Јуриј. Ј.

Воробјовски
Западни пут у апокалипсу
Од мита о гралу до Новог светског поретка
Са руског превео Владимир Јагличић
Издавач „Светигора“, Цетиње, 2000

Западни пут у апокалипсу

Увод у православно учење о антихришћанским заверама кроз историју

Када је Полоније питао Хамлета шта чита, дански краљевић, згађен над светом који је
тамница, и над временом које је искочило из зглоба, одговорио му је: „Речи! Речи!
Речи!“ Од мноштва, које нас попут мутних таласа информативног океана свакодневно
запљускују, обичан човек као да почиње да се гуши. Он више не може да слуша о
ужасима који га окружују. Он постепено огуглава, затвара се у себе, бежи у својеврсни
аутизам. Чини му се да је живот бесмислена прича, коју прича идиот, пуна буке и беса,
а без значења, како каже Шекспир. Та стравна информативна бујица, те празне речи,
речи, речи, тај недостатак логосне осе око које би се сабрало све оно што чујемо и
видимо, то је оно што сваку књигу данас, па и православну, не у битијном него у
појавном смислу, чини обезвређеном и беспомоћном да се нађе у невољи човеку на
прагу трећег миленијума. Па ипак, књиге постоје; издавачке куће постоје; и људи
окружени ТВ апаратима и компјутерским екранима још увек читају, надајући се да ће,
како би Ујевић рекао, наћи моћну ријеч и одговор. Пише се и чита све: од романа за
гатање и приручника за астралну пројекцију, преко политичких биографија до научних
студија. Понеко, понегде, милошћу Божјом, наиђе и на православну књигу и почне да је
чита. И та књига, која се причешћује Књигом живота, коју је крвљу својом потписало
Јагње Божје, делује на душу читаоца преображавајући је и будећи је из греховног сна у
јаву Царства Логосовог. И књига коју читалац има у рукама, написана је у славу Логоса
Божијег, Исуса Христа, Искупитеља човека и космоса. Она је ту да помогне читаоцу да
се снађе у бујици информација које стижу из света Новог светског поретка, света који је
Србе осудио на смрт и уз помоћ домаћих безбожних властодржаца, који са своје стране
тој егзекуцији својски припомажу, та смртна казна над Србима спроводи се од почетка
деведесетих и том мрцварењу се не види краја.
Аутор књиге „Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски, један је од најугледнијих
руских православних публициста. Она је плод његових дугогодишњих истраживања, а
могла би се назвати уводом у православну конспирологију, тј., православним погледом
на тзв. теорију и праксу завере. О томе шта је то завера изванредно пише угледни руски
православни интелектуалац, Виктор Тросњиков, у поговору руском издању Јурија
Воробјовског: Зачути куцање зла! Јасно је да једна таква књига мора имати, како своје
читаоце, тако и оне који ће је жестоко критиковати, говорећи да је реч о православној
параноји, да никакве завере нема, да је у питању својеврсни стаљинизам са реториком
хришћанства и томе слично. Са таквим заговорницима отвореног друштва не вреди ни
расправљати, као што се не треба освртати ни на хистеричне испаде домаћих
безбожника, који такође тврде да имају своје доказе о завери против нашег мудрог
руководства.
Ова књига је, пре свега, упућена обичном човеку, који осећа да у свету у коме живимо
није све у реду и да се многе ствари које видимо на бини театрума мунди у ствари
режирају дубоко испод те бине, то јест у подземљу.
Светска закулиса, Иван А. Иљин, већ столећима сања о изградњи друштва
просветљених, илумината, које ће владати непросвећеном масом. Око у троуглу

1
недовршене пирамиде на новчаници од једног долара јесте управо симбол тиранске
власти великог инквизитора над бесловесно срећним масама потрошачке нове хедоније.
Једно од питања које добронамерни читалац може поставити је: Добро, али шта ће то
нама? Зар ми у свом садашњем полому немамо преча посла него да читамо хороре о
завери вампира, о трговини људским органима, и томе слично? Одговор таквом
добронамерном читаоцу је кратак и јасан: оно о чему је реч у књизи, дејствује већ и код
нас, и све што чека род људски, без Христа, чека и нас, ако се Христу не вратимо.
Владимир Димитријевић

Реч о овој књизи

„Близу је, крај самих је врата“, напомињао је почетком века Сергеј Нилус поводом
доласка антихристовог. Сада је чујно његово куцање о Златна врата Јерусалима. Управо
антихристов корак ознамењава најстрашнији процес нашега времена - од делатности
тајних друштава, до црне трговине органима за трансплантацију и разраде
психотроничних оружја. У бездан многих од ових реалија поглед православног човека
прониче први пут. Књига је заснована на јединственим архивским документима и
ексклузивним материјалима (интервјуи су забележени телевизијском камером у време
припрема емисија „Црно сандуче“, „Тајне века“ и „Руски дом“). Зато је највећим својим
делом књига првоизворник.
„Куцање о Златна врата“ - само је први део обимнијег рукописа.

Лик наших непријатеља

Ова књига је репортажа са поља духовне битке. Карактер те битке, која носи уистину
нељудски, апокалиптички смисао, постаје све очевиднији. Не случајно, прво издање
књиге „Пут у апокалипсу-куцање о златна врата“, објављено у малом тиражу, истог
тренутка је постало библиофилска реткост. Жанр књиге се може назвати духовним
истраживањем. Процеси, чију мистичну суштину открива Јуриј Воробјовски, страшни
су, али је реалност још страшнија. На месту Православног царства руског образовао се
некакав ванисторијски простор, отворен за духовне, економске и биолошке вампире.
Они слећу на њега из целог света. Иза хуманиста, који користе абортирани
ембрионални материјал за ињекције, иза гуруа који се труде да за своје циљеве измене
људску природу, иза миротвораца из масонских ложа, назире се један исти покретач:
отац лажи и човекоубица од човековог постања. Резултат његових човекоубиствених
напора је следећи: значајан део народа остаје обманут и пропада.
Незнање наше, или постидно ћутање, или чак негирање постојања те страшне силе,
чине нас пред њом потпуно разоружанима и може да нас одведе као овце на клање – у
погибао. Тако пише познати проповедник наше Цркве, старац Псковско-печорског
манастира, отац Јован Крестјанкин. Понекад окултна агресија преузме респектабилно
обличје. На пример, знаш ли, читаоче, да је на уласку у свечану салу државне Думе
постављен Рерихов симбол мира (напомена: Николај и Јелена Рерих, руски окултисти,
следбеници теозофије, комуницирали су са бољшевицима и тибетанским маговима.
Више о њима погледати у књизи „Царство празнине – Православље и духовност Њу
ејџа“, Светигора, Цетиње, 1998.). На њему су три црвена кружића, распоређена у
облику троугаоника, затворених у круг вечности. То платно неки називају знаменом
наводно научног, културног, мирољубивог и хуманистичког светског покрета. Али
може ли се за научно признати доктрина која тврди: Пчеле и мраве је Велики Учитељ
пренео са Венере на корист човечанству (из писама Јелене Рерих 1932 – 55, стр.159)?
Може ли се сматрати културним покрет који позива на чистку у библиотекама: На

2
полицама библиотека леже читава ђубришта лажи; недопустиво је чувати те паразите
(Заједница, стр.94).
Тај хуманистички покрет прети: Ми нисмо насилни освајачи, али ипак знамо ко су
непријатељи наши и не заварава нас њихова премоћ. Зраци, гасови и ваздух биће
најбоља спољашња средства борбе, али ће душмани најдејственије настрадати као
објект наше психичке енергије (Заједница, стр.186). Тај мирољубиви покрет декларише:
Народ је неписмен и смрди као гомила инсеката. Коју од његових древних предрасуда
вреди оплакивати? Сав тај терет, заједно са инсектима, треба запалити (Заједница,
стр.141). Када упознаш ова размишљања о „смрдљивим народима“ некако на посебан
начин протумачиш и позив Б. Н. Јељцина: Дајте да се преоријентишемо, како бисмо на
рериховски начин служили народима Русије и Индије (из његовог говора у Парламенту
Индије). По признању саме Јелене Рерих, њена доктрина је спој веда са кабалом
(Агнијога, стр.92). Таква смеса је масонски продукт. Управо слободни зидари тврде да
су на олтар своје дарове принеле стотине религија и култова. Уосталом, Николај Рерих
је окултно посвећење добио у великој ложи Француске 1911. године, када је масонски
конгрес у Белфору дао следеће саопштење: Не заборављати да смо ми антицрква, да
ћемо сред наших ложа учинити све да срушимо религијски утицај у свим његовим
појавним облицима.
Ова рушилачка мисија се више од једног столећа прикрива разговорима о култури,
свету, миру, космосу. Масонерија је већ излазила на руску политичку сцену. Из почетка
за говорницу Државне Думе, а затим и за кормило управе над огромном земљом.
Фебруара 1917. године управо је она срушила Империју и донела неизбројиве несреће
руском народу. Сада непријатељима Русије ваља расклимати и последњу утврду –
Православну веру, са којом је држава расла и јачала. И сада се, иза безобразних шала
посланичких подсмешљиваца, скрива она иста мржња према руским светињама,
националним напорима и Православљу.
Сваки окултни симбол је многозначан. На језику масонске симболике, три тачке
представљене у троугаоник рериховског симбола, означавају реч брат. Јесу ли депутати
Думе, чија већина себе сматра припадницима традиционалних конфесија, а понајпре
Православнима, спремни да се побратиме са Рериховим следбеницима? Да ли им је
познато да су 1994. године следбеници Рериха и Блавацке, као носиоци
антихришћанског погледа на свет, одлучени од Руске Православне Цркве? Много
раније, 1932. године, тако је поступио Архијерејски Сабор Заграничне Руске Цркве. За
мене су те две одлуке истовредне, јер сам ја не само депутат руског Парламента, већ и
члан Православног политичког савета Православних грађана. Учење рериховаца, ђакон
Андреј Курајев назвао је сатанизмом за интелигенцију, које је само једна од многих
обмана. Древни и новосмишљени пагански култови, масонске и парамасонске
организације типа Реда орла, многобројне окултне школе, сада покушавају да обухвате
све старосне, образовне и социјалне структуре нашег друштва.
Књига Јурија Воробјовског омогућује да се у потпуности схвати како у сваком од тих
случајева пред нама стоји једна иста звер: осветничка, ненасита, цинична и сурова.
Систем затворених редова је једна од појава антируске, антиправославне експанзије. На
југу бившег Совјетског Савеза дела дервишки ред, а на западу редови потекли од
језуита. Они су свуда тамо где је неопходно маскирати суштину конфесионалне
агресије. Наш одговор на истински апокалиптични изазов времена може и мора бити
адекватан. Од тога зависи хоћемо ли сачувати веру отаца, свој народ и државу, драгу
отаџбину нашу, Русију Православну, јединствену и недељиву. Морамо тврдо опстојати
у врлинама које нам заповедају Отац Небески, Пресвета Богородица и сви свети земље
руске. Али упамтимо и ове речи: Не мислите да сам Ја дошао да донесем мир на
земљу; нисам дошао да донесем мир него мач (Мт.10,34). Мач казне, он нам је познат

3
по лику на икони, која се назива Спас над силама. Управо таквог, страшног, овенчаног
круном сред узвитланог огња, угледаћемо Њега на Другом доласку. Ми не чекамо само
Њега. Као пре скоро четири века, у смутно време, народ руски подићи ће се за спасење
Православља и државе руске. Подићи ће се сви они који памте пророштво стараца:
Русија ће бити и доћи ће цар велики по уму, по вери пламеној – човек гвоздене воље.
Невидљиве за непријатеља силе већ се прибирају. У њиховим редовима су свеци,
праведници, ратници земље руске. То је Црква војујућа!
Христе Боже, спаси, благослови и укрепи ратнике Твоје!

Владимир Давиденко,
депутат Државне думе федералне
скупштине руске федерације

(Напомена: Ово су прекуцане стране књиге са аудио записа, тако да је граматички део
мало у заостатку. Али то не би умногоме требало да оштети садржину. У сваком
случају, препоручује се куповина исте!)

Западни пут у апокалипсу

Јахачи западне јереси
Све је почело у Јерусалиму. Према њему су се једва пробијали, кроз војске Сарацена,
крсташи. Напокон се пред њима указаше зидине и - Златна врата. Кроз њих је, уочи
голготских мука, ушао у град Спаситељ.
Године 1099. Јерусалим је заузет. Витезови, а за њима - поклоници, угледали су оно
свето место где се налазио гроб Господњи...
Овде, на периферији старог града, долазиле су жене са миром. Хтеле су да њиме
помажу тело Исусово. Али земља се већ отворила, јер је анђео, сишавши са небеса,
одвалио камен са гроба Христовог.
И рече он женама: „Зашто иштете живога међу мртвима? Њега овде нема.“
Чудесне речи упућене су женама и, занемелим од ужаса, стражарима - живим - о
наводно умрломе, а у ствари васкрсломе Исусу. Са васкрсењем Спаситеља, ушле су у
свет нове представе о животу и смрти.
Религиозни човек је одувек тежио светом центру васељене. Тамо, где је веза са Небом
најчвршћа. И сада, недалеко од гроба Господњег, налази се невелика камена ваза.
Стојећи над њом, видиш унутра црни круг. Пупак земље!
Поред - је оно место где су на земљу пале капи Крви, које је пролио Исус. И задрхтала
је земља и отворила се. И омила је света Крв Господња старе кости Адамове,
искупљујући његов грех.
Голгота - на старојудејском - значи „место лобање“. Лобања је симбол старога човека и
самог света - лишеног светог смисла.
Од Адамовог гроба до крста Спаситељевог - такав је духовни стожер. Он зове ка
узлажењу. Из царства греха - ка Преображењу.

Оснивање новог реда

... Године 1118. у Јерусалиму је основан нови ред. Девет монаха ратника дали су завет
сиромаштва. Сачуван је њихов печат - два коњаника на једном коњу.

4
Витезови су добили беле плаштеве и током девет година нису попуњавали своје редове.
Њихове слуге и сержанти добили су - црне огртаче. Под црно-белом заставом -
босеаном - они су и формирали своју загонетну партију.
Тада се први пут зачуо поклик реда: „Vive Dieu Sant Amour!“ – „Живео Бог Света
Љубав!“
Први велики мајстор постао је Иг Де Пајен. „Брбљиво“ презиме! Јер „пајен“ значи
„паганин“. О, тек ћемо се уверити какву ће антихришћанску бујицу са собом у европску
свест унети тај ред!
Краљ Јерусалима лично је доделио витезовима резиденцију. Ту је раније стајао Храм
јудејског цара Соломона. Отуда и назив - храмовници или темплари. Пуно име гласило
је овако: „Сиромашни ратници Христа и Соломоновог храма“.
Чудно: хроничар краља Бодуена I ћути о првим годинама темплара. Њихова историја је
пуна недоречености од самог почетка. Зачудних ствари - такође. Формални циљ реда
постао је давање пратње поклоницима кроз земље насељене непријатељским
сараценима. Међутим, да ли су тај задатак могли да обаве деветорица витезова, који
упорно нису желели да прошире свој број?
Још једно питање поставља поклоник Јохан фон Вирбург. Средином XII века он је
писао: под крововима здања, које поседује ред, постоје коњушнице за око 2.000 коња.
Сви ти џелепи ради деветорице? За кога су, браћа, на месту Соломоновог храма,
рашчишћавала гигантске подземне просторије?

Древне династије

... Године 1956. у Манчестеру је дешифрован један од древних, тзв. кумранских

рукописа, нађених на територији Израела крај Мртвог мора. У њему има податак о
непроцењивој ризници Соломоновог храма. Ризница је била скривена пред његово
разорење од стране римских легионара 70-те године после Христовог рођења.
Истина, неки истраживачи оспоравају древност рукописа. Одиста, њихово откриће на
чудан начин подударило се са почетком историје државе Израел. [1]
Дешифровање кумранског рукописа, откривање хронологије и историјске
недоречености, довели су до веома ефектне верзије: Храм је чувао, не само злато, већ и
документе о генеалогији јудејских царева. Њихови наследници, после разорења
Јерусалима, наводно су побегли у земљу Франака и зачели краљевску династију
Меровинга. [2]
Запамтимо основне међаше каснијих догађаја. Дакле, нова династија је владала у раном
Средњем веку највећим делом Западне Европе. Са њом је 496. године уговор потписала
Црква. Затим су, издајнички убивши последњег Меровинга - Дакоберта Другог, уз
подршку римског папе, на власт дошли Каролинзи. (Најпознатији међу њима - Карло
Велики). Управо Каролинзи су учврстили Свету римску империју. Она је посрнула тек
хиљаду година касније под Наполеоновим налетима...
Тајна прошлости - није само егзотика. Чувајући своју привлачну силу, она за
бистроумне истраживаче постаје историја фрагмената у својеврсној игри „стаклених
перли“. Из њих је могуће склопити сваку легенду. А, украшена мистицизмом, она је
способна да привуче милионе људи. Посебно у периодима потреса. Јер, када реалност
није утешна, тежи се иреалном.
Прва европска навала окултизма подударила се са падом паганства и кризом Римске
империје. Друга се догодила на измаку Средњевековља, уочи Реформације
римокатоличке цркве. Трећа се догађа у наше време. Чиме је бременит такав притисак?
Да бисмо схватили, треба завирити у бездан векова.

5
 Потрага за гралом

Али, зар је темпларски ред био свесно ограничено друштво копача блага? Ко их је, тако
добро упознат са тајнама Храма, послао?
Темпларе је, као и цистеријанског монаха Бернара који је написао њихов устав, штитио
гроф Иго Шампањски. Неки истраживачи тврде да је и он припадао роду Меровинга.
Управо је он морао саопштити храмовницима тајну о породичном благу. И, чини се,
после девет година претраге, благо је пронађено!
Неочекивано - о, чуда! - сиромашни храмовници и Цистеријанци, који су стајали на
прагу краха - истовремено - као да добијају други живот. Темплари граде на Светој
земљи неколико утврда. Бернар (касније га римокатоличка црква канонизује) оснива
чак 69 (!) опатија.
Али откуда средства за то? Можда је то био хонорар за пронађену ризницу?
Одбрана Јерусалима захтевала је новце. И краљ Бодуен, наводно такође потомак
Меровинга, одмах добија злато. Али и оно основно – документе, који потврђују његову
освештану власт.
Сагласно тој логици и сами крсташки походи били су организовани да би повратили
трон изгубљен хиљаду година раније.
Да ли је то одиста могуће? И да ли нас само пуста игра ума приморава да синтетизујемо
такве легенде?
Замислите милионе људи, које вековима привлачи идеална мотивација према њима
непознатом трајном циљу!
Ентузијасти полазе у крсташке ратове и просецају пут ка власти невидљивим
владарима.
Узбуђене будале јуре за Пехаром грала, док се њиховим рукама уклањају конкуренти у
борби за тронове.
Све нови и нови боготражитељи откривају пророке и, изазивајући масовну психозу,
урушавају монолит потпорњева.

Новац је моћ

Ускоро су храмовници постали главна ударна снага у бици са Сараценима.

Међутим, постепено, витешки дух је почела да заокупља другачија уобразиља. Године
1148. због издаје темплара, изгубљен је Дамаск. Египатског хришћанског принца, који
се крио код храмовника, издали су непријатељу за 60.000 златника.
Године 1166. дванаест чланова реда је обешено због несхватљиве предаје тврђаве на
Јордану.
Чудно: што је више било војних пораза, тим се ред више богатио. Када је Луј IX Свети
1250. године допао ропства Сарацен, за њега су захтевали, у то време, невероватан
откуп од 25.000 ливара злата. Ниједна држава Европе не би могла да сакупи толики
новац у захтеваном року. Тада су се обратили храмовницима. Њихов благајник - чак не
онај у париској централи, већ у Акри - мало, реда ради, затежући, дао је целокупну
суму.
Године 1290. пао је Јерусалим.
„Сиромашни витезови“ су прешли на Кипар. Купили су га од Ричарда Лављег Срца по
цени од 100.000 византијских златника - за то време баснословно богатство.
Затим је ред основан на континенту. Овде је само број витезова превазилазио 15.000.
На Блиском Истоку и у Западној Европи изграђено је 5.000 њихових центара.

6
Они су, не само градили тврђаве, већ су били и нуклеуси савременог финансијског
система. Управо су темплари проналазачи менице. По меници је могуће било добити
захтевану суму на сваком месту.
Али на који начин је ред бројчано растао? Па храмовници су прихватили завет
безбрачности. Они нису могли попуњавати ред својим синовима.
Аутор устава, свети Бернар, је био прозорљив! Добивши бели плашт, посвећеник је
сазнавао да су, заједно са њим, темплари постајали сви његови сродници. А древне
аристократске породице захватале су својим генеаолошким стаблима многе земље.
Темпларски устав је служио као темељ за формирање наднационалног друштва. Могуће
је да је то био први пројекат Уједињене Европе. И то Европе и економски и политички
централизованије него што је била Света римска империја.
Ево каквих је размера храм, који су подигли храмовници! После неуспеха у Јерусалиму,
они су намеравали да обнове државу под влашћу Меровинга.

Катари

И друга, посебна особина, проистицала је из њиховог устава. Он је дозвољавао

витезовима контакте чак и са анатемисанима из Цркве, чак и са злочинцима... Ради
спасавања заблуделих.
То се испољило у време инквизиторског прогона јеретика – катара. Парадокс: многи од
јеретика су ступили у ред, који се налазио под директном јурисдикцијом римског папе!
Старинско правило сличних гностичких секти звучало је овако:
„Jura, pardjura, jecreta prodere nali“ – „Обећавај, постани кривоклетник, само не одај
тајну“.
У чему се састојала тајна? Шта се толико брижљиво чувало од добронамерног
хришћанског знања?
Представе о космосу код катара, манихејаца, богумила и њима сличних проистицале су
из видљивих несавршенстава нашега света. Постављало се питање: зар је могао све то
да сазда благи Бог? Одговор је био следећи: не, Највишем Божанству туђе је све
материјално. Свет је овај саздан од стране нижег, злог бога. И, ако желиш успех овде и
сада, поклони се њему, Луциферу. Није ли то темељ формирања „религије
материјализма“?! Оне религије, која је надахњивала и надахњује многе - од бизнисмена
стасалих на финансијском претходништву темплара до економских вампира наших
дана. [3]
Истраживачи тврде, да су велики утицај на идеје катара извршили Јевреји, који су се
веома густо населили на југу Француске. У суседству, на делу пиринејског полуострва,
који су заузели Сарацени, они су контролисали практично читав економски живот. Зато
је катарска јерес, која је на себе привукла значајне снаге крсташа, ишла на руку и
палестинским Сараценима и њиховим јеврејским финансијским саветницима. [4]
Када су, после уништења јереси, гроф Рајмонд Тулуски и тринаест барона, обнажени до
појаса, окајавали грехе на губилишту, једна од пресуда гласила је удаљити све Јевреје и
нипошто их не пуштати близу власти.
... Храмовници су са катарима успоставили посебне односе. Тако је поникла следећа
верзија: ризницу из Јерусалима витезови су похранили у једном од јеретичких замака
на југу Француске. Запамтимо и ту претпоставку.
Ред је општио са најсумњивијим друштвима свога времена. Међу њима - са персијским
асасинима. (Име је проистекло од речи „хашиш“). У тој мистичној секти исмаилитског
правца предузимана су наркотичка експрес-путовања у „рај“ и обратно. Ради
могућности да понове своја искуства, чланови секте су испуњавали све наредбе
налогодаваца. Не случајно, од речи „асасин“ вуче порекло савремена француска реч

7
„убица“... На вишем стадијуму посвећења, асасин је сазнавао, да између пакла и раја,
добра и зла, разлике нема...
Допавши на културни Исток, неотесани европски витезови су, наравно, потпали под
очарљивост зла - префињених мистичних искустава. При том, они су упијали идеје
најразличитијих секти и окултних учења. И у том погледу, Храм је постао претеча
савременог масонства, о којем кажу, да су на његовом олтару - жртвовани дарови свих
религија и култова света.
Ава, пред јересима и псеудомистичним смесама наши савременици често су мање
заштићени него средњевековни витезови. А многи немају ни најмању представу о
духовној историји човечанства.
Поново увиђамо глобални ниво веза сумњивих друштава. Као вране, круже оне над
човеком, који је изгубио духовни центар. Круже, јер знају: потенцијал вере је, чак и код
сувог материјалисте - огроман.

Поход на Исток

Међутим, утицај темплара је растао. Могуће је да су они први прогласили лозинку:

„поход на Исток“. Идеја покатоличења Словена и Грка увек је била блиска Риму. И ево
- под његовим покровитељством - верску трпељивост према јеретицима темплари су
укључили у беспоштедну борбу против Православља. [6]
Преко везе, сачуване на Истоку, пише истраживач Лолије Замојски, витезови су чак
покушали да Русију нахушкају против Џингис-кана, који је војевао у Средњој Азији.
Занимљиво: његов црно-бели барјак зачуђујуће је личио на темпларски.
У то време, Монголи су исповедали паганску религију бон. Њени жреци су говорили о
истовредности сила добра и зла. Црно-бело поље је - симбол те идеје. Нешто слично су
тврдили и катари... Можда упадљива сличност, замена, није била случајна?
Храмовници су притискали Русију са Истока и са Запада. Управо они су били претече
познатог нам, из руске историје, Тевтонског реда. И његови витезови су ударали на
Православне земље под црно-белом заставом.

Краљ и темплари

Уосталом, да не вређамо хронологију.

У марту 1306. године, у Паризу је почела побуна. Краљ Француске, Филип Лепи (унук
руске кнегиње Ане Јарославовне) сакрио се у Темплу, резиденцији храмовника. Тада је
имао прилику да упозна њихове ризнице.
Злато га је примамило. Нервирао га је дуг према темпларима све већи. Плашила га је
њихова моћ.
Велики мајстор реда је дозволио себи да напише енглеском краљу Хенриху III:
„Остаћеш краљ дотле док будеш праведан“. То јест, док не будеш засметао реду.
Злослутну суштину писма Филип је примио и на свој рачун...
У своје време, он је помогао Клименту V да се попне на папски трон. Али краљ је
поставио пет услова. Пети услов је био тајни.
Напокон је куцнуо час растајњења.
15. мај 1307. године. Поатије.
По позиву Филиповом, папа стиже у Француску. Филип одмах потеже пети услов -
темплари морају бити лишени вечне заштите Рима. Мало се колебајући, Климент је
пристао.

8
Ускоро краљ, по својим поверљивим људима, шаље запечаћена писма. Наређује да она
буду отворена на ноћ 13. октобра. У писму је било наређење о хапшењу храмовника без
оклевања.
И ево, париски Темпл и сва начелства су опкољени. Почела су испитивања. Протоколи
многих од њих су и данас сачувани.
„Брате Ангеран Де Мили! Приђите ближе и не бојте се... Ја сам Гијом Ембер, велики
инквизитор Француске и духовник краљев, који наступа у име његове светости папе
Климента V.
- Лаж! Лаж! Монсињор папа неће трпети да са витезовима храма поступате овако како
то радите ви.
- Јесте ли спремни да одговарате или не?
- Покажите наређење монсињора папе, писмо написано његовом руком, и ја ћу вам
одговарати.
- Скините са брата плашт и припремите га како је наређено. Можда у том случају неће
бити толико надмен...“
Постепено је инквизиција формулисала кривицу: гажење крста, ритуално спаљивање
деце, содомија, досипање пепела умрлих витезова у храну браће. Напокон - поклоњење
идолу – глави бафомета. [7]
Инквизиција је томе придала посебну важност:
„Итем, јер су у свакој провинцији имали идоле, а посебно главе...
Итем, јер су говорили да их глава може спасити...
Итем, јер су се клањали тим идолима...
Итем, јер је она могла да их учини богатима...“
Клањање лобањи, која је у хришћанском предању лик старог, за вечни живот
непреображеног, неспремног за живот човека - сасвим је карактеристично. [8]
Неки оптуженици су покушали да се правдају. Гажење крста, на пример, тумачили су
као ритуално понављање геста Апостола Петра, који се одрекао Спаситеља. Други су
говорили, да је то била провера послушности старијима. У сваком случају, тај гест је
помогао да се људи распореде при њиховом ступању у ред.
Степени посвећења су - давна традиција тајних друштава. [9] Одиста, испитивања су
појаснила: у реду је постојао један унутрашњи круг. И оно, што је било познато
њиховим члановима, није се поверавало осталима. Какве су страшне тајне чували
храмовници?
Један од сведока на процесу изјавио је да је његов рођак, Иго Де Маршан, после
ступања у ред пао у очајање и поручио себи прстен са натписом „Sigillum Hugonis
perditi“ – „Прстен Ига пропалог“.

Драгуљ

Дакле, темплари су похапшени. Али ту је краља Француске постигло горко разочарање.

Ризница у Темплу се показала празном. Филипу су одмах биле потребне паре да би
поткупио електоре, који су бирали новог императора Свете римске империје.
Куд се денуло неизмерно богатство?
Сада је тешко одредити, када се појавио легендарни одговор на ово питање. Иза њега
следи да хапшења нису била неочекивана за ред. Недуго пре хапшења, мајстор Жак Де
Моле је тајно из Темпла послао 18 кола пуних драгоценог товара. Она су дошла до
једне од градских капија и упућена у непознатом правцу.
Ипак, на који су начин витезови храма могли то да ураде непримећено? Масонска
литература нуди нам своју верзију. Она гласи: ризница је била компактна. При том се
позивају на песника из XII века, Волфрама фон Ешембаха, који се дружио са

9
темпларима у Палестини. У поеми „Парсифал“, он пише, да је главна драгоценост
храма био Пехар грала.
Неки су га сматрали чудесном посудом, у којој је, после Христовога распећа, ухваћена
Његова Крв. Други су тврдили: да је пехар - само симбол. У ствари, он представља
тајну генеалогију јудејских царева. Филолошки доказ представља сазвучје речи Грал и
„sang raal“, или „sang royal“ што значи „краљевска крв“.
Историјске тајне су - мине успореног дејства. Оне могу експлодирати век касније. На
религијском, политичком или војном пољу. У борби за веру, територију, власт.
Већ у наше доба, енглески истраживачи М. Бејџент, Р. Ли и Г. Линколн извели су своје
далекосежне закључке. Наводно је Христос имао потомке и управо су они основали
династију Меровинга. При том се аутори ослањају на апокрифна, Црквом непризната
јеванђеља.
Подсетимо се да је Меровинге издао римски папа и да су их избацили конкуренти у
борби за светску власт. Нешто слично догодило се и са редом Храма. У соби, где је био
заточен последњи велики мајстор, касније је пронађен нажврљани цртеж на зиду –
огромни светлећи драгуљ. Онај исти, који је, по предању, испао из Луциферове круне
при његовом збацивању са неба.
Какав симбол пада реда!

Темпларска клетва

13. март 1314. године. Париз.

Од раног јутра острво Ситеј је препуњено народом. Чека се погубљење Жака Де Молеа.
Напокон, с балкона краљевског дворца неко маше марамицом. Расте жамор. Заједно са
клупчади дима небесима узлеће вапај:
„Папо Клименте! Краљу Филипе! Неће проћи ни година дана како ћу вас позвати на
суд Божји!“
Проклетство великог мајстора се испунило. У одређеном року, при чудним
околностима, умрли су обојица прогонитеља реда. Мистика? Упућени асасини? Отров,
чије су тајне справљања темплари изучили на Истоку? Важно је нешто друго: две
загонетне смрти су почетак легенде о темпларској освети. О, још ћемо видети како се
она претакала у живот!
... Дакле, лукави „играчи стаклених перли“ граде овакву слику. У центру слике је -
апокрифни Христос. Наследник царства израиљског, по линији Давидовог колена.
Његови потомци су Меровинзи. (Међу њима и данас многи живи и здрави
представници аристократских породица Европе).
Напокон - темплари који су покушали да им врате трон. Страшна смрт прети свима
који им стану на пут!
Карактеристично је да се у тој верзији Исус третира једино као земаљски владар и
оснивач династије. То јест, он се види само онаквим каквим Га желе видети они
Јудејци, који су му викали: „Осана!“, али који су Га и распели, јер Он „није оправдао“
њихове приземљене наде.
Међутим, у чему је смисао „игре стаклених перли“? Могуће је претпоставити да је
решење овакво. Данас је свет поново нестабилан. Комунизам, демократија, фашизам су
- искомпромитовани. Они који нису способни да поведу за собом милионе људи. И
овде се оживљава надполитичка идеја наслеђеног права на јединствену власт у Европи.
Идеја, која је наводно освештана именом самога Христа.

Замишљени разговор

10
Али - вратимо се нашој причи. И покушајмо да замислимо на шта је могао да мисли
Жак Де Моле - у каменом казамату замка Шинон - у ноћи пред смакнуће?
- Дакле, сутра је свршено. Мене ће предати огњу... Али пепео ће бити скупљен. Седам
година у тамници није прошло узалудно. Овде сам чак у тајности основао четири ложе.
Оне ће срушити власт краљева и папа! И на тим руинама ће подићи храм светске
републике!
- Извините, али ви сте били заточени у самицу. Ове речи вам је један од масонских
аутора - Коде Де Гасипур - приписао касније.
- Захвалан сам му за то.
- Захвални? Али, зар не одговарају истини?
- Има нешто што се данас чини истинитим. Али садашњост је - илузија. Она се одмах
претвара у прошлост. Постоје само неразјашњена прошлост и нејасна будућност. Ко је
у моћи да препише прошлост у име будућности - зар није сличан Свевишњем Творцу?
У почетку беше реч. Важно је изговорити је, а затим ће она обрасти у тело и крв. И
напокон - зар се моје пророчанство освете није збило?! Да, јахачи јереси са „шапастим“
крстовима на грудима век за веком поново се појављују на духовним путевима Европе.
И сваки пут то постане знамење предстојеће катастрофе.
Њих су се сетили крајем XVII века, када су прве масонске ложе биле оформљене у
Британији. У земљи, која је својевремено прихватила изгнане храмовнике. (Године
1737. један од оснивача масонства, Рамзеј, потврдио је тезу о темпларском пореклу
ложа).
Дакле, управо храмовници су стајали крај колевке „слободних зидара“, градитеља
„духовног храма Соломоновог“!? Ако је тако, онда су стајали са каменом под мишком –
старинском, антимонархистичком заклетвом Жака Де Молеа.

Руска масонерија

Још један имагинарни дијалог

... Мој гост, неприметан човек, невисоког раста скида свој плашт. Обичан плашт домаће
производње. Али под њим, толико обичним, капут је мишје боје, а преко читавих груди
прелази широка лента. Црна, оивичена белом. Опрезно се обзирући, не почињући
разговор, мој будући сабеседник уредно поправља тај знак. У нижем делу ленте, крај
појаса, блеска нешто метално. Малени, дужине мање од малог прста, мач. Чудни
рудимент, сачуван од оних времена, када су мачеви имали не само ритуално значење.
Мој гост је – „витез Кадош“. У хијерархији слободних зидара, тај степен се сматра
„степеном вендети“.
Име му је Владимир Новиков. Он хвата мој поглед:
„Црно-бела симболика ленте означава супротстављеност добра и зла. Управо од 30-тог
степена почињу темпларски витешки степени масонерије. Они подразумевају већ не
само херметику, затворени рад у ложи. „Витез“ добија у руке симболички мач ради
борбе у спољном свету“.
Каква је то борба - тек ћемо видети... [9]
Истраживач историје „слободних зидара“, Г. Вернацки, писао је да међу рукописима
масона Ланског постоји парче сиве хартије на којој је записано: „Император Петар I и
Лефорд били су у Холандији примљени у темпларе“. Према другој верзији, Петра је
иницирао Велики мајстор британског масонства Христофор Рен. То се догодило две
деценије раније од рока који се сматра званичним датумом оснивања енглеских ложа.
Године 1717. масонство је само изашло на површину.

11
Сличан закључак посредно потврђује и следећи акт. Масонски зборник, „Симболи и
амблеми“, које је саставио Француз Де Ла Фем, крајем XVII века, објављен је на руском
језику, у Амстердаму, 1707. године.
Шаљиви скупови Петрови у Сухаревској кули у ствари су били заседања ложе. Да ли је
случајно баш Петар укинуо патријаршију у Русији? Укидање византијског предања,
„симфоније“ Патријарха и Цара, власти небеске и земаљске, касније је одиграло
трагичну улогу. Када земља изгуби духовну традицију, која је за њу органски срасла,
пре или касније долази несрећа.
Шеф руске масонске ложе, основане 1721. године, био је Јаков Брјус. Цар Петар није
постигао највише степене посвећења. Следствено томе, није знао за антимонархистичке
тајне заклетве, које су долазиле још од темпларских времена и биле доступне само
малом броју посвећених...
Година 1705. Версај. Херцог Филип Орлеански окупља потомке темпларских породица.
Формира се друштво „Мало васкрсење темплара“. Оно заседа на дан спаљивања Жака
Де Молеа.
Каква подударност! Онај ко уме да оживи симболе - влада умовима!
Ускоро се појављују спискови Великих мајстора реда, од Де Молеа до Херцога
Орлеанског. Подвлачи се непрекинутост темпларских традиција, које су тајно постојале
вековима.
Година 1743. Гроф Сен Жермен први пут јавно наступа у Лиону пред месном
масонском ложом. Утврђује се степен Витеза Кадоша, који мора, да за рачун темплара,
изврши освету.
Тада је отиснута масонска медаља. На њој је представљен жбун љиљана (симбол
краљевске власти), посечених мачем, и уклесан натпис: „Освета даје своје плодове“.
„Игра доконог ума!“ - опет ће приметити савремени скептик. За њега је симболична
аналогија - дечја забава. Али управо на тај начин људи су мислили вековима. И ко зна
како и када ће оживети заборављена сагласја слова, речи и знакова! По мишљењу
Карла Јунга, ако је језик симбола и заборављен, подсвест је крцата знањима која су
привремено уснула. Разбудити их - задатак је жречева новог времена.

