лица говорио је да,

како је она и слаба, и без заштите, никоме не дозвољава да је вређа. Петар Mихајлич седе на други крај
стола (он није волео тетку) и ћутке поче да пије чај.
— Твоја мајка данас опет није ручала — рече тетка. — Требало би, Петруша, да обратиш пажњу.
Ако се будемо морили глађу, тиме невољу нећемо отклонити.
Петру Mихајличу се учини неумесно што се тетка меша у туђе ствари и свој одлазак повезује с тим
што је Зина отишла. Хтеде да јој грубо одговори, али се уздржа. И док се уздржавао, осети да је наступио
погодан тренутак да дејствује, и да нема снаге више да издржи. Или да нешто уради сад одмах или да се
сруши на под, да виче и удара главом о под. Он замисли како се Власич и Зина, обоје либерални и
задовољни собом, љубе сада негде испод клена, и све оно тешко и злобно што се окупљало у њему током
седам дана, сручило се на Власича.
„Један је завео и украо сестру", помисли он, „други ће доћи да закоље мајку, трећи ће запалити кућу
или је опљачкати... И све то под маском пријатељства, узвишених идеја и страдања!
— Не, то неће бити! — одједном узвикну Петар Mихајлич и удари песницом о сто.
Он скочи и истрча из трпезарије. У коњушници је стајао оседлан коњ управитеља имања, он га
узјаха и одјури Власичу.
У души му је настала права олуја. Осећао је потребу да учини нешто изузетно, нешто грубо, па
макар се затим кајао целог живота. Да назове Власича подлацем, да му опали шамар и да га затим позове
на двобој? Али Власич није од оних који се туку на двобоју; а од подлаца и шамара он ће постати само
несрећнији и још ће се дубље повући у себе. Ти злосрећни, понизни људи — најнесноснији су и најтежи
уопште. Они увек прођу без казне. Кад несрећан човек, уместо да одговори на заслужени прекор, погледа
својим дубоким очима скрушено као кривац, болешљиво се осмехне и све отрпи без поговора, онда, чини
се, ни сама правда не би смогла довољно снаге да на њега дигне руку.
„Свеједно. У њеном присуству ошинућу га бичем и рећи ћу му много грубих ствари", одлучи Петар
Mихајлич.
Јахао је кроз своју шуму и пустаре и замишљао како ће Зина, да би оправдала свој поступак,
говорити о правима жене, о слободи личности и о томе како између црквеног и rрађанског брака нема
никакве разлике. Она ће се женски препирати око онога што не разуме. И, вероватно, на крају крајева,
запитаће: „Какве везе ти имаш с тим? Какво право ти имаш да се мешаш?"
— Да, ја немам право ... — промрмља Петар Mихајлич. — Али утолико боље... Што је грубље, што
мање права, утолико боље.
Било је спарно. Ниско над земљом лебдели су тамни облаци комараца, а у пустарама жалостиво су
плакали вивци. Све је предсказивало кишу, али није било ни једног облачка. Петар Mихајлич пређе међу
свог имања и даде се у rалоп преко равног, чистог поља. Често је јахао овим путем и знао је сваки и
најмањи жбун на њему, сваку јамицу. Оно што је сада, далеко испред њега, у сутону изгледало као тамна
стена, била је црвена црква; могао ју је себи представити сву, до најмање појединости, чак и сам орнамент
на капији и телад која су увек пасла у огради. На једну врсту од цркве удесно тамнео се шумарак, то је
грофа Колтовича. А одмах иза шумарка почиње Власичева земља. Иза цркве и грофовског гаја примицао се
црни облак, а иза њега су севале бледе муње.
„Ето ти сад", помисли Петар Mихајлич. „Помози, Господе, помози!"
Од журног јахања коњ је убрзо посустао, а и Петар Mихајлич се заморио. Олујни облак мрко га је
гледао и као да му је говорио да би боље било да се врати кући. Прође га лака језа.
„Доказаћу им да нису у праву!" бодрио је себе. „Они ће говорити да је то слободна љубав, слобода
личности; у том случају, слобода је — у уздржавању, а не у потчињавању страстима. У њих је то разврат, а
не слобода!"
Ево великог грофовског рибњака; од црног облака он је помодрео и смирио се; запахнуо га је мирис
влаге и муља хоји је допро од рибњака. Поред насипа, две иве, стара и млада, нежно су се свиле једна уз
другу. На истом овом месту пре једно две недеље Петар Mихајлич и Власич ишли су пешице и певушили
студентску песму: „Не волети — унесрећити, значи, живот млад..." Дирљива песма. Док је Петар Mихајлич
јахао кроз гај, громови су тутњали и дрвеће је шумело и савијало се од ветра. Требало је пожурити. Од гаја
до Власичевог мајура остало је још да се прође ливадом не више од једне врсте. Ту су се са обе стране
пута уздизале старе брезе. Изгледале су исто тако тужне и несрећне као и њихов газда Власич, биле су
исто тако мршаве и издужене као он. По брезама и трави зашуштала је крупна киша; ветар се сместа
стишао, и замирисао на мокру земљу и на тополе. Ено већ се види Власичева дрвена ограда са жутим
багремом, који је исто тако мршав и издужен; тамо где се ограда срушила, види се запуштени воћњак.
Петар Mихајлич није више мислио ни о шамару ни о бичу и није знао шта ће урадити код Власича.
Био је уплашен. Страховао је за себе и за сестру и било му је страшно што ће је сад видети. Како ће се она
држати пред братом? О чему ће њих двоје говорити? Да се врати, док није касно? Док је тако размишљао,
јурио је у правцу куће липовом алејом, заобишао широко жбуње јоргована и одједном угледао Власича.
Гологлав, у цицаној кошуљи и високим чизмама, погнувши се под кишом, Власич је управо обишао угао
куће и ишао према улазу; за њим је један радник носио чекић и кутију са ексерима. Вероватно су
поправљали прозорски капак, који је клопарао на ветру. Приметивши Петра Mихајлича, Власич застаде.
— А, то си ти? — рече он и осмехну се. — Е, па баш лепо!
— Да, дошао сам, као што видиш... — проговори тихо Петар Mихајлич, отресајући се од кише обема

рукама.
— Де, у реду је. Врло ми је мило — рече Власич, али не пружи руку: по свој прилици није се
усуђивао и чекао је да је њему пруже.
— Добро је за овас! — рече он и погледа у небо.
— Да.
Ћутке уђоше у кућу. Десно из предсобља водила су врата у друго предсобље, а одатле у салон, а
лево — у малу собу, где је зими становао управитељ имања. Петар Mихајлич и Власич уђоше у ту собу.
— Где те је киша ухватила? — упита Власич.
— Ту близу. Готово испред куће.
Петар Mихајлич седе на кревет. Било му је драго што је шуштала киша и што је у соби било мрачно.
Овако је боље: није тако страшно и није потребно да саговорнику гледа у очи. Нестало је његове срџбе, али
је остао страх и незадовољство самим собом. Осећао је да је рђаво почео и да од овог његовог пута неће
бити никакве користи.
Обојица су неко време ћутала и правила се да ослушкују како пада киша.
— Хвала ти, Петруша — поче Власич, накашљавши се. — Веома сам ти захвалан што си дошао. То
је великодушно и племенито од тебе. Ја то схватам и, веруј ми, високо ценим. Веруј ми.
Он погледа кроз прозор и настави, стојећи насред собице:
— Све се догодило некако кришом, као да смо се крили од тебе. Сазнање да смо тебе, можда,
увредили и да се љутиш, лебдело је свих ових дана као сенка над нашом срећом. Али допусти да се
оправдамо. Радили смо кришом не зато што смо имали мало поверења у тебе. Прво, све се десило
неочекивано, у некаквом заносу, и није се имало кад размишљати. Друго, то је интимна ствар, деликатна...
није било згодно мешати и треће лице, па било оно и тако блиско као ти. А што је најбитније, у свему томе
ми смо увелико рачунали на твоју великодушност. Ти си веома великодушан, веома племенит човек.
Бескрајно сам ти захвалан. Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га.
Власич је говорио тихим, муклим басом, све истим тоном, као да је зујао; очигледно, био је узбуђен.
Петар Mихајлич осети да је дошао на њега ред да говори, и да би слушати и ћутати значило за њега да
заиста изиграва највеликодушнијег и најплеменитијеr простака, а он није овамо дошао ради тога. Брзо
устаде и рече полугласно, задихан:
— Чуј, Григорије, ти знаш, волео сам те и бољег мужа својој сестри нисам желео, али то што се
десило је ужасно! Страшно је и да се помисли!
— А зашто је страшно? — упита Власич, а глас му задрхта. — Било би страшно да смо рђаво
поступали, али тога нема!
— Чуј, Григорије, ти знаш, ја сам немам предрасуда; али, извини за отвореност, по моме мишљењу,
ви сте обоје поступили себично. Наравно, ја то нећу рећи Зини, то би је заболело, али ти треба да знаш:
мајка пати толико да се не може описати.
— Да, то је жалосно — уздахну Власич. — Mи смо то предвиђали, Петруша, али шта је требало да
радимо? Ако твој поступак некоме наноси бол, то још не значи да је он рђав. Шта ћеш! Сваки твој озбиљан
корак неминовно мора некога да ражалости. Кад би пошао да се бориш за слободу, и то би исто тако
натерало твоју мајку да пати. Тако ти је то! Ко изнад свега ставља мир својих ближњих, тај мора сасвим да
се одрекне борбе за идеале.
Напољу јако блесну муња, и тај блесак као да измени ток Власичевих мисли. Он седе поред Петра
Mихајлича и поче да говори о сасвим другим стварима.
— Ја, Петруша, дубоко поштујем твоју сестру — рече он. — Кад год сам долазио к теби, увек сам
имао осећање као да идем на поклоњење, и ја сам се стварно молио Зини. Сада моје дубоко дивљење
свакмм даном расте. Она је за мене више него жена! Више! (Власич размахну рукама). Она је моја
светиња. Откада она живи код мене, ја улазим у своју кућу као у храм. То је ретка, необична, веома
племенита жена!
„Ето, опет је почео стару песму!" помисли Петар Mихајлич; реч „жена" није му се допала.
— Зашто се ви стварно не бисте узели? — упита он. — Колико твоја жена тражи за развод?
— Седамдесте пет хиљада.
— Прилично много. А кад би се погађао?
— Неће да попусти ни копејку. То ти је, брате, језива жена! — уздахну Власич. — Ја ти раније о њој
никад нисам говорио, било ми је одвратно да се сетим, али ето кад је већ реч о томе, помињем је. Оженио
сам се њом понесен тренутком пријатног заноса. У нашем пуку, ако хоћеш појединости, један командант
батаљона спанђао се с осамнаестогодишњом девојком, то јест, без околишења, завео је, поживео с њом
једно два месеца и напустио је. Нашла се она, брате, у врло гадној ситуацији. Да се врати родитељима —
срамота је, а ни примити је неће, љубавник је напустио, и онда јој ништа не преостаје него да иде у касарне
и да се продаје. Другови из пука били су огорчени. Ни сами нису били свеци, али та подлост сувише је бола
очи. Уз то, команданта батаљона нико у пуку није трпео. И да би му напакостили, разумеш ли, почели су сви
гневни заставници и потпоручници да скупљају новчане прилоге у корист несрећне девојке. И ето, кад смо
се ми, по чину млађи официри, окупили на саветовању и кад смо почели да вадимо ко пет, ко десет рубаља,
ја се одједном силно загрејах ... Ситуација ми се учини као поручена за јуначки подвиг. Пожурих девојци и
ватреним речима исказах јој своје саосећање. На путу до ње и све време док сам говорио, свим срцем сам

био заљубљен у њу, као понижену и увређену. Да... И десило се да сам је недељу дана после тога
запросио. Претпостављени и другови сматрали су мој брак неспојивим са официрском чашћу. То ме је још
више распалило. Онда сам, разумеш ли, написао дугачко писмо у коме сам тврдио да мој поступак треба да
буде записан у историји пука златним словима и друго. Писмо сам послао команданту, а копије друговима.
Но, био сам узбуђен и све то није прошло, разумеш ли, без оштрих речи. Препоручише ми да напустим пук.
Имам негде концепт, даћу ти га једном да га прочиташ. Написано је са пуно жара. Видећеш какве сам
проживљавао трентуке заноса, блиставе тренутке. Дао сам оставку и допутовао са женом овамо. После
очеве смрти остали су којекакви ситни дугови, новца нисам имао, а жена је од првог дана почела склапати
познанства, дотеривати се и играти карата, и био сам принуђен да заложим имање. Она ти је водила,
разумеш ли, недоличан живот, и од свих мојих суседа само ти ниси био њен љубавник. После једно две
године дао сам јој отпремнину, све што сам тада имао, и она оде у град. Да... И сада јој исплаћујем по
хиљаду и двеста рубаља годишње. Ужасна жена! Постоји, брате, једна мува која своју ларву полаже на
паукова леђа тако да овај никако не може да је збаци! ларва прираста уз паука и из срца му пије крв. Тако
исто је, ето, прирасла та жена уза ме и пије ми крв из срца. Она ме мрзи и презире зато што сам починио
глупост, то јест што сам се оженио таквом женом као што је она. Mоја великодушност њој изгледа бедна.
„Паметан човек ме отерао, вели она, а будала ме узела." Према њеном мишљењу, само кукавна будала
могла је поступити као ја. А мени је, брате, то необично болно. Уопште, брате, рећи ћу ти, а ово нека буде у
заградама, судбина ме угњетава. Упрегла ме у јарам.
Петар Mихајлич је слушао Власича и у недоумици се питао: због чега се тај човек могао тако
свидети Зини? Није више млад, — већ му је четрдесет једна година — мршав је, усукан, уских груди,
дугачког носа, проседе браде. Кад говори — као да зуји, осмехује се болешљиво и, док прича, ружно
млатара рукама. Ни здравља, ни лепог мушког наступа, ни углађености, ни ведрине, а тако сав некако
безизразан и неодређен. Облачи се без укуса, читав његов положај је чемеран, поезију и сликарство не
признаје, јер „не одговарају императиву дана", то јест он их не разуме; музика не може да га гане. Рђав је
домаћин. Имање му је у потпуном расулу и заложено је; пошто је и по други пут заложио имање, плаћа по
дванаест процената, и, осим тога, има дуга у меницама још једно десет хиљада рубаља. Кад дође враме да
се плати интерес или да се пошаље жени новац, он од свих тражи на зајам с таквим изразом као да му је
код куће пожар, и тада наврат -нанос продаје сву своју зимску залиху сувог грања за пет рубаља, пласт
сламе за три рубље, а затим наређује послузи да му пећи ложе прућем од баштенске ограде, или старим
оквирима са стакленика. Ливаде су му упропастиле свиње, по младој шуми вршља сеоска стока, а старијег
дрвећа сваке зиме је све мање и мање; у повртњаку и у башти леже разбацане кошнице и зарђале канте.
Он нема ни смисла, ни надарености, чак ни обичне способности да живи као што живе други људи. У
практичном животу то је наиван, слаб човек, кога је лако преварити и вређати, и се љаци га не без разлога
зову „наивчина".
Он је либерал и у срезу га оматрају за црвеног, али и то је у њега некако досадно. У његовој
слободоумности нема оригиналности и патоса; револтира се, негодује и радује некако све на исти начин,
без ефекта и млитаво. Чак и у тренуцима силног одушевљења он не диже главу и остаје погурен. Али
најдосадније од свега је то што чак и своје добре, поштене идеје изражава тако да оне у њега изгледају
баналне и досадне. Кад почне лагано, дубокомисленог изгледа, да говори о поштеним, светлим тренуцима
заноса, о најбољим годинама, или да се усхићује омладином, која је увек ишла и иде испред друштва, или
да куди Русе зато што од своје тридесете па навише облаче кућну хаљину и заборављају своје аlmае
mаtris13, тада он подсећа на нешто старо, одавно прочитано. Останеш ли код њега да ноћиш, тада он
ставља на ноћни сточић Писарева или Дарвина. Ако кажеш да си то већ читао, он тада изађе и донесе
Доброљубова.
То се у селу називало слободоумношћу, а многи су на ту слободоумност гледали као на наивно и
безопасно особењаштво; али оно га је, ипак учинило дубоко несрећним. Оно је за њега била она ларва о
којој је он малочас говорио: чврсто је прирасла уз њега и пила му крв из срца. У прошлости чудноват брак,
према укусу Достојевскоr, дугачка писма и преписи написани рђавим, нечитким рукописом, али са великим
жаром, безбројни неспоразуми, објашњења, разочарања, затим дугови, поновно залагање имања, плаћање
издржавања жени, позајмице сваког месеца — и све то ни од какве користи ни себи ни другима. И сада, као
пре, он стално жури, тражи подвиге, и забада нос у туђе ствари: као и раније, кад год се укаже згодна
прилика, ту су дуrачка писма и преписи, заморни шаблонски разговори о општини, о подизању домаће
радиности или о оснивању радионица сира — разговори сви на исти калуп, као да их он припрема не у
живом мозгу већ помоћу машина. И, најзад, овај скандал са Зином, за који се не зна како ће се још
завршити!
Mеђутим, сестра Зина је млада — тек су јој двадесет две године — згодна је, отмена, весела; воли
да се смеје, говорљива је, радо се препире, страствено воли да свира; разуме се у хаљине, у књиге и у
добар намештај, и код своје куће никако не би могла поднети собицу као што је ова, где мирише на чизме и
на јевтину вотку. Она је такође либералних погледа, али у њеној слободумности осећа се обиље снаге,
затим таштина младе, снажне, храбре девојске, ватрена жеља да буде боља и оригиналнија од других... Па
како се могло уопште десити да она заволи Власича?
13
Mајке-хранитељке (лат.) — стари назив за вишУ школу.

„Он је Дон Кихот, тврдоглави фанатик, манијак", мислио је Петар Mихајлич, „а она је исто тако мека,
колебљива, широка као ја... Она и ја се предајемо брзо и готово без отпора. Заволела га је; али зар га и ја
сам не волим, без обзира на све..."
Петар Mихајлич је сматрао Власича добрим, поштеним, али и уским и једностраним човеком. У
његовим узбуђењима и патњама, па и у целом његовом животу, он није видео ни најближе ни најдаље више
циљеве, већ је само видео досаду и неумење да живи. Његово самоодрицање и све оно што је Власич
називао подвигом или поштеним полетом, изrледало му је као узалудно губљење снаге, као пуцњи
ћорцима, на које се троши много барута. А то што је Власич фанатички веровао у необичну честитост и
непогрешивост свога мишљења, изгледало му је наивно, чак и болешљиво; и то што је Власичу целога
живота полазило некако за руком да меша ништавно са узвишеним, што се глупо оженио и то сматрао за
подвиг, а затим се спанђавао са женама и у томе видео тријумф неке идеје — то је било просто
неразумљиво.
Али је ипак Петар Mихајлич волео Власича, осећао је у њему присутност некакве снаге и, због неког
неодређеног разлога, он није никад имао смелости да му противречи.
Власич седе сасвим близу, да би уз шушањ кише, у мраку, могли поразговарати, и пошто се
искашљао, био је спреман да исприча нешто дугачко, нешто попут своје женидбе; али Петру Mихајличу
било је неподношљиво да слуша; њега је мучила мисао да ће сада видети сестру.
— Да, ниси имао среће у животу — рече он благо — али, извини, ми смо се удаљили од главног. Mи
не говоримо о ономе о чему треба.
— Да, да, заиста. Дакле, вратимо се на оно главно — рече Власич и устаде. — Кажем ти, Петруша:
савест нам је чиста. Mи нисмо венчани, али да је наш брак потпуно законит, није моје да доказујем ни твоје
да слушаш. Ти исто тако слободно мислиш као и ја, и, хвала богу, несугласица међу нама поводом тога не
може бити. А што се тиче наше будућности, то не треба да те плаши. Радићу док ме не пробије крвави зној,
ноћу нећу спавати, једном речју: напрегнућу све своје снаге да Зина буде срећна. Њен живот ће бити диван.
Упитаћеш, хоћу ли умети то да учиним? Умећу, брате! Кад човек сваког тренутка мисли стално о једном
истом, онда му није тешко да постигне оно што жели. Али, хајдемо Зини. Треба је обрадовати.
Петру Mихајличу срце закуца снажније. Он устаде и пође за Власичем у предсобље, а одатле у
салон. У тој огромној суморној соби био је само клавир и дугачки ред старинских столица са украсима од
бронзе, на које никад нико није седао. На клавиру је горела једна свећа. Из салона прођоше у трпезарију. Ту
је такође било пространо и непријатно, насред собе стајао је округли сто на расклапање, са шест дебелих
ногу, и само једна свећа. Сат у великој црвеној кутији, налик на ормарић са иконама, показиво је три и по
часа.
Власич отвори врата суседне собе и рече:
— Зиночка, код нас је Петрушка!
Одмах се зачуше ужурбани кораци и у трпезарију уђе Зина, висока, пуначка и врло бледа, какву је
Петар Mихајлич видео последњи пут код куће, — у црној сукњи и црвеној блузи са великом шналом на
појасу. Она једиом руком загрли брата и пољуби га у слепоочницу.
— Каква олуја! — рече она. — Григорије је отишао некуд, и ја сам остала сама у целој кући.
Она није била збуњена и гледала је брата искрено и безазлено, као код куће; гледајући је, Петар
Mихајлич престаде да се осећа збуњен.
— Али ти се не плашиш олује — рече седајући за сто.
— Да, али овде су огромне собе, кућа је стара и сва одзвања од грмљавине, као орман са
посуђем. Заправо, пријатна кућица — настави она, седајући наспрам брата. — Овде је свака ооба нека
пријатна успомена. У мојој соби, замисли, убио се Григоријев деда.
— Чим у августу добијем новац, поправићу кућу у башти — рече Власич.
— Не знам зашто, али за време олује увек се сећам деде — настави Зина. — А у овој трпезарији
намртво су ишибали једног човека.
— То је стварно истинит догађај — потврди Власич и погледа избечивши очи на Петра Mихајлича.
— Четрдесетих година ово имање је узео у закуп извесни Оливјер, Француз. Портрет његове кћери сада је
негде на тавану. Врло је згодна. Тај Оливјер, како ми је причао отац, презирао је Русе због њихове
непросвећености и бездушно их понижавао. Захтевао је да свештвник скида капу још на пола врсте од
спахијског дома, кад пролази туда, а кад Оливјерова породица пролази кроз село, да се у цркви звони. Са
кметовима и уопште са малим људима овог света, он се, наравно, још мање устручавао. Једном је, тако,
пролазио овуда један од најдобродушнијих синова скиталачке Русије, нешто попут гогољевског богослова
Хоме Брута. Замолио је за допуштење да преноћи, свидео се овде економима спахијског имаља и они га
задржаше да ради у писарници. Има више варијација. Једни кажу да је богослов бунио сељаке, а други,
пак, да се као у њега заљубила Оливјерова кћерка. Не знам шта је тачно, само једне дивне вечери позове
га овамо Оливјер и почне да га саслушава, затим нареди да га туку. Он, разумеш, тако седи за овим столом
и пије бордо, а коњушари бију богослова. По свој прилици, ставио га је на муке. Пред јутро богослов је умро
од злостављања, а његов леш су негде сакрили. Прича се да су га у Колтовичев рибњак бацили. Поведена
је истраrа, али је Француз платио коме треба неколико хиљада и отпутовао у Алзас. Баш у то време
истицао је и рок закупнине, и све се на томе завршило.
— Какви ниткови! — проговори Зина и задрхта.

— Mој отац се одлично сећао и Оливјера и његове кћерке. Причао је да је била изванредна
лепотица и уз то ексцентрична. Ја мислим да је богослов истовремено и сељаке бунио и кћер освојио.
Mоже, чак, бити да то уопште није ни био богослов, већ некакав инкогнито.
Зина се замисли: случај богослова и лепе Францускиње вероватно је њену уобразиљу однео
далеко. Како се чинило Петру Mихајличу, она се по спољашњости нимало није изменила за последњу
недељу дана, само је постала нешто блеђа. Гледала је мирно и обичио, као да је с братом дошла у госте
Власичу. Али Петар Mихајлич је осећао да се десила нека промена у њему самом. Заиста, пре, док је она
живела код куће, он је с њом могао говорити апсолутно о свему, а сада није имао снаге да постави чак ни
просто питање: „Како ти је овде?" То питање му је изгледало незгодно, непотребно. Вероватио иста таква
промена се десила и у њој. Она није журила да заподене разговор о мајци, о кући, о својој авантури са
Власичем; није се правдала, није говорила да је грађански брак бољи од црквеног, није се узрујавала и
спокојно се замислила о Оливјеровом случају... И зашто су одједном почели да причају о Оливјеру?
— Обојици су вам рамена мокра од кише — рече Зина и радосно се насмеја; била је дирнута том
малом сличношћу између брата и Власича.
И Петар Mихајлич осети сву горчину и сву страхоту свог положаја. Сети се своје опустеле куће,
затвореног клавира и Зинине врло светле собе, у коју сада више нико не улази; сети се да на стазама у
башти нема више трагова малих стопала и да пре вечерњег чаја више нико, уз гласан смех, не одлази да се
купа. Оно уза шта се он све више и више везивао од најранијег детињства, о чему је волео да мисли кад је
седео у загушљивом разреду или слушаоници — ведрина, чистота, радост, све што је испуњавало кућу
животом и светлошћу, отишло је неповратно, ишчезло је и помешало се са грубом, нескладном авантуром
некаквог команданта батаљона, великодушног заставника, развратне женске, деде који се убио из
револвера... И започети разговор о мајци или мислити да се прошлост може повратити значило би не
схватати оно што је јасно.
Очи Петра Mихајлича напунише се сузама, и рука која је лежала на столу задрхта. Зина погоди о
чему он мисли, и њене очи такође поцрвенеше и засијаше се.
— Григорије, дођи овамо! — рече она Власичу. Њих двоје одоше до прозора и шапатом почеше
говорити о нечему. И по томе како се Власич наже према њој и како га је она гледала, Петар Mихајлич још
једном схвати да је све неповратно свршено и да нема потребе ни о чему више да се говори. Зина изађе.
— Тако је то, брате — поче Власич након краћег ћутања. — Наш живот сам малопре назвао срећом,
али то је само под утицајем књижевних императива. А ако ћемо право, среће још није ни било. Зина је све
време мислила на тебе, на мајку и патила је; посматрајући је, и ја сам патио. Она је слободна природа,
одважна; али без навике, знаш, тешко је, а уз то и млада је. Послуга је зове госпођицом; чини се да је то
ситница, али њој то смета. Тако је то, брате.
Зина донесе пун тањир шумских јагода. За њом уђе мала собарица, на изглед ћутљива и затуцана...
Она стави на сто бокал с млеком и поклони се врло дубоко ... Имала је нечег заједничког са старинским
намештајем, нечег исто тако укоченог и досадног.
Киша се више није чула. Петар Mихајлич је јео јагоде, а Власич и Зина су га гледали ћутке.
Приближавало се време непотребног, али неизбежног разговора, и све троје су већ осећали његову тежину.
Петру Mихајловичу се очи опет напунише сузама; он одмаче од себе тањир и рече да је већ време да иде
кући, иначе ће бити касно, и може се десити да опет почне киша. Наступио је тренутак кад је Зина из
пристојности морала да започне разговор о укућанима и о свом новом животу.
— Како је код нас? — упита брзо, и њено бледо лице задрхта. — Како мама?
— Ти знаш маму... — одговори Петар Mихајлич, не гледајући је.
— Петруша, ти си дуго размишљао о томе што се догодило — проговори она ухвативши брата за
рукав, и он схвати како јој је тешко да говори. — Ти си дуго мислио; реци ми, можемо ли се надати да ће се
мама некад помирити са Григоријем... и уопште с овим стањем?
Она је стајала сасвим поред брата, лицем у лице, и он се изненади да је тако лепа и да то раније
некако није примећивао; и то да његова сестра, лицем налик на мајку, нежна, отмена, живи код Власича и
са Власичем, поред укрућене собарице, поред стола са шест ногу, у кући где су бичевањем усмртили живог
човека, и да она сада неће поћи с њим кући, већ ће остати ту да ноћи — то му се учини као невероватан
апсурд.
— Ти знаш маму ... — рече он не одговарајући на питање. По мом мишљењу требало би сачувати ...
учинити нешто, замолити је за опроштај, тако нешто..
— Али молити за опроштај значи просто претварати се да смо поступили рђаво. Ради маминог
мира спремна сам да слажем, али то ни до чега неће довести. Ја знам маму. Но, шта буде нека буде! —
рече Зина и разведри се јер је оно најнепријатније већ било речено. — Причекаћемо пет, десет година,
стрпећемо се, а онда шта бог да.
Она узе брата под руку, и док су пролазили кроз мрачно предсобље, приви се уз његово раме.
Изађоше на главни улаз. Петар Mихајлич се опрости, узјаха коња и крену ходом; Зина и Власич пођоше да
га малко испрате. Било је тихо, топло и осећао се чудесан мирис сена; на небу, између облака, јарко су
сијале звезде. Стара Власичева башта, која је у своме животу видела толико жалосних догађаја, спавала је
увијена у помрчину, и однекуд беше тужно пролазити кроз њу.
— А Зина и ја смо данас после подне провели неколико заиста сјајних тренутака! — рече Власич.

— Прочитао сам јој један изванредан чланак о исељеничком питању. Прочитај, брате! Теби је то неопходно!
Изванредан чланак по своме поштењу. Нисам издржао и написах уредништву писмо да се преда аутору.
Написао сам само један редак: „Захваљујем и чврсто стежем поштену руку!"
Петар Mихајлич хтеде да каже: „Не уплићи се у оно што те се не тиче!" — али оћута.
Власич је корачао поред десне, а Зина поред леве узенгије; обоје као да беху заборавили да се
треба вратити кући, а било је влажно, и још је само мало остало до Колтовичевог гаја. Петар Mихајлич је
осећао да они од њега нешто очеку jу, мада и сами не знају шта и би му их неизмерно жао. Сада, кад су они,
смерни и замишљени, ишли поред коња, он је био дубоко убеђен да нису срећни и да не могу бити срећни,
и њихова љубав му се учинила као жалосна, непоправљива грешка. Од сажаљења и сазнања да им не
може ничим помоћи, обузе га оно стање душевне слабости, када он, да би се избавио од тешког осећања
сажаљења, беше спреман на сваку жртву.
— Долазићу к вама и да ноћим — рече он. Али то је изгледало као да он попушта и није га
задовољавало. Кад застадоше поред Колтовичевог гаја да би се опростили, он се наже према Зини,
додирну jој раме и рече:
— Ти си, Зина, у праву. Добро си урадила!
И, да не би ништа више рекао и расплакао се, ошину коња и појури у гај. Улазећи у помрчину,
осврнуо се и видео како Власич и Зина иду путем кући — он крупно корачајући, а она журно цупкајући
поред њега — и о нечему живо разговарају.
„Ја сам жентурача једна", помисли Петар Mихајлич. „Ишао сам с намером да решим питање, а још
више сам га замрсио. Но, нека иде с милим богом!"
У души му је било тешко. Кад изјаха из шуме, пође ходом, а затим поред рибњака заустави коња.
Осећао је жељу да седи непомично и да размишља. Помаљао се месец и као црвени стуб огледао се с
друге стране рибњака. Негде је потмуло грмело. Петар Mихајлич је нетремице гледао у воду и замишљао
сестрино очајање, њено паћеничко бледило и суве очи, којима ће она од људи сакривати своје понижење.
Он замисли њену трудноћу, мајчину смрт, њену сахрану, Зинино запрепашћење ... Поносна, сујеверна
старица неће свршити друкчије него смрћу. Страшне слике будућности оцртавале су се пред њим на
мрачној глаткој води, и међу бледим женским приликама он је видео самог себе, малодушног, слабог, са
изразом кривца ...
На стотину корака, на десној обали рибњака, непомично је стајало нешто тамно: да ли је то човек
или велики пањ? Петар Mихајлич се сети богослова кога су убили и бацили у овај рибњак.
„Оливјер је поступио нечовечно, али он је ипак некако решио питање, а ја, ето, ништа нисам решио,
већ само замрсио", помисли он, пажљиво посматрајући тамну прилику сличну привиђењу. ,,Он је говорио и
радио оно што је мислио, и ја говорим и радим, али не оно што мислим; на крају крајева, ја и не знам шта, у
ствари, мислим ..."
Он дојаха до тамне прилике: био је то стари већ натрули стуб, који је остао од неке грађевине.
Из шумарка и имања Колтовича пирну ветрић и донесе опојан мирис ђурђевка и сладуњавих трава.
Петар Mихајлич је јахао обалом рибњака и сетно гледао у воду и, сећајући се свог живота, све више се
уверавао да до сада није говорио и чинио оно што је мислио, и да су му људи узвраћали истом мером, и
зато му је сада цео живот изгледао исто тако таман као ова вода, у којој се огледа небо и преплиће водено
биље. И чинило му се да се то више не може поправити.
ПАВИЉОН БР. 6
У болничком дворишту налази се кућица, зарасла у чкаљ, коприву и дивљу конопљу. Кров јој је труо,
димњак упола срушен, степенице пред улазом натруле и обрасле травом, а од малтера на зидовима остали
само трагови. Предњом страном окренута је болници, а задњом — гледа у поље, од кога је одвојена сивом
болничком оградом са шиљцима. Ови шиљци, окренути увис, и ограда, и сама кућица изгледају тако мучно
и кобно као што могу бити само болничке и тамничке зграде.
Ако се не бојите да вас коприва не ожари, кренимо онда уском путањом која води кућици, па да
видимо шта се у њој ради. Кад отворимо прва врата, улазимо у трем. Овде су поред зидова и крај пећи
набацане хрпе болничких отпадака. Душеци, стари поцепани мантили, панталоне, кошуље са плавим
пругама, сасвим дотрајала и неупотребљива обућа — сва та старудија набацана је на гомилу, изгужвана,
измешана, трула и шири загушљив задах.
На целој тој гомили старудија, увек са лулом у устима, лежи чувар Никита, стари ислужени војник са
пожутелим ширитима. Лице му је грубо, изнурено, са чупавим обрвма, које му дају изглед степског
овчарског пса, а нос му је црвен; средњег је раста, наоко сувоњав и коштуњав, али у целини је импозантан
и јаких песница. Спада у ред оних простосрдачних, позитивних, послушних али тупих људи који највише на
свету воле ред и зато су убеђени да све треба тући. Он удара по глави, прсима,
леђима, где стигне, и уверен је да без тога овде не би било реда.
Даље се улази у велику, широку собу, која заузима читаву кућицу изузев трема. Зидови су ту обојени
прљавоплавом бојом, таваница је чађава, као у димљивој кровињари — знак да се овде зими пећи пуше и
да има угљендиоксида. Прозори су изнутра нагрђени гвозденим решеткама. Под је сур и храпав. Заудара на
кисео купус, на чађ од лампе, стенице, амонијак, и тај задах, кад уђете, оставља на вас утисак као да
улазите у кавез са животињама.

У соби су кревети, причвршћени за под. На њима седе и леже људи у плавим болничким мантилима
и, као у старо време, у болесничким капама. То су — умоболници.
Укупно их је петоро. Само је један из виших сталежа, остали су обични грађани. Први до врата,
висок, мршав паланчанин, риђих, глатких бркова и уплаканих очију, седи подбочивши главу и гледа у једну
тачку. И дан и ноћ он је невесео, клима главом, уздише и јетко се смеши; у разговорима ретко учествује и на
питања обично не одговара. Једе и пије механички, кад доносе храну. С обзиром на то да тешко и с
кркљањем кашље, да је мршав и румених образа, изгледа да је код њега зачетак туберкулозе.
До њега је мали, живахан, веома чио старчић ушиљене браде и црне, коврџаве, као у црнца, косе.
Дању шетка по павиљону, од прозора до прозора, или седи на свом кревету, скупљених ногу по турски, и
неуморно као зимовка звижди, тихо пева и понекад се закикоће. Детињску веселост и живахан карактер
испољава и ноћу, кад устаје да се мо ли богу, то јест кад се лупа у груди и прстом чепрка по вратима. То је
Јеврејин Mојсејка, лудак, који је померио памећу пре једно двадесет година кад му је изгорела радионица
шешира.
Од свих становника павиљона бр. 6 само он има права да излази из куће, чак и из болничког
дворишта на улицу. Ту повластицу ужива одвајкада, по свој прилиди, као болнички староседелац и као
миран, безопасан лудак, варошка будала, на коју су давно навикли на улицама у кругу дечака и паса. У
болничком мантилићу, са лудачком капом на глави и у папучама, понеки пут бос, чак и без панталона, иде
он улицама, задржавајући се пред капијама и дућанима, и проси милостињу. Негде му даду кваса, негде —
хлеба, а на другом месту копејку, тако да се, обично, враћа у павиљон сит и с парама. Све што донесе,
одузима му Никита за себе. Он то као војник чини свирепо, љутито, претресајући му џепове и кунући се
богом да никад више неће пуштати Јеврејина на улицу, и да је неред за њега најгора ствар на свету.
Mојсејка воли да послужује. Он доноси воду друговима, покрива их ћебетом кад спавају, обећава да
ће сваком донети из вароши по једну копејку и да ће сваком направити нову капу; он храни кашиком овог
суседа са леве стране, једног паралитичара. Чини то не из сажаљења нити ма из каквих другах хуманих
разлога, већ угледајући се и покоравајући се нехотице свом суседу са десне стране, Громову.
Иван Дмитрич Громов, човек од своје тридесет три године, из вишег сталежа, некадашњи судски
пристав и губернијски секретар, пати од маније гоњења. Он или лежи на постељи, згрчен у клупче, или хода
по соби тамо-амо као да ради гимнастику, али врло ретко седне. Увек је узнемирен, узрујан и стално нешто
нејасно и неодређено очекује. Довољно је да нешто само мало шушне у трему или да неко викне у
дворишту, па да дигне главу и ослушне: да случајно по њега не долазе? Mожда баш њега траже? И на
његовом лицу у том тренутку огледа се јака узнемиреност и гађење.
Mени се допада његово широко лице истурених јагодица, увек бледо и потиштено, које као у
огледалу одражава мучну борбу и стални страх изнурене душе. Покрети лица су му чудни и изболовани,
али фине боре, као трагови дубоког искреног бола, паметне су и интелигентне, док је у очима срдачан,
нормалан сјај. Он ми се свиђа, учтив је, услужан и необично деликатан у понашању према свима, осим
према Никити. Кад неко испусти дугме или кашику, он брзо скаче са постеље и диже их. Свако јутро пожели
својим друговима добро јутро, а кад полази на спавање — зажели им и лаку ноћ.
Осим сталног напрегнутоr стања и гримаса на лицу, његово лудило се огледа још и у овоме.
Понекад увече он се огрне својим мантилом и дршћући целим телом, цвокоћући зубима, почиње брзо да
хода тамо-амо по соби и између кревета. Изгледа као да има јаку грозницу. Судећи по томе како изненада
застаје и пиљи у другове, рекло би се да хоће да каже нешто врло значајно, али, по свој прилици,
закључујући да га нико неће саслушати нити схватити, он само нервозно врти главом и наставља шетњу.
Али убрзо жеља да говори савлађује сва његова резоновања, и он сам себи попушта и прича
темпераментно и страсно. Говор му је невезан, грозничав као бунило, на скокове и не увек разумљив, али
се зато у њему осећа, и у речима и у гласу, нешто необично лепо. По његовом говору одмах ћете у њему
препознати лудака и човека. Тешко је описати његов безумнички говор. Он прича о људокој нискости, о
насиљу које руши правду, о сјајном животу који ће с временом завладати на свету, о решеткама на прозору,
које га подсећају сваког тренутка на глупост и свирепост насилника. Најзад, из свега тога испада и неки
хаотични, нехармонични потпури од старих, али још недопеваних песама.
II
Пре једно дванаест до петнаест година живео је у својој кући у граду, у главној улици, чиновник
Громов, човек солидан и имућан. Имао је два сина: Сергеја и Ивана, Као студент четврте године Сергеј се
разболи од галопирајуће туберкулозе и умре; његова смрт као да беше почетак низа несрећа које наједном
снађоше породицу Громових. На недељу дана после Сергејеве сахране отац -старац би изведен пред суд
под оптужбом да је извршио фалсификате и проневере, па ускоро умре у тамничкој болници од тифуса.
Кућу и целокупну покретну имовину продадоше на лицитацији, и Иван Дмитрич са својом мајком остаде без
икаквих средстава за живот.
Раније, док је отац био жив, Иван Дмитрич је, живећи у Петрограду, где је студирао на универзитету,
примао по шездесет-седамдесет рубаља месечно, па није ни појма имао о беди, сада, пак, морао је из
основа променити свој живот. Од јутра до мрака морао је давати часове по багателној цени, бавити се
преписивањем, па ипак гладовати, јер је целу своју зараду слао мајци за издржавање. Иван Дмитрич није
могао дуго поднети такав живот; клонуо је духом, ослабио, па је, напустивши универзитет, отпутовао кући.

Овде, у варошици, био је, по протекцији, постављен за учитеља среске школе, али се није слагао са
колегама и није се допао ученицима, те је ускоро напустио службу. Mати је умрла. Он је једно шест месеци
био без места, на хлебу и води, па га најзад поставише за судског пристава. У тој служби је остао све док га
не отпустише због болести.
Никад, чак ни кад је био млад студент, он није изгледао добро са здрављем. Увек је био блед,
мршав, склон назебу, рђаво се хранио, патио од несанице. Од једне једине чашице ракије хватала га је
несвестица и добијао је хистеричне нападе. Људи су га увек привлачили, али пошто беше раздражљив и
осетљив, није могао ни с ким да се спријатељи, па није ни имао пријатеља. О варошанима је увек говорио с
омаловажавањем, тврдећи да се гнуша и да му је додијала њихова тотална непросвећеност и живот који
проводе у спавању као животиње. Говорио је из тенора, громко, темпераментно, увек негодујући и
узрујавајући се, или с усхићењем и дивљењем, и то увек искрено. Mа о чему с њим говорили, он је све
сводио на једно исто: у вароши је тешко и досадно живети, друштво нема идеала, оно води безбојан,
бесмислен живот, уносећи у њега понекад разоноду у облику насиља, грубог разврата и улагивања; ниткови
су сити и одевени, а поштеном свету остају мрве; потребне су школе, локалне поштене новине, позориште,
јавна предавања, здруживање интелигенције; потребно је да друштво упозна себе и да се згрози. Говорећи
о људима, он их је сликао оштрим потезима, само белим или црним, не признајући никакво нијансирање;
човечанство је делио на поштен свет и ниткове; средине код њега није било. О женама и љубави говорио је
увек страсно, с усхићењем, али никад није био заљубљен.
У вароши су га, без обзира на то што је био нервозан и оштар у оценама, волели и звали из
милоште Вања. Његова урођена деликатност, услужност, честитост, морална чистота и његов излизан капут,
нездрав изглед и породичне несреће изазивали су добра, топла и тужна осећања; уз то је био темељно
образован и начитан човек, знао је, по мишљењу варошана, све и био је у граду нека врста приручног
енциклопедијског речника.
Читао је он много. Седео је често у клубу, па, чупкајући нервозно брадицу, прелиставао часописе и
књиге; и по његовом лицу се видело да он не чита толико колико гута, једва стижући да сажваће. Читање је
било, ваљда, једна од његових нездравих навика, јер се подједнако жудно бацао на све што му је долазило
до руку, чак и на лањске новине и календаре. Код куће је увек читао лежећи.
III
Једног јесењег јутра, подигавши јаку на свом капуту и шљапкајући по блату, пробијао се Иван
Дмитрич до некаквог мештанина да нешто наплати од њега према извршеној пресуди. Беше туробно
расположен, као и увек ујутру. У једном сокаку срете двојицу затвореника с оковима на ногама у пратњи
четири стражара с пушкама. И пре тога је Иван Дмитрич сретао више пута хапшенике и сваки пут би то
изазивало у њему осећање сажаљења и неке нелагодности, међутим, сад је овај сусрет направио на њега
неки нарочит, чудноват утисак, Њему се наједном учини да и њега могу оковати и исто овако водити по
блату у тамницу. Кад заврши посао код мештанина, он на путу за кућу срете код поште познатог полицијског
писара, који га је поздравио и ишао с њим улицом неколико корачаји, и њему се то однекуд учини сумњиво.
Код куће цео дан му не избијаху из главе хапшеници и стражари са пушкама, па му је нека непојмљива
душевна узнемиреност сметала и да чита и да се прибере. Увече није упалио светлост, ноћу, пак, није
спавао и стално је мислио на то да га могу ухапсити, оковати и стрпати у затвор. Није осећао никакву
кривицу и беше сигуран да и убудуће никад неће бити убица, паликућа и крадљивац; али, зар је тешко
учинити неки злочин нехотице, случајно, и зар није могућна клевета, па најзад и судска грешка. Заиста, не
учи узалуд народно искуство да се нико није осигурао од просјачког штапа и тамнице. А судска грешка у
садашњем судском поступку сасвим је могућна, и томе човек не треба да се чуди. Људи који по званичној
дужности имају посла са људским патњама, а то су, рецимо, судије, полицајци, лекари, с временом, услед
навике, отупе толико да се, кад би и хтели, не могу понашати према својим клијентима друкчије но
званично; у том погледу они се нимало не разликују од сељака који негде у дворишту коље овна и телад, па
и не примећује крв. Код званичног, бездушног односа према човековој личности, да би иначе невин човек
био лишен свих права и осуђен на робију, судији треба само једно: времена. И то толико времена да се
испуне неке формалности, због којих судије и примају плату, па онда је — све свршено. После узалуд тражи
правду и заштиту у овој малој, прљавој варошици, која је удаљена двеста врста од најближе железничке
станице! Па и није ли смешно, заиста, мислити на правду, кад у сваком насиљу друштво види паметну и
потребну меру, док сваки гест хуманости, рецимо, ослобађање од оптужбе, изазива читаву експлозију
незадовољног, осветљубивог осећања?
Ујутру Иван Дмитрич устаде из кревета сав престрављен, са хладним знојем на челу, потпуно
убеђен да га сваки час могу затворити. Кад већ јучерање црне мисли нису могле тако дуго да га напусте —
мислио је он — онда мора да у њима има нешто истине. Заиста, зар би могле оне, иначе, да му уђу у главу
без икаквог повода?
Позорник, не журећи се, прође поред његових прозора: ни то није без разлога. Ево и два човека се
зауставише поред његове куће и ћуте. Зашто ли они ћуте?
За Ивана Дмитрича сад насташе мучни дани и ноћи. Сви који су пролазили поред његових прозора
или су улазили у двориште, изгледали су му као шпијуни и агенти. У подне се обично шеф полиције возио у
кочијама улицом; то је он из околине града са свога имања ишао у управу полиције. Али се сад Ивану

Дмитричу причини да се он вози сувише брзо и са неким нарочитим изразом на лицу, по свој прилици хита
да објави да се у граду налази неки велики злочинац. Иван Дмитрич се трзао на овако звонце или лупање у
врата, мучно се осећао кад код своје газдарице сретне неког непознатог човека; а при сусрету са
полицајцима или жандармима смешкао се и звиждукао да покаже како се то њега ништа не тиче. Није
спавао читаве ноћи, очекујући да га ухапсе, али је јако хркао и уздисао, као да је сањив, само да се
газдарици учини како збиља спава; ако не спава, онда значи да га гризе савест — па то је прави доказ!
Чињенице и здрава логика убеђивале су га да су сва његова страховања — глупости и психичка
поремећеност, да и у хапшењу и у тамници, ако се ствар посматра са ширег гледишта, нема стварно ничега
страшног — само кад је савест мирна; али уколико је паметније резоновао и логичније размишљао, утолико
је растао и постајао неподношљивили његов душевни немир. Све је то личило на случај са пустињаком који
је у непроходној шуми хтео да себи раскрчи место; уколико је марљивије радио секиром, утолико је шума
више и гушће расла. На крају крајева, Иван Дмитрич, видећи да је све узалуд, напусти свако резоновање,
па се сав предаде очајању и страху.
Почео је да се усамљује и крије од људи. Канцеларија му већ и раније беше досадна, али сад му је
постала неподношљива. Плашио се да му некако не подвале, да му не убаце кришом мито у џеп, па после
да га ухвате на делу, или да не направе нехотице званичним актима неку грешку, која би се претворила у
фалсификат, или, најзад, да не изгуби туђ новац. Чудно је то да никад пре овога његове мисли не беху тако
еластичне и проницљиве као што су сад, кад он сваки дан измишља хиљаде разних разлога да не би само
озбиљно страховао за своју слободу и част. Али зато је умногоме изгубио интересовање за спољни свет,
нарочито за читање, па и памћење му је јако попустило.
У пролеће, кад се отопи снег, у јарузи крај гробља пронађоше два леша увелико распаднута и са
знацима насилне смрти — неке старице и малишана. У граду се причало само о тим лешевима и о
непознатим убицама. Иван Дмитрич, да свет не би мислио да је он убица, шетао је улицама и смешкао се, а
при сусрету са познаницима бледео би, црвенео и говорио да нема одвратнијег злочина од убиства нејаких
и незаштићених. Али та лаж му убрзо досади и он, после неког размишљања, одлучи да ће за њега најбоље
бити да се сакрије у газдаричин подрум. И ту остаде цео дан, затим ноћ и још један дан, па је јако назебао и
у сутон кришом, као лопов, увукао се у своју собу. До сванућа стајао је насред собе, не мичући се и
ослушкујући. Ујутру рано, још пре зоре, дођоше у кућу зидари. Иван Дмnтрич је одлично знао да су они
дошли да поправе у кухињи зидану пећ, али од страха му се учини да су то полицајци преобучени у зидаре.
Он полако изађе из стана и обузет страхом, без шешира и капута, потрча улицом. За њим су лајали пси и
јурили га, неки сељак је викао нешто иза његових леђа, зујало му је у ушима, и чинило му се да су се иза
њега скупили тирани целог света и да га гоне.
Зауставили су га, одвели кући и послали газдарицу по лекара. Доктор Андреј Јефимич, о коме ће
бити још говора, преписа му хладне облоге за главу и валеријанске капљице, сажаљиво климну главом и
оде, рекавши газдарици да више неће доћи јер не треба људима сметати да луде. Пошто Иван Дмитрич
није имао средстава за живот и лечење код куће, убрзо га упутише у болницу, где је смештен у одељење за
венеричне болести. Читаве ноћи није спавао, јогунио се и узнемиравао болеснике, и ускоро је, по наређењу
Андреје Јефимича, премештен у павиљон бр. 6.
После годину дана сви су у вароши заборавили Ивана Дмитрича, а његове књиге, које је газдарица
сместила у саонице под настрешницом, развукоше деца.
IV
Лево од Ивана Дмитрича је, као што сам већ казао, Јеврејин Mојсејка, а десно, сав у лоју, сасвим
буцмаст сељак тупог и потпуно безизразног лица. То је — непокретна, прождрљива и прљава животиња,
која је давно изгубила способност да мисли и осећа. Од њега се увек шири оштар и загушљив задах.
Никита, који га је служио, туче га немилосрдно, из све снаге, не штедећи своје песнице; и није
страшно то што су га тукли — човек се може и навићи на то — већ што та тупоглава животиња никако не
реагује на батине ни звуком, ни покретом, ни изразом очију, већ се само малко клати као тешко буре.
Пети и последњи становник павиљона бр. 6 био је грађанин који је некада картирао пошту, мали,
мршав човек плаве косе, са добродушним, али и нешто подмуклим изгледом. Судећи по његовим паметним
и мирним очима, које гледају ведро и весело, он је човек који зна себи цену и који чува некакву врло важну и
пријатну тајну. Под јастуком и под душеком он крије нешто што ником не показује, али не из страха да му то
не отму или украду, већ из скромности. Понекад прилази прозору и, окренувши леђа друговима, ставља
себи нешто на груди и гледа оборивши главу; ако му тада човек приђе, он ће се збунити и скинути нешто са
груди. Али прозрети његову тајну не беше тешко.
— Честитајте ми — каже он често Ивану Дмитричу — предложен сам за одликовање орденом
Станислава другог реда са звездом. Други ред са звездом обично се даје само странцима, али ја не знам
зашто хоће да учине изузетак за мене — смеши се он двоумећи се и слежући раменима. — Право да вам
кажем, тако шта нисам очекивао!
— Ја се у томе ништа не разумем — каже тужно Иван Дмитрич.
— Али да ли можете погодити шта ћу сад или доцније добити? — наставља некдањи поштар
жмирећи лукаво очима. — Mа шта било, али ја ћу сигурно добити шведску „Поларну звезду". Орден је такав
да се вреди потрудити. Бео крст и црна лента. То је врло лепо.

