Slikarstvo

1. Epoha (1900-1950)
U jednom saetom prikazu nije mogue izloiti sve procese srpskog slikarstva 20.
veka i njihove rezultate u meuzavisnosti razliitih inilaca. Mogue je jedino
nabrojati glavne struje, kole, pokrete i predstavnike: naznaiti skicu celine, i istai
dve osnovne epohe: do 1950. i posle 1950.
Podsetimo da se srpsko (i jugoslovensko) slikarstvo s poetka veka formiralo u dvema
evropskim metropolama, Minhenu i Parizu, zapoinjui obino u prvoj i zavravajui
u drugoj.
elju da se posredstvom individualne postigne u Srbiji kolektivna, nacionalna sloboda
moderna umetnost mogla je samo ohrabriti. Meutim, dok se akademizam pozivao na
uzore "vene umetnosti", nova umetnost - nadahnuta slobodarskim idejama
prosvetiteljstva - te uzore je tek stvarala ili je trebala da ih stvori. Ali i akademizam
svoje osnovno ubeenje ars est imitatio naturae eli da uskladi bar s onim otkriima
koja su u meuvremenu postala prihvaena. Zbog toga se oko 1900. u njemu i zapaa
dvojstvo - jaka veza s tradicijom uz izvesne impresionistike novine: plenerizam,
dnevna svetlost i jasna boja kao logina njena posledica. Re je dakle o pojavi novog u
okvirima starog (Beta Vukanovi, 1872-1972, Marko Murat, 1864-1944, Dragomir
Glii, 1872-1957, itd.). Kao opti stav, plenerizam, meutim, ne iskljuuje tadanje
posebne stavove - simbolizam i secesiju, na primer, koji se meusobno pretapaju.
Poto je secesija pokuaj nove sinteze, ona, mada upadljivih formalnih obeleja, irom
definicijom (Selz) obuhvata i simbolizam, njegovo mistino verovanje da je vidljiva
realnost simbol druge, nevidljive; da je bitna duhovna, romantina, tajanstvena senka
stvari ne sama stvar, umbra vitae, ne vita po sebi; da je lepo dotaknuto prolaznou i
onostranim. Poto ono to oko vidi nije samo to, ve i neto drugo, realno je, u funkciji
suprotnog, irealnog i neizrecivog Leon Kojen, 1859-1934, rani period Nadede
Petrovi, 1873-1915, Marko Murat, 1864-1944, Milica Glii, 1855-1915, itd.). esta
je, meutim, i jedna drukija sinteza tradicije i novog koja e biti osobena i za izvesne
docnije tenje tree decenije: valerski sklop i gradacija, volumen, iskljuenje iste boje
itd. (rana dela Koste Milievia, 1877-1920, i Milana Milovanovia, 1876-1964, Moe
Pijade, 1890-1957, Ljubomira Ivanovia, 1882-1964, Borivoja Stevanovia, 18791976, itd.).
U tom sklopu pojavio se u Srbiji i impresionizam. I to ne toliko "pariski" - iako su
Milovanovi i Nadeda radili i u Parizu - koliko "minhenski" gde su se - u Abeovoj
koli - meu buduim srpskim i jugoslovenskim slikarima irila nova shvatanja da bi
se od 1904. ispoljila i na Prvoj jugoslovenskoj izlobi u Beogradu. Dnevnom svetlou

i ritmikim treperenjem poteza i boja motiv nije vie samo osvetljen ve i rastvoren.
Kosmiki fluid isijava iz svih sve samostalnijih plastikih inilaca: boje, linije, oblika.
Ali je, za razliku od francuskog, srpski impresionizam sred nacionalnih borbi i ratova,
ostao koliko bez heministike opijenosti i bleska toliko i bez velegradske vreve skruen u blag, u patrijarhalnom, narodnom okviru (Nadeda Petrovi, rana dela,
kasna dela Milana Milovanovia, Koste Milievia, Natalije Cvetkovi, 1888-1928,
Branka Popovia, 1882-1944, i drugih).