Јахачи западне јереси II

Розенкројци се враћају

Постепено, испод копита јахача јереси, опет се подигла толика прашина, да је постало
тешко разликовати истину од измишљотине. Године 1760. у многим земљама
истовремено се појавио рукопис, где је, између осталог, речено: „... Ред ни на минут
није прекидао своје постојање... углавном су познати сви његови Велики мајстори све
до наших дана, али ако име и локација Великог мајстора и истинских предводника
реда, који у нашим данима обављају најсложеније послове, остају тајна позната само
посвећенима, онда је то само зато што време реда још није наступило, што час још није
куцнуо“.
Тајна узбуђује. Мистерија повратка мученика, хероја или чак читавог реда привлачи
људе. [10]
У Немачку, средином XVIII века, сени храмовника је, из непостојања, призвао извесни
барон Хунт. Он је основао ред строге темпларске послушности. У тај ред су били
посвећени Волтер, Лесинг, Гете.
Постоји старинска слика, која је овековечила учешће Моцартово у обредима
темпларског реда. И сада, у извесним круговима, његову „Чаробну фрулу“ сматрају
„масонским“ делом.

12
Требало је питати Жака Де Молеа: да ли је он имао своје претходнике?
- А зар то има значаја? Људе покрећу заблуде. А побуђује их – посвећени. „Vulgus vult
decipi“. Вама је позната та латинска формула?
- Гомила жели да буде обманута.
- „Ergo decipiatur“ - Дакле, обмањуј!

Каљостро

Највећим мистификатором сматрају грофа Каљостра. Међутим, ритуал масонерије

Египатског реда, који је он увео, у окултном фокусу служи само као фасада. Масонска
енциклопедија Менли Хола пише: „Каљостро је био тајни агент темплара, чији је
усхићујући извор знања настао у дубинама Египатских обреда масонерије“.
Тако висока оцена није случајност. Каљостро је заклето испуњавао заповест Де Молеа.
Година 1790. Рим. Древна резиденсија папа - Замак Ангела. Соба без врата, куда се
може ући само кроз капак на плафону. Овде је гроф заточен у ишчекивању суда
инквизиције. Он ће ускоро одати запањујуће податке. Свеевропска завера, којој је он
био на челу, обухвата 20.000 ложа и 180.000 посвећеника. Огромне суме новца
усредсређене су у банкама Амстердама, Ротердама, Лондона. На Франкфуртском скупу
масона 1785. године било је одлучено:
потомка краља Француске, Филипа - Луја ХVI - предати смрти.
У Каљостровим документима врло често промиче чудна абревијатура „Л.Д.П.“...
Већина је дешифрује као „Liberte de Penser”, што значи слободу мисли. Посвећени су,
пак, имали у виду нешто друго: „Lilia destrue pedibus” – „Љиљане згазити ногама“.
(Уосталом, у извесним масонским речницима, краљевски знак љиљана представљају
исквареном сликом пчеле, симбола Меровинга. То је узурпација права древне
династије. О, рате симболима - можда си ти најстрашнији рат!).
У чему су се састојала Каљострова признања? Још једна мистификација? Али,
истовремено када је гроф давао признања, у Паризу су се његови планови остваривали.
Наступала је велика Француска револуција. Године 1790. била је заузета Бастиља,
изграђена на месту бивше резиденције темплара.
Ускоро долази ред и на Луја ХVI. Док се около тискао збуњени народ, несрећном
потомку краља Филипа одрубљена је глава. Када је монархова глава пала у корпу са
пиљевином, некакав човек у црном скочио је на трибину, умочио руке у краљевску крв
и узвикнуо: „Жаче Де Моле, ти си освећен!“
Освета посвећеника је - страшна ствар. Али несравњиво је страшнији Суд Божји. Тим
пре, када је повезан са краљеубиством. Извршено у хришћанској земљи - оно је дрски
изазов самој Божанској природи власти.
„Сви национални злочини против врховне власти кажњавају се без одлагања и на
најужаснији начин“, писао је савременик тих страшних догађаја гроф Жозеф Де Местр.
„... Може ли злочин да уништи краљевску величину? На месту, где се она налазила,
формира се страшан бездан и, све што га је окруживало, устремљује се на ту пучину.
Свака капља крви Луја ХVI стајаће Француску бујица и бујица крви“.
„... одрубљена глава“, пише истраживач А. Дугин, „може бити узета као образац
десакрализованог света, као лик царства човековог разума, којег су објавиле Француска
револуција и епоха Просвећености. И у овом случају, одрубљивање краљеве главе и,
уопште, проналазак гиљотине у тој епоси, добијају апсолутни симболички значај...“
Међутим, француска војска је ушла у Рим. Један од одреда одмах је пожурио ка
Каљостровој самици. Али - ослобођење је дошло сувише касно. Гроф се већ преселио
на други свет.
И сада се, на месту његовог заточења, увек може видети свеже цвеће...

13
 Сједињене Државе и слободни зидари

Масонску школу Француске револуције прошли су и многи оснивачи САД-а. Један од

њих је - Бенџамин Франклин. У Паризу, заједно са Волтером, Дидроом и Русоом, он је
био члан ложе „Девет сестара“.
Управо на заседању једне од масонских ложа прихватио је предлог да постане први
председник САД-а. У то време, он је већ добио својеврсни поклон од француског
маркиза Де Лафајета – масонску прегачу. На њој је - црно-бело квадратно поље -
темпларски симбол.
Месијанско предодређење нове државе, (каквим су га видели и оцеви оснивачи), јасно
се чита у изјави Џорџа Вашингтона: „Сједињене Државе – то је нови Јерусалим,
одређен Провиђењем у виду територије, на којој човек мора да достигне свој потпуни
развој, одакле наука, слобода и срећа морају да се шире светом“.
Апокалиптички лик Новог Јерусалима, природно, говори о САД као о круни и
довршетку људске историје.
Америчке колоније, које су тежиле одвајању од британске круне, добијале су из Европе
подршку неких тајанствених сила. Енциклопедија Менли Хола тако описује њихово
учешће у раду Комитета за обликовање колонијалне заставе.
„Мало шта се зна о једном старом џентлмену, изузев оних који су му се понекад
обраћали са „Професоре“... Вашингтон и Френклин познавали су Професора и позвали
су га на рад у Комитету. Током седнице, сви Професорови предлози прихватани су са
поштовањем. Он је предложио пројекат, чија је симболика најбоље одговарала идеји
нове заставе... После епизоде са заставом, Професор је нестао и више нико није чуо
ништа о њему.
Нису ли Вашингтон и Френклин у Професору препознали емисара из школе Мистерија,
која је дуго контролисала политичку судбину наше планете?“
Управо су САД почеле да поткопавају Британску империју. Нову, америчку нацију,
почели су крпити од остатака различитих етноса. Зар то не личи на модел Светске
републике, о којој је, како се тврди, маштао Жак Де Моле?
Шта је онда представљало подизање државе са таквим „месијанским“ циљем? Можда
глобални експеримент „ћутљивих структура“, како пише о томе сама масонска
енциклопедија!?
Постепено у САД је премештен и центар друштава која нас интересују. У један од
масонских храмова Америке, (у граду Чарлтону), брижно је пренета сачувана
темпларска реликвија – бафуметова глава.
На печатима многобројних америчких ложа, витешка симболика није случајно
присутна.
До почетка Првог светског рата у САД је било концентрисано више масона виших
темпларских степена него у свим осталим земљама узетим заједно. Они су изабрани и
сада уједињени у ред, који се зове, погодите како? Одговор даје Хендерсонов званични
масонски подсетник: име им је Храмовници или крсташи!
Степен вендети даје слободним зидарима право да ступају у ложе других земаља. Зато
је утицај Американаца, на делатност њихове сабраће по читавом свету, колосалан.
Њихову руку могуће је пратити практично иза свих глобалних догађаја последњег
столећа.
Девиза дотичног друштва је - на латинском: „Robur et furor” – „Снага и јарост“.
Симболи су, такође, потпуно темпларски - мач и орао.

14
 Ратови и револуције

Обратимо пажњу на једну закономерност. Сви глобални сукоби - ма ко у њима

учествовао - земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура
- доводили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и
рушиле се, а САД су јачале.
Зауставимо се на историји Првог светског рата, који је почео догађајима на Балкану.
Борба за утицај у том региону води се већ од давнина. Русија је подржавала
Православну Србију, Аустроугарска и Немачка - римокатоличке Хрвате, Турска се
ослањала на босанске муслимане.
Том балансу интереса било је супротстављено нешто друго. Преда мном су београдске
новине, са датумом из 1870. године. Оне су опремљене масонском симболиком. Истиче
се, на први поглед, праведна идеја уједињења словенских земаља... Идеја, која гарантује
сукоб империја.
На порекло сличних планова тих година је подсетио британски премијер Дизраели:
„Владе нашега века имају посла, не једна са другом... већ и са тајним друштвима, која
су и дан-данас у стању да анулирају сваки договор. Оне свуда имају своје агенте и без
колебања прибегавају убиствима“.
28. јун 1914. година. Сарајево. Народ поздравља надвојводу Франца Фердинанда.
Али, шта се то догађа? Полицијски кордон као да специјално прекида масу. На
брисаном простору се појављује човек. У његовој руци је - пиштољ. Пуцњи у теме су -
смртоносни.
... Европски престоли се још увек чине неуздрманим. Крунисане особе ни не сумњају да
је злослутни сценарио написао још 1871. године извесни Алберт Пајк. Тај „црни папа“
светског франкомасонства писао је: „Ради потпуног тријумфа масонства, потребна су
три светска рата; у трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо
испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност
безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина, разочарана у
хришћанство... добиће од нас истински сјај учења Луциферовог...“
За сада - грми Први светски рат. Бат чизама, које марширају, не загушује процес
убицама надвојводе - Чабриновићу и Принципу. Они признају да су чланови тајне
организације „Црна рука“. Њен циљ је - формирање југословенске државе. Мотиви
убиства аустријског наследника су, чини се, јасни.
Међутим, да ли је независност Словена била реални циљ?
Година 1914. Октобар. Сарајево. Са стенограма судског процеса.
„Председник: Масонерија ратује да би свргла тронове?
Чабриновић: Мени су говорили да су масони осудили надвојводу на смрт.
Председник: Да можда мало не грешиш? Где је то био осуђен?“
Одговор је дала историја.
Година 1927. Генерал Лудендорф, бивши начелник немачког Генералштаба, сећа се: „У
периоду између 1910-1913., ја сам, будући правоверни масон... извршио откриће које ме
је дубоко потресло. Мени је пошло за руком да откријем план о убиству
надвојводином, као повод за отпочињање светског рата, чији је коначан резултат
требало да буде свргавање тронова и олтара. О том открићу нисам ћутао и обратио сам
се одговарајућој инстанци.
Одговор, који сам добио, гласио је: да све што сам изложио, тиче се једино масонских
ложа, којима се, по тој ствари, и имам обратити“.
Интелектуалистична иронија поводом масонске завере родила се пре Лудендорфа и
доживела је до наших дана. Историја нас учи да нас ничем није научила... [11]

15
Међутим, вратимо се догађајима с почетка века. Непопуларан сред либералне
интелигенције, уверени римокатолик, Франц Фердинанд, је уверавао свог начелника
генералштаба: „Рат са Русијом треба избегавати, зато што нас Француска подстрекава
на то, а посебно француски масони... који теже да изазову револуцију, како би свргли
монархе са њихових тронова“.
Суд над члановима „Црне руке“ је показао: фанатични национализам, како је то, не
једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе. Онај који је дигао руку
Гаврила Принципа, мајор Танкосић, имао је, на пример, сасвим специфичне везе у
Француској.
Оне су водиле у Париз, у улицу Коде број 16. У тој сали са шаховским пољем и сада се
налази храм масонске ложе Велики оријент.
Она је позната као атеистичка и необично политизована. Управо је Велики оријент
имао у виду Франц Фердинанд, када је говорио о хушкању француских масона. Они су,
са своје стране, хушкали ура патриоте са друге линије фронта.

Русија уочи буре

Завиримо у документе руских масонских ложа. Патент на сопствено оснивање добијали

су управо од Великог оријента.
У извештају Руског департмана полиције од 10. фебруара 1895. године примећује се:
„Сада је борбени апарат масонерије усавршен и форме будућег притиска су се
искристализовале. Као најмоћније оружје масонерије већ служи економски фактор –
капитализам... Распаљивање несвесне мржње у народној маси против свих и свакога -
такав је дуги и главни предстојећи корак, који сада масони предузимају у Русији. Тај
мутни глас намерава да потопи цара, не само као Самодршца, већ и као Помазаника
Божјег, а самим тим да испрља прљавштином и последњу природну залиху народне
душе - Православног Бога...“
Најистакнутији од иницираних касније су саставили привремену владу.
Карактеристично је да су идеји рата до победног краја ови „патриоти“ остајали верни
до краја.
Један од оних, који их је бодрио у томе, био је Зиновје Пјешков. Официр француске
армије. Он је - посинак Максима Горкога. Он је, такође, рођени брат Јакова М.
Свердлова. Он је - масон високе иницијације.
Међутим, касније су многи од чланова Привремене владе били разочарани: у
емиграцији, инострана браћа су на њих гледала као на суве гране које је време одсећи.
Штавише, неки од руских масона, невисоког степена посвећења, били су запањени
истинском духовном позадином делатности иностраних ложа.
Познато је, на пример, писмо руског масона Н. П. Вокара написано 1924. године: „23.
јануара у храму на rue Puteau дошло је до заседања посвећеног „прослављању Сатане“.
У ствари, то је био час сатански акатист, час сатанска проповед сатаниста... (сваки
пасус завршавао се напевним риторнелом: „O, Satan, Frere des Hommes“ - „О, Сатано,
брате људи!“...)
У завршној речи Заслужни мајстор ложе захвалио је брату Хумарију за „занимљиво и
свеобухватно“ саопштење и... подвукао присутнима, и поново посвећеној браћи,
„истинско масонски“ карактер прочитаног „извештаја“.“
„Поново посвећена“ браћа, сагласно ритуалу, донели су на то заседање прстенове са
ликом Адамове мртве главе. Какав симбол! Не означава ли он јавно одбијање
непреображеног човека, одевеног у масонску прегачу, да следи Исуса на путу
преображења...

16
 Кроулијевци и Хитлер

Сасвим занимљива анализа скривеног херметичког рада тајних друштава уочи Првог
светског рата садржана је у архивском документу „Масонерија и шпијунажа“.
Сачинио га је један од руководилаца Генералштаба Аустроугарске, Август Урбански.
Аутор је чак текст пропратио сопственим цртежима. Они су не мање занимљиви него
сам извештај.
Аустријски генерал са поштовањем стоји пред масонским мајстором. На зиду је - нова
карта Европе. Њена будућност - без империја - планира се у ложи.
Затим је представљен моменат атентата на генерала Лудендорфа. Не случајно.
Подсетимо се, да је управо он први обнародовао планове слободних зидара да убију
Франца Фердинанда...
Осмотримо сада копије извесних других архивских папира, који су нам доступни.
Документ о делатности масона после рушења Аустроугарске. Реч је, делимично, о
хушкању једних на друге: Срба и Хрвата.
Хартије Великог оријента Италије о антипапском, антиватиканском покрету.
Завештање Жака Де Молеа, као што видимо, доследно се испуњава.
Документ датиран 17. априла 1917. године. Ред Источних темплара, највиши 33-ћи
степен иницијације. Разматра се питање о подели европских империја, које сметају
саздавању светске републике.
Брат Маркион, велики мајстор реда Источних темплара Француске (наш разговор са
њим је забележила телевизијска камера): „Ред Источних темплара су основали
следбеници грофа Каљостра у Египатском масонству. Најистакнутији од њих је
Алистер Кроули. То друштво је увек имало директне везе са револуционарима. Од
Гарибалдија до Троцког и Црвених бригада“.
Сачувана је фотографија - Кроулија у ритуалној одећи Источних темплара. Његово
мистично име у реду је карактеристично – Бафомет.
Директно ослањање на Кроулија садржано је у манифесту италијанских масона о
мистичном смислу Првог светског рата.
А ево и њених политичких резултата. Година 1919. Версајска конференција. Империје
су срушене. Шта даље? Дошао је час да се оствари давна идеја - формирање светске
владе. Покушано је да се та улога додели Лиги народа.
Архиви сведоче: масонске ложе са одушевљењем подржавају тај почетак.
Међутим, светска закулиса се преварила. Немачка, иако је престала да буде
монархијом, брзо је прикупила снагу. Није срушена ни Русија. Она се претворила у
комунистичку квазиимперију.
Да би се нахушкали једно на друго, та два колоса, потребни су нови напори. И опет су
на хоризонту промакле сенке јахача јереси. На пример, Источни темплари су
преузимали веома активна дејства на свест Хитлера и Мусолинија.
Упоредите цитате. С почетка из Кроулија: „Нема Бога осим човека. Он има право да
живи по својим законима. Живети како хоће и где хоће...“
А ево из Хитлера: „Плоче са Синајске горе више нису дејствене. Наступа нова епоха
магијског тумачења света... Истине не постоје - ни у моралном, ни у научном смислу.“
Један од оних, који је озбиљно утицао на формирање протофашистичке идеологије, био
је цистеријански монах Либенфелс. Он је постао оснивач реда Новог храма. И име реда,
и белоснежни плаштови његових адепата са црвеним крстовима на грудима, јасно
сугеришу темпларско претходништво.
Ред Новог храма је улазио у Немачки ред. О томе сведочи архивски документ датиран у
пролеће 1921. године.

17
Касније ће на чело Германског реда доћи Хитлер. И на најодговорнијим својим
наступима, он ће чинити мистични гест - руке крстолико скрштати на груди. Гест
великог мајстора, преузет из арсенала храмовника и разумљив једино посвећенима.
Још једно сведочанство о претходништву темпларских традиција даје филозоф Ернст
Јингер 1943. године: „СС се претвара у касту нове господе тевтонских витезова или
темплара“.
Сам Хитлер је снагу древних легенди и симбола разумевао изванредно: „Послушна је
једино гомила наздражена мојим фантазијама.“
Уосталом, портрети Жака Де Молеа, брижно повијени у папире, пронађени су у
трофејним архивима СС-а.
- Идеја свеевропске владе поново је оживела шест векова после ваше смрти, мајсторе.
- Смрти? Посвећеници не умиру. Они се претварају у вечне симболе. И сједињују
прошлост с будућношћу. Сједињују их онако како је угодно Демијургу.
- Демијургу?
- Да, оној суштини, која склапа све из хаоса помамљених идеја...

После Другог светског рата

Одгрмео је Други светски рат. Уместо Лиге нација створене су Уједињене нације. Али
ни њене закулисне манипулације, ни америчка атомска бомба, нису оправдали наде у
глобалну хегемонију.
Тих година председник САД био је Хари Труман. У мом поседу налази се његов чудни
портрет - председник је у масонској прегачи и фесићу. Ритуални фесови америчких
храмовника подсећају на оријентално порекло темпларске мудрости.
Цитат из масонског органа „Empire State Mason“. Набрајају се Труманове заслуге:
„Вољени мајстор, брат Труман, постао је 33-ћи председник САД и 13-ти члан братства
на том положају. Затим су следиле бурне године завршене Другим светским ратом,
укључујући атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија... године закључења
Северноатлантског уговора, Корејског рата и, такође, и хладног рата...“
Последњих деценија, напори „ћутљивих структура“ усредсређени су на оснивање
нових организација. У јуну 1991. године, у немачком граду Санду на заседању
Билдербершког клуба, Давид Рокфелер је изјавио: „Свет је данас савршенији и боље
припремљен за стварање јединствене светске владе... Наднационална власт
интелектуалне елите и светских банкара важнија је од права народа на
самоопредељење, које смо следили током векова“.
„Које смо следили током векова“.
Ко то „ми“?
Владајући национализам је срушио много тога. Сматра се да је свет постао једнополан.
Да је сва власт сконцентрисана у САД. Тако се дошло до времена председниковања
Клинтона, који, такође, према темпларском наслеђу, има директан однос.
У разговору са мном, Велики мајстор ложе Русије, која припада Шкотском обреду,
потврдио ми је: у младим својим годинама, будући председник је био инициран у
парамасонску организацију „Ред Молеа“.
Симбол последњих времена сигурно ће постати оно што се планира изградити у
Јерусалиму, напоредо са Зидом плача. Из речи Великог мајстора, јасно је: да ће тамо
ускоро градити умањену копију Соломоновог храма.
Очито, темпларски следбеници желе да тим актом ставе тачку на многовековне
тајнописе светске историје. Каква ту тајна постоји? И зашто су се идеји обнављања
храма враћали толики људи? Први од њих био је Јулијан Отпадник, а затим - већина

18
масона темпларских степена иницијације: Наполеон, лорд Балфур, Френклин Рузвелт,
Хари Труман, Винстон Черчил...
Срушивши многобројне тронове, све могуће снаге улажу да на њиховим рушевинама
сазидају нови. На њега ће свакако морати да седне неки Меровинг! Ко ће бити тај
лажни потомак Исуса Христа, који претендује на апсолутну пуноту земаљске власти?!
Не открива ли се пред нама пројекат приспећа антихристовог, или један од пројеката?

Пуч старих богова I

Пре пола века у Нирнбергу је одржано суђење. На политичком плану судило се
фашизму, а на природном и етичком - антихуманости и човекомрзилаштву.
Међутим, судије хуманисти из демократских земаља запада и комунистичког СССР-а -
постарали су се да ћуте о оном главном. O најважнијем разлогу догођене катастрофе. О
устанку неопаганства.
Овај пуч старозаветних богова могао је бити управљен само против хришћанства. Tакав
је глобални судар у последње 2000 година. И потајни набој још увек не попушта.

Нирнбершки процес

Нирнберг. 8. август 1946. године.

„Тужилац: Ви сте бивши штандартенфирер СС-а, Волфрам Зиверс, руководилац
„Аненербеа“?
Оптужени: Да.“
Претрес је посвећен експериментима СС-а над затвореницима концентрационих
логора. Зиверс пориче своју умешаност. Он говори о Шамбали, Агарти, користи
окултне термине. У сали се чују гласови недоумице. Напокон, бивши пуковник почиње
да прича о једном од оснивача Аненербеа, доктору Хилшеру. Испитивање нагло
прекидају...
Завиримо у списак јерарха СС-а. Зиверс има право да носи бодеж и сребрни прстен са
лобањом (Адамова глава опет и опет). То говори о веома високом степену иницијације.
Међутим, у списку главешина штандартенфирер стоји на скромном 1082. месту.
Чудно: Нирнбершки трибунал осудио је њега, обичног пуковника, на смртну казну
напоредо са елитним представницима рајха. Можда његов чин није одређивао његов
прави положај. И шта значи та чудна реч „Аненербе“?
Француски истраживачи, Жак Бержије и Луј Пауелс, у књизи „Јутро магичара“,
подсећају на још једну необичну подробност. Пред смртну казну, Волфрам Зиверс је
извршио некакав тајанствен ритуал. Стражари ништа нису могли да схвате у чудним
покретима тела и неразумљивим речима СС-овца.
Они су личили на заклетве. Али коме су обраћени ти гестови и звуци?
У необичним радњама је учествовао и загонетни Хилшер. Парадокс: он је у собу
осуђеника пуштен као посетилац. А сам је, иако један од оснивача „Аненербеа“ -
избегао смртну казну.
Године 1989. у Њујорку је објављена књига „Месијанско наслеђе“. Њени аутори
цитирају једног од савезничких тужилаца. По његовим речима, из докумената
Нирнбершког процеса свесно су изузета сведочанства о ритуелним и окултним
аспектима Трећег рајха.
Писац близак масонским круговима, Тревор Равенскрофт, у књизи „Копље судбине“
директно је писао о заједничким духовним источницима нацизма и неких савремених,
необично утицајних, тајних структура. „Они који су знали, чували су тајну ћутањем.

19
Лидери тајних друштава, повезаних са осмишљавањем светске политике, схватали су:
ништа неће добити од разобличења сатанске природе нацистичке партије“.
Па добро, пробајмо да завиримо иза преварљиве завесе баналне историографије.
Покушајмо да проникнемо у сферу чије постојање рационалистички ум савремених
научника игнорише. Можда ћемо управо тако добити одговоре на извесна питања
актуелна и данас.
На који начин је Хитлер умео да зачара милионе својих суграђана?
Како је са Запада на Исток била уперена чудовишна моћ Вермахта?
Ко је победио у светском рату?

Свастика у самостану

Информација из међународне асоцијације „Politica hermetica“.

... У аустријском градићу Ламбах постојао је бенедиктински манастир. Његов

настојатељ био је извесни Теодор Хаген. Средином XIX века он је предузео дуго
путовање на Блиски Исток и Кавказ. Циљ је био потрага за езотеричним знањима, која
су коришћена при формирању самог реда, али су се постепено изгубила.
Хаген је са собом донео огромну количину неких древних манускрипата. Садржај тих
свитака остао је загонетка чак и за манастирску братију. Познато је само да је
настојатељ дао наредбу локалним мајсторима да се у опатији сачине нови барељефи.
Њихова основа постала је свастика - древни пагански симбол кружног тока света.
Првоначелни смисао тог симбола западни Европљани су изгубили. У њиховој свести
свастика са њеним необичним потенцијалом мистичне енергије умањена је до размера
усахлог паука, згњеченог на неком камену у преисторијска времена.
Међутим, ускоро веома брзо та ће уснула реалност бити пробуђена...
Занимљива подударност: управо од времена појаве свастике на зидовима ламбашког
манастира, у његовом црквеном хору певао је један мршави дечко. Име му је било
Адолф Шиклгрубер...
После смрти Теодора Хагена, 1898. године, у опатију је примљен цистеријански монах
Јорг Ланс фон Либенфелз. Због нечега, браћа су му загонетне манускрипе Истока
предала без и најмање двоумице. Очевици су се сећали да је Либенфелз неколико
месеци провео у манастирској библиотеци само ретко излазећи да прими оскудни
оброк. При том, цистеријанац, следбеник светог Бернара, ни са ким није разговарао. Он
је изгледао крајње узрујано, као човек који се налази у власти запањујућег открића.
Материјали које је Либенфелз проучио, омогућили су му да оснује тајно духовничко
друштво. Оно је добило назив Ред новог храма. Чудно! Римокатолички монах се
зажелео новог храма. Али, ако не хришћанског, каквог онда?
Либенфелз ће написати да је управо он довео Хитлера на власт. Али, то ће бити
касније. А сада, на размеђи векова, Ред новог храма постао је један од центара мало
познатог код нас окултног правца. Он се називао „вијенај“. У преводу са старонемачког
– „посвећење“. То схватање у езотеричним круговима тумачи се као мистично
достигнуће онога што је за профане објект слепе вере.

Германска утопија

Том правцу је припадао и ред Гвида фон Листа. Он је био основан у Бечу 1908. године.
Несумњиво, Лист је био човек захваћен демонским прелестима. Мада је сам себе
сматрао историчарем који чита прошлост из фолклора и пејсажа. Каткад су га они
доводили у транс. И тада је Лист јасно „видео“ догађаје из прошлих векова. Он је

20
убеђено показивао места на којима се налазе гробнице тевтонске богиње Исе и злог
духа Агира.
Још као дечко, Лист је посетио катакомбе под црквом светог Стефана у Бечу. Тама и
ниски сводови као да су га припремили за демонског адепта. Неочекивано за себе, он је
клекао пред подземним паганским жртвеником и заклео се да ће изградити храм
древногерманског бога Вотана.
Тако је у души тог чудног човека настао главни конфликт епохе: између Хришћанства
и паганства.
У Немачкој је тле било припремљено Вагнеровим операма и романима тада
популарних писаца који су уздизали славну паганску прошлост отаџбине. И што су јаче
звучала имена заборављених богова, што су их глумци чешће призивали у своја тела,
тим су јачу снагу они задобијали над умовима.
Јер постоји све што је именовано.
Касније су се управо Листу откриле Вотанове рунске заклетве у древним исландским
изворима. Један од Вотанових захтева гласио је овако: „Закључавши себе у свет,
постаћеш творац универзума“...
У својим зрелим годинама Лист је себи озбиљно доделио улогу демијурга. Средствима
окултне интерпретације он је покушао да поново изгради прошлост по законима
савремене му лангерманске идеологије.
Тај чудни човек је тврдио да су Вотанови жреци у древности чинили прву
аристократију германских племена на челу са краљевима-свештеницима. Прогони које
су Хришћани предузели према њима, приморали су их да стварају тајна друштва. У
њиховим недрима се очувала сакрална аријевска свест.
Да би је обновио, у Листовом окружењу био је формиран унутрашњи круг -
Armanenorden. Лист га је сматрао претходником читавог ланца организација које су
вековима предавале једна другој штафету тајни од краљева-свештеника. У њих је
убрајао темпларе, розенкројцере, судове Вема и друге мистичне структуре.
У делу „Мистеријални језик Индогермана“ Лист је писао о немачкој традицији као
искључивом носиоцу духовности и мудрости предака који су насељавали древни
континент Арктогеј. У књизи је одштампана карта те легендарне земље са престоницом
Тулом.
У Бечу се са Листом сретао млади Хитлер. Занимљиво је и то да је једна од
активисткиња била Матилда Лудендорф, супруга начелника немачког Генералштаба у
годинама Првог светског рата. Међу сачуваним документима Арманенорден-a постоји
и веома значајна резолуција о ширењу идеја „виенај“ у немачком генералштабу.
... Већ и сами листови и потписи говоре посвећеницима много: у њих је уплетена
петокрака алхемијска звездица. Она сугерише на следбеништво Арманенорден-a у
односу на традиције једног загонетног покрета, Розенкројцера, који су постали пралик
многих тајних друштава Европе.
О пореклу реда одувек су колале разне гласине. Неки истраживачи ослањају се при том
на кабалистичку књигу „Зохар“, која ружу назива симболом Јеврејства. Сходно томе,
ружу на крсту можемо сматрати симболом владања Јудејаца над Хришћанством. [1]
Крајем XIX века Гвидо фон Лист је подигао револуцију у наследству Розенкројцера.
Уместо опште-хуманистичких, дошли су на своје нордијске идеје. Тако су на стабљику
миришљавог цвета накалемљени листови храста - једног од симбола древних Германа.
Да ли је при том ружа престала да буде ружа? О томе је - већ речено. Али приметићемо
- у корпус протофашистичких идеја, излила се нежно-ружичаста боја. У то време нико
још не очекује појаву смеђе-загасите боје нацистичких кошуља.

21
 Ружин наопаки крст

Године 1622. Парижани су прочитали на зидовима многих кућа позив:

„Ми, делегати главног колегијума Браће руже и крста, видљиво и невидљиво
пребивамо у овом свету милошћу Свевишњега, којему се обраћа срце Праведника, да
бисмо избавили људе од пута који води у пропаст“.
Према друштву, које је тврдило да његови адепти имају моћ бесмртности и контроле
над природом, од самог почетка људи су се односили различито.
Један савременик пише: „Чувено друштво Розенкројцера изјављује да су се по читавој
васељени раширили пророчански безумници. Фактички је појава тог привиђења...
родила наду у свеопшти преображај и изазвала појаве, колико смешне и апсурдне,
толико и невероватне. Авет на тај начин влада...“
Ко је пустио ову авет - до данас остаје загонетка. Могуће да је манифест само забава
доконог ума. Међутим, ми знамо: идеја, (ма ко је њен творац), се материјализовала.
Друштва Розенкројцера су основана.
Она су касније одиграла немалу улогу у историји. И са собом су пројавили откуцаје
одсудних часова. Из њега проистиче питање: да ли је могуће именовати корен свих
тајних друштава, који воде порекло од Розенкројцера!? (У крајњем случају, у нашем
људском свету)...
Једна од омиљених дисциплина Розенкројцера била је алхемија. Управо је алхемијски
призвук имала прва девиза Реда Igne natura renovatur integra - Огњем се природа
обнавља. (Истовремено - то је хулитељска игра словима и натписима на крсту
Спаситеља – INRI - Исус Назарећанин Цар Јудејски).
У почетку, у розенкројцерској традицији, реч је била не само о трансмутацији метала у
злато, колико о духовном преображају. „Створити човека новог кова“ – та нам је девиза
бар позната. И дошла је она у политички лексикон управо из недара розенкројцерских
лабораторија.
Посебно замршена терминологија алхемичара показала се идеалном за скривање нових,
за та времена, подбуњивачких идеолошких и политичких циљева. Тајни циљеви су се
испољавали и у тајнописима. Преко њих, као кроз магијске филтре, посвећеници су
могли да разликују оне скривене мисли, које су им се указивале јединим.
Како се то догодило, пише у књизи савременог масонског истраживача Робера
Амбелена. Ако мало упростимо ствари, суштина је следећа. Сам начин добијања
племенитог злата из обичног олова је - шифровано поимање једнакости.
Револуционарни циљ Розенкројцера је било уклањање сталешких препрека на путу
сваког талентованог пролетера. Исто тако, у терминима астрологије, која је ослобађала
посвећеног од предодређене судбине, шифровала се реч „слобода“. А магијско
обраћање за помоћ нечовечанским бићима означавало је још једно политичко-магично
схватање – „братство“. „О, Сатано! О, брате људи!“, говорило се у једној од
црномагијских молитава.
Дакле: слобода-једнакост-братство. Какво искушење! Чини се да су те саблажњиве
речи дошле из розенкројцерских, а касније - из масонских друштава.
Слобода-једнакост-братство... Авај, показује се да нема тако лепе идеје, или пароле,
због које није проливено море крви!
А оно најважније – слобода од Кога, чија једнакост и каква братства су остварени?

Немачка се буди

22
Почетак XX века. Кћер русификованог Немца, Јелена Блавацка, већ је у свести
Европејаца оживела идеју будућег месије. Алфред Розенберг, један од будућих
идеолога рајха, још увек је живео у Русији и читао „Протоколе сионских мудраца“.
Свемоћи рационалне науке људи су се клањали као божанству. Међутим, на мрвицама,
прикупљеним по Истоку и Западу, неко је већ обнављао древне култове.
Самоуверени материјалисти ни слутили нису о нечему сличном. А ако су и знали,
њиховој иронији није било краја. Зар мало тога измишља та гомила оригиналних умова,
који су шенули памећу предајући се мистици? Шта они тамо вичу са периферије
материјалног света? Где је његов духовни центар?!
Међутим, у тишини професорских кабинета, те личности су настављале упорно да раде.
Рађао се нов интелектуални правац – традиционализам. Тражење духовне првотне
традиције човечанства, одводило их је у иреалну древност. Њу су сматрали
„пребиблијским временима“.
Вођени лукавим водичем, ти чудни професори су ослушкивали ћутање векова. Они су
медитирали над рунама уклесаним у камену. Они су покушавали да улове заклињања
древних жречева.
Још мало - и једва ухвативи шапат ће до тих ушију донети жељене речи и звуке. И они
ће ојачати у жеђи десетина и хиљада следбеника. А затим ће наћи резонансу у
подсвести милиона уредних Европејаца и у њу позвати прогнане демоне паганског
света.
Више од тога, та заклињања добијају свог купца навелико. Да не можда оног истог, о
којем је у децембру 1909. године, у новинама „Wiener Freie Presse“ писао финансијски
диктатор Немачке Валтер Ратенау: „Само 300 људи, од којих сваки познаје остале,
владају судбином Европе... Ти Јевреји имају у својим рукама средства да докрајче сваку
државну форму коју сматрају неразумном“.
Међутим, у лабораторијама социјалне алхемије, као хомункули у реторти, већ су се
испиљивали вођи. Још мало - и оптимална варијанта ће бити пронађена. Тада ће
изгубљене нуле на улицама добити јединицу. Она ће устати пред нама. Она ће свим
губитницима тужног света профитерства, којима је досадила римокатоличка и
протестантска „истина“ - придати гигантски значај.

Нови темплари

Почетком 1910-тих година у Немачкој се појавио извесни барон Зеботендорф. Ускоро

је инициран у Germanenorden – a (Германски ред). У ту суперложу су улазили и
друштво Гвида фон Листа и Ред новог храма, и друге сличне им структуре.
Germanenorden био је основан 1912. године. О његовом карактеру говори већ и опис
пријема неофита. Ево како су посвећивали пролазнике на расном тесту „пластометру“,
који је служио ради мерења лобање:
„Церемонија је започињала нежним звуцима фисхармонике, браћа су певала „Хор
поклоника“ из Вагнеровог „Танхојзера“. Ритуал је почињао у сутон, када су браћа
правила гест који симболизује свастику – Мајстор им је одговарао. Затим је Мајстор
Церемоније уводио у салу неофите, одевене у мантију путника-поклоника са повезаним
очима. Овде им је Мајстор приповедао о Реду. Певач је палио свештени пламен у
Пехару, са послушника су скидали мантије и повезе. Мајстор се приближавао неофиту
и чинио магијске радње копљем Вотана, витезови су над њим укрштали своје мачеве.
Орили су се питања и одговори, праћени музиком из „Лоенгрина“, затим су
послушници давали заклетву верности. Посвећеника су окруживали „шумски елфи“, и
као нову браћу водили су их према „пехару Граала“, где је горео освештан пламен
песника“.

