РАЗВИТАК ПРАВА

ПИТАЊА ИЗ НОВОГ ВЕКА

1. БИЛ О ПРАВИМА (1689):

I УВОД:

Након славне револуције 1689. године, донет је и славни закон о правима, (Bill of Rights).
Он почиње набрајањем противправности краља Џемса II, којима је он уз помоћ својих
рђавих чиновника, министара и помоћника настојао да искорени протестантску веру,
законе и слободе краљевине.

II ОГРАНИЧЕЊЕ МОНАРХИЈЕ:

У циљу ограничења монархију и сузбијања будућих краљевих противправних поступака,

чланови Горњег и Доњег дома прогласили су следеће:

1. Да је краљево убирање и разрезивање пореза без пристанка парламента незаконито.

2. Да краљ не може организовати ванредне судове, јер су такви судови незаконити и

погибељни.

3. Да краљ не може обустављати законе нити било кога ограничавати њиховог дејства
без пристанка парламента.

4. Да краљ не може држати нити прикупљати стајаћу војску у време мира.

Овим одредбама је ограничена краљева власт, и регулисан је однос између краља и

парламента,и то тако што је Енглеска установљена као уставна монархија,краљ је имао
право да стави вето на законе, али није могао да сам одлучује о битним стварима без
сагласности парламента.

III О ПАРЛАМЕНТУ И ПОСЛАНИЦИМА

Билом о правима су о посланицима и парламенту прописане две веома важне одредбе:

1. Избори за посланике су морали бити слободни

2. Слобода говора, постпука и расправе у парламенту се није смела ограничавати, нити

бити предмет било какве истраге или судског процеса.
Потребу за обезбеђењем аутентичности парламента, су неодољивом учинили левелери, са
својим ставом да је народ суверен, а да парламент нема оригинерну, већ од народа
делегирану власт, тако да се једини прави преност власти са народа на парламент могао
остварити само путем слободнних избора. Што се тиче слободе говора, расправе и
поступка у парламенту, у Билу о правима је садржана негација ранијих настојања
Стјуaрта да слободу расправе искаже као краљеву добру вољу. Наиме, ова чињеница се
везује за Џемсову забрану да се у парламенту води расправа о његовoм увођeњу нових
царина. Парламент је на ову забрану одговорио да је старо и неприкосновено право
парламента да расправља о свим стварима које се тичу њених посланика. Под Чарлсом I је
уведен преседан дебате о спољној политици. Слобода говора је била уско повезана са
слободом расправе, па је стога прописано да посланици неће одговарати за изнесено
мишљење ни пред којим судом у држави, осим дисциплински пред парламентом чији су
посланици.

IV ОПОЗИЦИЈА И СУДСТВО

Билом о правима је прописано да посланици неће одговарати уколико краљу поднесу

петицију, и да се он са њима неће разрачунавати због тога као што је то раније чинио. Из
права на петицију касније ће се створити опозиција, која ће добити статус друге стране
истог инструмента власти. Што се тиче судства, прописано је да се не могу изрицати
неуобичајене и сурове казне, затим да се не може тражити прекомерна кауција. Најзад да
би се отклониле неправде по жалбама прописано је да се парламент мора састајати што
чешће. Као превентива за краљево самовољно распуштање парламента, биће донет
Trienical act (1694), којим је прописано да се избори за парламент морају одржавати сваке
треће године.

V ПРОТЕСТАНТСКИ КАРАКТЕР

Билом о правима је прописано да поданици имају право да поседују оружје за личну

безбедност. Са друге стране, с обзиром на искуство, било је неспојиво са благостањем и
безбедношћу земље да Енглеском влада папски принц, или да краљ или краљица буду у
браку са католиком. Збот тога, како се на католике, иначе присталице краља Џемса, не би
вршио притисак, донет је Акт о верској толеранцији 1689. године (Tolerantion act.).