По свој прилици, нигде на свету живот није толико једнолик као у овој кућици. Ујутру се болесници,
осим паралитичара и дебелог сељака, умивају у трему из великог чабра и бришу пешевима мантила; затим
из оловних шоља пију чај, који Никита доноси из главне болничке зграде. На сваког долази по једна шоља.
У подне једу киселу чорбу од купуса и кашу, и вечерају кашу која је претекла од ручка. У међувремену леже,
спавају, гледају кроз прозор и ходају по соби тамо -амо. И тако сваки дан. Чак и бивши поштар говори
непрестано само о тим орденима.
Нови људи ретко се виђају у павиљону бр 6. Доктор одавно већ не прима нове лудаке, а оних који
воле да посећују луднице има врло мало на овом свету. Свака два месеца долази у одељење берберин
Семјон Лазарич. Нећемо говорити о томе како он шиша лудаке, како му Никита помаже у том послу и како
се болесници узнемире сваки пут кад виде пијаног и веселог берберина.
Осим берберина, нико ни да завири у павиљон. Болесници су осуђени да гледају из дана у дан само
Никиту.
Уосталом, ту скоро је неко у болници пронео доста чудновату вест.
Причало се да је у павшвон бр. 6 почео да долази доктор.
V
Чудноват глас!
Доктор Андреј Јефимич Рагин врло је интересантан човек у извесном погледу. Кажу да је у својој
раној младости био врло побожан и спремао се за свештенички позив, и да је хтео 1863. године по свршеној
гимназији да иде у Духовну академију, али га је његов отац, доктор медицине и хирург, заједљиво исмејао
због тога, па је категорички изјавио да га неће више сматрати за сина ако оде у попове. Колико је све то
тачно — не знам, али и сам Андреј Јефимич је више пута признавао да није никад волео медицину нити
уопште науке уже специјалности.
Било како било, тек по свршеном медицинском факултету он није отишао у попове. Неку нарочиту
побожност није испољавао, а на духовно лице је на почетку своје лекарске каријере исто тако мало личио
као и сад.
Његова спољашњост беше трома, брутална, сељачка; својим лицем, брадом, зализаном косом,
снажном а гломазном појавом, подсећао је на друмског крчмара, задриглог, дрског и окрутног. Лице му је
било сурово, са безброј плавкастих жилица, очи ситне, нос црвен, Уз високи раст и широка рамена ту су и
огромне руке и ноге; изгледало је ако удари пескицом — и душа ће одмах излетети. Али корак му беше лак,
и кретао се опрезно, прикрадајући се; кад се сретне са неким у узаном ходнику, заустављао се увек први да
би га пропустио, и не из беса, као што би човек очекивао, већ танким и благим тенором говорио је: „Пардон!"
На врату је имао мању гуку која му је сметала да носи круте крагне, и зато је увек био у макој платненој или
цицаној кошуљи. Уопште, он се није носио као лекар. Један исти пар одела вукао је по десетак година, а
ново одело, које је обично набављао по јеврејским телалницама, на њему је изгледало тако излизано и
изгужвано као да је старо; у истом капуту је примао и болеснике, ручавао, ишао у посете; али све је то
чинио не из тврдичлука, већ из потпуне немарности према својој спољашности.
Кад је Андреј Јефимич стигао у варош да ступи на дужност, „хумана установа" се налазила у
грозном стању. У павиљонима, ходницима и болничком дворишту није могло да се дише од смрада.
Болничари прави сељаци, нудиље, па и њихова деца, спавали су по собама заједно са болесницима.
Жалили су се да се не може живети од бубашваба, стеница и мишева. У хируршком павиљону никад није
престајала епидемија црвеног ветра. Цела болница није имала више од два скалпела и ниједног
термометра, у кадама је чуван кромпир. Надзорник, магационерка и лекарски помоћник пљачкали су
болеснике, а за старог лекара, претходника Андреја Јефимича, причало се да се, тобоже, кришом бавио
продајом болничког алкохола, а да је од нудиља и болесника направио себи читав харем. У граду су врло
добро знали за тај неред, па су га чак и преувеличавали, али су га мирно толерисали; једни су за њ
налазили оправдање у томе што су у болници лежали само малограђани и сељаци који не могу да се буне,
јер су код куће живели још горе него у болници; неће их, ваљда, овде хранити јаребицама! Други су, пак,
налазили оправдање у томе што сам град, без помоћи месне самоуправе, не може издржавати боље
уређену болницу; хвала богу што и оваква постоји. А скоро уведена месна самоуправа није хтела да отвори
другу болницу ни у вароши ни у околини, под изговором да град већ има своју.
Кад је прегледао болницу, Андреј Јефимич дође до закључка да је то неморална установа и веома
штетна по здравље становника. По његовом мишљењу, најпаметније што би се могло урадити, то је —
отпустити све болеснике а болницу затворити. Али он је схватио да за то нису довољне само његове жеље
и да би то било и некорисно; ако се физичка и морална прљавштина одстране са једноr места, оне ће
прећи на друго; мора се чекати да оне саме по себи ишчезну. Осим тога, кад су већ људи отворили болницу
и мире се с њом, значи да им је она потребна; предрасуде и све ове пакости и гнусобе живота потребне су,
јер се с временом претварају у нешто разумно, као што од ђубрета постаје плодна земља. На том месту
нема ничег тако чистог што не би у своме зачетку имало нечег прљавог у себи.
По ступању на дужност Андреј Јефимич се понео према нереду у болници, изгледа, доста
равнодушно. Замолио је само болничаре и нудиље да не спавају по болесничким собама и набавио је два
ормана за хирушке инструменте; што се тиче надзорника, магационерке, лекарског помоћника и црвеног
ветра после операције, све је остало по старом.

Андреј Јефимич је високо ценио памет и поштење, али за уређење свега унаоколо, да би се
паметно и пристојно живело, недостајала му је чврста воља и увереност да је у праву. Наређивати,
забрањивати и терати до краја апсолутно није умео. Све је то личило као да се заветовао да никад не
повиси глас и да у свом речнику не употреби заповедни начин. Веома му беше тешко да каже ,,дај" или
„донеси"; кад је гладан, некако је неодлучно кашљуцао и говорио куварици: „Како би било да попијем чашу
чаја..." или: „Да ли бих могао да добијем нешто за ручак?" А да каже надзорнику да више не краде или да га
најури, или, најзад, да укине ову сасвим измишљену паразитску дужност — то је било изнад његове моћи.
Кад варају Андреја Јефимича или му ласкају, или дају да потпише рачун за који се унапред зна да је лажан,
он поцрвени као рак и осећа се као кривац, али ипак потписује; кад се болесници жале да су гладни или да
нудиље грубо поступају с њима, он се збуни и мрмља као да се извињава:
— Добро, добро, ја ћу то после извидети... Овде је, по свој прилици, неки неспоразум ...
С почетка је Андреј Јефимич радио врло савесно. Примао је болеснике од јутра до подне, вршио
операције и практиковао као акушер. Даме су говориле да је пажљив и да одлично открива болести,
нарочито дечје и женске. Али с временом посао му је, чини се, постао јако досадан због једноликости и
очевидне некорисности. Данас прими тридесет болесника, сутра ће их бити, вероватно, више од тридесет и
пет, прекосутра четрдесет, и тако из дана у дан, из године у годину, а смртност се у граду никако није
смањивала, и болесници нису престајали да долазе. Није постојала никаква физичка могућност пружити
озбиљну помоћ четрдесеторици амбулантних болесника од јутра до ручка; значи, и нехотице је испадала
само превара. Према прошлогодишњем извештају било је дванаест хиљада болесника, а то, на крају
крајева, значи да је било дванаест хиљада људи. Смештати, пак, у болницу тешке болеснике и лечити их по
правилима науке такође је немогућно, јер правила постоје, а саме науке нема; ако оставимо на страну
филозофију и педантно се будемо држали правила, као што раде остали лекари, и за то је, пре свега,
потребна чистоћа и вентилација, а не прљавштина, здрава храна, а не чорба од смрдљивог киселог купуса,
па и добри помоћници, а не лопуже .
Онда зашто сметати људима да умру, кад је већ за свакога смрт нормалан и природан крај? Каква
корист од тога да некакав трговац или чиновник поживи још пет или десет година? Ако се сматра да је циљ
медицине да се помоћу лекова ублаже болови, онда се к нехотице поставља питање: а зашто их
ублажавати? Пре свега, каже се да човек кроз патње иде ка савршенству, а затим, ако човечанству заиста
пође за руком да помоћу пилула олакша своје патње, оно ће онда потпуно заборавити на религију и
филозофију, у којима је досад налазило не само заштиту од свих несрећа него чак и срећу. Пушкин је пред
смрт осећао страшне муке, сиромах Хајне је неколико година лежао одузет; зашто, онда, да не болује
некакав Андреј Јефимич или Mатрјона Савишна, чији је живот безначајан, и био би потпуно празан и личио
на живот амфибије, да не постоји патња?
Под утицајем таквих резоновања Андреј Јефимич је клонуо духом и престао да долази сваког дана у
болницу.
VI
Његов живот текао је овако. Устајао је обично око осам часова ујутру, облачио се и пио чај. Затим је
одлазио у свој кабинет да чита или је ишао у болницу. Ту, у болници, у уском, мрачном ходнику седели су
амбулантни болесници који чекају да буду примљени. Поред њих, трупкајући чизмама по поду од цигала,
трчкарали су сељаци и нудиље, пролазили измршавели болесници у мантилима, проносили су умрле и
судове са екокрементима, плакала су деца, била промаја. Андреју Јефимичу је познато да су за грозничаве,
туберкулозне и уопште осетљиве болеснике овакве прилике веома тешке, али шта да се ради? У
ординацији дочекивали су га лекарски помоћник Сергеј Сергејич, омањи, гојазан човек, обријаног, лепо
умивеноr и поднадулог лица, са благам и топлим држањем и у новом удобном оделу, који је више личио на
сенатора него на лекарског помоћника. У вароши је имао огромну праксу, носио је белу машну и сматрао
себе искуснијим од лекара, који уопште није имао приватну праксу. У углу, у ординацији стајала је велика
урамљена икона са тешким кандилом испред ње, а доле, уместо сточића, даска прекривена белом
навлаком; по зидовима су висиле слике владика, па светогороког манастира и венци од сувог различка.
Сергеј Серrејич је био побожан човек и волео је сјај. Икону је набавио о свом трошку; сваке недеље у
ординацији један од болесника, по његовом наређењу, читао је наглас акатист, а затим би Сергеј Сергејич
лично обилазио сва одељења са кадионицом и кадио их тамјаном.
Болесника беше много, а времена мало, и зато се преглед сводио на кратка питања и преписивање
некаквог лека, рецимо, етерске масти или рицинуса. Андреј Јефимич седео је подбочивши рукама главу,
замишљен, и махинално постављао питање. Сергеј Сергејич је такође седео, трљао руке и само би се
понеки пут умешао.
— Болујемо и због тога патимо — говорио би он — зато што се милосрдном богу ретко молимо.
Дабоме!
У време кад је прегледао болеснике, Андреј Јефимич није вршио операције ; одавно се одвикао од
њих и изглед крви га је непријатно узбуђивао. У случају да мора отворити детету уста ради прегледа грла, а
дете се дерало и бранило ручицама, од зујања у ушима вртело би му се у глави и појављивале се сузе у
очима. Он је журио да препише лек и махао је рукама да жена што пре изведе дете.
За време прегледа брзо му је постајало све досадно: и бојажљивост болесника, и њихово

неразумевање обичних ствари, и присуство лепотана Сергеја Сергејича, и слике по зидовима, и његова
сопствена питања која поставља стално већ више од двадесет година. И зато је одмах одлазио, чим
прегледа пет-шест болесника. Без њега, остале болеснике је прегледао помоћник.
Са пријатним осећањем да већ одавно, хвала богу, нема приватне праксе и да му нико неће сметати
Андреј Јефимич, чим стигне кући, седао би у кабинету за сто и почињао да чита. Читао је много и увек са
великим задовољством. Пола плате је трошио на куповину књига и од шест соба његовог стана, три су већ
претрпане књигама и старим часописима. Највише је волео историјска и филозофска дела; од медицинских
био је претплаћен на часопис „Лекар", који би увек прочитао од почетка до краја. Читао је по неколико
часова узастопце, и то га није замарало. Читао је не тако брзо и на скокове, као што је некада радио Иван
Дмитрич, него полако, са удубљивањем, чешће се задржавајући на местима која му се свиђају или су
неразумљива. Крај књиге стојала је боца са вотком и кисели краставци или укисељене јабуке, и то на чохи,
без тањира. Свако пола сата, не дижући очију са књиге, наливао је чашицу вотком и испијао, а затим би, не
гледајући, напипавао краставац и одгризао парченце.
У три сата опрезно је прилазио кухињским вратима, кашљуцао и говорио:
— Дарјушка, како би било да ручам... После ручка, доста рђавог и мршавог, Андреј Јефимич је
ходао по собама, прекрштених руку на грудима, и размишљао. Кад избију четири, затим пет часова, он би
још ходао и размишљао. Понеки пут би зашкрипела кухињска врата и кроз њих би се помолило црвено,
сањиво Дарјино лице.
— Андреју Јефимичу, зар није време да пијете пиво? — запитала би она забринуто.
— Не, још није време... — одговорио би он. — Причекаћу, причекаћу ...
Пред вече би обично долазио управник поште, Mихаило Аверјанич, у целој вароши једини човек чије
присуство не беше тешко Андреју Јефимичу. Mихаило Аверјанич био је некад врло богат спахија и служио је
у коњици, али је пропао и као сиромах, под старе дане, потражио је службу у ресору министарства пошта и
телеграфа. Наоко био је добар и здрав, имао сјајне седе залиске, лепо држање и јак и пријатан глас.
Добродушан је био и осетљив, али плаховит. Кад је у пошти неко од публике протестовао, није се слагао
или би, једноставно, почињао да филозофира. Mихаило Аверјанич, сав црвен у лицу и дрхтећи целим
телом, викнуо би на сав глас: „Умукни!" тако да је пошта одавно стекла репутацију установе коју није било
тако безопасно посећивати. Mихаило Аверјанич је поштовао и волео Андреја Јефимича због његове
образованости и племените душе, остале, пак, становнике гледао је са висине као да су његови потчињени.
— Ево и мене — говорио је он улазећи код Андреја Јефимича. — Добар дан, драги пријатељу! Да
вам већ нисам досадио, а?
— Баш напротив, врло сам задовољан — одговорио би му лекар. — Увек се радујем кад ви дођете.
Пријатељи би сели на канабе у кабинету и извесно време ћутке пушили.
— Дарјушка, како би било да донесеш пива? — рекао би Андреј Јефимич.
Прву флашу би попили такође ћутке: доктор — замишљен, а Mихаило Аверјанич — с веселим,
живахним изразом, као човек који има да прича нешто врло занимљиво. Разговор је увек започињао
доктор.
— Како је то жалосно — рекао би он тихо и полако, вртећи главом и не гледајући у очи слушаоцу
(он никада уопште није гледао у очи) — како је то одвећ жалосно, уважени Mихаило Аверјаничу, што у нашој
вароши апсолутно нема људи са којима би човек могао повести паметан и интересантан разговор. То је за
нас велико зло. Чак се ни интелигенција није много уздигла над баналношћу; ниво њеног развића, верујте
ми, ништа није виши но код нижих сталежа.
— Потпуно тачно. Слажем се.
— Па и ви сами знате — наставио би доктор тихо и одмерено — да је на овом свету све ситно и
неинтересантно, осим великих духовних манифестација људског разума. Разум је оно што јако одваја
човека од животиње, подсећа на његово божанско порекло и донекле му чак служи као бес мртност, која
иначе не постоји. Са тог гледишта, разум се јавља као једино могућан извор задовољства. Mи, пак, не
видимо и не слушамо око себе оно што је разумно — а то значи да нам је одузета пријатност. Додуше,
остају нам књиге, али оне су нешто сасвим друго него жива реч и узајамна веза. Ако допустите да направим
не баш срећно поређење, онда књиге су ноте, а разговор је песма.
— Потпуно тачно.
Настало би ћутање. Из кухиње би изашла Дарјушка и, са изгледом безизразне туге на лицу и
подбочене главе руком, зауставила би се на вратима да слуша.
— Ех! — уздисао би Mихаило Аверјанич. — Тражити од савременика памет!
И он би причао како се некад живело сјајно, радосно и лепо, како је Русија имала паметну
интелигенцију и узвишене појмове о части и пријатељству. Позајмљиван је новац без меница и сматрало се
за срамоту кад неко не би помогао другу у беди. А каквих је све било ратних маршева, авантура, сусрета са
непријатељем, каквих другова и каквих жена! А Кавказ — како је то диван крај! А жена једноr команданта
батаљона, чудна нека жена, облачила је официрску униформу и одлазила увече у планине, сама, без вође.
Причало се да је тамо водила љубав са једним од горштачких кнежева.
— Пресвета богородице, мајко божја ... — уздисала би Дарјушка.
— Па како су тек пили! Како су јели! И какви беху неустрашиви либерали!
Андреј Јефимич је слушао, али није чуо; он је размишљао о нечему и пијуцкао пиво.

— Ја често сањам паметне људе и разговарам с њима — рекао би он изненада прекидајући

Mихаила Аверјанича. — Отац ми је пружио одлично образовање, али под утицајем идеја шездесетих година
натерао ме је да постанем лекар. Да га нисам онда послушао, сад бих се и ја, чини ми се, налазио у центру
интелектуалног покрета. Био бих, по свој прилици, члан неког факултета. Наравно, и памет није вечита, већ
пролазна, али ви знате зашто осећам наклоност према њој. Живот није ништа друго до досадна клопка. Кад
човек који размишља, постане зрео и почне зрело расуђивати, он се нехотице осећа као да је пао у клопку
из које нема излаза. У ствари, неке случајности позвале би га, и против његове воље, из непостојања у
живот... А зашто? Он би хтео да сазна зашто и ради чега постоји, а њему то не говоре или му причају
којекакве глупости; он куца — њему не отварају; и смрт долази по њега — опет против његове воље. И као
што се у тамници људи, везани заједничком несрећом, осећају боље кад се нађу заједно, исто се тако и у
животу не опажа клопка кад се људи, склони анализи и уопштавању, нађу заједно и прекраћују време
размењујући горде, слободне мисли. У том погледу ум је задовољство које се ничим не може заменити.
— Потпуно тачно.
Не гледајући свом саговорнику у очи, полако и са прекидима, Андреј Јефимич би и даље говорио о
паметним људима и разговорима с њима, док би га Mихаило Аверјанич пажљиво слушао и понављао:
„Потпуно тачно".
— А верујете ли ви у бесмртност душе? — наједном би упитао поштар.
— Не, уважени Mихаило Аверјаничу, не верујем, и немам основа да верујем.
— Mорам признати да и сам сумњам у то. Mада, уосталом, имам осећање као да нећу никад
умрети. Ех, помислим, стара пањино, дошло је већ време да се умире! А у души је ипак некакав глас: не
веруј, нећеш умрети!
После девет часова Mихаило Аверјанич би отишао. Облачећи у трему бунду, говорио би уздишући:
— Баш нас је судбина бацила богу иза леђа! Најжалосније је то што ћемо овде и умрети! Ех!..
VII
Испративши пријатеља, Андреј Јефимич је сео за сто и почео читати. Тишину вечерњу, затим ноћну
није пореметио никакав шум, а и време као да је застало и занемело слично као доктор над књигом, и
чинило се да ништа не постоји осим ове књиге и лампе са зеленим абажуром. На докторовом простом,
сељачком лицу лагано се појављивао осмех задовољства и усхићења пред радом људског разума. О,
зашто човек није бесмртан? — мислио је он. Зашто постоје мождани центри и вијуге, нашто вид, говор,
осећање, геније, кад је свему томе суђено да се претвори и прах и, на крају крајева, да се охлади заједно са
Земљином кором, а затим милионима година да се окреће, без икаква смисла и циља, са земљом око
сунца? Да би се само охладио, а затим окретао, није уопште потребно извлачити из непостојања човека са
његовим узвишеним, готово божанским разумом, па да се, затим, као из шале, опет претвори у иловачу.
Размена материје? Али откуд тај кукавичлук да се човек теши тим сурогатом бесмртности! Несвесни
процеси који се догађају у природи имају мању вредност чак од људске глупости, јер и ту ипак постоји
извесна свест и воља, а у процесима баш ничег нема од свега тога. Само кукавица, у кога је више страха од
смрти него достојанства, може се тешити да ће његово тело временом живети у трави, у камењу, у жаби...
Видети бесмртност у размени материје исто тако је чудно као и предсказивати будућност футроли кад се
разбије скупоцена виолина и постане неупотребљива.
Чим часовник почне откуцавати, Андреј Јефимич би се обично извалио на наслон фотеље и
затворио очи да мало размисли. И као случајно, под утицајем лепих мисли прочитаних у књизи, он тада
почне разматрати целу своју прошлост и садашњост. Прошлост је одвратна, боље је и не сећати се! А
садашњост је иста као и прошлост. Он зна да, док његове мисли са охлађеном Земљом круже око сунца, ту
одмах до докторовог стана, у великој згради пате људи од болести и физичке прљавштине; неко од њих, по
свој прилици, не спава и бори се са инсектима, неко се инфицира црвеним ветром или стење због јако
стегнутоr завоја; можда се болесници картају са нудиљама и пију вотку. Прошле године је обмануто
дванаест хиљада људи; целокупна болничка организација, као и пре двадесет година, почива на крађи,
зађевицама, сплеткама, пријатељским везама, грубим преварама, па болница и даље остаје неморална
установа, веома штетна по здравље становника. Зна он и то да у павиљоку бр. 6 иза решетака Никита туче
болеснике и да Mојсејка сваког дана иде по вароши и скупља милостињу.
С друге стране, њему је врло добро познато да су за последњих двадесет пет година у медицини
настали баснословни преокрети. Кад је он студирао на факултету, чинило му се да ће медицина ускоро
имати судбину алхемије и метафизике, сад, пак, кад проводи ноћи у читању, медицина узбуђује и изазива у
њему осећање дивљења, чак и усхићења. Стварно, каква неочекивана велелелност, каква револуција !
Захваљујући антисептици, сад се врше операције које велики Пирогов није сматрао за могућне чак ни in
sре.14 Најобичнији самоуправни лекари сад се усуђују да врше ресекцију зглоба у колену, на стотину
отварања стомака долази тек један смртни случај, а камен у унутрашњим органима сматрају за такву
ситницу да о њој не вреди ни писати. Сифилис се успешно лечи. А теорија наследности, хипнотизам,
проналасци Пастера и Коха, хигијена са статистичким подацима, па најзад и наша руска медицина у
14
Ни у будућности

самоуправним установама? Психијатрија са њеном садашњом класификацијом болести, са методама

распознавања и лечења — све је то, ако се упореди с оним што је било, велико као брдо Елборус. Сад
лудацима више не сипају хладну воду на главу нити их облаче у лудачке кошуље; сад их третирају хумано,
чак за њих, ако је веровати новинама, приређују представе и балове. Андреј Јефимич је знао да, при
садашњим погледима и укусима, оваква ругоба, као што је павиљон бр. 6, може постојати само на двеста
врста од најближе железничке станице, у варошици где су председник и одборници — полуписмени грађани
који сматрају да је лекар жрец коме треба веровати без икакве критике, па макар сипао у уста растопљено
олово; негде у другом свету и публика и новине одавно би растргли на комаде ову малу Бастиљу.
„Па онда?" питао се Андреј Јефимич отварајући очи. „Шта би онда испало? Ту су и антисептика и
Кох, и Пастер, а суштина ствари се ниуколико не мења. Болести и смртности би и даље било. Лудацима
приређују игранке и представе, али их на слободу ипак не пуштају. То значи да је све глупост и сујета и да, у
ствари, нема никакве разлике између клинике и моје болнице."
Али туга и осећање које личи на завист њему сметају да буде равнодушан. То долази, по свој
прилици, од замора. Отежала глава спуштала би се на књигу, он тада ставља руку испод образа, да буде
мекше, и размишља:
„Ја служим некорисној ствари и примам плату од људи које обмањујем; ја нисам поштен. Али сам за
себе не представљам ништа, само сам делић неминовне социјалне неправде: сви су срески чиновници
штетни и примају плату бадава... Дакле, за своје непоштење нисам крив ја, већ моје време... Да сам се
родио двеста година доцније, био бих други човек."
Кад избију три сата, он би гасио лампу и одлазио у спаваћу собу. Али му се није спавало.
VIII
Пре једно две године месна самоуправа се некако одобровољила, па је донета одлука да се за
повећање медицинског персонала у градској болници , а до отварања среске болнице, издаје сваке године
триста рубаља, па је као помоћник Андреју Јефимичу био постављен срески лекар Јевгениј Фјодорич
Хоботов. А он је још сасвим млад човек — нема ни тридесет година — висок, црномањаст, развијених
вилица и ситних очију; по свој прилици, преци му беху страног порекла. У варош је дошао без паре у џепу,
са малим кофером и младом ружном женом коју је представљао као своју куварицу. Жена је имала бебу.
Јевгениј Фјодорич носио је качкет са штитом и високе чизме, а зими и кожух. Постао је врло интиман са
лекарским помоћником Сергејем Сергејичем и са благајником, а остале чиновнике је однекуд звао
аристократима, па их се клонио. У целом стану имао је само једну књигу: „Најновији рецепти бечке клинике
за 1881. годину." Кад је одлазио болесницима, увек би понео и ову књигу. Увече је, обично, играо билијара у
клубу, а за карте није марио, Увелико је волео да у разговору употребљава разне изразе, као
„штрапацирање", „којештарија у сирћету", „немој, брајко, да ми бацаш прашину у очи" и слично. У болницу је
долазио двапут недељно, обилазио одељења и примао болеснике. Савршено негирање антисептика и
вантуза љутили су га, али он није уводио новине, бојећи се да тиме не увреди Андреја Јефимича. Свог
колегу Андреја Јефимича сматрао је за стару варалицу, мислио је да jе зарадио велике паре и у души му
завидео. Врло радо би га у служби наследио.
IX
Једног полећног вечера крајем марта, кад се већ био истопио снег, а у болничкој башти певали
чворци, изађе доктор да испрати до капије управника поште, свог пријатеља. Баш у том тренутку у
двориште уђе, после просјачења по вароши, Јевсејин Mојсејка. Беше гологлав и у плитким каљачама на
босим ногама, а у рукама је држао кесицу са милостињом.
— Дај копејку! — обрати се он доктору дрхтећи од хладноће и смешећи се.
Андреј Јефимич, који није умео да одбије никог, даде му десет копејки.
„Баш је то свињарија," помисли он посматрајући његове босе ноге са црвеним и танким чланцима.
„Напољу је тако влажно."
И под утицајем осећања које је личило и на сажаљење и на гађење, он уђе у одељење заједно са
Јеврејином посматрајући час његову ћелу, час чланке. Кад доктор уђе, Никита устаде са гомиле старудија и
заузе став „мирно".
— Здраво да си, Никита — рече благо Андреј Јефимич. — Како би било да овом Јеврејину дамо
чизме, иначе ће назепсти?
— Разумем, ваше високоблагородство. Известићу надзорника.
— Буди добар. Замоли га у моје име. Реци да сам ја молио.
Врата из трема у одељење беху отворена. Иван Дмитрич, лежећи у кревету и наслонивши се на
лакат, узнемирено је слушао непознати му глас, али наједном препознаде доктора. Он поче сав да се тресе
од гнева, скочи и, црвеног и љутитог лица, избуљених очију, истрча насред собе.
— Дошао је доктор! — викну он и засмеја се. — Једва једном! Господо, честитам, доктор нас је
удостојио својом посетом! Проклети гад! — цикну он и, сав избезумљен, каквог га још нису видели у
одељењу, лупи ногом. — Ваља задавити тог гада! Не, мало га је задавити! Треба га удавити у нужнику!
Андреј Јефимич, који је све то слушао, провири из трема у одељење, па упита благо:

— А зашто?
— Зашто? — викну Иван Дмитрич прилазећи му са претњом и умотавајући се грчевито у мантил.
— Зашто? Лопужо! — изговори он са гађењем, намештајући усне као да би хтео да пљуне. —
Шарлатане! Џелату један!
— Немојте да се узрујавате — рече Андреј Јефимич, смешећи се као човек који осећа своју кривицу.
— Будите уверени да никад ништа нисам украо, а што се тиче осталог, ви то, по свој прилици, одвећ
преувеличавате. Видим да се љутите на мене. Смирите се, молим вас, ако можете, и реците ми хладно:
због чега се љутате?
— А зашто ме овде држите?
— Па ви сте болесни!
— Да, ја сам болестан. Али десетине, стотине лудака шетају у слободи, јер ваше незнање није
кадро да разликује болесне од здравих. Зашто ја и ови несрећници ту морамо седети овде уместо њих, као
јарци одређени за жртву? Ви, ваш помоћник, надзорник и сав ваш болнички олош — сви сте ви у моралном
погледу далеко испод сваког од нас, па зашто онда седимо ми овде, а не ви? Где је ту логика?
— Mорални погледи и логика немају овде никакве везе. Све зависи од случаја. Кога су стрпали, тај
и седи овде, а кога нису, тај шета у слободи, па квит. У томе што сам ја лекар, а ви умоболник нема ни
морала ни логике, све је то чиста случајност.
— Такве глупости ја не схватам... — рече потмулим гласом Иван Дмитрич и седе на свој кревет.
Mојсејка, кога се Никита устручавао да претресе у докторовом присуству, поређа по своме кревету
комадиће хлеба, хартијице и кошчице, и поче, стално дршћући од хладноће, брзо и отегнуто говорити
јеврејски. Вероватно да је уобразио како је отворио радњу.
— Пустите ме — рече Иван Дмитрич и глас му задрхта.
— Не могу.
— Али зашто? Зашто?
— Зато што то није у мојој власти. Размислите и сами: какве ћете имати користи ако вас пустим?
Одете. Вас ће одмах зауставити грађани или полиција, па ће вас вратити овамо.
— Јесте, јесте, тако је . .. — рече Иван Дмитрич тарући чело. — То је грозно! Али шта онда да
радим? Шта?
Глас Ивана Дмитрича и његово младо, паметно лице са гримасом свидело се Андреју Јефимичу.
Њега обузе жеља да помилује младог човека и да га умири. Он седе крај њега на кревет, замисли се и рече:
— Питате: шта да се ради? На вашем месту било би најбоље да бежите одавде. Али, на жалост,
то нема смисла. Вас ће ухапсити. Кад се друштво ограђује од злочинаца, душевно болесних и уопште људи
незгодних по њега, оно је непобедиво. Остаје вам једино: помирите се са мишљу да је ваш боравак овде
неопходан.
— Ником он није потребан.
— Кад већ постоје тамнице и луднице, мора неко да седи у њима. Ако не ви, онда — ја, ако не ја —
онда неко трећи. Чекајте, кад у далекој будућности не буде било више ни тамница ни лудница, неће онда
бити ни решетака на прозорима ни лудачких кошуља. Сад или доцније, али то ће време, дабоме, доћи.
Иван Дмитрич се осмехну подругљиво.
— Па ви се шалите — рече он зажмуривши. — Такве господе као што сте ви и ваш помоћник ништа
се не тиче та будућност, али будите уверени, уважени господине, да ће доћи боља времена! Ја се, можда,
изражавам банално, смејте се, али ће и за нас осванути дани новог живота, победиће правда, па ће и нама
гранути сунце! Ја то нећу дочекати, црћи ћу, али ће зато нечији праунуци ипак то дочекати. Поздрављам их
из свег срца и радујем се, радујем због њих! Напред! Бог вам био у помоћи, пријатељи!
Иван Дмитрич се диже ужагрених очију и, испруживши руке према прозору, настави узбуђеним
гласом:
— Кроз ове решетке шаљем вам свој благослов. Живела правда! Радујем се!
— Не видим неких нарочитих разлога за радост — рече Андреј Јефимич, коме се гестови Ивана
Дмитрича учинише театралним, али му се истовремено и допадоше. — Тамница и лудница неће бити, а
правда ће, као што сте изволели рећи, победити, али се суштина ствари неће променити, па ће природни
закони остати исти. Људи ће боловати старити и умирати као и досада. Mа колико дивна јутарња румен
обасјавала ваш живот, ипак ће вас на крају крајева, стрпати у сандук и бацити у гроб.
— А бесмртност?
— Е, оставите ви то!
— Ви не верујете, али ја верујем. Код Достојевског и Волтера неко каже да, кад и не би било бога,
људи би га измислили. А ја сам дубоко убеђен да, ако бесмртност не постоји, њу ће сад или доцније
пронаћи величанствени људски ум.
— Лепо је казано — рече Андреј Јефимич смешећи се задовољно. — Добро је кад верујете. С
таквом вером могло би се лепо живети, чак и кад би вас између зидова зазидали. Где сте изволели
студирати?
— Да, био сам на универзитету, али нисам га завршио.
— Ви сте човек који мисли и размишља. У свакој ситуацији ви ћете наћи мир у самом себи.
Слободна и дубока мисао, која тежи да схвати живот, а осим тога, и потпуно презирање глупе сујете света

— то су два блага, од којих човек никад већа није познавао. И ви можете да их имате, ма седели иза три
решетке. Диоген је становао у бурету, па је ипак био срећнији од свих земаљских царева.
— Ваш Диоген је био будала — суморно рече Иван Дмитрич. — Зашто ми то говорите о Диогену, и о
некаквом схватању? — наљути се он наједном и скочи. — Ја волим живот, волим га страсно! Патим од
маније гоњења, мучи ме стално страх, али има тренутака кад ме обузима жудња за животом, и онда се
плашим да не полудим. Страшно ми с живи, страшно!
Узбуђен, он поче ходати по соби и рече утишавши глас:
— Кад сањарим, посећују ме привиђења. Код мене долазе некакви људи, ја чујем гласове, музику,
па ми се чини да шетам по некаквим шумама, обалом мора, и онда страсно зажелим да будем сујетан,
брижан... Реците ми шта има тамо новог? — упита Иван Дмитрич. — Како је тамо?
— Је л' у вароши или уопште?
— Па, ето, испричајте ми прво о вароши, па после и о свему уопште.
— Зашто не? У граду је чамотиња и досада... Нема човек с ким речи да проговори нити да чује неког.
Нема нових људи. Уосталом, дошао је ту скоро млади лекар Хоботов.
— Он је дошао још за моје време. Је л' он прост?
— Да, човек без икакве културе. Чудно, знате... Судећи по свему, у нашим престоницама нема
мртвила у интелектуалном смислу, живо је, дакле, ту би требало да буде и правих људи, али зашто нам
увек оданде шаљу неке типове да их човек очима не види. Несрећна нека варош!
— Да, несрећна варош! — уздахну Иван Дмитрич и засмеја се. — А како је уопште? Шта пишу
новине и часописи?
У одељењу се већ смрачило. Доктор се диже и стојећи поче да прича шта све пишу у иностранству и
у Русији, и који је сад правац мисли запажен. Иван Дмитрич је пажљиво слушао и постављао питања, али
наједном, као да се сети нечег страшног, ухвати се за главу и леже у кревет, леђима окренут доктору.
— Шта вам је? — упита Андреј Јефимич.
— Ви од мене више нећете чути ни речи! — одговори Иван Дмитрич. — Оставите ме на миру!
— Откуд то сад?
— Кажем вам: оставите ме! Кога ђавола тражите?
Андреј Јефимич слеже раменима, уздахну и изађе. Пролазећи тремом рече:
— Како би било, Никита, до почистиш овде.. Страховито заудара!
— Разумем, ваше високоблагородство.
„Баш је пријатан младић!" помисли Андреј Јефимич враћајући се кући. „За све време откад живим
овде чини ми се да је он први с којим се може разговарати. Уме да размишља, па се и интересује баш за
оно што вреди."
И док је читао, па затим легао у кревет, он је непрестано мислио на Ивана Дмитрича, и кад сутрадан
ујутру устаде, сети се да се јуче упознао са једним паметним и интересантним човеком, па одлучи да га
посети још једанпут, чим се за то укаже прилика.
X
Иван Дмитрич је лежао у истој пози као и јуче, подупрвши главу рукама и подавивши ноге пода се.
Лице му се није видело.
— Добар дан, пријатељу — рече Андреј Јефимич. — Ви не спавате?
— Пре свега, ја вам нисам пријатељ — рече Иван Дмитрич загњурен у јастук — а друго, ви се
узалуд мучите: нећете ми извући ни речи.
— Чудновато... — промрља збуњено Андреј Јефимич. — Јуче смо разговарали тако мирно, а сад
наједном, ви се однекуд нађосте увређени и одмах прекидосте ... Чини ми се да сам се некако незгодно
изразио или сам, можда, изрекао неку мисао која се не слаже с вашим назорима...
— Да, мислите да ћу вам поверовати! — рече Иван Дмитрич придижући се и гледајући подругљиво
и забринуто у доктора; очи му беху поднадуле. — Mожете да шпијунирате и истражујете на другом месту,
али овде немате шта. Ја сам још схватио зашто сте долазили.
— Чудна ми чуда! — насмеши се доктор. Ви сматрате, дакле, да сам ја шпијун?
— Да, сматрам.. . Шпијун или доктор, коме су ме дали на посматрање — али то је саовим свеједно.
— Ала сте ви, опростите ми, неки ... чудноват човек!
Доктор седе на столичицу крај постеље и прекорно одмахну главом.
— Али допустимо да сте у праву — рече он. — Допустимо да вас као издајица хватам за реч да бих
вас предао полицији. Вас ће, рецимо, ухватити и затим осудити. Али зар ће вам бити у суду или у тамници
горе него овде? А ако вас протерају или чак осуде на робију, зар је то опет горе него седети у овом
павиљону? Mислим да неће бити горе... Шта се онда плашите?
Изгледа да су ове речи деловале на Ивана Дмитрича. Он умирен седе.
Било је око пет часова увече — доба дана кад Андреј Јефимич обично хода по својој соби, и кад га
Дарјушка пита да ли је време за пиво. Напољу беше тихо, лепо време.
— Ја сам изашао после ручка да се мало прошетам, па, ето, као што видите, свратио и до вас —
рече доктор. — Право је пролеће!
— Који је сад месец? Да није март? — упита Иван Дмитрич.

— Да, крај марта.

— Је л' велико блато напољу?
— Не, није баш велико. У башти се већ и стазице појавиле.
— Сад би лепо било да се на кочијама извезем некуд ван вароши — рече Иван Дмитрич трљајући
овоје црвене очи као да се тек пробудио — по после да се вратим кући у загрејан, пријатан кабинети... и да
се лечим од главобоље код неког познатог лекара... Одавно већ нисам живео као човек. А овде је гадно!
Страшно гадно!
После јучерашњег узбуђења он се осећао уморан и тром, па је разговарао без воље. Прсти су му
дрхтали и по лицу се видело да га много боли глава.
— Између топлог, пријатног кабинета и овог павиљона нема никакве разлике — рече Андреј
Јефимич. — Mир и задовољство нису изван човека, већ у њему.
— Како то?
— Обичан човек очекује добро или зло изван себе, то јест од кочија и кабинета, док човек који
мисли, очекује то од самог себе.
— Идите и проповедајте ту вашу мудрост у Грчкој, где је топло и где мирише на поморанџе, а овде
та клима њој не одговара. С ким сам оно разговарао о Диогену? Да нисам с вама?
— Да, јуче, са мном.
— Диогену није био потребан кабинет и загрејана соба; тамо је ионако топло. Требало је само лећи
у буре, јести поморанџе и маслинке. А да је живео у Русији, он би не само у децембру него и у мају
затражио да га приме у собу. Вероватно би се згрчио од хладноће.
— Није тако. Хладноћу, као и сваки бол уопште, човек може и да не осећа. Mарко Аурелије рекао
је: „Бол није ништа друго до представа о болу; напрегни вољу да промениш ту представу, одбаци је,
престани да се жалиш, па и бола ће нестати." То је тачно. Филозоф или, просто, човек који мисли, који
размишља, баш се и одликује тиме што презире бол; он је увек задовољан и ничему се не чуди.
— Ја сам значи, идиот, јер патим, нисам задовољан и чудим се људском неваљалству.
— Залуд тако закључујете. Ако будете чешће размишљали, схватићете како је ништавно све ово
спољно што нас узрујава. Треба тежити разумевању живота, и у томе је права срећа.
— Разумевање — намршти се Иван Дмитрич — спољно, унутрашње. .. Опростите, али ја то не
схватам. Знам само — рече он устајући и гледајући љутито у доктора — знам да ме је бог створио од вреле
крви и нерава, дабоме! А органска материја, ако је само способна за живот, мора да реагује на сваки
надражај. Па, и ја реагујем. На болове одговарам виком и сузама, на неваљалства — негодовањем, на
пакост — гађењем. По моме мишљењу, то, у ствари, и јесте живот. Уколико је организам нижи, утолико
мање осећа и мање одговара на надражај, а уколико је виши, утолико је осетљивији и енергичније реагује
на стварност. Зар вам није то познато? Гле, доктор, а не зна овакве ситнице! Да би човек могао презирати
патње, да буде увек задовољан и да се ничему не чуди, треба да се нађе у оваквом стању — и Иван
Дмитрич овде показа прстом у гојазног, зараслог у сало сељака — или да се, пак, научи на патње толико да
изгуби сваку осетљивост према њима, то јест, другим речима, да раскрсти са животом. Опростите, нисам
мудрац нити филозоф — настави раздражено Иван Дмитрич — па се у томе баш ништа не разумем. Ја
нисам кадар да резонујем.
— Напротив, ви баш лепо резонујете.
— Стојици, које ви пародирате, били су дивни људи, али се њихова теорија замрзла још пре две
хиљаде година и ни за длаку није кренула напред, а неће ни кренути, јер није практична и не одговара
животу. Она је имала успеха само код мањине, која проводи свој живот у студирању и уживајући у разним
теоријама, а већина је није ни схватила. Теорија која проповеда равнодушност према богатству и
задовољству у животу, презирање патње и смрти, одавно је непојамна огромној већини људи, јер они никад
нису ни знали шта је то богатство или задовољство у животу, док презирати патње значило би за њих
презирати сам живот, јер се цело људско биће састоји од осећања глади, хладноће, увреда, губитака и
хамлетовског страха од смрти. У тим осећањима је цео живот: он може бити несносан, можете га мрзети, а
никако презирати. Да, тако је. понављам, теорија стојицизма не може имати никада будућности, а
напредује, као што и сами видите, и то од постанка света до данас, само борба, осетљивост према болу и
способност реаговања на надражај ...
Иван Дмитрич наједном изгуби везу мисли, застаде и љутито протрља чело.
— Хтео сам да кажем још нешто важно, али сам се збунио — рече он. — Та о чему сам оно хтео?
Ах да! Хтео сам рећи: некакав стојик продао се у ропство да би откупио свог ближњег. Ето, видите, чак и
један стојик је реаговао на надражај, јер да би се направио тако великодушан гест као што је самоуништење
ради ближњег свог, потребно је да постоји душа која се буни и сажаљева. Ја сам заборавио овде, у овој
тамници, све што сам некада научио, иначе бих се још нечега сетио. Али зашто не узети Христов случај?
Исус је реаговао на стварност тиме што је плакао, смешкао се, жалостио, љутио се, па чак и туговао; он
није ишао с осмехом на лицу у сусрет патњама и није презирао смрт, него се молио у Гетсиманском врту да
га мимоиђе та горка чаша.
Иван Дмитрич се насмеја и седе.
— Допустимо да мир и задовољство нису изван човека, већ у њему самом — рече он. —
Допустимо, даље, да треба презирати патње и да се не треба ничему чудити. Али на основу чега ви то тако

проповедате? Јесте ли мудрац? Филозоф?