23
У Минхену је Зеботендорф основао још једну филијалу Germanenorden-a – друштво
Туле. Његовим симболом постао је бодеж на фону храстовог лишћа. Касније ће сваке
године 9. новембра (на дан „Кристалне ноћи“) баш такви бодежи, са натписом „Моја
част је – верност“, бити уручивани посвећеницима СС- а.
Радећи у архивама, аутор ових редова је открио уникални документ. То је списак
структура које су улазиле у Germanenorden, датиран 1921. годином. Осим друштава које
смо већ именовали, у својству филијале Туле овде фигурира и Национал-
социјалистичка радничка партија Немачке. У општем прегледу, она стоји на скромном
34-том месту.
Дакле, тајно друштво, које су формирали „посвећеници“, организовало је партију, о
којој ће ускоро сазнати читав свет. „Vulgus vult decipi“ – „Светина жели да буде
обманута!“
Сиве еминенције су сматрале да им је час да о себи изјаве: „Ergo decipiatur“ –
„Обмањујмо, дакле!“
Идеје, неговане у уском кругу, почеле су се примати у свести широких маса.
Социјални састав нове партије је за то оптималан. На челу јој стоји бравар Антон
Дрекслер. Ту је још спортски новинар Харер, каплар Адолф Хитлер је ступио у НДСАП
под бројем седам (срећни број - знак судбине – сматрао је он...)
Напоредо са списком Germanenorden-а - постоји низ хартија, које се тичу судбине
барона Зеботендорфа. У ствари, он се родио у породици машинисте из Дрездена.
Његово име је Рудолф Глауер. Бавећи се трговином, почетком века је доспео у Турску.
Затим га је, из неких разлога, усинио брачни пар фон Зеботендорф. Ускоро после тог
чудног преврата судбине новопечени барон се и вратио у Немачку. А затим - као да је
снабдевен некаквим поверљивим писмима, постао је један од руководилаца најкрупније
мистичне структуре.
Уосталом, документи, које смо пронашли, објашњавају његов необично високи узлет
по лествици посвећења. Текстови писама, засићени рунским знаковима, древним
мистичним симболима, одају код аутора посебно познавање окултних наука. Постоји
чак траг очигледног враџбинског покушаја да се утиче на свест човека, преко његовог
портрета. На портрету извесног господина, тачније, на његовом челу, уредно су
уцртане три руне. Управо такве исте видимо на корици устава Germanenorden-а. Тежња
да привуче новог, очито утицајног адепта је - директна.
У основи те тежње је – мистична формула: „Што је горе, то је и доле“. Другим речима,
магички дејствујући на последицу, могуће је утицати и на узроке.
Али како се тим толико специфичним знањима приближио син скромног машинисте?
Дајемо реч брату Маркиону, члану „Круга Тебе“, координационог савета тајних
друштава Француске: „Зеботендорф је био посвећен од стране свог очуха у Турској у
једно окултно друштво. Оно је имало револуционарно усмерење и било је блиско секти
„ден ме“, што значи „вампири“.
Запамтимо те чињенице. Још ће нам затребати.

Граал и есесовци

Прошле су године. Већ је горео Рајхстаг. Затим је Хитлер стиснуо руку председнику
Хинденбургу, који га је довео на власт. Затим је заузео кабинет рајхсканцеларије.
Све је то – јавна историја. Али, постојала је и тајна. Говори члан међународне
асоцијације „Politica hermеtica“ Александар Дугин:
„Године 1933, у Минхену је трајала историјска изложба под називом „Ahnenerbe“, што
значи „наслеђе предака“. Њен организатор је био професор Херман Вирт. Међу
експонатима су били најстарија рунска и проторунска писма. Старост неких од њих

24
Вирт је проценио на 12 хиљада година. Њих су сакупили у Палестини, пећинама
Лабрадора, у Алпима – по читавоме свету.
Године 1928. Вирт је објавио књигу „Порекло човечанства“. Он је доказивао да у
његовом зачетку стоје две проторасе. Нордијска, духовна раса Севера, и гондванска,
захваћена ниским инстинктима, раса Југа. Вирт је тврдио: потомци тих древних раса су
расејани међу различите савремене народе.“
Пажњу на изложбу је обратило руководство које је чинило језгро СС- а. До тог
времена, та организација, изграђена на малим одбрамбеним одредима партије, прерасла
је своју улогу заштитнице вођа. Овде они већ покушавају да преузму на себе функцију
заштите нордијске расе на генетском, духовном и мистичном плану.
Ради тога су захтевали посебна знања. Тражили су их у прошлости. Радо су се сећали,
између осталог, легенде о власти коју над светом даје пехар Грала. У СС- у су се према
њој односили не само као према лепој легенди. Чак је и Хитлер допуштао могућност да
је Грал – камен са рунским натписима. Ти натписи чувају, за разлику од каснијих
типова писма, неискварену мудрост прошлости. Заборављена знања нељудског
порекла. Она иста која су маштали да постигну људи у црној униформи.
Како су хтели да се окористе тим, оностраним силама? Међутим, користили су се
знањима - а силама су ропски служили!
Касније су есесовци предузели активну потрагу за пехаром Грала. Она их је одвела у
замкове катара на Пиринејима. Експедицијом је руководио Ото Ран, аутор
антиримокатоличке књиге „Крсташки поход против Граала“ - о борби папског Рима
против покрета катара.
Једно време су чак почеле колати гласине да је експедиција завршена успехом.
Међутим, оне нису потврђене, јер је штурмбанфирер СС- а Ото Ран 1938. године
загонетно нестао...

Наслеђе предака

Виртову изложбу посетио је сам Химлер. Он је био запањен „очигледношћу“ закључака

о преимућству нордијске расе. Ти докази су се заснивали, делимично, на анализи
„Хронике Ура Линди“. Та књига, нађена у XVIII веку, приповеда о историји
германских племена. Неки су је сматрали прерадом непознатог оригинала. Вирт је
сматрао да је написана на древно-холандском, што значи да је она превод неизмерно
старијег рукописа.
О, споменици прошлости! Истински или погрешни, неретко постају мине успореног
дејства. А сама историја – минско поље.
Рајхсфирер је предожио Вирту сарадњу. Тако је основана организација „Аненербе“.
Њен циљ је био изучавање историје предака у најширем смислу те речи.
Почетком тридесетих година СС је већ прерасла у структуру, формирану по принципу
средњевековних редова. То је била антихришћанска организација. Празници су у њој
означавани по рунском зодијачком кругу. Главним празником су сматрали дан летње
равнодневице. Основни ритуал је био - поклоњење ватри. Сачувала су се веома речита
наређења. На пример, да се чланство СС-а подели на оне који могу да докажу своје
аријевско порекло од 1650. године, и на остале. Потпис: „Химлер“.
А ево фотографије Химлера, датиране са другим јулом 1936. године. На дан
хиљадугодишњице смрти Хенриха Првог, рајхсфирер полаже цвеће на гроб пруског
краља. Он је себе сматрао инкарнацијом свог древног имењака. [2]
Да, био је то човек својеврсних мистичних погледа на свет. Уосталом, као и Хитлер,
који је себе сматрао инкарнацијом императора Фридриха Другог. Теорија о сеоби душа,
коју су у европску свест унели Јелена Блавацка и Рудолф Штајнер, била је веома блиска

25
вођама Рајха. Очито, управо на њима се и заснивала антихришћанска идеја бесмртности
(у смислу реинкарнације) аријеваца, толико популарна у фашистичкој елити.
Да бисмо још боље објаснили владајућу мистичну атмосферу у тој елити, испричаћемо
нешто о још једној чудној персони.

Црна породица Вилигут

Година 1915. Немачкој војсци на Источном фронту је стигла римокатоличка мисија.

Предводи је један од наутицајнијих кардинала римске курије (ускоро ће постати целом
свету познат као римски папа Пије Једанаести). Јерарсима су представљали официре. У
сали се заорило: „Хауптман Вилигут!“
Кардинал је пребледео: „Ви сте из породице оних Вилигута?“ – запитао је он.
– Да – једноставно је одговорио немачки капетан.
– Familia malitetta! (Проклета породица!) – одвратио је, ускликнувши, будући папа.
Проћи ће више од две деценије, и име Карла Марије Вилигута ће испливати у
списковима једне од најтајнијих организација фашистичке Немачке.
...Истраживачима је познато да су у „Аненербеу“ успешно дешифровали извесна
рунска писмена. И то је повремено доводило до запањујућих резултата. Обновљени су
древни култови и ритуали, који су били у моћи да повуку масу за вођом. Примењивани
су, делимично, магијски начини утицаја на свест (аналогни данашњем
неуролингвистичком програмирању). Промишљало се све – почев од вођине позе са
рукама, скрштеним на најнижој енергетској чакри.
Наравно, све је то могуће назвати бесмислицом... Међутим, мистички настројеним
вођама Немачке могућност предаје скривених знања из таме векова убедљиво је
доказивао један човек. Доказивао је самим фактом свог постојања.
Био је то нико друго до Карл Марија Вилигут.
Његово име истраживачи скоро да и не помињу. Најпосвећенији чланови СС- а
називали су га „Химлеровим Распућином“. Изван тог круга о самом постојању такве
личности мало је ко знао. Чак и у званичним списковима руководилаца СС- а за 1936.
годину (те папире смо такође открили у архивама) Вилигут се означава под
псеудонимом. Он се тамо назива групенфирером Вајстором. Присутност тог, једног од
имена древногерманског бога Одина, у званичним документима је запањујућа!
„Вилигут“ специјалисти преводе као „бог воље“. Према терминологији аријезофа, то је
синоним појма „пали анђео“. То јест, реч је о неким вишим бићима, демонима, који су
донели на Земљу онострана знања.
Корени генеалошког стабла Вилигута губе се у тами векова. Први грб те породице (са
две свастике изнутра) забележен је у рукописима из тринаестога века. Притом, он је
практично идентичан грбу манџуријских средњевековних владара.
Вилигути су из поколења у поколење преносили таблице са древним словима.
Информација шифрована у њима садржала је опис некаквих паганских ритуала. Отуда
папско проклетство, које је пало на породицу још у средњевековљу.
Сваки предлог да униште проклета документа Вилигути су одбијали. Они као да су
чекали приспеће извесног дугоочекиваног часа.
Вилигут је запањио Химлера визијама свог породичног сећања. Њему су се јављали
религијска пракса, систем ратних припрема и закона древних Германа. Он је, чак,
саставио својеврсну мантру ради изазивања таквих визија.
Шта су представљала та виђења? Можда прелест, коју у човеку западне цивилизације
побуђује римокатоличка медитација? За разлику од православне молитве, када ум
молећег се човека прати смисао изреченог, за римокатолика је важније изазивање
видљивих сензација, готово опипљивог лика. А такво искуство не пролази без трага.

26
„Визије“ су посећивале не само Вилигута. Још 1911. године Лист је добијао писма,
потписана псеудонимом Тарнхари (што значи „тајни краљ“). Њихов аутор је тврдио да
је реинкарнација сакралног вође древногерманског племена Волсунген. У круговима
блиским Листу, озбиљно се расправљало неће ли се Тарнхари, у, за Немачку тешка
времена, отворено јавити нацији.
Лудило? Бунило? Одиста, Вилигут је имао проблема са психијатријом. Људе, које су
раније називали маговима, психијатрија данас, једноставно, убраја у лудаке.
Такве личности често овладавају истински нељудском енергијом. Сиве еминенције
историје из тога извлаче свој закључак: нови револуционари нису пролетери, већ
„психички ненормални“. Зар је могуће пренебрећи енергију, фантазију, способност за
самопожртвовање и идеалну мотивацију поступака у таквих људи?! А ако их, поврх
тога, уздигну на социјалној лествици? Ако их убаце у сферу где се доносе глобалне
одлуке?
Ко зна, можда се и у нашим данима догађа нешто слично. Само на путу ка откривању
те технологије власти стоји фамозна „лекарска тајна“.
... Године 1939. Вилигут се повукао. Он је живео, све чешће, усамљен на свом имању.
Околни сељаци су због нечега тог генерала СС- а, као и његове претке, сматрали тајним
немачким краљем.
Карл Марија Вилигут је умро 1946. године. Био је последњи у проклетој породици.

Нова религија

Путеви Химлера, Вилигута и доктора Вирта нису се случајно укрстили. Дешифрујући

древна писмена, Вирт је дошао до својеврсног закључка: Библија је – само
препричавање далеко старијих сазнања човечанства. Касније, већ павши у немилост, он
је саопштио своја размишљања у књизи „Откровење Палестине“. Занимљиво је да је
једини примерак тог рукописа тајанствено нестао током педесетих година. Неки
сматрају да је ту акцију извела израелска тајна служба „Мосад“. Ствар је у томе да су
слична дела стављала Јевреје у улогу библијских узурпатора древних нордијских
знања, у положај мистичког непријатеља аријеваца.
За време Хитлера тоталитарна држава је из свега овога сачинила конкретне полицијске
закључке. У концлогоре су кренули конвоји препуни људи који су сматрани расно и
генетски недостојнима. Међутим, најенергичнији део јеврејског становништва
отпутовао је ван граница Рајха, делимично у Палестину. Тако је нацистичка брига о
расној чистоти аријеваца на чудан начин дошла у суседство са још једним сличним
процесом. Са остварењем идеја једног од теоретичара ционизма Жаботинског, о
неопходности да се јеврејски народ организује „у новом издању“; то јест, да се
спроведе брижљива селекција.
Морал и етика већине Немаца показали су се сасвим „гипким“. Концлогори су
прихватани прилично мирно. Кажу да су моћи зла ограничене етиком. Али, само зло –
није ништа друго до продукт социјалног насиља. Јефтино коштају и етика и закони,
писани човечијом руком и неосвештани нечим вишим.
Размахнувши се на основу библијских знања, Вирт је испуњавао још један, за
фашистички режим, важан задатак. Објективно, он је рашчишћавао темеље за нови
култ. Претендентима на формирање алтернативне цивилизације била је потребна не
само сопствена елита, која се постепено акумулирала у СС- у, већ и нешто више. Нова
врховна побуда, способна по примеру светских религија, привући милионе.
Тако су у темељ новог храма положени монолити аксиома и надмоћи аријеваца.
Тако се обновио храм у којем су се населили не богови, већ жреци.

27
Они су размишљали овако: свака религија постоји не ради фактора Бога, већ ради
фактора вере. Главно питање је – коришћење управо тог ирационалног потенцијала.
Све остало су – политичке платформе, економски програми – бунцања либерала који се
боре за неколико година бољег живота.
Сам Хитлер је свој покрет називао револуцијом. И то је одиста била неовдашња
револуција, која је доводила чланове у стање беснила и позивала у паганску прошлост!
То је био глобални и отворени устанак против хришћанског света, мада и отпалог од
истинске вере, али по имену још увек хришћанског.
То је био устанак паганског човека. Демонстрирање наливених мишица, али -
паганских!
Дакле, Виртове идеје су се поклопиле са специфичним размишљањима вођа Рајха.
Ускоро се у рукама загонетног професора нашла моћна структура. Њу је сачињавало
педесетак института. Виртов заменик постао је већ познати нам доктор Хилшер.

Обнова лажи

У „Аненербеу“ су се озбиљно бавили не само изучавањем, већ и обнављањем древних

мистичних култова. Не случајно, философ Ернст Јингер је писао да Хилшер, ни мање
ни више, оснива нову цркву. И веома је напредовао у стварању нових обреда.
Очито, један од њих је извршен и у очекивању смртне казне последњем руководиоцу
„Аненербеа“ Волфраму Зиверсу. Изучавајући Листову књигу „Мистеријални језик
Индогермана“, могуће је прилично сигурно претпоставити шта се догодило у самици
осуђеника. Зиверс и Хилшер су се заклињали стихијама, подижући руке и изговарајући
древне магијске звуке „ар-ех-ис-ос-ур“. То је освештана форма вечности коју
симболише петокрака звезда. Уосталом, управо је пентаграм (толико често коришћен
још од стране алхемичара) био један од симбола „Аненербеа“.
Нордијска традиција своди формулу вечности на легенду о ритуалном самоизлечењу
Вотановом. Рањен копљем, он је привезан за стабло провео девет дана. На врхунцу
патње одједном је доживео умопрозрење. Затим је саставио рунске заклетве које садрже
тајну бесмртности, способност самоисцелења и вештину побеђивања у боју.
Из књига Листа, Вирта и других, те паганске бајалице затим су прелазиле у тајне
уџбенике „Аненербеа“.
Послератна истраживања су показала: да су фашисти на „Аненербе“ утрошили скоро
исто колико Американци на атомски Менхетенски пројекат. И тешко је претпоставити
да је то била цена бунила. Нацистичким „маговима“ је одиста пошло за руком да у
недрима немачког народа произведу психофизичку експлозију неовдашње снаге. Пред
њом гасне сва моћ атомског наоружања.
Идеје о садашњем националном понижењу, и позиви на враћање у славну прошлост
нације - ето каквим стихијама су се обраћали лукави жреци новог култа. Они су
одлично разумевали основни задатак политике на највишем нивоу. Не оне политике
која је означена угуравањем у парламент једног више народног посланика, већ оне која
се труди да измени векове једне цивилизације.
Извући из душе човека неовдашњи потенцијал његове вере у богове, у вође, у
прошлост и будућност нације - ево шта је важно у таквом прилазу стварима.
Експедиције „Аненербеа“ у тибетанске манастире, прикупљање материјала масонских
ложа, специјалних служби и тајних друштава – уопште нису биле ствар некакве
настраности. Тако се акумулисала специфична технологија утицаја на огромне масе
људи. И одмах потом су се древне враџбине мистичних стихија оваплоћивале у лексику
уобичајену за двадесети век. У политичку фразеологију национал-социјализма.

28
 Пуч старих богова II

Хитлер и Тибет

Култура је - сећање изван нас. Уосталом, тек када је Шлиман открио Троју, научници
су поверовали у истинитост древних легенди. На крају XX века наука је престала да
сматра нашег претка искључиво грубим дивљаком. Али, почетком столећа, оних, који
су хтели да гледају унатраг макар са делом уважавања, није било баш тако много.
Више су волели да гледају унапред. За стрелом прогреса одапетом у тамну
бесконачност.
Протофашистички идеолози су се отворено рађали из тог легла. [3]
Својеврсне представе теоретичара Аненербеа покушаћемо да илуструјемо уникатним
кадровима. Аутор је ту кино-траку добио уз велике потешкоће. Њу је снимила
експедиција Аненербеа на Тибету. Тридесетих година он је био недоступан за странце.
Међутим, СС-овци су због нечега ипак одшкринули врата. При том, чак и у Ласи,
светој престоници те загонетне земље. [4]
Ево, филмска камера акцентује свој поглед на ручни млин у рукама Ламе. То је симбол
вечно кружећега света исти као и свастика. Време је нелинеарно и Источна традиција
учи да се све враћа у својим круговима. За Златним веком наступа Сребрни, затим -
Бронзани и Гвоздени, који води према крају времена. Из лавиринта те деградације -
према новом циклусу - човечанство ће пробудити месија. Он као да се претвара у
Клепсидру и све почиње из почетка.
Хришћанину, којем је стављено у наслеђе Царство Небеско, где времена неће бити, у
таквој концепцији нема места. Исус Христос, који је победио смрт – порекнут је.
Тако пагански човек истрајава у својим бесплодним покушајима да пронађе бесмртност
у сопственој природи.
Шта је нацисте занимало у тибетским манастирима? Један од циљева је био продирање
у подземна светилишта будизма. Тамо, где према легендама Истока, чекају свој час
представници древне надљудске расе.
За оне, чију је свест захватила идеја мистичног расизма, тај циљ постаје необично
привлачан.
Већ после Другог светског рата на Западу се појавила књига „Треће око“, извесног
Лобсанга Рампе. Аутор је писао о себи као о Лами, који је достигао висок степен
посвећења. Међутим, његови текстови су дозволили извесним експертима да у њему
виде учесника тих истих фашистичких експедиција на Тибет.
Ево како аутор описује један од подземних простора у Ласи: „Ја сам угледао три
саркофага од црног камена, украшена гравирама и занимљивим натписима. Они нису
били затворени. Када сам завирио унутра, изгубио сам дах...
Три нага тела лежала су пред мојим очима. Свака је њихова црта била брижљиво
наливена златом. Али они су били огромни! Жена - виша од три метра, а највећи од
мушкараца - не мање од пет...“
Чак и ако је у питању фантастично препричавање легенди, које се тамо могу чути, сам
сиже за себе много говори. Управо о похлепи изабраника за повратком зачуђујућим
својствима древних џинова, потомака палих анђела.
И то је она безумно-магијска тежња да се стане у ред са инферналним јересима! Људи,
обузети сличним представама, више се не „понижавају“ молитвама. Они сматрају, да
им специфична знања дозвољавају да управљају људима и природом. Религијске и
магијске представе сједињују се у њиховом успаљеном мозгу. По правилу, све се
завршава молитвом „светог Секарија“ – црном мисом.

29
 Доба дивова

... Дакле, књижевност је убацила чудну идеју о исполинима у масовну свест. Шта даље?
Почиње својеврсна „игра стаклених перли“. Омамљени, и према томе некритички
мозак, свуда иште потврду идеја.
Развалине киклопских тврђава разбацане су по читавом свету! Рецимо, у Новој Гвинеји,
код народа Манеку, пронађене су статуе од девет метара „вишег претка“. (Узгред,
својом мајком они називају луну).
То откриће захтева објашњење. И ево, у Немачкој се, почетком века, појављује извесни
Ханс Хорбигер, који истиче нову теорију. Њена суштина је у томе да је садашњи Месец
- тек четврто тело које привлачи наша планета. Сва претходна тела су пала на њену
површину, изазивајући у сећању људи спомен на пропаст цивилизације.
О мери неотклоњивог приближавања наредног небеског тела на Земљи се мењала сила
теже и њене површине су походила космичка зрачења. Захваљујући томе, организми
брзо расту и мутирају. Тако је у најдубљој древности поникла раса боголиких гиганата
са надљудским моћима. Управо ти јунаци и полубогови насељавају легенде, митове и
теолошке концепције разних времена и народа.
Краљ гигант, човек-бог, сакупља и усмерава енергију читавог друштва. Живи импулси,
које он шаље, одржавају небеска тела на својим орбитама, успоравајући њихов пад.
Отуда легенда о Атланту.
После наредног пада небеског тела, потомци тих гиганата су се изродили претворивши
се у џинове-људождере: Уран и Сатурн почињу да једу своју децу.
Приближавање наредног Месеца изазваће то исто. Расе деградираних, поникле у
„безмесечном периоду“, подврћи ће се селекцији. Аријевци, који крију у себи зрна
будућих мутација, узвисиће се поново.

Тибетска експедиција

Међутим, вратимо се тибетанским експедицијама нациста. Исток је увек био извор

езотеричке премудрости за тајна друштва Западне Европе, барем од времена крсташких
похода. Од тада, када су загонетна знања донели темплари и други редови у таштој
Европи, сматрају окултисти, мудрост се постепено изрођује. Напротив, на таквим
местима као што је Ласа, живот је вековима равнодушан према току времена.
Традиција постоји практично у чистом облику.
Ево, на филмској врпци је Дугпа „ослобођени“. Он је - у стању екстазе, међутим,
гестови су строго контролисани. Један од њих је - малим прстом нагоре. То је знак
устајања из мртвих. Идеја бесмртности Аријеваца била је једна од основних у рунској
магији, за такве људе као што су Хилшер и Зиверс. За нешто прагматичнијег
политичара, она је постала синонимом вечног ускрсења фашизма.
Следећи кадар: Дугпа подиже једну руку свијену у лакту нагоре, а другу - на исти
начин, спушта надоле. Добија се нешто налик на половину свастике. На магијском
језику гестова - то је већ позната нам формула. „Што је горе, то је и доле.“
Занимљиви су и снимци ритуала поклоњења земљорадника и ратника вишој касти –
жрецима. Раскошни ход коњаника зачуђујуће подсећа на костимиране параде из
нордијске историје, које су сваке године приређивали нацисти у Нирнбергу.
Ту је постојао несумњиво магични циљ. Инсценирање мита дозвољава да се болесна
већина врати легендарном почетку времена и да се роди поново.
И понашање Хитлера на тим парадама, све до његових гестова, зачуђујуће је налик на
понашање виших посвећеника у Ласи. Све то нису - случајне подударности.

30
У Трећем рајху су свесно образовали, (и подвлачили то на парадама), кастинско
друштво. Над немачким народом је била партија, над њом је стајао ред СС, а унутар
њега је постојао унутрашњи круг посвећеника – „Аненербе“.
Хитлер је расправљао о неопходности нове аристократије, несумњиво ослањајући се на
розенкројцерско наслеђе езотеријског мишљења: „Идеал свеопштег образовања давно
је застарео. Тек када знање поново стекне карактер тајне доктрине и престане да буде
општедоступно, оно ће опет добити ону функцију коју мора да носи, то јест, постаће
средство владања над људима и природом. На тај начин, ми ћемо поново доћи до
неопходности да обновимо крвну европску аристократију...“
14. октобра 1943. године, из предострожности шифрујући свој текст, филозоф Јингер ће
написати: „XIX век био је век рационализма. XX век је - век култова. Книболо (Хитлер)
сам живи у њему и отуда потпуна неспособност либералних умова да спазе макар и
тачку где се он налази“.
Дајте да и ми покушамо да сагледамо Хитлера, не само као политичара, већ као биће
религијског култа.

Хитлер и „Копље судбине“

У Бечу врви престонични живот. Али, будући фирер је сатима могао у замку Хофбург
да посматра Лонгиново копље. При том, он често пада у транс. По легенди, управо
тим оружјем је римски легионар пробо Исуса Христа, распетог на Крсту да би се
убедио у Његову смрт.
Реликвију су поседовали Карло Велики, Фридрих Други и други монарси. Сматрало се
да ће власник „Копља судбине“ стећи власт над светом.
После присаједињења Аустрије Хитлер ће постати његов власник.
Касније, још док атомске бомбе буду падале на Хирошиму и Нагасаки, „Копље власти“
ће бити предато председнику САД-а Труману...
Извесни извори наводе чињенице Хитлерових виђења. Једанпут, у време Првог
светског рата, као да га је непозната сила приморала да напусти место где је одмах
затим пао пројектил. (Слични случајеви догађали су се и касније, када је фирер чудом
избегао смрт у многобројним атентатима.)
После рата Хитлер је постао један од фронтовских бораца који се нису снашли у
мирнодопским условима. Такви људи, с временом, са посебним непријатељством
прихватају оно што им се чини гнусношћу позадинског живота.
Земља је платила контрибуцију, расла је незапосленост, новобогаташи су пландовали.
Национално понижење достигло је врхунац. Реалност није била утешна. [5] И многи су
тежили ка иреалном.
Фром је писао да човеков мозак живи у XX веку, али срце већине људи још увек у
каменом. Зато фашизам долази не с деснице и не са левице. Он се рађа изнутра, из
самих душа и бира за себе људе и са левице и са деснице.
Користити овакву ситуацију за закулисне политичаре није било лако. Технологија
власти стара је колико и свет. Ради збијања нације потребан је непријатељ. Потребно је
да само једна реч, именовање тог непријатеља - у крв нације убаци моћну дозу
адреналина. Хитлер је дефинисао ту потребу овако: као прво, непријатељ је
свеприсутни јеврејски капитал, а као друго – зараза комунизма са Истока...
Затим је уследио „пивски пуч“ у Минхену. Белогардејац Бискупски прекрива Хитлера
својим телом, спасавајући га од метка.
Али, потом следи – бучни судски процес. Затвор Ландсберг. Чинило се, све је готово.
Крах.

31
Међутим, пуч је само извео на сцену прве јунаке и мученике будуће нацистичке
цивилизације. У спомен на једног од погинулих написана је енергична химна покрета -
Horst Wessel. Аутор текста је Ханс Еверс, писац славног мистичног романа „Алрауне“
(један од назива мандрагоре, биља које ниче из семена обешенога и даје вечни живот).
Филмови из тих година сведоче: ритуал помена палима постаће један од
највеличанственијих у Рајху. Крај пехара са горућим пламеном, пред редовима
сабораца, заориће се име свакога од њих. [6]

Карл Хаусхофер – оснивач геополитике

Именовани факти из Хитлерове биографије углавном су познати. Међутим, за

хапшењем пучиста следили су други, тајанствени догађаји.
Дакле, Хитлер је – у тамници. Заједно са Рудолфом Хесом. Пре пуча Хес је радио на
минхенском универзитету као асистент професора Хаусхофера. То је детаљ од не малог
значаја...
Почетком века Карл Хаусхофер је служио као војни аташе Немачке у Јапану. По
саопштењу истраживача Жака Бержијеа и Луја Пауелса, у тој земљи је био посвећен у
тајни ред Зеленог змаја. Касније, десетих година нашег века, њему су се отвориле двери
будистичких манастира у Ласи.
У годинама Првог светског рата Хаусхофер је догурао до генерала. Његове колеге
запањивала је способност тог човека да види јасно у анализи војних операција.
Сматрало се да је таква својства развио у себи општећи са посвећеницима Истока.
После рата Хаусхофер се посветио науци. Он је постао један од очева геополитике.
Многе темеље те доктрине користили су касније фашистички пропагандисти ради
утемељења идеја ширења животног простора нације.
Ускоро за крахом „пивског пуча“, скоро свакодневно, Карл Хаусхофер, славни
професор и генерал почиње да посећује у заточењу два млада човека сумњиве
репутације. Са којим циљем?
... Године 1944. син Хаусхофера Алберт је убијен после наредног неуспешног атентата
на Хитлера. У џепу његове јакне пронашли су окрвављени запис за загонетним
стиховима. Дословни превод гласи:
„Све је зависило од тога да ли ће се демон вратити у своју тамницу. Мој отац је сломио
печат, није осетио дисање лукавог. Он је пустио демона у свет“.
Касније, на Нирнбершком процесу, Хес, као да се налази у стању амнезије, не
препознаје свог учитеља. Четрнаестог марта 1946. године професор ће убити своју
супругу Марту и затим завршити са собом по правилима самурајског ритуала части.
Али то ће бити касније. Сада, Хаусхофер у самици Хитлеру и Хесу држи некакве
загонетне лекције. И настаје књига под именом „Мајн кампф“.
Важан детаљ: Хаусхофер је близак друштву Туле. Како смо већ рекли, нацистичка
партија је постала њена политичка филијала. Очито, управо после пуча сиве
еминенције реда извршили су, коначно, свој избор. Фирер ће бити Хитлер!
Тих година, крећући се у тим специфичним круговима, философ Рене Генон је писао:
„Савремене месије ми се чине више или мање несвесним инструментима у рукама
својих твораца... Ти експерименти се обнављају у различитим формама и уносе забуну
у умове... Не скрива ли се за њима нешто значајније?“
Али, зашто је ипак био изабран Хитлер? Склон је мистици: то значи да се на њега може
утицати. Има очита својства медијума и способан је да дејствује на аудиторијум.
Идеално се уклапа у, свим окултистима познату, тријаду: маг „упућује“ медијума, а
овај у колективној свести масе зазива демоне рата, крви, слепог обожавања и агресије.

32
Још у XVIII веку славни немачки песник и философ Новалис писао је: „Онај ће бити
највећи волшебник, који самог себе заврача тако да и своје фантазије прими као
стварност“.
Хитлер, који је живео у свету посебних визија, био је управо такав. И управо
захваљујући томе могао је да уради много.

Архиве „Аненербеа“

Причајући о томе, ослањамо се на необориве документе које је аутор ове књиге држао у
својим рукама.
После рата њих су тражили у Енглеској, Пољској, Америци. И ево, заједно са познатим
конспирологом Александром Дугином, нашли смо се у једном од раније забрањених
архива Москве. То је био почетак деведесетих, и потпуни неред тог времена помогао је
не само Андреју Козирјеву да део трофејних масонских архива пошаље у Француску,
већ и нама - и то потпуно легално - да продремо у ту зграду.
...Мој колега грозничаво листа каталоге. Напокон чујем узбуђени кликтај: „Па то је
„Аненербе“!“
Да, пронашли смо архив „Аненербе“. Тачније, његов значајни део.
... Године 1945. Црвена Армија је водила огорчене борбе у Доњој Шлезији. Био је
заузет старински замак Алтан. Овде је и нађено безброј докумената са некаквим
загонетним текстовима. Зачуђујући концентрат технологије окултне политике,
ирационалног доласка на власт и магијског манипулисања људима. Документи су
запремили 25 железничких вагона. Ускоро су чинили један од забрањених архива
СССР- а.
Огромна већина докумената практично се није подвргавала изучавању. Многи
документи су нумерисани и заведени тек пошто смо их затражили на анализу. Наравно,
окорелим материјалистима није позната изрека знаменитог мистика нашег столећа
Гурђијева:
„Најстрашније у магији је то што у њој нема ничега магичног...“
Вагнерове ноте. Да, његова дела су извођена на заседањима Germanenorden-а. У свести
адепата промицала су привиђења. Устајали су ликови легендарних Зигфрида и
Парсифала... После паганског празника ватре, у ноћи уочи 1. маја, валкире су уносиле у
освештану Валхалу душе германских ратника.
Ево устава Germanenorden-а. Прва тачка: свесно и активно учешће у обнови расне
чистоте и моралне узвишености свих Немаца.
Морал увек следи иза савремених представа о рационалности. У Немачкој, почетком
века, рађало се много деце са генетским недостацима. Специјалисти су прорицали: ако
се овако настави, 1980. године у земљи ће се рађати до 60 процената богаља.
Идеја крвне чистоте имала је и друкчију заснованост. Она се изражавала у концепцији
„халгедом“. Један од њених теоретичара био је барон Зеботендорф. Реч је о ослобођењу
нордијске расе из тамнице расне помешаности, која се прихватала као апсолутно зло.
Па у многим теолошким системима крај света се граничи са временом када ће
наступити мешање раса и каста. Теоретичари те концепције су сугерисали: схватите да
је ваше тело храм, држите га у чистоти! Само спајање апсолутно чистих мушкаркаца и
жена било је у моћи да ослободи заспалу енергију аријеваца!
Из мистичне равни, идеја је брзо прешла у много прикладнију. Многе теоретске
поставке расног закона из 1934. године као да су преписане са докумената
Germanenorden-а. У свом практичном делу закон позива на истискивање неаријеваца,
посебно јеврејских мешанаца, из државног апарата, из адвокатуре, са дужности
новинара, лекара, из сфере културе и уметности.

33
 Гест „Великог Мајстора“ зла

О настајању сличних концепција барон Зеботендорф је писао у књизи „Пре но што је

дошао Хитлер“ из 1933. године. Очито, барону је досадило да буде „сива еминенција“.
Али, одмах је из врха Рајха дошао налог да књига буде уништена. Сачувано је само
неколико примерака. И ево, један од њих је – преда мном. Зашто су полицијски
документи, које смо такође пронашли у архиви, толико строго налагали да се
Зеботендорф пронађе, ма где био - од Естоније до Аргентине? Какву је то тајну барон
одао?
... Ево странице књиге која је постала, очито, судбоносна за оснивача реда Туле. Чини
се да су у то друштво били посвећени и Хитлер и Хес. Сам фирер је 1932. године дао
предлог да постане Велики мајстор Germanenorden-а.
То је био нонсенс! Одати информацију тајног друштва, чак у његовој унутрашњој
преписци, није уобичајено. До нас су дошли бројни документи из такве, унутрашње
преписке, где су многа имена шифрована цифрама.
Међутим, да ли је веровати Зеботендорфовој књизи? Једна од посредних потврда су
кадрови филмских журнала. На њих смо обратили пажњу, упознавши се са папирима
Germanenorden-а. На некима, посебно у одговарајућим наступима, Хитлер чини
карактеристичан гест – руке под правим углом скршта на груди. Управо тако се у
документима реда описује ритуални гест његовог Великог мајстора. Он одговора
рунском знаку „дак“, што значи „двострука секира“ – симбол власти.
Занимљиво је, како се тај гест тумачи у црномагијским инкунабулама: „Гест мајстора –
скрштене руке на грудима, наравно, није ништа друго, већ симбол смрти и васкрсења
који се користи у ритуалу призивања мртвих. Он значи много. Као прво, то је симбол
Озириса, који је синоним рогатог бога или бога смрти...“
Шта је то? Начин зазивања сенки легендарних предака и умрлих богова? А можда –
судећи по распаљености женског дела аудиторијума, забележеном на филмској врпци -
тај гест магијски претвара адепта у мушки, фалусни симбол култа?
Уосталом, не скрећимо с пута. Што се тиче Зеботендорфа, нису га пронашли. Барон је
успео да се сакрије у Турској. Али је умро на чудан начин. Утопио се у Црном мору, 8.
маја 1945. године. Какве је тајне однео са собом на дно?

Обрачун са непотребнима

Дакле, Хитлер је постао Велики мајстор. Али, ево парадокса: после његовог доласка на
власт однос врхушке Рајха према мистици се, споља бар, променио.
Симбол те промене је постала једна нијанса на коју су нам, обратити пажњу, помогли
такође архивски документи „Аненербеа“. Многи од њих су траг недовршеног рада реда
на симболима. На свим папирима свастика се представља само десностраном. Свастика
коју ће ускоро подићи на знамења Рајха биће обрнута, левострана.
(Истраживач И. Горшков сматра да је деснострана свастика намењивана за утицај на
свест „својих“, а левострана да би претила непријатељима.
То је ипак нагађање. Вратимо се фактима).
Информација асоцијације „Politica hermetica“:
Године 1935. члановима СС-а су забранили да остану у Germanenorden-у. А затим је он
и у потпуности прекратио своје постојање. Сред јерарха, хиљадугодишње империје,
завладало је мишљење да је делатност сличних структура инспирисана подземним
јеврејским покретом.