Ako je iz plenerizma zasijao impresionizam, iz impresionizma je buknuo
ekspresionizam Nadede Petrovi, najznamenitijeg slikara epohe, koji stvara koliko po
diktatu "unutranje neophodnosti" i duha vremena toliko i po diktatu posebnih srpskih
drutvenih prilika. Upoznavi dela Van Goga, Munka i Kandinskog, uvela je brz,
silovit nain slikanja a time i novu koncepciju vremena kao zbira trajanja svakog
pojedinanog poteza, uz to i posebnu "lokalnu boju", ak etnografsku crtu.
Posle potresa koje je doneo Prvi svetski rat, duhovna klima se iz osnova menja:
umesto "svetlosti slobode" i iste boje - "konstruktivna" i "sintetina" forma. Ali
uprkos tom optem svojstvu umetnost tree decenije jeste protivurena: s jedne strane,
vekovni grko-rimski ideal podravanja odbacuje, s druge ga - ponovo prihvata;
tradiciju estoko osporava, ali je svojom tenjom k sintezi i vaskrsava. Ispoljio se
dakle spektar od avangardizma do tradicionalizma: od "Jugo-dade", "Zenita" i
nadrealizma (Dragan Aleksi, Ljubomir Mici, Marko Risti, itd.), iji se aktivitet sve
ee navodi i u stranim istorijama i monografijama kao integralni deo ovih pokreta do sezanizma, postkubizma, ekspresionizma oblika i neoklasicizma. Istovremeno se
nastoji balkanizovati "Dada", suprotstaviti Istok Zapadu, sruiti "barnumska" evropska
civilizacija (zenitizam) i produiti evropeizacija Balkana. Zajedniki imenitelj tih
suprotnih pogleda jeste, meutim, vrst oblik, koji je impresionizam bio razorio. Teili
su mu umetnici koji su ili za Sezanom.
Sezan se pojavljuje ne samo kao ishodite ve i kao utoite, omoguivi razvoj u
razliitim pravcima: k neokubizmu - shvatanjem slika kao sistema istih,
geometrizovanih, "apsolutnih" oblika, ka ekspresionizmu - zaokupljenou
karakterom, deformacijom predmeta i pojaavanjem oblika, k neoklasicizmu - tenjom
ka apsolutnom, optem, konanom.
Prve, poetne kubistike, postkubistike i ekspresionistike radikalne tenje decenije
(Jovan Bijeli, 1886-1964, Petar Dobrovi, 1890-1942, i Sava umanovi, 1896-1942)
bile su ipak prolazne (naroito one avangardne) u, inae, velikim opusima svih slikara,
je su se ubrzo zavrile inverzivno, neoklasicizmom. Sezan je, uostalom, i sam eleo da
stvori "neto solidno i trajno, kao umetnost muzeja" umetnost graena je i ugledanjem
na renesansne majstore. Uopte, u ovoj epohi "nomadizma" i ova tradicionalistika
galaksija sadri ve pomenuta imena: uz Mila Milunovia, 1897-1973, Ignjata Joba,

1895-1936. (Jedino je za lanove grupe "Zograf", Vasu Pomorica, 1893-1961 i

ivorada Nastasijevia, 1893-1966, ona ostala trajno utoite.) Krajem tree decenije
tvorci "konstruktivnog", "sintetinog" slikarstva, proavi kroz sve njegove stupnjeve,
postali su dakle njegovi ruitelji: vraaju se suprotnom ekspresionizmu boje i gesta
(izuzetak je Milunovi), nastavljaju Nadedu. Tako Sava umanovi, najavljujui
slikara "napretka" i "povratka", 1927. slika u Parizu Pijanu lau, estetiki sasvim
suprotnu svome Skulptoru u ateljeu iz 1921.