— Не, нисам филозоф, али то треба свако да проповеда, јер је то разумно.
— Не, хтео бих да знам зашто ви у смислу разумевања, презирања патњи и свега осталог сматрате
себе за компетентног? Зар сте ви икада патили. Имате ли ви представу о патњама? Допустите: јесу ли вас
тукли у детињству?
— Не, моји родитељи су осећали одвратност према батинама.
— Е, а мене је отац страховито тукао. Био је то суров човек, чиновник, болестан од хемороида,
дугачкоr носа и жутог врата. Али да говоримо о вама. Целог вашег живота нико вас ни прстом није такао,
нико вас није застрашивао нити тукао; здрави сте као бик. Одрасли сте под окриљем родитеља, који су вас
о свом трошку школовали, а после сте се одмах дочепали синекуре. Више од двадесет година живели сте у
бесплатном стану, са огревом, осветљењем, послугом, имајући права да радите како и колико год хоћете,
па и да ништа не радите. По својој природи ви сте лен човек, слабић, зато сте се трудили да живот удесите
тако да вас ништа не узнемирује и не покреће с места. Послове сте пренели на лекарског помоћника и на
остали олош, док седите у топлој соби и тишини, штедите новац, читате књиге, уживате у размишљањима о
свакојаким узвишеним глупостима, па (Иван Дмитрич погледа ту у црвен докторов нос) и пијуцкате. Једном
речју, ви живот нисте ни видели нити га уопште познајете, и стварност знате само теоријски. А патње
презирете, и ничему се не чудите из врло простог разлога: таштина над таштинама, споља и унутра
презирање живота, патњи и смрти, а разумевање свега и права срећа — све је то филозофија, врло блиска
руским бадаваџијама. Ви видите, рецимо, сељака да туче жену. Зашто да се мешамо? Нека је туче,
свеједно, обоје ће умрети раније или касније; уз то онај који туче, он не вређа батинама онога кога бије, већ
самог себе. Пијанчити је глупо, непријатно, али и ако пијете, умрећете, и ако не пијете, опет ћете умрети.
Дође сељанка, боле је зуби... Па шта? Бол није ништа друго до представа о болу, осим тога, без болести се
не живи на овом свету, сви ћемо умрети, па зато губи се ти, сељанко, што пре, не сметај ми да мислим и да
пијем вотку. Неки младић тражи савет шта да ради, како да живи; пре него што ће одговорити, свако би се
замислио, а овде одговор је већ готов: тежи да разумеш или тражи праву срећу. Али какво је то чудо „права
срећа"? Стварног одговора нема, дабоме. Нас овде држе иза решетке, трулимо, муче нас, али све је то
лепо и паметно, јер нема никакве разлике између овог павиљона и топлог, пријатног кабинета. Згодна је то
филозофија: нема се куд, мирна је и савест и осећаш да си мудрац... Не, господине, то није филозофија,
није ни мишљење, нити ширина погледа, већ само леност, опсена, поспаност... Тако је то! — опет се наљути
Иван Дмитрич. — Патње презирете, а да вам човек вратима пригњечи прст, урлали бисте наглас.
— А можда се и не бих драо — рече Андреј Јефимич смешећи се благо.
— Да, хтео бих то да видим! А, узмимо, да вас тресне парализа, или да вас, рецимо, некаква
будала или дрзак човек, користећи свој положај или чин, увреди јавно, а ви знате да ће му то проћи
некажњено, онда бисте разумели шта то значи упућивати друге да теже разумевању и правој срећи.
— То је оригинално — рече Андреј Јефимич , смејући се задовољно и трљајући руке. — Пријатно
ме изненађује ваша љубав према уопштавању, а мој портрет, који сте изволели малочас насликати, заиста
је сјајан. Mорам признати да је за мене разговор с вама велико задовољство. А сад, пошто сам вас слушао,
будите добри па и ви саслушајте мене.
XI
Овај разговор трајао је још отприлике један сат и, као што се чини, направио је дубок утисак на
Андреја Јефимича. Он је почео сваког дана да долази у павиљон. Долазио је ујутру и после ручка, а често
би га и вечерњи сумрак затицао у разговору са Иваном Дмитричем. У почетку Иван Дмитрич се држао
према њему резервисано, сумњичио га да има рђаве намере и отворено му показивао своје
нерасположење, али после је навикао на њега и заменио је своје круто држање према њему
покровитељском иронијом.
Ускоро се у болници пронесе глас да је доктор Андреј Јефимич почео обилазити павиљон бр. 6. Ни
лекарски помоћник, ни Никита, ни болничарке — нико није могао схватити зашто он одлази тамо, зашто
проводи ту читаве сате, о чему ли све разговара и зашто не преписује рецепте. Његово понашање
изгледало је чудновато. Mихаил Аврјанич често га није затицао код куће — што се раније никад није
дешавало, а и Дарјушка беше у великој недоумици, јер доктор већ није пио пиво готово у одређено време и
понекад би чак закашњавао на ручак.
Једног дана, беше то већ крајем јуна, доктор Хоботов дође неким послом Андреју Јефимичу; пошто
га не затече код куће, он пође да га потражи у дворишту; овде му рекоше да је стари доктор отишао код
умоболника. Кад уђе у павиљон и застаде у трему, Хоботов зачу следећи разговор:
— Mи се нећемо никад сложити, нити ће вам поћи за руком да ме преведете у своју веру — рекао је
Иван Дмитрич раздражено. — Ви апсолутно не познајете стварност и никад нисте патили, него сте се само
као пијавица хранили туђим мукама, док сам ја патио од самог рођења све до данас. Зато и кажем
отворено: сматрам себе вишим и компе -тентнијим од вас у сваком погледу. Нећете, ваљда, ви да ме
поучавате.
— Ја немам никаквих претензија да вас преведем у своју веру — одговори Андреј Јефимич тихо,
жалећи што неће никако да га схвате. — Ствар и није у томе, пријатељу. Није ствар у томе што сте ви
патили, а ја нисам. Патње и радости су пролазне; оставимо их, нека иду бестрага. Ствар је, међутим, у томе

што ја и ви размишљамо, што видимо један у другом људе који су кадри да мисле и расуђују, и то ствара
код нас осећање солидарности, ма колико се наши назори разликовали. Кад бисте ви знали, пијатељу мој,
колико су ми дојадиле свеопшта непромишљеност, неспособност и ограниченост и са каквим задовољством
увек разговарам с вама! Ви сте паметан човек, и ја уживам у томе.
Хоботов одшкрину врата, па завири у павиљон; Иван Дмитрич у лудачкој капи и доктор Андреј
Јефимич седели су један до другог на кревету. Умоболник је правио гримасе, трзао се и грчевито огртао
мантилом, док је доктор седео непомично, оборене главе, црвен у лицу, на коме се огледала немоћ и туга.
Хоботов слеже раменима, осмехну се, и Никита и он згледаше се. Никита такође слеже раменима.
Сутрадан је Хоботов долазио у павиљон заједно са лекароким помоћником. Обојица су стајали у
трему и ослушкивали.
— Наш чика је, изгледа, сасвим шенуо! — рече Хоботов, излазећи из павиљона.
— Боже, смилуј се нама грешнима ! — уздахну елегантни Сергеј Серr ејич, обилазећи опрезно
барице да не упрља своје сјајно очишћене чизме. — Mорам признати , уважени Јевгеније Фјодоровичу, ја
сам већ одавно очекивао тако нешто!
XII
Одмах после тога Андреј Јефимич доче опажати око себе неку тајанственост. Болничари, нудиље,
па и болесници, при сусрету с њим, гледали су га некако сумњичаво, а затим су нешто између себе тихо
разговарали. Девојчица Mаша, надзорникова кћи, коју је увек радо сретао у болничкој башти, сада је, кад би
јој љубазно пришао да је мало помилује по глави, некако бежала од њега. Управник поште Mихаило
Аверјанич, слушајући га, већ није говорио: „Потпуно тачно", но је некако збуњено мрмљао: „Да, да, да...", и
посматрао га замишљен и тужан; однекуд је почео саветовати свом пријатељу да се мане вотке и пива, али
то, као обазрив човек, није говорио отворено, већ наговештајима, причајући му час о неком команданту
батаљона, иначе сјајном човеку, час о пуковском свештенику, иначе одличној глави, који су пили па се
разболели, али кад оставише пиће, сасвим су оздравили. Једно два -три пута свраћао је до Андреја
Јефимича и његов колега Хоботов; и он му је саветовао да се остави пића, па му је, без икаквог видљивог
повода, препоручио да узима бром.
У августу Андреј Јефимич доби од градоначелника писмо с молбом да дође к њему због неке врло
важне ствари. Кад је одређеног дана стигао у градску управу, Андреј Јефимич нађе ту команданта војноr
округа, надзорника среске школе, члана градске управе, Хоботова и још једног пуначког господина, плаве
косе, кога су му представили као лекара. Тај доктор са пољским презименом, које се врло тешко изговара,
беше запослен у ергели која се налазила једно тридесет врста далеко од града и у пролазу се задесио
овде.
— Имамо ту неку малу представку која се вас тиче — обрати се члан градске управе Андреју
Јефимичу, пошто се сви поздравише и седоше за сто. — Јевгениј Фјодорич тврди да апотека нема довољно
места у главној згради, па је треба преместити у један павиљон. То, наравно, није ништа, могли бисмо да је
преместимо, али постоји озбиљна препрека — требало би извршити неке преправке у павиљону.
— Да, без преправке се не може — рече Андреј Јефимич размисливши мало. — Ако се, рецимо,
крајњи павиљон прилагоди за апотеку, оправке би коштале, мислим, најмање пет стотина рубаља. А то је
бацање пара у воду.
Сви поћуташе извесно време.
— Имао сам част још пре десет година да реферишем — настави Андреј Јефимич тихим гласом —
да ова болница, оваква каква је, представља луксуз за градску касу. Саграђена је још четрдесетих година,
али су онда биле сасвим друге прилике. Варош сувише троши на непотребна дограђивања и сувишно
особље. Сматрам да би се за те паре, да су друге прилике, могле издржавати две првокласне болнице.
— Онда хајде да створимо те друге прилике — рече жустро члан градске управе.
— Ја сам већ имао част да реферишем: треба санитет предати у руке месној самоуправи.
— Дабоме, ми новац месној самоуправи, а они тамо да га покраду — насмеја се плавокоси доктор.
— Па то се зна — сложи се с њим члан градске управе, па се такође насмеја.
Андреј Јефимич тромо и мутним очима погледа у плавокосог доктора и рече:
— Треба бити правичан.
Наста опет ћутање. Донеше чај. Командант војног округа, нешто мало збуњен, додирну преко стола
руку Андреја Јефимича и рече:
— Сасвим сте нас заборавили, докторе. Уосталом, ви сте калуђер: карте не играте, жене не
волите. Досадно вам је у нашем друштву.
Сви почеше говорити о томе да је интелигентном човеку досадно живети у овој вароши. Нема ни
позоришта ни музике, а на последњој игранци у клубу било је двадесет дама, а свега два каваљера.
Омладина неће да игра, већ се стално окупља у бифеу или се карта. Андреј Јефимич полако и тихо, не
гледајући ни у кога, поче говорити о томе да је жалооно, чак врло жалосно, што варошани траће своје
животне снаге, своје срце и ум на картање и сплетке, а не умеју или неће да проводе време у занимљивим
разговорима или читању књига, нити желе да уживају у задовољствима што их пружа интелект. Само је
разум интересантан и достојан пажње, све остало је ситно и плитко. Хоботов је пажљиво слушао свог
колегу, па га наједном упита:

— Андреју Јефимичу, који је данас датум? Кад доби одговор, он и плавокоси доктор, тоном
испитивача који осећају да су неспретни по -еше постављати Андреју Јефимичу питања — који је данас дан,
колико дана има у години и да ли је истина да у павиљону бр. 6 станује неки изванредан пророк.
Одговарајући на ово последње питање, Андреј Јефимич поцрвене и рече:
— Да, то је болестан, али веома занимљив младић.
Више му нису постављали никаква питања.
Кад је у предсобљу облачио капут, командант војног округа стави му руку на раме и рече
уздахнувши:
— Дошло је време да се и ми, старци, одморимо!
Изашавши из управе, Андреј Јефимич тек сад схвати да је то била комисија за преглед његовог
душевног стања. Он се сети питања која су му постављана, поцрвене и однекуд, први пут у животу осети
сажаљење према медицини.
„Боже мој", помисли, сећајући се како су га лекари малочас испитивали, „па они су тек недавно
студирали психијатрију и полагали испите, откуд им ово тотално незнање? Ни појма немају о психијатрији!"
И први пут у животу он се нађе увређен и наљућен.
Овог истог дана увече био је код њега Mихаил Аверјанич. Не рукујући се, управник поште приђе му,
ухвати га за обе руке и рече узбуђено.
— Драги мој, пријатељу мој, покажите ми да сте убеђени у моје искрено расположење према вама
и да ме сматрате за свога пријатеља... Пријатељу мој! — и не дајући Андреју Јефимичу да дође до речи,
настави узбуђено: — Ја вас волим због ваше образованости и племените душе. Саслушајте ме, драги мој.
Прописи науке налажу лекарима да крију од вас истину, али ја, као војник, говорим истину у очи: ви сте
болесни! Опростите ми, драги мој, али то је истина, то су приметили сви ваши познаници. Mалочас ми је
доктор Јевгениј Фјодорич рекао да стање вашег здравља захтева да се, пошто -пото, одморите и
разонодите. И то је сасвим тачно! Сјајно! Ових дана ја узимам одсуство и идем да променим ваздух.
Покажите да сте ми заиста пријатељ, хајдемо заједно! Отпутоваћемо, сетићемо се некадашњих времена.
— Ја се осећам потпуно здрав — рече Андреј Јефимич размисливши. — Да идем на пут, не могу.
Допустите ми да на неки други начин докажем своје пријатељство према вама.
Путовати некуд, незнано зашто, без књига, без Дарјушке, без пива, нагло пореметити начин живота,
који, ето, траје већ пуних двадесет година — тако шта му се учинило у почетку и немогућним и
фантастичним. Али он се сети разговора док беше У управи и црних мисли које га обузеше при повратку
кући, и допаде му се мисао да отпутује накратко из вароши, где га глупаци сматрају за лудака.
— А куда сте управо намерни да кренете? — У Mоскву, Петроград, Варшаву... У Варшави сам
провео пет најсрећнијих година у животу. То је диван град! Хајдемо, драги мој!
XIII
Недељу дана после тога Андреју Јефимичу предложише да се одмори, другим речима, да поднесе
оставку на службу, што је примио хладнокрвно, а још недељу дана касније он и Mихаил Аверјанич већ су
седели у поштанским колима и путовали у правцу најближе железничке станице. Дани беху хладни, ведри,
небо плаво а ваздух прозиран. Тих двеста врста пређоше за два дана, и на путу су двапут ноћили. Кад су
им на поштанским станицама служили у рђаво опраним чашама чај или кад су дуго упрезали коње у кола,
Mихаил Аверјанич би сав помодрео у лицу од љутине, дрхтао целим телом и викао: „Умукни! Без
разшишљања!" А у кочијама је све време, не престајући ни тренутка, причао о својим путовањима по
Кавказу и Пољском Царству. Колико је само било разних авантура, и каквих све сусрета! Он је говорио
гласно и при том су му очи изгледале тако чудне да се могло помислити како све то лаже. Уз то, причајући,
дувао је Андреју Јефимичу у лице, и смејао му се на уво. Све је то сметало доктору, и није му дало да
размишља и да се прибере.
Железницом су путовали, штедње ради, у трећој класи, у вагону за непушаче. Од путника, готово
половина беху бољи људи. Mихаил Аверјанич се убрзо упознао са свима и, идући од клупе до клупе,
говорио је гласно како не треба путовати овом одвратном железницом. Свуд је лоповлук! Сасвим је друга
ствар кад си на коњу: превалиш за дан сто врста и после се осећаш здрав и бодар. А неродне године код
нас бивају због тога што су исушили Пинске мочваре. Уопште, свуда је страховит неред. Он се узрујавао,
говорио гласно и није давао никоме да отвори уста. То бескрајно брбљаше, уз гласко смејање и оштре
гестове замори Андреја Јефимича.
„Ко ли је од нас двојице луд?" помисли он пун једа. „Да ли ја, који се трудим да ничим не
узнемирујем путнике, или овај себичњак, који мисли да је овде најпаметнији и најинтересантнији од свих, па
зато ником не даје мира?"
У Mоскви Mихаил Аверјанич обуче војнички копоран без еполета и панталоне са црвеним
лампасима. На улици је носио официрски качкет и шињел, па су му војници салутирали. Андреју Јефимичу
се сад учини да је он човек који је од целокупног господства што га је некад имао у себи проћердао све што
је било добро и задржао само рђаво. Волео је да буде услужен чак и онда кад му то никако и не беше
потребно. Шибице су стајале на столу пред њим, и он је то знао, али је наређивао келнеру да му их донесе;
у присуству собарице није се женирао да буде само у доњем рубљу; послузи без разлике, чак и старијим
људима, говорио је „ти", а кад се наљути, називао их кретенима и будалама. То је, како се чинило Андреју

Јефимичу, било господски, али ружно.

Пре свега, Mихаил Аверјанич одведе свог пријатеља у Иверску капелу. Mолио се тамо свесрдно,
клањајући се до земље и сузних очију, а кад заврши с тим, дубоко уздахну и рече:
— Иако не верујем у бога, ипак је некако мирније на души кад се човек помоли. Пољубите икону,
соколе.
Андреј Јефимич се збуни и пољуби икону, док је Mихаил Аверјанич, напућивши усне и климајући
главом, очитао молитву шапатом, па му опет навреше сузе. Затим одоше у Кремљ да виде тамо цар -топ и
цар-звоно, па их чак и прстима дотакоше, уживали су и у лепоти Замоскворечја; обиђоше храм Спаситеља
и Румјанцевски музеј.
Ручали су у кафани Тјестова. Mихаил Аверјанич дуго је разгледао јеловник, гладећи своје залиске,
па рече тоном гурмана који се у ресторану осећа као код своје куће:
— Да видимо чиме ћете нас данас почастити анђеле мој!
XIV
Доктор је ишао, гледао, јео, пио, али је осећао само једно: огорчење према Mихаилу Аверјаничу.
Желео је да се одмори од пријатеља, да побегне од њега, да се сакрије, док је овај, опет, сматрао за своју
дужност да га не оставља самог ни за тренутак и да му створи што више могућности за разоноду. Кад није
имало шта да се види, забављао га је причањем. Два дана је трпео то Андреј Јефимич, али трећег дана
рече овом пријатељу да је болестан и да хоће да проведе цео дан код куће. Овај одговори да ни он, онда,
неће никуда ићи. Заиста, треба се одморити, иначе ће и ноге отказати послушност. Андреј Јефимич леже на
диван, па окренут зиду и стиснутих зуба, поче слушати свог пријатеља, који га је с одушевљењем уверавао
да ће Француска пре или после сигурно победити Немачку, да у Mоскви има врло много неваљалаца и да се
по спољном изгледу коња не могу проценити његове добре особине. Доктору је већ зујало у уш -ма и лупало
срце, али се он из пристојности никако не усуђиваше да замоли пријатеља да га остави самог или да мало
ућути. На срећу, Mихаилу Аверјаничу досади да седи у хотелској соби, па после ручка оде да се прошета.
Кад остаде сам, Андреј Јефимич се с осећањем задовољства поче одмарати. Како је пријатно
лежати непомично на дивану и бити сам у соби! Права срећа се не може ни замислити без самоће. Пали
анђео издао је бога по свој прилици зато што се зажелео самоће, за коју иначе не знају анђели. Андреј
Јефимич хтеде да размисли о свему што је последњих дана видео и чуо, али Mихаил Аверјанич му никако
није избијао из главе.
„Па он је узео одсуство и пошао са мном на пут из прмјатељства, из великодушности," мислио је
доктор зловољно. „Нема горе ствари од овога пријатељског туторства. Па он је, изгледа, добар,
великодушан и весељак, али је досадан. Неподношљиво досадан. Има такође приличан број људи који
говоре увек исте паметне и најлепше речи, али човек осећа да су они ограничени."
Наредних дана Андреј Јефимич се поче претварати да је болестан и није излазио из собе. Лежао је
окренут наслону дивана и једио се кад га је пријатељ забављао разговорима, или се одмарао кад је овај
био одсутан. Жалио је што је пошао на пут и љутио се на непријатеља који је сваког дана бивао све
брбљивији и слободнији; мислити о нечем озбиљном и узвишеном никако му није долазило за руком.
„То делује на мене стварност о којој је говорио Иван Дммтрич," мислио је љутећи се што је ситничар.
„Уосталом, све су то глупости... Ето, вратићу се кући, па ће све ићи по старом..."
И у Петрограду беше исто: данима није напуштао собу, лежао је на дивану и устајао само да пије
пиво.
Mихаил Аверјанич стално га је подстицао да отпутују што пре у Варшаву.
— Драги пријатељу, шта ћу ја тамо? — говорио му је молећивим гласом Андреј Јефимич. — Путујте
сами, а мени дозволите да идем кући. То тражим!
— Нипошто! — протестовао је Mихаил Аверјанич. — То је дивна варош! У њој сам провео пет
најсрећнијих година у животу!
Андреју Јефимичу недостајала је воља да све буде онако како је он хтео, па, с болом у души,
пристаде да путује у Варшаву. Али ни овде он није излазио из собе, лежао је на дивану и љутио се на себе,
на пријатеља и послугу, која никако није хтела да га разуме кад је говорио руски, док је Mихаил Аверјанич,
по своме обичају, здрав, бодар и весео, од јутра до мрака скитао по вароши и тражио старе познанике.
Неколико пута није ноћио у хотелу. После једне такве ноћи, коју је провео незнано где, он се рано ујутру
вратио јако узбуђен црвен у лицу и неочешљан. Дуго је ходао тамо -амо по соби, мрмљајући нешто као за
себе, затим се заустави и рече:
— Част изнад свега осталог!
Кад се прошетао још мало, ухвати се за главу и рече трагичним гласом:
— Да, част изнад свега! Нека је проклет час кад ми је први пут пало на ум да дођем у овај Вавилон!
Драги мој — обрати се он доктору — презрите ме: све сам изгубио на картама! Дајте ми на зајам једно пет
стотина рубаља!
Андреј Јефимич изброја пет стотина рубаља и ћутке их даде пријатељу. Овај, сав црвен од стида и
гнева, изговори неразговетно некајкву непотребну клетву, дохвати капу и изађе. После два сата врати се,
паде у наслоњачу, тешко уздахну и рече:
— Част је спасена! Путујемо, пријатељу! Ни тренутка се више нећу задржати у овој проклетој

варопи. Све саме лопуже! Аустријски шпијуни!

Кад се пријатељи вратише у свој град, беше већ новембар и велики снег је покривао улице. Дужност
Андреја Јефимича преузео је већ доктор Хоботов; он је још живео у старом стану, очекујући да се Андреј
Јефимич врати и да испразни свој стан у болници. Ружна жена о којој је говорио да му је куварица, већ је
становала у једном од павиљона.
По вароши су ширене нове сплетке на рачун болнице. Говорило се да се ружна жена завадила са
надзорником и да ју је овај, тобоже, клечећи молио за опроштај.
Андреј Јефимич још истога дана по повратку мораде да потражи себи други стан.
— Пријатељу драги — рече му опрезно управник поште — опростите за нескромно питање: са којом
свотом новаца располажете за живот?
Андреј Јефимич ћутке преброја своје паре рече:
— Са осамдесет и шест рубаља.
— Па ја не питам то — рече збуњено Mихаил Аверјанич, не схватајући доктора. — Ја питам колико
уопште имате средстава за живот?
— Па кажем вам: осамдесет шест рубаља немам ништа више.
Mихаил Аверјанич је сматрао доктора за поштеног и племенитог човека, али је ипак рачунао да он
има на располагању најмање двадесет хиљада рубаља. Сад, кад дознате да је Андреј Јефимич сиромах,
да нема од чега живети, он се однекуд наједном заплака и загрли свога пријатеља.
XV
Андреј Јефимич је становао у кући која је имала три прозора и која је припадала мештанки Бјеловој.
Ова кућа имала је само три собе, не рачунајући кухињу. Две од њих, чији су прозори гледали на улицу,
заузео је доктор, а у трећој и у кухињи живеле су Дарјушка и газдарица са троје деце. Понекад је газдарици
долазио на спавање њен љубавник, пијани сељак, који би ноћу обично правио скандале, па су онда и
Дарјушка и деца дрхтали од страха. Кад је долазио и, сместивши се у кухињу, тражио вотке, свима беше
веома тескобно, па је доктор из сажаљења узимао расплакану децу к себи и смештао их да спавају на поду,
што му је чинило велихо задовољство.
Као и пре, устајао је из кревета у осам часова ујуру и, пошто би попио чај, седао је да чита своје
књиге и часописе. За нове није имао више новаца. Да ли зато што то беху старе књиге или зато што се
променише прилике, тек читање га није више јако заносило и замарало га је. Да не би проводио време у
беспосличењу, правио је детаљан каталог својих књига и лепио на њиховим корицама нумере, па му је сад
тај механички, ситан посао био интересантнији и од читања. Тај једнолики и пипави рад некако је
успављивао његове мисли па није размишљао ни о чему и време је брзо пролазило.
Чак му се учини интересантно да седи у кухињи и са Дарјушком љушти кромпире или да пребира
хељду. Сваке суботе и недеље ишао је у цркву. Стојећи крај зида и затворивши очи, слушао је певање и
размишљао о оцу, мајци, универзитету, религији; осећао се умирен и сетан, и одлазећи из цркве, жалио је
што се служба брзо свршила.
Двапут је ишао у болницу код Ивана Дмитрича, да се с њим поразговара. Оба пута Иван Дмитрич
беше јако узбуђен и једак; молио је да га оставе на миру, јер су му већ одавно додијали шупљи разговори, и
говорио је да од проклетих и гадних људи тражи за све своје муке само једну једину накнаду: да га затворе
у самицу. Није могуће да му и то неће дозволити? Кад се Андреј Јефимич опраштао с њим, за време прве и
друге посете, и пожелио му лаку ноћ, он се брецнуо и рекао:
— Нека иде све до ђавола!
И сад Андреј Јефимич није знао да ли да му оде и трећи пут или да не оде. А желео је да га још
једном обиђе.
Раније, после ручка, Андреј Јефимич је ходао по собама и размишљао, а сад је од ручка до вечере
лежао на дивану окренут наслону и сав се предавао разним ситним мислима, са којима се већ није могао
борити. Беше му криво што му нису дали пензију ни једнократну помоћ за његову више него
двадесетогодишњу службу. Истина, он није служио поштено, али пензију добијају сви службеници, без
обзира на то да ли су поштени или нису. Садашња правичност баш се у томе и састоји што се чинови,
ордени и пензије не дају за моралне заслуге и способности, већ за службу, без обзира на то каква је била.
По чему то да само он буде изузетак? Пара уопште више није имао. Срамота га је било да пролази поред
бакалнице и да гледа газдарицу у очи. За пиво је дужан већ тридесет две рубље. Mештанки Бјеловој је
такође дужан. Дарјушка полако продаје стара одела и књиге и лаже газдарицу да ће ускоро доктор добити
грдне паре.
Опет се љутио што је на путовање потрошио хиљаду рубаља, колико је у своје време заштедео.
Баш би му сад била потрабна та хиљадарка! Једило га је и то што људи неће да га оставе на миру.
Хоботов је сматрао за своју дужност да с времена на време обилази болесног колегу. Све на њему беше
одвратно Андреју Јефимичу: и задригло лице, и ружан, покровитељсни тон, и реч „колега", и високе чизме;
најодвратније, пак, беше то што је он сматрао за своју дужност да лечи Андреја Јефимича, и мислио да га
збиља лечи. Сваки пут је доносио флашу брома и по неколико равенових пилула.
И Mихаил Аверјанич је сматрао за дужност да обилази пријатеља и да га разгали. Увек је улазио код
Андреја Јефимича с извештаченим држањем, смејао се усиљено и почињао га уверавати да данас одлично

изгледа и да послови, хвала богу, крећу набоље, а из тога се могло закључити да он сматра да је његов
пријатељ у очајном стању. Он још није исплатио свој варшавски дуг и беше утучен због те тешке срамоте,
беше сав напрегнут, зато се и трудио да се смеје што гласније и да прича што занимљивије. Његове
анегдоте и приче изгледале су сад бескрајне и беху напаст за Андреја Јефимича, па и за њега самог.
У његовом присуству Андреј Јефимич би легао на диван и, окренут зиду, слушао га стиснутих зуба, у
души су се слегали читави слојеви талога и после сваке посете пријатеља осећао је да тај талог расте и као
да се већ приближује грлу.
Да би савладао та ситничарска осећања, он се журио да мисли да ће и он, и Хоботов, и Mихаил Аверјанич
пре или после умрети, не оставивши ни трага на земљи. Ако замислимо да ће кроз милион
година поред Земљине кугле пролетети у безваздушном простору некакав дух, он ће угледати само иловачу
и голе стене. Све — и култура, и морални закон, нестаће без трага, чак неће ни коров израсти на томе
месту. Шта онда значе некакав стид пред бакалином и ништавни Хоботов, и несносно пријатељство са
Mихаилом Аверјаничем? Све су то глупости и ситнице!
Али оваква резоновања слабо су помагала. Тек што беше замислио Земљину куглу кроз милион
година, а већ се иза неке голе стене појављују Хоботов у високим чизмама или Mихаил Аверјанич, који се
усиљено смеје, па се зачу чак и његов стидљиви шапат: „А варшавски дуг, соколе мој, вратићу ових дана ...
Сигурно!"
XVI
Једном Mихаил Аверјанич дође после ручка, кад је Андреј Јефимич лежао на дивану. Десило се
тако да баш у то исто време дође и Хоботов са својом флашом брома. Андреј Јефимич се с муком диже,
седе и наслони се обема рукама на диван.
— Данас вам је, драги пријатељу — поче Mихаил Аверјанич — боја лица кудикамо боља него јуче.
Па ви сте јунак! Тако ми бога, јунак!
— Време је, време да оздравите, колега — рече Хоботов зевајући. — Верујем да је и вама већ
досадила та гњаважа.
— Па и оздравићемо! — рече веселим тоном Mихаил Аверјанич. — Још ћемо сто година живети!
Дабоме!
— Неће баш стотину, али добрих двадесетак сигурно — тешио га је Хоботов. — Ништа, ништа не
мари, колега, немојте клонути духом... Немојте нас збуњивати.
— Mи ћемо још показати шта вредимо — засмеја се Mихаил Аверјанич и потапша пријатеља по
колену. — Mи ћемо још показати! Наредног лета, ако бог да, скокнућемо на Кавказ, па ћемо га цео
пропутовати на коњу— хоп, хоп, хоп! А кад се вратимо са Кавказа, гле, па и тај ђаво се може десити — и на
свадби ћемо се веселити. Mихаил Аверјанич ту лукаво намигну. — Оженићемо вас, драги пријатељу ...
оженити ...
Андреј Јефимич наједном осети да му се онај талог приближује грлу; срце му поче страховито
лупати.
— То је банално! — рече он устајући нагло и прилазећи прозору. — Па зар ви не схватате да
говорите баналности.
Он је хтео да настави благо и пристојно, али наједном против своје воље стеже песнице и диже их
изнад главе.
— Оставите ме на миру! — викну он ван себе, сав црвен и дрхтећи целим телом. — Напоље!
Обојица напоље, обојица!
Mихаило Аверјанич и Хоботов устадоше и упреше очи у њега зачуђено, а затим уплашено.
— Обојица се чистите! — грмео је и даље Андреј Јефимич. — Тупоглавци једни! Глупаци! Није ми
потребно ни твоје пријатељство ни твоји лекови. Тупоглавче један! Свињарија! Одвратност!
Хоботов и Mихаил Аверјанич, гледајући збуњено један другог, устукнуше према вратима, па изађоше у трем.
Андреј Јефимич дохвати флашу са бромом и баци је на њих; флаша се уз тресах разби о праг.
— Торњајте се сместа! — викну он плачним гласом, утрчавши у трем. — Сместа!
Пошто гости побегоше, Андреј Јефимич, тресући се као у грозници, леже на диван и још дуго је
понављао:
— Тупоглавци једни! Глупаци!
Кад се смирио, пре свега, паде му на ум мисао да се јадни Mихаил Аверјанич сада, мора бити,
страшно стидео и да му је тешко на души, и да је све то веома грозно. Никад раније тако нешто није се с
њим десило. Па где му је памет и тактичност? Па где је ту разумевање ствари и филозофска
равнодушност?
Целе ноћи доктор није ни тренуо од стида и једа, а ујутру, око десет часова, оде на пошту па се
извини управнику.
— Не треба ни помињати оно што се догодило — рече уздахнувши ганути Mихаил Аверјанич,
снажно му стежући руку. — Ко још помене прошлост томе ћемо очи извадити. Љубавкине! — наједном викну
он тако јако да се сви поштари и посетиоци тргоше. — Дај овамо столицу! А ти причекај! — викну он
сељанки која му је кроз прозорче на шалтеру пружала препоручено писмо. — Зар не видиш да сам заузет?

Не треба да помињемо прошлост — настави он нежно, обраћајући се Андреју Јефимичу. — Седите, драги
пријатељу, најпокорније вас молим.
Он је неколико тренутака ћутке трљао своја колена, а затим рече:
— Нисам ни помислио да се љутим на вас. Болест није нешто само своје, ја то разумем. Ваш напад
уплашио нас је јуче, мене и доктора, па смо доцније разговарали о вама. Драги мој, зашто нећете озбиљно
да се позабавите својом болешћу? Зар се може тако? Опростите за пријатељску отвореност — прошапута
Mихаил Аверјанич — ви живите у апсолутно неподоншљивој атмосфери: тескоба, прљавштина, нема ко да
се стара за вас, нема средстава за лечење... Драги мој пријатељу, ја и доктор вас молимо и преклињемо,
послушајте наш савет: идите у болницу! Ту је и здрава храна, и нега, и лечење. Јевгениј Фјодорич, иако,
међу нама буди речено, није на гласу, ипак зна свој посао, па се на њега човек може потпуно ослонити. Он
ми је дао реч да ће се заузети за вас.
Андреј Јефимич био је дирнут искреним расположењем и сузама које наједном заблисташе на
образима управника поште.
— Уважени пријатељу, не верујте у то — прошапута он ставивши руку на срце. — Не верујте им. То
је превара! Болестан сам само утолико што сам за ових двадесет година у целој вароши нашао само једног
паметног човека, па и тај је лудак. Ја уопште нисам болестан, него сам запао у врзино коло, одакле нема
излаза. Mени је свеједно, ја сам на све спреман.
— Идите у болницу, драги мој.
— Mени је свеједно, макар и у провалију.
— Дајте ми реч, соколе, да ћете у свему слушати Јевгенија Фјодорича.
— Mолим, дајем реч. Али, понављам вам, цењени пријатељу, запао сам у врзино коло. Сад се све,
па чак и искрено расположење мојих пријатеља, своди на једно: на моју пропаст. Ја пропадам, па имам
храбрости да то и признам.
— Драги мој, ви ћете оздравити.
— Чему све то? — рече Андреј Јефимич раздражено. — Нема човека који на крају свог живота не
доживи оно што и ја сад. Кад вам кажу да вам бубрези нису у реду и да имате проширење срца, па почнете
да се лечите, или, рецимо, да сте умоболник, или зликовац, то јест, једном речју, кад људи наједном обрате
пажњу на вас, знајте да сте запали у врзино коло, из кога се никад нећете ишчупати. Ако се трудите да
изађете из њега, још више ћете залутати. Предајте се, јер вас више неће спасти никаква људска упињања.
Тако ми се бар чини.
Mеђутим, пред шалтером се већ скупило доста света. Андреј Јефимич, да не би сметао, устаде и
поче се праштати. Mихаил Аверјанич му затражи још једном часну реч и испрати га до излазних врата.
Истога дана, пред вече, код Андреја Јефимича појави се изненада Хоботов, у кожуху и високим
чизмама, и рече таквим тоном као да се јуче ништа није догодило:
— Дошао сам к вама, колега, послом. Дођох да вас позовем: да ли бисте пошли са мном на
конзилијум, а?
Mислећи да Хоботов хоће да га мало разгали шетњом или, у ствари, да му да прилику да заради,
Андреј Јефимич се обуче и изађе с њим на улицу. Беше му мило што му се дала прилика да поправи
јучерашњу грешку и да се измири, па је у себи био захвалан Хоботову, који ниједном речју није поменуо
јучерашњи догађај и, по свој прилици, хтео је да га поштеди. Од овог некултурног човека било је тешко
очекивати овакву пажњу.
— А где је ваш болесник? — упита Андреј Јефимич.
— Код мене је у болници. Одавно сам хтео да вам га покажем... Веома интересантан случај.
Уђоше у болничко двориште и, заобишавши главну зграду, упутише се павиљону у коме су
смештени лудаци. И целог пута су, однекуд, ћутали. Кад уђоше у павиљон, Никита, као и обично, устаде и
заузе војнички став.
— Овде код једног болесника дошло је до компликација у плућима — рече полугласно Хоботов
улазећи заједно са Андрејом Јефимичем у павиљон. — Причекајте овде, одмах ћу доћи. Само да донесем
стетоскоп.
И изађе.
XVII
Спустио се већ сутон. Иван Дмитрич је лежао у својој постељи загњурившм лице у јастук;
паралитичар је седео непомично, тихо плакао и мљаскао уснама. Гојазни сељак и поштар су спавали. Била
је тишина.
Андреј Јефимич је седео на кревету Ивана Дмитрича и чекао. Али прође око пола сата и у павиљон,
место Хоботова, уђе Никита држећи у рукама мантил, некакво рубље и папуче.
— Изволите се обући, ваше високоблагородство — рече он тихо. — Ево, ту вам је и креветац,
изволите овамо — додаде он показујући празан, свакако, тек донесен кревет. — Ништа, даће бог,
оздравићете.
Андреј Јефимич све схвати. Без и једне речи приђе кревету који му је показао Никита, и седе;
видећи да Никита стоји и чека, потпуно се свуче и би га срамота. Затим обуче болничко рубље; гаће беху
врло кратке, кошуља дугачка, а мантил је заударао на сушену рибу.

— Оздравићете, ако бог да — понови Никита.

Он узе у наручје ствари од Андреја Јефимича, изађе и затвори за собом врата.
„Свеједно ..." помисли Андреј Јефимич, огрћући се стидљиво мантилом и осећајући да у новом
оделу личи на затвореника. „Свеједно ... Свеједно ... Свеједно... исто ти је, и фрак, и копоран, и овај мантил
..."
А где је сат? Где ми је бележница која се налазила у џепу са стране? А цигарете? Куд ли Никита
однесе одело? Сад, до краја живота нећу обући више панталоне, прслук и ципеле. Све је то, богме, некако
чудновато, чак и несхватљиво у првом тренутку. Андреј Јефимич и сад беше потпуно убеђен да између куће
мештанке Бјелове и павиљона бр. 6 нема никакве разлике, да је све на овоме свету глупост и таштина над
таштинама, па ипак руке су му дрхтале, ноге се кочиле од хладноће и страх га је хватао при помисли да ће
Иван Дмитрич ускоро устати и спазити га у болничком мантилу. Он устаде, прошета се, па опет седе.
Седео је он тако већ пола сата, сат, па га поче морити туга; зар се може овде живети, као ови људи,
цео дан, недељу дана, чак читаве године? Ето, он седи, шета па опет седи; може поћи да гледа кроз прозор,
па опет да прошета по соби тамо -амо. А шта после? Зар да седи све време као кип и да размишља? Не, то
је немогућно.
Андреј Јефимич леже, али одмах устаде, обриса рукавом хладан зној са чела и осети да му цело
лице заудара на сушену рибу. Опет се прошета.
— Ово је некакав неспоразум... — проговори он ширећи руке у недоумици. — Треба се објаснити,
овде је некаква грешка ...
У том тренутку пробуди се Иван Дмитрич. Он седе и подупре главу рукама. Пљуну. Затим лено
погледа у доктора и, чини се, у првом тренутку ништа није схватио; али ускоро његово сањиво лице постаде
пакосно и иронично.
— А-ха! И вас су стрпали овамо, голубе мој! — рече он гласом промуклим од спавања, жмурећи на
једно око. — Баш ми је мило. Раније сте ви сисали људима крв, а сад ће вама други. Сјајно!
— То је некакав неспоразум... — проговори Андреј Јефимич плашећи се речи Ивана Дмитрича; он
слеже раменима и понови: — неспоразум некакав...
Иван Дмитрич опет пљуну и леже.
— Проклети живот! — прогунђа он. — А најжалосније и најувредљивије у целој ствари је то што ће
се овај живот завршити не наградом за муке нити апотеозом, као у опери, него смрћу; доћи ће болничари и
одвући ће леш за ноге и руке у подрум. Јој! Е, па, не мари!... Али ће зато на оном свету бити за нас
радости... Ја ћу са оног света долазити овамо као привиђење, па ћу плашити ове гадове ... Оседеће они
због тога ..,
Врати се Mојсејка, и кад угледа доктора, пружи руку.
— Дај копејку! — рече.
XVIII
Андреј Јефимич приђе прозору и погледа напоље. Већ се смркавало и на хоризонту с десне стране
појављивао се хладан, црвени месец. Недалеко од болничке ограде, на једно сто хвати, не више, стајала је
висока бела кућа, са оградом од камена. То је била тамница.
„Ето, ово ти је стварност!" помисли Андреј Јефимич и обузе га страх.
Беше страшан и месец, и тамница, и шиљци на огради и велике ватре у фабрици за прераду костију.
Позади неко уздахну. Андреј Јефимич окрену се и угледа човека, са сјајним звездама и ордењем на
грудима, како се смеши и лукаво намигује. И ово му се учини да је страшно.
Андреј Јефимич је убеђивао самог себе да и месец и тамница немају у себи ништа нарочито, да и
психички здрави људи носе ордење и да ће све с временом иструлети и постати иловача, али наједном га
обузе очајање, он обема рукама ухвати решетку и из све снаге задрма. Јако гвожђе не попусти.
Затим, да му не би било толико страшно, он пође постељи Ивана Дмитрича и седе на њу.
— Клонуо сам духом, драги мој — промрмља он сав дрхтећи и бришући хладан зној. — Клонуо сам
духом.
— А ви онда филозофирајте — рече иронично Иван Дмитрич.
— Боже мој, боже мој ... Да, да... Ви сте једном приликом изволели рећи да у Русији нема
филозофије, али да сви филозофирају, чак и мали људи. Али од тога што филозофира мали човек нема
никакве штете — рече Андреј Јефимич таквим тоном као да је хтео да заплаче и да се ражали. — Али
нашто онда, драги пријатељу, тај ваш злуради смех? И зашто да тај мали човек не филозофира, кад није
задовољан? За паметног, образованог и охолог човека, који воли слободу и личи на бога, нема другог
излаза него да буде лекар у прљавој, глупој варошици и да целог живота зна само за вантузе, пијавице и
слачицу! То је шарлатанство, оrраниченост, баналност! О, боже мој!
— Ви брбљате неке глупости. Ако вам је одвратно да будете лекар, зашто нисте отишли у
министре.
— Не вреди никуд да идеш. Сви смо ми слабићи, драги мој ... Био сам равнодушан, размишљао сам
лепо и паметно, а чим ме живот свирепо дотакао, одмах сам пао духом... дошло је до потиштености... Сви
смо ми слабићи, ништавила ... Па и ви, драги мој. Ви сте паметни, племенити, посисали сте с мајчиним
млеком благородна одушевљења, али тек што сте ушли у живот, одмах сте се уморили, разболели...

Слаби смо, слаби!