34
Спискови Germanenorden-а које смо пронашли веома су речити. Већ средином
тридесетих многа презимена су од стране официра Гестапоа подвучена црвеном
оловком. Тако су се мистици нашли под полицијском капом. Њихов покушај да
искористе окултну енергију народа, како се испоставило, имао је и своју другу страну.
Сатанским силама људи се не могу окористити. Њима се може једино служити. Потом
следи пропаст.
Ускоро је почео одлив многих теоретичара из СС-а, и то оних који су словили као
оснивачи Рајха. То је очито већ из поређења спискова руководства црног реда из 1936.
и 1943. године. Године 1935. оснивач „Аненербеа“ Вирт је стављен у кућни притвор, у
којем је остао, под стражом, до краја рата. Научник који је тражио потомке нордијске
расе не само међу Немцима, већ и међу Маорима, Индијцима и Африканцима, постао је
непожељан. Очито, растућа државна машина, као и увек, била је склона да упрошћује
идеје. Оне су створиле Рајх, али су се у чистом облику показале непотребним. Могуће
је, такође, да Хитлеру, у потпуности захваћеном месијанским амбицијама, више нису
биле потребне претече.
Из СС-а је иступио и Карл Хаусхофер. Његова геополитика била је заснована на
схватању заједнице интереса евроазијских народа. Евроазијским непријатељима
сматране су атлантске државе САД и Енглеска. Хитлер се, међутим, временом окренуо
ка Истоку. Неко је, опет, хитро искористио његова мистичка настројења. Фирер је
сматрао, рецимо, да се на месту Стаљинграда налазила престоница Хазарског каганата.
Отуда је удар у правцу Волге разматран, делимично, и у циљу уништења гнезда
древног и новог бољшевичког јудаизма. (Лепо је теоретичар фашизма, познати
философ Рене Генон, писао да су огњишта угаслих цивилизација способна да на
савремени свет изврше необично јак утицај).
Примера када је окултизам имао првенство у одређивању ратних задатака, није мало.
Узмимо за пример правац удара на Кавказ. За прагматике је то, наравно, било питање
азербејџанске нафте. А за мистике – тежња ка светим врховима Елбруса и ка рејону
Цхинвала. Овде, се по њиховим схватањима, налазила Валхала – свето место
успокојења душа нордијских јунака.
Чак је и датум напада на СССР био изабран у садејству са рунским кругом. Двадесет
други јун је древногермански празник сунчеве победе. Две руне после те, којом је
означен тај дан, по рунском кругу долази руна „зиг“. Она означава освештани огањ и
победу. На бликцриг је требало утрошити два месеца.

Како је спасена Русија?

Тевтонско неопаганство, заоденуто у оклопе, рачунало је да ће на свом путу срести

једино окоштали атеизам, од стране Јудејаца пресвучен у црвено платно. Предстојао је,
међутим, сусрет са друкчијим духовним реалијама.
Хиљаду дана и ноћи налазио се у молитвеном бдењу ради спасења Русије јеросхимонах
Серафим Вирицки. Патријарх Антиохијски Александар Трећи обратио са са
посланицом Хришћанима читавог света ради молитвене и материјалне помоћи Русији.
Митрополит гора Ливанских Илија, који се повукао у затворништво, имао је виђење
Божије Матере и примио је њену заповест.
„У читавој земљи треба да буду отворени храмови, манастири, духовне академије и
богословије. Свештеници морају да се врате са фронтова и из тамнице, морају почети
да врше службу Божију. Сада се припремају да предају Лењинград – не треба га
предати. Нека изнесу – рекла је Она – чудотворну икону Казанске Богомајке, нека је
пронесу у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити ногом на ту
свету земљу... Пред Казанском иконом треба да буде извршено богослужење у Москви;

35
затим оно мора да буде служено у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу.
Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије. Када се рат заврши,
митрополит Илија мора да допутује у Русију и да исприча о томе како је она била
спасена.“
Митрополит се повезао са совјетским руководством. (Његова писма и телеграми и сада
се чувају у архивима).
Ускоро је Стаљин позвао јерархе Руске Православне Цркве и обећао да ће испунити све
што му је пренео митрополит Илија. Много од онога што је поручено у откривењу,
било је извршено. [7]
Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, филмски журнал је забележио
његов долазак у Москву, на Помесни сабор, 1945. године.

Удар на Москву

Дакле, мистици су помогли Хитлеру не само да дође на власт, већ и да у недрима

немачког народа изазове колосалну психофизичку експлозију. Али, предстојало је још
упутити ту енергију у потребно корито. У том смислу и у географској равни.
Дошло је време да се питање постави овако: на Запад или на Исток?
Хитлер је извршио удар у правцу Москве, Трећег Рима, чији пад, по пророштвима
Светих Отаца Цркве, треба да буде сигнал за долазак антихриста.
Каквим силама је био обузет Хитлер? Да ли само људским?

[7] Икона коју је Стаљин поклонио митрополиту Илији до данас се чува у

митрополитовом кабинету у Хадеди (крај Бејрута). Грађанин Либана Александар
Ананов, који је седам година живео у тој кући, сведочи да је преписка митрополитова
са Стаљином одиста одржавана.

Трећа страна I
У пролеће 1924. године фирер јуришних трупа, Рем, спровео је једну ненајављену
акцију. Његов одред је стрелимице прешао границу Швајцарске и упутио се у Дорлах.
Тамо су јуришници запалили зграду Гетенаума. Она је припадала европском
антропозофском друштву, које се одвојило од теозофа Блавацке. При том су уништени
некакви загонетни архиви. Њихов власник био је Рудолф Штајнер.
Он није био само истраживач Гетеовог стваралаштва. Њему су приписивали славу
најкрупнијег мистика Европе. У окултним питањима, са њим су се често саветовали
силници овога света. Најпре немачки фелдмаршал Молтке. Број Штајнерових ученика у
целом свету је брзо растао. Многе разочаране људе привлачила је антропозофска
доктрина. Посебно - могућност спасења душе уз помоћ прецизне окултне методике.
И теозофији и антропозофији била је својствена трпељивост према различитим
теолошким системима. Делимично, штајнеријанци су радили на питањима
реинкарнације. [1]
Постоји веома речит Штајнеров цртеж групе скулптура, која је требало да украси малу
салу Гетенаума. Она представља Христа који проповеда са подигнутом руком, а
напоредо са њим погнуте, под тежином страдања, Луцифера и Аримана. Христово лице
ја асиметрично. Оно треба да симболизује луциферски и аримански утицај на
Спаситеља. [2]
По предсказањима утемељивача антропозофије, Гетенаум је требало да постоји три
века. Међутим, издржао је само неколико година.

36
Ускоро, после паљевине, Штајнер је умро. Али чиме је изазвао толику јарост
јуришника? На то питање ћемо тек покушати да одговоримо. За сад приметимо: међу
његовим поклоницима било је много оних који ће касније у рајху заузети веома високе
положаје. На пример, вођа немачког сељаштва – Валтер Даре. На списку челника СС-а
за 1936. годину он је - на седмом месту.
У рајху, Даре је био познат као један од аутора принципијелно важне коцепције „крв и
тле“.
О њеној суштини пише А. Дугин: „Избор између крви и тла је основни при стварању
сваке државе. Или се она оснива по принципу крви, по принципу етничке
искључивости, и тада изабрана нација живи међу непријатељима; или превагу односи
не сродничка крв, већ заједничко тле. Има се у виду јединство интереса свих народа
који живе на једној територији. На земљи коју заједно морају да бране.
Хитлер је изабрао прву варијанту: рајх је био осуђен.“
Све велике империје: римска, византијска, руска, грађене су на другом принципу. Тле је
изнад крви!
Истовремено и пангерманисти и панслависти и пантуркисти увек су стављали, и
стављаће, крв изнад тла. Тако се стварају конфликти, из којих, као победник, увек
излази трећа страна. Њој су једноставно неопходни бучни ура патриоти свих
националности. [3]
А сад се опет обратимо брату Маркиону. По традицији тајних друштава, он је посвећен
у неколико структура. Међу њима - у „Златна зора“ и „Ред источних темплара“. Сада је
брат Маркион - Велики Мајстор тог реда у Француској. [4]
Размишљања тог сабеседника, који нам је дао опширан интервју пред тв камерама,
веома су занимљива.
„Даре је био осуђен на Нирнбершком суђењу само на годину или две, а затим је опет
обновио контакте са Штајнеровим следбеницима. И данас, штајнеровску организацију
у Немачкој, води један од Виртових сарадника у „Аненербе-у“. [5]
Чиме се објашњава тако снисходљив однос трибунала према Дареу, Вирту, Хилшеру и
њима сличнима? Могуће је да су судије сматрале како мистичке концепције не
заслужују тужиочеву пажњу. Одлучили су да не збуњују људске умове.
Карл Јунг је писао да човек одбија да мисли о постојању ђавола, зато што се
интуитивно боји да се судари са реалношћу зла.
Али ја се придржавам друге тачке гледишта. Пре свега, ствар је у затвореној
солидарности посвећених. Овде је кључ за разумевање чињенице зашто се према
теоретичарима мистичке политике трибунал понео толико благо.
Револуције једу своју децу, али не и своје оцеве.
Многи међу судијама били су Штајнерови ученици, а он је био посвећеник. Високи
јерарх масонерије Египатског обреда, која се назива Мемфис Мицраим. Осим тога, он
је био један од руководилаца Источних темплара и „Златне зоре“.“

Рађање интернационале – инферналне, паклене интернационале

Преда мном је - СС-овска карта. Европа је разбијена на националне области. Сам СС

неки идеолози сматрају за наднационални ред. Његово задужење је било да међу собом
сакупи све жречеве и ратнике са континента за отпор атлантским државама.
Пише конспиролог А. Дугин: „Те идеје, опозиционарске у односу према Хитлеровој
политици, излиле су се у документу по имену „Повеља СС“. Потписао га је Химлер. Он
је у плановима СС-а размишљао као лидер Евроазије. Хитлеру, оптерећеном теретом
националистичких предрасуда, ускраћена је улога немачког фирера.

37
Међу принципима „Повеље СС-а“ су - права човека и етноса, подела рада у Европи и
слобода вероисповести. Користи се термин: „Сједињене Државе Европе“.“
... У 14. веку, руски монах Филотеј је рекао: „Москва је Трећи Рим и четвртога неће
бити!“
Трећи - у односу на Рим и Константинопољ.
Хитлеров рајх је такође био трећи - после немачког императора Хоенштауфена и
канцелара Бизмарка.
Тако је била одређена пангерманска премоћ. Та концепција је, у коначном резултату,
победила, мада је СС-овску опозицију карактерисао другачији прилаз. Условно га
можемо назвати антифашизмом. Хтели су да сакупе својеврсну „укорењену
интернационалу“. Тачније, ако се има у виду интерес СС-оваца за црномагијски аспекат
– инфернационалу. Та појава је, у поређењу са грубим Хитлеровим национализмом,
далеко префињенија и зато опаснија. Можда ће она дати још аргумената фашистима
данашњице.
Међутим, вратимо се историји. Место сакупљања виших посвећеника СС-а био је стари
замак Вевелсбург. Он је смештен у својеврсни мистични троугаоник. Један од његових
врхова су стене Екстернштајна, где се у прошлим вековима чувао и упражњавао древно
германски култ ватре. Овде је била својеврсна опсерваторија, у којој су жреци
посматрали вечно кружење небеских тела. Свакој фази Сунца одговарала је ова, или
нека друга руна. Тако је сачињен рунски зодијачки круг.
Још једна страна троугаоника је Тевтобуршка шума. Међу њеним храстовима, по
предању, почетком нове ере вођа Германа, Арминије, уништио је три римска легиона.
Овде су се сјединили немачка мистика и ратничка победа.
Вевелсбург је замишљен као центар многонационалне државе СС, сличне тоталитарној
држави језуита, која је својевремено постојала у Парагвају. Управо у Вевелсбургу,
подражавајући витезове краља Артура, за округлим столом су се сакупљала
тринаесторица највиших посвећеника Црног реда. У том замку чак је било
припремљено и постоље за Пехар грала. Међутим, оно је ипак остало празно. Узети
власт над светом није им пошло за руком.
Четрдесетих година СС-овска интерфашистичка опозиција Хитлеровом пангерманизму
је потпуно поражена.

Мистериозни лет Рудолфа Хеса

А сада је време да нешто кажемо о најславнијем расколу у фашистичкој елити. О

загонетном лету Рудолфа Хеса на Британска острва.
Дакле, мај је 1941. године. Хес је полетео личним авионом М-110 са аеродрома фирме
„Месершмит“. На тај начин се упутио у своју тајанствену мисију.
Сачувана је карта са примедбама самог Хеса. Она показује: одабрана маршрута била је
заобилазна.
Напокон - авион се налази над југом Шкотске. Скок са падобраном и високи посланик
се приземљује недалеко од места Dungavel Castle. Његов власник је лорд Хамилтон.
Њега је Хесу, ради контакта, препоручивао син професора Хаусхофера, Алберт, који је
раније радио у Енглеској. Постоји верзија, да је „гуру“ Хитлера и Хеса, професор
Хаусхофер, припремио, ради те мисије, пројекат колосалне замисли. Реч је била о
подели сфера утицаја између Германа и Англосаксонаца. До напада на Русију остало је
мање од две недеље и по тој верзији посланик је морао да умири Енглезе.
Хесова лична секретарица је касније тврдила да је Хитлер био обавештен о тој мисији.
Међутим, он је одмах свог партијског заменика прогласио лудим. Ту верзију су радо
подржали Енглези, а касније и Нирнбершки процес. Психијатријска дијагноза је одвела

38
Хеса у доживотну тамницу, која је била прекинута смрћу под веома сумњивим
околностима.
Дакле, реч је била о продужетку Минхенског договора, који су Енглези отказали.
Али зашто су онда они прогласили тајним све документе о мисији „лудог“ фашисте?
Рок за престанак етикете „строго поверљиво“ истећи ће тек у следећем столећу.
И зар договор Немачке са Енглеском личи на геополитички стил Карла Хаусхофера? Па
професор је агитовао за савез континенталних држава против Енглеске и САД-а.
Шта је разлог лета? На то питање члан „Круга Тебе“, брат Маркион, одговорио је
сасвим лаконски: „Хес је био посвећен у тајну организацију. Могу само да кажем да је
летео у Енглеску ради сусрета са другим посвећеницима, али му то нису дозволили.“
О каквим посвећеницима је реч? Верзије су најегзотичније. [6]

Искуство масонерије

Сетимо се Хитлерове и Хесове иницијације у Ред Туле. Документи те организације

сведоче: њени ритуали, структура и друге специфичне особености биле су позајмљене
од масона.
У својим сећањима, Херман Раушнинг, који је био један од најближих људи Хитлеру,
наводи ову фирерову реченицу: „Јерархијска организација и посвећење кроз
симболичне обреде, који делују магијски на уобразиљу - веома су опасан елемент... Зар
ви не разумете, да и наша партија мора да буде истог таквог карактера? Ред, јерархијски
ред секуларног свештенства... Ми или масони, или Црква - постоји место само за једно
од троје...“
Дакле, фашисти су користили искуство масонерије. Уколико су на олтар масонства
дарове принеле стотине паганских култова и религија, у укорењену боју нацизма
умешали су се и многи мрачни тонови мистичних идеја древности.
Првог марта 1942. године, Хитлер је издао наређење: „Јаче раскринкавати материјале и
архиве слободних зидара који интересују рајх!“
Дакле, нацисти су се трудили да из масона извуку специфична знања и затим да их
искористе ради сопствених путева. Ако је тако, није ли се, по сачуваним масонским
каналима, организовала Хесова посета?

Дракула и писци

Проницљивост писама романа страве и ужаса оставља утисак. Зачуђеност, међутим,

брзо нестаје, када се појасни да су аутори „најупечатљивијих“ дела посвећени у веома
сумњиве структуре. И тада се, кроз вампирска прикљученија, могу пробити врло
занимљиве информације.
Информација удружења „Politica hermetica“
„Један од таквих писаца је Брем Стокер, аутор знаменитог „Дракуле“. Сетимо се
епизоде тог романа у енглеској варијанти. Његов херој се упућује у Трансилванију из
минхенског хотела „Четири годишња доба“. Такав хотел је одиста постојао. Више од
тога: у њему се налазила канцеларија Реда Туле. Сам Стокер је био члан другог тајног
друштва – „Златне зоре“. Те подударности говоре о могућој вези ових двају
организација. Запамтимо и тај детаљ.
„Златна зора“. Преда мном је савремена књига те организације са описима ритуала. У
центру омота је мистични знак краја времена – „тао“. Његов украс су преплети
пентаграма, руже и крста. Да, и то друштво се развило из розенкројцерског покрета. У
Енглеској, на међи векова, ред је бројао 144 посвећеника (ђаволска алузија на
апокалиптички број праведника који ће се спасти).

39
Међу члановима „Златне зоре“ су многе славне личности: аутор мистичних романа
лорд Булвер-Литон, енглески посланик у Русији Бјукен, нобеловац песник Јејтс (његово
иницијатичко име је врло лепореко: „Антибог. Позната је такође изјава песника о
атмосфери која влада у реду: „Ми размењујемо љубазности са оностраним светом.“)...
Идеје „Златне зоре“, судећи по свему, биле су познате и Хитлеру. Он је могао да их
прими само преко најславнијег од великих мајстора овога реда – Алистера Кроулија.
Кроули је себе називао „Мега Терион“ – Велика звер, и сматрао је циљем човека да
усвоји демонске силе и достигне власт над светом. Кроули је једанпут изјавио: „Пут на
небо води кроз пакао.“
Године 1904. у Каиру је овај окултиста добио „откривење“ од демона по имену Ајваз.
Оно се излило у његову „Књигу закона“. Ради се о почетку новог доба повезаног са
доласком Сатане. Неки Хитлерови говори веома подсећају на те мистичне текстове.
Ево издвојених фраза, које је записао почетком тридесетих година Херман Раушнинг:
„Таблице са Синајске горе више нису дејствене.
Савест је - јеврејска измишљотина. Нешто слично обрезивању, скраћењу људске
суштине.
Наступа нова епоха магијског тумачења света, тумачења помоћу воље, а не помоћу
знања.
Истине не постоје, ни у моралном, ни у научном смислу...“
Упоредимо све то. У савременом издању Реда источних темплара, који је основао
Кроули, налазимо својеврсну пародију на Христову проповед са Горе. Дајемо реч
„Мега Териону“:
„Нема Бога осим човека. Он има право да живи по сопственим законима. Да живи како
жели и где жели. Има право да умре како хоће и да убије оне који га ограниче у овим
правима...“
То је само мали цитат из „Књиге закона“. [7] Кроули је покушао да утиче на многе
политичаре. Он се сусретао са Троцким и Мусолинијем, који је, уосталом, био масон
ложе „Исусов трг“. Кроули је послао своју књигу Лењину. Постоји верзија да је управо
он Черчилу показао његов славни гест са два прста – викторију. На магијском језику тај
гест је - сатански знак. О томе се можемо обавестити из савремене литературе „Златне
зоре“.

Египат и Кроули

Узмимо масонску енциклопедију Менли Хола. Она сасвим очито показује размере
утицаја тајних друштава на литературу и уметност. Њихови симболи и ритуали су
надахњивали уметничку уобразиљу многих људи. Прерађујући мистичне легенде,
књижевници и музичари неретко су користили ове сижее у својим делима, поново за
масе будећи заборављене сенке.
Сачуване су фотографије Кроулија у одежди египатског мага. На једној од њих, он
држи палац на устима – гест Харпократове тајне. На другој - Мајстор притиска леви
длан на срце. То је сугестија на магију „леве руке“ - по својој природи сатанску.
А ево и Кроулијевих стихова:
„Диже се према моме срцу змај,
цветање као да је отпочело,
Озирисово тело сво је сјај.
О, срце мајке, о, срце очево!
О, моје срце, моје крте кости
сад вас већ гута Нил у потпуности!“

40
Преко стихова, магијских и философских текстова „Мега Териона“, тема древног
Египта се стално провлачи. Открића египтолога, шифровање магијских писмена
нађених у долини Нила, надахнули су многе мистике: од Блавацке до Папија. Неки су
чак покушали да обнове практику вештичарења и фетишизма карактеристичне за умрле
цивилизације.
Археологија и њој сродне дисциплине су - истински мистичне. Чему води тежња да се
раскопа оно што је Промисао сакрило? Последицама, које рационалистички ум не може
ни да замисли.
Треба само прочитати име заборављеног бога усечено у камену - и он оживљава.
Откријте жртвеник - и он поново захтева крв.
Прошапћите шифровану клетву - и она почиње да пушта префињене, за сада једва
уловљиве зраке.
Али, пре или касније, доћи ће човек-антена, који ће уловити страшна послања
паганског човечанства. И чак ће покушати да их систематизује.
Подсетимо се омиљене фразе масона о томе да су на њихов олтар жртве принеле
стотине религија и култова. На мистичном плану масонерија је заповедник демона,
чувар идола, савремени бестијаријум са богатим избором за сваки духовни укус...
Искуство таквог мистичног плурализма приморава нас да се сетимо виђења
Преподобног Макарија Египатског. Једанпут му се јавио ђаво, на којем је било окачено
много посуда: „Шта ће ти толико суђе?“, питао је Старац. Ђаво је одговорио: „Носим
храну за братију. Ако им се једна не допадне, даћу им ону другу...“
Масонерија је спремна да вам омили сваког идола. Оснивачи „Златне зоре“ више су од
осталих волели богове древног Египта.
Кроули је посетио Египат, Тибет и друге центре ишчезлих цивилизација. Пред смрт, он
је своју мисију објашњавао „неопходношћу да се покрену окултне силе, које ће достићи
свој врхунац крајем овог века“...
Није ли могуће допустити тежњу именованих друштава да циљно утичу на умове
савременика преко литературе? Пројекат такве духовне експанзије могао би бити
заснован на мистичној представи о томе да је изговорена реч - само прва фаза
материјализације идеје. И већ због тога, она може бити остварена у социјалној или
политичкој равни.
Књижевник, који вештачки прихвати Божанствено стварање као хаос, одабирујући из
читавих безбројних разнообразија света самопотребним му звуке и боје, одважио се на
рискантну улогу – улогу састваралаца света. И онај, ко методом сличном „игри
стаклених перли“ преноси најефектније асоцијације и најистинитију слику
„стварности“, најопаснији је у симпатичкој магији речи.
Јер ускоро повезане заблуде почињу да покрећу људе, да управљају људском стихијом.

Хесова мисија у Енглеској

Међутим, вратимо се причи о Хесу. „Златна зора“ је била традиционално јака у

Енглеској и Немачкој. Очито, она је имала контакте са Редом Туле. Можда је Хес
кренуо на британска острва управо тим каналима. Али са каквим циљем?
... На Берлинској олимпијади 1936. године дошло је до многих познанстава. Једно од
њих је - познанство Рудолфа Хеса са војводом виндздорским, познатим по својим
симпатијама према нацистима. Уз то, он је био, одстрањени од британског престола,
краљ Едвард Осми (разлог абдикације био је његов брак са два пута разведеном
Американком). Несумњиво, војвода је сањао о повратку на трон. Можда су због тога он
и Немци имали заједничке интересе.

41
У Немачкој је сазрео план - да му се помогне вратити се на престо, а реалну власт на
британским острвима предати Хитлеровом сараднику Алфреду Розенбергу. Да ли
случајно, после пораза Енглеза код Данкерка, кад је Хитлер могао заробити армију
противника и отворити себи пут преко Ламанша, зашто то није учинио?
У осећањима једног од руководилаца немачких специјалних служби, Валтера
Шеленберга, постоји занимљива епизода. Реч је о Хитлеровом наређењу - да се војвода
виндздорски отме из Португалије. То је спречила енглеска стража. Екс-краљ је враћен у
Енглеску и мирно је живео до седамдесетих година. Међутим, није ли после тог
неуспеха на карту војводе покушао да заигра Хес, при чему, дејствујући по масонским
каналима, није мање важан детаљ: по старој традицији, на челу енглеске масонерије
увек је представник краљевске породице. И војвода виндздорски је био Велики Мајстор
британских ложа.
Могуће је да отуда потиче тежња Енглеза да не откривају документа повезана са
Хесовим прелетом, јер представнику владајуће династије, у тој комбинацији, преостала
је једино улога хитлеровске марионете. Не случајно, у недавно изашлој књизи, Хесов
син је за смрт свога оца окривљавао управо Енглезе. Говоркало се да је старац у позним
годинама постао сувише брбљив...
Дакле, Хесова мисија није успела. Ако треба следити нашу верзију, канал „Златна
зора“-Туле успоставили су енглески масони. Чланове ложе Мемфис Мицраим, који су
раније покушавали да нађу кључеве према вођама нацизма, задесио је неуспех. Међу
тим неуспесима је и напад на Источне темпларе. Изгорео је Штајнеров Гетенаум. Из
Италије је изгнан Кроули, који је дуго времена уживао симпатије Мусолинијевог
режима. (Уосталом, Кроули је у фашизму видео инструмент за формирање мистичне
„равнодневничке буре“ потреса, који је способан да изазове прелаз у ново доба).
Архиви сведоче: године 1935. Источне темпларе и њима сличне редове су у Немачкој
забранили.
Нешто се код масона Египатског реда није уклапало. То потврђује и судбина барона
Зеботендорфа.
Брат Маркион: „Познато је да је пре оснивања Реда Туле, он био посвећен у Мемфис
Мицраим у Турској. Турска грана тог правца је група „денме“ – вампири. То је
организација људи, који су само на папиру примили ислам. Ататурк и сви
револуционарни покрети у тој земљи су - њихово дело“.
Испада да је већ у оквирима Германенорден-а и његове филијале Туле, барон
Зеботендорф радио као емисар Египатске масонерије! Ако је тако, онда сумње
нацистичког руководства, према ономе ко стоји иза тих структура, нису биле лишене
основа!
Да, Мемфис Мицраим представља злослутну, тајанствену и свуда присутну
организацију. Очито, она се трудила да обнови не само магијску, већ и социјалну
праксу древног Египта. У ствари, реална власт у тој земљи најчешће је припадала не
фараону, већ Алому – савету жречева. Мрачне сујеверице и интелектуална
дезоријентација маса - које су они у масу усадили - дозволили су им да вековима
управљају земљом.
Такву верзију потврђује један докуменат, који је недавно објавио Савет Европе. Он се
назива „Медицина и права човека“ и садржи у себи, између осталог, извештај бившег
Великог Мајстора француске атеистичке ложе Велики оријент, Р. Лереа. Он је тамо
написао веома вишезначну фразу: „Страх, који влада милионима људи, је резултат
апстрактних, можда не веома достојних, али потпуно езотеријских напора“.
Хитлер је са своје стране тврдио, не мање цинично, мада помало другачије. Према
успоменама Хермана Раушнинга то је звучало овако: „Ти паметари сматрају као да је

42
наш задатак - да смиримо масу и да је држимо у глувој апатији... Само разбуђена мојим
фантазијама, маса ће бити подложна контроли.“
Чиме објаснити разлог неуспеха савремених истраживача „египатске“ практике? Каква
је сила преузела врх?

Мемфис Мицраим

Ево мишљења брата Маркиона: „У свету постоје две главне гране масонерије. Једна од
њих - Мемфис Мицраим - је револуционарна. Тај покрет хоће да промени свет, ма какав
он био.
Друга грана је - званично масонство, међу њима - Шкотски обред. Оно се бави
организацијом и управљањем света. Своје чланове, ради сопствене користи,
„Шкотланђани“ се труде да поставе у центар сваке власти.
Мемфис Мицраим је увек био у контакту са револуционарним покретима. Са
Гарибалдијем, Троцким, италијанским фашистима, Црвеним бригадама.
Карактеристично је: да је Кроули био члан Мемфис Мицраима и истовремено -
активиста ИРА-е, терористичке републиканске ирске армије.
Неки специјалисти сматрају: да у основи те револуционарности леже митске појаве.
Њихова суштина је у томе да свет може да живи једино у борби, у потресима који се на
окултном језику називају „равнодневнична бура“. Управо из тих специфичних сфера се
обично разлежу позиви на револуцију. Омогућивши их, дају им да се развију.
И тада - фантазије постижу снагу авети.
(Карактеристично је да је једна од најдревнијих доктрина вечне борбе првосазданог
хаоса и творачког начела рођена у древном Египту.
Таква је суштина Хермопољске космогоније).

У центру циклона

Л. Земољски, истраживач масонерије: „У средишту „слободних зидара“ постоји тактика

која се назива овако: „увек бити у центру рађајућег циклона“. Она означава увођење
својих људи у фашистичке, комунистичке, демократске, анархистичке и остале
структуре. Уосталом, свака од ових идеја изазивала је џиновске револуционарне
потресе. Нису ли се они јављали само као наредни покушаји глобалне смене
концепција развоја човечанства, при том под јединственом контролом?
Само један пример: браћа из исте ложе били су и Салвадор Аљенде и генерал Пиноче.
При било ком развоју ситуације, један од „наших људи“ био је на врху, а другом је већ
раније пресуђено да буде жртвован. Просто одрезан – као сува грана...“
Слична тактика је коришћена и у оквиру револуционарних догађаја почетком века у
Русији. Ложе су постале удобно место надпартијских саветовања представника
различитих политичких покрета. За почетак дискусије истицао се један једини задатак:
антимонархизам. П.А. Кропоткин директно је говорио о томе, да се револуционари и
буржуји не могу договорити међу радницима - треба да преговарају на неутралном
терену.
Ту се одмах израђивала и заједничка тактика. Истакнута припадница масонерије, Е.
Кускова, писала је: „Лозинка су - „Демократска Русија“ и „Не треба пуцати у народ
који демонстрира“. [9]
Познати масон Маргулис писао је 1922. године о принципима ложа: „То су -
оптимизам, вера у прогрес човечанства, одбијање избора између крајности, прихватања
противречности као извесне реалности и непроменљивост. Све је релативно и прогрес
је непромењен и непреобратив... Овоме се додавала солидарност (конкретна, животна),

43
где све зависи од свакога и свако - од свих. Трпељивост (лева рука на рамену брата).
Примирити антагонизме и гасити противречности. Од богова проистиче начело: не
одрицати се врха своје владе и њиме установљеног режима. Не бити у опозицији, већ
бити у средишту догађаја. Закон ћутања и идеал усавршавања.“
... Начелник петроградског одељења жандармерије, пуковник Герасимов, пријавио се
Николају Другоме у Царско село само једанпут. Циљ је био извештај о делатности
масонерије. Али жандарм на високоме положају разочарао је цара својим потпуним
незнањем.
(Можда је оно било симулација. Пуковник је, наравно, знао, да је његов шеф,
Џунковски, у најмањој мери близак „слободним зидарима“.)

Трећа страна II
Ко је извукао корист?

Брат Маркион: „Између различитих масонских обреда постоји борба. Већина

савремених светских руководилаца су масони - или су блиски масонима. Многи
амерички председници су били „слободни зидари“. И, мада се у уставу „Шкотланђана“
захтева неучествовање у политици, браћа тог реда се њоме баве веома активно.
Уосталом, сада популарна идеја Новог светског поретка дошла је управо из окриља
Шкотског реда. Рационална организација света – то је његова формула. То је нешто
што се супротставља револуционарној експлозији.“
Дакле, верзија о две супротстављене гране масонерије. Ако је она истинита, да ли се
тим противречностима могу објаснити многе загонетке Трећег рајха и савремене
светске политике?
С једне стране - постоје тежње „египатске“ масонерије: њени покушаји да саздају
цивилизацију црних магова, који управљају масом баченом на пучину сујеверја.
Али, шта се супротставља „владајућима“? Друкчији фетиш је - долар. И та мотивација
се јавља, не само рационалном, већ далеко религиознијом. Она у потпуности одговара
речима Талмуда: „Праведник воли новце своје више од тела својега“...
Можда је све ово што је речено у нескладу са представама о традиционалном
хуманизму масонерије, о њеној само декоративној улози у савременом свету. Међутим,
документи ложа о задацима растурања империја, (које смо цитирали у претходном
поглављу), говоре супротно.
Ти папири су могли да круже само у рукама слободних зидара највишег степена
иницијације. Зато су они делимично отворени.
Као некаквом вегетаријанском храном, припремљеном од термина „слобода“,
„једнакост“, „братство“, „хуманизам“ и „општељудске вредности“, хране се само
неофити – они, које искориштавају.
Напори за рушење империја нису били узалудни. Покличи из кругова ура патриота
свих националности само у нашем веку улили су се у два светска рата. Они су ослабили
два џиновска суперетноса – руски и немачки. И сваки пут је на добитку остајала трећа
сила, која је оседлала архетипове. То је - Америка са финансијским вампирима на челу.

Група Билдерберг

Наведени документи односе се на делатност масона египатског правца и атеистичког

Великог оријента. А ко су њихови конкуренти? Можда су са њиховом делатношћу
повезане и много суштинскије загонетке из времена Трећег рајха. Оне се повлаче и у
наше дане.

44
Ево писма једног од нацистичких руководилаца покрета за нову немачку религију. У
њему се говори о задатку да се ослаби утицај Хришћанске Цркве у Вермахту. [10] Ради
тога се формира специјално одељење. Његов руководилац ће постати човек, који је „у
потпуности прекинуо са предрасудама Хришћанства“. То је мајор принц Де Липе.
Управо он, холандски принц констрот, 1952. године ће стати на чело међународне
полутајне организације, данас познате као Билдербершки клуб. Њен оснивач је
уосталом масон шкотског обреда – Редингер.
Седмог априла 1963. године енглески „Обсервер“ је писао: „Билдербершка група се
труди да зачне својеврсну апсолутну власт над народима помоћу марионетских влада
којима руководе поткупљени политичари“.
А ево цитата из италијанског часописа „Еуропео“ за октобар 1975. године: „Без обзира
на шаренило састава у целини, билдерберговци представљају извесну супер владу, која
на свој начин усмерава политику земаља Запада“.
На врху се указује да „нови поредак“ Хитлера и „Нови светски поредак“ савремених
мондијалиста нису баш тако различити једно од другога. Једино је овај потоњи –
лукавији. Он се не испољава уз грохот пузећих тенковских колона, већ не јавним,
лицемерним, шуштећим доларима и новинским страницама, утицајем капитала и
пропаганде. Он само у крајњој нужди одбацује своју пуританску маску и баца бомбе на
Православне Србе.
Дакле, сломивши империје, потхранивши национализме, сад мора размислити о
следећој етапи.
Занимљиво је да бивши мајор Вермахта, Де Липе, сада заговара идеју политичке
јединствене Европе на челу са наследним монархом. Наравно, из династије Меровинга.
Епизода са Де Липеом показује: Шкотски обред је такође имао у рајху своје људе, мало
приметне, али можда по ефекту утицајније него њихови конкуренти.
Нису ли они стали на пут утицају Мемфис Мицраима?
Можда су управо они, упркос концепцијама Хаусхофера, помогли да се главни удар
Хитлеров са Запада усмери на Исток.
Нису ли они, користећи примитивни Хитлеров антисемитизам, одрубивши „суве гране“
јеврејског народа, испровоцирали миграцију Јевреја из Европе у Палестину? То јест,
помогли да се формира држава Израел?
Нису ли они концентрисали у „Аненербе-у“ оне „деликатне“ научне теме - од
психотроне до неутронске бомбе - које је било немогуће ефективно решити без обиља
„људског материјала“? А затим, жигошући злочинце, користили њихове резултате...

Паралелна историја

Да, паралелна историја постоји. Она има своје датуме, своје злочинце и своје јунаке.
Наведене факте свак` мора да осмисли сам. Ма како било, они формирају сложенију
слику света од уобичајене.
Познато је: у сваком преломном моменту историје поново се догађа митологизација
свести. Фактор нестабилности побеђује архетипове, једноставније говорећи - сећање
предака, које се формира вековима раније у сличним стресним ситуацијама. У таквим
годинама увек се нађу људи који разумеју: све се враћа на своје кругове. И они су
спремни, на пример, опет да искористе поновљено интересовање за окултизам и магију.
А то је изванредан терен за призивање „равнодневничне буре“.
Овде се обнављају и древна или псеудодревна пророштва. Њих одапињу у будућност и
претварају у машту.
А сан је - најјача тачка ослонца за сваки покрет.