Ponavljanja Nadede, u stvari, nema, jer su socijalna sredina, iskustva i istorijski
trenutak u etvrtoj deceniji razliiti. Nov ekspresionizam personalno je raznorodniji i
poetiki razueniji pa ima sva obeleja svoje osnovne poetike: zaokupljen je
subjektivnom, promenljivom slikom stvarnosti i ivota: "ovekom sjedinjenim sa
prirodom" (Van Gog); snanim izrazom, istom elementarnom bojom, jakom linijom i
potezom; etikim i estetikim dilemama: In interiore homine habitet veritas (sveti
Avgustin); principom "poetskog sklada" (Fry), "subjektivnog integriteta" (Read). Ali
je, osim etikog, oigledan i etniki momenat: njegovi pripadnici esto lokalizuju
svoje simbole, Konjovi ih vezuje za Vojvodinu, Bijeli za Bosnu, Dobrovi i Job za
Dalmaciju, Zoran Petrovi za folklor, figure u narodnim nonjama, itd.... U odnosu na
njegovu patetinu razmahnutost, intimizam i poetski realizam suprotne su struje,
nadahnute geslom vraanja prirodi i neposrednom unutranjem ivotu. I ove dve
poetike nastavljaju izvesne trenutke impresionizma, njegovu toplinu i strast mirnog
ivota i prisustva u njemu. Poetski realizam je, meutim, vie napregnut i
melanholian (Stojan Aralica, 1883-1980, Ivan Radovi, 1894-1973, Nedeljko
Gvozdenovi, 1902-1988, Ivan Tabakovi, 1898-1977, Marko elebonovi, 19021987, Kosta Hakman, 1899-1961, Petar Lubarda, 1907-1970, Pea Milosavljevi,
1908-1987, Ljubia Soki, 1914, i drugi).
Pomenimo i jednu vanu okolnost: u "ruiastoj" etvrtoj deceniji, uoi Drugog
svetskog rata, srpsko slikarstvo se podelilo na "umetnost radi umetnosti" i na
"umetnost radi ideje". Poetike prve, preovlaujue, ve smo izneli. Poetike druge,
"angaovane" jesu nadrealizam, socijalna umetnost, umetnost u ratu i revoluciji i
socijalistiki realizam. Beogradski nadrealizam, iskazan almanahom "Nemogue",
asopisom "Nadrealizam danas i ovde" itd. - okupljao je pesnike i esejiste koji su
neposredno sudelovali u aktivitetu pariske grupe (Breton - M. Risti) i svojom
likovnom eksperimentacijom uvodili sasvim nov prilaz slikarstvu i slici - stotinkom
crtea, fotograma ("rejograma"), kolaa i asamblaa... I teorijskim iskazima u
"Antizidu" (M. Risti, V. Bor) i "Nacrtu za jednu fenomenologiju iracionalnog" (Koa
Popovi, M. Risti). Socijalna umetnost, pak, iza koje je stajala komunistika partija,
uobliava se oko 1930. kao umetniki i politiki stav. Osim Pariza, u jednom, i
Moskve, u drugom smislu, na njeno formulisanje delovali su i primeri iz drugih
zemalja, posebno Maserel, Kete Kolvic, Neue Sachlicheit (Diks, Gors, Bekman),
raskru drutvene kritike i satire. Njen poetak vezuje se za izlobu Mirka Kujaia

(1901), 1932, s uokvirenom proleterskom cokulom (ore Andrejevi Kun, 19041964, ure Todorovi, 1907-1986, Radojica Noje ivanovi, 1903-1944, Vinko
Grdan 1900-1980, Pivo Karamatijevi, 1912-1963, Bora Baruh, 1911-1942). U toku
okupacije i rata slikarstvo je samo tinjalo - nacizam je ljudske vrednosti cinino
izneveravao i unitavao. Pojedini umetnici ipak su imali snage da rade ak i u
logorima, u Nemakoj i Italiji, i u Narodnooslobodilakom ratu. Po osloboenju,
revolucija je od umetnika zahtevala da napuste "sjajnu usamljenost" i postanu
propovednici novih ideja; da se odreknu svoje slobode, napuste "formalizam" a usvoje
dogmatski i nasilniki socijalistiki realizam. Ipak, razlika izmeu radova "saputnika"
i ubeenih pristalica je oigledna.