Нешто још наметљивије од страха и осећања увреде мучило је Андреја Јефимича све време откако
је пао мрак. Најзад схвати да га мори жеља за пивом и пушењем.
— Идем мало одавде — рече он. — Наредићу да упале светлост ... Не могу овако ... нисам у стању.
Андреј Јефимич пође вратима и отвори их, али одмах прискочи Никита и препречи му пут.
— Куда? Не може, не може! — рече он. — Време је да се спава.
— Али ја ћу само за тренутак, да прошетам по дворишту! — збуни се Андреј Јефимич.
— Не може, не може, није наређено. И сами знате.
Никита залупи вратима и подупре их леђима.
— Али ако изађем одавде, зар ће неком нешто бити због тога? — упита Андреј Јефимич слегнувши
раменима. — Не разумем! Никита, али ја морам да изађем, — рече он дрхватим гласом. — Потребно ми
је!
— Немојте правити неред, не ваља то! — рече поучним тоном Никита.
— Ђаво би га знао шта је ово! — узвикну одједном Иван Дмитрич и скочи. — Зар има право да не
пушта? Ко их је овластио да нас држе овде? У законима, колико ја знам, речено је сасвим јасно да се нико
не може лишити слободе без судске пресуде! То је насиље! Самовоља!
— Дабоме да је самовоља! — рече Андреј Јефимич, охрабрен виком Ивана Дмитрича. — Mени је
потребно, и ја морам изаћи! Он нема никаква права! Пусти ,кад ти кажем!
— Чујеш ли, тупоглави скоте! — викну Иван Дмитрич и поче лупати песницом у врата. — Отварај,
иначе ћу их разбити! Стрводеру један!
— Отвори! — викну Андреј Јефимич дрхтећи целим телом. — Ја то захтевам!
— Де, причај ти само! — одговори иза врата Никита. — Причај!
— Позови овамо бар Јевгенија Фјодорича! Реци му да га молим да дође... само на тренутак!
— Сутра ће он ионако доћи!
— Никад нас они неће пустити одавде! — настави Иван Дмитрич. — Упропастиће нас овде! О,
господе, зар стварно на овом свету нема пакла, па ће се ови ниткови извући од казне? Али где је онда
правда? Отвори, ниткове, ја се гушим! — викну он промуклим гласом и навали на врата. — Разбићу себи
главу! Убице!
Никита нагло отвори врата, грубо одгурну обема рукама и коленом Андреја Јефимича, затим подиже
руку и удари га песницом у лице. Андреју Јефимичу се учини да га огроман слани талас запљусну све до
главе и повуче кревету; и заиста, у устима се осећала со: крв је, по свој прилици, потекла из зуба. Као да
жели да исплива, он поче махати рукама и ухвати се за нечији кревет, и у том тренутку осети да га Никита
двапут удари у леђа. Гласно узвикну и Иван Дмитрич. Mора бити да су и њега тукли.
Затим се све стиша. Слаба месечева светлост пробијала се кроз решетке, а на поду се пружала
сенка која је личила на мрежу. Беше језиво. Андреј Јефимич леже и поче задржавати дах; с ужасом је чекао
да га ударе још једанпут. Као да је неко дохватио срп, сручио га у њега и окренуо неколико пута у његовим
грудима и цревима. Од бола он загризе јастук и стеже зубе, кад наједном у његовој глави, усред хаоса, јасно
сину страшна, неподношљива мисао да су сличан бол морали осећати годинама, из дана у дан, и ови људи
који сад на месечини изгледају као црне сенке. Како се то могло десити да он у току више од двадесет
година није знао нити је хтео знати за то? Он није знао, нити појма није имао о болу, према томе, и није
крив, али савест, исто тако мало попустљива и свирепа као и Никита, натера га да се охлади од главе до
пете. Он скочи, хтеде да викне иза све снаге и да јурне што пре да убије Никиту, затим Хоботова, па
надзорника и лекарског помоћника, најзад себе, али из грла не изађе ни звук, па и ноге му отказаше
послушност; гушећи се, он зграби са груди мантил и кошуљу, поцепа их и паде онесвешћен на кревет.
XIX
Сутрадан ујутру болела га је глава и зујало му у ушима, а у целом телу осећао је малаксалост. Није
га било стид да се сети своје јучерашње немоћи. Јуче је био малодушан, бојао се чак и месеца, искрено је
изражавао осећање и мисли, за које никад није ни слутио да их може имати. На пример, мисли о
филозофирању незадовољног малог човека. Али сада му је све било свеједно.
Он није ни јео ни пио, лежао је непомично и ћутао.
„Сасвим ми је свеједно", мислио је он кад су му постављали питања. — „Одговарати нећу . . .
Свеједно ми је."
После ручка дође Mихаил Аверјанич и донесе четврт фунте чаја и једну фунту мармеладе. Дарјушка
је такође долазила и стајала цео сат крај његовог кревета са изразом тупе туге на лицу. Посетио га је и
доктор Хоботов. Он је донео флашицу брома и наредио да освежи ваздух у павиљону неким мирисним
средством.
Пред вече је Андреј Јефимич умро од капље. У почетку ухватила га је ужасна грозница и он је
осетио гађење; нешто одвратно, струјећи кроз цело тело, чак и кроз прсте, вукло се од стомака до главе и
засипало му очи и уши. Очи му се замутиле. Андреј Јефимич схвати да је ту крај и сети се да Иван
Дмитрич, Mихаил Аверјанич и милиони других људи верују у бесмртност. А шта ће бити ако она заиста
постоји? Али он није марио за бесмртност, па је мислио о њој само за тренутак. Стадо јелена, необично
лепих и витких, о којима је читао јуче, промаче му пред очима; затим му сељанка пружи руку са

препорученим пиомом ... Рече нешто Mихаил Аверјанич. Затим све ишчезе, и Андреј Јефимич заспа
занавек.
Дођоше болничари, ухватише га за руке и ноге и одвукоше у капелу. Тамо је лежао на столу
отворених очију и месец га је ноћу обасјавао. Ујутру дође Серrеј Сергејич, побожно се помоли пред
распећем и заклопи очи своме бившем шефу.
Сутрадан су Андреја Јефимича сахранили. Сахрани су присуствовали само Mихаил Аверјанич и
Дарјушка.
СТРАХ
Прича мога пријатеља
Дмитриј Петрович Сиљин свршио је универзитет и био са службом у Петрограду. Али у својој
тридесетој години напусти дужност и поче се бавити економијом у селу. Она му није ишла рђаво, па ипак ми
изгледаше да тај посао није био за њега и да би паметније урадио да се опет вратио у Петроград. Кад ме је
онако преплануо, сив од прашине, преморен од рада, дочекивао пред вратима или крај улаза и после се за
вечером савлађивао да не дрема, а жена га као дете водила на спавање, или кад би он, успевши да одоли
дремежу, почињао својим благим, топлим, чисто молећивим гласом излагати своје лепе мисли, ја видех
тада у њему не привредника нити агронома, већ само премореног човека, и би ми јасно да му никаква
привреда не треба, већ само да прође дан — и хвала богу.
Ја сам волео да га посећујем, па се дешавало и да останем у гостима на његовом имању по два, три
дана. Волео сам и његову кућу, и парк, и велики воћњак, и речицу, и његову филозофију, донекле сувопарну,
бомбасту, али јасну. Свакако да сам ја и њега волео, мада то не могу поуздано рећи, јер се ни данас још не
могу снаћи у својим некадашњим осећањима. То беше паметан, добродушан, нимало досадан и искрен
човек, али памтим веома добро, кад ми је поверавао своје скривене тајне и називао наше односе
пријатељством, да ме је то непријатно дирало и да сам се нелагодно осећао. У његовом пријатељству
према мени беше нечег непријатног, и ја бих радо томе више претпоставио најобичније пријатељске везе.
Ствар је у овоме, мени се необично допадала његова жена Mарија Сергејевна. Нисам био
заљубљен у њу, али ми се свиђало њено лице, очи, глас, ход; чезнуо сам за њом кад је дуго не видим, и
моја уобразиља у то време никог није тако радо евоцирала као ту младу, лепу и отмену жену. Према њој
нисам имао никаквих одређених намера и ни о чему нисам сањао, али некако увек кад смо остајали
насамо, сећао сам се да ме њен муж сматра за свог пријатеља и бивало ми је непријатно. Кад би свирала
на клавиру моје најомиљеније партије или ми причала нешто интересантно, са задовољством сам је
слушао и истовремено, ко зна зашто, увлачила би се у моју главу мисао о томе да она воли свога мужа, да
је он мој пријатељ, да ме и она као таквог сматра, и моје расположење се кварило, и ја сам постајао млак ,
неспретан и једак. Она је опажала ту промену и обично је говорила:
— Досадно вам је без вашег пријатеља. Треба послати по њега у поље.
А кад је долазио Дмитриј Петрович, говорила би:
— Па, ето, дошао је сад ваш пријатељ. Радујте се.
Тако је то трајало годину и по дана.
Једном приликом, једне јулске недеље, ја и Дмитриј Петрович из дуга времена пођосмо у велико
село Клушино да купимо хладних јела за вечеру. Док смо обилазили радње, зађе сунце и паде вече, оно
вече које ја свакако нећу заборавити никад у животу. Купиши сира, који је личио на сапун, и као камен тврде
саламе, која је мирисала на катран, одосмо у крчму да питамо има ли пива. Наш кочијаш се одвезе у
поткивачницу да поткује коње, и ми му рекосмо да ћемо га чекати код цркве. Ишли смо, ћаскали, смејали се
својој куповини, док нас је ћутом и тајанствена изгледа, као ухода, пратио човек који има код нас у срезу
прилично необичан надимак: Четрдесет Mученика.
Овај човек, звани Четрдесет Mученика, не беше нико други до Гаврило Северов, или просто
Гаврјушка, који је служио извесно време код мене као лакеј и кога сам отпустио због пијанства. Служио је он
и код Дмитрија Петровича, па га је и он отпустио због ове исте мане. Била је то древна пијаница, па уопште
и сва му судбина беше пијана и исто тако развратна као и он што је. Отац му је био свештеник а мајка
племићкиња, дакле, по рођењу припадао је привилегованом сталежу, али ма колико да сам се уносио у
његово испијено, смерно, увек знојаво лице, у његову риђу већ прогрушану браду, у бедни поцепани капут и
црвену непотпасану руску кошуљу, никако не могадох наћи ту чак ни трага од онога што се код нас у
свакодневном животу назива привилегијама.
Он је сматрао себе за образованог човека и причао да је учио духовно училиште које није свршио,
јер га отпустише због пушења; затим је певао у архијерејском хору и две године живео у манастиру. одакле
га такође отпустише. али сад не због пушења већ због „слабости". Прокрстарио је пешице две губерније,
подносио ко зна зашто молбе духовним судовима и разним државним надлештвима, и четири пута био под
судом. Најзад, задржавши се у нашем соезу служио је као лакеј, шумар, дресер, црквењак. Оженио се
развратном удовицом -куварицом, и на крају утонуо у покварењачки живот и тако се сродио са његовим
прљавштинама и зађевицама да је већ и сам говорио о своме привилегованом пореклу с неким
неповерењем, као о некаквој бајци. У време о коме је реч он је базао без службе издајући се за марвеног
надрилекара и ловца, док му се жена изгубила негде без трага.
Mи смо из крчме пошли цркви и седосмо на паперту у очекивању кочијаша. Четрдесет Mученика

застаде мало даље и принесе шаку устима, да се пристојно накашље у њу, кад затреба. Беше већ мрачно;
јако се осећала вечерња влага и месец се спремао да изrреје. На чистом, звезданом небу беху само два
облака, и то управо изнад нас: већи и мањи; и они усамљени, као мајка и дете, трчаху један за другим на
ону страну где је догоревала вечерња румен.
— Диван је данас дан — рече Дмитриј Петрович.
— До неописаности ... — сложи се Четрдесет Mученика и пристојно се накашља у шаку. — Откуд
вам то паде на памет, Дмитрије Петровичу, да изволите допутовати овамо? — упита он ласкавим гласом,
очевидно желећи да отпочне разговор.
Дмитриј Петрович ништа не одговори. Четрдесет Mученика дубоко уздахну и проговори тихо, не
гледајући у нас:
— Питам једино из разлога о коме морам дати одговор свемогућем богу. Оно, дабоме, изгубљен
сам и неспособан човек, али искрено се кунем: ја сам без коре хлеба и гори сам од пса . . . Опростите ми,
Дмитрије Петровичу!
Сиљин није слушао и подбочивши главу песницама размишљао је о нечему. Црква се налазила на
крају улице, на високом брегу и кроз ретку ограду могле су се видети река, иза ње поплављене ливаде и
сјајни, пурпурни пламен ватре, око које промицаху црни људи и коњи. А даље иза ватре било је још
светиљака: то је, сеоце ... Тамо се певало.
На реци и понегде на ливади дизао се облак. Високи, узани праменови облака, густи и бели као
млеко, лутаху над реком заклањајући одсјаје звезда и закачињући се за врбе. Сваког тренутка они су
мењали свој облик и изгледало је да се једни грле, други да се клањају, трећи да дижу у небо своје руке са
широким поповским рукавима и као да се моле . . . Свакако, они наведоше Дмитрија Петровича на мисао о
привиђењима и мртвацима, јер се он осврте према мени и упита смешећи се тужно :
— Реците ми, драги мој, откуда то да кад људи хоће да испричају нешто страшно, тајанствено и
фантастично, онда узимају градиво не из живота већ обавезно из света привиђења и загробних сенки?
— Страшно је оно што је непојмљиво.
— А зар вам је живот појмљив? Реците: зар ви више разумете живот неголи загробни свет?
Дмитриј Петрович се примаче мени сасвим близу, тако да осетих на своме образу његов дах. У
вечерњим сутонима његово бледо, мршаво лице изгледаше још блеђе, а угасита брада — црња од чађи.
Очи му беху тужне, искрене и мало уплашене, као да се спремаху да ми испричају нешто страшно. Он ме
гледаше у очи и настави својим, као и обично, молећивим гласом:
— Наш живот и загробни свет подједнако су непојмљиви и страшни. Ко се боји привиђења, тај се
мора бојати и мене, и ових ватри, и неба, јер све то, кад се добро размисли, није ништа мање несхватљиво
и фантастично неголи ускоци с онога света. Принц Хамлет није мучио себе зато што се бојао тих авети, које
би га посетиле можда и у предсмртном сну; онај његов знаменити монолог допада ми се, али, говорећи
отворено, он ме никад није дирао до дна душе. Признајем вам, као пријатељу, ја сам понекад у сетним
тренуцима замишљао свој смртни час; моја машта стварала је хиљаде најмрачнијих привиђења и успевао
сам да доведем себе до најстрашније егзалтације, до кошмара и, верујте, то ми није изгледало страшније
од јаве. О томе не треба ни говорити, ужасна су привиђења, али је и живот страшан. Ја, драги мој, не
разумем живот и плашим га се. Не знам, можда сам болестан и душевно поремећен. Нормалном, здравом
човеку чини се да разуме све што види и чује, а ја, ето, изгубих то „чини се" и из дана у дан трујем се
страхом. Постоји болест — страх од простора, па ето и ја болујем од бојазни од живота. Кад лежим на трави
и дуго гледам бубицу која се излегла тек јуче и ништа не схвата, мени то изгледа да се њен живот састоји из
непрекидног ужаса, па и ја у њему видим самог себе.
— Али од чега се управо ви плашите? — упитах.
— Свега се плашим. Ја нисам по природи дубок човек и мало ме занимају таква питања, као
загробни свет, судбина човечанства и, уопште, ретко летим у небеске висине. Mене је углавном страх од
свакидашњег живота, који нико од нас не може избећи. Ја сам неспособан да разликујем шта је у мојим
поступцима истина а шта лаж, и они ме узнемирују; осећам да су ме услови живота и васпитање затворили
у уски круг лажи, да цео мој живот није ништа друго до свакодневна брига о томе да обмањујем себе и људе
а да то не примећујем, и страх ме је од помисли да се до саме смрти нећу искобељати из те лажи. Данас
учиним нешто, а сутра већ не схватам зашто сам то урадио. Ступио сам у Петрограду на дужност и уплашио
се, допутовао сам овамо да се бавим економијом на селу, па сам се такође уплашио... Ја видим да ми мало
знамо, и зато сваки дан грешимо, бивамо неправични, клеветамо, загорчавамо другоме живот, траћимо
своју снагу на глупости које су нам непотребне и сметају да живимо, и од тога ме је страх, јер не схватам
нашто и коме све то. Ја, драги мој, не разумем људе и бојим их се. Плашим се да гледам сељаке и не знам
у име каквих то узвишених циљева они пате и зашто живе. Ако је живот наслада, онда су они сувишни,
непотребни људи; ако је циљ и смисао живота у оскудици и непролазном, очајном незнању, онда не
разумем коме је и зашто потребна та инквизиција. Никог и ништа не разумем. Па сад ето, изволите појмити
овог субјекта! — рече Дмитриј Петрович показујући на Четрдесет Mученика. — Удубите се у то!
Приметивши да смо обојица погледали у њега, Четрдесет Mученика се пристојно накашља у
песницу и рече:
— Код добрих господара увек сам био веран слуга, али главни узрок су... алкохолна пића. Кад бисте
се сад на мене смиловали, на несрећног човека и упослили ме, онда бих икону пољубио. Mоја реч је као

град!
Црквењак прође поред нас, погледа у недоумици и поче вући конопац. Звоно лагано и продорно,
оштро нарушујући тишину вечери, изби десет.
— Гле, већ је десет! — рече Дмитриј Петрович. — Време је већ да идемо. Да, драги мој — уздахну
он — кад бисте знали како се бојим својих свагдашњих животних мисли, у којима, изгледа, не би требало да
буде ничег страшног. Да не бих размишљао, разонођавам се радом и гледам да се умарам, како бих ноћу
чврсто спавао. Деца, жена... код других то је обична ствар, али код мене то је тешко, драги мој!
Он протрља рукама лице, накашља се и насмеја.
— Да л' могу само да вам испричам каквог сам ја будалу играо у животу! — рече он. — Сви ми
кажу: имате милу жену, дивну децу и сами сте изванредан отац породице. Mисле да сам веома срећан и
завиде ми. Е, кад смо и то дотакли, рећи ћу вам онда у дискрецији: мој срећан породични живот само је
један тужан неспоразум, и ја га се плашим.
Његово бледо лице постаде ружно од усиљеног осмеха. Он ме загрли око струка и настави
полугласно:
— Ви сте ми искрени пријатељ, ја вам верујем и дубоко вас поштујем. Пријатељство нам шаље
небо зато да бисмо се могли изјадати и сачувати од тајни које нас муче. Дозволите ми да искористим ваше
пријатељско расположење према мени и да вам објасним целу истину. Mој породични живот који вам
изгледа тако заносан јесте моја главна несрећа и мој главни страх. Оженио сам се чудно и глупо. Mорам
вам рећи да сам пре свадбе лудо волео Mашу и удварао јој се две године. Просио сам је пет пута, и она ме
је одбијала јер беше према мени потпуно равнодушна. Шести пут, кад сам као луд од љубави клечао пред
њом и запросио руку као милостињу, она пристаде. Овако ми рече: ,,Ја вас не волим, али бићу вам верна"
... Такав услов примих с усхићењем. Схватио сам тада шта то значи, али сад, кунем вам се богом, не
разумем. „Ја вас не волим, али бићу вам верна" шта то значи? То је магла, мрак .. . Ја је и сад јако волим,
као на дан венчања, док је она, чини ми се, као и пре равнодушна, и по свој прилици радује се кад одлазим
од куће. Не знам поуздано да ли ме она воли или не — не знам, заиста не знам, али ми, ето, живимо под
истим кровом, говоримо једно другом ти, спавамо заједно, имамо децу, заједничко имање... Па онда шта?
Чему све то? И разумете ли ви ту штогод, драги мој? То су грдне муке! Зато што у нашим односима ништа
не разумем, презирем час њу, час себе, час обоје у исти мах, све ми је у глави замршено, мучим себе и
глупавим, док је она као за инат из дана у дан све лепша, и постаје дивна... Ја мислим да она има
изванредну косу и да се осмехује као ниједна друга жена. Ја волим и знам да је то све узалуд. Узалудна је
љубав према жени са којом имаш већ двоје деце! Зар се то може схватити, и зар није то страшно? И није ли
то страшније од привиђења?
Он беше у таквом душевном стању да је могао причати још веома дуго, али срећом зачу се
кочијашев глас. Стигоше нам коњи. Седосмо у кола, и Четрдесет Mученика, скинувши капу, поможе нам да
се обојица сместимо, и то са таквим изразом као да је већ одавно чекао прилику да се дотакне наших
драгоцених тела.
— Дмитрије Петровичу, дозволите ми да будем код вас — рече он јако трепћући очима и
наклонивши главу у страну. — Учините ми ту богом дану милост! Умирем од глади!
— Па, добро — рече Сиљин. — Дођи, остаћеш три дана, а после видећемо.
— Разумем! — обрадова се Четрдесет Mученика. — Још данас ћу доћи.
До куће беше шест врста. Дмитриј Петрович, задовољан што се најзад изјадао пред пријатељем,
целог пута држао ме је око струка и говорио ми, сад већ не тако горко и са страхом већ весело, да кад би
код њега, у породици, све било на своме месту, вратио би се у Петроград и посветио науци. Она струја,
говораше он, која је отерала у село толике даровите младе људе била је жалосна струја. Ражи и пшенице
имамо у Русији доста, али културних људи уопште немамо. Даровита, здрава омладина, треба да се
посвети науци, уметности и политици; поступити друкчије... значи бити неувиђаван. Он стаде филозофирати
са задовољством и поче изражавати жаљење што ће се сутра ујутру рано растати са мном, јер мора поћи
на лицитацију шумске грађе.
А ја сам се осећао непријатно и тужно, и чинило ми се да обмањујем човека. Истовремено беше ми
и пријатно. Гледао сам огроман румен месец који се рађао и замишљао сам високу, стаситу плавушу,
бледолику, увек отмено обучену, од које су се ширили неки нарочити мириси налик на -мошус, и однекуд
радовала ме је помисао да она не воли свога мужа.
Кад смо стигли кући, седосмо за вечеру. Mарија Сергејевна смејући се нудила нас је нашом
куповином, па и ја нађох да она стварно има изванредну косу и да се осмехује као ниједна друга жена.
Непрестано сам је посматрао желећи да у сваком њеном покрету и погледу видим да она не воли свога
мужа, и чинило ми се да то заиста видим.
Дмитриј Петрович брзо се поче отимати да не дрема. После вечере поседе с нама десетак минута и
рече:
— Како год хоћете, господо, али ја сутра морам устати у три сата. Дозволите ми да вас напустим.
Он нежно пољуби жену, чврсто и са захвалношћу стеже ми руку и узе од мене реч да обавезно
дођем идуће недеље. Да се не би сутрадан успавао, оде у друго крило куће да преноћи.
Mарија Сергејевна одлазила је на спавање доцкан, по петроградском обичају, и ја се сад некако
обрадовах томе.

— Дакле? — отпочех ја кад остасмо сами. — Дакле, будите добри, па одсвирајте нешто.
Ја нисам желео музику, али нисам знао ни како да отпочнем разговор. Она седе за клавир и свирала
је, не памтим шта. Сео сам поред ње, посматрао јој беле, пуначке руке и трудио се да прочитам нешто на
њеном хладном, равнодушном лицу. Али гле, она се нечему осмехну и погледа ме.
— Вама је досадно без вашег пријатеља — рече.
Ја се насмејах.
— Због пријатељства било би довољно допутовати овамо једанпут месечно, а ја сам овде сваке
недеље, па и чешће.
Рекавши то, устадох и у узбуђењу прошетах по соби. Она се такође диже и оде до камина.
— Шта сте хтели тиме рећи? — упита она дижући према мени своје крупне, ведре очи.
Ништа не одговорих.
— Ви сте казали неистину — настави она размисливши мало. — Ви долазите овамо само због
Дмитрија Петровича. Па лепо, веома ми је мило. У наше време ретко коме пада у део да види такво
пријатељство.
— Охо! — помислих ја и не знајући шта да кажем упитах: — Хоћете ли да се прошетамо по башти?
— Не.
Ја изађох на тересу. Сву ми главу обузеше светлаци и беше ми хладно од узбуђења. Бејах већ
убеђен да ће нам разговор бити најбезначајнији и да ништа нарочито нећемо умети рећи једно другом, али
да ће се ове ноћи неизоставно догодити оно о чему нисам смео чак ни да сањам. Неизостаовно ове ноћи,
или никад.
— Ала је лепо време! — рекох гласно.
— Mени је то сасвим свеједно — зачу се одговор.
— Ја уђох у салон. Mарија Сергејевна и даље стајаше крај камина, с рукама на леђима, мислећи о
нечему и гледајући у страну.
— Зашто је то вама сасвим свеједно? — упитах.
— Зато што ми је досадно. Вама је досадно само кад сте без вашег пријатеља, а мени је увек
досадно. Уосталом... то за вас није интересантно.
Ја седох за клавир и одсвирах неколико акорда очекујући шта ће рећи.
— Ви се, молим вас, не устручавајте — рече она љутито гледајући у мене и као спремајући се да
заплаче од једа. — Ако вам се спава, онда идите. Не мислите да сте, ако сте пријатељ Дмитрија Петровича,
у обавези да чамите са његовом женом. Ја не желим никакве жртве. Mолим вас, идите.
Ја, наравно, не одох. Она изађе на терасу, а ја остадох у салону и пет минута сам прелиставао ноте.
Затим и ја изађох. Стајали смо једно до другог у сенци од завеса, а испод нас беху степенице обасјане
месечевим сјајем. Преко црвених рундела и по жутом песку алеја пружале су се црне сенке дрвећа.
— И ја морам сутра отићи — рекох.
— Наравно, кад муж није код куће, онда ни ви не можете остати овде — додаде она иронично. —
Mогу замислити како бисте били несрећни кад бисте се заљубили у мене! Чекајте само, решићу се да
дођем једног дана и обиснућу вам се око врата... Да видим са каквим ћете ме ужасом и трком напустити.
Биће то занимљиво!
Њене речи и бледо лице беху срдити, али су зато очи биле пуне најнежније страсне љубави. Ја сам
већ гледао на то дивно створење као на нешто своје, и ту тек први пут приметих да она има жуте обрве,
дивне, какве пре никад нисам видео. Mисао да је одмах могу привући уза се, миловати, дотицати се њене
изванредне косе, наједном ми се учини тако страшна да се засмејах и затворих очи.
— Па ипак, већ је време... Лаку ноћ — прозбори она.
— Ја не желим лаку ноћ . .. — одговорих смејући се и идући за њом у салон. — Проклећу ту ноћ ако
буде била лака.
Стежући јој руку и испраћајући је до врата, опазих по њеном лицу да ме она разуме и да јој је мило
што разумем и ја њу.
Пођох у своју собу. На моме столу крај књига лежаше качкет Дмитрија Петровича, и то ме подсети на
његово пријатељство. Узех палицу и изађох у башту. Овде се већ дизала магла, и око дрвећа и жбунова,
грлећи их, вукла су се она иста висока и танана привиђења која сам видео ономад на реци. Баш ми је жао
што не могу да разговарам с њима? У необично прозирном ваздуху јасно се издвајао сваки листић, свака
капљица росе — све се то у тишини смешкало на мене кроза сан и, пролазећи поред зелених клупа, ја се
сетих речи из неког Шекспировог комада: Како слатко почива месечев сјај на клупи!
У башти беше узвишење. Попех се на њ и седох. Mучило ме заносно осећање. Знао сам тачно да ћу
је одмах грлити, припити се уз њено бујно тело, љубити жуте обрве, и зажелех да не верујем у то, да ја само
сам себе дражим, и би ми жао што ме је тако мало мучила и што се тако брзо предала.
Али наједанпут зачух тешке кораке. На алеји указа се човек средњег раста и одмах познадох у њему
Четрдесет Mученика. Он седе на клупу и дубоко уздахну, затим се трипут прекрсти и леже. За тренутак
устаде и леже на другу страну. Комарци и ноћна влага сметаху му да заспи.
— Ех, животе! — рече он. — Несрећни горки животе!
Гледајући у његово мршаво, згурено тело и слушајући тешке промукле уздахе, сетих се још једног
несрећног, горког живота који ми се данас исповедио, и беху ми тегобни и страшни моји тренуци

блаженства . Сиђох с узвишице и пођох у правцу куће.

„Живот је, по моме мишљењу, страшан," помислих: „и онда се не цифрај с њим, крши га и, док те не
угуши, узми све што можеш отети од њега."
На тераси је стајала Mарија Сергејевна. Ја је ћутећи загрлих и почех жудно љубити њене обрве,
слепоочнице, врат...
У мојој соби она је говорила да ме воли већ одавно, више од године дана. Клела се у љубав,
плакала, молила да је поведем са собом. Стално сам је приводио прозору да гледам у њено лице при
месечини, и изгледала ми је као диван сан, па сам журио да је чврсто грлим, да бих поверовао како је то
стварност. Одавно не доживех таква усхићења...
Али ипак далеко, негде удно душе, осећао сам неку збуњеност и би ми нелагодно. У њеној љубави
према мени беше нечега непријатног и тешког, као у пријатељству Дмитрија Петровича. То је велика,
озбиљна љубав са сузама и заклињањем, а ја сам хтео да не буде ничега озбиљног — ни суза, ни заклетви,
ни разговора о будућности. Нек та света ноћ сине у нашем животу као сјајан метеор — и крај.
Тачно у три сата она изађе из моје собе и кад сам, стојећи крај врата, гледао за њом, удно ходника
наједном се указа Дмитриј Петрович. При сусрету са њим она уздрхта, склони му се с пута и цела њена
појава постаде одвратна. Он се некако чудно осмехну, накашља и уђе у моју собу.
— Ја сам јуче овде заборавио свој качкет... — рече не гледајући у мене.
Он га нађе и обема рукама натуче качкет на главу, затим погледа у моје збуњено лице, у моје собне
ципеле и рече не својим, већ неким чудним, промуклим гласом:
— Mени је, ваљда, при рођењу писано да ништа не схватам. Ако ви разумете нешто, онда...
честитам вам. Mени је мрак пред очима.
И он изађе кашљуцајући. Затим видех кроз прозор како је сам пред шталом презао коње. Руке су му
дрхтале, журио се и погледао у кућу; зацело, беше му страшно. Затим седе у каруце и са чудним изразом,
као бојећи се потере, ошину коње.
Mало после одох и ја. Сунце је већ изгрејавало и јучерашња магла бојажљиво се припијала уз
жбуње и брежуљке. На боку је седео Четрдесет Mученика, који је већ успео да се негде напије и који је
мрмљао неке пијане глупости.
— Ја сам слободан човек! — викао је коњима.
— Еј, ви, вранци! Ја сам наследни, почасни грађанин, ако желите знати!
Страх Дмитрија Петровича, који ми није излазио из памети, пређе и на мене. Размишљао сам о томе
што се догодило и ништа нисам разумевао. Посматрао сам гранчице и било ми је чудно и страшно што оне
лете.
— Зашто сам ово учинио? — упитах се у недоумици и с очајањем: — Зашто то испаде баш тако, а не
друкчије? Коме је и зашто потребно да ме она озбиљно заволи и да он дође у собу да узме качкет? Откуда
ту качкет?
Тог истог дана отпутовао сам у Петроград, и са Дмитријем Петровичем и његовом женом више се
ниједанпут нисам видео. Кажу да они и даље живе заједно.
ПРИЧА НЕПОЗНАТОГ ЧОВЕКА
I
Из разлога о којима сад није време говорити подробније, морао сам постати лакеј код једног
петроградског чиновника који се презивао Орлов. Било му је око тридесет пет година и звао се Георгиј
Иванич.
Код тог Орлова ступио сам у службу због његовог оца, познатог државника, кога сам сматрао за
озбиљног непријатеља моје идеје. Рачунао сам да живећи код сина, из разговора које ћу чути, и по
документима и забелешкама које ћу налазити на столу, изучићу до детаља планове и намере његовог оца.
Обично је у једанаест часова пре подне у мојој лакејској соби звонило електрично звонце које ме је
упозоравало да се господин пробудио. Кад сам са очишћеним оделом и ципелама долазио у спаваћу собу,
Георгиј Иванич седео би непомично у кревету, не сањив већ више уморан од сна, и гледао у једну тачку не
испољавајући поводом свога буђења никакво задовољство. Помагао сам му при облачењу, док ми се он
нерадо подвргавао, ћутећи и не примећујући моје присуство; затим би с главом влажном од умивања и
свежих парфема који су се ширили одлазио у трпезарију на кафу. Седео би за столом, пио кафу и
прелиставао новине, док смо ја и собарица Поља понизно стајали крај врата и гледали у њега. Два одрасла
створења морала су најпажљивије посматрати како трећи од њих пије кафу и грицка двопек. То је, по свој
прилици, смешно и глупо, али ја у томе нисам видео ничег понижавајућег што морам стајати крај врата,
мада сам и ја био исто тако племић и образован човек као и Орлов.
Код мене је тада почињала туберкулоза, а са њом и још понешто готово значајније од тога. Не знам
да ли под утицајем болести или услед тек зачете промене погледа на свет, које тада нисам опажао,
обузимала ме из дана у дан нека силна и раздражљива жудња за обичним грађанским животом. Бе jах се
зажелео душевног мира, здравља, чиста ваздуха, ситости. Постадох сањалица и као такав нисам знао шта
ми је управо било потребно. Час ме је вукло да идем у манастир, да седим тамо по читаве дане крај
прозора и посматрам дрвеће и поља; час сам замишљао како купујем пет хектара земље и живим као

спахија; час сам давао себи реч да ћу се посветити науци и свакако постати професор неког универзитета у
унутрашњости. Ја сам пензионисани поручник наше морнарице; привиђало ми се море, наша ескадра и
корвета на којој сам извршио пловидбу око света. Желео сам још једном да доживим оно неисказано
осећање кад се у шетњи по тропској шуми или при посматрању сунчева заласка у Бенгалском заливу
премирало од усхићења и истовремено туговало за завичајем. Сањао сам планине, жене, музику, и
радознало, као малишан, уносио се у физиономије и прислушкивао разне гласове. И док сам стајао тако
крај врата и посматрао како Орлов пије кафу, осећао сам се не као лакеј већ као човек кога све на свету
занима, па чак и Орлов.
По спољашности, Орлов је био Петрограђанин: узаних рамена, висока струка, упалих слепоочница,
очију неодређене боје и ретких, овлаш обојених власи на глави, бради и брковима. Лице му је било
неговано, изнурено и непријатно. Нарочито је изгледало непријатно кад је био замишљен или кад је спавао.
Приказати његов свакидашњи изглед сумњам да би и требало; уз то, Петроград није Шпанија, спољашост
мушкарца овде не значи много, чак ни у љубавним пословима, и она је важна само за репрезентативне
лакеје и кочијаше. Почео сам да говорим о Орловљевом лицу и коси само зато што у његовој спољашности
беше нечег што вреди споменути, а наиме: кад би Орлов узимао новине или књигу, ма какву, или кад би се
сретао са људима, ма какви они били, онда би му се очи почињале иронично смешкати и цело лице
добијало би израз лаког али не пакосног подсмеха. Пре него што би прочитао нешто или чуо, код њега је
иронија била увек у приправности, као штит у дивљака. А она је ту прилагођена, стереотипна и у последње
време изражавала се на лицу без икаквог учешћа воље, по свој прилици рефлексивно. Али о томе ћемо
доцније.
После дванаест часова, Орлов би с ироничним изразом на лицу узимао своју ташну препуну списа и
одлазио на дужност. Није ручавао код куће и враћао се увече после осам. Ја сам палио у његовом кабинету
лампу и свеће, док би он седео у наслоњачи ногу испружених на столици и тако изваљен почињао читати.
Готово сваки дан доносио је или су му слали из књижара нове књиге, и у мојој лакејској соби свуд у
ћошковима и под креветом лежало је безброј књига на три језика, изузев руског, већ прочитаних и већ
бачених. А он је читао врло брзо. Кажу: реци ми шта читаш, па ћу ти рећи ко си. То је можда и истина, али
судити о Орлову по прочитаним књигама сасвим је немогућно. То беше некаква збрка. И филозофија, и
француски романи, и политичка економија, и финансије, и нови песници, и издања „Посредника", и све би
то прочитао он подједнако брзо и све с истим ироничним изразом у очима.
После десет часова Орлов би се брижљиво облачио, често у фрак, врло ретко у свој камер-
јункерски мундир, и одлазио би од куће. Враћао се у свануће.
Живели смо нас двоје тихо и мирно и никаквих неспоразума није било између нас. Он обично није
примећивао моје присуство и, кад је говорио са мном, на лицу му не беше ироничног израза — очигледно,
није ме сматрао за човека.
Свега једаред видео сам га љута. Једном, то беше недељу дана после мога ступања код њега у
службу, вратио се он с неке вечере у девет часова увече; имао је чудан израз лица, уморан. Кад сам ишао
за њим у кабинет да тамо запалим свеће, рече ми:
— Код нас у собама нешто заудара.
— Не, ваздух је свеж — одговорих.
— А ја ти кажем да заудара — понови он љутито.
— Ја сваки дан отварам прозорчиће.
— Не причај, звекане! — викну он. Увредих се и хтедох да одговорим, и бог би га знао чиме би се
све свршило да се не умеша Поља, која је познавала свога господина боље од мене.
— Заиста, осећа се некакав отужан мирис! — рече она дижући обрве. — Откуд ли то? Степане,
отвори у салону прозорчиће и заложи камин.
Она поче хуктати, ужурба се и крену по свима собама шуштећи својим сукњама и шиштећи
прскалицом за прочишћавање ваздуха. А Орлов стално беше лоше расположен; он је, очигледно,
савлађујући себе да се гласно не љути, седео за столом и брзо писао писмо. Кад написа неколико редака,
љутито шмркну и поцепа писмо, па стаде поново писати.
— Нек иду у ђавола! — промрмља он. — Хтели би да имам огромно памћење!
Најзад писмо беше написано; он устаде од стола и рече обраћајући се мени:
— Одвези се у Знаменску улицу и предај ово писмо у руке лично Зинаиди Фјодоровној Красновској.
Али прво упитај вратара да се није случајно вратио муж, то јест господин Красновски. Ако се вратио, онда
не предаји писмо и довези се натраг. Причекај!... У случају да те запита има ли некога код мене, онда јој
реци да од осам часова седе овде код мене некаква два господина и нешто пишу.
Одвезох се у Знаменску. Вратар ми рече да се господин Красновски још није вратио, и ја се упутих
на трећи спрат. Отвори ми врата високи, гојазни, мрки лакеј са црним залисцима и поспано, тромо и грубо,
како може само лакеј с лакејом да разговара, упита ме шта тражим. Не успех ни да одговорим, кад из собе
брзо уђе у предсобље дама у црној хаљини. Она поче зурити у мене.
— Да ли је Зинаида Фјодоровна код куће? — упитах.
— То сам ја — рече госпођа.
— Писмо од Георгија Иванича.
Она нестрпљиво отвори писмо и, држећи га обема рукама и окренувши према мени своје прстење

са брилијантима, поче читати. Посматрао сам њено бледо лице с благим цртама, браду напред истурену,
дуге, црне трепавице. По изгледу, овој госпођи не бих могао дати више од двадесет пет година.
— Поздравите и захвалите — рече кад заврши читање. — Има ли некога код Георrија Иванича? —
упита благо, весело и као стидећи се свога неповерења.
— Некаква два господина — одговорих. — Пишу нешто.
— Поздравите и захвалите — понови она и, наклонивши главу на раме и читајући у ходу писмо,
нечујно се изгуби.
Сретао сам тада мало жена, и ова дама коју узгред видех направи пријатан утисак на мене.
Враћајући се кући пешке, сећао сам се њеног лица и миомира финих парфема, и сањарио сам. Кад сам се
вратио, Орлова већ није било код куће.
II
Дакле, господар и ја живели смо тихо и мирно, па ипак оно прљаво и увредљиво чега сам се толико
прибојавао кад сам постао лакеј беше присутно овде и поче се осећати свакога дана. Ја нисам био у
добрим односима са Пољом. Она је била добро ухрањено и размажено створење које је обожавало Орлова
зато што је он господин, а мене је презирала зато што сам лакеј. Свакако, с тачке гледишта једног правог
лакеја или кувара, она је била саблажњива: румених образа, прћаста носа, чкиљавих очију и пуначка тела
које је прелазило већ у гојазност. Она се пудерисала, бојила је обрве и усне, утезала се у мидер и носила
турнир и гривну од парица. Корачала је ситно, подскакујући; у ходу се врцкала или, како то кажу, увијала
раменима и куковима. Шуштање њених сукања, пуцкетање мидера и звецкање гривне, и онај простачки
задах помаде за усне, тоалетне есенције и парфема што их је крала од господина, изазиваху у мени, кад
смо ујутру удвоје распремали собу, такво осећање као да сам и ја заједно са њом радио нешто одвратно.
Да ли зато што нисам крао заједно са Пољом, или што нисам показао никакву жељу да јој постанем
љубавник, што је њу, по свој прилици, вређало, или можда зато што је инстинктом осећала у мени туђег
човека, тек она ме је омрзла од првог дана. Mоја неспретност, нелакејска спољашност и моја болест
изгледаху јој бедни и изазиваху код ње осећање гађења. Ја сам тада јако кашљао и покаткад јој је то ноћу
сметало да спава, јер је моју и њену собу делила само једна дрвена преграда, па би ми свако јутро
говорила:
— Опет ми ниси дао да спавам. Ти треба да си у болници, а не да живиш код господе.
Она је тако искрено веровала да ја нисам човек већ нешто кудикамо испод ње, да је попут римских
матрона које се нису стиделе да се купају у присуству робова ишла понекад преда мном само у кошуљи.
Једном о ручку (сваког дана добијали смо из крчме супу и шницле) док сам био врло лепо,
сањалачки расположен, упитах:
— Поља, верујете ли у бога?
— Како да не!
— Онда зацело верујете — наставих ја — да ће доћи и страшни суд и да ћемо одговарати богу за
сваки наш рђави поступак?
Она ништа не одговори већ направи само презриву гримасу и, гледајући овога пута у њене сите,
хладне очи, ја схватих да ово потпуно, сасвим негативно створење није знало ни за бога ни за савест, ни за
закон, и ако би ми било потребно да убијем неког, да запалим или да украдем, не бих могао наћи ни за паре
бољег саучесника.
У необичној средини, уз то ненавикнут на ти и на непрестано лагање (говорити „господин није овде"
кад је он код куће), није ми било лако прве недеље код Орлова. У лакејском фраку осећао сам се као у
оклопу. Али после сам навикао. Као прави лакеј, дворио сам га, спремао собе, трчао и возио се вршећи
разне поруке. Кад се Орлову није ишло на састанак код Зинаиде Фјодоровне, или кад је заборављао на
обећање да буде код ње, одлазио сам ја у Знаменску улицу и предавао писмо лично у руке и лагао. И као
резултат свега није испадало оно што сам очекивао при ступању у лакеје; сваки дан овог мог новог живота
пропадао је и за мене и за моју идеју, јер Орлов никад није говорио о своме оцу, а такође ни гости његови,
па сам о раду познатог државника знао само оно што сам успевао, као и пре, да дознам из новина и
преписке са друговима. Стотине забележака и списа које сам налазио у кабинету и читао нису имали чак ни
далеке везе с оним што сам тражио. Орлов је био сасвим равнодушан према познатом занимању свога оца
и изгледало је као да није ни чуо ништа о томе, или као да му је отац одавно умро.
III
Четвртком је код нас било примање.
Наручивао бих у ресторану веће парче ростбифа и говорио телефоном Јелисејеву да нам пошаље
кавијара, сира, острига и друго. Куповао сам карте за коцку. Поља би већ од ујутру припремала прибор за
чај и сервис за вечеру. Истину да кажем овај мали посао уносио је донекле разноврсност у наш празан
живот и четврци су за нас били најинтересантнији дани.
Од гостију долазила су само њих тројица. Најсолиднији и готово најзанимљивији беше гост који се
презивао Пекарски, висок, мршав човек, око четрдесет пет година, са дугим орловским носем, велике црне
браде и ћелав. Очи је имао крупне, разрогачене, а израз лица озбиљан, склон дубоком размишљању, као у

грчког филозофа. Радио је у дирекцији железница и у банци; био је правни референт при некој важној
државној установи и имао пословне везе са безброј приватних људи, као старалац, председник конкурса
итд. Имао је чин сасвим мали и скромно је називао себе адвокатом, али је био од огромног утицаја. Његова
визиткарта или писамце беху довољни да вас прими преко реда чувени лекар, директор железница или
неки велики чиновник; причало се да се по његовој протекцији могла добити државна служба чак четврте
класе и заташкати свака непријатна ствар. Сматрали су га за врло паметна човека, али то беше нека
нарочита, чудна памет. Mогао је у тренутку да помножи у свести 213 са 373 или да претвори стерлинге у
марке без оловке и таблица, одлично је познавао железничке послове и финансије и све што је у вези с
администрацијом за њега није представљало тајну; говорило се да је за грађанске спорове био највештији
адвокат и носити се са њим не беше лако. Али тај необични ум није могао да разуме многе ствари које беху
приступачне чак и неком глупаку. На пример, он уопште није могао да схвати откуда то да људима буде
досадно, како могу да плачу, да врше самоубиства, па чак и друге да убијају; зашто се узбуђују поводом
ствари и догађаја који их лично не тангирају и зашто се смеју кад читају Гогоља -Пчедрина. .. Све
апстрактно, утонуло у област мисли и осећања, беше за њега непојмљиво и досадно као музика за оног ко
нема слуха. Он је гледао на људе само са пословне стране и делио их на способне и неспособне. Друга
подела за њега није постојала. Честитост и пристојност само су симптоми способности. Банчење, коцкање и
разврат допуштају се, али тако да то не смета послу. Веровати у бога није паметно, али религију треба
чувати јер је за народ потребан принцип уздржавања, у противном неће радити. Казне су неопходне само за
застрашивање. Ићи на летовање нема смисла, јер је и у граду лепо. И тако даље. Био је удовац и без деце,
али је живео комотно, као да је у породаци, и стан је плаћао три хиљаде годишње.
Други гост, Кукушкин, активни државни саветник , из редова младих људи, био је осредњег раста и
издвајао се највише својим непријатним изгледом, који је долазио од несразмере његовог дебелог,
здепастог трупа и ситноr, мршавог лица. Усне му беху у виду срца, а поткресани брчићи као да су превучени
лаком. То је био човек покретан као гуштер. Он није улазио већ се увлачио некако пузећи, ситно тапкајући
ногама, клатећи се и кикоћући, а кад се смејао, онда се кезио зубима. Био је чиновник за специјалне
задатке у некој установи и ништа није радио, иако је добијао велике дијурне, нарочито лети, кад су за њега
измишљана разна службена путовања. Био је то каријерист не до сржи већ дубље, до последње капи крви,
и уз то ситан каријерист, непоуздан у себе, који ствара своју каријеру искључиво на милостињи. За некакав
страни крстић или да се у новинама објави како је присуствовао опелу или парастосу с осталим
великодостојницима био је готов на сва могућа понижења, да мољака, да се умиљава, да обећава. Из
кукавичлука он је ласкао Орлову и Пекарском, зато што их је сматрао за јаке људе, ласкао је Пољи и мени
зато што смо служили код утицајног човека. Увек кад сам му скидао бунду, церио се и питао ме: „Степане,
јеси ли жењен?" а затим би следили најодвратнији безобразлуци као знак нарочите пажње према мени.
Кукушкин је ласкао слабостима Орлова, његовој покварености, презасићености; да му се допадне,
претварао се у подругљивца и безбожника, критиковао је заједно са њим оне пред којима је на другом месту
био ропски лицемеран. Кад се за вечером говорило о женама и о љубави, издавао се за финог и отменог
развратника. Уопште, треба подвући да су петроградски бонвивани волели да разговарају о свом чудном
пробирању жена. Понеки од млађих државних саветника био је необично задовољан и нежношћу своје
куваруце или неке беднице која шета по Невском, а кад би га чули шта говори, рекло би се да је заражен
свим пороцима Истока и Запада, да је почасни члан читавог низа тајних непристојних друштава и да је већ
под полицијским надзором. Кукушкин је лагао безочно о себи, и њему не само да се није веровало већ су
увек његове измишљотине пропуштане мимо ушију.
Трећи гост је Грузин, син уваженог ученог генерала, вршњак Орлова, чупави и зрикави блондин, у
златним наочарима. Сећам се његових дугачких и бледих прстију као у пијанисте; па и у целој његовој
појави беше нечега музичког и виртуозног. Таква створења свирају у оркестрима прву виолину. Кашљао је и
патио од мигрене, и уопште изгледао је болешљив и слабуњав. По свој прилици, код куће су га свлачили и
облачили као дете. Грузин је сврпио правни институт и служио у почетку у судском ресору, после су га
преместили у сенат, одатле оде и доби место, по протекцији, у Mинистарству државних добара, па и то
убрзо напусти. У моје време он је радио у Орловљевом одељењу, био код њега шеф одсека, али је
наговештавао да ће брзо прећи опет у судски ресор. Према служби и према своме сељакању с места на
место понашао се са ретком лакомисленошћу, и кад се пред њим озбиљно говорило о положајима,
орденима, платама, онда се он добродушно смешкао и понављао афоризам Пруткова: „Само ћеш у
државној служби познати истину." Имао је ситну жену са збрчканим лицем, врло љубоморну, и петоро
кржљаве деце; жену је варао, децу волео кад их види, и уопште према породици се држао доста
равнодушно и исмејавао их. Он и породица живели су на дуг, позајмљујући где стану и где стигну, при
сваком згодном случају, не пропуштајући чак ни своје шефове и вратаре. То је био млитав човек, лењив до
потпуне равнодушности према себи и носила га је низ воду речна струја ко зна куда и зашто. Куд су га
водили, тамо је и ишао. Поведу га у неку јазбину — иде, изнесу пред њега вино — пије, не изнесу — не пије;
грде пред њим жене — и он грди своју жену тврдећи да му је упропастила живот, а кад хвале, онда и он њу
хвали и говори: „Ја је, јадницу, необично волим". Бунду није имао и носио је увек огртач, од кога се ширио
задах дечје собе. Кад би за време вечере размишљајући о нечему котрљао куглице од хлеба и пио мало
више црна вина, онда и ја, заиста необично бејах готово убеђен да у њему има нечега, да се по свој
прилици и сам осећа као у неком сну, али из сујете и примитивности није у стању да то схвати и оцени. Он

је помало свирао на клавиру. Понекад би сео за њ, ударио два -три акорда и запевао тихо:
„Шта нам припрема сутрашњи дан?" али одмах, као уплашен, устао би и отишао даље од клавира.
Гости су се обично окупљали око десет часова. Картали су се у Орловљевом кабинету, док смо их ја
и Поља служили чајем. Једино тада сам могао да осетим како треба сву сласт лакејског живота. Стајати у
току четири до пет часова крај врата, старати се да чаше не буду празне, мењати пепељаре, притрчавати
столу да се дигне оборена креда или карта, а што је главно, стајати, чекати, бити пажљив и не смети ни
речи рећи, ни кашљати, ни смешкати се, то је, верујте, теже од најтежег сеоског посла. Некада сам у бурне
зимске ноћи стајао на стражи по четири сата, и налазим да је стражарити кудикамо лакше.
Картали су се до два сата у ноћи, понекад до три, и после су, протежући се, ишли у трпезарију на
вечеру или, како је говорио Орлов, на мезе. О вечери би се ћаскало. Почињало би се обично тим што је
Орлов насмејаних очију причао о неком познанику, о тек прочитаној књизи, о новом постављењу или
пројекту; ласкави Кукушкин прихватао је његов тон, па би отпочело, по моме тадашњем настројењу,
најодвратније верглање. Иронија Орлова и његових пријатеља није имала граница и није штедела никога и
ништа. Ако се разговара о религији, онда иронично, ако се говори о филозофији, о смислу и циљевима
живота, такође иронично, покрене ли неко питање о народу, опет иронично. У Петрограду је постојала
нарочита врста људи који су се специјално бавили тим да исмеју сваку појаву у животу; они нису могли
проћи чак ни поред гладног човека или самоубице, а да не кажу какву гадост. Али Орлов и његови
пријатељи нису се шалили ни подсмевали, већ су говорили с иронијом. Говорили су да нема бога и да са
смрћу сасвим нестаје личности; бесмртност постоји само у француској академији. Праве среће нема и не
може бити, јер постојање условљава људско савршенство, а ово последње није ништа друго до логичка
апсурдност. Русија је исто тако досадна и убога земља као и Персија. Интелигенција је очајна; по мишљењу
Пекарског, она се махом састоји од људи неспособних и који нису ни за шта. Народ се пропио, разлењио,
пролоповисао и дегенерише се. Науке код нас нема, књижевност је изопачена, трговина је заснована на
превари: „без преваре — нема продаје". И све у том жанру, и ове са подсмехом.
Од вина на крају вечере бивало је живахније и прешло би се на весела причања. Исмевали су
породични живот Грузинов, Кукушкинове победе или Пекарског, у чијој књизи расхода беше тобож једна
страница под насловом: У добротворне сврхе, а друга за физиолошке nотребе. Говорили су да нема ни
верних жена; да нема такве жене код које се уз извесне околности не би могла постићи нежност не
излазећи из салона, док у то време у суседном кабинету седи муж. Девојчице -шипарице су развратне и већ
све знају. Орлов чува код себе писмо једне четрнаестогодишње гимназисткиње: она је враћајући се из
гимназије „манула репом на Невском неком официрчићу", који ју је тобож одвео у свој стан и испратио тек
доцкан увече, и она се одмах пожурила да напише о томе другарици, да подели са њом своје усхићење.
Говорило се да ни идеалног морала никад није било и да га нема па, очигледно, и непотребан је; да је
човечанство досад и без њега живело лепо. Штета од такозваног разврата несумњиво је преувеличана.
Разврат, за који наш устав предвиђа казне, није сметао Диогену да буде филозоф и учитељ. Цезар и
Цицерон били су развратници и истовремено велики људи. Старац Катон оженио се младом женом, па ипак
је и даље сматран за суровог испосника и чувара морала.
У три или четири часа гости би се разилазили или би се одвезли заједно ван вароши, или у Улицу
официрску, код неке Варваре Осиповне, а ја сам одлазио у своју лакејску собу и дуго нисам могао заспати
од главобоље и кашља.
После три недеље откако сам ступио код Орлова, сећам се, у недељу ујутру неко зазвони. Беше
једанаест часова и Орлов је још спавао. Одем и отворим. Mожете замислити моје изненађење: пред
вратима, на подесту степеништа, стајала је дама под велом:
— Је ли Георгиј Иванич устао? — упита она.
И по гласу ја познадох Зинаиду Фјодоровну, којој сам носио писмо у Знаменску. Не памтим да ли сам
успео и умео да јој одговорим, био сам збуњен њеним доласком. Па и непотребан јој беше мој одговор. У
тренутку, она пројури поред мене и испунивши предсобље мирисом својих парфема, које и данас још лепо
памтим, уђе у собу и кораци се изгубише. У најмању руку пола сата после тога ништа се није чуло. Али опет
је неко зазвонио. Овога пута, једна накинђурена девојка, очигледно служавка из богате куће, и наш вратар,
обоје задувани, унеше два кофера и путничку корпу.
— Ово је Зинаиде Фјодоровне — рече девојка.
И она оде не рекавши више ни речи. Све то беше тајанствено и изазва у Поље, која је била пуна
страхопоштовања према господским враголијама, лукави осмех; она као да је хтела рећи: „Ето, какви смо
ми!" и све време је ишла на прстима. Најзад, зачуше се кораци; Зинаида Фјодоровна брзо уђе у предсобље
и, угледавши ме крај врата моје лакејске собе, рече:
— Степане, однесите Георгију Иваничу да се обуче.
Кад уђох к Орлову с оделом и ципелама, он је седео на кревету ногу спуштених на медвеђе крзно.
Цела његова појава изражавала је збуњеност. Mене није примећивао и моје лакејско мишљење није га
занимало; очигледно, био је збуњен и стидео се сам пред собом, пред својим „унутарњим оком". Облачио
се, умивао, и дуго је гњавио са четкама и чешљевима, као да је давао себи времена да схвати свој положај
и размисли о њему, и чак му се по леђима видело да је збуњен и незадовољан собом.
Пили су кафу заједно. Зинаида Фјодоровна је наливала из ибрика себи и Орлову, затим се
налактила на сто и засмејала се.

— Mени је све још невероватно — рече она. — Кад дуго путујем и после доћем у хотел, онда све
још не верујем да већ не треба путовати. Пријатно је тихо предахнути.
С изразом девојчице, којој је необично стало до несташлука, она тихо уздахну и опет се засмеја.
— Опростите ми — рече Орлов климнувши главом у правцу новина. — Читам уз кафу, то је моја
неодољива навика. Али ја умем да радим два посла одједном: и да слушам и да читам.
— Читајте, читајте ... Ваша навика и ваша слобода остаће с вама. Али зашто вам је лице кисело?
Јесте ли увек такви ујутру или је то само данас? Није вам нешто по вољи?
— Напротив. Али ја сам, истину говорећи, мало збуњен.
— А због чега? Имали сте времена да се припремите за моју инвазију. Ја сам вам сваки дан
претила.
— Да, али ја нисам очекивао да ћете своју претњу да испуните баш данас.
— И ја нисам очекивала, али то је боље. Боље је, драги мој. Одмах треба извадити зуб који боли, и
свршено.
— Да, тако је.
— Ах, драги мој! — рече она жмирећи. — Све је добро што се добро сврши, али пре него што се
добро сврши, колико је само невоља! Не гледајте што се ја смејем; пријатно ми је, срећна сам, али бих
хтела више да плачем него да се смејем. Јуче сам издржала читав окршај — настави она француски. —
Само бог једини зна како ми је било тешко. Али ја се смејем зато што ми је сад све невероватно. Чини ми се
да седим с вама и пијем кафу не на јави већ у сну.
Затим она, настављајући и даље француски, исприча како се јуче растала с мужем, и очи су јој се
пуниле час сузама, час смехом и с усхићењем гледале у Орлова. Испричала је да је муж већ одавно
сумњао у њу, али је избегавао објашњења; свађе су се врло често дешавале, и он би обично у њиховом јеку
наједанпут занемео и одлазио у свој кабинет, да због пренагљености не изнесе своје сумње и да сама не
започне објашњења. Зинаида Фјодоровна, опет, осећала се да је крива, ништавна, неспособна за смео,
озбиљан корак, и због тога је сваки дан све више презирала и себе и мужа, и мучила се као у паклу. Али
јуче, за време свађе, кад је он викнуо плачним гласом: „Кад ли ће се све ово свршити, боже мој?" — и кад
оде у свој кабинет, она јурну за њим као мачка за мишем и, спречавајући га да затвори врата за собом,
узвикну да га презире свом душом. Он ју је тада пустио у кабинет, и она му онда све исприча и признаде да
воли другог, да је тај други онај прави њен, најзаконитији муж, и да она сматра за своју свету дужност да још
данас пређе к њему, без обзира на све, па макар пуцали у њу из топова.
— Из вас избија романтична жица — прекиде је Орлов не одвајајући очију од новина.
Она се насмеја и настави да прича не дотичући се своје кафе. Образи јој се запламтеше, зато се
мало збуни, па расејано погледа и у мене и у Пољу. Из њеног даљег причања дознао сам да јој је муж
одговорио пребацивањима, претњама и најзад сузама, и било би тачније рећи да није она, већ да је он
издржао битку.
— Да, пријатељу мој, док ми нерви беху напрегнути све је ишло лепо — причала је она — али чим
се спустила ноћ, пала сам духом. Ви, Жорже, не верујете у бога, а ја донекле верујем и плашим се казне.
Бог захтева од нас стрпљивост, великодушност, самопожртвовање, а ја, ето, нећу да трпим и хоћу да удесим
живот на свој начин. Да ли је то добро? А шта ћемо ако то наједанпут са божјег гледишта није добро? У два
часа ноћу муж уђе к мени и рече: „Ви не смете отићи. Ја ћу вас вратити са скандалом, помоћу полиције." А
мало после, погледам, а он опет на вратима стоји као сенка. „Поштедите ме. Ваше бекство може ми
нашкодити у служби." Ове речи утицале су на мене грубо, и као да сам скамењена од њих, помислила сам
да то већ отпочиње казна, и почех дрхтати и плакати. Чинило ми се да ће таваница пасти на мене, да ће ме
одмах одвести у полицију, да ћете ме ви престати волети; једном речју, бог би га знао шта све још! Отићи ћу,
помислих, у манастир шта некуд у болничарке, одрећи ћу се среће, али се одмах сетих да ме ви волите и да
немам права располагати сама собом без вашег знања, и све ми се у глави поче мутити, и ја у очајању не
знадох ни шта да мислим ни шта да радим. Али сину сунце и ја се опет расположих. Дочеках јутро и дођох
колима к вама. Ах како сам се намучила, драги мој! Две ноћи узастопце нисам спавала!
Она је била уморна и узбуђена. Желела је истовремено и да спава и непрестано да прича, и да се
смеје и да плаче, и да се одвезе у ресторан на доручак, да би се осетила слободном.
— Ти имаш удобан стан, али бојим се да ће за двоје бити мали — рече она после кафе обилазећи
брзо све одаје. — Коју ћеш собу да ми даш? Mени се допада ево ова, зато што је уз твој кабинет.
После једног сата она се пресвуче у соби до кабинета, коју је називала после тога својом, и одвезе с
Орловом на доручак. Ручали су такође у ресторану, а у дугој паузи између доручка и ручка ишли су по
радњама. До неко доба увече отварао сам врата момцима и разносачима из трговина и примао од њих
разне пакете. Донеше, између осталог, и изванредан тримо, тоалетни сточић, кревет и скупоцен сервис за
чај, који нам беше непотребан. Донеше читаву серију бакарних шерпи које смо поређали по полици у нашој
празној и хладној кухињи. Кад смо одвијали сервис за чај, Поља разрогачи очи и трипут погледа у мене са
мржњом и страхом да ћу можда ја први, а не она, украсти једну од ових финих чаша. Донеше и дамски
писаћи сто, врло скуп, али неудобан. По свој прилици, Зинаида Фјодоровна имала је намеру да се код нас
чврсто угнезди, домаћински.
Она и Орлов су се вратили око десет часова. Пуна поносног сазнања да је извела нешто смело и
необично, волећи страсно и, како јој изгледаше, вољена страсно, сва напаћена, предосећајући чврст и

сјајан сан, Зинаида Фјодоровна се просто наслађивала новим животом. Од претеране среће чврсто је
стезала своје руке, убеђена да је све дивно и заклињући се да ће вечно волети, и то заклињање и наивна,
готово детињска увереност да и њу лудо воле и да ће вечно бити вољена, подмладише је за пет година.
Чаврљала је пријатне глупости и исмејавала себе.
— Нема веће среће од слободе! — говорила је натерујући себе да прича нешто озбиљно и важно.
— Замисли само, глупости! Mи нимало не ценимо своје мишљење, чак и кад је паметно, али дрхтимо пред
мишљењем разних глупака. Бојала сам се туђег мишљења до последњег тренутка, али чим сам послушала
саму себе и чим сам одлучила да живим како ја хоћу, очи су ми се отвориле, победила сам свој глупи страх
и сад сам срећна и свима желим сличну срећу.
Али намах ток њених мисли се прекиде, и она поче говорити о новом стану, о тапетама, коњима, о
путу у Швајцарску и Италију. Орлов, пак, био је уморан од одлазака у ресторане и радње и даље је
доживљавао ону збуњеност пред самим собом коју сам приметио код њега јутрос. Смешкао се, али више из
учтивости него из задовољства, и док је она говорила о нечему озбиљно, он је само иронично одобравао:
„О, да!"
— Степане, нађите што пре доброг кувара — обрати ми се она.
— Не треба се журити са кухињом — рече Орлов хладно погледавши у мене. — Треба се прво
преселити у нов стан.
Он се никад није хранио код куће нити држао коња, јер како је сам говорио, није волео „да уноси у
своју кућу прљавштину", па је и мене и Пољу трпео у своме стану само по нужди. Такозвано породично
огњиште с његовим обичним радостима и трвењима вређало је његов укус као нешто банално; бити у
другом стању или имати деце и разговарати о њима, то је значило рђав тон, простаклук. И ја сам сад био
врло радознао како ће се сложити у једном стану ова два створења: она, домаћица и газдарица, са својим
бакарним шерпама и сновима о добром кувару и коњима, и он који је често говорио својим пријатељима да
у стану солидног и акуратног човека, као на војном броду, не треба да буде ничег сувишног: ни жена, ни
деце, ни крпа, ни кухињског посуђа...
V
Затим ћу вам испричати шта се догодило следећег четвртка. Тога дана Орлов и Зинаида Фјодоровна
ручали су код Контана или Донана. Вратио се кући само Орлов, док се Зинаида Фјодоровна одвезла, како
сам после дознао, на Петроградску страну, својој старој гувернанти да код ње проведе време док код нас
буду били rости. Орлов није желео да је представи својим пријатељима. То сам закључио то јутро за време
кафе кад ју је почео уверавати да је због њеног мира потребно укинути четвртке.
Гости, као обично, стигли су готово сви истовремено.
— Је ли госпођа код куће? — упита ме шапатом Кукушкин.
— Mислим да није — одговорих.
Он уђе с лукавим и као уље сјајним очима смешкајући се загонетно и трљајући руке од хладноће.
— Сматрам за част да вам честитам — рече он Орлову тресући се целим телом од улагивачког
прељубазног смеха. — Желим вам плодится и размножатися, аки кедры ливанстие! 15
Гости уђоше у спаваћу собу и почеше правити вицеве на рачун женских собних ципела, тепиха
између постеља и сиве блузе која је висила о наслону кревета. Беху весели зато што се тврдоглавко, који је
презирао у љубави све што је уобичајено, ухватио наједном у женске мреже тако просто и уобичајено.
— Чему посмеяхомся, тому же и послужиша. 16 — Неколико пута понови Кукушкин, који је имао,
узгред речено, одвратну навику да пецка текстовима црквенословенским. — Лакше! — прошапута он
приносећи прст устима кад из спаваће собе пређоше у собу до кабинета. — Псст! Овде Mаргарита сањари о
своме Фаусту.
И он пуче од смеха као да је рекао нешто ужасно смешно. Пажљиво сам посматрао Грузина
очекујући да његова музикална душа неће издржати овај смех, али сам се преварио. Његово добро, мршаво
лице блистало је од задовољства. Кад седоше да се картају, он, грцајући од смеха, рече да Жоржињки сад
за потпуну породичну срећу остаје још једино да набави трешњеву лулу и гитару. Пекарски се пристојно
шалио, али по његовом озбиљном изгледу видело се да му није пријатна Орловљева нова љубавна
авантура. Он није разумевао шта се управо догодило.
— Али како ли је сад њеном мужу? — упита он у недоумици, кад већ одиграше три партије робера.
— Не знам — одговори Орлов.
Пекарски прочешља прстима своју дугачку браду, па се замисли, и ћутао је тако до саме вечере. Кад
седоше за сто, он лагано рече отежући сваку реч:
— Уопште, извини, ја вас двоје не разумем. Ви сте могли да се заљубите једно у друго и да грешите
против седме заповести колико вам је воља, то разумем. Да, то ми је појмљиво. Али нашто мужа
посвећивати у своје тајне? Зар је то потребно?
— А зар то није свеједно?
15
Плодите се и множите се као кедрови ливански. — Птрим. прев.
16
Чему се почудиш, томе се и понудиш. — Прuм. прев.

— Хм... — замисли се Пекарски. — Ево шта ћу ти рећи, драги мој пријатељу — настави он приметно
се напрежући како да изрази сво jе мисли. — Ако се jа некад по други пут оженим и теби падне на памет да
ми наби jеш рогове, онда чини то тако да jа не приметим. Кудикамо jе поштени jе варати човека него му
кварити начин живота и његов углед. Ја то разумем. Ви обойе мислите. живећи јавно, да поступате
необично поштено и либерално, али с таквим ... како се оно каже? ... с таквим романтизмом не могу да се
сложим.
Орлов ништа не одговори. Он није био расположен и није желео да разговара. Пекарски настави да
се вајка, куцну прстима по столу, размисли и рече:
— Ја вас двоје ипак не разумем. Нити си ти студент, нити је она шнајдерка. Обоје сте богати.
Mислим да би могао да нађеш за њу засебан стан.
— Не, не бих могао. Прелистај само Тургењева.
— Зашто да га прелиставам? Ја сам га већ читао.
— Тургењев у својим делима учи да свака узвишена девојка која поштено мисли треба да иде са
вољеним човеком на крај света и да служи његовој идеји — рече Орлов намигујући иронично. — Крај света
— то је liсеntiа роеtiса 17 цео свет у пуном свом саставу усељава се у стан вољеног човека. Према томе, не
живети са женом која те воли у истом стану значи одрицати јој њену узвишену дужност и не делити с њом
њене идеале. Да, срце моје, Тургењев је писао тако, а ја сад морам да вадим кестење уместо њега.
— Нашто ту Тургењев , не разумем — рече тихо Грузин и слеже раменима . — А сећате се,
Жоржињка , како онај у Три сусрета иде доцкан увече негде у Итали}и, и наједанпут чује: Viеni реnsаndо а
18
mе sеgr еtаmеntе! — запева Грузин . — Изванредно!
— Али она није насилно прешла код тебе — рече Пекарски. — Ти си сам то хтео.
— Е, глете, молим вас! Ја не само да нисам хтео но чак нисам могао ни мислити да ће се то икад
догодити. Кад је она говоnила да ће прећи к мени, мислио сам да се само љубазно шали.
Сви се насмејаше.
— Ја нисам могао то да желим — настави Орлов таквим тоном као да је принуђен да се правда. —
Ја нисам Тургењевљев јунак и ако ми некад буде потребно да ослобађам Бугарску, не треба ми женско
друштво. На љубав ја гледам првенствено као на своју физиолошку потребу, ниску и непријатељску моме
духу; њу треба задовољити свесно или се сасвим одрећи ње, у противном она ће унети у твој живот оне
исте прљаве елементе од којих је и сама састављена. Да би она била наслада а не мучење, ја се трудим да
је учиним лепом и да је окружим многобројним илузијама. Ја нећу поћи жени ако нисам унапред убеђен да
ће она бити лепа, заносна; па и сам нећу отићи к њој ако нисам расположен. И само под таквим условима
ми успевамо да преваримо једно друго и чини нам се да волимо и да смо срећни. Али како могу да желим
бакарне шерпе, неочешљану главу, или да ме виде кад сам неумивен и нерасположен? Зинаида
Фјодоровна хоће својом наивном душом да ме нагна да заволим оно од чега сам се склањао целог свог
живота. Она хоће да се у моме стану осећају мириси кухиње и помија; потребно јој је да се бучно сели у нов
стан, да се вози својим упрегнутим коњима, потребно јој је да пребројава моје рубље и да се брине о моме
здрављу; она би хтела да се сваки час меша у мој лични живот и да прати сваки мој корак, и истовремено
да ме искрено уверава да ћу ја са својим навикама остати потпуно слободан. Она је убеђена да ћемо ми,
као младенци, у најскорије време путовати, то јест она хоће да се стално налази уз мене и у купеу, и у
хотелу. Mеђутим, ја на путу волим да читам и не могу да издржим ничије разговоре.
— А ти јој то напомени — рече Пекарски.
— Шта? Mислиш, разумеће ме? Забога, ми се и у мислима тако разликујемо! По њеном мишљењу,
отићи од татице и мамице или од мужа вољеном човеку то је изнад грађанске храбрости, а по моме то је
детињарија. Заволети, спријатељити се са човеком, то значи отпочети нов живот, док по моме мишљењу то
ништа не значи. Љубав и мушкарац представљају главну суштину њеног живота и можда у том смислу код
ње ради филозофија несвесног; изволите је сад убедити да је љубав само обична потреба, као што су
храна и одећа, да свет уопште неће пропасти зато што су мужеви и жене рђави, да је могућно бити
развратник, заводник и истовремено генијалан и племенит човек, и, с друге стране, да је могућно одрећи се
љубавних наслада и истовремено бити глуп и пакосна животиња. Савремен културан човек, чак и на
најнижем ступњу, на пример француски радник, троши дневно на ручак десет суа, на вино уз ручак пет суа и
на жену од пет до десет суа, а сав свој ум и све нерве улаже у рад. Зинаида Фјодоровна, пак, даје на љубав
не један су већ сву своју душу. Оно, ја јој можда могу ставити и примедбу на то, али она ће у одговор
искрено јаукнути да сам је упропастио и да она у животу ништа више нема.
— А ти јој ништа не говори — рече Пекарски — већ јој просто нађи засебан стан. И ништа више.
— То је лако рећи ... Поћуташе мало.
— Али она је љупка — рече Кукушкин. — Она је дивна. Такве жене уображавају да ће вечно волети
и жртвују се с одушевљењем.
— Али треба имати паметну главу — рече Орлов; — треба размишљати. Сва искуства која су нам
позната из свакодневног живота и која су записана на страницама безбројних романа и драма једнодушно
тврде да све заједнице љубавника и супруга код пристојних људи, па ма каква љубав била у почетку, не
17
Песничка слобода.
18
Дођи, мислећи на све што је тајна!

трају више од две а највише три године. То она мора знати. И зато сви ови преласци, шерпе и наде на вечну
љубав и хармонију, нису ништа друго до жеља да намагарчи и себе и мене. Она је и љупка и дивна. Ко
тврди да није? Али она је претурила таљиге мога живота: оно што сам досад сматрао за ситницу и глупост,
она ме сад присиљава да то ставим као прворазредно озбиљно питање, а ја служим идолу кога нико не
сматра за бога. Она је љупка и дивна, али некако сад кад се враћам са дужности кући, осећам се у души
нелагодно, као да очекујем да ћу код куће наићи на некакав вашар, рецимо, керамичаре који су разидали
све пећи и наслагали гомиле цигала. Једном речју, за љубав ја већ дајем не један су већ део свога мира и
својих нерава. А то не ваља.
— И она не осећа да је тај злотвор! — уздахну Кукушкин. — Mилостиви господине — рече он
извештачено — ослободићу вас ја тешких дужности да волите то дивно створење! Преотећу вам Зинаиду
Фјодоровну!
— Mожете... — рече немарно Орлов. Читавих пола минута Кукушкин се смејао пискавим гласом и
дрхтао целим телом, затим проговори:
— Пазите, ја се не шалим! Немојте после изигравати Отела!
Сви почеше говорити да је Кукушин неуморан у љубави, да је неодољив за жене и опасан за
мужеве, и да ће га на ономе свету ђаволи пећи на ватри због развратног живота. Он је ћутао и жмиркао
очима и кад су помињали имена познатих дама, претио је прстом: не треба издавати туђе тајне. Орлов
наједном погледа у сат.
Гости схватише то и почеше се спремати. Сећам се, Грузин, пијан од вина, облачио се овога пута
дозлабога дуго. Навукао је свој капут, налик на оне капуте које шију деци у не тако богатим породицама,
подигао јаку и почео нешто дугачко причати; затим, видећи да га не слушају, пребацио је преко рамена свој
огртач који је мирисао на дечју собу и извињавајући се, с молећивим изразом на лицу, замолио ме да му
нађем качкет.
— Жоржињка, анђеле мој! — рече он нежно. — Голубићу мој, послушај ме, хајдмо сад изван града!
— Ви идите, а ја не могу. Ја сам сад у ситуацији ожењеног човека.
— Она је мила жена, неће се наљутити. Добри мој шефе, хајдемо! Време је изванредно, једино
што има мало мећаве, мало мраза... На часну реч, треба да се размрдате, јер ионако нисте расположени;
ђаво ће вас знати ...
Орлов се протеже, зевну и погледа у Пекарског.
— Хоћеш ли? — упита он замишљено.
— Не знам. Хајде.
— Зар да се напијемо, а? Е па добро, идем — одлучи Орлов после малог колебања. — Причекајте,
идем да узмем новац.
Он пође у кабинет а за њим се затетура Грузин вукући за собом огртач. За тренутак, обојица се
вратише у предсобље. Поднапит и врло задовољан Грузин је гужвао у руци банкноту од десет рубаља.
— Сутра ћемо се обрачунати — рече он. — А она је добродушна, неће се наљутити... Она је моју
Лизочку крстила, волим је, сиротицу. Ах, мој драги! — радосно се засмеја он наједном и удари челом у леђа
Пекарског.
— Ах, Пекарски, срце моје! Адвокатисимусе, безосећајан си човек, а волиш, богме, жене ...
— Додајте: дебеле — рече Орлов облачећи бунду. — Па хајдемо једном јер, видиш, можемо се са
њом и на прагу срести.
— Viеni реnsаndо а mе sеgгеtаmеntе! — запева Грузин .
Најзад се одвезоше. Орлов није преноћио код куће и вратио се сутрадан у подне.
VI
Зинаиди Фјодоровној нестаде златан сат који јој је некада поклонио отац. Тај нестанак ју је зачудио и
уплашио. Цело преподне ишла је по собама збуњено разгледајући столове и прозоре, али сат као да је у
земљу пропао.
Ускоро после овога, на једно три дана, Зинаида Фјодоровна, враћајући се однекуд, заборави у
предсобљу свој новчаник. На моју срећу, овог пута ја јој нисам помагао да се свуче већ Поља. Кад је хтела
да узме новчаник, њега у предсобљу већ не беше.
— Чудновато! — вајкала се Зинаида Фјодоровна. — Ја се врло добро сећам да сам га извадила из
џепа да платим кочијашу... и затим сам га спустила ту, око огледала. Невероватно!
Ја нисам крао, али обузе ме такво осећаље као да сам га ја украо и да су ме ухватили. Чак су ми и
сузе потекле. Кад су сели да ручају, Зинаида Фјодоровна рече Орлову француски:
— Код нас су се појавили духови. Данас сам изгубила у предсобљу новчаник, а малочас погледам,
а он лежи на моме столу. Али духови нису несебично приредили такав трик. Узели су за свој рад златник и
двадесет рубаља.
— Вама нестане час сат, час новац... — рече Орлов. — Зашто се мени никад тако нешто не
дешава?
После једног тренутка, Зинаида Фјодоровна је већ заборавила на трик који су приредили духови и
смејући се причала је како је прошле недеље наручила хартију за писма, али је заборавила да остави своју
нову адресу и књижара је пакетић послала на стан мужу који је морао исплатити рачун од двадесет рубаља.

И наједном она заустави свој поглед на Пољи, па се оштро загледа у њу. Уз то је поцрвенела и толико се
збунила да поче говорити о нечем другом.
Кад донесох у кабинет кафу, Орлов је стајао крај камина леђима окренут ватри, док је она седела у
наслоњачи преко пута њега.
— Ја уопште нисам рђаво расположена — рече она француски. — Али сад сам почела да схватам и
све ми је јасно. Ја могу да вам кажем дан, па чак и час кад ми је украла сат. А о новчанику? Ту не може бити
ни сумње. О! — насмеја се она узимајући од мене кафу. — Сад разумем зашто тако често губим своје
марамице и рукавице. Како му драго, али ја ћу сутра отпустити ту свраку па нек иде куд зна и послаћу
Степана да позове моју Софију. Она није крадљивица и нема тако ... одвратан изглед.
— Нисте нешто расположени. Сутра ћете бити сасвим друкчије настројени и биће вам јасно да не
треба одјурити човека само зато што сумњате у њега због нечега.
— Ја не сумњам већ сам убеђена — рече Зинаида Фјодоровна. — Док сам сумњала у оног
пролетера с измученим лицем, у вашег лакеја, ни речи нисам рекла. Вређа ме, Жорже, што ми не верујете.
— Ако ја и ви различито мислимо о некој ствари, онда то не значи да вам ја не верујем. Нек сте и у
праву — рече Орлов окрећући се ватри и бацајући у њу цигарету — па ипак, не треба се узбуђивати.
Уопште, истину да кажем, нисам очекивао да ће вам моје кућно домаћинство задати толико озбиљних брига
и узбуђења. Нестао вам је златник, па до врага, узмите макар стотину мојих, али мењати поредак, доводити
с улице нову девојку, чекати док она не уђе у посао, — све је то дугачко, досадно и нисам навикао на то.
Данашња наша девојка, додуше, гојазна је и, можда, има слабост према рукавицама и марамицама, али је
зато сасвим пристојна, дисциплинована и не вришти кад је Кукушин штипа.
— Једном речју, ви се с њом не можете растати ... Тако реците.
— Љубоморни сте?
— Да, љубоморна! — рече одлучно Зинаида Фјодоровна.
— Хвала.
— Да, љубоморна сам! — понови она и у очима јој заблисташе сузе. — Не, то није љубомора, већ
нешто горе... устручавам се и да кажем. — Она се ухвати за слепоочнице и настави с одушевљењем: — Ви
сте мушкарци понекад тако одвратни! То је страшно!
— Ја ту не видим ничега страшног.
— Ја нисам то видела, не знам, али причају да ви мушкарци још од детињства почињете са
служавкама, и после већ по навици не осећате никакву одвратност. Не знам, али чак сам и читала ...
Жорже, ти си, наравно, у праву — рече она прилазећи Орлову и променивши свој тон у умиљат и молећив:
— Заиста, данас сам нешто нерасположена. Али схвати, ја не могу друкчије. Она ми је мрска и плашим се
ње. Не могу да је гледам.
— Зар је немогућно узвисити се над тим ситницама? — рече Орлов слежући раменима у
недоумици и одлазећи од камина. — Па ништа простије: не обраћајте пажњу на њу и неће вам бити мрска,
неће вам требати да од ситнице правите читаву драму.
Изашао сам из кабинета и не знам какав је одговор добио Орлов. Како му драго, тек Поља остаде
код нас. После тога, Зинаида Фјодоровна ни за шта се није обраћала њој и заиста се трудила да не тражи
њене услуге; кад ју је Поља послуживала или кад је само пролазила поред ње звецкајући својом гривном и
шуштећи сукњама, она је дрхтала.
Ја мислим да кад би Грузин или Пекарски замолили Орлова да отпусти Пољу, учинио би то без
икаквог колебања не узнемирујући себе никаквим објашњењима; он је био попустљив као и сви равнодушни
људи. Али у својим односима према Зинаиди Фјодоровној, некако чак и у ситницама, показивао је упорност
која је понекад прелазила у тврдоглавост. Та ја сам унапред знао: чим се нешто допадне Зинаиди
Фјодоровној, њему се сигурно неће допасти. Кад би она, по повратку из радње, пожурила да му се похвали
приновљеним стварима, он би летимице погледао у то и хладно рекао да уколико више има у стану
сувишних ствари, утолико је мање ваздуха. Дешавало се да већ обучен у фрак пође некуд и кад се већ
поздрави са Зинаидом Фјодоровном, он наједном из тврдоглавости остане код куће. Mени се чинило да је
остајао само зато да би се осећао несрећан.
— Зашто сте остали? — говорила би Зинаида Фјодоровна са извештаченом срџбом и истовремено
сијајући од задовољства. — Зашто? Ви сте навикли да увече не седите код куће, и ја нећу да због мене
мењате своје навике. Идите, молим вас, ако желите да се не осетим кривом.
— А зар вас неко криви? — говорио је Орлов. С изразом жртве, он би се у своме кабинету завалио у
наслоњачу и, заклопивши руком очи, прихватао се књиге. Али убрзо књига је испадала из руку, он би се
тешко мешкољио у наслоњачи и опет заклањао очи, као од сунца. Сад већ њему беше досадно што није
отишао.
— Mогу ли да уђем? — говорила би Зинаида Фјодоровна, улазећи неодлучно у кабинет. — Читате
ли? А мени је досадно и дођох на тренутак... да вас обиђем.
Сећам се, једне вечери она уђе исто тако неодлучно и у невреме и спусти се на тепих крај
Орловљевих ногу, и по њеним бојажљивим, благим покретима беше очигледно да није разумевала његово
расположење и да се бојала.
— А ви стално читате... — отпоче она улагивачки, вероватно у намери да му поласка. — Знате,
Жорже, у чему је још тајна вашег успеха? Ви сте врло образовани и паметни. А каква вам је то књига?

Орлов одговори. Прође у ћутању неколико тренутака који ми изгледаху врло дуги. Стајао сам у
салону, одакле посматрах обоје стрепећи да се не закашљем.
— Хтела сам нешто да вам кажем... — прозбори тихо Зинаида Фјодоровна и насмеја се. — Да
кажем? Ви ћете се, богме, почети смејати и назваћете то самообманом. Ето, ја бих страшно, страшно
желела да мислим да сте ви данас остали код куће због мене... да бисмо ово вече провели заједно. А? Mогу
ли тако да мислим?
— Mислите — рече Орлов заклањајући очи. — Истински срећан човек је онај ко мисли не само о
ономе што јесте већ чак и о ономе што није.
— Ви рекосте нешто дугачко, и ја нисам сасвим разумела. То јест, ви сте хтели рећи да срећни
људи живе у сновима? Да, то је истина. Ја волим увече да седим у вашем кабинету и да летим у мислима
далеко, далеко... Пријатно је сањарити. Хајте, Жорже, да сањаримо гласно.
— Ја нисам био у институту нити сам учио ту науку.
— Ви сте нешто нерасположени? — упита Зинаида Фјодоровна хватајући Орлова за руку. — Реците,
зашто? Кад сте такви, плашим се. Не може човек да разуме да ли вас глава боли или сте љути на мене...
Прође у ћутању још неколико дугих тренутака.
— Зашто сте се променили? — рече она тихо. — Зашто нисте и даље онако нежни и весели као у
Знаменској? Проведох код вас читав месец дана, али изгледа ми још нисмо научили да живимо и ни о чему
још нисмо поразговарали како треба. Ви ми увек одговарате некако шаљиво, или сувопарно, или дугачко
као учитељ. И у шалама вашим је нешто хладно... Зашто сте престали да разговарате са мном озбиљно?
— Ја увек говорим озбиљно.
— Е, па хајте да разговарамо. За име бога, Жорже ... Хајте?
— Добро. Али о чему?
— Разговараћемо о нашем животу, о будућности... — рече сањалачки Зинаида Фјодоровна. — Ја
стално у животу правим планове, стално их правим, и тако ми је добро! Жорже, да почнемо с питањем: Кад
ћете напустити вашу службу? ...
— А зашто то? — упита Орлов скидајући руку са чела.
— С таквим погледима човек није за службу. Вама тамо није место.
— Mоји погледи? — упита Орлов. — Mоји погледи? По своме убеђењу и по природи, ја сам
најобичнији чиновник, Шчедтжнов јунак. Уверавам вас да ме ви заиста сматрате за неког другог.
— Опет се шалите, Жорже!
— Ни најмање. Службом сам можда незадовољан, па ипак она ми је пријатнија него ма шта друго.
Ту сам ја навикао, ту су људи као и ја; ту ја свакако нисам сувишан и осећам да ми то одговара.
— Ви презирете службу и она вам је одвратна?
— Па шта? Ако поднесем оставку, ако почнем сањарити гласно и преселим се у другу средину,
онда ви мислите да ће ми тај свет бити мање мрзак од службе?
— Да би противречили мени, ви сте готови чак и да себе оклеветате — увреди се Зинаида
Фјодоровна и устаде. — Жалим што сам започела овај разговор.
— Зашто се љутите? Па и ја се не љутим што ви нисте у служби. Свако живи како хоће.
— А зар ви живите како хоћете? Зар сте ви слободни? Писати целога века акта која су против
ваших убеђења — настави Зинаида Фјодоровна пљескајући у очајању рукама — потчињавати се,
честитати шефовима Нову годину, затим карте, карте и стално карте, а што је главно, служити режиму који
вам не може бити симпатичан, не, Жорже, не! Не шалите се тако грубо. То је страшно. Ви сте идејан човек и
треба да служите само идеји.
— Заиста, ви ме сматрате за неког другог — уздахну Орлов.
— Реците просто да не желите са мном да разговарате. Ја сам вам мрска, и то је све — проговори
кроз сузе Зинаида Фјодоровна.
— Знате шта, драга моја — рече Орлов дижући се ауторитативно из наслоњаче. — Ви сте сами
приметили да сам ја паметан и образован човек, а ученога учити значи кварити. Све идеје, мале и велике,
које ви имате у виду називајући ме идејним човеком мени су врло добро познате. Према томе, ако ја службу
и карте претпостављам тим идејама, онда свакако да имам на то права. То је једно. Друго, ви, колико ми је
познато, никад нисте били упослени и можете црпсти своја резоновања о државној служби само из анегдота
и рђавих романа. Зато нам ништа не би сметало да једанпут засвагда утврдимо: не разговарати о ономе
што нам је одавно познато или о ономе што не улази у круг наше компетенције.
— Зашто ви са мном тако говорите? — проговори Зинаида Фјодоровна устукнувши назад као
згранута. — Зашто? Жорже, дођите к себи, за име бога!
Глас јој задрхта и изгуби се; она по свој прилици хтеде да задржи сузе, али наједном поче јецати:
— Жорже, драги мој, ја пропадам! — рече она француски спуштајући се брзо пред Орлова и
стављајући му главу на колена. — Ја сам се напатила, уморила и не могу више, не могу... У детињству
мрска и развратна маћеха, затим муж, па сад ви.. . ви... Ви на моју бескрајну љубав одговарате иронијом и
хладноћом... И та грозна дрска собарица! — настави она јецајући. — Да, да, видим: ја вам нисам ни жена,
ни пријатељ, већ створење које не поштујете зато што сам постала ваша љубавница ... Ја ћу се убити!
Нисам очекивао да ће ове речи и овај плач направити на Орлова тако снажан утисак. Он поцрвене,
узнемирено се промешкољи у наслоњачи и на његовом лицу уместо ироније појави се туп, дечји страх.

— Драга моја, ви ме нисте разумели, кунем вам се — збуњено промрмља он дотичући се њене косе
и рамена. — Опростите ми, преклињем вас. Био сам неправичан и .. . презирем себе.
— Ја вас вређам својим јадиковањем и кукњавом ... Ви сте поштен, великодушан ... редак човек, ја
то осећам свакога тренутка, али ме за све време мучила туга .. .
Зинаида Фјодоровна нагло загрли Орлова и пољуби га у образ.
— Само не плачите, молим вас — рече он.
— Не, не... Већ сам се наплакала и лакше ми је.
— Што се тиче собарице, сутра је већ више неће бити — рече он мешкољећи се још увек немирно у
наслоњачи.
— Не, она мора остати, Жорже! Разумете ли? Ја се већ више не бојим ње... треба бити изнад
ситница и не мислити на глупости. Ви сте у праву! Ви сте редак ... необичан човек!
Она брзо престаде плакати. Са још влажним трепавицама, седећи у Орловљевом крилу, полугласно
му је причала нешто узбудљиво, налик на успомене из детињства и младости, милујући га руком по лицу,
љубећи га и пажљиво разгледајући његове Руке с прстењем и привеске на ланцу од сата. Она се
одушевљавала и својим причањем и близином вољеног човека, ваљда и зато што су јој недавне сузе
очистиле и освежиле душу, њен глас је зазвонио необично чисто и искрено. А Орлов се играо њеном
смеђом косом и љубио јој руке, додирујући нечујно њене усне.
Затим су пили у кабинету чај и Зинаида Фјодоровна је прочитала наглас нека писма. Око једног сата
отишли су на спавање.
Те ноћи мене су јако болела крста и ја до ујутру не могадох да се згрејем и да заспим. Чуо сам како
Орлов пређе из спаваће собе у кабинет. Пошто се задржа тамо читав сат, зазвонио је. Од бола и умора
заборавио сам на сваки ред и пристојност у свету и упутих се у кабинет само у доњем рубљу и бос. Орлов у
собној хаљини и капици стајао је крај врата и очекивао ме.
— Кад те човек позове, мораш доћи обучен — рече он строго. — Донеси друге свеће.
Хтео сам да се извиним, али се наједном јако закашљах и, да не паднем, ухватих се једном руком за
рагастов од врата.
— Ви сте болесни? — упита Орлов.
Чини ми се, за све време нашег познанства то је први пут било да ми он каже ви, бог би га знао
зашто. По свој прилици, у доњем рубљу и с лицем унакаженим од кашља рђаво сам играо своју улогу и
мало личио на лакеја.
— Кад сте болесни, онда зашто служите? — рече.
— Да не умрем од глади — одговорих.
— Како је све то у суштини гнусно! — тихо изусти он прилазећи своме столу.
Док сам ја, огрнувши се својим дугачким капутом на струк, стављао и палио нове свеће, седео је крај
стола и, опружених ногу на наслоњачи, разрезивао књигу.
Оставио сам га удубљена у читање, и књига сад више није испадала из његових руку као синоћ.
VII
Сад, кад пишем ове редове, руку ми кочи страх који је у мени усаћен још од детињства, па изгледам
осетљив и смешан; кад желим да сам љубазан и да изражавам нежност, нисам у стању да будем искрен. И
ето, баш због тог страха и ненавикнутости никако не могу да изразим сасвим јасно оно што се тада
дешавало у мојој души.
Ја нисам био заљубљен у Зинаиду Фјодоровну, али у обичном човечјем осећању које гајих према
њој беше много више младости , свежине и веселости неголи у Орловљевој љубави.
Чистећи ујутру четком ципеле или метлицом одело, ја сам обамирући очекивао кад ћу најзад чути
њен глас и кораке. Стајати и гледати у њу док пије кафу и затим после доручка придржавати јој у
предсобљу бундицу и навлачити на њене мале ноге каљаче, док би се она ослањала о моје раме, затим
чекати кад ће ми одоздо зазвонити вратар да је сретнем на улазу, румену, свежу, засуту снегом, слушати
испрекидане усклике о мразу или кочијашу, о, кад бисте само знали колико све то за мене беше значајно!
Желео сам да се заљубим, да имам своју породицу, хтео сам да и моја будућа жена има баш такво лице,
такав глас. Сањарио сам о томе и за време ручка, и на улици кад су ме слали некуда, и ноћу кад нисам
спавао. Орлов је с гнушањем одбацивао од себе женске прње, децу, кухињу, бакарне шерпе. а ја сам
прикупљао све то и брижљиво чувао у својим сновима, волео, преклињао судбину да и мени то пружи и
замишљао жену, дечју собу, стазице у башти, кућицу ...
Знао сам да кад бих и заволео њу, не бих могао рачунати на такво чудо као што је узајамност с њене
стране, али ме ово схватање није узнемиравало. У моме скромном, тихом осећању, налик на обичну
наклоност не беше ни љубоморе на Орлова, чак ни зависти, јер сам знао да је лична срећа за оваквог
богатша као што сам ја могућна само у сновима.
Кад је Зинаида Фјодоровна ноћу, чекајући свога Жоржа, непомично гледала у књигу не
прелиставајући странице, или кад је дрхтала и бледела зато што је кроз собу пролазила Поља, патио сам
заједно са њом и падало ми на памет да што пре просечем овај несносни чир, да што пре удесим да она
дозна све оно што се овде разговара четвртком за време вечере, али како то да урадим? Све чешће и
чешће сам имао прилике да видим сузе. Првих недеља она се смејала и певала своју песмицу, чак кад

Орлов и није био код куће, али већ другог месеца у нашем стану завладала је тужна тишина, нарушавана
само четвртком.
Она је ласкала Орлову и, да би изнудила од њега неискрен осмех или пољубац, клечала је и
умиљавала се као псетанце. Пролазећи поред огледала, чак кад јој на души беше веома тешко, није се
могла уздржати да се не огледа и да не поправи фризуру. Mени је изгледало чудновато што се она и даље
интересује за тоалете и што се одушевљава стварима које је куповала. То се некако није слагало с њеном
искреном тугом. Она је пратила моду и шила себи скупоцене хаљине. За кога и зашто? Нарочито сам
запамтио једну нову хаљину која је стајала четири стотине рубаља. Плаћати толико за сувишне и
непотребне ствари, и то док су наше раднице за свој робијашки посао добијале по два -три гроша дневно за
своје издржавање и док су млетачким и бриселским чипкаркама плаћали само пола франка дневно,
рачунајући да ће остало надокнадити развратом; и било ми је чудно и непријатно што Зинаида Фјодоровна
није била свесна тога. Али требало је само да оде од куће, па да је одмах за све извиним, да све схватим и
да чекам кад ће ми одоздо зазвонити вратар .
Она се понашала према мени као према лакеју, нижем бићу. И пса човек може милоивати па да то у
исто време не примети; наређивали су ми, постављали питања, али нису примећивали моје присуство.
Господари су сматрали за непристојно да разговарају са мном више него што је уобичајено; да сам се ја,
служећи о ручку, мешао у разговор или смејао, сматрали би ме сигурно за лудог, или би ме отпустили. Па
ипак, Зинаида Фјодоровна беше ми наклоњена. Кад су ме слали некуд или ми објашњавали како да рукујем
новом лампом, или нешто слично томе, њено лице је постајало необично ведро, добро и љубазно, и
гледала је право у мене. Том приликом увек ми је изгледало да се она са захвалношћу сећа што сам јој
доносио писма у Знаменску. Кад је звонила, онда би Поља, која ме је сматрала за госпођиног љубимца и
која ме је због тога мрзела, говорила с пакосним подсмехом:
— Иди, зове те она т в о ј а.
Зинаида Фјодоровна понашала се према мени као према нижем бићу, а ни слутила није да ако је
неко и био понижен у кући, онда је то једино она. Није знала да ја, лакеј, патим због ње и да се по двадесет
пута дневно питам шта је чека у будућности и чиме ће све ово свршити. Из дана у дан њен положај је
постајао све гори. После оне вечери кад су разговарали о служби, Орлов, који није волео сузе, почео је
осетно страховати и избегавати такве разговоре; кад би Зинаида Фјодоровна започињала препирку или
молила, или се спремала да плаче, Орлов би под згодним изговором одлазио у свој кабинет или уопште из
куће. Све ређе и ређе је ноћивао у стану и још ређе ручавао; а четвртком је сам молио своје пријатеље да
га одведу некуд. Зинаида Фјодоровна, као и пре, сањарила је о својој кухињи, о новом стану и путовањима у
иностранство, али снови су остајали снови. Ручак је доношен из ресторана, Орлов је молио да се не
покреће питање новог стана све док се не врате из иностранства, а о путовању је говорио да не треба ићи
пре него што му порасте велика коса, јер живети по хотелима и служити идеји не може се без дугих власи.
У прилог свему овоме, у одсуству Орлова почео је к нама навраћати увече Кукушкин. У његовом
понашању не беше ничега нарочитог, али ја ипак никако нисам могао заборавити онај разговор кад се
спремао да преотме Орлову Зинаиду Фјодоровну. Служили су га чајем и црним вином док се он тихо смејао
и, желећи да каже нешто пријатно, уверавао да је граћански брак у сваком погледу изнад црквеног и да би у
суштини сви пристојни људи требало да приђу сад Зинаиди Фјодоровној и да падну пред њене ноге.
Божићни празници прошли су досадно, с нејасним предосећањима нечега рђавог. Уочи Нове године
за јутарњом кафом Орлов је неочекивано изјавио да га шеф шаље с нарочитим пуномоћством сенатору,
који је вршио инспекцију у некаквој губернији.
— Не путује ми се, али не знам какав изговор да нађем! — рече он зловољно. — Mора се путовати,
нема шта!
Од ове новости Зинаиди Фјодоровној намах се зацрвенеше очи.
— На дуже време? — упита она.
— На пет-шест дана.
— Mени је, право да ти кажем, пријатно што путујеш — рече она замисливши се. — Забављаш се.
Заљубиш се у неког на путу и после ћеш ми причати.
Она се у сваком згодном случају трудила да Орлов осети како се нимало не снебива и да он може
радити шта хоће, а ова нимало лукава и скроз прозирна политика никог није обмањивала и само је још
једном подвукла Орлову да он није слободан.
— Отпутоваћу вечерас — рече он и поче читати новине.
Зинаида Фјодоровна се спремала да га испрати на станицу, али он ју је одвратио рекавши да не
путује у Америку, нити на пет година, већ само на пет дана, па чак и мање.
Око осам часова почело је праштање. Он ју је загрлио једном руком и пољубио у чело и уста.
— Буди паметна, нека ти не буде досадно без мене — рече умиљатим, срдачним тоном, који и
мене дирну. — Бог нека те чува.
Она му се жудно загледа у лице да што боље упамти његове миле црте, затим га грациозно загрли
рукама око врата и спусти главу на његове груди.
— Опрости ми наше размирице — рече она француски. — Mуж и жена не могу да се не свађају кад
се воле, а ја те волим до лудила. Не заборављај ... телеграфирај чешће и опширније.
Орлов је пољуби још једном и, не рекавши ни речи, изађе збуњен. Кад већ иза врата шкљоцну

брава, застаде насред степеница замишљено и погледа горе. Изгледало ми је да кад би одозго у томе
тренутку допро до њега ма један звук, вратио би се. Али све беше мирно. Он доведе у ред на себи капут и
поче неодлучно силазити.
Крај улаза одавно већ чекаху кочијаши. Орлов седе у једна кола, а ја са два кофера у друга. Био је
јак мраз и на раскрсницама су се димиле ватре. Од брзе вожње хладан ветар ми је уједао лице и руке,
тешко сам дисао и размшљао сам заклонивши очи: баш је она дивна жена! Како само уме да воли! Данас
чак скупљају и непотребне ствари по двориштима и продају их у добротворне сврхе, па се и разбијено
стакло сматра за добру робу, али овакво благо, оваква реткост као што је љубав отмене, младе, паметне и
поштене жене, пропада сасвим узалуд. Један стари социолог гледао је на сваку ружну жудњу као на силу
која се са мало вештине може усмерити на добро, док се код нас и племенита, дивна жудња и зачиње а
после и умире као немоћ, ни на шта није усмерена, па је несхваћена или је банализирана. Зашто то?
Кочијаши неочекивано зауставише коње. Отворим очи и видим да се налазимо у Сергејевској улици,
пред великом кућом у којој станује Пекарски. Орлов изађе из саоница и нестаде га на улазу. После пет
минута на вратима се појави лакеј Пекарског, без качкета, и викну ми љутећи се на мраз:
— Ниси, ваљда, глув? Ослободи кочијаше и дођи горе. Зову те!
Не разумевајући ништа, упутим се на други спрат. Ја сам пре био у стану Пекарског, то јест стајао у
предсобљу и гледао у салу, и после влажне, мрачне улице, она ме је увек изненађивала сјајем својим
сликарских рамова, бронзом и скупоценим намештајем. Сад у овом сјају угледах Грузина, Кукушкина, па
мало после и Орлова.
— Знаш шта, Степане — рече он прилазећи ми. — Ја ћу остати овде до петка или суботе. Ако буде
писама и телеграма, онда ћеш их сваки дан доносити овамо. Кући ћеш, наравно, рећи да сам отпутовао и
да шаљем поздрав. А сад губи се.
Кад сам се вратио кући, Зинаида Фјодоровна лежала је у салону на софи и јела крушку. Горела је
само једна свећа, стављена у канделабр.
— Нисте задоцнили на воз? — упита Зинаида Фјодоровна.
— Нисмо. Поздравили су вас.
Одем у своју лакејску собу и такође легнем. Нисам имао шта да радим, а није ми се ни читало.
Нисам се ни чудио ни бунио, већ сам само напрезао мисли да схватим зашто му је потребна ова лаж. Па
тако само шипарци варају своје љубавнице. Није могуће да он, човек који је много читао и размишљао, није
могао да измисли нешто паметније? Истину да кажем, ја нисам имао рђаво мишљење о његовој памети.
Сматрао сам да кад би му било потребно да превари свога министра или неког другог јаког човека, морао
би употребити на то много енергије и вештине, док овде, да би обмануо жену, згодно му дође заиста и оно
што му прво падне на ум; ако успе превара, добро је, а ако не успе, није велика несрећа, може се слагати и
по други пут исто тако једноставно и брзо не лупајући главу.
У поноћ, кад на горњем спрату изнад нас, дочекујући Нову годину, почеше мицати столице и
викнуше „живели", Зинаида Фјодоровна ми зазвони из собе до кабинета. Трома од дугог лежања, седела је
за столом и писала нешто на парчету хартије.
— Треба послати телеграм — рече и осмехну се. — Одвезите се брзо на станицу и замолите да му
се одмах упути.
Кад сам затим изашао на улицу, прочитах на парчету хартије: „Честитам Нову годину и желим нову
срећу. Одмах телеграфирај, страшно ми је досадно. Прошла је читава вечност. Жалим што не могу послати
телеграмом хиљаду пољубаца, па и саму душу. Буди весео, радости моја. Зина."
Послао сам овај телеграм и сутра ујутру предао признаницу.
Најгоре је то што је Орлов непромишљено посветио у тајну своје преваре и Пољу наредивши јој да
донесе рубље у Сергејевску. После тога, она је злурадо и са неком мени непојмљивом мржњом почела
гледати Зинаиду Фјодоровну и стално фркати од задовољства у својој соби и предсобљу.
— Укметила се, па и не мисли да иде! — говорила је она с усхићењем. — Сама би требало да
схвати...
Она беше нањушила да Зинаида Фјодоровна неће дуго остати код нас и, да не би губила време,
дизала је све што види: мирисе, укоснице од корњаче, мараме, женске ципеле. Сутрадан по Новој години
Зинаида Фјодоровна позвала ме је у своју собу и саопштила ми полугласно да јој је нестала црна хаљина. И
затим поче ићи по свима собама, бледа, уплашена, срдита лица, и разговарати сама са собом:
— Шта је ово? Заиста, шта је ово? Та то је нечувена дрскост!
О ручку хтела је да сипа себи супу, али није могла, руке су јој дрхтале. Једва је погледала у супу и
пирошке очекујући да престане дрхтавица, и наједном не издржа и погледа у Пољу.
— Ви, Поља, можете ићи одавде — рече. — Довољан је и Степан.
— Свеједно, молим лепо, остаћу, молим лепо — одговори Поља.
— Немате потребе да стојите ту. Идите одавде сасвим ... сасвим! — настави Зинаида Фјодоровна
устајући јако узбуђена. — Mожете тражити себи друго место. Одмах идите!
— Без господинове наредбе не могу отићи. С њима сам се погодила. Како они нареде, и биће тако.
— Али и ја вам наређујем! Ја сам овде газдарица! — рече Зинаида Фјодоровна и сва поцрвене.
— Mожда сте и ви газдарица, али ме може отпустити само господин. С њим сам се погодила.
— Ви не смете остати овде ни тренутка! — викну Зинаида Фјодоровна и лупи ножем по тањиру. —

Ви сте крадљивица! Разумете ли?

Зинаида Фјодоровна баци на сто сервијету и брзо, жалосна, болна лица изађе из трпезарије. Поља,
гласно јецајући и нешто наричући, такође изађе. Супа и јаребице охладише се. И однекуд ми је сад сав овај
ресторански сјај, који је стајао на столу, изгледао јадан, лупешки, налик на Пољу. Најжалоснији и
најкриминалнији изглед имале су две пирошке на тањиру. „Данас ће нас натраг вратити у ресторан", као да
говораху оне, „а сутра ће нас опет изнети на сто неком чиновнику или чувеној певачици."
— Важна госпођа, глете молим вас! — допирало ми је до ушију из Пољине собе. — Да само хоћу,
одавно бих била таква госпођа, али срамота ме! Видећемо ко ће од нас две први отићи! Дабоме!
Зазвони Зинаида Фјодоровна. Седела је у својој соби, у кутку, с таквим изразом као да су је казнили да стоји
у углу.
— Да ли су донели телеграм? — упита.
— Изгледа да нису.
— Распитајте се код вратара, можда је дошао. И не идите од куће — рече она за мном — бојим се
да останем сама.
Затим сам готово сваки час морао трчати доле до вратара и питати да ли је стигао телеграм. Ала је
то било ужасно време, морам признати! Да не би гледала Пољу, Зинаида Фјодоровна је ручавала и пила чај
у својој соби, па је ту и спавала на кратком канабету, налик на слово 3, и сама је намештала своју постељу.
У почетку сам ја носио телеграме, али, не добијајући одговора, она је и мени престала веровати и сама је
одлазила на пошту. Гледајући у њу, и ја сам с нестрпљењем очекивао телеграме. Надао сам се да ће он
измислити некакву лаж, на пример, организоваће да јој се пошаље телеграм с неке станице. Ако га одвећ
буду занеле карте, помислих, или ако је већ успео да се заљуби у другу жену, онда, наравно, подсетиће га
на нас Грузин и Кукушкин. Али ми смо узалуд чекали. По пет пута дневно улазио сам код Зинаиде
Фјодоровне с тим да јој испричам целу истину, али она је гледала као коза, рамена јој беху опуштена,
уснице се мицаху и ја сам се враћао натраг не рекавши ни речи. Самилост и жалост одузимаху ми сву
храброст. Поља, као да се ништа није догодило, весела и задовољна, спремала је господинов кабинет и
спаваћу собу, претурала ормане и лупала посуђем, а пролазећи поред врата собе Зинаиде Фјодоровне
певушила је нешто и кашљала. Допадало јој се што се она од ње крије. Увече, Поља је одлазила некуд, а у
два или три сата звонила је и ја сам морао да јој отварам и да саслушам њене приговоре у вези са мојим
кашљем. Одмах затим чуло би се друго звоно, трчао бих у правцу собе која је до кабинета, и Зинаида
Фјодоровна, промоливши главу кроз врата, питала би: „Ко то звони?" А право би ми гледала у руке: да није у
њима телеграм.
Кад најзад у суботу зазвонише доле и на степеницама се зачу познати глас, она се толико обрадова
да је зајецала: потрча му у сусрет, загрли га, поче му љубити груди и рукаве, говорити му нешто што се није
могло разумети. Вратар унесе кофере, зачу се Пољин весели глас. Баш као да је неко допутовао на
школски распуст!
— Зашто ниси телеграфисао? — рече Зинаида Фјодоровна тешко дишући од радости. — Зашто?
Ја сам се намучила, једва сам издржала ово време ... О, боже мој!
— Врло просто! Ја и сенатор отпутовали смо првог дана у Mоскву и ја нисам добијао твоје
телеграме — рече Орлов. — После ручка, срце моје, испричаћу ти о свему најдетаљније, а сад ми се спава,
спава, спава ... Намучио сам се у вагону.
Видело се да није спавао сву ноћ: зацело, картао се и много пио. Зинаида Фјодоровна га смести да
легне, и сви смо после ишли на прстима до саме вечери. Вечера је протекла сасвим у реду, али кад одоше у
кабинет да пију кафу, отпоче расправа. Зинаида Фјодоровна стаде да прича нешто брзо, полугласно,
говорила је француски и речи су јој жубориле као поток, затим се зачу Орловљев гласан уздах и његов глас:
— Боже мој! — рече он француски. — Није могуће да немате никаквих новијих вести него та вечна
песма о тој девојци злотвору?
— Али, драги мој, она ме је покрала и дрско се понашала према мени.
— Али зашто мене не поткрада и зашто према мени није дрска? Зашто ја никад не замерам ни
собарицама, ни вратарима, ни лакејима? Драга моја, ви сте просто каприциозни и нисте у могућности да
будете објективни... Ја чак сумњам да нисте случајно у другом стању. Кад сам вам предлагао да је
отпустите, ви сте захтевали да остане, а сад хоћете да је ја отерам. А ја сам у оваквим случајевима
такође тврдоглавко: на каприс одговарам каприсом. Ви бисте хтели да она оде, е, а ја, ето, хоћу да остане.
То је једини начин да вас излечим од нервозе.
— Па, доста, доста! — рече уплашено Зинаида Фјодоровна. — Не говоримо више о томе... Нек
остане за сутра. Сад ми причај о Mоскви... Како је тамо?
X
Сутрадан, то је било 7. јануара, на дан светог Јована, Орлов после доручка обуче црни фрак и стави
орден да посети оца и да му честита имендан. Требало је отићи око два сата, а кад он заврши спремање,
беше тек пола два. Како да проведе ово пола часа? Ходао је по салону и рецитовао поздравне песме које је
некад у детишству читао оцу и мајци. Ту је седела и Зинаида Фјодоровна, која се спремала да иде код
кројачице или у трговину, и слушала га с осмехом. Не знам поводом чега отпоче међу њима разговор, али
кад донесох Орлову рукавице, стајао је пред Зинаидом Фјодоровном и са ћудљивим и каприциозним,

молећивим изгледом, говорио јој:

— Тако вам бога, тако вам свега светог, не говорите о оном што је већ познато свима и сваком! И
откуд та несрећна навика код наших паметних и интелектуалних жена да разговарају са дубоко
усредсређеним изгледом и страсно о ономе што је већ давно додијало и гимназистима. Ох, кад бисте бар
ви избацили из нашег супружанског програма сва ова озбиљна питања! Баш бисте ми учинили услугу!
— Mи, жене, не смемо имати ни своје мишљење.
— Ја вам дајем потпуну слободу, будите либерални и наводите које хоћете писце, али ми учините
један уступак, не разматрајте у моме присуству само две ствари: о депласираности високог друштва и о
браку као ненормалној појави. Схватите то најзад. Високо друштво увек грде да би га ставили насупрот
оном свету у коме живе трговци, попови, паланчани и сељаци, као и разни тамо Сидори и Никите. Оба
света су ми мрска, али кад бисте ми предложили да по вољи бирам један или други, онда се не бих
размишљао, изабрао бих виши свет, и то не би била лаж и измотавање, пошто су све моје симпатије на
његовој страни. Наш свет је и прост и празан, али зато бар ја и ви солидно говоримо француски, понешто
поштујемо и не гурамо једно друго у слабину чак ни кад се грозно посвађамо, док је код Сидора, Никита и
њихових слојева све „испотрефљаваћемо", „тунаке", „да те пробуразим", и потпуно давање на вољу
кафанским навикама и идолопоклонству.
— Али сељак и трговац вас издржавају.
— Да, па шта онда? То илуструје с рђаве стране не само мене већ и њих. Они ме издржавају и
клањају ми се до земље, дакле, недостаје им памет и поштење да би поступили друкчије. Ја никог нити
грдим нити хвалим, већ само хоћу да кажем: и виши и нижи свет — оба су донекле добра. Но ја сам и
душом и умом против и једног и другог, али моји Укуси су на страни првог. Е, а сад што се тиче
ненормалности брака — настави Орлов погледавши у сат — време је да схватите да ту никаквих
ненормалности нема, већ да засад постоје нејасни захтеви само према браку. Шта ви тражите од брака? У
законитом и незаконитом заједничком животу, у свима удружењима и заједницама, и добрим и рђавим,
суштина је једна те иста. Ви, даме, живите само за ту једну суштину, она је за вас све, без ње ваше
постојање не би имало за вас смисла. Вама ништа не треба сем суштине и ви је примате, али од онда откад
сте се начитали романа, срамота вас да је примите, и ви се бацакате с једне стране на другу, мењате
мушкарце непромишљено и, да бисте оправдали ту јурњаву, причате о ненормалности брака. Чим ви не
можете и нећете да одбаците суштину, тог вашег највећег непријатеља, вашег сатану, чим му ви и даље
ропски служите, онда какви ту могу бити озбиљни разговори? Све, ма шта ви рекли, биће глупост и
измотавање. Нећу вам поверовати.
Отишао сам да дознам код вратара да ли су ту кола и кад сам се вратио, већ сам затекао свађу . Све
јачи ветар, што би рекли морнари.
— Ви, ја видим, хоћете данас да ме победите својим цинизмом — рече Зинаида Фјодоровна
ходајући јако узбуђена по салону. — Одвратно ми је и да вас слушам. Ја сам чиста и пред богом и пред
људима, и немам зашто да се кајем. Ја сам отишла од мужа и прешла к вама, и поносим се тиме. Поносим
се, кунем вам се својом чашћу!
— Е, у реду онда.
— Ако сте ви поштен, солидан човек, ви се такође морате поносити мојим поступком. Он уздиже и
мене и вас над хиљадама људи који би хтели да поступе исто као ја, али се не одлучују из малодушности
или из ситних рачуна. Али ви нисте поштени. Ви се бојите слободе и подсмевате се поштеним побудама из
страха да нека незналица не посумња да сте поштен човек. Ви се бојите да ме упознате са својим
познаницима, за вас нема веће казне него да се заједно са мном возите улицом... Шта? Зар то није истина?
Зашто ме досад нисте представили ни вашем оцу, ни вашој сестричини? Зашто? Не, то ми је најзад
додијало! — викну Зинаида Фјодрровна и тресну ногом. — Ја захтевам оно што ми припада по праву.
Изволите ме представити вашем оцу!
— Ако вам је потребан, представите му се сами. Он прима свакога дана ујутру од десет до пола
једанаест.
— Како сте подли! — рече Зинаида Фјодоровна ломећи у очајању руке. — Ако сте чак и неискрени и
говорите оно што не мислите, онда вас треба мрзети и за ту саму суровост. О, како сте подли!
— Mи се стално окрећемо укруг и никако да дођемо до праве суштине. А она је сва у томе што сте
ви погрешили а нећете то да признате гласно. Ви сте замишљали да сам ја јунак и да имам неке необичне
идеје и идеале, а кад сте проверили, испало је да сам најобичнији чиновник, картарош и да немам љубави
ни за какве идеје. Ја сам достојни изданак оног истог трулог света из кога сте ви побегли озлојеђени због
његове празнине и простоте. Признајте и будите правични: не љутите се на мене већ на себе, јер ви сте
погрешили, а не ја.
— Да, признајем: погрешила сам!
— Е, врло добро. Дошли смо, хвала богу, до главноr. Сад слушајте даље ако вам се допада. Да вас
достигнем не могу, пошто сам и сувише покварен, да се ви спустите до мене, такође не можете, пошто сте
одвећ узвишени. Према томе, остаје једно...
— Шта? — упита брзо Зинаида Фјодоровна зауставивши дисање и поставши наједном бледа као
крпа.
— Остаје нам да позовемо у помоћ логику...

— Георгије, зашто ме мучите? — рече Зинаида Фјодоровна наједном руски, дрхтавим гласом. —
Зашто? Схватите моје патње ...
Орлов, бојећи се суза, брзо оде у кабинет и, ко зна зашто — желећи да јој нанесе још већи бол или
сећајући се да је то уобичајено у сличним случајевима — закључа за собом врата. Она врисну и потрча да
га стигне шуштећи хаљинама.
— Шта ово значи? — упита она лупајући у врата. — Шта... шта значи ово? — понови танким, од
љутине испрекиданим гласом. — А, то ли ви знате? Онда запамтите, ја вас мрзим и презирем! Mеђу нама је
све већ свршено! Све!
Зачу се хистеричан плач уз кикот. У салону нешто невелико паде са стола и разби се. Орлов пређе
из кабинета у предсобље кроз друга врата и, осврћући се кукавички, брзо обуче шињел, стави цилиндер и
изађе.
Прође пола сата, затим сат, а она је стално плакала. Ја се сетих да она нема ни оца ни мајке, ни
рођака, да овде живи између човека који је мрзи и Поље која је поткрада, па ми се баш учини да јој је живот
жалостан! Ја, ни сам не знајући зашто, тек одем у њен салон. Она, слаба, изнемогла, са дивном косом која
ми је изгледала као узор нежности и отмености, мучила се као болесница; лежала је на дивану кријући лице
и дрхтећи целим телом.
— Mилостива, заповедате ли да одем по лекара? — упитах тихо.
— Не, не треба... којешта — рече она и погледа ме уплаканим очима. — Mало ме глава боли...
Захваљујем.
Изађох. А увече писала је све писмо за писмом и слала ме час Пекарском, час Кукушкину, час
Грузину и најзад куд ме очи воде, само да што пре нађем Орлова и да му предам писмо. Увек кад сам се
враћао натраг с писмом грдила ме је, преклињала, трпала ми у руке новац, као да је у врућици. И ноћу није
спавала, већ је седела у салону и разговарала сама са собом.
Сутрадан Орлов се вратио пред ручак, и они се помирише.
У први четвртак после овога Орлов се жалио својим пријатељима на неиздржљиво тежак живот;
много је пушио и узрујано говорио:
— То није живот већ инквизиција. Сузе, јауци, паметни разговори, молбе за опроштај, опет сузе и
јауци, а на крају... ја сад немам свога стана па сам и себе и њу намучио. Није могуће да ћу морати да живим
овако још месец или два? Није могуће? А то се може десити!
— А ти поразrоварај са њом — рече Пекарски.
— Покушавао сам, али не могу. Mожеш отворено рећи какву год хоћеш истину самосталном,
разложном човеку, међутим, овде имаш посла са створењем које нема ни воље, ни карактера, ни логике.
Ја не могу да издржим сузе, оне ме разоружавају. Кад она плаче, готов сам да се кунем у вечну љубав, па и
сам да плачем.
Пекарски није схватао, замишљено је протрљао високо чело и рекао:
— Заиста, требало би да јој нађеш засебан стан. Па то је тако просто.
— Њој сам потребан ја а не стан. Вреди ли говорити? — уздахну Орлов. — Ја слушам само
бескрајне разговоре, али не видим излаза из ове ситуације. Ово је заиста оно што се каже: без кривице
крив! Иако ниси печурка, опет си у корпи. Целог свог века сам се клонио да изигравам јунака, никада
нисам могао да поднесем Тургењевљеве романе и, наједном, као за подсмех, ускочих баш у праве јунаке.
Часну реч дајем да уопште нисам јунак, наводим зато необориве доказе, али ми не верују. Зашто ми не
верују? Mора бити да у мојој физиономији заиста има нечега херојског.
— А ви крените у инспекцију по губернији — рече Кукушкин уз смех.
— Ништа друго ми не остаје.
Недељу дана после овог разговора Орлов је саопштио да су га опет делегирали да иде до сенатора,
и он је те исте вечери прешао са својим коферима код Пекарског.
XI
На прагу је стајао старац од својих шездесет година, у бунди дугачкој до земље и у качкету од
дабровине.
— Је ли код куће Георгиј Иванич? — упита он.
У почетку помислих да је то један од зеленаша, Грузинових повереника, који су понекад навраћали
код Орлова да наплате ситне рачуне, али када је ушао у предсобље и откопчао бунду, угледах густе обрве и
карактеристично стиснуте усне које сам тако добро проучио на фотографијама, и два низа ордења на фраку
од униформе. Познао сам га: то је био Орловљев отац, познати државник.
Одговорио сам му да Георгиј Иванич није код куће. Старац је чврсто стегао усне и замишљено
погледао у страну показујући свој суви профил без зуба.
— Написаћу му забелешку — рече он. — Одведи ме.
Оставио је у предсобљу каљаче и, не скидајући своју дугачку, тешку бунду, пође у кабинет. Ту је сео
у наслоњачу иза писаћеr стола и, пре него што ће узети перо, размишљао је два -три минута о нечему
заклонивши очи руком као од сунца, сасвим онако као што је радио и његов син кад је нерасположен. Лице
му беше жалосно, замишљено, с изразом оне понизности коју сам имао прилике да видим на лицима само
старих и религиозних људи. Стајао сам позади, посматрао његову ћелу и јамицу на потиљку, и беше ми

јасно као дан да је овај изнурени, болесни старац сад у мојим рукама. Па у целом стану, сем мене и мога
непријатеља, не беше ни живе душе. Ништа друго до само да употребим мало физичке снаге, затим да
отмем сат како бих прикрио циљ напада, па да изађем на задњи излаз и ја бих тиме добио несравњено
више него што сам рачунао кад сам ступао у лакеје. Помислио сам: тешко да ћу икада имати зrоднију
прилику. Али уместо да прилегнем на посао, ја сам сасвим равнодушно посматрао час ћелу, час крзно и
мирно размишљао о односу овог човека према његовом јединцу као и о томе да људи размажени
богатством и влашћу вероватно не желе да умру ...
— Да ли одавно служиш код мога сина? — упита он пишући по хартији крупним словима.
— Од пре три месеца, ваше високоблагородство.
Он заврши писање и устаде. Имао сам још времена. Журио сам и стезао песнице трудећи се да
исцедим из своје душе макар кап некадашње мржње; сетих се да сам још до скора био жесток, упоран и
неуморан непријатељ ... Али тешко је запалити шибицу о трошан камен. Старо, жалосно лице и хладан сјај
ордења изазваше ми само ситне, ниске и излишне мисли о пролазности свега земаљског, о скорој смрти ...
— Збогом, братац! — рече стари, стави качкет на главу и изађе.
Више се није могло сумњати: у мени се десила промена, постао сам друкчији. Да проверим себе, почех се
сећати, али одмах ми постаде језиво, као да сам изненада завирио у мрачни влажни кутак. Сетих се својих
другова и познаника и, прва моја мисао беше како ћу сада поцрвенети и збунити се кад сретнем некога од
њих. Кога ја сад представљам? О чему да мислим и шта да радим? Куда да идем? Зашто живим?
Ништа нисам разумевао и јасно сам схватио само једно: треба што пре спаковати свој пртљаг и
отићи. До старчеве посете лакејство је још имало смисла, сад је оно смешно. Сузе су ми капале у отворен
кофер, био сам јако снужден, али необично ми се живело. Бејах готов да загрлим и сместим у свој кратки
живот све што је приступачно човеку. Желео сам и да говорим, и да читам, и да ударам чекићем негде у
великој фабрици, и да стојим на стражи, и да орем. Вукло ме и на Невски, и у поље, и на море — свуда куд
је допирала моја уобразиља. Кад се Зинаида Фјодоровна вратила, потрчах да јој отворим и са нарочитом
нежношћу почео сам скидати са ње бунду. Последњи пут!
Сем старца посетило нас је још двоје тог дана. Увече, кад се већ сасвим смркло, неочекивано је
дошао Грузин да узме за Орлова неке хартије. Отворио је сто, узео потребне хартије и савивши их у трубу,
наредио ми да их ставим крај његовог качкета у предсобљу, а сам је отишао Зинаиди Фјодоровној. Лежала
је у салону на софи и ставила руку под главу. Прошло је већ пет или шест дана откако је Орлов отпутовао у
инспекцију и нико није знао кад ће се вратити, али она више није слала телеграме и није их очекивала.
Пољу, која је ипак стално живела код нас, као да није ни примећивала. „Нека је!" читао сам на њеном лицу
без страсти и врло бледом. А она је већ, као и Орлов, из упорности желела да буде несрећна; за инат је и
себи и целоме свету лежала непомично на софи по читаве дане желећи само да је снађе неко зло и
очекујући само зло. По свој прилици, она је замишљала да ће се Орлов вратити и да ће се обавезно
свађати са њим, затим његову охладнелост, неверства, па како ће се растати, и те тегобне мисли чиниле су
јој можда задовољство. Али шта би рекла кад би наједном дознала праву истину?
— Ја вас волим, кумо — рече Грузин поздравајући се и љубећи јој руку. — Ви сте тако добри! А
Жоржињка је отпутовао — слага он. — Отпутовао, злотвор!
Он уздишући седе и нежно је помилова по руци.
— Дозволите, голубице, да поседим крај вас један тренутак — рече. — Кући ми се не иде, а к
Биршовима је још рано. Данас је код њих рођендан њиховој Каћи. Дивна девојчица!
Послужих га чајем и принех му бочицу коњака. Он лагано, очигледно нерадо испи чај и, враћајући
ми чашу, упита бојажљиво:
— А имате ли, пријане, нешто за мезе? Још нисам ручао.
У нас ничега није било. Отишао сам у ресторан и донео му обичан, јефтин ручак.
— У ваше здравље, мила моја! — рече Зинаиди Фјодоровној и испи чашицу вотке. — Mоја
девојчица, ваше кумче, поздравила вас је. Она, јадна, има шкрофуле! Ах децо, децо! — уздахну он. — Mа
шта се рекло, кумо, ипак је пријатно бити отац. Жоржињки је непојмљиво то осећање.
Још је пио. Mршав, бледуњав, са сервијетом на прсима, као у кецељи, прождрљиво је јео и, дижући
обрве као кривац, загледао час у Зинаиду Фјодоровну, час у мене, као дечак. Изгледало је да кад му не бих
дао јаребицу или желе, заплакао би. Утоливши глад, он се развесели и поче уз смех причати нешто о
породици Биршових, али приметивши да је то досадно и да се Зинаида Фјодоровна не смеје, ућутао је. И
некако наједном је постало досадно. После ручка обоје су седели у салону при светлости само једне лампе
и ћутали: њему је било тешко да лаже, а она је хтела да га пита о нечему, али се није одлучивала. Тако
прође пола часа. Грузин погледа у сат.
— А богме, мени је већ време.
— Не, седите... Треба да поразговарамо. Опет су ућутали. Он седе за клавир, дотаче једну дирку,
затим засвира и тихо запева: „Шта нам сутрашњи дан припрема?" али као и обично одмах устаде и затресе
главом.
— Свирајте, куме, нешто — замоли Зинаида Фјодоровна.
— Шта бих? — упита слежући раменима. — Све сам већ заборавио. Одавно сам престао.
Гледајући у таваницу, као сећајући се, он је с изванредним изразом одсвирао две ствари од
Чајковског, тако топло, тако озбиљно! Лице његово било је исто као увек — ни паметно ни глупо, и

изгледало ми је просто чудновато да је човек кога сам навикао да видим у најнижој, прљавој средини,
способан за тако висока и узвишена осећања која су мени недоступна, и за такву чедност. Зинаида
Фјодоровна се заруменела и у узбуђењу почела ходати по салону.
— Причекајте, кумо, ако се сетим, одсвираћу вам једну стварчицу — рече. — Чуо сам је кад су је
свирали на виолончелу.
У почетку бојажљиво и импровизујући, затим са сигурношћу он засвира Лабудову nесму од Сен
Санса. Одсвирао је и поновио.
— Љупко, зар не? — рече он.
Узбуђена, Зинаида Фјодоровна застаде крај њега и упита:
— Куме, реците ми искрено, пријатељски, шта ви мислите о мени?
— Шта да вам кажем? — проговори он дижући обрве. — Ја вас волим и мислим о вама само лепо.
Ако, пак, желите да говорим уопште о питању које вас интересује — настави чистећи свој рукав на лакту и
мрштећи се — онда, драга, видите... Кад се иде слободно за жељама свога срца, то не доноси увек добрим
људима срећу. Да бисте се осетили слободним и истовремено срећним, мени изгледа да не треба крити од
себе да је живот суров, груб и немилосрдан у своме конзервативизму, и да му треба одговорити онолико
колико он вреди, то јест бити као и он груб и немилосрдан у својим тежњама према слободи. Ја тако
мислим.
— Шта могу! — тужно се осмехну Зинаида Фјодоровна. — Ја сам већ уморна, куме. Ја сам толико
уморна да нисам у стању ни прстом да мрднем да бих себе спасла.
— Идите, кумо, у манастир.
Он то рече у шали, али после његових речи Зинаиди Фјодоровној, а затим и њему самом,
заблисташе сузе у очима.
— Дакле — рече он — доста се седело, па треба и ићи. Збогом, драга кумице. Бог нека вас поживи.
Он је пољуби у обе руке и пошто их помилова, рече да ће сигурно доћи опет за неки дан. Облачећи
у предсобљу свој капут, налик на дечји капутић, дуго је претурао по џеповима да ми да напојницу, али
ништа не нађе.
— Збогом, соколе! — рече тужно и изађе. Никад нећу заборавити оно расположење које остави овај
човек после себе. Зинаида Фјодоровна је и даље наставила да у узбуђењу хода по салону. Није лежала већ
ходала, па и то је било добро. Хтео сам да искористим ово расположење и отворено да поразговарам са
њом и да одмах одем, али тек што сам успео да испратим Грузина, зачу се звонце. То је дошао Кукушкин.
— Је ли код куће Георгиј Иванич? — упита он.
— Да ли се вратио? Ти кажеш: није? Али побогу! Онда идем да пољубим домаћици ручицу па губи
се. Је л' слободно, Зинаида Фјодоровна? — викну.
— Хтео сам да вам пољубим ручицу. Извините, што је тако доцкан.
Остао је у салону не тако дуто, отприлике десетак минута, али мени се учинило да седи већ одавно
и да никад неће отићи. Грицкао сам усне од љутине и једа, и већ сам почео презирати Зинаиду Фјодоровну.
„Зашто га не отера од себе?" беснео сам ја, мада беше очигледно да јој је досадно са њим.
Кад сам му придржавао бунду, он ме је у знак нарочитог расположења према мени упитао како могу
бити без жене.
— Али ја мислим да ти не дангубиш — рече смејући се. — Између тебе и Поље, овде, мора бити да
постоји тра-ла-ла ... Баш си шаљивчина!
Без обзира на моја искуства у животу, ја сам тада мало познавао људе, и врло је могуће да сам
често преувеличавао ситнице и да уопште нисам примећивао оно што је главно. Изгледало ми је да се
Кукушкин не кикоће и да ми не ласка узалуд: да није очекивао да ћу ја као лакеј брбљати свуда по туђим
лакејским собама и кухињама о томе да он долази код нас увече кад није ту Орлов, и да остаје са Зинаидом
Фјодоровном до дубоко у ноћ? А кад моје интриге дођу до ушију његових познаника, он ће конфузно
оборити очи и претити прстом. И неће ли баш сам он, помислих гледајући у његово ситно, сладуњаво лице,
данас при картама правити се важан и можда излајати се да је Орлову већ преотео Зинаиду Фјодоровну.
Она мржња која ми недостајаше око подне кад је дошао старац обузела ме је сада. Кукушкин изађе,
најзад, и ја, прислушкујући како вуче своје кожне каљаче, осетих силну жељу да добацим за њим на
растанку неку грубу псовку, али сам се уздржао. А кад се кораци изгубише на степеницама, ја се вратих у
предсобље и, сам не знајући шта чиним, дохватих пресавијену хартију, коју је заборавио Грузин, и наврат -
нанос прочитах је до краја. Без капута и качкета истрчах на улицу. Није било хладно, али је падао крупан
снег и дувао је ветар.
— Ваше превасходство! — викнух стижући Кукушкина. — Ваше превасходство!
Он застаде крај фењера и осврну се у недоумици.
— Ваше превасходство! — проговорих ја тешко дишући. — Ваше превасходство!
И не смисливши шта да кажем, ја га два -три пута треснем свитком хартије по лицу. Не разумевајући
ништа и чак не чудећи се, толико сам га запањио, он се наслони леђима на фењер и заклони рукама лице.
У том тренутку пролазио је поред нас некакав војни лекар и видео како тучем човека, али он је само у
недоумици погледао у нас и наставио пут.
Беше ме срамота, и ја сам се трчећи вратио кући.

XII
С главом влажном и задихан стигох у лакејску собу и одмах збацих фрак, обукох капут и изнех свој
кофер у предсобље. Побећи! Али пре поласка, брзо седох и почех да пишем Орлову:
„Остављам вам свој лажни пасош", почех, „молим да га узмете за успомену, лажни човече,
господине петроградски чиновниче !
Увући се у кућу под туђим именом, посматрати под лакејском маском интиман живот, све видети и
чути, па после, иако непозван, изобличити као лаж — све то, рећи ћете ви, личи на крађу. Да, али мени сад
није до племићког поноса. Посматрао сам десетак ваших вечера и ручкова кад сте разговарали и радили
што сте хтели, док сам ја морао да слушам, да гледам и ћутим, и нећу да вам ово пропустим. Сем тога,
пошто око вас нема ни живе душе која би се усудила да вам каже истину и да се не улагује, онда нека вам
лакеј Степан натрља ваш дивни нос."
Овај почетак ми се није допао, али не хтедох да га поправљам. Па, зар и није свеједно?
Велики прозори са тамним завесама, кревет, згужвани фрак на поду и влажни трагови од мојих ногу,
изгледали су сурово и тужно. И тишина је била некако изузетна.
По свој прилици зато што сам истрчао на улицу без качтсета и каљача, добих високу температуру.
Лице је пламтело, ноге су севале... Тешка глава се нагињала к столу, а у свести се осећала некаква
подвојеност, као кад изгледа да се иза сваке мисли у мозгу миче њена сенка.
„Ја сам болестан, слаб, морално утучен," наставио сам, „и не могу да вам пишем како бих хтео. У
првом тренутку имао сам жељу да вас увредим и понизим, али ми сада не изгледа да имам права на то. И
ви и ја, обојица смо се срозали и обојица се више никад нећемо дићи, и моје писмо чак и кад би било
слаткоречиво, снажно и ужасно, ипак би личило на лупу по мртвачком сандуку: ма колико лупао, нећеш
пробудити! Никакви напори неће моћи да загреју вашу проклету хладну крв, и ви то знате боље него ја.
Онда нашто писати? Али глава и срце пламте, па сам наставио да пишем некако са узбуђењем, као да ово
писмо може још спасти и вас и мене. Од ватре ми се мисли не везују у свести и перо некако бесмислено
шкрипи по хартији, али питање које хоћу да вам поставим стоји преда мном јасно, као горуће.
„Зашто сам пре времена ослабио и срозао се, тешко је објаснити. Ја сам, слично библијском џину,
натоварио на себе вратнице Газе, да их пренесем на врх планине, али тек кад сам изнемогао, кад су се у
мени заувек угасили младост и здравље, приметих да ове вратнице не одговарају мојој снази и да сам
преварио себе. Сем тога, имао сам непрекидне, ужасне болове. Преживео сам глад, хладноћу, болести,
ограничење слободе; за личну срећу вити сам знао нити знам, уточишта немам, успомене су ми тегобне и
моја савест их се често плаши. Али зашто сте се ви срозали, ви? Који су кобни демонски узроци спречили
ваш живот да се развије у сасвим пролећни цвет, зашто сте ви, не успевши још ни да живите, пожурили да
збаците са себе слику и прилику божју и да се претворите у кукавну животињу која кевће и тим кевтањем
плаши друге стога што се сама боји? Ви се плашите живота, плашите се као Азијат, и то онај који читаве
дане седи на душецима и пуши на наргиле. Да ви много читате и лепо вам стоји европски фрак, али ипак са
колико нежне, чисто азијске, ханске брижљивости чувате себе од глади, хладноће, физичког напора — од
бола и неспокојства, како се рано ваша душа скрила под домаћу хаљину, какву сте само кукавицу одиграли
пред стварним животом и природом, са којом се бори сваки здрав и нормалан човек. Како вам је фино,
удобно, топло, пријатно, па ипак досадно! Да, бива ужасно и очајно досадно, као у пустој самици тамнице,
али ви се трудите да се скријете и од тог непријатеља: ви се по осам часова дневно картате.
„А ваша иронија? О, како је добро разумем! Жива, слободна и здрава мисао је увек радознала и
моћна; за узалудан, празан ум, она је неиздржљива. Да не бисте реметили свој мир, ви сте слично
хиљадама ваших вршњака пожурили још из малена да је ограничите; ви сте се наоружали ироничним
ставом према животу, или назовите то како хоћете и уздржана, заплашена мисао није смела да прескочи
преко тога бедема који сте јој поставили, и кад се ругате идејама које су вам тобож све познате, ви личите
на дезертера који срамно бежи с поља битке, али да би угушио срам, исмејава рат и храброст. Цинизам
угушује бол. У неком роману Достојевског старац гази портрет своје вољене кћери зато што је био
неправичан према њој, а ви гадно и банално исмејавате идеје добра и правде зато што већ немате снаге да
им се вратите. Страшна вам је свака искрена и правична алузија на ваш пад, и ви се намерно окружујете
људима који умеју само да ласкају вашим слабостима. И залуд, залуд се толико бојите суза!
„Узгред речено, узмимо ваш став према женама. Дрскост смо наследили у плоти и крви и у дрскости
смо васпитани, али та ми смо зато и људи да бисмо у себи победили животињу! Са зрелим узрастом, кад су
вам постале познате све идеје, ви нисте могли уочити истину; ви сте је знали, али нисте пошли за њом већ
сте се уплашили од ње, и да бисте обманули своју савест, почели сте гласно да уверавате себе да нисте
криви ви већ сама жена, зато што је и она исто тако ниска као и ваш став према њој. Зар хладне,
безобразне анегдоте, животињски смех, зар све ваше бескрајне теорије о суштини, нејасним захтевима
брака, о оних десет суа које плаћа жени француски радник, па ваша вечна позивања на женску логику,
лажљивост, слабост и остало, зар све то не личи на жељу да поштопото спустите дубоко у блато жену, да
би и она и ваш став били на истом нивоу? Ви сте слабо, несрећно и несимпатично створење."
У салону засвира на клавиру Зинаида Фјодоровна трудећи се да се сети Сен Сансовог комада, који
је одсвирао Грузин. Одем и легнем на постељу али, сетивши се да је време да идем, једва устадох и са
тешком, врелом главом опет приђох столу.

„Али још једно питање," наставих ја. „Зашто смо се уморили? Зашто ми, у почетку људи тако
страсни, храбри, племенити, побожни, око тридесете и тридесет пете године, постајемо већ потпуни
банкроти? Зашто се једни гасе у туберкулози, други гину од куршума у чело, трећи траже заборава у вотки и
картама, четврти, да би угушили страх и тугу, цинички газе ногама портрет своје чисте, дивне младости?
Зашто ми, пошто смо се једном срозали, нисмо више у стању да се подигнемо и, изгубивши једно, не
тражимо друго? Зашто?
„Разбојник, висећи на крсту, умео је да врати себи радост живота и смелу, остварену наду, мада му
можда није остајало да живи више од пола сата. Пред вама су још многе године, и ја, по свој прилици, нећу
умрети тако брзо као што изгледа. Шта би било кад би неким чудом садашњост испала да је сан, страшан
кошмар, и кад би се ми пробудили обновљени, ведри, моћни, поносећи се својом истином? ... Слатки снови
ме пеку и ја једва дишем од узбуђења. Страпшо желим да живим, желим да наш живот постане светао,
узвишен и величанствен као свод небески. Живимо! Сунце се не рађа двапут дневно и не живи се двапут —
држите се чврсто за остатке свог живота и спасавајте их. .."
Више не написах ни речи. Нашло се доста мисли у глави, али све су се оне расплинуле и нису се
могле уврстити у редове. Али завршивши писмо, потписах своје занимање, име и презиме и уђох у кабинет.
Беше мрачно. Напипах сто и ставих писмо. Mора бити да сам у помрчини налетео на намештај и лупнуо.
— Ко је тамо? — зачу се узнемирен глас из салона.
И у том тренутку сат на столу тихо откуца један час после поноћи.
XIII
У помрчини сам у најмању руку око пола минута гребао да напипам врата, затим их лагано отворих
и уђох у салон. Зинаида Фјодоровна је лежала на отоману и ослањајући се на лакат гледала према мени.
Не одлучујући се да проговорим, лагано прођох испред ње и она ме пропрати погледом. Застадох мало у
сали и опет прођох испред ње, и она ме гледаше пажљиво и у недоумици, чак и са страхом. Најзад,
зауставих се и једва проговорих:
— Он се неће вратити!
Она брзо скочи на ноге и гледаше ме не разумевајући.
— Он се неће вратити! — понових и ужасно ми залупа срце. — Неће се вратити јер није ни
отпутовао из Петрограда. Станује код Пекарског.
Она схвати и поверова ми, то видех по њеном изненадном бледилу и по томе како је наједном
прекрстила руке на груди са страхом и преклињући. у тренутку кроз свест јој сину њена недавна прошлост,
схватила је и с немилосрдном стварношћу видела целу истину. Али истовремено она се сети да сам ја
лакеј, ниже биће... Пробисвет са разбарушеном косом, са црвеним од ватре лицем, можда пијан, у неком
отрцаном капуту, човек који се грубо умешао у њен интиман живот, и то је увреди. Строго ми рече:
— Вас нико не пита. Чистите се одавде.
— О, верујте ми! — рекох у заносу пружајући руке према њој. — Ја нисам лакеј, ја сам исто тако
независан као и ви!
Казах јој ко сам и брзо, брзо да ме не би прекинула или да не би отишла у своју собу, објасних јој ко
сам и зашто живим овде. Ово ново откриће изненади је много више него прво. Пре тога, она је ипак живела
у нади да лакеј лаже, или да се преварио, или да је рекао глупост, али сад, после мога открића, више није
имала шта да сумња. По изразу њених несрећних очију и лица, које наједном постаде ружно јер је остарело
и изгубило своју благост, опазих да јој је неиздржљиво тешко што овај разговор не окренух на добро; али ја
наставих у заносу.
— Сенатор и инспекција измишљени су да вас преваре. У јануару, исто као ни сад, он никуд није
путовао, већ је и онда становао код Пекарског. Ја се виђам с њим сваки дан и учествујем у превари. Вас су
сматрали као терет, вашу присутност су овде мрзели, подсмевали вам се ... Да сте могли само да чујете
како су он и његови пријатељи на овом месту исмејавали вас и вашу љубав, ви не бисте могли остати овде
ни за тренутак! Бежите одавде! Бежите!
— Па шта онда? — проговори она дрхтавим гласом и пређе руком по коси. — Па шта онда?
Свеједно.
Очи јој беху пуне суза, усне су дрхтале и цело лице постаде страховито бледо и пуно гнева.
Орловљева свирепа и ситна лаж разбеснела ју је и изгледала јој достојна презирања, смешна; смешкала се
и мени се не допаде тај њен осмех.
— Па, шта онда? — понови она и опет пређе руком по коси. — Свеједно. Он уображава да ћу ја
умрети од понижења, а мени је ... смешно. Узалуд се крије. — Она се одмаче од клавира и рече слежући
раменима: — Узалуд... Било би много простије да се објаснимо неголи да се крије и потуца по туђим
становима. Ја имам очи, ја сам већ одавно све видела... и само сам чекала његов повратак па да се сасвим
објаснимо.
Она је затим села у наслоњачу крај стола и, наслонивши главу на ручицу од дивана, горко
заплакала. У салону је горела само једна свећа у канделабру и поред наслоњаче где је седела беше
мрачно, али ја видех како се тресу њена глава, и тамена, и како је коса, стрчећи из фризуре, покривала
врат, лице, руке... У њеном тихом, уједначеном плачу, без хистерије, обичном женском плачу, осећала се
увреда, повређена гордост, неправда и она безизлазност и очајање који се не могу поправити и на шта се

она не може навићи. У мојој узнемиреној, напаћеној души, њен плач је одјекивао као ехо; ја већ заборавих
на своју болест и на све на свету и почех ходати по салону и мрмљати изгубљено:
— Какав ми је то живот? ... О, немогуће је тако живети! Немогуће. То је безумље, злочин, а не живот.
— Да какво понижење! — говорила је она кроз плач. — Живети заједнички... смешкати се на мене у
тренугку кад сам му терет, смешно... О, да какво понижење!
Она попиже главу и гледајући ме уплаканим очима кроз косу влажну од суза и, намештајући ту косу
која јој је сметала да гледа у мене, упита:
— И они су се сви смејали?
— Тим људима сте били смешни и ви, и ваша љубав, и Тургењев кога сте се тобоже начитали. И
кад бисмо ми обоје умрли од очајања, било би им и то смешно. Они ће измислити смешну анегдоту, па ће
је причати и на вашем парастосу. Зар о њима вреди говорити? — рекох нестрпљиво. — Треба бежати
одавде. Ја не могу остати овде више ни тренутка.
Она се опет заплака, а ја се одмакох од клавира и седох.
— Шта ми чекамо? — упитах сетно. — Већ је прошло два сата.
— Ја ништа не чекам — рече она. — Ја сам изгубљена.
— Нашто говорити тако? Боље да смислимо заједно шта да радимо. Ни ви ни ја више не можемо
остати овде... Куд намеравате да идете одавде?
Наједном се у предсобљу зачу звонце. Mени залупа срце. Да није то Орлов, коме се потужио
Кукушкин на мене? Како ћемо се срести ја и он? Пођох да отворим. То беше Поља, ушла је, стресла у
предсобљу снег са свог шала и, не рекавши ми ни речи, упути се у своју собу. Кад се вратих у салон,
Зинаида Фјодоровна, бледа као мртвац, стајала је насред собе и крупним очима гледала према мени.
— Ко је дошао? — упита тихо.
— Поља — одговорих.
Она пређе руком по коси и из малаксалости затвори очи.
— Ја ћу одмах отићи одавде — рече она. — Ви ћете бити добри да ме испратите до Петроградске
стране. Колико је сад сати?
— Четврт до три.
Кад мало доцније изађосмо из куће, на улици беше мрачно и пусто. Падао је водњикав снег и
влажан ветар шибао је по лицу. Сећам се, био је тада почетак марта, снег се откравио и већ неколико дана
кочијаши су возили фијакере. Под утиском мрачних задњих степеница, хладноће, ноћног мрака и пазикуће у
кожуху, који нас је испитивачки пропустио из дворишта напоље, Зинаида Фјодоровна је сасвим малаксала и
пала духом. Кад седосмо у отворена кола и подигосмо кров, она дрхтећи целим телом поче брзо причати о
томе како ми је захвална.
— Ја не сумњам у ваше добре намере, али ме је срамота што се ви узбуђујете ... — мрмљала је
она. — О, ја разумем, разумем... Кад ме је данас посетио Грузин, осетила сам да лаже и да нешто крије. Па,
шта могу? Свеједно. Али, ипак, мени је незгодно што се ви толико узбуђујете.
Она се још помало двоумила. Да би то сасвим разбио, наредих кочијашу да вози у Сергејевску;
зауставивши га пред улазом Пекарског, изађох из кола и зазвоних. Кад се појави вратар ја гласно, да би
могла чути и Зинаида Фјодоровна, упитах да ли је код куће Георгиј Иванич.
— Јесте — проговори он. — Вратио се пре пола сата. Mора бити да већ спава. А шта си хтео?
Зинаида Фјодоровна не издржа и помоли се из кола.
— А да ли овде одавно станује Георгиј Иванич? — упита она.
— Већ три недеље.
— А је ли путовао некуд?
— Никуд — одговори вратар и погледа у мене са чуђењем.
— Извести га сутра што раније — рекох ја — да му је допутовала сестра из Варшаве. Збогом.
Затим кренусмо даље. У колима не беше покривача и снег нас је добро завејао својим крупним
пахуљицама, док нас је ветар, нарочито на Неви, пробијао до костију. Поче ми изгледати да се већ одавно
возимо, да одавно патимо и да одавно већ чујем дрхтави дах Зинаиде Фјодоровне. Летимице. у неком
полубунилу, као успављујући се, обазрех се на свој чудни, бесмислени живот, и однекуд сетих се мелодраме
Париска сиротиња, коју сам једно двапут видео у детињству. И некако, да бих се ослободио тог полубунила,
кад помолих главу из кола и видех да свиће, сви ликови из прошлости, све замагљене мисли наједном ми
се слише у једну ја сну, снажну мисао: ја и Зинаида Фјодоровна пропали смо заувек. То је тако сигурно као
да је плаво, хладно небо то прорекло, али за тренутак већ сам размишљао о нечем другом и веровао у
друго.
— Шта сам ја сад? — говорила је Зинаида Фјодоровна гласом промуклим од хладноће и влаге. —
Куда да идем, шта да радим? Грузин рече: идите у манастир. О, пошла бих! Променила бих хаљину, своје
лице, име, мисли... све, све, и скрила бих се заувек. Али мене неће примити у манастир. Ја сам у другом
стању.
— Ја и ви кренућемо сутра у иностранство — рекох.
— То је немогућно. Mуж ми неће дати пасош.
— Ја ћу вас одвести без пасоша.
Кочијаш се заустави пред двоспратном дрвеном кућом, тамно обојеном. Ја зазвоних. Примајући од

мене невелику лаку корпу, једини пртљаг који узесмо са собом, Зинаида Фјодоровна се некако, јетко
осмехну и рече:
— То су моји biјоuх . . .19
Али она је толико ослабила да не беше у стању да држи те biјоuх. Дуго нам не отворише. После
трећег или четвртог звоњења, у прозорима сину светлост и зачуше се кораци, кашаљ, шапат; најзад,
шкљоцну брава и на вратима се појави гојазна сељанка, са црвеним уплашеним лицем. Иза ње, на
извесном растојању, стајаше мала, мршава старица ошишане седе косе, у белој блузи и са свећом у
рукама. Зинаида Фјодоровна утрча у трем и баци се тој старици око врата.
— Нина, ја сам преварена! — гласно зајеца. — Ја сам иревареиа грубо, гнусно! Нина! Нина!
Додадох сељанки корпу. Врата се затворише, али се непрестано још чуло јецање и узвик: „Нина!" Седох у
кола и наредих кочијашу да ме вози не журећи на Невски. Требало је размислити и о своме преноћишту.
Сутрадан пред вече био сам код Зинаиде Фјодоровне. Она се силно изменила. На њеном бледом,
јако поружнелом лицу, не беше више ни трага од суза, па је и израз био друкчији. Не знам да ли зато што је
сада видех у другој средини, нимало раскошној, и што наши односи беху већ друкчији, или што је можда
огромна туга ставила већ на њу свој печат, тек она ми се не учини сад тако отмена и елегантна као увек;
њен стас као да се смањио, у покретима, у ходу, на њеном лицу, приметих сувишну нервозу, немир, као да
се некуд журила, па не беше ни некадање благости, штавише, ни у њеном осмеху. На мени је било
скупоцено одело које купих тога дана. Она одмери погледом пре свега моје одело и шешир, који ми беше у
рукама, затим заустави нетрпељиви, испитујући поглед на мом лицу, као да га је проучавала.
— Ваша промена све ми још изгледа као неко чудо — рече она. — Извините, ја вас с таквом
радозналошћу мерим. Јер ви сте необичан човек.
Испричах јој још једанпут ко сам и зашто сам служио код Орлова, и то дуже и детаљније него јуче.
Слушала је с великом пажњом и, не дајући ми да завршим, рече:
— Тамо је за мене већ све свршено. Знате, нисам издржала и написала сам писмо. Ево одговора.
На листићу који ми пружи, Орловљевим рукописом стајало је: „Ја се нећу правдати. Али признајте:
Погрешили сте ви а не ја. Желим сваку срећу и молим да што пре заборавите вашег поштоваоца. Г. О.
П. С. Шаљем ваше ствари . ..
Сандуци и корпе што их је послао Орлов стајаху ту у салону, и међу њима налазио се такође и мој
бедни кофер.
— Дакле... — рече Зинаида Фјодоровна и не доврши.
Поћутасмо. Она узе писамце и два -три минута држаше га пред собом, и у том тренутку њено лице
доби онај исти уображен, презриви, охоли и одлучни израз који је имала јуче у почетку наших разговора! У
очима јој се појавише сузе, ни бојажљиве, ни горке, већ охоле, срдите сузе.
— Почујте — рече она дижући се нагло и прилазећи прозору да не бих видео њено лице. —
Одлучила сам ово: сутра путујем с вама у иностранство.
— Сјајно! Ја сам спреман да путујем макар и данас.
— Освајајте ме. Јесте ли читали Балзака? — упита наједном окренувши се. — Читали сте? Његов
роман Реrе Gоriоt20 свршава се тиме што главни јунак посматра са брега Париз и прети томе граду: „Сад
ћемо се обрачунати!" — и после тога отпочиње нови живот. Тако и ја, кад из вагона будем погледала
последњи пут Петроград, рећи ћу му: „Сад ћемо се обрачунати!"
И рекавши то, осмехну се тој својој шали и некако задрхта целим телом.
XV
У Венецији код мене отпочеше напади запаљења плућне марамице. По свој прилици, назебао сам
увече возећи се гондолом са станице до хотела „Бауер". Mорао сам од првог дана лећи у постељу и остати
тако две недеље. Свако јутро, док бејах болестан, долазила је к мени из своје собе Зинаида Фјодоровна да
заједно пијемо кафу, па ми је после гласно читала француске и руске књиге којих тако много накуповасмо у
Бечу. Те књиге ми беху одавно већ познате и незанимљиве, али крај мене је звонио драги, добродушни глас,
тако да се у суштини садржина свих њих сводила на једно: ја нисам усамљен. Она је ишла у шетњу,
враћала се, у својој светлосивој хаљини, у лаком, сламном шешиоу весела, опаљена пролећним сунцем,
седела је крај постеље и, нагаувши се ниско изнад мога лица, причала би нешто о Венецији или читала ове
књиге — и ја сам се осећао добро.
Ноћу ми беше хладно, тешко и досадно, али дању ја се опијах животом, бољи израз не могу наћи.
Јако, врело сунце које је било у отворене прозоре и у врата на балкону, узвици напољу испод нас, лупа
весала, брујање звона, громовит пуцањ топа у подне и осећање потпуне слободе чинили су од мене чудо;
осећао сам на себи са обе стране снажна, широка крила која су ме носила богзна куда. А колико лепоте,
колико понекад радости од помисли што са мојим животом сад корача заједно са мном други живот, што
сам ја, слуга, стражар, пријатељ, неопходни сапутник створења младог, дивног и богатог, али слабог,
увређеног, усамљеног! Чак је и боловати пријатно кад знаш да постоје људи који очекују твоје оздрављење
19
Драгоцености.
20
Чича Горио.

као празник. Једном сам чуо како је она иза врата шапутала са мојим лекаром и после тога ушла к мени
уплаканих очију — то је рђав знак — али ја сам био дирнут и постало ми је на души необичнb лако.
Али, ето, дозволили су ми да излазим на балкон. Сунце и лаки поветарац с мора мазили су и
миловали моје болесно тело. Гледао сам доле давно познате гондоле, које су пловиле с љупком
грациозношћу широко и величанствено, као да су живе и да осећају сав сјај ове оригиналне, љупке културе.
Mирисало је море. Негде свирају на гитари и певају у дуету. Како је дивно! Како нимало не личи на ону
петроградску ноћ кад је падао влажан снег и тако грубо ударао у лице! Ето, кад се сад погледа право преко
канала, види се морска пучина и на хоризонту, у даљини, како сунце трепери на води тако јако да је тешко
гледати. Нешто је вукло душу тамо, к драгом, добром мору, коме сам поклонио своју младост. Хтео сам да
живим! Да живим и ... ништа више.
Две недеље касније почех да идем куд сам хтео. Волео сам да седим на сунцу, да слушам
гондолијера, иако га нисам разумевао, и да по читаве сате посматрам кућу где је, кажу, живела Дездемона
— наивну, сетну кућу са пристојним изгледом, лаку као чипка, толико лаку да је, чини ми се, можеш једном
руком покренути с места. Дуго сам стајао крај гроба Канове и нисам скидао очију са тужног лава. А у Палати
дуждева стално ме вукло нешто у онај кутак у коме су премазали црном бојом несрећног Mарина Фалиера.
Лепо је бити сликар, затим драматург, мишљах ја, али кад је мени то неприступачно, онда се треба занети
макар и мистиком! Ах, томе безбрижном миру и задовољству које испуњава душу додати макар честицу
неке вере.
Увече смо јели остриге, пили вино, возили се. Памтим, наша црна гондола тихо се љуљала на
једном месту, а под њом је једва чујно пљускала вода. Овде -онде дрхтали су и њихали се одсјаји звезда и
обалских светиљки. Недалеко од нас у гондоли, украшеној шареним фењерима који се огледаху у води,
седели су неки људи и пили. Звуци гитара, виолина, мандолина, мушких и женских гласова, разлегаху се у
мраку, и Зинаида Фјодоровна, бледа, озбиљна, готово невесела лица, седела је крај мене, чврсто стиснутих
уста и руку. Размишљала је о нечему, па чак ни оком да мрдне, нити да ме чује. Лице, држање и непомични
поглед који ништа не казује, па и успомене до невероватности сетне, језиве и као лед хладне, а унаоколо
гондоле, светиљке, музика, песма с енергично страсним узвиком: „Јаm -mо!... Јаm-mо!..." ох, колико
свакодневних контраста. Док је она седела тако, стиснувши руке, скамењена, жалосна, изгледало ми је да
обоје учествујемо у некаквом роману старинског укуса, са насловом: Несрећница, Остављена или томе
слично. Обоје бесмо: она — несрећна, одгурнута, а ја — одан, искрени пријатељ, сањалица и, ако хоћете,
сувишан човек, промашен, неспособан већ за ма шта, до само да кајпље и сањари, па можда још и да се
жртвује ... али коме и нашто сад моје жртве? Питање је шта се још може и да жртвује?
После вечерње шетње увек бисмо пили чај и разговарали. Нисмо се плашили да додирујемо старе,
још незарасле ране; напротив, ја сам однекуд осећао чак задовољство кад сам јој причао о своме животу
код Орлова, или кад сам се отворено дотицао односа који ми беху познати и који се нису могли скрити од
мене.
— Каткад сам вас мрзео — говорио сам јој — тиштало ме кад је он био каприциозан, снисходљив и
лажљив, као и то што ви нисте ништа видели, ни разумели кад све беше тако јасно. Љубите му руке,
клечите, ласкате ...
— Кад сам... љубила руке и клечала, ја сам волела ... — говорила је она црвенећи.
— Зар је њега заиста било тако тешко одгонетнути? Диван сфинкс! Сфинкс... камерјункер! Ја вам
ништа не пребацујем, боже сачувај — настављао сам осећајући да сам мало дрзак, да немам у себи
човечности и оне деликатности која је толико потребна кад се има посла с туђом душом; раније, до
познанства са њом, нисам опажао у себи тај недостатак. — Али како то да нисте могли погодити? —
поновио сам, али већ мирније и неубедљиво.
— Хтели сте рећи да мрзите моју прошлост, и у праву сте — говорила је она јако узбуђена. — Ви
припадате нарочитом типу људи који се не могу мерити обичним метром, ваши морални закони одликују
се изузетном строгошћу, и ја разумем, ви не можете праштати; ја схватам вас и, ако сам понекад
контрадикторна, то не значи да друкчије гледам на ствари неголи ви; говорим некадање глупости просто
зато што нисам успела да поцепам своје старе хаљине и предрасуде. Ја и сама презирем и мрзим своју
прошлост, и Орлова, и своју љубав... Зар је то била љубав? Сад ми је чак смешно све то — говорила је она
прилазећи прозору и гледајући у канал. — Све те љубави само замрачују савест и избацују из колосека.
Смисао живота је само у једном... у борби. Згазити петом лукаву змијску главу да она зевне! Ето, у чему је
смисао. Само у томе или, пак, да уошпте нема смисла.
Причао сам јој многе догађаје из своје прошлости и описивао своја заиста чудна путовања. Али о
оном преокрету који се десио у мени не изустих ни речи. Са великом пажњом она ме је увек слушала и на
занимљивим местима трљала руке, као вајкајући се што и сама досад није преживела сличне авантуре,
бојазни и радости, али намах би се замислила, повлачила у себе и, одмах сам видео по њеном лицу, није
ме више слушала.
Затварао сам тада прозоре окренуте каналу и питао да ли да заложим камин.
— Не, нек иде с милим богом. Mени није хладно — говорила је осмехујући се немарно — ја вас
само замарам. Знате, чини ми се да сам се у последње време страшно пропаметила. Сад ми долазе на
памет необичне, оригиналне мисли. Кад, на пример, размишљам о прошлости, о своме некадашњем
животу ... но, и о људима уопште, онда се све то код мене претвара у једно ... у лик моје маћехе. Сурова,

дрска, немилосрдна, неискрена, покварена, и уз то још морфинисткиња. Отац, слаб и некарактеран, оженио
се мојом мајком због пара и натерао је у туберкулозу, а ову другу своју жену, моју маћеху, волео је
страсно, лудо . .. Напатила сам се! Али о томе не треба ни говорити! Па и сад, ето, причам, а све се претвам
у један лик ... И једи ме: зашто да умре маћеха? Желела бих сад да се сретнем с њом!...
— Зашто?
— Онако, не знам... — одговори она кроз смех, дивно климајући главом. — Лаку ноћ. Опорављајте
се. Чим оздравите, прихватићемо се наших послова ... Време је ...
Док сам се, опростивши се већ са њом, држао за кваку на вратима, она рече:
— Шта мислите? Да ли Поља још живи код њега?
— Свакако.
И ја одох у своју собу. Тако проведосмо читав месец. Једном, у подне, кад беше тмурно и кад смо
обоје стајали крај прозора у мојој соби и ћутећи зурили у облаке који се нагомилаваху с мора и у поплавели
канал, чекајући да одмах пљусне киша, и кад је већ уски, густи млаз кише као мрља заклонио морску
пучину, и њој и мени постаде наједном досадно. Тога дана отпутовасмо у Фиренцу.
XVI
То се догодило већ у јесен, у Ници. Једном ујутру, кад сам свратио у њену собу, седела је у
наслоњачи, прекрштених ногу, погнута, измршавела, и заклонивши лице рукама, плакала је горко, ридајући,
и њена дуга, неочешљана коса падала јој је на колена. Утисак од дивног, необичног мора, које само што
видех и о коме хтедох да причам, наједном ме остави и срце ми се стеже од бола.
— Шта је с вама? — упитах; она скиде једну руку с лица и махну ми да изађем. — Али шта је с
вама? — понових, и први пут за све време нашег познанства пољубих њену руку.
— Ништа, ништа, није ништа! — рече брзо. —• Ах, није ништа, није ништа ... Идите ... Ето, нисам
обучена.
Изађох страшно збуњен. Mир и безбрижно расположење, у коме сам се тако дуго налазио, беху затровани
сажаљењем. Страсно зажелех да паднем пред њене ноге, да је преклињем да усамљена не плаче већ да
подели са мном своју тугу, кад наједном једноставна хука мора забруја у мојим ушима, овог пута као мрачно
пророчанство, и ја видех пред собом нове сузе, нове болове и нове недаће. „Зашто, зашто ли плаче?"
упитах се, сећајући се њеног лица и напаћеног погледа. Сетих се да је у другом стању. Она се трудила да
сакрије то своје стање и од људи, и од себе. Код куће је ишла у широкој рекли или блузи са одвећ великим и
раскошним наборима на прсима, а кад је одлазила некуд, стезала се у мидер тако јако да је двапут за
време шетњи падала у несвест. Са мном никад није говорила о својој бременитости, и једном, када јој
узгред напоменух да не би било наодмет да се посаветује са лекаром, она сва поцрвене и не рече ни речи.
Кад после тога уђох к њој, била је већ обучена и очешљана.
— Доста, доста! — рекох видећи да је опет спремна да заплаче. — Хајте боље да идемо на море и
да поразговарамо.
— Нисам за разговор. Опростите, сад сам у оваквом расположењу, желим да будем сама. И, молим
вас, Владимире Ивановичу, кад други пут зажелите к мени, онда претходно куцајте на врата.
Ово „претходно" звучало је некако нарочито, не женски. Изађох. Враћало се проклето петроградско
расположење, и сви моји снови спласнуше и свенуше као лишће од жеге. Осећах да сам опет сам, да нема
присности међу нама. Ја сам за њу исто што и паучина за ову палму, која се случајно закачила за њу и коју
ће ветар отргнути и однети. Прошетах по скверу где је свирала музика, навратих у Казино. Овде посматрах
голишаве, јако намирисане жене и свака ме је гледала тако као да је хтела рећи: „Сам си, одлично ..." Затим
изађох на терасу и дуго посматрах море. Далеко на хоризонту ниједне једрилице, на левој обали у
плавичастој магли планине, вртови, куле, виле, и на свему се преливало сунце, али све беше туђе,
равнодушно, збрка нека.
XVII
Она је као и пре долазила к мени да пије кафу, али ми више нисмо ручавали заједно; њој се, како је
говорила, није јело, и пила је само кафу, чај и хранила се разним ситницама, као што су поморанџе и
карамеле.
Па нисмо увече већ ни разговарали. Не знам зашто. После онога кад је затекох у сузама, она се
поче држати према мени некако одмерено, каткад немарно, чак иронично, и називала ме не знам зашто
„господине мој". Оно што јој некад изгледаше страшно, чудновато, одважно и што изазиваше за
вист и усхићење, сад је уопште није дирало, и обично, саслушавши ме, овлаш би се протезала и говорила:
— Да, то беше за време цара Горохија, господине мој .
Дешавало се чак да се нисмо виђали по читаве дане. Некад бих куцнуо бојажљиво и с извињењем
на њена врата, није било одговора; куцнуо бих још једанпут — ћутање... Стајао бих крај врата и слушао; али
тад би поред мене обично прошла собарица и хладно би ме известила: „Mаdаmе еst раrtiе" 21 Затим бих
лутао ходником хотела, ходао, ходао... Свуд неки Енглези, прсате даме, келнери у фраковима... И кад сам
21
Госпођа је изишла.

дуго гледао дугачки шарени тепих који се пружао преко целог ходника, падала ми је на памет мисао да у
животу те жене ја играм чудну, по својој прилици лажну улогу и да није у мојој моћи да то изменим, па сам
трчао у своју собу, падао на постељу и размишљао, размишљао и нисам могао ништа да смислим, и било
ми је јасно само да хоћу да живим, и уколико је ружније, мршавије и суровије бивало њено лице, утолико ми
она беше приснија и утолико јаче и болније осећах нашу сличност. Нек сам ја „господине мој", нек је тај
одмерени тон немаран, нек буде како му драго, али само ме не остављај, моје благо. Mени је сад страшно
самом.
После тога опет бих излазио у ходник и узнемирено прислушкивао ... Једном, тако, нисам ни ручао
нити приметио како се спушта вече. Најзад, око једанаест часова, зачуше се познати кораци и на подесту
степеништа појави се Зинаида Фјодоровна.
— Шеткате? — упита пролазећи поред мене. — Боље би било да изађете напоље... Лаку ноћ!
— Али зар се данас више нећемо видети?
— Чини ми се, већ је доцкан. Уосталом, како хоћете.
— Реците, где сте били? — питам улазећи за њом у собу.
— Где? У Mонте Карлу — извадила је из џепа неколико златника и говорила ми — ево, господине
Mој. Добила сам. И то на рулету.
— Е па више не играјте.
— Зашто? Ја ћу и сутра тамо.
Замишљао сам како она ружна, болешљива лица, у другом стању, јако утегнута, стоји поред
коцкарског стола у гомили кокота, излапелих бабетина, које се тискају око злата као муве око меда, и сетих
се да одлази у Mонте Карло некако кришом од мене...
— Не верујем вам — рекох наједном. — Ви нећете ићи тамо.
— Не узбуђујте се. Ја не могу много изгубити.
— Ствар није у губитку — рекох јетко. — Зар вам није падало на памет кад сте тамо играли да сјај
злата, да све те жене, и старе и младе и крупије, и цела атмосфера, да је све то ниско, гнусно подсмевање
раду радника, крвавом зноју?
— Ако не играм, онда шта да радим? — упита она. — И рад радника и крвави зној, све те лепе речи
оставите за други пут, а сад кад сте већ отпочели, онда ми дозволите да наставим; дозволите ми да
поставим директно питање: шта да радим овде и шта уопште да радим?
— Шта да се ради? — рекох слежући раменима. — На то питање не може се одговорити одмах.
— Ја молим за искрен одговор, Владимире Ивановичу — рече она и лице јој постаде срдито. — Кад
већ одлучих да вам поставим ово питање, онда сам то урадила не зато да чујем само опште фразе. Ја вас
питам — настави она лупкајући шаком о сто, као дајући такт — шта треба овде да радим? И не само овде у
Ници, већ уопште?
Ћутао сам и посматрао кроз прозор море. Срце ми је страшно почело да лупа.
— Владимире Ивановичу — рече она тихо, дишући испрекидано; беше јој тешко да говори. —
Владимире Ивановичу, ако ви сами не верујете у своју ствар, ако већ не мислите да се вратите на њу, онда
зашто... зашто сте ме одвукли из Петрограда? Зашто сте обећали и зашто сте побудили у мени луде наде?
Ви сте променили своје убеђење, постали сте други човек, и нико вас за то не криви. Убеђења нису увек у
нашој моћи, али... али, Владимире Ивановичу, зашто сте неискрени? — настави тихо прилазећи ми. — Кад
сте ви у току свих ових месеци сањарили гласно, бунцали, одушевљавали се својим плановима,
преуређивали свој живот на нов начин, зашто ми нисте говорили истину, већ сте ћутали или ме храбрили
разговорима и држали се тако као да потпуно саосећате са мном. Зашто? Због чега је то било потребно?
— Тешко је било признати своје банкротство — рекох ја осврћући се, али не гледајући у њу. —
Јесте, не верујем, уморио сам се, пао духом... Тешко је бити искрен, страшно тешко, и ја сам ћутао. Да не
да бог ником да преживи оно што сам ја преживео.
Изгледало ми је да ћу одмах заплакати, и зато ућутах.
— Владимире Ивановичу — рече она и ухвати ме за обе руке. — Ви сте много преживели и
осетили, знате више него ја; размислите озбиљно и реците: шта да радим? Научите ме. Кад већ сами
нисте у стању да идете и да друге водите за собом, онда бар покажите куда да идем. Признајте да сам ја
живо, осетљиво и разборито створење. Наћи се у овако лажној ситуацији ... играти неку глупу улогу ... то би
ми тешко пало. Ја вам не пребацујем, не кривим вас, већ само молим.
Донесоше чај.
— Па, дакле? — упита Зинаида Фјодоровна пружајући ми чашу. — Шта ми саветујете?
— Није злато све што сија — одговорих. — И сем мене, постоје људи, Зинаида Фјодоровна.
— Онда ми их покажите — живо рече она. — Ја једино то и тражим од вас.
— Желео бих још нешто да кажем — наставих. — Mоже се служити идеји не само на једном пољу.
Ако се погреши, разочара на једној страни, онда се може наћи на другој. Свет идеја је широк и неисцрпан.
— Свет идеја! — рече и иронично ме погледа у лице. — Онда боље да престанемо ... Нашто ту.
Она поцрвене.
— Свет идеја! — понови она и одбаци сервијету у страну, и лице јој доби израз незадовољства и
гнушања. — Све те ваше дивне идеје, видим, своде се на један неминован, неопходан излаз: ја треба да
постанем ваша љубавница. Ето, то је потребно. Носити се са идејама и не бити љубавница најпоштенијег,

најидејнијег човека значи не разумевати идеје. Треба почети од тога ... то јест од љубавнице, а остало ће
доћи само по себи.
— Ви сте узрујани, Зинаида Фјодоровна — рекох.
— Не, ја сам искрена! — узвикну она тешко дишући. — Ја сам искрена!
— Ви сте, можда, и искрени, али сте у заблуди, и мени је тешко да вас слушам.
— Ја у заблуди! — насмеја се. — Свак може то да каже само не ви, господине мој. Нек вам
изгледам и нетактична, бездушна, али како год хоћете, ипак: зар ви нисте заљубљени у мене? Зар ме не
волите?
Слегох раменима.
— Да, слежите раменима! — настави она иронично. — Кад сте били болесни, слушала сам како сте
бунцали, затим те стално заљубљене очи, уздаси, благонаклони разговори о блискости, духовној
сличности... Али што је најглавније, зашто сте досад били неискрени? Зашто сте скривали оно што је
стварно, а говорили о ономе што не постоји? Требало је још у почетку рећи какве су вас идејне побуде, у
ствари, натерале да ме извучете из Петрограда, па бих била начисто с тим. Онда бих се отровала, као што
сам хтела, и не би било сад ове досадне комедије... Е, тако је то! — и она одмахну Руком и седе.
— Ви говорите таквим тоном као да сумњате у моје поштене намере — увредих се.
— Па, свеједно. Шта је с тим? Ја не сумњам у ваше намере, већ осуђујем то што код вас није било
никаквих намера. Да сте их имали, знала бих већ. Сем идеја и љубави, код вас ничега више није било. А
сада, прво идеје и љубав, а у перспективи ја, љубавница. Тако је то природно и у животу и у романима...
Ето, ви сте њега грдили — рече она и удари шаком о сто — а човек се и нехотице с њим слаже. Не мрзи
узалуд он све те идеје.
— Он не мрзи идеје, већ их се плаши — викнух ја. — Он је кукавица и лажов.
— Па, шта је с тим! Он је кукавица, лажов и преварио ме је, а ви? Извините за искреност: ко сте ви?
Он ме је преварио и препустио судбини на вољу у Петрограду, а ви сте ме преварили и оставили ме овде.
Он бар није мешао идеје с преваром, а ви...
— Побогу, зашто тако говорите? — згранух се кршећи руке и прилазећи јој брзо. — Не, Зинаида
Фјодоровна, не, то је цинизам, не треба тако падати у очајање, саслушајте ме — наставих ја ухвативши се
за мисао која ми је наједном синула у глави и за коју ми се учинило да нас још обоје може спасти. — Чујте
ме. Ја сам преживео у своме животу много, тако много да ми се сад при сећању мути у глави, и мени је сад
сасвим јасно у свести и у мојој напаћеној души да смисао човечјег живота или није ни у чему, или је само у
једном: у несебичној љубави према ближњем. Ето куда ми треба да идемо и ето у чему је наш смисао! Ето,
то је моје убеђење!
И даље ја хтедох да говорим о милосрђу, о свеопштем праштању, али глас ми наједном поче звучати
неискрено и ја се збуних.
— Ја хоћу да живим! — рекох искрено. — Да живим, живим! Хоћу мира, тишине, хоћу топлине, ето
овог мора, ваше блискости. О, како бих желео да сугерирам и вама ту страсну жеђ за животом! Ви сте
малочас говорили о љубави, али за мене би била довољна и сама ваша близина, ваш глас, израз лица.
Она поцрвене и рече брзо, само да ме прекине:
— Ви волите живот, а ја га мрзим. Према томе наши путеви су различити.
Она нали себи чаја, али и не додирнувши га, оде у спаваћу собу и леже.
— Ја мислим да је боље да прекинемо овај разговор — рече ми она из собе. — За мене је већ све
свршено и ништа ми не треба... Нашто још разговарати!
— Не, није све свршено!
— Па, у реду!... Ја све знам! Дојадило ми је... Доста.
Причекао сам мало, прошетао тамо -амо, и изашао у ходник. Кад сам, затим, доцкан ноћу, пришао
њеним вратима и ослушнуо, јасно чух да плаче.
Сутрадан ујутру лакеј, доносећи ми одело, јави ми с осмехом да ће се госпођа из броја 13 породити.
Ја се некако обукох и, премирући од страха, пожурих Зинаиди Фјодоровној. У њеној соби налазио се лекар ,
бабица и једна старија руска госпођа из Харкова, по имену Дарја Mихаиловна. Mирисало је на етарске
капљице. Једва прекорачих праг, кад из собе у којој је она лежала зачу се тихи, тужни јаук, и као да ми га
ветар донесе из Русије, сетих се Орлова, његове ироније, Поље, Неве, снежних пахуљица, затим кола без
покривача, предсказања које прочитах на хладном јутарњем небу и очајног узвика: „Нина! Нина!"
— Уђите к њој — рече госпођа.
Уђох Зинаиди Фјодоровној с таквим осећањем као да сам ја отац детета. Лежала је затворених очију,
изнемогла, бледа, у белој чипканој капици. Памтим, два израза беху на њеном лицу: један равнодушан,
хладан, немаран, други дечји и јадан, који је допуњавала бела капица. Она није чула кад сам ушао, или је
можда чула но није обратила пажњу на мене. Стајао сам, гледао у њу и чекао.
Али намах њено лице се искриви од бола, она отвори очи и поче гледати у таваницу као трудећи се
да схвати шта је то с њом... На лицу јој се огледаше гнушање.
— Одвратно — прошапта она.
— Зинаида Фјодоровна — обратих јој се тихо Она равнодушно, немарно погледа у мене и за
твори очи. Остадох стојећи још мало и изађох.
Ноћу ми Дарја Mихаиловна јави да се родила девојчица, али да је породиља у тешком стању; затим

су ходником трчали, чула се ларма. Опет је дошла к мени Дарја Mихаиловна и с очајним лицем, кршећи
руке, рекла:
— Ох, то је страшно! Лекар претпоставља да се отровала! О, како се овде ружно понашају Руси.
А сутрадан у подне Зинаида Фјодоровна је умрла.
ХVIII
Прођоше две године. Прилике су се измениле, отпутовах у Петроград, и ту сам могао да живим не
кријући се. Више се нисам плашио да изгледам сумњив и сав утонух у очинско или, боље да кажем,
идолопоклоничко осећање које је изазвала у мени Соња, кћи Зинаиде Фјодоровне. Хранио сам је из својих
руку, купао, спремао да спава, и нисам скидао с ње очију читавих ноћи и драо сам се кад је изгледало да ће
је дадиља испустити. Mоја жеља да живим најобичнијим малограђанским животому току времена постајала
је све јача и осетљивија, али крупни снови зауставише се на Соњи, као да нађоше најзад у њој баш оно што
ми беше потребно. Лудо волех ту девојчицу. Видео сам у њој продужетак свога живота и мени не само да се
чинило већ сам осећао, готово веровао, да ћу најзад, кад збацим са себе гломазно, кошчато и космато тело,
живети у тим плавим очицама, у плавој свиленој коси и у тим пуначким ружичастим ручицама које ме тако
љупко милују по лицу и грле око врата.
Судбина Соњина плашила ме је. Отац јој је Орлов, у крштеници се звала Красновска, а једини човек
који је знао да она постоји и који се интересовао за њу, то јест ја, већ је доживљавао своју лабудову песму.
Требало је озбиљно размислити о њој.
Сутрадан по доласку у Петроград упутих се Орлову. Отвори ми гојазни старац са риђим залисцима и
без бркова, очигледно Немац. Поља, која распремаше салон, не познаде ме, али зато ме Орлов одмах
познаде.
— А, господине бунтовниче! — рече загледајући ме радознало и смејући се. — Откуд ви овде?
Он се нимало није изменио: имао је још увек исто неговано, непријатно лице, исту иронију. И на
столу, као некад, стајала је нека нова књига са убаченим у њу ножем од слонове кости. Очигледно, читао је
пре мога доласка. Понудио ме је да седнем, послужио цигаром и с отменошћу својственом само лепо
васпитаним људима, кријући непријатно осећање које изазва у њему моје лице и мој мршави изглед,
примети узгред да се нисам ништа изменио и да ме је лако познати, без обзира чак и на то што сам пустио
браду. Поразговарасмо о времену, о Паризу. Да би се што пре отресао тешког, неминовног питања, које је
мучило и њега и мене, упита ме:
— Зинаида Фјодоровна је умрла?
— Да, умрла — одговорих.
— На порођају?
— Јесте, на порођају. Лекар је сумњао у други узрок њене смрти, али... и за вас и за мене биће
боље да мислимо да је умрла на порођају.
Он уздахну из учтивости и поћута. Као да се њен дух тихо спустио међу нас.
— Тако је то. А код мене је све по старом, никаквих нарочитих промена — брзо отпоче он
приметивши да посматрам кабинет. — Отац је, као што знате, у оставци и већ у пензији, а ја сам још на
истом месту. Пекарског памтите? Још је исти. Грузин је прошле године умро од дифтерије... Е, а Кукушкин је
жив и често се сећа вас. Узгред буди Речено — настави Орлов стидљиво обарајући очи
кад је Кукушкин дознао ко сте, почео је свуда причати да сте тобож на њега извршили напад, да сте хтели
да га убијете... и да се једва спасао. Оћутах.
— Старе слуге не заборављају своје господаре... То је врло љубазно са ваше стране — нашали се
Орлов. — Него, желите ли вина или кафе? Наредићу да се скува.
— Не, захваљујем. Дошао сам по једној врло важној ствари, Георгије Иваничу.
— Ја нисам љубитељ важних ствари, али вам радо стојим на располагању! Шта желите?
— Дакле — отпочех ја узбуђујући се — са мном се сад налази овде кћи покојне Зинаиде
Фјодоровне... Досад сам се ја старао о њеном васпитању, али, као што видите, данас -сутра и ја ћу
ишчезнути у ветар. Желео бих да умрем с мишљу да је она збринута.
Орлов мало поцрвене, натушти се и строго, летимице погледа у мене. На њега направи ружан
утисак не само „важна ствар" колико моје речи о ишчезавању у ветар, о смрти.
— Да, о томе треба размислити — рече он заклонивши очи као од сунца. — Захваљујем вам. Ви
кажете: девојчица!
— Да, девојчица. Дивна девојчица!
— Јесте. То, наравно, није мопс већ човек... дабоме, треба озбиљно размислити. Ја сам спреман да
узмем учешћа и... и врло сам вам захвалан.
Он устаде, прошета се гризући нокте и заустави се пред портретом.
— О томе треба размислити — рече пригушено, окренут мени леђима. — Ја ћу данас посетити
Пекарског и замолићу га да оде до Красновског. Mислим да се Красновски неће дуго устручавати и пристаће
да узме ту девојчицу.
— Али, опростите, какве везе има ту Красновски — рекох ја, такође дижући се и прилазећи
портрету на другом крају кабинета.
— Па она, ваљда, носи његово презиме, надам се! — рече Орлов.

— Да ли он мора, можда, по закону да прими то дете, не знам, али ја сам дошао к вама, Георгије
Иваничу, не зато да разговарам о законима.
— Да, да, у праву сте — брзо се сложи он — ја чини ми се, говорим глупости. Али ви се не
узбуђујте. Mи ћемо све то расправити на опште задовољство. Ако не на овај начин, онда на други, ако не на
други, онда на трећи, овако или онако, тек то тугаљиво питање биће решено. Пекарски ће све уредити. Ви
будите добри па ми оставите своју адресу, и ја ћу вам одмах доставити одлуку до које будемо дошли. Где
станујете?
Орлов записа моју адресу, уздахну и рече сосмехом:
— Како је то тешко, Господе, бити отац мале кћери! Али Пекарски ће све уредити. Он је „филозоф".
А јесте ли дуго живели у Паризу?
— Једно два месеца.
Поћутали смо. Орлов се очигледно плашио да ћу ја опет започети разговор о девојчици и, да би
одвукао моју пажњу на другу страну, рече:
— Ви сте, по свој прилици, већ заборавили на своје писмо. А ја га чувам. Ваше ондашње
расположење ја разумем и, морам признати, ценим то писмо. Проклета, хладна крв, Азијат, коњски смех, то
је сјајно и карактеристично — настави он осмехујући се иронично. — И основна мисао је, богме. блиска
истини мада би се о томе могло дискутовати без краја. То јест — збуни се он — дискутовати не са самом
мишљу већ о вашем ставу према проблему, о вашем тако рећи темпераменту. Да, мој живот је ненормалан,
упропашћен, није ни за шта, а да отпочнем нов живот, смета ми кукавичлук... ту сте сасвим у праву. Али
што ви тако блиско примате то срцу, узбућујете се и падате у очајање, то нема смисла и ту ви нимало нисте
у праву.
— Жив човек не може да се не узбуђује и да не очајава кад види да и сам пропада и да пропадају
други око њега.
— Ко каже! Ја уопште не проповедам равнодушност, већ хоћу само објективан став према животу.
Уколико је објективније, утолико се мање рескира да се не погреши. Треба гледати суштину ствари и
тражити у свакој појави узрок свих узрока. Mи смо попустили, срозали се, пали, најзад, целокупно наше
поколење састоји се од неурастеника и очајника, ми ништа друго не знамо до само да разговарамо о умору
и премору, али зато нисмо криви ни ви, ни ја: ми смо одвећ сити да би од наше самовоље могло зависити
читаво поколење. Биће да су ту неки велики узроци, општи, који са биолошког гледишта имају свој rаisоn
d'еtrе.22 Mи смо неурастеници, зловољни, отпадници, али то је можда потребно и корисно за она поколења
која ће живети после нас. Ни длака с главе не пада без воље оца небескоr, другим речима, у природи и у
људском друштву ништа не бива тек онако. Све је образложено и неопходно. А кад је тако, онда нашто се
узнемиравати и писати очајничка писма?
— Јест да је тако — рекох ја размисливши. — Заиста, будућим поколењима биће лакше и јасније,
имаће на располагању наше искуство. Али човек жели да живи независно од будућих поколења, а не једино
за њих. Живи се само једанпут, и он хоће да живи трезвено, паметно, лепо. Хоће да игра истакнуту,
самосталну, племениту улогу и да ствара историју, да та поколења не буду имала права рећи о сваком од
нас: то је ништавило или још горе од тога... Ја верујем и у умешност и у неминовност онога што се догађа
око нас, али шта ме се тиче та неопходност, зашто да пропадне моје „Ја"?
— Е, шта да се ради! — уздахну Орлов дижући се и као дајући на знање да је наш разговор већ
завршен.
Ја узех качкет.
— Седели смо само пола сата, а колико питања је решено, помислите само! — рече Орлов
испраћајући ме до предсобља. — Дакле, побринућу се о томе... Срешћу се данас са Пекарским. Будите
спокојни.
Он застаде очекујући да се обучем и, очигледно, био је задовољан што ћу одмах отићи.
— Георгије Иваничу, вратите ми моје писмо.
— Mолим.
Он оде у кабинет и за тренутак врати се с писмом. Захвалих му и изађох.
Сутрадан добијем од њега писамце. Честита ми на повољном решењу питања. Пекарски има
познаницу, писао је он, која држи пансион, нешто слично забавишту, где се примају чак и врло мала деца.
На ту госпођу се човек може потпуно ослонити, али пре икаквих споразума са њом, не би шкодило да се
поразговара и са Красновским — то захтева формалност. Препоручивао ми је да одмах посетим Пекарског
и узгред да понесем са собом и крштеницу, ако она уопште постоји. „Примите уверење о искреном
поштовању и оданости од вашег понизног слуге..."
Читао сам то писмо док је Соња седела на столици и гледала у мене пажљиво, не трепћући, као да
је знала да се решава њена судбина.
ВОЛОЂА ВЕЛИКИ И ВОЛОЂА MАЛИ
— Пустите ме, хоћу сама да терам! Сешћу поред кочијаша! — рече сасвим гласно Софија Љвовна.
22
Смисао.

— Кочијашу, причекај, сешћу с тобом на бок.

Она је стајала у санкама, а њен муж Владимир Никитич и пријатељ из детињства Владимир
Mихајлич држали су је за руке да не би пала. Тројка је јурила брзо.
— Ја сам говорио да јој не треба давати коњака — прошапута љутито Владимир Никитич своме
сапутнику. — Е, па баш си чудноват!
Пуковник је знао из искуства да у таквих жена као што је његова жена Софија Љвовна, одмах после
бурне, мало пијане веселости, долази хистеричан смех, а онда плач. Он се плашио да ће сада, кад стигну
кући, уместо спавања, морати да се бакће с облозима и капљицама.
— Тпрр! — повика Софија Љвовна. — Хоћу да терам!
Она је била од срца весела и ликовала је. За последња два месеца, још од дана венчања, њу је
тиштала мисао што се из рачуна удала за пуковника Јагича и, како би се рекло, раr dерit,23 али данас у
ресторану ван вароши уверила се, најзад, да га жарко воли. Поред своје педесет четири године, он је био
стасит, окретан, витак, тако се пријатно шалио и пратио Циганке у песми! Заиста, сада су старци хиљаду
пута занимљивији од младића, те се чини да су старост и младост промениле своје улоге. Пуковник је
старији две године од њеног оца, али може ли та околност имати каквог значаја, ако он, говорећи искрено,
има кудикамо више животне снаге, бодрости и свежине него она, мада су јој тек двадесет три године?
„О, драги мој!" помисли она. „Дивни мој!"
У ресторану се такође уверила да од пређашњег осећања није остало ни трунке. Према пријатељу
из детињства, Владимиру Mихајличу, или просто Волођи, кога је још јуче волела готово до лудила, до
очајања, сад се осећала потпуно равнодушна. Вечерас јој је све време он изгледао тром, поспан,
незанимљив, безначајан, а његов обичај да хладнокрвно избегава плаћање рачуна у ресторану, њу је овога
пута огорчио, те се једва уздржала да му не каже: „Ако сте сиромах, онда седите код куће." Плаћао је само
пуковник.
Mожда због тога што је поред њених очију промицало дрвеће, телеграфски стубови и сметови снега,
њој су падале на памет најразноврсније мисли. Размишљала је: према рачуну, плаћено је у ресторану сто
двадесет, и Циганима сто; и сутра, ако јој се прохте, може бацити у ветар чак и хиљаду рубаља, док пре два
месеца, пре свадбе, није имала ни три своје рубље, већ је морала за сваку ситницу да се обраћа оцу. Каква
промена у животу!
Mисли су јој се испреплетале, и она се присети како се пуковник Јагич, њен садашњи муж, кад је она
имала десетак година, удварао њеној тетки, и сви у кући су говорили да ју је он упропастио; и заиста, тетка
се често појављивала на ручку уплаканих очију и стално је некуда одлазила, и говорили су за њу да,
јадница, не налази себи места. Тада је он био врло леп човек и имао необичан успех код жена, тако да га је
знала цела варош, а причало се о њему како сваки дан одлази у посете својим обожаватељкама, као доктор
болесницима. Чак и сада, без обзира на седу косу, боре и наочари, његово сувоњаво лице, нарочито из
профила, покаткад изгледа дивно.
Отац Софије Љвовне био је војни лекар и служио је некад у истом пуку с Јагичем. Волођин отац
такође је био војни лекар и такође је служио некад у истом пуку с њеним оцем и с Јагичем. И поред
љубавних авантура, често врло замршених и узбудљивих, Волођа је изврсно учио; завршио је студије на
универзитету са веома завидним успехом, а сад је изабрао за своју ужу струку страну књижевност и, како
кажу, пише дисертацију. Он живи у касарни код оца, војног лекара, и нема свога новца, мада му је већ
тридесет година. У детињству су Софија Љвовна и он живели у два разна стана, али под истим кровом, па
је он често долазио к њој да се играју; заједно су учили окретне игре и француски језик, а кад је порастао и
постао стасит, врло леп младић, она је почела да га се стиди, а затим га је лудо заволела и волела све
донедавно, док се није удала за Јагича. Он је такође имао небичног успеха код жена, тако рећи већ од своје
четрнаесте године, а жене, које су због њега изневеравале своје мужеве, правдале су се тиме што је
Волођа мали. За њега је недавно неко причао као да је он, док је још био студент, живео у хотелској соби
близу универзитета, и обично, кад год би човек закуцао на његова врата, иза њих би се чули његови кораци,
а затим полугласно извињење: „Раrdоn, је nе suis раs sеul." 24 Јагич је био одушевљен њиме и хвалио га је
на сва уста, као Державин Пушкина, и очевидно га волео. Заједно су, ћутећи читаве сате, играли билијара
или пикета, а кад би Јагич некуд пошао тројком, повео би и Волођу, а Волођа је у тајне своје дисертације
посвећивао једино Јагича. У прво време, док је пуковник био млаћи, они су често били супарници, али
никад нису били љубоморни један на другоrа. У друштву, где су се заједно виђали. Јагича прозваше Волођа
велики, а његовог пријатеља — Волођа мали.
У саоницама, осим Волође великог, Волоће малог и Софије Љвовне, налазила се још једна особа —
Mаргарита Александровна, или, како су је сви звали, Рита, ближа рођака rоспође Јагич, девојка која је
превалила тридесету, врло бледа, црних обрва, са рinсе-nеz25, која је пушила без предаха, чак и на јаком
мразу; на њеним грудима и коленима увек је било пепела. Говорила је кроз нос, отежући сваку реч, била је
хладна, могла је да попије ликера и коњака колико хоћеш а да се не опије, и двосмислене анегдоте је
причала апатично, неукусно. Код куће је читала од јутра до мрака дебеле часописе, засипајући их пепелом,
23
За инат.
24
Извините, нисам сам.
25
Цвикер.

или је јела промрзле јабуке.

— Соња, престани да лудујеш — рече она отежући. — То је чак глупо, богами.
Надомак улаза у град тројка успори, почеше да промичу куће и људи, и Софија Љвовна се смири,
приви се уз мужа и сва се предаде својим мислима. Волођа мали седео је према њима. Сад се већ у
веселе, лаке мисли почеше уплитати мрачне. Размишљала је: овом човеку, који седи наспрам ње, познато
је да га је волела, и он је, наравно, веровао причама да се удала за пуковника раr dерit. Она му ниједном
није признала да га воли и није хтела да он то зна, крила је своја осећања, али се по његовом лицу видело
да он њу одлично разуме — и њено самољубље је патило. Али у њеној ситуацији највеће понижење било је
то што после свадбе тај Волоћа мали поче обраћати пажњу на њу, што се раније никад није догаћало, па је
сада седео с њом сатима, ћутећи или чаврљајући о ситницама, а сада у санкама, не разговарајући с њом,
овлаш јој је додиривао ногу или стезао руку; очигледно, он је само и чекао да се она уда, а било је јасно да
је презире и да она у њему изазива она толико позната интересовања која може изазвати само рђава и
непоштена жена. И кад би се у њеној души тријумф и љубав према мужу мешали са осећајњем понижења и
увређеног поноса, онда би њу обузео бес и тад би пожелела да седне уз кочијаша и да виче, да песму прати
звиждукањем ...
Баш у моменту кад су се возили мимо женског манастира, разлеже се велико звоно тешко хиљаду
пудова. Рита се прекрсти.
— У овом манастиру је наша Оља — рече Софија Љвовна и такође се прекрсти и задрхта.
— Због чега то она оде у манастир? — запита пуковник.
— Раг dерit — љутито одговори Рита, очигледно алудирајући на брак Софије Љвовне и Јагича. Сад
је у моди раr dерit. Изазов целом свету. Стално насмејана, велика кокета, волела је само балове и
каваљере и наједном — ето ти! Изненадила нас!
— То није истина — рече Волођа мали, спуштајући оковратник на бунди и показујући своје лепо
лице. — Ту није раr dерit, већ, ако хоћете, прави ужас. Њеног брата Димитрија послали су на робију, а сада
се не зна ни где је. А мати јој од туге умрла.
Он опет подиже оковратник.
— И добро је урадила Оља — додаде он мукло. — Да живиш као питомица, па још с таквим златом
као што је Софија Љвовна, треба, богме, добро поразмислити!
Софија Љвовна осети у његовом гласу презрив тон и хтеде да му каже нешто грубо, али оћута.
Обузе је опет ранији бес; она скочи на ноге и узвикну плачним гласом:
— Хоћу на јутрење! Кочијашу, натраг! Хоћу да видим Ољу!
Окренуше назад. Звук манастирског звона био је дубок, и Софији Љвовној се чинило као да је нешто
у том звоњењу подсећа на Ољу и њен живот. Звонило је и у другим црквама. Кад кочијаш заустави тројку,
Софија Љвовна искочи из санки и сама, без пратиоца, брзо пође према капији.
— Пожури, молим те, — довикну јој муж. — Већ је доцкан!
Она прође кроз мрачну капију, па затим крену алејом која води од капије ка главној цркви, и снег је
шкрипао под њеним ногама, а звоно се сад већ чуло над самом главом и као да је прожимало цело њено
биће. Ево црквених врата, три степеника наниже, затим паперта с ликовима светитеља на обе стране, па
замириса клека и тамјан, па опет врата, која отвара нека тамна прилика, клањајући се до земље.. Служба у
цркви још не беше почела. Једна калуђерица је ишла око иконостаса и палила свеће на великим
свећњацима, друга је палила полијелеј. Свуда у цркви, уз стубове и споредне олтаре, стајале су непомично
црне прилике. „Дакле, како стоје сад, тако се неће помаћи све до јутра," помисли Софија Љвовна, и њој се
ту учини мрачно, хладно, досадно, — досадније него на гробљу. Она погледа с осећањем досаде на
непомичне, укочене прилике, и срце јој се одједном стеже. Однекуд познаде у једној од калуђерица ситног
раста, мршавих рамена, са црном марамом на глави, Ољу, мада је Оља кад је отишла у манастир била
пуна и мало као виша. Неодлучно, јако се узрујавајући због нечега, Софија Љвовна приђе искушеници,
преко рамена јој се загледа у лице и познаде Ољу.
— Оља! — рече и пљесну рукама, не могући да проговори од узбуђења. — Оља!
Калуђерица је одмах познаде, зачуђено подиже обрве, а њено бледо, недавно умивено, чисто лице,
па чак и њена бела марама која се видела испод повезаче, као да синуше од радости.
— Па, ово је право чудо Господње — рече она и такође пљесну својим мршавим, бледим
ручицама.
Софија Љвовна је снажно загрли и пољуби, плашећи се при том да јој се дах не осећа на вино.
— А ми, пролазећи малочас, сетисмо се тебе — рече она, задувана као од брзог хода. — Господе
боже, како си бледа! Mени... мени је врло мило што те видим. А ти? Како си? Је ли ти досадно? — Софија
Љвовна се обазре на друге калуђерице и настави већ тишим гласом: — Код нас има толико промена...
Знаш, ја сам се удала за Јагича, Владимира Никитича. Ти га се сећаш, сигурно ... Врло сам срећна с њим.
— Па хвала богу. А твој тата, је ли здрав?
— Здрав је. Често се сећа тебе. Оља, дођи нам о празницима. А?
— Доћи ћу — рече Оља и насмеши се. — Другог дана празника ћу доћи.
Софија Љвовна заплака и сама не знајући зашто, и један тренутак је плакала ћутећи, затим обриса
очи и рече:
— Рити ће бити врло жао што те није видела. Она је такође с нама. И Волођа је ту. Они су пред

капијом. Како би им само било драго кад би се видели с тобом! Хајдемо к њима, служба ионако није још
почела.
— Хајдемо — пристаде Оља.
Она се трипут прекрсти и пође ка излазу са Софијом Љвовном.
— Па ти велиш, Соњечка, да си срећна? — запита она кад минуше капију.
— Веома.
— Хвала богу.
Волођа велики и Волођа мали, опазивпта калуђерицу, изићоше из санки и с поштовањем је
поздравише. Обојица су били приметно ганути њеним бледим лицем и црном монашком одећом, и обојици
је било пријатно што их се сетила и дошла да се поздрави. Да јој не би било хладно, Софија Љвовна је
огрну путничким ћебетом и зави једним скутом своје бунде. Недавне сузе олакшале су јој и разгалиле душу,
и њој беше мило што се ова хучна, немирна и у суштини нечиста ноћ наједном завршила тако чисто и
мирно. И да би што дуже задржала поред себе Ољу, она предложи:
— Хајде да је провозамо! Оља, седи, само ћемо мало.
Mушкарци су очекивали да ће калуђерица одбити — свеци се не возе тројкама — али, на њихово
изненађење, она пристаде и седе у санке. И кад тројка појури према трошарини, сви су ћутали и сви су се
само трудили да њој буде згодно и топло; свако је мислио на то каква она беше некад, а каква је сада. Сад
је њено лице било смирено, безизражајно, хладно и бледо, прозрачно, као да у њеним жилама тече вода, а
не крв. А пре две-три године она беше пуна, румена, говорила је о просиоцима, смејала се због најмање
ситнице ...
Од градске трошарине тројка крену натраг, кад се после десетак минута заустави крај манастира,
Оља изађе из санки. На звонари су већ звонила сва звона.
— Господ нека вас чува — рече она и поклони се дубоко, калуђерски.
— Па дођи, Оља.
— Доћи ћу, доћи ћу.
Она нагло оде и убрзо је неста у мрачној капији. А после тога, кад тројка пође даље, све обузе
неkаква дубока туга. Сви су ћутали. Софија Љвовна осети у целом телу малаксалост и просто клону; то што
је натерало калуђерицу да седне у санке и да се провоза тројком са пијаним друштвом, изгледало јој је сад
глупо, нетактично, слично скрнављењу светиње; са пијанством њу прође и жеља да себе вара, и већ јој
беше јасно да не воли и да не може волети свога мужа, да је све бесмислица и глупост. Удала се из рачуна,
зато што је, по речима њених другарица из института, био лудо богат, и што јој се чинило страшно да остане
уседелица, као Рита, а и зато што јој је досадио отац -лекар и што је хтела да наједи Волођу малог. Да је
могла претпоставити, кад се удавала, да је то тако тешко, ужасно и гадно, она не би ни за какво благо на
свету пристала да се венча. Али се недаћа сад не да поправити. Ваља се с њом помирити.
Стигоше кући. Лежући у топлу, меку постељу и увијајући се покривачем, Софија Љвовна се сећала
мрачне паперте, мириса тамјана и прилика крај стубова, и језиво јој беше од мисли да ће те прилике стајати
непомично све време док она буде спавала. Јутрење ће бити врло дугачко, затим часови, па после
литургија, благодарење ...
„Али бога има, зацело има, и ја обавезно морам Умрети, дакле, треба раније или касније помислити
на душу, на вечни живот, као Оља. Она је сад спасена, она је решила за себе сва питања... Али ако бога
нема? Онда је њен живот пропао. Како пропао? Зашто пропао?"
И за тренутак у главу се опет увлачи мисао: „Има бога, смрт ће неминовно доћи, треба помислити на
душу. Кад би Оља овог тренутка угледала своју смрт, она се не би уплашила. Она је спремна. А што је
главно, она је за себе већ решила питање живота. Има бога... да... Али зар нема другог излаза осим
одласка у манастир? Отићи у манастир значи одрећи се живота, упропастити га ...
Софију Љвовну обузе помало страх; она сакри главу под јастук.
— Не треба о томе мислити — шаптала је она. — Не треба...
Јагич је ходао по тепиху у суседној соби, звецкајући тихо мамузама, и о нечему размишљао. Софији
Љвовној паде на памет да јој је тај човек близак и мио само због једне ствари: он се такође зове Владимир.
Она седе на постељу и зовну га нежно:
— Волођа!
— Шта ћеш? — одазва се муж.
— Ништа.
Она опет леже. Зачу се звоњење, можда баш оно исто из манастира, и она се сети опет паперте и
тамних прилика, у глави почеше да јој се врзмају мисли о богу и неминовној смрти, и она се покри преко
главе да ие би слушала звоњење; дође до закључка, да пре него што дођу старост и смрт, још ће потрајати
дуг, врло дуг живот, и да ће из дана у дан морати да рачуна с близином невољеног човека који је, ево, већ
ушао у спаваћу собу и легао да спава, и да ће морати да сузбија у себи безнадежну љубав према другом —
младом, дивном и, као што јој се чинило, необичном човеку. Она погледа у мужа и хтеде да му пожели лаку
ноћ, али уместо тога одједном заплака. Беше јој криво на саму себе.
— Ето, почиње музика! — рече Јагич, наглашавајући зи .
Она се умири, али касно, тек око десетак сати изјутра; престаде да плаче и да дрхти целим телом,
али је зато поче јако болети глава. Јагич је журио на службу божју и гунђао у суседној соби на посилног, који

му је помагао да се обуче. Он уђе једанпут у спаваћу собу, звецкајући тихо мамузама и узе нешто, затим још
једном, сад већ с еполетама и ордењем, једва приметно храмљући од реуматизма, а Софији Љвовној се
због нечега учини да иде и гледа као грабљивац.
Она је слушала како Јагич телефонира.
— Mолим вас, дајте везу с Васиљевским касарнама — рече он, а мало затим: — Васиљевске
касарне? Позовите, молим вас, на телефон доктора Салимовича... — Па опет за тренутак: — С ким
говорим? Ти си, Волођа? Врло ми је мило. Замоли, драги мој, оца да одмах дође к нама јер се моја супруга
јако раскењкала после јучерашњице. Није, кажеш код куће? Хм ... Захваљујем. Дивно ... Mного ћеш ме
задужити ... Mегсi.
Јагич по трећи пут уђе у спаваћу собу, наже се према жени, прекрсти је, даде јој своју руку да је
пољуби (жене које су га волеле, љубиле су му руку, и он је навикао на то) и рече да ће се вратити на ручак.
И изађе.
Негде између једанаест и дванаест сати собарица јави да су дошли Владимир Mихајлич. Софија
Љвовна, заносећи се од умора и главобоље, брзо обуче своју нову дивну домаћу хаљину боје јоргована,
опшивену крзном, и на брзу руку се некако очешља; осећала је у души неизмерну нежност и дрхтала је од
радости и страха да он не оде. Само да га погледа.
Волођа мали беше дошао у посету као што је и приличило — у фраку и с белом машном. Кад
Софија Љвовна уђе у салон, он јој пољуби руку и искрено изјави жаљење што јој није добро. Затим, кад
седоше, похвали њену домаћу хаљину.
— А мене је потресло јучерашње виђење с Ољом — рече она. — Испрва ми је било ужасно, али сад
јој завидим. Она је несаломљива стена, њу не можеш с места маћи; али, Волођа, зар није имала другог
излаза? Зар сахранити себе за живота значи решити питање живота? Па то је смрт, а не живот.
При помену Оље, на лицу Волође малог појави се израз ганутости.
— Ето, Волођа, ви сте паметан човек — рече Софија Љвовна — научите ме да и ја поступим исто
као и она. Наравно, као жена која не верује, ја не бих отишла у манастир, али се, ваљда, може урадити
нешто што би било по својој снази равно томе. Mени није лако живети — настави она, поћутавши мало. —
Па научите ме... Реците ми нешто убедљиво. Реците макар једну реч.
— Једну реч? Па ево: тарарабумба.
— Волођа, зашто ме презирете? — запита она живо. — Ви са мном говорите некаквим посебним
опростите, лакрдијашким језиком, како се не говори с пријатељима и са честитим женама. Ви имате успеха
као научник, ви волите науку, али зашто са мном не говорите никад о науци? Зашто? Да ли сам недостојна?
Волођа мали се зловољно намршти и рече:
— Зашто вам се наука одједном прохтела? А можда бисте хтели устав? Или, можда, моруне с
хреном?
— Па добро, ја сам без садржаја, ништавна, без начела, ограничена жена... Ја имам сијасет,
сијасет грешака, неуравнотежена сам, искварена и зато ме треба презирати. Али ето, ви сте, Волођа,
старији од мене десет година, а мој муж тридесет. Ја сам расла пред вашим очима, и да сте хтели, могли
сте начинити од мене све што бисте пожелели, чак и анђела. Али ви... (глас јој задрхта) поступате према
мени ужасно. Јагич се оженио са мном кад је већ остарио, а ви...
— Та доста, којешта — рече Волођа, седајући ближе и љубећи јој обе руке. — Оставимо
Шопенхауерима нека филозофирају и доказују све што хоће, а ми ћемо љубити ове ручице.
— Ви ме презирете, а да само знате како ја па због тога! — рече она неодлучно, знајући унапред да
јој неће поверовати. А кад бисте ви знали како желим да се изменим, да почнем нов живот! О томе са
одушевљењем мислим — проговори она и заиста јој од усхићења сузе навреше на очи.
— Да будем добар, поштен, неискварен човек, да не лажем, да имам циљ у животу.
— Де, де, де, молим вас, не измотавајте се. Не волим! — рече Волођа и на његовом лицу појави се
израз каприциозности. — Богами, исто као на позорници. Понашајмо се као људи.
Да се не би наљутио и отишао, она поче да се правда и њему за вољу силом се осмехну, па опет
поведе реч о Ољи и о томе како хоће да реши питање свога живота, да постане човек.
— Тара.. .ра ... бумба — запева он полугласно.
— Тара .. .ра ... — бумба!
И неочекивано, он је обухвати око струка. А она, и сама не знајући шта да ради, стави му руке на
рамена и један тренутак с усхићењем, као кроз некакав густ дим, гледала је у његово паметно, заједљиво
лице, у чело, очи, дивну браду...
— Ти и сам одавно знаш да те волим — признаде му она и од бола поцрвене и осети да су јој се чак
и усне грозничаво искривиле од стида. — Волим те. Па зашто ме мучиш?
Она затвори очи и снажно га пољуби у уста, и дуго, можда читав минут, никако није могла да
прекине тај пољубац, мада је знала да је то непристојно, да је чак и он може осудити и да може ући
послуга...
— О, како ме мучиш! — понови она.
Кад је после пола сата, добивши што му је требало, седео у трпезарији и јео, она је клечала пред
њим и гледала му жудно у лице, а он јој је говорио да личи на кученце које чека да му баце парченце шунке.
Затим је стави на једно колено и љуљајући је као дете, запева:

— Тара ... рабумба ... Тара . .. бумба!

А кад се спремио да иде, запита га она гласом пуним страсти:
— Када? Данас? Где?
И пружи према његовим устима обе руке, као да жели да ухвати одговор чак и рукама.
— Данас неће бити баш згодно — рече он, пошто мало размисли. — Па, можда сутра.
И растадоше се. Пре ручка Софија Љвовна оде у манастир до Оље, али јој тамо рекоше да Оља
негде код неког покојника чита псалтир. Из манастира она пође оцу, кога такође не нађе код куће, затим
промени фијакер и поче да се вози улицом и уличицама без икаквог циља; возила се тако све до вечери...
При том се, а да ни сама није знала зашто, сећала оне тетке с уплаканим очима, која никако није налазила
себи места.
А увече су се опет возили тројком и слушали Цигане у ресторану ван вароши. И кад су поново
пролазили поред манастира, Софија Љвовна се сети Оље и би јој ужасно од помисли да девојкама и
женама из њеног круга не остаје ништа друго него да се непрестано возе тројкама и да лажу, или да оду у
манастир и да убијају тело... Следећег дана је био састанак, па се Софија Љвовна опет возила сама у
фијакеру по вароши и сећала се тетке.
Након недељу дана Волођа мали је остави. И после тога живот поче да тече као и раније, исто тако
незанимљив, досадан, а понекад чак и болан. Пуковник и Волођа мали играли су дуго билијара или пикета,
Рита је неукусно и апатично причала вицеве, Софија Љвовна увек се возила колима и молила мужа да је
провоза тројком.
Свраћајући готово сваког дана у манастир, досађивала је Ољи, жалила се на своје неиздржљиве
патње, плакала, и при том осећала да је у ћелију, заједно с њом, улазило нешто нечисто, несрећно,
отрцано, а Оља јој је махинално, у тону научене лекције, говорила да све то није ништа, да ће све проћи и
да ће бог опростити.
РОТШИЛДОВА ВИОЛИНА
Паланка је била мала, гора од села, и живели су у њој готово само старци, који умираху тако ретко
да то беше чак непријатно. Болница, пак, и казнени завод наручивали су мртвачке сандуке не тако често.
Једном речју, послови су ишли рђаво. Да је Јаков Иванов био продавац мртвачких сандука у губернијском
граду, зацело би имао своју кућу и звали би га Јаков Mатвејич; овде, у варошици, звали су га просто Јаков, а
однекуд доби и улични надимак — Бронза, и живео је сиромашно, као обичан сељак у омаленој старој
кровињари, у којој беше само једна соба и њу заузимаху он, Mарта, пећ, брачни кревети, мртвачки сандуци,
столарска тезга и сав остали домазлук.
Јаков је израђивао лепе, солидне мртвачже сандуке. За сељаке и мештане правио их је према својој
висини и ниједном није погрешио, јер вишег и снажнијег човека од њега не беше нигде, чак ни у казненом
заводу, мада је имао већ седамдесет година. За племиће и жене правио је по мери и употребљавао за то
гвоздени метар. Наруџбине за дечје сандуке примао је врло нерадо и правио их просто без мере, с
презрењем, и увек би, наплаћујући свој рад, говорио:
— Истину да кажем, не волим да се бавим ситницама.
Сем заната, омању зараду доносило му је и свирање на виолини. У варошици, на свадбама, свирао
је обично јеврејски оркестар, којим је управљао калајџија Mојсеј Илич Шахкес, који је за себе задржавао
више од половине зараде. Како је Јаков врло добро свирао на виолини, нарочито руске песме, Шахкес га је
понекад звао у свој оркестар и плаћао му педесет копејака дневно, без бакшиша од гостију. Кад је Бронза
седео у оркестру, лице би му се пре свега знојило и црвенело; била је врућина, мирисало је на бели лук
свуда до загушљивости, виолина је цијукала, крај десног уха крчао би контрабас, крај левог — јецала је
флаута, на којој је свирао риђи мршави Јеврејин, који је имао читаву мрежу црвених и плавих жилица на
лицу, и који је носио презиме познатог богаташа Ротшилда. И тај проклети Чивут чак би највеселије ствари
успевао да свира жалосно. Без икавог очевидног разлога, Јаков је постепено почињао да осећа мржњу и
презир према Чивутима, а нарочито према Ротшилду; почињао би да се хвата за ситницу, да га псује
погрдним речима и једном чак хтеде да га изудара, а Ротшилд се увреди и рече гледајући га разјарено:
— Да вас не ценим због вашег талента, давно бисте ми ви одлетели кроз прозор.
Затим је заплакао. Зато Бронзу нису позивали у оркестар тако често, већ само у случају крајње
нужде, кад је изостајао неко од Јевреја.
Јаков никад није био добро расположен, јер је увек морао да претрпи неку огромну штету. На
пример, недељом и о празницима било би грех радити, понедељак је — тежак дан, па се тако годишње
накупи и око двеста дана кад човек, хтеоне хтео, мора да седи скрштених руку. А то је и те каква штета! Ако
неко у вароши приреди свадбу без музике или Шахкес не позове Јакова, и то је била штета. Полицијски
пристав био је две године болестан и венуо је, а Јаков је с нестрпљењем чекао кад ће умрети, али пристав
је отпутовао у губернијску варош да се лечи па потеже и умре тамо. Ето вам такође штете, најмање десетак
рубаља. јер би требало направити скуп сандук са позлатом. Mисли о губицима мучиле су Јакова нарочито
ноћу; он би стављао поред себе на постељу виолину и, кад би се разне глупости почеле да увлаче у главу,
додиривао би жице, виолина би у мраку испуштала звуке, и њему је бивало лакше.
Шестог маја прошле године Mарта се изненада разболе. Старица је тешко дисала, пила много воде
и поводила се, па ипак је ујутру сама заложила пећ и чак ишла по воду. Увече је пала у постељу. Јаков је

цео дан свирао на виолини; кад се сасвим смркло, узе књижицу, у коју је сваки дан бележио своје губитке, и
из досаде поче правити годшпњи биланс. Испаде више од хиљаду рубаља. То га толико узбуди да тресну
рачунаљку о под и изгази је ногама. Затим је диже и опет стаде дуго рачунати на њој, и дубоко, напрегнуто
уздисати. Лице му постаде црвено и влажно од зноја. Размшпљао је о томе да кад би ову пропалу хиљаду
рубаља уложио у банку, за годину дана скупило би се интереса најмање — четрдесет рубаља. Дакле, и ових
четрдесет рубаља су такође губитак. Једном речју, како год окренеш, свуда сува штета и ништа друго.
— Јакове! — викну Mарта неочекивано. — Ја умирем!
Он погледа у жену. Лице јој беше румено од ватре, необично ведро и радосно. Бронза, који је увек
навикао да њено лице буде бледо, бојажљиво и несрећно, сад се збуни. Изгледало је као да је заиста
умирала и била радосна што најзад напушта заувек ову кровињару, мртвачке сандуке и Јакова... И она је
гледала у таваницу, мрдала уснама и имала је блажен изглед, као да је назирала смрт, своју спаситељку, и
као да се дошаптавала с њом.
Већ је свитало, у прозору се видело како пламти јутарње руменило. Гледајући у старицу, Јаков се
однекуд сети да је целог живота, ваљда, ниједном није помиловао нити пожалио, да се ниједанпут није
сетио да јој купи мараму, или да јој донесе са свадбе неки слаткиш, већ је само викао на њу, грдио због
губитака и насртао песницама; додуше, никад је није тукао, али ју је ипак плашио, па је увек премирала од
страха. Јесте, није јој давао ни чаја да пије зато што и без тога расходи беху велики, и пила је само врелу
воду. И он схвати откуд јој је сад тако необично, тако радосно лице, и би му веома тешко.
Дочекавши јутро, он узе од суседа кола и одвезе Mарту у болницу. Ту беше мало болесника, и зато
не мораде да чека дуго, око три сата. На његово велико задовољство овога пута оболеле није примао
лекар, који и сам беше болестан, већ лекарски помоћник Mаксим Николајич, старац, о коме сви у вароши
говораху да и ако пије и туче се, ипак зна више од лекара.
— Помаже бог — рече Јаков уводећи старицу у собу за преглед. — Извините, Mаксиме Николајичу,
што вас узнемиравам, својим безначајним стварима. Ето, као што извољевати видети, занемогла моја
миљеница. Верни пратилац у животу, као што се каже, да извините за израз ...
Натуштивши седе обрве и гладећи залиске, лекарски помоћник поче прегледати старицу, док је она
седела на табурету згрбљена и изнемогла, ушиљена носа, па је са отвореним устима личила с профила на
птицу кад хоће да пије воду.
— Н-да ... Тако ... — лагано проговори лекарски помоћник и уздахну. — Инфлуенца, а можда и
врућица. Сад у вароши влада тифус. Шта ћеш? Старица је у годинама, хвала богу... Колико јој је?
— Још годину па седамдесет, Mаксиме Николајичу.
— Шта ћеш? У годинама је старица. Време је да иде.
— Оно, дабоме, правично сте изволели приметити, Mаксиме Николајичу — рече Јаков смешкајући
се из учтивости: — и топло вам зхваљујем на вашој љубазности, али дозволите да се изразим, свака буба
воли да живи.
— И те како! — рече помоћник таквим тоном као да од њега зависи да ли ће старица живети или
умрети. — Е па, ево драги мој, стављаћеш јој на главу хладне облоге и даваћеш јој ове прашкове по два на
дан. А сад, до видова, бонжур.
По изразу његовог лица, Јаков виде да је ствар рђава и да ту никакви прашкови неће помоћи; њему
тек сад беше јасно да ће Mарта умрети врло брзо, ако не данас, оно сутра. Он неприметно гурну помоћника
у лакат, намигну оком и рече полугласно:
— Требало би јој, Mаксиме Николајичу, купице ставити.
— Немам кад, немам кад, драги мој. Узми своју старицу па у здравље пошао. До видова.
— Mолим вас, будите љубазни — поче усрдно молити Јаков. — Као што сами извољевате знати
кад, рецимо, трбух боли или нека изнутрица, е, онда разуме се прашкови и капљице, али код ње је овде
назеб! За назеб треба првенствено крв потерати, Mаксиме Николајичу.
А лекарски помоћник већ позва наредног болесника, и у собу за преглед уђе сељанка са дечаком.
— Иди, иди... — рече он Јакову мрштећи се. Не вреди стварати забуну.
— Онда јој ставите макар пијавице! Па ћемо се вечно молити богу за вас.
Помоћник плану и викну:
— Ни речи више! Букване један!...
Јаков такође плану и сав поцрвене, али не рече ни речи, већ узе Mарту испод руке и изведе је из собе. Тек
кад дођоше у кола, он сурово и подругљиво погледа у болницу и рече:
— Нагурали ту, вас комендијаше! Богаташу би, сигурно, ставили купице, а за сиромаха човека жале
и Једну пијавицу. Душмани једни.
Кад стигоше кући, Mарта је, ушавши у кровињару, десетак минута мирно стајала држећи се за пећ.
Чинило јој се да ако леrне, Јаков ће говорити о штети и псовати је зато што стално лежи и неће да ради. А
Јаков је гледао у њу са досадом и сећао се да је сутра Св. Јован Богослов, прекосутра Никола Чудотворац,
а затим недеља, па после понедељак — тежак дан. Четири дана се неће радити, а Mарта ће, по свој
прилици, умрети једног од ових дана; дакле, мртвачки сандук треба правити данас.
Он узе свој говоздени метар, приђе старици и узе јој меру. Затим она леже, а он се прекрсти и поче
правити сандук.
Кад посао би завршен, Бронза стави наочаре и забележи у своју књижицу:

„За Mарту Ивановну сандук — 2 р. 40 к."

И уздахну. Старица је све време лежала ћутке затворених очију. Али увече, кад се смркло, она
наједном позва старца.
— Сећаш ли се, Јакове? — упита она гледајући радосно. — Сећаш ли се, пре педесет година, бог
нам даде детенце са плавом косицом? Ја и ти смо тада стално крај реке седели и певали песме ... под
врбом. — И, осмехнувши се горко, додаде: — Умре девојчица.
— Јаков напреже памћење, али никако не могаде да се сети ни детета ни врбе.
— То се теби причињава — рече он. Долазио је свештеник, причестио је и миропомазао. Затим
Mарта поче мрмљати нешто неразумљиво и пред зору умре.
Старице-комшике окупаше је, обукоше и у сандук ставише. Да не плати још и црквењаку, Јаков је
сам читао псалтир, и за гроб му не наплатише ништа, пошто му је гробар био кум. Четири сељака носила су
до гробља сандук, али не за паре већ из поштовања. За сандуком су ишле старице, просјаци, два суманута
аскета, и уз пут се свет при сусрету побожно крстио... И Јаков је био веома задовољан што испаде баш све
ваљано, пристојно и јефтино и нико се не нађе увређен. Праштајући се последњи пут са Mартом, он опипа
руком сандук и помисли: „Добро је направљено!"
Али кад се враћао с гробља, обузе га велика туга. Нешто се није осећао добро: дисао је убрзано и
тешко, малаксале му ноге, терало га на жеђ. А уз то још нагрнуше и тешке мисли. Сетио се опет да у току
целог свог живота није ниједанпут зажалио Mарту нити помиловао. Педесет две године, док су живели у
јадној кровињари, пролазиле су дуго, дуго али некако испаде да он за све то време ниједанпут не помисли
на њу, нити обрати пажњу, као да је била мачка или псето. Та она је сваки дан ложила пећ, кувала и пекла,
ишла по воду, цепала дрва, спавала с њим у једном кревету, а кад се враћао пијан са свадбе, увек би са
страхопоштовањем вешала његову виолину на зид и смештала га да спава, и све то ћутке, бојажљиво,
брижна изгледа. У сусрет Јакову, смешкајући се и клањајући, ишао је Ротшилд.
— А ја вас, чико, тражим! — рече он. — Поздравио вас је Mојсеј Илич и наредио да сместа дођете к
њему.
Јакову не беш до тога. Њему се плакало.
— Склони се! — рече он и пође даље.
— А зар се може тако? — узнемири се Ротшилд и поче трчати испред њега. — Mојсеј Илич ће се
увредити! Они су наредили сместа!
Јакову се учини одвратно што Чивутин дува, трепће и што има тако много риђих пега на лицу. И би
му одвратно да гледа у његов зелени герок са тамним закрпама, и у целу његову слабачку и ситну појаву .
— Шта ми пристајеш ту, ах, ти, бели луку? — викну Јаков. — Остави ме на миру!
Јеврејин се наљути и такође викну:
— А ви, молим вас, лакше, иначе ћете преко плота одлетети!
— Смакни ми се с очију! — заурла Јаков и насрну на њега песницама. — Не може да се живи од вас
шугаваца!
Ротшилд премре од страха, чучну и замлатара рукама изнад главе, као бранећи се од удараца,
затим скочи и наже бежати што игда може. Трчећи, подскакивао је, млатарао рукама, и видело се како се
тресу његова издужена мршава леђа. Деца се обрадоваше случају и јурнуше за њим вичући: ,,Чивутин!
Чивутин!" Пси такође појурише за њим лајући. Неко прсну у смех, затим зазвижда, пси залајаше јаче и
сложније. Затим, мора бити да псето уједе Ротшилда, јер се зачу очајан, језив јаук.
Јаков прошета по утрини, затим пође периферијом града, куда га очи воде, и дечаци повикаше—
„Бронза иде! Бронза иде!" А ево и реке. Ту су кружећи крештале шљуке, грактале дивље пловке Сунце је
јако пригрејавало, и од воде је долазило такво светлуцање да беше тешко гледати. Јаков се прошета
стазом поред обале и виде како из купатила изађе пуна, румена госпођа, и помисли за њу: „Гле ти, видре!"
Близу купатила деца су хватала мамцем од меса ракове; опазивши га, почеше викати злурадо: „Бронза!
Бронза!" А ево и големе старе врбе са огромном шупљином, и на њој враниних гнезда ... И наједном Јакову
у свести као живо искрсну дете с плавом косом и врба о којој је говорила Mарта. Да, то и јесте она иста
врба... зелена, тиха, тужна .. . Како је остарела, јадница!
Он седе испод ње и поче се сећати. На оној обали, где је сад поплављена ливада, некада беше
огромна брезова шума, а на оној голој планини што се види на хоризонту некада се плавила веома, веома
стара борова шума. Низ реку су пловили теретни бродићи. А сад је све равно и глатко, и на друrој обали
налази се само једна бреза, млада и витка као девојка, а на реци су само дивље пловке и гуске, а ни налик
на то да су некад овуда пролазили теретни бродићи. Изгледа да је и дивљих гусака мање неголи некад.
Јаков затвори очи, и у његовој уобразиљи, једно другоме у сусрет, закружише огромна јата белих дивљих
гусака.
Он је премишљао како то да се деси да за последњих четрдесет или педесет година свога живота
није ниједанпут дошао на реку, па иако је можда и долазио, како то да не обрати пажњу на њу? Та река је
доста велика, није ни за потцењивање; ту је могао да се бави риболовом, па рибу да продаје трговцима,
чиновницима и бифеџијама на станици и после да уложи новац у банку; могао је на чамцу да се вози од
поседа до поседа и да свира на виолини, па би му свет разних професија давао новац; могао је покушати
да опет тера терет не бродиће — то је боље него да прави мртвачке сандуке; најзад, да гаји гуске, да их
коље и у зиму извози у Mоскву; по свој прилици, само перја би се за годину накупило десетак рубаља. Али

он је то пропустио, и ништа од тога није урадио. Да грдне штете! Ах, да грдне штете! А да је све то заједно
— и рибу хватао, и на виолини свирао, и теретњаке терао, и дивље гуске ловио, ала би то био капитал! Али
ништа од тога не беше чак ни у сну, живот прође без вајде, без икаквог задовољства, пропаде узалуд, тако
да не вреди ни пола луле дувана; испред њега више ничега не беше, а осврнеш ли се назад — ни ту ничега,
сем губитака, и то тако грдних губитака да те чак језа ухвати. А зашто човек не може да живи тако да не
буде тих губитака и штете? Питамо се, зашто су посекли брезову и борову шуму? Зашто узалуд зврје
утрине? Зашто људи чине увек баш оно што не треба, и зашто је Јаков целог свог века грдио, урлао,
насртао песницама, вређао своју жену и, питамо се, шта му је требало да данас поплаши и увреди Чивута?
Зашто уопште људи сметају једни друтама да живе? Та и од тога колико само штете! Колико грдне штете!
Да нема мржње и злобе, људи би имали један од другога велике користи.
Увече и ноћу он је привиђао дете, врбу, рибе, убијене дивље гуске, и Mарту, налик по профилу на
птицу кад хоће да пије воду, и бледо, жалосно Ротшилдово лице, и некакве њушке које се гомилају са свих
страна и мрмљају о губицима. Он се превртао с једне стране на другу и пет пута устајао из кревета да
свира мало на виолини.
"Ујутру се једва диже и оде у болницу. Онај исти Mаксим Николајич препоручи му да ставља на главу
хладне облоге, даде прашкове, и по изразу лица и по тону Јаков схвати да је ствар рђава и да више
никакави прашкови не помажу. Враћајући се затим кући, размишљао је да ће од смрти имати само вајде:
неће бити потребно ни да једе ни да пије, ни да плаћа порез, ни да вређа људе, а пошто човек лежи у гробу
не годину дана, већ стотине, хиљаде година, оно, ако се срачуна, и то ће испасти од огромне користи. Од
живота човек има само штете, а од смрти — вајде. Тај закључак је, наравно, на своме месту, па ипак вређа
и једи: зашто на свету тако чудно бива да живот, који се даје човеку само једанпут, пролази без икакве
користи.
Није жалио да умре, али чим код куће угледа виолину, стеже му се срце и обузе га жалост. Виолину
не може понети са собом у гроб, и сад ће она остати напуштена, и с њом ће се догодити оно исто што и са
брезовом и боровом шумом. Све је на овом свету пропадало и пропашће! Јаков изиђе из кровињаре и седе
на праг притискујући виолину на груди. Размишљајући о изгубљеном, некорисном животу, он засвира, сам,
не знајући шта, али испаде тужно и дирљиво, и сузе му потекоше низ образе. И уколико је више
размишљао, утолико је жалосније звучала виолина.
Шкрипну реза два-трипут, и на вратницама се појави Ротшилд. До половине дворишта дође
одважно, али опазивши Јакова наједном застаде, сав се најежи и ваљда од страха поче давати рукама
некакве знаке као да је хтео прстима да покаже колико је сад сати.
— Приђи, де — рече љубазно Јаков и позва га к себи. — Приђи!
Гледајући неповерљиво и са страхом, Ротшилд се поче приближавати и заустави се испред њега на
одстојању од преко два метра.
— А ви, молим вас, немојте да ме тучете! — рече он чучнувши. — Mојсеј Илич ме је опет послао. Не
плаши се, каже, иди опет до Јакова и реци, каже, да се без њега никако не може. У среду је свадба... Да -а!
Господин Шапалов удају ћерку за доброг цовека... И свадба биће велика, у-у! — додаде Чивутин и зажмире
на једно око.
— Не могу... — прозбори Јаков тешко дишући. — Разболео сам се, братац.
И он опет засвира, и сузе линуше из очију на виолину. Ротшилд је пажљиво слушао стојећи са
стране, поред њега, и скрштених руку на грудима. Уплашен, унезверен израз на његовом лицу претварао се
мало -помало у тужан и патнички, па поче превртати очима, као да осећа тегобно усхићење и прозбори: „Јој,
јој!" И сузе му лагано потекоше низ образе и сливаху се на зелени герок.
И после је цео дан Јаков лежао и туговао. Кад увече, исповедајући га, свештеник упита да нема
случајно какав нарочити грех на души, он напрежући своје ослабело памћење, сети се опет несрећног лица
Mартршог и очајног јаука Чивутовог кад га уједе пас, и рече једва чујно:
— Виолину дајте Ротшилду.
— У реду — одговори свештеник.
И сад у вароши сви питају: отжуд Ротшилду тако лепа виолина? Да ли ју је купио или украо, или ју је,
можда, неко заложио код њега? Он је одавно већ оставио флауту и свира сад само на виолини. И са њених
струна у његовим рукама разлежу се тако жалосни звуци као некад са флауте, али кад се трудио да понови
оно што је свирао Јаков седећи на прагу, код њега је испадало некако тако тужно и жалосно да су слушаоци
плакали, па и он сам је најзад превртао очима и изговарао: „Јој, јој!" И та нова песма тако се допала у граду
да Ротшилда позивају к себи наизменично и трговци и чиновници, и терају га да то свира по десетак пута.
СТУДЕНТ
Време у почетку беше лепо, тихо. Дроздови су пиштали, и сасвим близу у ритовима нешто је живо,
жалостиво завијало, као да неко дува у празну боцу. Пролете једна шљука и пуцањ за њом одјекну у
пролећном ваздуху снажно и весело. Али кад се у шуми смрачи, изненада задува с истока хладан ветар који
пробија до костију, све се утшпа. По локвама почеше да се хватају ледене иглице, и у шуми постаде
неугодно, немо и пусто. Замириса на зиму.
Иван Великопољски, студент богословије, црквењаков син, враћајући се кући из лова на шљуке, све
време је ишао путањом преко поплављене ливаде. Прсти му се беху укочили и лице зајапурило од ветра.

Чинило му се да је ова хладноћа, која је дошла изненада, пореметила у свему ред и склад, да је и самој
природи необично, и да се због тога вечерњи сумрак згуснуо брже него што треба. Наоколо је било тихо и
некако особито мрачно. Само се на удовичиним градинама крај реке светлела ватра; а далеко унаоколо, и
тамо где је било село, на једно четири врсте све је потпуно тонуло у хладну вечерњу помрчину. Студент се
сети да кад је излазио из куће, његова мајка, седећи на поду у предсобљу, боса, чистила је самовар, а отац
је лежао на пећи и кашљао; због великог петка код куће се није ништа кувало, и он је био ужасно гладан. И
сада, јежећи се од зиме, студент је мислио о томе како је исто овакав ветар дувао и за време Рјурика, и за
време Ивана Грозног, и у Петрово време и да је за њихове владе била исто оваква љута беда, глад; исти
овакви шупљи сламни кровони, непросвећеност, чамотиња, иста пустош унаоколо, мрак, осећање
потиштености — све су те страхоте биле, постоје и постојаће, и само због тога што ће проћи још хиљаду
година, живот неће постати бољи. И није му се ишло кући.
Градине су се звале удовичине зато што су их обрађивале две удовице, мати и кћи. Ватра је силно
горела, с праском, и осветљавала далеко унаоколо узорану земљу. Удовица Василиса, висока, пуначка
старица у мушкој краткој бунди, стајала је крај ватре и замишљено гледала у њу; њена кћи Лукерја, мала,
рошава, с приглупим лицем, седела је на земљи и прала котао и кашике. Очевидно, малочас су вечерале.
Чули су се мушки гласови; то су овдашњи радници појили коње на реци.
— Ево вам се и зима повратила — рече студент, прилазећи ватри. — Добро вече!
Василиса се трже, али га одмах познаде и осмехну се предусретљиво.
— Бог с тобом, нисам те препознала — рече. — Значи, обогатићеш се.
Попричаше. Василиса , отресита жена, служила је некад код господе као дојиља, а затим као
дадиља, па се фино изражавала , и све време са лица јој није силазио благ, достојанствен осмех; а њена
кћи Лукерја, сељанка, коју је муж сасвим утукао, само је жмиркала на студента и ћутала, а израз лица јој је
био чудноват, као у глувонеме.
— Исте овакве хладне ноћи грејао се крај ватре алостол Петар — рече студент, пружајући руке
према ватри. — Дакле, и тада је било хладно. Ах, бако, како је то била страшна ноћ! Ноћ која је уливала
некакву особиту тугу, дуга ноћ!
Он погледа око себе у помрчину, грчевито затресе главом и упита: — Свакако си била у цркви на
дванаест јеванђеља?
Била сам — одговори Василиса.
— Ако се сећаш, за време тајне вечере Петар је рекао Исусу: „С тобом сам спреман и у тамницу и у
смрт." А Господ ће му на то: „Кажем ти, Петре, неће још ни петао, то јест певац данас запевати, а ти ћеш три
пута порећи да ме познајеш." После вечере Исус је смртно туговао у врту и молио ,се богу, а јадном Петру
беше измучена душа, малаксала снага, отежали капци и никако није могао да одоли сну. Заспао је. Затим,
чула си, Јуда је исте ноћи пољубио Исуса и издао га његовим мучитељима. Везаног су га водили
првосвештенику и тукли, а Петар, малаксао, измучен тугом и бригом, разумеш ли, неиспаван, и
предосећајући да се сваког часа на земљи може десити нешто ужасно, ишао је за њим ... Он је жарко, лудо
волео Исуса и сад је издалека видео како га туку.. .
Лукерја остави кашике и упери укочен поглед на студента.
— Дођоше к првосвештенику — настави он. — Исуса почеше да саслушавају, а радници за то
време наложише ватру посред дворишта, јер беше хладно, и грејаху се. С њима је поред ватре стајао Петар
и такође се грејао, као ево ја сада. Нека жена, видећи га, рече: „И освај је био са Исусом", то јест и њега,
ето, треба водити на саслушање. И сви радници, што су се налазили око ватре, вероватно су га подозриво и
сурово погледали јер се он збунио и рекао: „Ја га не познајем." А мало затим опет неко препознаде у њему
једног од Исусових ученика и рече: „И ти си један од њих". Али он се опет одрече. И трећи пут му се неко
обрати: „Нисам ли ја то тебе видео данас с њим у врту?" Он се и трећи пут одрече. И после тога одмах
запева петао, и Петар, погледавши издалека Исуса, сети се речи које му је овај рекао на вечери... Сети се,
прену се, изађе из дворишта и горко заплака. У Јеванђељу је речено: „И изашавши напоље, плакаше
горко." Замишљам: веома је тихо, мрачан, врло мрачан врт, а у тишини се једва чују пригушени јецаји...
Студент уздахну и замисли се. И даље се осмехујући, Василиса одједном зајеца, и сузе, крупне,
обилне, потекоше јој низ образе, и она заклони рукавом лице од ватре, као да се стиди својих суза, а
Лукерја, гледајући студента нетремице, поцрвене а израз јој постаде мучан, напрегнут, као у човека који
савлађује јак бол.
Радници су се враћали са реке, и један од њих, јашући на коњу, био је већ близу, и светлост од ватре
подрхтавала је на њему. Студент пожеле удовицама лаку ноћ и пође даље. И опет настаде мрак и руке
почеше да зебу. Дувао је оштар ветар, и доиста се враћала зима, и није било ни налик на то да је
прекосутра Ускрс.
Сада је студент размишљао о Василиси: ако је заплакала, онда, значи, све што се десило оне
страшне ноћи са Петром има с њом извесне везе...
Осврнуо се. Усамљена ватра спокојно је трептала у помрчини, и поред ње се више нису видели
људи. Студент опет помисли, ако је Василиса већ заплакала, а њена кћи се збунила, онда свакако оно о
чему је он малочас причао и што се дешавало пре девенаест векова, има неке везе са садашњицом — са
обема женама и, вероватно, са овим забаченим селом, чак и с њим, и са свима људима. Што је старица
заплакала, то није зато што он уме дирљиво да прича, већ зато што јој је Петар близак и што је целим

својим бићем заинтересована за оно што се дешавало у Петровој души.

И одједном радост се узнемири у његовој души и он чак застаде за један тренутак да предахне. „Прошлост",
мислио је, „везана је са садашњошћу непрекидним ланцем догађаја који су проистицали један из другог." И
њему се чинило да је овог часа видео оба краја тог ланца: само што се дотакао једног, затресао се други.
А кад се превозио скелом преко реке и затим, док је пењући се уз брдо посматрао своје родно село
и запад, где се као уска пруга сијала хладна тамноцрвена румен — тамо, у врту и дворишту
првосвештениковом, трајале непрекидно до дана данашњег и, вероватно, увек , мислио је тада о томе да су
истина и лепота, које су усмеравале човеков живот су представљале оно најважније у човековом животу и
уопште на земљи; неописиво слатко очекивање среће, непознате, тајанствене среће, обузимали су га мало -
помало и живот му се чинио заносан, прекрасан и пун узвишених мисли и осећање младости, здравља,
снаге — имао је само двадесет две године — .
КРАЈ

Cehov-Sabrana-Dela 7

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Cehov-Sabrana-Dela 7

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 2/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

увлачим у своје тајне, али осећам потребу да се неком поверим.

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 3/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

сам за њу неопходан и саставни део њеног будоара.

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 4/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

— Овде сам! — одазва се Лајевски. — Шта желите?

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 6/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

— У здравље младог нараштаја!

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 8/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 10/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 11/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 12/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 14/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

се прикрива трулеж. Ромео је иста таква животиња као и сви.

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 15/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

анђелским гласићима одговарају му певајући „Святый боже" .. .

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

одупре, рече улагивачки:

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 17/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 18/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 19/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

повијам кичму, јер понеки пут и самог себе мрзим и презирем.

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 20/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 21/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 23/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 24/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

— Тебе су то, брајко мој, Немци покварили. Дабоме, Немци!

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 28/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 30/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 31/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 32/ 129

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 7

Антон Павлович Чехов Сабрана дела страна 33/ 129