45
Истина, ентузијазам неизбежно сахне. Револуције опет гутају своју децу. Наступа
време демијурга, који покушава да уреди постреволуционарни хаос.
Према учењу неоплатонизма, које је током векова хранило многе јереси, међу њима и
профашистичке, сваки демијург пре или касније слаби. И тада Хаос - најдревнији од
богова - поново жури да се врати у своју првобитну величину.
Испоставља се да тим двема величинама човечанства - револуционарном хаосу и
његовом смиривању - и одговарају два тока у масонерији која смо навели.
Изазвати експлозију у Немачкој прве трећине нашег века помогли су „Египћани“, а
затим, изгнавши их, канализујући ту енергију у потребном правцу – „Шкотланђани“.
Понекад се чак чини да је реч о две руке истог тела. Иначе, о каквој би се солидарности
међу посвећенима, толико очигледно испољеној током Нирнбершког процеса, могло
говорити!
На сличан закључак упућује још једна занимљивост из старог немачког града Либека.
Шетајући улицама, обратио сам пажњу на једну кућу са натписом „Ложен хаус“. Под
кровом те респектабилне виле нашле су свој дом тако „јаросно“ међу собом
супротстављене ложе - и „Шкотланђани“, и „Египћани“, и „Јорковци“ и још Бог зна ко.
Њихове таблице, снабдевене недвосмисленим симболима, међу њима и преврнутим
пентаграмима, мирно суседују на фасади.
А ево још једног занимљивог факта. У лето 1993. године, у Стразбуру, на иницијативу
Великог оријента Француске, била је сазвана европска конференција ради координације
дејстава масонских ложа различитих праваца.
Али ко ће координирати џиновске структуре у размерама читавог света? То питање
заводи у ћорсокак многе истраживаче. Посебно атеисте. Али за „Православну
конспирологију“ проблема овде нема.
Ако је угаони камен саме Цркве - Христос, онда врх масонске обрнуте пирамиде
указује на сатану.
Та супротстављеност је запечаћена према тумачењима кабалиста и у шестоугаоној
звезди, која се састоји из два троугаоника. Троугаоник, окренут оштрицом нагоре,
означава трипостасног бога – за кабалисте злог бога. Зато тај троугаоник, који указује
на прво слово алфабета, „алфа“ - представљају тамном бојом. Други, (светли)
троугаоник, окренут је надоле и указује на последње слово – „омега“.
Постоје масонски печати на којима се читава та конструкција већ преокренула. Овде је,
пише Сергеј Нилус, загонетка тајне „четири појаве“ из Талмуда:
„Што је горе што је и доле,
што је пре што је и касније“.
Међутим, емисари нижег света, независно од припадности овом или неком другом
масонском правцу, синхроно су нагрнули у нашу земљу.
На пример, у децембру 1988. године, у својој московској филијали, гости се делегација
јеврејске ложе Бнаи Брит, на челу са њеним „председником“ Марком Ароном.
Или, у престоницу Русије долази Велики Мајстор Италијанске националне ложе
Ђулијано Ди Бернарди. И у једном - веома високом кабинету, дарује свом домаћину
примерак своје књиге с „братским“ жељама.
Ево, под руку са бившим представником за штампу Бориса Јељцина, Павлом
Лошчановом, по московским ходницима власти шетка се шеф Великог оријента
Француске, господин Рагаш.
Ево, Велики Мајстор Велике националне ложе Француске, Клод Шарбоније, стиже у
Москву и прима заклетву новопеченог Великог Мајстора велике ложе Русије.
И ево већ познатог нам брата Маркиона, високог посвећеника Мемфис Мицраим-а.
Њега већ природно примају у круговима „интелектуалне опозиције“. [11]На крају
нашег интервјуа са њим директно питам тог загонетног господина о циљу његовог

46
доласка. Сабеседник се лукаво смешка. „Сада о томе не бих желео да говорим, али се
надам да ћете резултате моје посете ускоро и сами осетити...“

Нада у повратак зла

Разочараном човеку се увек учини да управо он живи у последњим временима.

Прошлост види у златним рамовима. Отуда - мистерија повратка. У митологији
практично сваког народа постоји легенда о повратку духовног водича или јунака,
привремено заспалих витезова краља Артура, Фридриха Великог или Меровинга...
Ове представе такође на себи носе печат паганског погледа на свет. Али, да ли се све
враћа у своје рамове?
Зато је фраза „све се враћа“ увек само застарела космогонијска формула, ако она може
да постане и јак призив жречева неопаганства. Ево како је мистерију повратка разумео
један од теоретичара италијанског мистичног фашизма, Јулиус Евола. „Невидљиви и
неприступачни центар, владар који мора да се пробуди из сна, јунак, који ће за све да се
освети и све да постави на своје место - уопште није Химера мртве прошлости, више
или мање романтичне, већ реалност за оне који данас једино имају законито право да се
сматрају живима“.
Херман Раушнинг је тако писао о својствима самога Хитлера. „Ускоро ће доћи време
када ће он морати да се усами и да нестане. И нико не сме знати где се он налази. Око
њега мора да никне тајна, он мора да се претвори у легенду. Масе ће шаптати о
будућим великим догађајима. Напокон, напор ће постати неиздржљив - и ево, Хитлер
ће се опет појавити у читавој својој величини. Он више не мора да се бави политиком.
Он ће бити виши од тога. Он ће бити велики законодавац, пророк, који доноси нове
плоче са свештене горе“.
Али догодило се друкчије. Под портретом Фридриха Великог, Хитлер се убио у ноћи
пред први мај – на Валпургијску ноћ, када Валхире односе у Валхалу душе јунака.
Заиста, сатанска нада у повратак!

Екуменистички престо за антихриста

“Ти си – Петар, и на тој стени Ја ћу сазидати Цркву Моју; и врата паклена неће је
савладати. (Мт. 16,18)’’
Тридесет три године пошто је Спаситељ изрекао ове речи, погубљен је апостол Петар.
Распели су га на крст, наглавце, у арени римског циркуса. Чак су и погубљење антички
плуралисти – многобошци, покушали претворити у представу. У спектакл о снази
паганских богова.
Сада, напоредо са бившим Калигулиним циркусом, стоји црква Светог Петра.
Али, шта се догађа? Тик крај моштију великог проповедника Бога Јединога почиње
нова паганска представа. На гроб су окачени свитци са текстовима будистичких
мантри. Ламе, обријане на нуларицу, из своје утробе производе ниске звуке.
Источњачки сасуди испуштају клупчад миришљавог дима.
Тек што се загрлио са Далај-ламом, римски папа све то посматра с благонаклоним
смешком.
Пред нама је – враџбински спектакл псеудоуједињења религија чије је име –
екуменизам.
У једанаестом веку од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве отпали су
римокатолици. Затим су се од њих оделили протестанти. То су били истински трагични
расколи. Али, ево, почетком нашег столећа поникао је покрет чији је циљ да обједини
Хришћане целог света, читаве екумене (васељене).

47
Термин “екуменизам’’ предложио је 1910. г. извесни Џон Мот. Ко је био тај човек?
Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Године 1948. у Москви је
одржан свеправославни сабор, посвећен 500-годишњици аутокефалности Руске
Православне Цркве. На њему је, делимично, разматрано питање о односу према
екуменистичком покрету. Материјали саветовања су били објављени. У другом тому
тих докумената постоје текстови говора како нашег представника, протојереја
Разумовског, тако и других, где се говори о масонским изворима екуменизма.
Џон Мот је био масон високе иницијације. “Слободни зидари’’ су у подршци
екуменизму имали своје циљеве. И политичке и религијске’’.
Џон Мот је инициран у тридесети степен, чије се мистично достојанство означава
сликом Георгија Победоносца. Узгред речено, мешавина символа, преузетих из
различитих духовних традиција, карактеристична је за масоне. У питању је њихов
отворен покушај да постану сила изнад сваке религије.
Приметимо: ступајући у ложу, аутор термина “екуменизам’’, наравно давао је заклетву
на масонском уставу Андерсона. У њему је речено да је сваки “слободни зидар’’
слободан да себи бира религију и да ради у циљу испуњења идеје масонске светске
владе.
Године 1946. француски масонски часопис “Temple’’ је писао:
“Проблем, који су поставиле поједине хришћанске цркве у пројекту уједињења…
близак је масонерији, јер садржи у себи идеју универзализма. Ако то уједињење стоји
на истинитом путу, оно треба да захвали нашем реду. На првим екуменистичким
конгресима утицај наше англосаксонске и скандинавске браће био је одлучујући.’’
“Слободни зидари’’ воле да кажу да су на њихов олтар жртву принеле стотине религија
и култова. Дакле, на духовном плану масонерија је – један прави бестијаријум. Међу
зидовима ложа суседују Ваал, Озирис, Јахве…. И извесно заједничко божанство које се
назива Великим Архитектом Свемира. Ево где је извор екуменистичке мешавине!
Савремени истраживач масонерије Е.П. Квадрагас чак пише о ложама као “духовном
супермаркету’’. Развијајући ту мисао, он је довољно јасан: “Влада мишљење да је
највећа масонска тајна у томе што не постоји никаква тајна. То је тачно утолико што
масонерија нема своју идеологију, нити своју сопствену мисију. Масонерија је за свој
циљ поставила саздавање “савезног центра’’ који би ујединио људе различитих вера и
убеђења… Људи у ложе уносе своја убеђења и духовне вредности, њихове идеје се
сукобљавају и могу се у потпуности и не слагати, али од њих се не захтева да стекну
заједничку веру. Њихова приватна мишљења остају у сфери приватности. На тај начин
масонерија се, по себи, може представити сликом празне посуде, и у томе је увек била
њена снага и слабост. Слабост, зато што је масонерија увек и у свим временима била
отворена за све утицаје, како добре, тако и рђаве: због тога је масонерија, с временом,
постала камелеонски феномен, какав се пажљиви владари свих земаља труде да
избегну; њена снага је, међутим, такође у отворености која јој је дозвољавала да
преживи, без обзира на епохе које су се смењивале, и да се прилагоди свим културама и
структурама друштва. На тај начин, масонерија је црпела материјале и традиције из
потпуно различитих, често супростављених извора.’’ (Напомена: Данас је ремек-дело
таквог приступа књига објављена под називом „Витасофија“. Цитат из ње:
а) о амблему – Амблем плаве боје. Оштар и вишезначан. Разумљив и загонетан. Као и
све што је у том великом кретању. У њему постоје многи симболи: захвална птица.
Неустрашиви Икар. Лик Крста. Силуета српа и чекића и двоглавог орла. У њој има
нечега хришћанског, паганског, муслиманског...
У основи новог хуманизма је - учење о ноосфери“, пише аутор, и на једну хрпу
прикупља изјаве, благо говорећи, различитих личности: од Лењина до Пушкина, од
Рериха до Ничеа, од Волтера до Линколна... Овде су и цитати из светих књига свих

48
могућих конфесија. Образује се „ноосфера“, која постаје концентрат ауторитета у
сусрет читаочевом конформизму.
Основни ауторски текст,( у неким местима се зове таблицама претече Евроазије),
написан је исецканим и повремено нејасним језиком. Подразумева се да је пред нама -
нова света књига, која чека своје тумаче.
На њеним последњим страницама сазнајемо да нам ту мудрост уопште није
приповедао доктор Бокан, чије име стоји на заглављу, већ „нови Заратустра“. Самим
тим Витасофија се назива новом Авестом. Као и свака паганска доктрина, она говори
о идеалу надличности. О томе да је човек - мера свих ствари. А ми сами - да смо идоли
себи. И у томе се „нова Авеста“ дотиче са Црном библијом: „Човек, звер постаје
божанство за сатанисту“. Поређење није случајно. Једна од личности које
Витасофија цитира је - неки Жан Гавер (у ствари, Иван Гавриленко), који се налази на
челу сатанске секте Центар Јунивер.
Као и увек, иза бујног накита паганског бога или пророка, пре или касније се укажу
рогови.
Цитат из „Гавера“ је такође занимљив: „Подударајући се са текстом LXX библијског
рачунања времена, Рождество Христово, то јест, почетак наредне епохе у развоју
човечанства пада на 5508. годину од стварања света. Година 1990. је - 7499. година од
стварања света, или нулта година по Учењу о слободном духовном стваралаштву, јер
се она јавља као претходна етапа из једне епохе у другу. Управо сада људима се дају у
доступном облику форме и Духовни знаци васељенског учења о слободном духовном
стваралаштву, које ће бити фундаментална основа за нови духовно-материјални свет
човеков... Година 1991. или 7500. година је довршетак наредног циклуса и почетак
новог...“
Дакле, по Гаверу, епоха Христа се завршила. Почела је друга. Каква? Управо већ знамо:
Алистер Кроули је писао о еону Хоруса, времену владања сатанских сила.
Ради повишења „духовног суверенитета личности“, Витасофија предлаже
многобројне мантре, тако да имамо посла са окултним човекопоклонством. Објект
поклоњења је следећи: „Јака стваралачка личност. То је лик данашњег спаситеља“.
Витасофима није потребан Спаситељ. Они морају „спасити себе сами“. Вера је
потребна, тврди Витасофија. У себе.
О тој „доктрини“ можда и не би вредело говорити. Али, као и свака, по својој
суштини, масонска идеја, она се, под окриљем духовне и хуманистичке реторике,
устремила ка сфери политике. И данас, парафразирајући познате речи, могуће је рећи
овако: „Авет лута по Државној думи, авет Заратустре“. Ова авет спремна је да се
усели у тело сваке политичке партије, која осећа неутемељеност своје идеологије.)
По речима истраживача Н. Берберове, компромис као принцип улази у индекс
масонског понашања. А разблажавање Хришћанства “верском толеранцијом’’ –
одговоримо господину Квадрагасу – то је такође мисија! И то још каква!
Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке
организације – Светског савета цркава. То се догодило 1948. године, само три године
после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и
која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује
Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).
Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета
цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершелд.
Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија…
Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може
обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских
ложа.

49
Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се
сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких
ратова, онда је двадесет први век претио да постане веком религијских сукоба.
Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад
религија, расте.’’
Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се
религије уједине, онда ћемо се кретати путем мира. Али, овде се крије страшна
заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште
себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.
Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свако од нас
нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо
да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради
фиктивних циљева.’’ (Напомена: Умесно је да се сетимо историјског факта
повезаног са „екуменистичким размишљањем“ Јулијана Отпадника. Обраћајући се
персијским посланицима - Хришћанима, који нису желели да учествују у паганском
празнику, он им говори: „Жељени свет не треба градити друкчије већ путем
религијског сагласја и узајамног пријатељства.“ Као резултат те поуке, император
осуђује посланике на смрт и започиње рат са Персијом, у којем, као један од првих
претеча антихристових – гине.)

Нова екуменистичка Вавилонија

…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то
подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне
експанзије Светског савета цркава.
Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер.
Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом
врху је – слика оштрокљуног орла.
Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’
церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне
радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи.
Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први
поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња
Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од
страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у
несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’
Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ
почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.
Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је
говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији
непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.
Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене
заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.
Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су
истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише
слободу избора вере, православни лишени могућности да преобрате и крштавају
инославне.
Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу
идоле…
Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се незавидним. Од свих

50
присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских
племена.
У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се
није одрекао својих религијских погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних.
Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста.
Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено
припрема долазак антихристов. (Напомена: Сада екуменистички покрет прелази на
нов ступањ. Уз подршку фонда „Горбачов“, формира се тзв. Организација Уједињених
Религија. Идеја је следећа: „Контрола над светским религијама је - контрола над
човечанством“.
Истраживач О. Платонов, који назива ОУР „црквом антихристовом“, пише: „Поред
„ширења духовности“, Организација Уједињених Религија представља се као темељни
орган за арбитрирање светских религијских конфликата. Ради тога се предлаже
формирање команде „миротвораца“, састављене од духовних лица и политичара
високог ранга, делимично и оних који су учествовали на Првом светском форуму фонда
„Горбачов“. Тај орган фактички може да препоручи примену међународних санкција
против религија које одбију да сарађују са црквом антихристовом“.
Међу активистима ОУР-а, то јест, Организације Уједињених Религија, су: Џејмс
Бејкер, Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Вацлав Хавел, Руперт Мердок, Теди Тарнер и друга
високо духовна лица.)
Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’,
трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте
од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем
пастиру…
“Будизам и шаманизам – моја је мајка, а отац – Исус Христос.’’ Ове паганске речи
припадају протестантском “богослову’’ из Кореје, докторки Чанг. Оне су и послужиле
као заглавље паганског спектакла са егзотичним плесовима, бубњевима и завијањима
на једној од скупштина ССЦ-а.
“Дођи, душе Јованке Орлеанке и свих жена мучених у средњевековљу’’ (то јест
вештица – прим. аут) – кличе са сцене екуменистичког театра та окултна
феминисткиња. Затим она призива духове различитих стихија. И напокон се Чанг
осмељује да тврди како призива дух самога Исуса Христа…
Није ли то духовни допринос протестаната и пагана ствари уједињења!

Шта ако се, ипак, ујединимо?

Ђакон Андреј Курајев: “У области историје религије и философије дејствује исти

принцип који и у математици: заједнички именитељ увек је најмањи. Ако се ми
ујединимо са протестантима, на пример, заједнички Символ Вере ни изблиза неће бити
наш, уколико се многолико искуство Православља од стране протестаната одбија. Они
сами ће тврдити: православни поштују иконе, а ми не. Православни се моле за
упокојене родитеље, а ми не. Православни поштују Богородицу и Свеце, а ми не.
Православни имају храмове, они посте, а ми не….
Да бисмо се ујединили са протестантима или баптистима морамо веома много да
жртвујемо. Андреја Рубљова, на пример. Његову “Свету Тројицу’’. Са тачке гледишта
баптиста, то је идолатрија! А ако се ујединимо са муслиманима? Одмах бисмо морали
да се одрекнемо од Јеванђеља, од Христа Самога. Остаће фрагменти Старог Завета о
Аврааму, то јест Ибрахиму…
Сећам се једног сусрета на којем се изграђивао заједнички документ свих религија и
конфесија у Русији. То је био позив за мир у свету. Догодио се сусрет почетком 1991.

51
године.
Руководиоци различитих конфесија већ су били решили да потпишу припремљене
текстове, кад је устао рабин: “Ја не могу да потпишем документ са цитатом из Новог
Завета “блажени миротворци’’. Јеванђеље за наше вернике – није ауторитет. Али
можемо пронаћи аналогни пример из књига Старог Завета које су свете и за Хришћане
и за Јудејце. На пример, речи пророка Исаије: “прекујмо мачеве у раонике’’. Хришћани
се не противе. Али, тог часа устаје муслиман: “Браћо, књига пророка Исаије не улази у
састав Курана. Не могу да потпишем такав документ. Али, можемо пронаћи заједничко
место о миру и у Курану, и у Старом Завету.’’ Нашли су речи о томе да је Творац
саздао живот за све. И већ су се коначно скупили да потпишу. И староверци, и
римокатолици и баптисти латили су се пера. Тада устаје лама: “Али, у будизму нема ни
помена о Творцу…’’
Морали су да се одрекну религијске конкретности и духовних мотивација. Ограничили
су се на општа места.
Дубоко сумњам да је пут мешања религија – пут који ће нас обогатити.’’
Алексеј Осипов: “Није важно спољашње уједињење, већ уједињење у истини. Авај, у
екуменизму само схватање светости и духовне мере религије се расплињава. Крајем
шездесетих година у Бангкоку је текла екуменистичка конференција “Спасење данас’’.
На њој је било речи о много чему: о спасењу човечанства од ратова, беде, болести…
Заборавили су само на једну ствар. На оно спасење са којим је дошао Исус Христос.
Када су их наши представници подсетили на то, на њих су гледали као на
диносаурусе.
Апстрактан однос према истини, хлађење религиозности осећа се већ одавно. Ево вам
још један пример. Протојереј Сергије Булгаков је 1927. године у Лозани на Светској
конференцији “Вера и поредак’’ предложио: хајде да се сви причесте из јединствене
чаше. Наше такозване догматичке разлике су толико безначајне да их можемо
занемарити.’’
Познати истраживач Михаил Назаров, у својој књизи “Мисија руске емиграције’’
скреће пажњу на један карактеристичан моменат. Управо су се “јересијарси’’ руског
Православља, конкретно Булгаков и Флоренски, користили потпуном подршком Џона
Мота и других иницијатора екуменизма. Управо су уз помоћ Мота у Паризу под
руководством Н. Берђајева били формирани Религијско-философска академија и
Богословски институт. (Напомена: Занимљиво је да, десетак година касније, идеју о
заједничком причешћу понавља митрополит Смоленски и Каљинградски Кирил.
Догодило се то на скупштини ССЦ-а у Ванкуверу.)
Предлог Сергија Булгакова, који сада многе запањује, улази у сталну праксу ССЦ-а. И
ево, на екуменистичком спектаклу у Упсали већ се спремају тањирићи за заједничко
причешће. Спремају се пред очима свих. Напокон, баш у протестантском храму
запевали су весели млади црнци. Не, то ни издалека није неумесни концерт популарне
музике. Почело је заједничко причешће учесника скупштине.
Тешко је замислити пагане и фарисеје како пузе испод стола Тајне Вечере и добијају од
Христа вино и хлеб!
Требало би питати тада присутног православног патријарха Константинопољског
Вартоломеја где је ту Света Тајна која се скривено догађа у олтару православног храма,
када се вино и хлеб претварају у Крв и Тело Христово? Кушајући их, православни и
постају делом Тела Исусовог, делом Њиме основане Јединствене Цркве.
Царство Исусово – није од овога света. Изван људских мера налази се и истински
режисер екуменистичких спектакала; главни пародиста Св. Тајни Христових; онај ко
вековима саблажњава човечанство отровом јереси; тај ко је покретао пагане који су
распели Апостола Петра 67. године од Рождества Христовог.

52
На масонском псеудо-мистичном жаргону непријатељ људског рода се назива Великим
Архитектом Свемира. По окултној легенди, он од једноликих блокова – људског
материјала – гради гигантску пирамиду. То је начин његове градње сопствене
васељене. Али, како срећно примећује философ В. Тростников, грађевински материјал
је сатана украо. Природни камен, који та личност, неспособна за самостално
стваралаштво, обрађује су – заробљене људске душе.

Земаљска историја ће се завршити катастрофом

У пантеону римских божанстава било је једно, скромно. Његово име савремени

православни читалац може да сусретне већ код Блаженог Августина. Реч је о богу, који
одговара за први крик новорођенога. Њему је име… Ватикан.
По чудном стицају прилика, то име је добила теократска држава, којом влада папа
римски. Међутим, постоје сфере где случајних подударности нема. Чије чедо чека
престо Ватикана?
…Древни Рим је исповедао религијски плурализам. Осим храмова античких богова,
овде је било немало олтара Митре, капија Изиде….
После појаве Исуса постао је Вечном Граду познат и једини истински Бог. Крајем
трећег века статуа Христа се на неко време, чак, појавила и у римском Пантеону. Из
почетка Хришћане нису прогањали. Али, требало је принети жртве “државним’’
боговима. И прогон Хришћана је почео…
Они који су одбили, гинули су на хиљаде у аренама циркуса. Гинули су од мача и у
канџама дивљих звери. У сећање на прве Хришћане у Колосеуму је постављен крст…
“…Хришћани су победили Нерона не референдумима и не формирањем покрета за
“људска права’’ – пише ђакон Андреј Курајев, – „Они нису писали разобличујуће
памфлете о злоупотребама римске бирократије и губитку права провинцијских народа
Империје. Црква је победила молитвом и тврдим, мученичким (то значи,
благодарственим) исповедањем формуле: “Нема Господа осим Христа’’.“
Авај, данас су њихова страдања охладнелој религиозности Запада неразумљива.
Фанатици! – слежући раменима говоре о савременицима Апостола Петра. Па како су
они прихватали смрт?
Алексеј Осипов: “Постоје две врсте односа према животу. Један од њих изнад свега
ставља саму истину. Веома добро је рекао Владимир Соловјов: “Истина је
нетолерантна, то јест она не трпи неистину по самој својој природи’’. Други принцип је
– по сваку цену достићи тренутни ефекат, а после нас нека буде потоп.
Западно Хришћанство тренутно се толико удаљило од својих извора, да се питање
уопште не поставља у тој равни. Не треба се борити за Јединствену Цркву, уколико она
постоји од времена Исусовог доласка. Реч треба да се поведе о обнављању светости, то
јест саображавању Хришћанства изворном Христовом учењу. Проблем није у јединству
с другима, већ у обнови истинитости унутар себе.’’
На Западу нашу Цркву називају ортодоксном. У тај појам се ставља отворено негативни
смисао. Зашто би ортодоксија била рђава, ако означава потпуно очување Христових
речи, апостолских правила и заповести Светих Отаца Цркве?
Када протестантима или римокатолицима напомену да је управо Православље сачувало
изворно предање у богослужењу и молитви, у одговору се јавља само раздражљивост.
Инославни игноришу да једино у Православљу непрекинути ред рукоположења у
свештенству потиче од Апостола. Ево благодати која повезује сва поколења Хришћана
са Апостолима и Самим Спаситељем, у одиста Јединствену Цркву!
Андреј Курајев: “Дмитриј Мерешковски је једанпут приметио да је западна црква –
црква Петрова, апостола хировитог, активног, скоро чак и грешног. Источна Црква је –

53
Црква Јованова. Црква мистика и богослова, стараца и ћутљиваца. Петар је питао
Христа о судбини Јовановој: “Господе, а шта ће бити с њим?’’, Исус му одговара: “Ако
Ја желим да буде ту док Ја не дођем, шта је теби до тога?’’ Није ли у судбини Јовановој
предодређена судбина Цркве, која “пребива’’ до Другог Доласка. Судбине пребивајуће,
а не – дејствујуће Цркве Истока? Мени се чини да је најважније позвање Цркве – да
постоји. Просто да постоји, постојати – и само то. Постојати увек, постојати кроз све
векове и све нереде.
Неко од Хришћана мора, једноставно, да чува све предато од почетка. На последњој
страници Библије сусрећемо речи Јованове, које се могу назвати “манифестом’’
“пребивајуће’’ Цркве. Са свом могућом узвишеношћу смиреног Јована, апостол љубави
проглашава : “не додајте ништа и не одбацујте од преданог’’. Не треба “развијати
Хришћанство’’. Оно ће само, просто, расти у људским срцима.
Пророштво објављено преко ап. Јована говори да ће се земна историја завршити
катастрофом. Људи ће својим активизмом, који ретко проистиче из сасвим добрих
намера, изградити некакво царство које је туђе Христу… Древно црквено предање каже
да неће апостол Петар, већ управо Јован Богослов доћи на чело Цркве у последњим
часовима њеног земаљског туђиновања. У тој последњој пропасти људског “прогреса’’
“заосталост’’ Православља може да постане ослонац за све истинске Хришћане’’.

Запад без благодати Божије

Епоха западне побожности, светих папа, тражења божанствене истине нестала је још
пре отпадије Латина од Православља. Римски епископи који су заузимали катедру
апостола Петра међу другим титулама узели су себи и паганску титулу Врховног
понтифекса (жреца) васељенске цркве. Не случајно, папе су постале објект
најинтензивнијих ђаволских напада. Године 912. учени кардинал Бароније писао је да
су током 150 година римски престо заузимала “чудовишта најгнуснијег живота,
распусне нарави, уопште – најпоганији људи у сваком погледу’’.
Из густог блата раскоши и комфора не можеш се ишчупати увис. Хришћанство захтева
духовне напоре, а демони журе да се понуде сами. Журе са услугама. И захтевају само
једну ствар: поклони се!
Хришћанством прогнани у пустињу, духови античких богова су се пољуљали. Они су
изашли из древних идола раскопаних у Риму и оваплотили се у пагански чулне статуе
Ренесансе (ако су и оне представљале библијске личности).
Налазећи се под величанственим сводовима овдашњих базилика, обраћаш пажњу:
мраморне фигуре ни издалека не представљају преображеног човека православне
иконе. Пред тобом су – бића од крви и меса.
Блажени Августин је писао да су сви антички богови раније били људи који су се,
овако или онако, прославили. “Бићете као богови’’ – древна је саблазан кушача. Он
вековима прелешћује човечанство славом, влашћу и знањем. Не случајно, реч “демон’’
проистиче од грчке речи “наука’’.
Дакле, наденувши маске побожности, демони су поново заузели седам римских
брежуљака. Није ли та завера паганских богова мистична потпора тежње Вечног града
према земној власти и његове патолошке мржње према истини! Према Православљу.

Унијатство у прошлости и данас

Године 1439. у Фиренци је закључена унија, према којој је византијски император

признавао највиши ауторитет папе, као “намесника Христовог на земљи’’. Унија је
потписана на чисто политичким темељима: против муслимана који су опседали

54
Константинопољ била је потребна западна војна подршка. Авај, понадавши се у помоћ
људску, а не Божију, империја је себи потписала смртну пресуду. До њеног пада
остајале су неколике године.
Унију су одбацили Руси. Због учешћа у “финансијском аранжману’’, наши (руски
прим. прев) преци су збацили митрополита Исидора кога је поставила Византија (и кога
је папа истовремено рукоположио у римокатоличке кардинале!), одстранивши самим
тим сметњу за проглашење Москве “Трећим Римом’’.
Али унијатска идеја Ватикана није умрла. Њен смисао је следећи: Православни морају
да признају власт папе, као и Римокатоличке цркве, оставивши неприкосновену само
спољашњу, обредну страну богослужења.
…Мало коме је познато да су напоредо са моштима апостола Петра погребени остаци
извесног Јосафата Кунцевича. Ко је био тај човек, кога римокатолици сматрају
свештеномучеником?
Идеја уједињења под вођством папе најотвореније се оваплотила у покрету унијата.
Како се схватила унија римокатолика и православних од стране њеног утемељивача –
Јосафата Кунцевича? По читавој својој полоцкој епархији, у Могиљеву, у Орши, он је
буквално терорисао православне, затварао их и спаљивао њихове цркве. Дванаестог
новембра 1623. године у Витебску, Кунцевич је дао наређење да се ископају тела
умрлих православаца и да се баце псима…
Идеју уније која је, несумњиво, претходница екуменизма, подгрејавали су
постреволуционарни прогони Православља. Крајем двадесетих у Риму је формиран
центар “Rusicum’’, чији су студенти, остајући римокатолици, морали да носе браде, да
се навикавају на споре покрете, да се клањају и да у сваком погледу, својом
спољашњошћу, буду налик на православне свештенике.
Римски престо је увек тежио да нашу отаџбину (Русију) усрећи фалсификатима као
светињама. Од лажних Рјуриковича и Лажних Димитрија до лажног “православља’’.
Али, ако се са лиферантима царева-нахочади, језуитима, питање решило простим и
неједнократним изгнанством реда из Русије, онда је утицај унијатства био
плодотворнији и зато страшнији.
Поводом Русије, 1931. године у Ватикану је сазрео још један, необично оригиналан
пројекат. Епископ д’Ербињи, председник комисије “Pro Russia’’ (римског) “Источног
института’’, близак папи, упутио је у Москву епископу Неве тајну посланицу.
Предложено је да се из Русије тајно изведе владика Вартоломеј, а затим да се путем
придобијања појединих епископа – изабере за патријарха. Захвални архијереј би
потписао унију.
Уосталом, 1931. године Вартоломеј је (као, својевремено, митрополит Исидор) тајно
прешао у римокатолицизам. Тај документима потврђен преседан веома је занимљив. То
чини не без основа гласине о томе да су, у крајњем случају, двојица садашњих
православних јерарха (настројених веома екуменистички) тајни римокатолички
кардинали. (Напомена: Гласине су повезане са именом митрополита Никодима, који је
загонентно умро у Ватикану, за време пријема код папе.
Додајмо такође да је константинопољска патријаршија веома чудновато реаговала
на бољшевичке прогоне православних у Русији. Тадашњи Васељенски патријарх, масон
Мелетије, подржао је расколнике, признавши их као закониту руску Цркву.)
Карактеристично је и то да је д’Ербињи водио преговоре са претком садашњег
“претедента’’ на руски престо Георгија Хоенцолерна – самопроглашеним у емиграцији
за “императора Кирила Првог’’. Заокупљен идејом да узме царство у Русији, он је
хрлио у загрљаје масонских ложа (имали су заједничке финансијске послове),
америчких банкара (којима је гарантовао половину места у Думи демократске Русије) и
Ватикана (којем је обећао унијаћење читаве земље).

55
 Бог опомиње

…У Ватикану постоји унијатски колеџ и данас. Његов полазник је, својевремено, био
активни учесник форума ССЦ-а, садашњи патријарх Константинопољски Вартоломеј.
Занимљиво је да се ускоро после изабрања за Патријарха, у грчком часопису “Ортодокс
типос’’ појавило отворено писмо Вартоломеју, где му је постављено овакво питање:
“Шта мислите о масонерији? Наставља ли Православна Црква да посматра масонерију
као антихристовску организацију или је променила своје мишљење? Питамо то зато
што све уверљивији подаци о Патријарсима чија је припадност масонерији ван сумње
збуњују вернике, основано доказујући да је Фанар (резиденција Патријарха у
Истамбулу – прим. прев) постао плен лажи. Хришћански народ очекује да му се
одговорно разјасни питање, зато што је реч о веома важном предмету и штета која би
отуда могла да произиђе за Православље је несагледива! И не само за Православље, већ
и за читаво човечанство. Одиста, масонерија је – мајка из које се рађа антихрист,
посланик сатанин, месија којег очекују непокојани ционисти’’.
Одговора Патријарха Вартоломеја, наравно није било. Није ли зачуђујуће да је његова
швајцарска резиденција у Шамбезију, постала један од центара екуменизма? Није ли
чудно да у Риму многи сматрају питање уједињења римокатолика са православнима већ
решеним? Тај грандиозни догађај требало је да се одигра на челу са папом – 2000.
године. При том се они ослањају на извесна обећања – патријарха Вартоломеја. Можда
су она дата током његовог боравка у Риму, у лето 1995. године?
Уосталом, агенција АФП саопштила је, тим поводом, дословно следеће: “У време
ступања Константинопољског патријарха Вартоломеја у храм апостола Петра и Павла у
Ватикану, пред заједничко служење са папом, у базилику је ударила муња, а затим се
подигла олуја’’.

Кратко памћење Ватикана

У вези с тим умесно је присетити се једног догађаја из 1988. године. Кардинал

Казароли (његово име је фигурирало у списку знамените масонске ложе П-2, Пи Дуе)
предаје тајну папину поруку Михаилу Горбачову. После далеког пута главног
“перестројчика’’ у Рим, у Украјини је легализована унијатска грчко-Римокатоличка
црква.
“Још за време Горбачова на територији Галиције је постојала најкрупнија епархија
хришћанског света. У њој је било више од хиљаду православних парохија’’, прича
епископ Лавовски Августин. “Замислите какве је мере требало предузети од стране
унијата да би сада остало пола стотине парохија, од којих многе и немају своје храмове.
Замислите да после зимске службе под простим шатором, зачујете речи сеоске деце:
“Зле чике су нам отеле храм. Помолите се, владико, Господу да нам га врате.’’
…”Вечни град’’ има кратко памћење. Овде се труде не подсећати се чињенице да су
западни крсташи заузели православни Константинопољ; ни крсташког похода на Русију
Тевтонског реда; ни одлучујуће улоге језуита који су окруживали обојицу Лажних
Димитрија; ни римокатоличког геноцида над Србима.
Сада над екуменистичким форумима лебди голуб мира. Овде царује сентиментална
религиозност. Римокатолици и протестанти замишљају снисходљивог Бога по лику и
подобију сопственог неоптерећујућег морала, баналних ласки и доброћудности.
Авај, појаве таквог душевног комфора продрле су и у нашу земљу. И то ново лукавство
непријатеља људског рода, можда је опасније од отвореног сатанизма који још увек
одбија већину људи, барем на психолошком и природном нивоу. Међутим, подсећа

56
познати православни философ В. Тростеников, дело Христовог спасења – није пријем,
већ одабир у Царство Небеско, и та “свепраштајућа’’ тумачења Јеванђеља која смо
пробали, нису ништа друго до испољење заједничке тенденције наше цивилизације;
доле, страх Божији! Зашто им је то потребно? Зато што је потребно ономе ко је ту
цивилизацију однеговао и ко је и данас надахњује у свим основним њеним појавама –
личности макар и невидљивој, али, по јасним подацима, са роговима и копитама. Не
имајући свој сопствени онтолошки живот, он постоји путем наших живота које исисава
за себе, којима му пође за руком да овлада, и зато је свака неспасена људска душа за
њега још једна порција хране, још један залогај горива који продужује његово
позајмљено постојање’’.
У овоме се налази и архетип сваковрсног вампиризма и мистична потпора отвореног
или закамуфлираног идолопоклонства.
…А на екуменистичким форумима, под судбинским ритмом, житељи Запада који себе
сматрају спасенима, гануто певају “алелуја’’. Недалеко, међутим, на Балкану, са
одобрењем међународне заједнице наставља се војни и политички притисак – право
дављење – православних Срба.
А још источније, у Галицији, унијати, а у првом реду њихове структуре организоване у
редове, на пример, василијанци, у пуној мери настављају дело Јосафата Кунцевича. И
нема броја сличним примерима.

Папина тајна

Екуменски – значи васељенски. Али, Џон Мот, један од првих пет копредседника ССЦ-
а, подразумевао је ни издалека не једину васељенску истину, већ чисто географске
размере покрета. И он је постао истински грандиозан од тог доба од како му се
примакао Ватикан.
Алексеј Осипов: “У крајњем случају, до педесетих година римокатолици нису чинили
сличне кораке. Али, на Другом ватиканском концилу прихваћен је Декрет о
екуменизму. Сада је Римокатоличка црква званично члан екуменистичке комисије
“Вера и устројство цркве’’.
Занимљиво је да је Ватикан практично истовремено почео да мења свој однос и према
идеји уједињења религија, и према масонерији. Већина претходних папа се према
“слободним зидарима’’ односила негативно, па је против масона било издано мноштво
була. Папа Пије Девети је чак назвао масонерију “сатанском синагогом’’, синтезом
свих јереси. У разговору са аутором ових редова представник Малтешког реда у Русији
Петар Ганисијус фон Ганисијус такође је протестовао против тога што се у средствима
масовних комуникација пореди делатност масонерије са делатношћу римокатоличког
Малтешког реда.
Али – ево чињенице која говори друкчије. Сасвим недавно је из римокатоличког
кодекса био изузет канон број 2335. Тај канон је, под претњом одлучења од цркве,
забрањивао римокатолицима да ступају у ложе. Треба ли да се чудимо! У октобру 1983.
године римски часопис “Ођи’’ објавио је фотографију на којој је Јован Павле Други
забележен како се држи за руке са другим члановима “братског ланца’’ на масонском
банкету. Ватикан се узалуд трудио да конфискује то компромитујуће издање…
(Напомена: После заседања ложе, браћа се обично хватају у ланац, што симболизује
енергетско и мистично јединство. Када умре један од масона, ланац се ритуално
прекида, да би ушао нови посвећеник. Одмах за образовањем ланца, следи агапа –
братска трпеза (на дотичној фотографији папа и његови суседи из ланца стоје управо
над столом, на којем су постављени јело и пиће)).
Не упрошћује ли масонска “над-религиозност’’ папи контакте са представницима

57
различитих конфесија? У сваком случају, телевизијски снимци сведоче: Јован Павле
Други с умилним изразом на лицу учествује у паганским обредима Африканаца у
Тогоу, посећује храм у Тајланду. И мада у будизму нема за Хришћане темељног појма о
Свевишњем Творцу, теме за разговор са ламама увек се нађу.
А ево папа улази у римску синагогу. При том, хор пева химну: “Верујем да ће доћи
месија!’’ Под месијом у синагоги се подразумева, природно, не Исус, већ онај ко долази
после Њега…
Опет се не треба чудити! У декларацији Другог Ватиканског концила говори се да
јудаизам, мада и не признаје Исуса Христа за Месију, наставља да буде драг Господу. И
још: “…немогуће је извести из Новог Завета закључак да се јеврејски народ лишио свог
изабраништва’’. При том се у потпуности игноришу речи Спаситеља, упућене
првосвештеницима и фарисејима: “Зато вам кажем да се одузима од вас Царство
Божије и биће дато народу који ће му приносити плодове своје. (Мт. 21, 43 )’’
Треба додати: међу онима који су припремали Декларацију тешко да главну улогу није
одиграо кардинал Агостињо Беа, који је у римокатолицизам прешао из јудаизма. И још
једна подробност: у јануару 1966. године часопис “Лук’’ је известио о тајним
саветовањима кардинала Беа са руководством масонске јеврејске ложе “Бнај брит’’…

Три екуменизма

Алексеј Осипов: “Постоје три идеје екуменизма. Православни поглед се састоји у томе
да се свака Црква која исповеда оно исто што и ми, признаје као сестринска. Ми не
претендујемо на њено подчињавање.
Протестантски прилаз је следећи: богословске разлике нису суштинске. Ми смо већ
једно! Треба само да се то објави. И треба приступити истој чаши (причешћа).
Напокон, римокатоличка концепција екуменизма. Она се састоји у томе да је јединство
могуће само под ногом папе римскога.’’
Сада се у Риму радо организују скупови ССЦ-а. Слично томе, на улогу пастира
разноврсног стада претендује и сам “епископ Рима, намесник Исуса Христа, наследник
кнеза апостола, врховни понтифекс васељенске цркве, патријарх Запада, примас
Италије, архиепископ и митрополит Римске провинције, монарх Ватикана, слуга слугу
Божијих’’ – папа.
Идеја екуменизма у њеном ватиканском тумачењу обнавља прилике из првих векова
Хришћанства. Можеш веровати у шта хоћеш, само се поклони римском понтифекту.
Претпоставке за сличне амбиције биле су утемељене још на Првом Ватиканском
концилу 1870. године. Њега је сазвао папа Пије Девети, који се налазио под потпуним
утицајем језуита. Језуити су и надахњивали римску курију да прихвати догмат о
папској непогрешивости. Дакле, Сабор је утврдио да је Папа непогрешив по питањима
вере “ex cathedra’’.
И мимо воље намеће се поређење са претећом безграничношћу земаљске моћи онога ко
треба да дође пред Крај Света.
Са снагом антихриста!
Екуменистичко разблаживање богооткривених истина је нешто слично “топлотној
смрти’’ васељене. Она ће наступити тада кад се топлота у потпуности развије и
температура свуда постане иста.
Не припрема ли се разнолика екуменистичка паства за антихриста?
Не припрема ли се римски престо за њега?
Не препознаје ли њега Осми Васељенски Сабор, прихваћен у православном свету као
претходећи Крају Света?

58
Не чека ли са нестрпљењем његово рођење пагански бог првог детињег крика –
Ватикан?!

Гласови из бездана
Почињала је 1905. година. У далеком Каиру, Алистер Кроули, који је захтевао да га
зову Мега Терион (Велика Звер), већ је имао сатанско откривење демона Ајваза. А у
Москви је дотле још увек било мирно, још нису довукли барикаде. Још нису пуцали.
Али, нешто се већ догађало. Нешто се осећало у ваздуху. Те једва приметне трагове
ловили су само малобројни. Лекари су бивали у недоумици. Са пацијентима
психијатријских болница догађало се нешто несхватљиво. Чак и из самица, где су
чувани најопаснији – чија се веза са светом ограничавала на прозорче за предају хране,
орили су се револуционарни покличи. Идеја никад јавно саопштена међу толиким
мрачним зидовима овладала је и тим масама.
Чудна ствар! И у наше дане тема „бунцања“ пацијената тих тужних институција почела
је да се мења. Још недавно се овде причало углавном о свуда присутним агентима КГБ-
а, о томе како они зрацима својих психотроничних генератора продиру директно у
мозак. У успаљеној машти јурили су летећи тањири. Ванземаљци су улазили у станове.
Демонски свет, откривен онима које је сада прихваћено називати лудима, брижно се
облачио у технотронску одећу свог века. Одједном, као да је одора привиђења била
збачена. Испод скафандера дошљака појавили су се реп и копита. Пацијенте су почели
да подбадају час демони, час вештице, час русалке. А понекад, у клупчади сивога дима
- ради општења са тим несрећницима, силазио је сам владар таме, чије је име Звер 666.
Психијатри су поново збуњени. Догађа се архаизација бунцања. Тај закључак
подржавају делимично радови професора Ф. В. Контратјева. И илуструју се
многобројним примерима из праксе Државног научног центра социјалне и судске
психијатрије „В. П. Сербски“.
Шта то све значи? Претпоставимо да душевно болесни одиста најпрефињеније „лове“
идеје које се вију у ваздуху. Дакле, у контакт са демонским светом ступају све шири
слојеви становништва. Иза крвавог прелудијума 1905. године следила је социјална
револуција.
Али, шта да очекујемо сада? Окултну револуцију? Њени ентузијасти све чешће се
испољавају на ђаволски начин. На пример, извесни разговори са пацијентима, које су
обавили московски психијатри – забележени на видео-тракама, гледају се као
фрагменти из филмова страве и ужаса.

Воланд се вратио

Замислите младог Московљанина М. На телевизијском екрану, већ накљукан лековима,

он изгледа у потпуности миран. Веома симпатично, интелигентно лице, правилан
изговор. Дакле, он је једанпут шетао градским улицама. Одједном су куће око њега
почеле некако да се топе и он се нашао на врху брега. Испод је киптала узбуђена маса,
предвођена људима у одорама и са крстовима. Она упада у кућу и извлачи напоље два
човека. То су старији мушкарац у црном и сасвим млада девојка. „Црнокњижник!
Врач!“, деру се људи. Напокон одлучују: младу вештицу треба спалити. Пламени
језици су све ближи њеним ногама. Ори се очајнички нељудски крик. Он приморава М-
а да се обазре и да опет око себе угледа престоницу. И он дрхти од љуте мржње према
људима с крстовима. Касније ће лекари то назвати почетком шизофреније.
Али, да ли тај термин објашњава шта се догађа у души човековој?

59
М. се бавио црном магијом. Његова мајка се раније такође одушевљавала сличним
стварима. У кући је имало шта да се прочита. Од уметничке литературе младић је
највише волео дела Михајла Булгакова. Он је волео да проводи време око
патријаршијског рибњака. Једанпут се на клупицу поред њега спустио неко и јако га
стегао за лакат. „Ти, наравно, знаш ко сам ја!“ М. је климнуо главом. Био је то Воланд.
Од тада су они често шеткали булеваром. Ускоро је М. дао оглас: „Тражим партнера за
заједничко бављење вишом црном магијом.“ Новине су то радо објавиле. Тако је млади
маг добио другарицу.
Једном је црномагијски пар шетао око патријаршијског рибњака. Девојка је свом другу
дала јабуку, несвесна пројава библијског архетипа пада у грех је запањујућа. Затим је
питала: „Јеси ли некада пио људску крв? Погледај! Према нама иде мушкарац са
дечаком. Дечја крв је укусна.“ Пуста тлапња - авај не! Ускоро је та млада особа сасвим
озбиљно предложила да буде принесена на жртву. М. се поколебао, али Воланд га је
подржавао веома упорно. А и сама чаробница је у хороскопу већ пронашла датум за
ритуал. Приношење људске жртве је објављено у поноћ по свим правилима црне мисе.
Међутим, тиме се није све свршило. Затим се догодио покушај самоубиства у самици и
то уз помоћ ко зна где пронађене опасне бритве. М. је похлепно пио сопствену крв и
при том је „видео“ себе са стране. Извесно време касније већ у психијатриском
стационару М. је добијао чудне посетиоце: час окрвављено привиђење своје другарице,
час као и увек ироничног Воланда. Последњи пут М. га је са мржњом упитао: „Ово сте
хтели, Месир?“

Убиство у Оптини на Васкрс 1993.

Појавио се нови зид злочина на мистичној основи. Већина оних које ухапсе остају
непознати. Они се, као и М., муче у лудницама. Међутим, сурово убиство на Пасху
1993. године постало је свуда знано. Тада, одмах после литије, погинула су тројица
монаха Оптинске пустиње.
Није било тешко пронаћи убицу. Такође и добити његово признање. У ствари, Николај
Аверин није ни мислио да се опире. За њега је ритуално клање монаха било духовни
подвиг. Он је осећао своје скоро месијанско предодређење и радо је причао о
сопственим доживљајима. Психијатри су их класификовали као „минихејско бунцање“
по средњевековној секти минихејаца који су поштовали сатанску представу о вечној
борби добра и зла.
Погледајмо видео запис са саслушања. Дакле, пролеће је 1993. године, Калушко
окружно тужилаштво. Аверин је већ одавно слушао глас. Тај му је предочавао
најскривеније његове грехе и приморавао да главом бије о зид. Каткад га је терао да се
баци са прозора. Корио га је због ништавности и неспособности за подвиг. Аверин је
због нечега у том суфлеру препознао глас Бога и замрзео га из дна своје душе. У једном
од фантазмагоричних снова, привидео је мач којим се тукао са Божјом војском. Он је
себи начинио такав исти и на бодежу је исписао „Сатана 666“. Тако је себе посветио
непријатељу људског рода.
Аверин: „Сатана је сјај, живот и љубав. То је лепота. Схватио сам: ако не убијем монахе
- изгубићемо битку. Себе сам предавао силама ђавола. Схватио сам да је читав живот
рат, а ја сам ратник. Бог, Сатана - ти појмови су изнад добра и зла. Постоји само једно –
борба. Све то је далеко изнад ваше компетенције. Овде ствар уопште није кривичне
природе. Ја бих хтео да ми суди сатанистички или хришћански суд.“
Запањујуће! Један мало образовани човек, Аверин, говори о идеји инквизиције и
несвесно цитира суштину давнашњих јереси. У устима тог неугледног риђастог бића
чује се глас Манија, који је Бога и ђавола сматрао двема странама исте целине. Овде се

60
оре и јереси катара, чије су богопротивне речи изазвале најсуровије религијске ратове,
а каткад се заори идеја рушитељске сведозвољености из телемитског закона Алистера
Кроулија. Ево цитата из његовог „откривења“. Упоредите! „Сатана није човеков
непријатељ. Он је живот, љубав, светлост.“
Наравно, за таква имена, да и не говоримо о оним идејама које стоје иза њих, Аверин
није могао да зна. Какви су то канали општења између прошлости, садашњости и
будућности у сличним случајевима? Претпоставимо да су лудаци из 1905. године ипак
могли да чују за некакве револуционарне говоре од болничара. Али где је порекло
Аверинског бунцања? По признању самог богоборца, он није познавао никога од
савремених сатаниста, а сва своја специфична знања црпео је из прошлих инкарнација.
Истина, у његовом стану, осим раскупусане Библије, пронашли су још Папијеву
књижицу „Практична магија“.

Демонско разногласје у демократском плурализму

Кандидат за доктора правних наука, Б. Ф. Калачов, приметио је карактеристичну

закономерност. Кривуља раста мистичних злочина у потпуности се поклапа са
кривуљом раста тиража окултне литературе. И ево већ пале храмове, пуцају у иконе,
убијају свештенике. На степеницама Гребневљевске цркве Светог Николаја у Москви,
на крст су распели пса и крвљу на чаршаву исписали недвосмислене знаке. У Черкаску
су ђаци заклали ученицу из истог разреда и подражавајући вампире пили њену крв.
Слично убиство догодило се и у Хаваровској области. Међутим, 1992. године, за време
демократског градоначелника, Гаврила Попова, московске власти званично региструју
филијалу Сатанине цркве Шандора Лавеја. (Напомена: Уосталом, по професији, тај
сатанист је био циркузант. Није мање занимљиво да је средином шездесетих година
играо улогу ђавола у филму „Розмарина беба“, који је постао један од катализатора
масовног занимања за сатанизам. Сам Лавеј је касније тај филм назвао најбољим
пропагандним подухватом за сатанизам од времена инквизиције. У тежњама
сатаниста према шоубизнису, биоскопу и телевизији очито постоје својеврсне
закономерности. У сваком случају, руководилац московске секте, Јунивер, Иван
Гавриленко, захтевајући да му се обраћају као његовом величанству - Жану Гаверу, не
тако давно водио је емисију „Лаку ноћ, малишани“.)
За демонско разногласје плурализам је одлична ствар. Нема везе што сатанисти сутра
могу и да кољу. Умесно је да се присетимо рада философа И. А. Иљина о демонизму и
сатанизму: „Игра демонизма ближи се крају. Почело је трагично остварење сатанизма.
Оно што је припремљено у уметности, ушло је у душе и почело је да се остварује у
животу. Читаве народе су подјармили људи сатанске природе и ђаволске политике. И
свуда најбољи гину, а најгори испливавају на површину и - погубљују. Али смисао тог
процеса, његову дубину и духовни значај, погађају само малобројни.“
Читање окултне литературе изазива код неких оно што психијатри називају мистичном
интоксикацијом. Човек у потпуности урања у прочитано. Чупа се из профанисаног
времена, упловљава у магијски режим воде, када се границе реалног и иреалног света
свесно размичу. Такви људи су спремни на чудовишне преступе али многи од њих
имају сасвим префињени облик интелектуалаца. Ентузијасте окултне револуције
најактивније врбују биоскоп, телевизија и масовна штампана продукција. Крв и секс на
екранима и страницама књига контраиницирају малодушне, посвећују их у сатанизам.
Иницијација у мистичној традицији скоро увек као свој саставни елеменат има шок,
када човек потрешен нечим из сржи почиње да се мења. Он као да преживљава друго
мистично рођење.

61
Авај, на сличне чињенице наши истраживачи обраћају мало пажње. Плитки свет
рационалиста није спреман да одговори на мистични изазов предапокалиптичког
времена.
Дакле, специфични пацијент, пре или касније, дође до руку психијатра. Шта даље?
Лекари окаче таблицу са латинским именом дијагнозе и затрпају пацијента лековима
или терапијама. Психијатрија није способна да убедљиво објасни шта се заправо
догађа. Претендујући на улогу науке, она постаје само феноменологија - сакупљачица
низа спољашњих факата. Да ни лекари, ни научна друштва, ни друштво у целини нису
спремни да адекватно одговоре на страшни изазов.
Бојим се да се то односи и на извесне Православне свештенике. И Аверин и многи
други мистични пацијенти института „Сербски“ у почетном стадијуму својих сметњи
обраћали су се свештеницима, који би, као свој дуг, требало да имају бригу за душе и
пастирску негу. Међутим, испоставило се да су они најугроженије припаднике своје
пастве препустили двобоју „очи у очи са ђаволом“.

Хорусов еон

Богови угаслих паганских цивилизација су демони. Идоли су се смањили и населили

рафове за сувенире. Али, позирајући књижевницима или редитељима, они чекају свој
час.
Још један детаљ са Авериновог испитивања. Он прича о припреми за ритуално клање:
„Напокон сам се припремио и кренуо.“ При тим речима видео камера је забележила:
убица некако чудно скршта руке пред лицем. Он верно понавља ритуалну позу древно-
египатског бога Хоруса, оног истог, кога је, према древним митовима, зачела Изида са
усталим из мртвих – Озирисом. Узгред речено, нико други до Алистер Кроули је у свом
„откривењу“ најавио епоху Хоруса, то јест време превласти црномагијских сила.
Шта је то Хорусова поза и у чему је њен смисао? Нећемо се бавити подробностима.
Рецимо само да је аутор ових редова успео да сазна о томе из необично ретке књиге,
„За унутрашњу употребу“, коју је објавила Златна зора. Поново се поставља питање:
зашто је Аверин изговарао тако зачуђујуће речи? Зашто је правио толико тајанствене
гестове? Случајна сличност? Не желимо да мистификујемо, али није ли то исувише
много сличности?
Православно предање, устима Светог Јована Касијана, даје овакав одговор:
„Опседнути, када су захваћени нечистим духовима, говоре и чине оно што не желе, или
бивају принуђени да изговарају оно што не знају.“
Међутим, медицински картони психијатријских пацијената приморавају нас да задамо
и много других питања. Ево карактеристичне приче.
Похађајући два месеца курсеве екстра сенса извесна Т. почела је да практикује научено.
Ускоро су се међу клијентима појавили њени брат и сестра. Једанпут, расправљајући
утроје о проблемима свог личног живота, они су дошли до закључка: за све несреће је
крива њихова мајка – вештица. До тог закључка су дошли очито под утицајем успомена
из детињства; мајка је стално врачарила, урокљиво гледала и томе слично. Због тога је
друштво отпутовало у Алмејевск и под кровом родне куће организовало „изгнање“
ђавола. Сеанса је трајала неколико дана. Вичући један на другог и доводећи до
хистерије, исцелитељи су посматрали како је из мајчиног тела поскакивао ђаво, како су
јој почела расти копита – копита су одлучили да спале ватром. Напокон је 68-годишња
жена умрла од многобројних прелома, рана и шокова. Али њена деца се нису смирила.
Међу исцртаним кабалистичким знацима на зидовима, они су очекивали васкрсење
очишћеног тела. Појавила се права психичка епидемија. Она је захватила десет људи.
Чак и сусед, који није ни сањао ништа о чудовишним сеансама, почињао је одједном да

62
„причувљава“ Морзеове знаке (у Армији је служио као радио-везиста). Била је то
наредба да пронађе фотографију сусетке и да из ње изреже слику једне од сестара. Тек
испунивши ту наредбу, човек је изашао из чудног стања.
Психијатри тврде: ако би се слично догодило у невеликом селу, психоза би могла да
захвати читаво становништво. Баш тако у 14 веку, читави региони су захватани „плесом
светог Вита“. То је било време када се ближила реформација Римокатоличке цркве.
Јереси су обузеле скоро читаву Западну Европу.
Нешто слично се догађало и у другом периоду губитка духовне стабилности. Године
1928., у подмосковском селу Вереја, у врачаре и вештице се претворило одједном
читаво становништво. Уосталом, још 1880. године московски професор Токарски је
утврдио у суштини страшну ствар: психичким епидемијама су подложни и апсолутно
здрави људи. А ево и потврде.
Када су убице из Алметјевска изоловали једне од других, они су се постепено вратили у
нормално стање. Нико од њих није проглашен психички болесним. Говорило се једино
о привременој психози.
По мишљењу специјалиста, пут према таквим стањима у многоме је открио нико други
већ - Кашпировски. Његове теле-сеансе су милионе људи учиниле необично
хипнобилнима – склоним халуцинацијама.
Карактеристична ствар: Размах телевизијске делатности Кашпировског (до краја је
нејасно ко је организовао његове наступе), пао је у 1992. годину. Та година је
проглашена од стране тако сумњиве организације, као што је УНЕСКО (о њој смо већ
говорили), годином нетрадиционалних метода лечења. Међутим, вратимо се последњој
епизоди. Иако је Т. завршила екстрасензорске курсеве, она није умела да изведе своје
пацијенте из транса. Као резултат, њена сестра је постала хипноманка и почела је да
јури на сеансе као за наркотиком. Склоност према халуцинацијама јавила се и код
њиховог брата. Прескакања су почела после програмирања покушаја да га лече од
навике пушења.
Наука све ово назива индукованом психозом. Сличан познати феномен датира из 1212.
године. Тада је један опседнути успео да у крсташки поход поведе 30.000 деце из
читаве западне Европе.
А ево још једног чудовишта. Извесни Л. се 6. јуна 1993. године пријавио милицији
града Волгограда. Хладнокрвно је саопштио да је секиром посекао неког мушкарца,
затим му отворио грудни кош, ишчупао срце и појео из срца сву згрушану крв. Зашто?
Не може да објасни. Просто му се крв понекад свиђа - укусом и бојом. Грижу савести
не осећа, јер се налази на путу у пакао и овај живот није за њега. Л. такође чита окултну
литературу. Није му се допадало када у књигама добро побеђује зло. После убиства,
почео је у сну да привиђа реке крви и у себи је несумњиво осетио жељу да уништава
све живо. У време хапшења на његовим грудима су открили урезано оштрицом – 666.

Како одговорити на сатанизам?

Индуковане психозе очито сродне су митолошкој свести. Оне такође учестају у

прелазним нестабилним периодима, када духовни и емотивни напони у друштву
нарастају. Ево шта пише у једном од коментара делима К. Јунга: „Рационалистичка
аргументација делује дотле док су људи, макар до извесног степена, слободни од
емоција. Треба температуру афеката подићи изнад критичког нивоа. После тога,
могућност ефективне примене разума се умањује и на њено место долазе лозинке и
химеричке фантазије. Колективна опседнутост убрзано се развија у психичку
епидемију. Елементи, у нормалним приликама друштва једва подношљиви, сада се
налазе чело стола, а понекад и у врху власти. Индивидуе такве врсте увек се нађу, јер

63
на једног душевног болесника (око један проценат становништва) долази око десетак
људи са латентном психозом. Мишљење код њих, само по себи је блиско опседнутости.
Када навру страсти, те индивидуе се чине употребљивијим у дотичној ситуацији. Оне
су увек биле обузете тражењем криваца за све несреће и непријатеље, и тежиле
лидерима који обећавају једноставна решења свих проблема путем насиља.“
Ево шта је реална покретачка сила свих револуција, међу њима и окултне: људи,
снабдевени енергијама из инферналног света.
Управо зато су опасни не само они који су спремни за индивидуалан злочин, већ и они
који могу примарно да их индукују. Међу њима су и Кашпировски и многобројни
руководиоци екстрасензорких курсева, и лидери „свемогућих“ мистичних друштава.
Пример за то је Бело братство, где је индуктор био извесни Кривоногов, раније учесник
процеса разраде психотронског оружја. Међу његовим ауторским рукописима је
пронађено дело „Методи психофизичке дијагностике и регулација стања живих
биоенергетских система“.
Какве методе борбе са окултном револуцијом може да предложи савремено друштво?
Наравно, сваки репресивни метод врви од злоупотреба. Тим више, што јасних
критеријума нема ни код оних које позивају у својству експерата.
Аутор ових редова је присуствовао расправи случаја болесника К., која је, сумњајући у
вештичарење, нанела више од педесет рана ножем својој сусетки, а затим запалила
очишћујући огањ. Мишљења психијатра о стању К. скоро су се дијаметрално
разликовала.
А колико је танка граница између појмова урачунљив и неурачунљив? Тешко је
објаснити зашто су, на пример, Чикатила осудили на стрељање, а Аверина на лечење?
(Напомена: Свештеник Родион пише: „Имао сам прилике не једном да посећујем
психијатријске клинике, где су, напоредо са душевним болеснима, држали и опседнуте.
Савремена безбожна психијатрија не уме да разликује болесног од опседнутог, мада је
у до-револуционарној Русији било познато мноштво начина, који дозвољавају да се то
непогрешиво учини. Један од њих је да се пред осумњиченог за опседнутост постави
десет чаша. Девет од њих је са Светом водицом и једна са обичном водом. Опседнути,
ма колико пута покушавао, увек ће одабрати чашу са обичном водом.“).
Контрола од стране позитивистичке науке и репресивних органа сувише је примитивна.
Треба зачути шта каже Руска Православна Црква. Реч је о отпору демонском свету у
оној равни, која је савршено недоступна материјалистима. Реч је не само о изгнању
демона из поседнутих људи – о томе ћемо тек говорити. Свет демонскога је собом
испунио телевизијске студије и коцертне сале, научне лабораторије и председничке
кабинете.
А зар је мало сфера у којима Православље није раширило свој реалан утицај?
(Напомена: Постоји основана информација да низ најсумњивијих секти држи своја
координациона саветовања у одељењима Државне скупштине.)
Одговор на мистични изазов времена мора да буде адекватан. Треба зачути гласове из
психијатријских болница. Не навешћују ли они наступање Хорусовог еона?

Острво
Зло је тренутно на врхунцу славе. Оно је респектабилно. Оно је пред вратима. Чини се,
читава Земља је већ у његовој власти. Русија, над којом су се у духовном погледу још
сасвим недавно указивали многобројни малени кадови молитава који се узносе према
небу, променила се. А ипак нешто спречава победу непријатеља људског рода. И
сигурно ако би неко од наших савременика могао видети невидљиво, он би разликовао

64
можда и ретке али благомирисне молитвене кадове над маленим градовима, селима,
храмовима и породицама.
Псковско језеро, острво Залита – сиромашно рибарско сеоце. Скоро 40 година служи
овде Николај Гурјанов, митроносни протојереј, настојатељ храма Светитеља Николаја.
Стотине и хиљаде људи из читавог Православног света долазе код њега по благослов.

Засадитељ дрвећа

Монахиња Нина: „Ми смо раније овде долазили на летовање. Једанпут идемо, а нама у
сусрет иде брадат мушкарац са обрамицама. На рамену му се подерала одежда. Одложи
кофе и неочекивано нас пошкропи водом. Смеје се. Тако смо се упознали са оцем
Николајем. Од тада се код њега и хранимо. А било је то пре 38 година. Тада је на
острву било врло мало дрвећа. Гробље је изгледало као пустиња. Стабла, која се виде
унаоколо, је сам баћушка засадио. Њиме је и гробље засејао. Воду је са језера носио да
полива младице са око 300 м удаљености. А када смо се упознали, имао је већ 50
година. И покрај своје куће засадио је дрвеће – ретко за ове крајеве. Отац Николај је по
професији био биолог. Затим су га ухапсили у оним тешким временима. Седео је у
тамници неколико година. О томе је и песму написао. Тада је дао себи завет да ће
постати свештеник. Служио је и у Вилмусу. Тих година је боравио код прозорљивог
јеросхимонаха Симеона Печорског. Овај му је три пута рекао: „Толапс! Толапс!
Толапс!“ Раније се наше острво тако звало. И одиста, баћушку су благословили да
служи овде ближе родном крају. Он се и родио недалеко одавде, поред оног места где
се одиграо „Бој на леду“, где је Свети благоверни Кнез Александар Невски зауставио
насртљивце на веру Православну. А стабла – гле каква су! Држе својим корењем читаво
наше невелико острво. Овде се такве буре развију да понекад мислиш како ће сво тло
испод ногу однети. Али не! Учврстио баћушка острво.

Праведници земље руске

Нина Алексејевна Великопољска, овдашња житељка: „Ова су места овде, уопштено

речено, чудесна. На суседном острву, које се раније звало Горње, у 16. веку подвизавао
се Свети праведник Доситеј Горњеостровски. Стајао је на острву величанствени храм;
затим је, кажу, отишао под земљу. На његовом месту се формирао брег. Када сам била
девојчица, једанпут са мамом идем по шуми – а борови су тамо огромни, вековити, и
излазимо управо на тај брег. Чујем, као неко црквено појање – баш испод брега се ори.
Привијам се мами; она не чује ништа. Потом сам често причувљавала то појање,
грехова ради очито. Преподобни Доситеј хода по тој земљи.
Овде је живела, не тако давно, благочестива старица Јефросиња. Једанпут је у сну
видела Свеца. Овај јој каже: „Ти си ми се молила и ево – дошао сам ти! Много је
унаоколо прљавштине (дакле грехова).“ И повео је старицу на тај брег. Показао јој је
осам келија – тамо праведници служе, поју, а девета соба је била закључана. Затим се
испоставило да је Јефросиња спавала три дана без прекида. Већ више нису знали шта са
њом да раде. После тога се Јефросиња ускоро преставила и било је очито да она већ зна
свој смртни час.
Старци памте и Блаженог Михајла - прозорљивца и праведника који је овде живео.
Његова хумка се налази на гробљу. Код њега је, још као деветогодишњи дечко, долазио
отац Николај, а овај га је одмах препознао: „Ти си ми најдражи гостић“, говорио је“.

Путници поклоници

65
У осам сати изјутра, речни трајект „Зора“ превози прве поклонике из Пскова. Неколико
десетина људи. У редовима, они крећу на исту маршруту. Поред храма Светитеља
Николаја према маленом зеленом дому насупрот гробљу. Тамо у дворишту већ чекају
други, они који су ноћили на острву. Усредсређена и тужна лица. Углавном долазе због
неке несреће. Лице једнога је, истина, узбуђено и светло.
„Зовем се Виктор. Судбина ме довела Старцу и то не лака. Био сам официр-јуришник.
Затим сам служио као плаћеник у Карабаху. Затим – затвор. Тамо сам први пут
Православну књигу прочитао. Организовао сам у затвору грађење храма. Одмах су ме
ослободили. Сада живим у Лењинградској области. Народ је сиромашан, новца нико
нема, а ми смо решили да подигнемо три храма. Дошао сам по благослов. У Пскову сам
новац изгубио. Кренуо сам пешице; људи су ми показивали пут. Најпре сам промашио
циљ и стигао у један од локалних манастира, а не оцу Николају. Затим сам 40 км
пешачио натраг до Пскова. Ципеле су ми се поцепале, а затим још 30 км до Језера. Све
се мислим како ћу се вратити без новаца? Но добри људи су ме и без тога довели. Код
једне старице сам се бесплатно настанио. Док сам ишао овамо све сам мислио шта ћу
рећи баћушки? Као да сам са Богом разговарао. Кад сам дошао, тек што сам заустио,
све је постало јасно – благословиће ме отац Николај и назад.“
„Ми смо такође дошли по благослов у храм“, каже свештеник отац Михаил. „Баћушка
нам је дао новчић, а он је за нас као од злата. Вратили смо се кући, а тамо час се јављају
задужбинари, час неко грађевински материјал даје бесплатно. Псковска провинција је,
треба знати, сиромашна. Сада смо“, отац Михаило вади фотографију прекрасне Цркве,
„донели баћушки да покажемо шта смо до сада урадили.“
Таквих случајева је било много: ако баћушка да благослов, ствар ће поћи како треба.
Све што он предскаже – догоди се.

Чуда праведног слуге Божјег

Александра Фјодоровна Кузјакова, овдашња: „Овде свакакви људи долазе за помоћ.

Сећам се, један није могао да хода. Сишао је са инвалидских колица и око Цркве, за
баћушком, на коленима, како-тако, препузао. И баћушка се одједном окренуо и говори:
„Сашка, ти сада не пијеш, не пушиш – дајем ти благослов. Устани, сад си онакав какав
треба да будеш!“ И тај је устао, кренуо; сви су људи то видели. Затим је тај Сашка
долазио, чак га нисам ни препознала; потпуно здрав мушкарац.
Монахиња Нина: „Баћушка свима говори: „Не пиј! Не пуши!“ Али како људе да
уразумиш. Један је потпуно пијан забасао у Цркву и као да га је снашло неко
помрачење ума: дохватио је старинску икону Николаја Чудотворца и треснуо је о под.
Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут развалила се подна даска.
Таквоме се зна шта следи. Није прошло ни два дана - утопио се у плиткој води одмах
крај своје куће. Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да чита
молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца која су била на гробљу у ужасу
су се разбежала. Мене је захватио огроман страх, а баћушка ће нама: „Не бојте се! Не
бојте се, сестрице у Христу!“ Скрстио је руке усопшему и рекао: „Лези! Лези мирно!“
Тако се то поновило три пута; три пута је пијаница треснуо икону и три пута су му се
руке подигле. Цело село је сведок. А баћушка је рекао: „Тридесет година мораћу да се
заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!““
Чудеса прозорљивости се још увек догађају. Једна жена је дошла баћушки. Каже:
„Благословите, баћушка! Мом сину је данас рођендан! Ја сам пуно буре пива
спремила!“ А отац Николај одговара: „Пиво? Какво пиво ако не буде ништа живо,
Марјушка!“ Одједном је дохватио штаку и потерао је до саме обале – једва је успела да

66
се укрца на „Зору“. Стиже кући збуњено, отвара врата, а тамо син омчу око врата
набацио – хоће да се обеси.

Два пута кроз живот

Напокон се врата на кућици отварају. Радни дан, а одједном: „Света вам Недеља и
Празник! Нека вас чува Свемилосрдни Бог на дуге године и лета! Спаси, Господе, и
помилуј вас за ту истину која води у велику радост. А куда? У вечност и блаженство.
Овде ми привремено живимо. Овде је кратко наше постојање, а тамо је бесконачност –
живот. За тамо постоје два пута: страшни паклени огањ за грешнике, а за праведнике
блаженство. Дарујем вам ону истину, која је неопходна за спасење. Ми ћемо увек
вапити Спаситељу света: „Господе Исусе, спаси нас од тих дела и безакоња противних
оној Истини која дарује блаженство.“ Радујте се и веселите се, драги моји, што сте у
блаженству“, говори отац Николај. „Па ви нисте без крста! Са крштењем сте добили на
телу крст и тај крст ми носимо читавог живота. Крсту се клањамо, на којем је био
распет Спаситељ света – Господ, и радује се наш дух и весели се!“
Монахиња Нина: „Једанпут нам је баћушка рекао: „Ево, сестрице у Христу, сада ћете
посећи старе иструлеле крстове са гробаља да их заменимо новим. Посекли смо –
чекамо... Свуда црвоточина и ивер. Баћушка трчи са чистим платном. Говоримо му:
„Оставите, баћушка! Ми ћемо све то покупити.“ Он одговара: „Није ваша дужност
крстове да носите.“ А претходно је сам наложио пећ у купатилу и опрао купатило. Све
до последње трунчице је сакупио и спалио у пећи.
Ето како се односи према Крсту.
Старац сваког помазује маслом, затим следе тихи кратки разговори. Ево, прилази
отворено радознала млада и нашминкана особа – очито хоће чудо да види. Отац
Николај је одстрањује лаким покретом руке. Друкчијим, сујетним људима, Старац
благо говори: „Пливајте! Пливајте, драги моји! Ако вас ветар подигне, да не да Бог да
потонете!“ На питање одговара кратко, стално чујеш: „Можда... нека би Господ
помогао. Можда... не говори глупости. У манастир крени са 85 година, а сада држи
предавања. Опериши, и то што је могуће пре у Смоленску. Не треба. Можда. Моли се...
молитва мајке са дна мора ће се дићи. Глава боли?“, он лупка сувим дланом по челу
младе жене. „Сад си здрава. Видиш, чак си добила и румен на лицу.“
Може се учинити да баћушка није сасвим присутан, да му мисли лутају ко зна где. Шта
да се ради? Он се постојано налази у стању молитве. И, сигурно општећи са
поклоницима, чује не само њих, иначе, како би могао тако сигурно да одговара људима
које види први пут.
Монахиња Татјана: „Баћушка је високообразован човек. Зна неколико страних језика, а
са људима говори кратко и искључиво једноставно. Речи су данас обезвређене,
излизане – ништа њима нећеш доказати, никога убедити, никоме помоћи. Баћушка се
моли, и моли да се и други моле.“

Разговор са баћушком

Баћушка је физички слаб, али духовна бодрост његова је зачуђујућа. Две девојчице, од
6, 7 година говоре о њему: „Чим нас угледа, отац Николај трком долази да нас
благослови. Његов корак је лак и брз. Он одиста скоро трчи, а понекад се чини – лети
над земљом.“
Ево је изашао из храма, угледао је нашу телевизијску камеру на постољу, обишао је три
пута, насмејао се и прекрстио. Саслушао је кратке узбуђене речи младог човека, лупну

67
га по образима и рече: „Покајао си се. Више се не кај.“ На лицу момка срећан осмех, а
отац Николај већ иде даље.
И с нама је Старац разговарао кратко.
„А зашто ме фотографишете? Много је важнијих људи од мене; ја ништа не стварам.
Мени је скоро 90 година. Прође мој век к`о дан кад свене. Пројури живот мој к`о дим и
двери смрти тик крај мене већ шкрипе звуком ужасним. Опростите ми! Одмените мене
ви који стижете тек и мене грешна помените, одлазим, али не заувек.“
„Баћушка, шта ће бити са нашом Русијом?“
„Милост Божија нек` је с нама. Добра су времена, хвала Богу – храмови се граде, књиге
се духовне објављују. Ја вам поклањам своју; ви је немате?“
И одмах пружа књигу с једва приметним лукавством, као да признаје да више агитује -
говори како би волео да буде, а не онако како јесте.
Неочекивано, једна од жена, која је до тад умилно гледала оца Николаја, поче да риче...
ниско... из утробе. Лице се напреже, прекрива се гукама, поглед пун мржње. И
одједном из ње се заори дебео, сасвим нељудски глас: „Будале, зашто га слушате? Па то
је Кољка будала! Кољка, мрзим те!“
Баћушка се загледа у њу и засмеја се: „Не бојим те се, рогати!“ Даде жени просфору, а
она као да јој опржи дланове. „Подучава! Подучава! Пусти их нека сви оду у пакао!
Нека не знају Истину, нека гледају телевизију! Нека се играју на компјутерима! Још ми,
ђаволи, волимо накарминисане девојке! Што их помазујеш маслом? Волим када се
девојке кремом мажу. Мммм, не волим, када Бога ради, искушења хвале! Мрзим
Православне! Најпротивнија ми вера! Остале вере све у пакао одлазе.“
Напокон, отац Николај је неколико пута лупка по челу и строго јој каже: „Прекрсти
се!“
Поседнута сва као да обамире. Мења се израз њеног лица. На њему се пробија слаби
осмех и већ својим женским гласом говори: „Бог је с вама, баћушка!“ Отац Николај:
„Пођи моштима у манастир.“
(Напомена: Свештеници који често морају имати посла са поседнутима тврде: у
последње време они све чешће пророкују у име ђавола. Рогати одрод пропева, као да
сматра да више нема шта да крије. Да, ђавоиманост људска је реална ствар. Аутор
ових редова био је у прилици да види поседнуте, док свештеник призива имена
Светаца, Анђела Чувара, док их помазује освештаним маслом.
Шта све не раде извесни несрећници! Они вичу нељудским гласовима у директном
смислу те речи; они се грче од бола кад угледају крст, Библију; они се увијају по поду
под благотворним капима Свете водице. Свети праведник Јован Кронштатски је
писао: „Упорна неверица у зле духове јесте, заправо, истинска поседнутост, зато
што иде насупрот Истини, насупрот Откровењу Божјем. Господ је дошао на земљу
баш зато да би срушио дело ђавола и спасао од насиља свог човека. Ако нема ђавола,
онда нема Хришћанства. Тада силазак у свет Сина Божјег не би био потребан. Али, то
је неистина. Искуство сваког од нас, здрав разум, историја живота Светаца и
историја свих народа уверавају нас у постојање злих духова. Ја сам видео истински
поседнуте, у које су се уселили ђаволи по неисповедивим судовима Божјим и
производили у њима умну поремећеност, терали их на страшне хуле и непочинства.
Видео сам како су се ужасно бацали из једног ћошка у други, или се пели уза зид и томе
слично. Такве је, слажем се са Апостолом, Бог предао Сатани на измождење плоти,
да се дух спасе.“
Имајући богато искуство читања молитава против злих духова, јеромонах
Пантелејмон Ледин пише о страшној тенденцији нашег времена.
„Пред Први долазак Спаситељев, на земљи беснило је било раширено у ужасним
размерама – због одступништва људи од Бога. И сада, уочи Другог доласка, као и 2000

68
година раније, беснило се шири у виду епидемије. Разлог је исти: људи су се поново
отпадили од Бога, заборавили Небо, заборавили Вечност.“
Опседнутост постаје болест века, посебно међу људима који су споља пријазни, који
су прилагођени постојећем поретку ствари. Слични људи свог ђавола не брину, покорно
испуњавајући његову вољу, која се у потпуној мери слаже са жељама пропале душе.
О таквима Свети Теофан Затворник сведочи: „Постоји усељење духова, које је
неоткривљиво скривено. Постоји такође власт духова над умовима, мимо тела, кад их
они воде како желе, кроз страсти које у њима дејствују. Људи су уверени да све чине
сами – својом вољом, али су они само насеобина нечистих сила. Изгнање ђавола ни
изблиза није једнократна магијска радња.“
„Да би се неко избавио од ђавоиманости“, пише свештеник Родион, „ваља почети од
покајања за читав прошли живот: од одцрковљавања, од самопромене, а затим тек
тражити егзорцисту.“
Сетите се: Свети Оци су предсказали да ће људи последњих времена бити веома
горди, зато ће се и спасавати углавном несрећама и болестима – ако их смирено
понесу.)
Има још Православних острва у мору безакоња. И хвала Богу, неће их запљуснути црни
таласи. И зли ветрови неће однети родну земљу, док су живи вековити корени.

Завера вампира
Паклени гласови све јаче се оре из недара масовне културе. Ко их призива из бездана
људског сећања? Да ли само трговачки интерес продуцената и издавача?
Е. Головин, културолог: „Управо су од 9. до 12. века философи и метафизичари упорно
разрађивали ангелологију – најсложенију науку о структури неба, и нису се досађивали.
Већини савремених људи, у Дантеовој „Божанственој комедији“ је највероватније
досадно да читају о „Рају“. Сви ће читати „Пакао“. То је и најзанимљивије. Ево како је
отровна речца „занимљиво“ придобила посебну снагу у зору „новог“ времена. Како су
људи изгубили стихијску радост постојања. Пошто им се крв следила, било им је
потребно нешто стално чиме би је загревали. Демонологија управо и има тај најтрпкији
укус који још увек може да служи као допинг.“
На крају времена, многима је досадило да траже небески Апсолут. Такви духовни и
интелектуални напори захтевају исувише много енергије. У замену за Божанствену
вертикалу увек је спремна банална хоризонтала. Занимање за људско тело, за
материјална задовољства, наслађивање страхом - отуда успех писаца типа Хауарда
Лафкрафта. Тај Американац је читаоцима понудио концепцију оностраног света као
безграничног зла, којим је окружено срце наше планете. То није случајно стваралачко
провиђење аутора, чак ни његова сопствена идеја.
Лафкрафт је био посвећен у веома специфичну организацију масонерије египатског
реда – Херметичко братство Луксора. У тим круговима увек је била жива
неоплатоничарска космогонија. Према тим представама, наш свет се држи у
релативном реду једино напорима тренутног творца – демијурга. Али, пре или касније
он слаби. На крају његовог циклуса, еона, кроз многобројне рупе у наш свет почиње да
продире ковитлац ван његових граница – првосаздани хаос. Пробија се у обличју
демонских сила. И тако ће бити до појаве следећег демијурга.
Утицај сличних идеја на стваралаштво Лафкрафта у потпуности је очигледно.
Гогољев „Виј“ је такође стравична прича. Али у 19. веку такво дело спада у општи
контекст тадашње литературе. Црног жанра још увек није било. Он се појавио и
темпиран је као бомба. То је било толико неочекивано, да су се историчари културе и

69
социолози прве половине нашег века, који је обећавао да буде у потпуности
позитивистички – збунили.
Додајмо да се овим жанром тесно дотиче жанр научне-фантастике. Он такође припрема
свечани сусрет човекове технотронске ере са демонским светом.

„Глад“

Осамдесетих година у САД је бестселер постао роман Витли Штрајбера – „Глад“.

Његовом аутору припада чудна изјава: „Када сам почео да разумевам моћ теме која
задире у романе страве и ужаса, када сам схватио до које дубине та тема продире у ноћ
човековог несвесног, рекао сам себи да аутор мора да постане обавезан пред својим
читаоцима.“
Међутим, са свом том обавезношћу, Штрајбер пише о посебној врсти вампира –
префињених, краљевских, који повремено свирају виолончело.
Канибализам по речима Г. К. Честертона: „Није првобитан и чак није ни зверски
обичај. Канибализам је вештачки и чак тражен као права уметност ради уметности.
Људи једу људе не уопште зато што ту не виде ништа лоше; они изванредно знају да је
то ужасно и зато и једу.“
Дакле, неочекивано страшна естетика вампиризма преплела се са чудном идејом
паралелног типа еволуције: човек и натчовек и сваки има свој пут.
Философ и писац Жан Парвулеску 1984. године је у Паризу објавио књигу, у којој пише
да је аутор романа „Глад“ посвећен у једно тајно друштво. Као о писцу који је добио
једну чудну мисију: да поучи човечанство, на први поглед, дивљој мисли – мисли о
будућој мутацији изабраних. И као што се види, реч је о нечему директно
супротстављеном идеји преображења људског тела у Православном предању.
Осталим неизабранима очито предстоји да постану једино колективни даваоци крви.
Занимљиво је да је у тако бучно слављену екранизацију „Глади“ унесен детаљ који у
роману одсуствује: „отмени“ вампири забадају у своје жртве копља израђена у виду
магијског знака. Он подсећа на крст и на горњем делу његовом је омча – то је анкх,
древноегипатски симбол живота вечне душе после смрти.
Све то говори о окултним увидима редитеља Тонија Скота. Очито избор редитеља није
био случајан., као и глумца, познатог певача – Дејвида Боувија (посвећеног у ред
Источних темплара, који припада масонерији египатског реда).
Опет нас прати магијска симболика древног Египта.
У специфичним круговима интелектуалаца с почетка века, тај ред је постао познат као
тајни покрет сатаниста. У њему су се, почев од ритуалних урлика на магијском
„енохијанском“ језику (језик анђела, који је, наводно, донео Енох из оностраног света),
практиковали крвави и тантристички ритуали. Сугестију на то садржи чак и
специфични потпис једног од оснивача реда Источних темплара, Алистера Кроулија, са
фалусоликим словом А.
Кроули је био ученик извесног Семјуела Метерса. О Метерсу је познато да је 1898.
године добио приступ библиотеци париског Арсенала, где је нашао „Књигу свете
магије“ мага Абра Мелина, штампану 1458. године, која је служила као уџбеник
окултизма. Знања црпљена из ње, очито, дала су му подлогу за радове у оквирима реда
Рубинске руже и Златног крста – који је основао. Сачувана је његова фотографија у
костиму жреца богиње Изиде.
У савременој брошури, коју је издао ред Источних темплара – ОТО, налазе се
занимљива документа са суђења познатог као „Розенкројцерски скандал“.
У априлу 1911. године Метерс је био осуђен. У току процеса је било доказано да је
Мајстор Розенкројцера извршио акт вампиризма са циљем продужења живота. Заједно

70
са њим, крв је пила и његова супруга Мојна, рођена сестра познатог философа
Бредсона. При том, Метерс је радо причао да је специфична знања крвавих ритуала
добио од извесне наследнице династије баварских краљева. Несумњиво, Метерс је
припадао оним проклетима о којима сведочи Еванђеље: „Крв његова на нас је и на децу
нашу.“ (Мт.27,25)
Карактеристичан детаљ: Брачни пар Метерс је намеравао да у Паризу сагради храм
Изиде – богиње која је оживела Озириса. Она је древноегипатски симбол бесмртности.
Њен знак је црна мачка – биће ноћи и крви.
Трпки укус крви био је познат очито и Кроулију. У време своје експедиције 1905.
године на Хималаје, он је користио, у својству прехрамбених производа, двојицу својих
пратилаца.
Вампиризам енглеских Розенкројцера заснивао се на кабалистичким представама.
Живот би морао бити растворен у крви која овладава многим магијским својствима.
У роману „Глад“ централна личност је вечно жива жена – Мирјам. Она прелива своју
крв сваком наредном љубавнику и тај и сам постаје вампир, који чува младост током
једног столећа. Ту је такође, у књижевној форми, запечаћена средњовековна легенда о
освештаном браку са тајанственом дамом – брак који продужује живот.
Ми се намерно заустављамо на овим подробностима. Управо језик симбола дозволио је
преношење језиве традиције из века у век.

Братства крви

„Мирјам“

Крајем 19. века у реалности која нас окружује на чудан начин се материјализовало и то
мистично име. У Италији је основано алхемијско-тантричко друштво „Ланац Мирјам“.
Они су себе називали везом бића која су једна те иста.
О суштини такве везе познати окултист, Г. И. Гурђијев, писао је: „Неки народи имају
обичај крвног братимљења. Двоје или неколико људи мешају своју крв у једној посуди
и затим пију из ње. Порекло тог обичаја је у магијској церемонији формирања везе
између астралних тела. Извесни народи, на пример Јевреји, приписују необично
значење магијским својствима крви. Ако се успостави веза између астралних тела, онда
она, по веровањима неких народа, ни смрћу не може бити раскинута.“
Оснивач „Ланца Мирјам“ је извесни Ђулијано Кремерц. Он се родио 1861. године у
Напуљу. Његов портрет не постоји; право име његово је непознато. Кремерц је
иницијатичко име. Оно означава „васкрсли“ дух древног халдејског мага. У младости,
Кремерц је био ученик високо посвећеног Изара Паскала Де Сервија, који је имао истог
окултног учитеља као и лорд Булвер Литон.

Анђео са западног прозора

„Ланцу Мирјам“ припадао је још један велики писац – Густав Мајринк. Његови романи:
„Валпургијска ноћ“, „Голем“, „Бели Доминиканац“, „Анђео са западног прозора“ су
књижевно преосмишљавање најпопуларнијих западноевропских мистичних прича.
Међу његовим личностима уосталом такође фигурира „Мирјам“. Мистични брак са
њом главног јунака романа „Голем“ узноси се као тријумф кабалистичке бесмртности.
Мајринков повратак окултизму догодио се у његовој 25. години, када, у стању
депресије, умало није извршио самоубиство. У том одлучујућем моменту, међутим,
нешто је зашуштало и неко је испод врата његове собе убацио окултну брошурицу под
именом „Живот после смрти“. Већ на крају живота, бивши римокатолик и окултист,

71
Густав Мајринк, преобратио се у будисту и чак је извесним практичарима јоге посветио
брошурицу „На граници оностраног“. Међутим, Мајринкова судбина ипак сведочи:
дотицање ђаволских енергија је опасно! Трагични Мајринков покушај поновио је његов
син. Писац је био потресен и самом чињеницом самоубиства и тиме, да се на тај начин,
материјализовала идеја стално варирана у његовим романима. Реч је о мистичном
преносу истих архетипова у ланцу поколења – о демонском кружењу једних те истих
догађаја.
Пола године после смрти сина умро је и сам писац. По сведочанству његове жене, он је
дочекао смрт са достојанством и у потпуној убеђености да га чека једино прелаз из
једног стања у друго. Треба веровати да је под тим подразумевао нешто сасвим друго
од онога што подразумевамо ми, Православни. Човек, који је по шикарама сумње
проскитао читав свој живот, о спасењу душе и Царству Небеском вероватно није
размишљао.
Авај, најпроницљивији духови Запада, вођени лукавим тамним лавиринтима, спремни
су да се преобрате у било које учење, само не у Православље.

Црвена магија

Могуће је замислити тежњу именованих тајних друштава да испоље циљно деловање

на умове савременика преко литературе. Пројекат такве духовне експанзије заснован је
на мистичној представи о томе да је изговорена реч само прва фаза материјализације
идеја. Она може да буде оваплоћена у социјалној или политичкој равни. Могуће је
такође, да са одступањем рационализма и позитивизма осмишљена реч сада поново
уступа место ирационалном методу. Он показује далеко јачи утисак на свест или
подсвест, која у човеку атеисти служи као обитавалиште демонског света.
Управо зато биоскоп и телевизија постају основна средства тзв. виртуалне контра-
иницијације, када духовно неприпремљена маса људи гута ђавољи мамац.
У том контексту занимљива је кратка епизода из филма „Глад“. Његов јунак врши
евокацију – ритуал „црвене магије“. Он призива Мирјам. Далеко подробнији опис
сличних радњи налазимо у рукописима Ђулијана Кремерца.
Информација друштва „Политика херметика“:
Текстови Кремерца коментаришу се у делу Рене Иснара, псеудоним високог
посвећеника друштва „Витезови Светог Духа“ – то је данас једини иницијатички
римокатолички ред. Рукопис носи назив „Примедбе о контра-иницијацији“. Заједнички
знамен тих ритуала је свесни контакт са нељудским бићима, која снабдевају адепте
натприродним моћима. Преко трансформације њихове крви и преко новог рађања у
свом телу јајета змаја, Андрогина, која служи као материјални темељ демонске
опседнутости, чланови тих друштава су се трудили да стекну нове психичке снаге. А
као коначан резултат треба постићи бесмртност душевног постојања, које се у
нормалном случају разара одмах после телесне смрти. У првом реду има се у виду
тантричка сексуална магија посебне врсте. Она је тесно повезана са „црвеном магијом“
– магијом крви, и са манипулацијама одређеним супстанцијама животиња и људи. Циљ
те операције се састоји у оваплоћењу извесних бића „коко-демона“ (тамних демона) са
којима практикују везу уговором крви, који обећава хипер-физичку људску реализацију
– бесмртност у подлунарном свету.
У ранијим временима сличне операције су рађене у вези са познатим Ђузепеом
Балзамом, поседнутим бићем под именом - Каљостро. Тај субверзивни подземни агент
највишег нивоа одиграо је огромну улогу у припреми француске револуције, слично
као и Бенџамин Френклин. Обојица су се клањали змају. Црвеном магијом су се још у
древности заразиле многе патрицијске породице, које су биле непријатељски

72
расположене према Хришћанству. Посебно је то било раширено у краљевству двеју
Сицилија и Напуљу, где се касније родила „мафија“ и „камора“ – видљиви делови
леденог брега.
Аутор скреће пажњу на ове адресе не случајно. Усхићујући се мраморном лепотом
античких богова, ми заборављамо: пред тим идолима су проливене реке жртвене крви.
Међу њима и људске. Књижевно романтизована античка цивилизација односила се
према њој устрептало. За магијску свест древних људи било је очито: оно што је добро
за богове - добро је и за човека. Још у време Тиберија био је у оптицају лековит напитак
од вина и људске крви. Умесно је сетити се и онога што је писао Плиније: „Падавичари
пију чак и крв гладијатора – непосредно из рана, као из живих пехара.“
Славни Гален, који је живео у 2. веку после Рождества Христова, приповеда о не мање
славном лекару, Ксенократу. Он је написао са великом смелошћу, ослањајући се на
сопствено искуство, какве болести могу бити излечене употребом човековог: мозга,
меса, џигерице и костију лобање; напокон и коришћењем крви.
Та цивилизација је пала. Међутим, древни богови су се тек притајили у развалинама
античких грађевина, уснули под пепелом Везува. Дошло је време и човекова рука је
извукла на површину „новог“ света белоснежни мрамор прошлих векова – мрамор који
је у себи крио злу силу увређених богова. И она, та сила, раширила се статуама
ренесансе грађеним отворено у стилу паганског Рима.
Древни богови су се населили у Ватикану по фалсификованим документима
римокатоличких „светаца“ и, пленећи својим телесним „савршенствима“, придали су
Римокатолицизму чулни, препуњен отвореним идолопоклонством – карактер.
Испунили су његову молитву плотским ликовима. Осим тога, вратили су у наш свет
најстрашнију праксу прошлости.

Братство Луксора

Напуљски маг Кремерц, пише Рене Иснар, умро је седмог маја 1930. године у сеоцу
Босолеј, недалеко од Монака, где је било погребено његово „сатурничко“ тело
(физички остаци), иако неки тврде да је његова гробница празна, јер су леш „верници“
склонили ради циљева за које је боље не питати, када се зна каквим се манипулацијама
баве слични људи. За живота, Кремерц је припадао не само „Ланцу Мирјам“, већ и још
затворенијој групи, египатском Реду Озириса, који је повезан са Златном зором у
Енглеској и херметичким Братством Луксора у САД.
О карактеру тих друштава говори књига „Космозофија“. Њу је написао крајем прошлог
века извесни маг Зан, који је припадао друштву Луксора. Ти магови чак користе крв
(чији мирис привлачи психичка бића), жуч (која спаљена изазива халуцинације), кости
(кремација и коришћење пепела), а такође и течност која се издваја из лешева у првим
часовима после смрти. То је физичко-сексуално-хемијска супстанца, коју душа није
„успела“ да потроши за време живота.
Са Кремерцовим ученицима био је близак аутор „Метафизике секса“, барон Јулијус
Евола. Он је део специфичних знања добио преко неке Марије Нагловске. Почетком
века, она је дошла у Италију из Русије, где је припадала секти „бичевалаца“ – хлиста.
Уосталом Г. Л. Штрак у свом делу „Крв у веровањима и празноверјима човечанства“
пише о „бичеваоцима“: „Неки користе месо и крв новорођенчета, то јест, првог дечака
кога роди „изабрана“ за „богородицу света дева“ после естатичко непристојног
празновања, које следи за њеним избором.“
Трагови постојања забрањеног ланца међу собом повезаних сатанских друштава, из
кога се развио и „Ланац Мирјам“, вуку се све до наших дана.

73
 Црне породице

Информација друштва „Политика Херметика“

Године 1990. у Милану је објављена књига славног имена - „Успомена крви“. Њен
аутор се потписао псеудонимом, Александар Де Дањан. На корицама је „уроборос“,
змија која гута свој реп. Једно од њених симболичких значења је вечност.
Ту су три зуба Луциферова (физички, психички и духовни). Они означавају идеју
тоталног вампиризма, који исисава све људске силе. Аутор објашњава делимично
аристократизам вампира, који се тако чудно испољио у роману „Глад“.
У древности, у Европи су постојали краљевски родови, који су придавали посебно
значење чистоти своје крви. Династички бракови доводили су до дегенарације. На
пример, до хемофилије. Тај проблем уосталом увек се јављао код изолованих етноса.
Да би се ишчупали из лавиринта деградација, монарси прошлости су у ритуалима
користили крв младих и јачих људи.
Затим је дошло Хришћанство. Пагански родови или су одбацивали истинску веру, или
су је прихватали лицемерно. Истраживани од стране Цркве, они су названи „црним
породицама“.
(Напомена: Уз помоћ истраживача савремених деструктивних култова А.
Алексејевског, пошло ми је за руком да се сретнем са представником такве породице и
у нашој средини. Он је напустио то друштво и сада окајава своје грехе. По његовим
речима, постојање „црне породице“ никада неће бити прекинуто, чак и ако се, у
неколиким поколењима, један човек врати Богу – читава фамилија одриче га се. Деца
мог сабеседника, коју није успео да крсти, одвојена су од оца и у суштини су
заробљеници породичног вештичарства. Зато што се у „црним породицама“ велики
значај придаје потомству, практикују се клановски бракови, јер такве специфичне
породице теже да се ороде и да концентришу своје особине у наследницима. Сличне
породице познају једна другу, не само у оквирима једне земље, већ и далеко изван њених
граница.)
Међу њих, Александар Де Дењан убраја и познатог нам Каљостра. Подсетимо се, он је
оснивач масонерије египатског реда. Његова концепција је парализовање воље
човечанства стално обнављаним митовима. Еликсир њихове бесмртности је познат – то
је страх. Ево темеља за управљање над милионима робова – технологије познате од
фараона.
Али, да ли је данас реалан сличан пројект духовног вампиризма? Хоће ли им поћи за
руком оваплоћење древног симбола: три зуба Луциферова у прстену уробороса?

Брем Стокер и „Дракула“

Кажу да се од тада, од када је пронађена штампарија, ђаво уселио у штампарску боју, а

сада, наравно, и у телевизоре. Ово не зачуђује. Лукави, који у човеку гледа омрзнути му
лик Божји, не може да нам нашкоди читајући нам мисли; та сфера му није доступна.
Зато је непријатељу рода људског веома важна сарадња „инжењера“ људских душа,
оних писаца, који су, као осетљиве антене, усмерени на ловљење префињених
душевних покрета, идеја, преживљавања својих савременика. Што већи таленат човек
добије од Бога, тиме је суочен са већом пажњом ђаволовом. Лукави може да постане
његов спонзор, организатор рекламне параде и „имиџ-мејкер“, само да се копање по
сопственој души и душама других у потпуности излије на хартију или пред микрофоне.
Слични књижевници постају водичи људског према инферналноме. Има и друкчијих,
оних који преносе инферналност у свет људи. Оживљавање грешног тела је

74
проблематична ствар, али оживљавање авети заборављених митова таквим писцима
полази за руком.
На пример, члану Златне зоре, аутору „Дракуле“, Брему Стокеру, посвећенику у „Ланац
Мирјам“, Густаву Мајринку, творцу црног жанра у књижевности и адепту херметичног
братства Луксора, Хауарду Лавкрафту, Источном темплару и писцу савремених романа
страве и ужаса – Витли Штрајберу.
По својој суштини, сатанска сазнања уског круга посвећеника из прошлости, најчешће
њихових елемената, постају својина многих људи. То рађа неконтролисане окултне
енергије.

Џумаглијев

Своје прво убиство, Николај Џумаглијев је извршио 1978. године. Касније ће му бити
доказано још седам сличних злочина. У свим случајевима, Џумаглијев је јео месо и пио
крв својих жртава. Милиција је вампира ухватила на његов рођендан – голог и
обливеног крвљу.
Године 1980. у институту „Сербски“, он је проглашен неурачунљивим. У Ташкентској
болници затвореног типа, бивши бомбаш, бивши командир пожарне станице, понашао
се примерно, а после девет година је побегао. У градовима Казахстана и Русије опет су
почели нестајати људи. Касније ће бити установљено: чудовиште је боравило и у
Москви.
Знајући да га траже, он се намерно уплео у једну ситну крађу. У затвор је отишао под
туђим презименом. Препознали су га случајно.
И ево, на испитивању, које је снимала телевизијска камера, он описује маршруте својих
планинских скитања. Брижљиво је обилазио оне градове где су нестајали људи.
Уосталом, налазећи се у бекству, људождер је себи ставио „челичне“ зубе.
Џумаглијев: „Е мој начелниче! Кад би окусио крв, схватио би како је добра. Први пут
сам о томе сазнао из књиге „Црна магла“.“
Нашој милицији то име наравно ништа није рекло. Међутим, „Црна магла“ је једна од
најређих црномагијских средњевековних инкунабула.
О томе да је преведена на руски језик нема ни говора. У њој се говори углавном о
ритуалима мистичног брака. Користећи крв девице, мушкарац у себи сједињује два
пола, стичући својства „бесмртног“ андрогина.
Џумаглијев: „Ликвидиране нисам кувао. Када сам једанпут пробао крв жене која је
попила вино – смучило ми се. Највише сам волео истинске руске лепотице. Сада такве
постоје само на северу.“
Наше истражне судије нису обратиле пажњу на још један детаљ. Џумаглијевљева мајка
му је од детињства говорила да је он посебан, да припада роду „џингизида“. Тајне бајке
Монгола кажу: „У старости је Џингис-кан почео да упражњава крвне ритуале. Тако је
покушавао да продужи свој живот који се гасио.“ Тај риђокоси освајач света, припадао
је древној породици, која се налазила на периферији тибетанске цивилизације. Знања са
Тибета о животу и смрти, која имају сумњиво порекло, су веома подробна. „Тибетанска
књига мртвих“ само је њихов мањи део.
Шта дакле значи историја са Џумаглијевим? Ускиптело је сећање на крв. Али ако је
тако, да ли се то догодило случајно?

Примери вампирства из света

С времена на време, штампа која воли сензације баца наредну порцију кварне егзотике.
Године 1979. полиција Гане је спречила ритуално убиство четворогодишњег дечака.

75
Пет година касније у Зимбабвеу су живом дечачићу ишчупали срце. Касније је за тај
црномагијски чин осуђен министар унутрашњих послова. О људождеру и вампиру
императору Бокаси сигурно су чули сви.
Дивљи народи, рећи ћете! А можда се просто у Африци најпотпуније очувало оно што
се одједном тако неочекивано раширило и по цивилизованим земљама.
Године 1949. париски часопис „France dimanche” објавио је исповест, коју је, пред
смакнуће, написао извесни Џон Хејд. Њега су звали „лондонским вампиром“. Почев од
1944. године, он је убио десет жена. Свима је испио крв. Хејд је водио порекло из
протестантске породице. Са великим успехом наступао је пред члановима религијске
заједнице, и чак је у 18. години објавио чланак о паду човечанства. Ко би могао и
помислити? Тих година он је већ страсно уживао у укусу крви, коју је осетио први пут
облизујући свој повређени прст.
Лондонски вампир се сећао: „Тај случај који је одбацио векове цивилизације, вратио ме
је легендарним временима, када су из људске крви црпли снагу. Схватио сам да
припадам породици вампира.“
Дан пред смакнуће Хејд је писао о томе да је неизмерно изнад других људи, да га
покреће „божанствена“ сила, да је од детињства осећао, у мистичним и крвавим снима,
своје месијанско предодређење.
„Средњевековни кабалисти су сматрали“, каже специјалист за западноевропски
херметизам – Евгениј Головин, „да су два најнижа нивоа душе растворена у крви. Зато,
када вампир пије ту супстанцу, он узима „живот“ у течном стању и при том стиче нова
својства. Његови снови постају јасним и он може улазити у њих по својој жељи.
Уосталом, древногерманске легенде о Сигурду, записане у Едама, гласе да крв даје још
једно зачуђујуће својство. Али, када му је крв из Фафнировог срца пала на језик, он се
почео сећати гласова птица.“
Философ Рене Генон изводи закључак: „Разумевање језика птица, о којем се говори
такође у Курану, легенди о Зигфриду, повезано је са постизањем бесмртности.“
Генон пише о језику птица, као и ритмичним, мантричним ритуалним текстовима. То је
прототип поезије лишене сакралног смисла с једне стране и неуролингвистичког
програмирања с друге. Сматрало се да је уз помоћ језика птица могуће општити са
надљудским бићима - са анђелима (са палим анђелима, додајмо ми). Јер оно што такви
„анђели“ дошапну онима који окусе крв – неизрециво је.

Наука вампиризма

Брижљива статистика вампиризма приморала је чак и савремену науку да се њоме

позабави. Штампа је писала о хипотези Канађанина Д. Долфина. Научник сматра
вампиризам последицом генетског фактора. Он доводи до скупљања под кожом
пигмента порфирина. Људи оболели од порфирије боје се сунца. Црте њихових лица су
унакажене. Ради равнотеже, организам захтева огромне количине хемоглобина.
Уосталом, у одређеним круговима специфични проблеми крви су изучавани и раније.
Почетком века, огромну популарност међу европским интелигенцијама имао је циклус
предавања већ познатог нам Рудолфа Штајнера. Са посебном пажњом њих је пратио,
лекар по занимању, саборац Лењинов, Александар Богданов. Тај циклус предавања
одржан је у Цириху 1907. године.
„Веома је занимљиво Штајнерово предавање „Основи окултне медицине““, прича
доктор биологије Виктор Кањуга. Аутор тврди на први поглед чудновате ствари. На
пример, да у крви постоје плочице, које записују информације о спољашњем свету и
раду самога организма. Оне је носе срцу. Управо се у срцу прерађују бујице које
формирају човеково „ја“. То „ја“ се микроскопски мења са сваким ударцем срца.

76
„Лице леша, чудно познате црте, непокретно мутне очи, али у сивим уснама слива се
безвучни шапат. Зелене мрље ступају на мртво лице, увећавају се, сједињују се,
испадају и као прљава текућина истичу очи. У свежњевима се књијуће месо откида са
костију.“
Не! То није савремено дело из црног жанра. То је одломак из Богдановљевог романа,
који је он написао под отвореним утиском предавања слушаних у Цириху. Године 1908.
објављен је његов роман-утопија „Црвена звезда“, који је постао невероватно
популаран међу револуционарном омладином.
Реч је о марсовској цивилизацији, у којој је постигнута бесмртност и изграђен
својеврсни вампирски комунизам. Посебан утисак остављају ликови марсијанаца –
цмоктава, необично богаљаста бића. Она као да отелотворују представе о човеку
обузетом нечистом силом.
Технологија подмлађивања описује се на овакав начин: „Ми организујемо размену крви
између два људска бића, од којих свако може другоме да преда масу фактора
продужења живота. То је истовремено „преливање крви“ од једног човека другоме и
обратно. Крв једног човека наставља да живи у организму другога, мешајући се са
његовом крвљу и иницирајући дубоку обнову у читавом његовом ткиву. Млад човек не
стари од крви старијег. Оно што је у таквој крви старачко и слабачко, млад организам
брзо савлађује, а истовремено из ње узима много тога што је том организму
недостајало.“
Овде се први пут сусрећемо са потпуно прагматичним покушајем да се утиче на
социјалну стварност преко литературе. Изречена идеја, пре или касније, се
материјализује. Ко би могао да помисли: после револуције у Москви биће израђен први
у свету институт за трансфузију крви. Његов директор постаће Богданов.
А после неколико година, у мају 1928. године, он ће умрети спроводећи загонетни
експеримент над самим собом. Опет је у питању „преливање крви“.
„У институту је много тога учињено по први пут на свету“, прича В. Кањуга. „Између
осталог и потпуно преливање крви једног човека другоме.
Међу добровољцима, над којима су вршени ти експерименти, био је и Богдановљев син
– Александар Александрович Малиновски (касније познат генетичар). У очевом
експерименту он је учествовао у узрасту од 25 година. Његову сопствену крв заменили
су за крв четрдесетогодишњег атлете. Ускоро се конституција Малиновског, који је био
кржљав од рођења, почела мењати. Сећам га се као моћног мушкарца широких костију.
Било је очито: крв носи далеко више информација него што је до сада сматрано.
Касније, када сам се бавио проблемима космичке медицине у одсеку „Орион“, пошло
ми је за руком да проверим извесне Штајнерове идеје уз помоћ савремене апаратуре. Са
колегама сам дошао до закључка: његове крвне плочице нису ништа друго до
еритроцити. Када крв пролази кроз унутрашње органе, еритроцити, преко вибрација,
прикупљају информацију о њиховој активности. Подаци о спољашњем свету се
акумулишу, када крв пролази кроз мозак. У пуној мери и ти и други подаци уливају се у
срце.“
Не крије ли се овде загонетка чудне везе „гласа“ крви и језика вибрација којих је пуна
природа? Чудно! Потврду добијају схватања која су одувек сматрана само лепим
метафорама: „сећање крви“, „срце осећа“, „срце пророкује“. Уосталом, напредна наука,
узбуђено се загледавши у црномагијске експерименте, открива знања позната
Православнима одавно. Како пише свештеник Владимир Переслегин: „Срце је велика и
тајанствена Божија светиња.“ Православна Црква учи да је управо оно, при том не само
у фигуративном симболичком, већ и у телесном значењу мистични центар личности.
„Добар човек из доброг скровишта срца својега износи добро.“ (Лк.6,45) „Што изађе
на уста из срца потиче.“ (Мт.22,37) „Од сувишка срца зборе уста.“ (Лк.6,45)

77
Може ли и бити друкчије, ако се у Православном схватању крв разуме као станиште
душе? „Зато ви јесте посланица Христова написана не мастилом већ Духом Бога
живога, не на плочама каменим, већ на плочама срца.“ (2.Кор.3,3)

Руски космизам

На размеђи векова, у Русији се учврстио још један занимљив философски покрет –

Руски космизам. Његов утемељивач, Николај Фјодоров, поново је формулисао оно што
је Цркви било познато одувек: смрт није у природи изворна. Она је, већ по Фјодорову а
не по Библији, само помоћно средство у процесу еволуције. Јер смена покољења је
најефектнији механизам за усавршавање рода. Али, он себе исцрпљује. У целу ствар се
умешала активна преображајна сила – разум. Он, по својој суштини захтева бесконачно
лично усавршавање. Отуда потреба да се живи вечно.
„А зашто да не!“, клицали су космисти. „Па на елементарном нивоу живота постоји
практична бесмртност: једноћелијски организми који се периодично подмлађују.“
(Напомена: Бивши директор института за трансфузију крви, (који је основао
Богданов), професор А. И. Воробјов, радо је са мном причао на ову тему. Очито, ген
бесмртности постоји. Он и чини једноћелијска бића, која се стално деле, практично
бесмртнима. Али, у сложеном организму се појављују специфична ткива и када њихове
ћелије не би одумирале, тело би се састојало од малигних тумора.)
Главна Фјодоровљева идеја била је оживљавање свих покољења предака. Ради тога
претходно је требало сакупити делове њиховог праха – најужаснија пародија на
васкрсење у Православном смислу. Вера у васкрслог Христа није храбрила Фјодорова и
његове следбенике.
Фјодоровљев ученик је био Циолковски. Космичке бродове он је замислио у првом
реду као средство за пресељење оживљених предака на друге планете.
Занимљиво је да се сам термин „космизам“ преплиће са карактеристичном лексиком
већ познатог нам братства Луксора. Суштина његовог космизма се састојала у контакту
са „космичком свешћу“. У том реду такође су покушали да реализују идеју физичке
бесмртности.
И мада у контактима између руских космиста и те окултне структуре нема података –
паралеле су очите. Могуће је да су антихришћанску идеју бесконачног материјалног
живота и овима и онима пришаптавали из истог подљудског извора.
Лекција судбине је поучна: Фјодоровљев гроб није сачуван.
„Испада“, примећује А. Дугин, „да су се у идејама Богданова сјединиле три, рекло би се
неповезане међу собом, доктрине: комунизма са његовом квази идејом раја на земљи,
руског космизма и научне праксе која је себе ставила у службу црномагијских култова
средњевековља.“
Судећи по књизи Т. Е. О`Конор, „Инжењер револуције Л. Б. Красин и бољшевици“,
Богданов у својим идејама није био усамљен. О`Конор указује да у успоменама
истакнутог бољшевика М. С. Олминског постоји занимљиво сведочанство о јавној
изјави Л. Б. Красина – мага и чаробника бољшевичке партије, по изразу Лењиновом,
који је касније ушао у комисију за овековечавање сећања на В. И. Уљанова и који је
надгледао изградњу маузолеја и балзамовање леша. Дакле, Красин је изјавио да верује у
научно васкрсавање мртвих, али, за разлику од Фјодорова, не свих, већ само великих
историјских личности. Тако смела изјава дата је 1921. године на сахрани Л. Ј. Карпова,
руководиоца прве хемијске лабораторије, на основу које је изграђена лабораторија
маузолеја. (Напомена: У овој специфичној установи уосталом изучавале су се и
древноегипатске мумије и мошти руских светаца, оскрнављених у првим годинама
совјетске власти. Научници који су изгубили духовни ослонац, нису осећали разлику

78
између једних и других. Истраживања В. Абдејева показала су да је идеолошка основа
свих ових манипулација, које је претрпело тело В. И. Лењина, објављена у књизи
„Биологија јеврејског порекла“ Паула Крамемера. „Смрт и бесмртност“, она је
објављена у Бечу фебруара 1923. године, а после Лењинове смрти научника су одмах
позвали у Совјетску Русију. Књига чудног биолога крцата је окултним терминима,
међу њима и онима који се отворено ослањају на магију древног Египта. Постоје тако
„задивљујући“ изрази као на пример: „смрт расе и нације“, „смрт личности“, „смрт
нације“ и тако даље. В. Абдејев: „Намеће се аналогија са праксом древног Египта, где
је мумија фарона служила као окултни извор предаје читавоме народу оне моћи којом
је за живота био дарован фараон. Узгред, специјални жрец је контролисао плодоносне
функције владареве. Ако су оне слабиле, њега су свргавали, јер је неплодност могла да
се пренесе на читаву земљу.“ Напротив, Лењинова мумија, који је за живота био
дарован многим непријатним болестима, извор је деградације народа, посебно када
кроз маузолеј пролазе велике масе људи. Именована књига, на чијој се насловној страни
налази масонски шестар, објављена је у Совјетском Савезу 1927. године, већ после
загонетног самоубиства Паула Камерера. Занимљиво је да се чак и дијагноза
постављена Лењину – „смрт од дотрајалости органа и ткива, коју не можемо срести
у отаџбинској лекарској пракси“, дословно преузима из књиге „Смрт и бесмртност“.)

Чежња за бесмртношћу

Продужити живот материјалног тела – ево идеје која вековима уједињује најсумњивије
личности. Међу њих, књига „Сећање крви“ убраја многе веома активне људе у
историји. На пример, императора Тиберија, који се купао у крвавим купкама. Пагански
карактер сличних радњи својим контрастом одвлачи Православно предање о
императору Константину Великом. Када се разболео од лепре, један лекар, по неким
изворима жрец јупитера, по другим Јеврејин, саветовао му је да се прочисти у дечјој
крви. Деца су већ била сакупљена, али је плач матера умирио порфироносног владара.
Он је изјавио да је боље да пострада један човек, него да несрећа достигне многе људе.
Добивши у сну откривење, Константин се преобратио у Хришћанство и после крштења
се исцелио.
Карактеристично је да управо Тиберије, који је веровао у снагу крви, није поверовао у
вест о васкрсењу Исуса Христа, коју му је донела Марија Магдалена. „То је немогуће!“,
рекао је он. „Као што јаје не може да поцрвени у твојој руци.“ Али истог часа, тврди
предање, јаје, симбол вечног живота, који се крије испод корубе смрти, постало је јарко
црвено.
Једном од тачака локализације „црних породица“ сматра се Трансилванија. У
средњовековној хроници, датираној из 889. године, о Венгрима се пише: „Они једу,
како се прича, сирово месо, пију крв у својству лековитих средстава и гутају парчад
исеченог срца својих заробљеника.“
Вероватно је најславнији вампир трансилванијски спахија Владе Цепеш Дракула. У
званичној историји, он је борац против турских освајача и национални херој Румуније,
којој данас припада Трансилванија. Влад Дракула, као и многи други представници
црних породица, прославио се одважношћу и бескрајном ратничком суровошћу.
Специјалисти та својства признају за последицу ритуалне антропофагије (једења јетре и
срца и пијења крви убијеног непријатеља). Занимљиво је да је Дракулу читалачкој
публици представио енглески писац Брем Стокер, по чудном стицају прилика брат већ
познатог нам Семјуела Метерса по вампирском реду Златна зора.
Рецимо неколико речи и о саборцу Јованке Орлеанке, маршалу Француске Жилу Де
Реу. Управо он је послужио као прототип за књиге и филмове о „Плавобрадом“. Процес

79
вођен против њега 1440. године у Нанту открио је читав бездан његових злочина. У
околини замкова Шантос, Машкул и Тифож пронађене су многобројне жртве његових
крвавих ритуала. Де Ре је на вешала обесио десетине младића. Сматрало се да из семена
обешеног рађа мандрагора, магични корен који даје бесмртност. Уосталом, маршал
Француске био је зналац древних језика и бавио се алхемијом. (Напомена: Запањује да
је управо на тај начин 1996. године у Тјумену убијено више од 30 дечака. Тешко је
замислити да су сибирски сатанисти зналци древних језика и поштоваоци алхемије.
Међутим, чињеница остаје чињеница: страшне традиције се преносе.)
Можда су саздаоци те дисциплине, којом су се касније надахњивали Розенкројцери, и
били представници црних краљевских породица. Не случајно, на латинском се алхемија
назива ars regia – краљевска вештина. Основни њени материјални циљеви увек су били
добијање злата и еликсира бесмртности.
Јованка Орлеанка није могла да не зна о страстима свог маршала. Зашто му се
приближила? Загонетка? Можда одговор дају тајни документи Ватикана, похрањени у
тзв. књизи „Поатје“. У њима се сама Јованка назива незаконитом ћерком представника
древних аристократских породица, која воде порекло од Меровинга. Конкретно од
Херцога Луја Орлеанског (његов потомак ће у 18. веку обновити темпларску идеју у
Француској) и краљице Изабеле Баварске. У светлу тих чињеница, околина девице
Јованке је схватљивија. И она сама и њен маршал припадали су црним породицама.
Али, како је запањујући пренос антихришћанске традиције из века у век! Свирепом
храброшћу одликовала се и црна породица барона Унгерна Штермберга. Та породица
указује на порекло из Мађарске, којој је историјски припадала Трансилванија.
Последњи представник породице, царски официр који је двадесетих година постао
управник Монголије, у потпуности је потврдио репутацију породице.
Приметимо још једном. Представници црне аристократије увек су били необично
активни. Ако се имају у виду њихова специфична својства, а посебно ратничка
неустрашивост, зар се не може говорити о њима као о самосталном фактору у
историји?
Са доласком Хришћанства, црне породице су подвргаване прогонима. Јако се
проредивши, а посебно у временима инквизиције, та друштва су постепено почела да се
формирају, не по принципу племенских веза, већ и као некрвна братства. Можда је тако
и настао ред Розенкројцера.
Закономерно питање: Да ли је у тим круговима могла да не овлада мржња према
прогонитељима, то јест према хришћанској, у овом случају римокатоличкој цркви и
њоме освештаној монархистичкој власти? Да ли је могло да не дође до „завере
вампира“? Можда су овде истински корени, или у крајњем случају један њихов део, и
темпларске осветне заклетве.

Розенкројцери и доктор Фауст

Славни научник, Роберт Флад, кога је тешко назвати шарлатаном, 1625. године у свом
„Кодексу реда руже и крста“ писао је: „Само онај човек, који успе да свира на
музичким инструментима, тако да себи привуче колико жели злата и драгог камења,
ступа у наш ред. Само онај човек, који може да докаже да има не мање од 200 година,
ступа у наш ред.“
Један од херметичних наследника Розенкројцера је комунистичко-револуционарни ред
Баварских илумината. Један од његових чланова био је и Гете. Занимање за сиже о
Фаусту такође није случајно.
Доктор је био реалан историјски лик. Гравира из 18. века представља га како призива
духа. Штап на који се ослањао је симбол вечног живота душе – анкх. Сачувана је књига

80
самог доктора Фауста објављена у Витембергу 1524. године. У њој он приповеда,
између осталог, како је први пут, изучивши једну старинску инкунабулу, призвао духа.
„Испочетка сам мало веровао у то што се тамо обећавало, али при првој мојој заклетви
дух се појавио испред мене и пожелео да сазна зашто сам га позвао. Напокон, питао сам
га да ли ће ми служити у мојим магијским истраживањима. Он је одговорио потврдно:
„Уколико се договоримо о одређеним условима.“. Услов се састојао у томе што сам са
њим морао да потпишем уговор. Нисам хтео то да урадим, али због свог неискуства,
нисам претходно оцртао магијски круг. Самим тим, себе нисам заштитио и налазио сам
се у потпуној зависности од духа. Зато нисам смео да му одбијем захтев и предао сам се
неизбежности.“
Реални Фауст је свој живот завршио трагично. Пронашли су га с ножем у леђима.
Независно од квалификације мага уговор са ђаволом пре или касније предаје човека у
његову власт. Плашећи се тога, несрећник је принуђен да иде на свакакве злочине, да
би продужио своје земаљско постојање. Отуда тежња према ритуалима крви, који су
повезани, наравно, не са вечношћу душе, већ са дужином материјалног живота.
Међутим, грешно тело и грешна крв неће ући у Царство Небеско.

Комуно-спиритизам

Дакле, илуминати, као и многе аналогне структуре, воде порекло од Розенкројцера.

Својевремено је од реда илумината потекла Лига праведника са којом је био повезан
Карл Маркс. Карактеристично је да је Маркс у политичке сврхе користио архетипски
страх људи од злоупотребе људске крви и намерно, као и Јевреји из другог и трећег
века, понављао измишљотине о крвним ритуалима раних Хришћана. Оне исте
измишљотине, које су се заснивале на изопаченом тумачењу причешћа Крви и Тела
Христовог.
Јевгеније Головин: „У круг Марксових пријатеља улазио је славни спиритиста и
медијум Вилијем Крукс. Могуће је да метафора: „Баук кружи Европом“, потиче управо
из тог познанства.
Рођење савременог комунизма се уопште на чудан начин поклапа са размахом
спиритизма. Духове су, наравно, призивали и раније, али сложена процедура била је
прерогатив магова највиших квалификација. Затим је то одједном постала масовна
појава – некромантијом, призивањем мртвих почели су се бавити милиони људи. Идеја
једнакости, а људи су једнаки само пред смрћу, и ујединила је спиритизам са
комунизмом. То уједињење значи само једну ствар: да је човечанство близу прагу
погибељи. Све што је повезано са смрћу изазива повишени интерес наших
савременика.“
А. Дугин: „Карактеристичне су и следеће сличности. Једна од првих народовољских
група у Русији, на чијем је челу био Сергеј Начајев, звала се „Хад“, а многи од текстова
тог покрета зачуђујуће подсећају на фрагменте из средњовековних литанија Сатани. На
пример формула: „До последње капи крви“. Касније је В. И. Лењин написао оглед
„Корак напред, два корака назад“. Управо тако се описује први корак Сатанин у
црномагијским ритуалима. Занимљива је и подсвесна тежња Лењинових следбеника да
оживе његово тело. То се отворено испољило у мумифицирању његових остатака. А
колико кошта заклетвено понављање формуле: „Лењин је живео! Лењин је жив! Лењин
ће бити жив!“
Сигурно неком од првих вођа Совјетске државе је срце „предсказало“ да ће с временом
власт у земљи прећи на герантократију – на старце. И ево, ускоро после револуције је
основан герантолошки институт: вештачки одржавана развалина, у суштини нежив

81
човек, који влада милионима људи. Такав је гранични лик ново-паганизованог
човечанства.
Већ за време Брежњева су, ради одржавања све немоћније снаге руководилаца,
примењивали аутотрансфузију (преливање човеку сопствене крви). У Москви су
формирали „банку крви“, у којој се до сада, у условима апсолутно ниских температура,
чува 17.000 узорака; међу њима и крв умрлих вођа.
У САД практикују друкчију варијанту. Неизлечиво болесне људе замрзавају у
специјалну капсулу. Тамо те мумије чекају развој науке до могућности да им спасе
живот.
У древном Египту се сматрало да мумија може да постане прибежиште за повратак
„Ба“ (душе одлетеле после смрти) и тада ће покојник оживети. По својој суштини
паганска, деловања савремене науке зачуђујуће тачно обнављају древну праксу. Можда
су нељудска знања црних породица сачувана у систему тајних неродовских веза, којем
је припадао и Штајнер, одиста предата неким од савремених научника и политичара.
Или се, из века у век, исте идеје вију у ваздуху заједно са духовима поднебесног зла.

Хумани вампиризам

Постоје људи, који као да су антене за ловљење наоко давно ишчезлих традиција. Авај!
Њих се сете тек када се догоди нешто што изађе на површину.
Управо такав био је злочин сатанистичко-тантристичке банде Чарлса Менсона. Он је
себе прогласио „месијом“ у САД и био је повезан са Златном зором, херметичким
братством Луксора и њима сличним структурама. Неки чланови његове секте
практиковали су вампиризам.
Једна од жртава сатаниста постала је породица славног филмског редитеља, Романа
Поланског, који је, узгред, волео да на филму кокетира са сатанизмом.
Налазећи се у самици, Чарлс Менсон је написао „посланицу“ човечанству: „Ја сам
онакав каквим сте ме начинили. И ако ме називате бесним псом, ђаволом, убицом,
недоношчетом, онда схватите да сам ја огледални одраз вашега друштва.“
Ко зна нису ли природни вампири, такви као Џон Хејк, Николај Џумаглијев или Чарлс
Менсон, крајње, али веома карактеристично испољење савременог безбожног света?
Можда се њихова „мисија“ у томе и састоји: да уведе наивно, простодушно
човечанство у реалност извесних митских схватања.
Вампиризам савременог предапокалиптичког света треба разумети широко. Ресурсе
планете исисавају финансијски вампири и акумулирају их у кругу изабране мањине. Ти
настављачи послова црних породица постали су, по односу према целоме свету –
колективни вампир. Карактеристично је да се активност тих вукодлака прати
хуманистичком реториком и расправама о правима човека. Уосталом, борити се за
таква права има смисла још једино због онога ко није човек.
Човек, као такав, поседује таква права од рођења.
А. Дугин: „Познато је да је већина савремених хуманитарних друштава имала своју
предисторију повезану са овим или оним тајним организацијама иницијатичког или
контра-иницијатичког смера. У одређеним случајевима такве „матерње“ организације
биле су масонске ложе. На пример у случају „Покрета за права човека“. Испочетка
„Права човека“ је био назив ирегуларне масонске ложе, која се борила за једнакост
жена и Јевреја у ложама са осталим масонима „Покрета за мир“, организација Унеско.
Та организација се у почетку сматрала екстериторилизацијом розенкројцерског
друштва, која је за свој циљ прогласила јединственог светског центра за управљање
цивилизацијом и која је својим идејним „надахнитељем“ сматрала Розенкројцера
Коменијуса, ученика Валентина Андреа итд.“

82
Понекад су се, као међуинстанце, јављале неоспиритистичке организације типа
теозофског друштва. Та организација је повезана са пацифичким и еколошким
покретима. Али у сваком случају елементи доктрина, симболизма и ритуала
одговарајућих тајних организација неизоставно и непосредно су утицала на те
хуманитарне покрете. У вези са тим, конспиролози указују на предпостављене, а каткад
и реално присутне везе између хуманитарних токова који пропагирају еволуцију,
прогрес и посебно – опстанак. Термин „survival“ је са енглеског потпуно једнозначно
позајмљен из језика окултиста и спиритиста и означава живот после смрти или
вештачко продужење живота у лешу.

Елита зла

Вампири су одувек припадали извесној елити, од црних краљевских породица и

Розенкројцера до славних делатника савремене уметности. Слично, уосталом, данас
утичу не само у књижевности или биоскопу. У Њујорку чак постоји центар за
изучавање вампира. Експерти те специфичне институције су приметили закономерност:
вампири наших дана највише воле да се концентришу у ходницима власти. Они су исто
толико делатни и активни као и њихови претходници. Ту хипотезу потпуно су
потврдиле анонимне анкете, које је центар водио у главним државним институцијама.
На питање: „Колико често пијете људску крв? Да ли је у вашој породици било
вампира?“, и тако даље, многи су одговарали потврдно. Једна од верзија које
објашњавају закономерни вампиризам властодржаца састоји се у следећем: ритуална
крв се узима од смртно преплашеног човека, јер при том она има моћ да у њој активира
све факторе за директно супротна осећања - смелости и снаге. Познато је да убицу
подстрекава страх жртве и напротив, да се жртве следе од злочинчеве узбуђености.
Онај ко пије крв, стиче власну способност да влада над околином. (Напомена:
Вероватно је то једна од позадина оних феномена, које је описао В. И. Даљ у
белешкама о ритуалним убиствима. Аутор славног речника служио је као чиновник за
посебне задатке у служби министра унутрашњих послова Сазонова, по чијем је налогу
и био сачињен именовани документ. Он је саопштио о стотинама случајева ритуалних
убистава поуздано познатих у различитим земљама Европе од средњовековља. Многа
од њих су извршена пред Пасху. О тајни крвавог ритуала су писали и Јевреји, који су се
преобратили у Хришћане. Бивши рабин, Серафимонич, који је постао монах неофит и
старац из почајевске лавре, архимандрит отац Автон.)
Суштина сличног механизма носи очито мистични карактер. Још је Ориген писао да су
крваве жртве темељно жртве које демони посебно потребују да би опстали у ваздуху
који чврсто окружује Земљу. Онај, ко пије крв, мења своју људску природу, доводећи је
до сродства с демонима или их позивајући да се уселе у њихово тело. У томе се и
састоји, потписан крвљу, уговор о продаји душе. Душа живог бића је у крви, каже
Свето Писмо.
А ево како сличне појаве тумачи савремени научник. Крв човекова кодира
информацију о његовом психо-физичком стању: да ли је разгневљен, да ли се чега боји
или је узбуђен. Узета од даваоца, крв садржи податке о његовом стању у датом
моменту. Зато серум, добијен од крви и дат другоме човеку, преноси тај код и изазива у
примаоцу мотивацију смештену у даваочевој крви. То значи да је могуће одмах
остварити потребан физиолошки резултат: приморати организам примаоца да учини
оно што му обично, или у том тренутку, не полази за руком. При том није обавезно да
вам се да ињекција. Кодирајући комплекс може да буде пренет у облику капљи,
капсуле, или чак аеросолом распршен кроз ваздух. Овде постоји реална опасност
производње средстава за овладавањем психичком делатношћу човека и то у масовним

83
размерама. Више од тога: практички је такав утицај немогуће открити, за разлику од
психотроних и друкчијих средстава. До њега може доћи путем воде за пиће, са
удахнутим ваздухом, и да не остави никакве трагове, осим рецимо трагова разорене
психике.
Не случајно, пала људска бића добијала су од Свете Цркве назив „видиви ђаволи“, а од
хришћанских држава су традиционално заслуживали кажњавање смртном казном.
Карактеристично је да у својим пост-револуционарним успоменама кнез Н. Д. Жевахов
пише да су се чекисти одликовали обесним развратом и садизмом, налазећи се у стању
повишене нервне напетости, и могли да се успокоје тек када би угледали крв. Неки су
чак спуштали руку у врелу и пушну крв и облизивали своје прсте, при чему су им очи
гореле од необичног узбуђења.
Архив руске револуције, објављен почетком двадесетих година у Берлину, донео је
немало докумената и успомена о пракси чекиста, да употребљавају крв ради уклањања
нервних напора повезаних са масовним егзекуцијама. Један од џелата харковске чеке
говорио је: „Друг се мучио све док није научио да испије чашу крви. Испивши, срце му
је постало као камен.“

Порфирија

О вампиризму постоје наравно и другачије хипотезе. Недавно се у нашој штампи

појавила белешка прештампана из енглеског часописа „National enquirer“. Она
саопштава нове податке о једној, већ нам познатој, болести.
Познато је да порфирија носи наследни карактер и да неретко бира за своје жртве
славне или крунисане личности. Не случајно, један од најславнијих вампира, Дракула,
био је гроф.
Недавно је повод за разговоре на ту тему дао нико други до принц Чарлс. Неко из
принчевог окружења сматра да је он болестан од порфирије. Појачане гласине говоре о
чудном и лудачком понашању Чарлсовом. Тако његов собар, Кен Стронак, у свом
интервјуу изражава сумњу у психичко здравље наследника престола. Неки налазе то
симптоматичним, јер је познато да болесници од порфирије често чине неразумне
поступке. Друштвени имиџ принца Чарлса, и тако потпуно поткопан скандалима са
принцезом Дајаном, као да стиче неку злогласну нијансу. По енглеској се шире гласине
да се принц може „претворити“ у вампира. Уље на ватру је долио недавно у Енглеској
приказан филм „Безумље краља Џорџа“. Филм приповеда о лудилу краља Џорџа
Трећег, претка Чарлсовог, који је био болестан од порфирије. Уосталом, све те гласине
у потпуности су сагласне са једном израженом намером принцезе Дајане да у принчево
срце забије глогов колац.
Архетип вампиризма је ојачан. Он се стално храни друштвеном пажњом и греје се
зрацима кинематографске славе. У Трансилванији су, за обитавање тог архетипа, чак
саградили средњевековни замак. Тамо су водили учеснике недавног међународног
фестивала Дракуле. Тај форум је, на чуђење многих, открио да на Западу проблеме
повезане са том личношћу изучавају представници огромног броја дисциплина: од
књижевника и психолога, до социолога и биоенергетичара. Низ извештаја је био
посвећен савременим сектама, које практикују вампирске ритуале. (Напомена:
Специјалисти знају за постојање таквих руских сатанских група: „Јужни крст“,
„Црни анђео“, „Друштво Сатане“, „Плави лотос“, „Центар Јунивер“. По
оперативним подацима чланови сличних друштава неретко се сакупљају ноћу у
мртвачницама, где се пријављују на рад као медицинско особље.)
У њих спада сатанска група Мајкла Акина, где крв пију из прста који пробијају
хируршком иглом. Акино је био потпуковник оружаних снага у САД у оставци и бавио

84
се питањима психолошког рата. Касније, основавши секту „Сетов храм“, Акино је
извршио сатански обред у замку Вевелсбург, оном истом где су Химлер и највиши
посвећеници његовог црног реда припремали постоље за пехар грала. (Напомена:
Аутор ових редова је имао прилике да беседи са једним од бивших чланова руске „цркве
сатане“, који је, још као момчић, при ступању у ред, пио крв свих учесника те
церемоније помешано у чаши.)
Карактеристичан је један од главних праваца опште дискусије трансилванског
фестивала. У извештајима се говорило да ужаси, повезани са Дракулом, јесу нешто што
је „неопходно“ свакоме. Неопходно, да би се сваки човек разабрао у сеновитим
странама сопствене душе. Подвлачено је такође да је заправо Дракула био, ако и суров,
оно мудар владалац.
Вампири на власти су очито честа варијанта људске патологије, која тежи да
компензује своје ништавило на рачун уздизања, по хијерархијској, псеудовертикали.
Могућа солидарност сличних личности спремна је да формира веома чврсту пирамиду
власти. Наравно, обрнуту пирамиду, чији врх је у антихришћанском свету зла.
Паразитизам перверзног порока: духовни, политички, економски у савременом свету је
очигледан. Властодршци похлепно покушавају да улове све што човек постигне: од
његове идеје и емоције до плодова физичког рада. А ипак проблем крви заузима
посебно место.
Ево карактеристичног текста, чији је аутор члан једне савремене, необично затворене
структуре: „Остарели злочинци су обесили своје кукасте носеве над бујицама новца.
Управо у тој бујици налазе се све информације и сва блага света. Та бујица тече из
прошлости у будућност – будућност, која ће бити наша“, објављује нови злочинац.
Вампиризам је лик савремене цивилизације.
Али, треба ли то све да зна обичан човек? Несумњиво. Јер је лажна удобност обичног
живота преварљива. Човек, уверен у америчке вредности живота, на пример, треба да
чује речи самог Лавеја из његове „црне библије“: „Загробни живот не постоји. У сваком
случају не рајски. Зато се ваља жудно наслађивати земаљским радостима. У ствари, ми
проповедамо оно што је већ одавно постало амерички начин живота. Међутим, немају
сви храбрости да ствари назову правим именом.“
„У народној поезији, начини изражавања истине су друкчији него у правој науци. У
ствари у легенду о вампирима је уплетена једна од највећих и најмрачнијих истина о
животу и смрти. Мртви живот постоји, пуна га је историја. Он нас окружује са свих
страна и пије крв живога живота.“ Ове речи припадају марсијанцу Богданову.

Сребрни метак
10. април 1679. година. Париз. Ноћ. У салу замрачену црним платном уводе наочиту
даму. Њена похабана хаљина била је некада раскошни украс. У току је заседање
Огњене палате редовног трибунала Француске. Оптужена је Катрин Монвоазен. У врту
њене куће у Сен Жермену ископали су 2.500 дечјих лешева и заметака. Децу су
куповали у сиромашним квартовима Париза за 5, 6 либара. Затим је у напуштеној кули
отпочињала црна миса. Њоме је руководио неки опат Гибур. Сигурном руком је сипао
крв у ритуални пехар. Као сатански олтар служио му је стомак обнажене жене.
Била је то ђавоља пародија на евхаристију, на хришћански храм, где се у Часну трпезу
уграђују мошти светих који повезују наш свет са вишим. Опат Гибур је дечју крв
користио у облику хостије ради вршења сатанске мисе. Према рецептима
црномагијских инкунабула користили су је ради подмлађивања богатих клијената.
Гибур је од њих узимао по 100.000 либара. Да би продужила нечији живот, црној
магији, а затим и науци, увек је био потребан леш. У 17 веку активност опата Гибура

85
ужаснула је чак и суд инквизиције. У веку рационализма сличне ствари покушавају да
се наметну као норма. Недавно је професор Јевгениј Давидович Сврдлов у штампи
говорио о проналажењу лекова за четврто годишње доба. Лекови се справљају од
ћелија животиња, биља и човека. На тај се начин болест која се уселила у организам
наводно најпрецизније побеђује. Отуда и име: Ефекат Сребрног метка. Само уз помоћ
тог метка, како тврде сујеверице, могуће је уништити вампира; по логици научника
болест је такве природе. Савремена фармакологија је излила, испоставља се, већ не
мало сребрних метака. Узмимо инострани медицински каталог калбиохем. Постоје
читаве странице где се набрајају најновији препарати, обележени речима хјуман и
фетал. Ти препарати су начињени од ткива човека и ембриона. Цене су фантастичне,
али оне не спречавају богате пацијенте, као што се нису много мислили ни клијенти
опата Гибура.
Откуда сировине? Одговор је садржан у писму начелства државне контроле
медицинских средстава и медицинске технике од 09. 10. 1997. године. У одговор на
ваше питање од 15. 09. 1997. године упућујемо вам прегледе добијених медицинских
средстава. Прво, од крви и плазме крви; друго, од органа и ткива; треће,
контрацептивна средства која производе домаћи произвођачи допуштена за
медицинску употребу у Русији.
Е. Головин: „Откуда води порекло пракса метода сецирања свега живога? Лако је
замислити ко је први испољио интерес за анатомију; ко је могао да оде на гробље и да
ископа леш ради изучавања. То су били црни магови. Почеле су све могуће
вивисекције, касапљења, покушаји да се извуку неопходне супстанце и томе слично.
Наравно, ради добра једног дела природе, почели су напуштати њен други део.
Заснована на идеји прогреса, савремена наука суштински одлази у недра црне магије.
Зато неке сличности ни изблиза нису случајне.“
Управо су научници позитивисти (они који воде „порекло“ од мајмуна) прилепили
човеку – Божјој твари, своју етикету. На њој је написано на латинском: homosapiens
(разумни човек). А ако на пример ембрион још није стекао разумност, убиство
ембриона не убраја се у убиство човека. Таква је логика хуманиста са свим
последицама које отуда проистичу, а оне, те последице, не дозвољавају да се чека.
Владајући материјализам је олакшао задатак научника: тело је без душе, наука без
морала, а човек без предрасуда. Лишен табуа, свет се безгранично упростио и њега су
почели „живога“ да сецирају. На тај начин експеримент је постао истрага природе - уз
мучење.
Са каквом бестрашношћу знатижељни Американци описују почетак свог ембрио-
експеримента!
Године 1973. група финских и америчких научника користила је дванаест плодова, који
су добијени живи при сечењу материца. Истраживачи су цео низ абортираних живих
ембриона сместили у слани раствор да би сазнали да ли су они могли да апсорбују
кисеоник. Тих година су већ били познати и резултати ултразвучних експеримената
Јапанаца. При приближавању инструмента, ради вршења абортуса, плод отвара уста у
„немом“ крику. Авај! Тај крик рационалисти не чују. Њихова чула су брижљиво
запушена меком ватом комфора.

Продаја фетуса у Русији

Крајем 20. века Русија постаје добављач посебног биоматеријала, међу њима и за
абортусе. Уистину, такви уговори са партнером из таме потписују се крвљу. Али, да ли
ће далеко одскочити прогресивно човечанство, које се ослања на покољ нерођене деце?

86
Авај! Незаштићена деца увек су постајала монета за поткусуривање у трговинским
пословима са суровим богатим трговцима. Сада се то назива „подарити дете науци“.
(Напомена: Језички хокус-покуси замагљују смисао онога што се догађа. С времена на
време чине ужас прихватљивим. Испочетка партнери, не муж и жена, већ партнери у
некаквој „игри“ воде љубав. Затим резултат те игре је могуће без гриже савести, а у
потпуности благородно, подарити науци. Такво је паковање илузије. Реалност је
међутим следећа: за блудом следи убиство. И за то и за друго шта, партнерима
предстоји Суд Божји. Међутим, он неће бити игра. А ембрион подарен науци - на њему
ће се одиста урачунати као злочин.
Зар не могу ови грешници да буду изједначени са најодговорнијим сатанистима?
Уосталом, ко се „усавршава“ у сексуалним оргијама и приноси на жртву децу?
Напросто секте ђавољубаца отворено пропагирају те исте склоности које
упражњавају и тзв. „часни“ грађани, који би се отворено увредили када би им се рекло
да су сатанисти.)
Управо тако се пропагира коришћење абортираног материјала у Московском институту
биолошке медицине. Као да се приноси жртва Валу. Поређење није случајно. Уско
научне дисциплине су истину расцепиле на комадиће, а свака таква дисциплина је
постала нов пагански култ. И он поново захтева људске жртве. При том новоојављени
жреци-специјалисти реско одбијају сваког непосвећеног, ко покуша да осуди
одржавање култа.
Именовани институт, половина његових акција, припада извесној америчкој фирми
„Биоћелијска истраживања“. Формиран је почетком деведесетих година на бази Центра
акушерства и гинекологије. Отада, он се просторно значајно раширио. Приходи расту
са сваком ињекцијом, као на покретној траци. Пред абортус жене овде дају следећу
изјаву: „Потврђујем добровољно сагласност на коришћење ткива мог плода добијеног
приликом бесплатне операције прекида трудноће ради научно-истраживачких циљева
са могућношћу њихове даље терапеутске примене.“
Ево карактеристичног одговора једне жене која је потписала овакву изјаву и која је
пред телевизијским камерама рекла: „Развела сам се од мужа и не желим да имам
његово дете. Поред тога имам малу плату и дете не могу да издржавам. Ништа зато!
Млада сам и имаћу још деце. Није то ништа страшно.“
Наводећи и на абортусе, селекцију људи врши само „златно теле“. Имати децу могу
само они који имају новаца.
Поштовања достојан и красноречив директор института, Генадиј Сухик, радо
објашњава да се углавном користе ембриони од 16 до 20 недеља бременитости. Плод се
подвргава брижљивим испитивањима. Његова медицинска кондиција мора да буде
идеална. Овај страшни препарат користе они који су здравље изгубили у пороцима или
страдају због грехова отаца својих.
У пониклованој бочици с натиписом „Биомаса“ сарадник института уредно односи
ембрионе на прераду. У суперстерилном окружењу расецају их на 27 до 29 делова. У
оним временима, када још нису знали за анестезију, и када су уместо ње хирурзи
користили тупи ударац чекића, славни лекар Парацелзус је увео формулу: „Слично
лечити сличним.“ У институту биолошке медицине тврде да користе управо тај метод.
Болести јетре на пример кориговаће се истиснућима из крхке јетрице ембриона.
Доктор наука Сергеј Савељев: „Да, када сам сарађивао са господином Сухиком ефекат
лечења смо описивали на сличан начин. Међутим, нема фундаменталних радова који
потврђују утицај ембрионалних материјала на узрок болести.“
Могуће да увођење туђег ткива у организам оболелог пре свега узбуђује имунолошки
систем. Средњовековни лекари ради сличних циљева уводе у организам чак и ткива
лешева.

87
 Ново људождерство

Начин „прождирања“ ближњих демонстрира се све више под умилном музичком

пратњом. У Русији на свако рођење долазе по два абортуса. Банка ембрионалних
материјала је најкрупнија на свету. Та биомаса се користи махом за ињекције, али
постоји и веома егзотичан пројекат. Фетална ткива су коришћења за производњу
„исцелитељске“ жвакаће гуме. Тај ерзец-канибализам није се одржао. Међутим, сада,
од биолошки активних твари, које се неименују на тубици, праве женске помаде.
(Напомена: Све се то принципијелно не разликује од онога о чему приповеда
свештеник Анатолиј Берестов. Он води рехабилитацију бивших секташа на
Крутицком подворју у Москви. „Каткад ми долазе они који теже да напусте сатанске
секте у којима се на жртву приносе деца. У тој криминалној средини, са успехом се
користи сујеверица: Ко се умије у крви новорођенчета поново стекне младост. Те
услуге су сатанисти поставили на трговачку основу, као и снабдевање извесних
медицинских структура децом. Деца без родитеља купују се у породилиштима и
сиротиштима.“)
На моје очи отварају замрзивач. Из њега, као из кујне, у густим клупчадима излази
пара. Унутра су, покривене ињем, хиљаде ампула са ружичастом садржином. Очито
предворје пакла не одише увек врелином. Овде се оно састоји од леденог течног азота.
„Рај“ за стране научнике. Међу њима и за оне који су себе већ искомпромитовали у
отаџбини.
Један од њих је Американац Мајкл Молнар. Он је у потпуности отворен. „Са Русијом
неће бити правних ни других проблема који се јављају у осталим земљама. У већини
њих сличне методе су забрањене.“
У нашој штампи је већ јављено да је доктор Молнар специјалиста за хируршку
козметику, после низа неуспешних операција, имао такве проблеме у САД. Господин
Молнар реагује на ту примедбу не трепнувши оком: „То није истина. Сваког тренутка
могу да се вратим својим лекарским пословима у САД.“
Међутим, ево само једног од докумената поводом његове делатности у Америци.
У децембру 1989. године одузета му је лиценца за рад. Одређен је и пробни рок са
условима. Разлог: Превара са осигурањима и јавашлук у односу на законски
медицински кодекс Неваде. Године 1991. Молнар је дао изјаву о скраћењу пробног
рока. Закључак комисије: „До тог времена кандидат није прекинуо са својим друштвено
опасним понашањем; и даље се налази под дејством казне јер никакво кајање у
његовим поступцима није се опазило.“
Дакле, доктор Молнар је претрпео неуспех са пластичним операцијама и одмах га је
привукла могућност да „подмлађује“ људе уз помоћ ембриона.
Добија се утисак да су руски биоматеријали привукли најсумњивије личности из
читавог света. И они су слетели у Москву као на вештичји сабат.
Ево још једног иностраног партнера наших лекара – доктора Шмита. Он је долетео из
Немачке. Господин Сухик га представља као светског „лучоношу“. Међутим,
претходник доктора Шмита, на месту главног лекара дечје клинике у Ашабембургу,
представља га мало другачије. Испоставља се да се Министарство здравља Немачке
сећа Шмита углавном по многобројним судским предметима. После неколико смртних
случајева ембрионална терапија је забрањена јер носи ризик за здравље.
А ево докумената истраге коју је у Немачкој спровео професор Шлак још 1979. године.
Он је поредио пацијенте доктора Шмита са пацијентима осталих клиника. Испоставило
се да реалних резултата метод ембрионалне терапије не даје. (Напомена: Неопходно је
појаснити. У иностранству за ћелијску терапију се традиционално користе ембриони

88
животиња. Уз њихову помоћ, младост су покушали да продуже: Марлен Дитрих,
Николае Чаушеску, Роналд Реган, Чарли Чаплин, Софија Лорен, Винстон Черчил,
Салвадор Дали и многи други славни људи. Међутим, у Русији су почели да лију
„сребрни метак“ од ембриона човека.)
У пролеће 1997. године, како је саопштила штампа, на заседању президијума Руске
академије наука, тај закључак су потврдили и руски специјалисти. При том, академици
су са чуђењем открили да се у осам научно-истраживачких института и 18 клиничких
база Москве сарадници баве прикупљањем ембрионалног материјала.
Тешко је рећи да ли је технологија подмлађивања опата Гибура помогла клијентима. Не
усуђујем се да судим о стварности тзв. феталне терапије наших дана. Сами аутори
описују те резултате као безнадежне. Али како проверити такав закључак? Шта се може
рећи, на пример, о резултатима лечења ембрионалним ткивима деце оболеле од
Дауновог синдрома? Сами аутори метода су саопштили извесне податке само о првим
експериментима спроведеним над дечицом коју су родитељи одбацили. Цитирам извод:
„У моменту истраге и лечења болесници су се налазили у комплексу психо-неуролошке
клинике број 13. У својству трансплантираног материјала коришћена су фетална ткива
из човековог мозга: полулопта мозга, мождина, мождана кора. Сваки садржај је увођен
у тело посебним шприцем путем дубоке поткожне ињекције.“
Међутим, годину дана после експеримента пронаћи те „неодговорне“ пацијенте већ
нисмо могли – као да су у земљу пропали. Уосталом, ствар није само у медицинским
резултатима; реч је о моралним проблемима. Неки сматрају: абортирани материјал се
ипак одбацује. Пропаганда подводи његово коришћење под „доброчинства“.
Рационализам ослобађа од много табуа. Али скршити те забране је ипак опасно.
Замислимо се. Хоће ли у будућности ембрионална покретна трака, оспособљена и
подмазана доларима, прекинути абортусе?

Масони и биоетика

Сличну позицију према именованим методама заузео је Комитет за морални препород

отаџбине, који уједињује Православна друштва. Он је овај широкопропагирани метод
назвао – људождерством. Више од тога! