PESNIKOVA SMRT

Pogibe pesnik, rob svoje asti,

Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde edan,
Sad i duom ponosnom spi.
Pesnika dua ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade borei se sam.
Pogibe! I emu plakati sada,
Hvale i suza izlian je hor,
I emu alost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad ba vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni ar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu boanski genije,
S vencem na elu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nian uze
Genija ivog - ne bi ga strah!

I nije udo. Iz tuine

Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za sreom, au, inovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejui se, prezirao je
Svetinje nae i sve nas,
ak i genija boanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni as ! . .

Pogibe i sad je samo sen,

Podoban onom sanjaru blagom
to ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zato ostavi domae radosti
I prijatelje iskrene, asne,
Sa arom due slobodne, strasne,
to stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zato je verovao njima i njinim lanim maskama?

Oni mu skidoe venac, na elo stavie novi,

Uvijen lovorima, al' venac patnje trnovi;
Skrivene igle nanee
Svirepo njemu ranu

Krva sa ela mu bleda na crnu zemlju kanu.

Otrovae mu muki poslednje njegove dane
Pleu i ire spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oi, duboko edan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoe zvuci
I nikad se nee razlegati vie,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvorie.

Vas ja igoem, nadmene potomke

Podlou stranom uvenih dedova
to ropskom petom zgazie odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas titi silni, svemoni,
Sud su i pravda pred vama nemoni !
Al' ima Boga, vi eda razvrata !
Sudija strani vas e dostii,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vae e misli, dela pronii.
Nita vam nee tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vau poganu krv uzalud ete dati
Al' krv nevinu pesnika neete njome sprati !

Prorok

Otkako mi je vecni sudija

Sveznanje dao svog proroka,
U ocima ja ljudi citam
Stranice zlobe i poroka.

I objavljivati ljubav stadoh,

Nauk pravi Istine same,
Al` tad su stali bliznji moji
Kamenje, besno bacati na me.

I pepelom tad posuh glavu,

Iz grada pobegoh, ja skitnica,
U pustinji otada zivim
Na bozjoj hrani kao ptica.

Cuvajuc zavet Iskonskoga

Tu sva me bica slusati znaju,
I same zvezde slusaju me,
Dok radosno treperec sjaju.

A kada opet uzurbano

Ja probijem se bucnim gradom,

Starci uz osmeh samoljublja

Potomstvu zbore svome mladom:

"Gledajte: to je primer za vas!

On ohol bese, ne hte s nama;
Budala, htede uveriti nas
Da Bog mu zbori na usnama!

Gledajte, deco, sada njega!

Kako je tuzan, glednite ga!
I bled, i slab, i g, i bedan,
I kako svako prezire ga!"

San

U podnevnoj jari, na tlu Dagestana,

Sa metkom sred grudi ja zatvorih oi.
A sve se jo pui duboka mi rana,
Dok krv se iz mene u kapima toi.

Sam leah u pesku sred vrele doline;

Zbijeno mi stenje u pogledu sja:
Oprljilo sunce rub ute planine,
Pa ee i mene no mrtav sam ja.

I usnih tad gozbu u rodnome kraju

Gde radosno plamti u ognjima cela;
Med enama mladim, u cveu i sjaju,
Da vesela pria o meni se prela.

Al jedna je tamo van pria tih bila

I sedela sama sa milju dubokom,
I ta li je samo ta lepojka snila,
Kad tuga joj tako ispunjava oko;

Da, ona je snila sad kut Dagestana,

Le znani to lei za peninom stazom:
Sred grudi mu dimi i crni se rana,
A krv mu se toi sve hladnijim mlazom.

I PUSTO I TUNO

I pusto, i tuno, i nikog da ruku ti dade

kada je dua raspeta...
elje! ... Ta nato zaludne elje i nade?
A ljeta bjee - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,

a vjene ljubavi nema.
Pogleda u se - prolosti tamo ni traga:

tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda

pred umom u nita pala.
A ivot, kad hladno pogleda oko sebe svuda,
pusta je i glupa ala.

Jedro

Beli se jedno jedro samo

kroz plave morske magle dalj. ta trai ovom tuom stranom?
to ostavi svoj rodni al?

Talase mreka vetar svei,

i kripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sree bei
niti je srea njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,

nad njime zlatan sunev pir: a ono udi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!