2. Druga epoha - slikarstvo posle 1950.
Period srpske umetnosti posle 1950. obeleen je procesima kontinuiteta i
diskontinuiteta.
Kontinuitet uglavnom oliavaju slikari predratnih pokolenja, jo u punoj snazi, koji
posle sloma socrealizma i raskida sa SSSR-om aktuelizuju varijante kolorizma i
ekspresionizma. Konjovi svoj vojvoanski predeo zgunjava u afektivnu, izrazito
ekspresivnu ifru; Zoran Petrovi "estetikom runog" i estinom slikarskog ina
dosee snanu ubedljivost plastinog; Bijeli - "apstraktnim predelom" dodiruje action
painting. U novoj stilizaciji traju i odjeci poetskog realizma i intimizma, koji su ili
lirski dinamizovani (Radovi, Milosavljevi, Gvozdenovi) ili blago geometrijski
strukturirani (Lj. Soki).
I diskontinuitet prvo oliavaju pristalice istog pokolenja koje su personae dramatis
trenutka, zatim mladi. Pre svih, Petar Lubarda (1907-1974), ijom istorijskom
izlobom 1951. zaokret i poinje. Legende iz nacionalne istorije i crnogorski epski
predeo svodi na nov obrazac autonomne slike, na mnogoznanu jarko obojenu
metaforu. Mediteranskom duhovnom podneblju pripada i Milo Milunovi (18971967), koji je, uprkos zvuku linije, plave i mrkocrvene boje, ouvao svoju
kartezijansku osnovu. Izrazito je plodan rez koji je nainio Ivan Tabakovi svojim
"radijalnim" slikarstvom, spajanjem naunih saznanja i metafizikog ina, onirizmom i
poetikom "vienja sa sveu".
Mladi se okupljaju oko nekoliko umetnikih grupa - "Samostalni", "Jedanaestorica",
"Decembarska grupa", zatim "Medijala", enformelisti - u kojima su se razvile
upeatljive stvaralake linosti i poetike geometrizma, fantastike, figuracije i
apstrakcije razliitih tipova.
Posle ekspresionizma boje i gesta, formulie se, meu mladima u "Decembarskoj
grupi", geometrizam. Poeo je kao figurativan, pa preao u asocijativan ("apstraktni

predeo") i, na kraju, u apstraktan (Lazar Vozarevi, 1925-1968, Mladen Srbinovi,

1925-1992, Stojan eli, 1925-1992, Miodrag B. Proti, 1922). Poimanjem
povrinskog, istog, "dekorativnog", prvi put je osporen "proivljeni" nain
nijansiranja svakog santimetra, iluzionistiki dubinski prostor zamenjen je topolokim,
povrinskim. U platnima esto velikih dimenzija postignuti su frontalnost i
simetrinost, regulativno sredite, novo shvatanje predmeta. Time su docnije,
ezdesetih i sedamdesetih, olakani i prelaz na apstrakciju kao formalni minimum koji
tei duhovnom maksimumu, obnavljanje naslea konstruktivizma i suprematizma,
tenja ka apsolutnom, k redu, skladu i srazmeri kao oznakama moralnih vrednosti.
Olakano je i aktuelizovanje srednjovekovne vizantijske i narodne tradicije arhetipskih
simbola (Lazar Vozarevi, Mladen Srbinovi, Lazar Vujaklija, 1914, Aleksandar
Tomaevi, 1921-1968, itd.). U okviru iste grupe Zoran Petrovi, 1921, anticipira
enformel, Milo Baji, 1917, apstraktni ekspresionizam, Aleksandar Lukovi, 1924.
onirinu priu.
Fantastika, magina umetnost, ije su ideje 1930-1932 beogradski nadrealisti donekle
izloili ("udesno", "nemogue" itd.), poinje, meutim, izlobama Bobe Jovanovi
1924, Marija Maskarelija 1918, Milana Popovia 1915-1969. i Igora Vasiljeva 19281954. Zatim nalazi utoite u "Medijali", privuenoj mitom, onostranim, Nachseite
ivota i umetnosti. Oslanjajui e na narativni smer nadrealizma (Mundus est fabula)
njeni lanovi u osnovi su se suprotstavljali estetici modernizma este decenije. Uz
Dalija, uzori su, ponovo, stari majstori i plastini sistemi prolosti. Na delu je ideja o
obnovi "integralne slike", o sintezi shvaenoj zbirno, literarno, ne intenzivno, likovno.
"Realistiki" i logino slikaju se ezoterine alogine vizije. Te ideje najsistematskije je
razvio Leonid ejka, 1932-1970, koliko svojim slikarstvom toliko i svojim tekstovima
(Traktat o slikarstvu). Iz sveta "soba nadohvat vulkana" prei e pred smrt, u bela,
ista prostranstva svojih "ubrita". U tom krugu potekli su i neki od najizrazitijih
predstavnika dananje figuracije (Dado uri, 1933, Vladimir Velikovi, 1935, Ljuba
Popovi, 1934, danas svi u Parizu, i Radomir Relji, 1938). Kao svojevrsni vid
magine umetnosti izdvajaju se slikari simbola: Radomir Damnjanovi, 1936, Branko
Milju, 1936, Radovan Kragulj, 1934, istovremeno oznaavajui i prelaz k novoj
figuraciji i, paradoksalno, novim tendencijama /Naivna umetnost je posebna oblast
figurativnog, koja posle 1950. naroito dolazi do izraaja (Emerik Feje, Janko Brai,
itd.)/.
Iz razliitih tipova figurativnog i asocijativnog - slika je esto prelazila u odgovarajuu
oblast apstraktnog. Osim epizodino posle Prvog svetskog rata (Mihailo Petrov, 19021983, Jovan Bijeli, Ivana Radovi), ono se, apstraktno, u Srbiji faktiki i ispoljava tek
posle 1950. godine. U okviru prve, antigeometrijske, intuitivne struje razaznaje se jo
1951. u grupi "Jedanaestorica" prvo slikarstvo akcije, apstraktni ekspresionizam, lirska
apstrakcija, u kojem se spoljni fiziki gest izjednaava s unutranjim duhovnim
pokretom. Estetika brzine i rizika menjaju odnos prema predmetu i perceptivnom

uopte, a i klasinu psihologiju stvaranja. Stvaranje postaje impuls unutarnje energije,

jedinstvo gesta, znaka i samog slikarskog ina (Milorad Bata Mihajlovi, 1923, Petar
Omikus, 1926, Milo Baji, 1915, ore Ivakovi, 1930, i drugi). Druga struja,
enformel, dolazi neto docnije - krajem este decenije. Ona razgrauje oblik i sliku
svodi na pepeo i zgarite, traei zatim u njemu kosmike iskre sveta, ne izbegavajui
ni neslikarske materijale - lim, kanap, sargiju, gips. U tome se ponekad nasluti
ekvivalent pojedinih nalaza fenomenologije i egzistencijalizma, a delimino
dadaistikog i nadrealistikog zavetanja (Branko Proti, 1931, Mia Popovi, 1923,
Zoran Pavlovi, 1932, ivojin Turinski, 1935, Lazar Vozarevi, Filo Filipovi, 1924,
Vladislav Todorovi, 1933, Vera Boikovi, 1920, i drugi). I enformel je preao u
"svoju" figuraciju (Zoran Pavlovi, Mia Popovi, koji se, oko 1970, uvajui
"pansku" crno-belu artikulaciju, okree "priorima", figuri i mrtvoj prirodi).
U koordinatama tako sloenih iskustava Drago Kalaji, 1943, meu prvima zalazi u
podneblje pop-arta, naracije i znakova urbanog sveta; Duan Otaevi, 1940, sliku
privodi reljefu i, sve ee, sagraenom predmetu obasjanom obrtom i humorom. To
drukije, analitiki, ini i Milica Stevanovi, 1933. Pa, svako na svoj nain, Predrag
Nekovi (1938), Bojan Bem (1936), Dragan Mojovi, 1942, Bora Iljoski 1942, koji
nastavlja geometrizam. I drugi koji podatak spajaju s konceptom i onirikim
nabojem /Tokom celog razdoblja posle 1950. traje i jedno tie slikarstvo
tradicionalnog vienja sveta - Radenko Mievi (1920), Milo Kei (1910), Milo
Cmeli (1925) itd/.
Oko 1970. u Beogradu i Novom Sadu snano je, uostalom, prisutna konceptualna
umetnost, koja redefinie pojam umetnika i umetnosti, i to podjednako u krugu
"mistinom" i "tautolokom" (Marina Abramovi, Damnjan, Vladan Radovanovi,
Zoran Popovi, Raa Todosijevi, Urkom, Nea Paripovi i dr.) Grupa "143" (u
Novom Sadu, grupa "KOD", grupe "E"), obeleena je meavinom kontestacije,
"kulture u negativnom stavu" (refleks 1968), neodadaizma i istraivanja ideje o
umetnosti (Art as idea as idea). Bitno je smanjena fizikalnost dela ("bestelesna
umetnost") a time i samo oblikovanje; ublaavaju se ili briu granice izmeu razliitih
medija. Koriste se fotografije, dijagrami, tekstovi, matematike formule, ankete,
sheme i sl. i veruje se u Kosutovu misao da je opta ideja o umetnosti vanija od ideje
o pojedinim umetnostima.
Oko 1980. nastaje preokret, ikonoklaste smenjuju ikonoduli, bestelesnu umetnost telesna: doba postmoderne, trans-avangarde, "praznine", "dekonstrukcije",
"nivelacije", "retro-stava", povratka, neologizma, sve ono to obeleava kraj naeg
milenijuma i veka (Mileta Prodanovi, 1959, Miki orevi, Aleksandar uri, 1953,
Nada Alavanja, 1952, Tahir Lui, 1949, Milo obaji, 1945, edomir Vasi, 1948
itd.)

Posle svega reenog moe se zakljuiti da se u srpskom slikarstvu 20. veka nazire
nekoliko trajnih problema jer su se postavljali i reavali u gotovo svakoj deceniji. To
su njegova autonomija, samobitnost i misija, njegova domaa i evropska recepcija,
ua, dogmatska, unapred postavljena definicija nacionalne umetnosti, i, druga,
otvorena, koja se ne odreuje a priori, prema nekom zadatom modelu, ve utvruje a
posteriori. Izmeu njega, drutvene sredine i istorijskog trenutka postojalo je
privlaenje i odbijanje, napeta meuzavisnost. Ali, uprkos esto traginim
ogranienjima, ne moe se porei da su ideje koje su odgovarale vremenu i razvoju
jaale, a druge, suprotne, opadale /to se vidi i iz razvoja i organizacije umetnikog
ivota. Evropska umetnost prvo je paradoksalno, ula u beogradske zbirke, pa u
umetniki ivot. Kralj Milan se smatra jednim od prvih kupaca francuskih
impresionista, Tuluz-Lotreka i drugih, a knez Pavle vlasnikom prestine zbirke starih
majstora - El Grekov Laokon, danas u Vaingtonskoj nacionalnoj galeriji, bio je do
rata u Beogradu, itd. Srpska umetnost posle 1950. obila je sa jugoslovenskom, sve
zemlje i kontinente i bila izlagana u najveim galerijama i muzeja - a svetska u
beogradskim muzejima i galerijama - prvenstveno u novom Muzeju savremene
umetnosti u Beogradu./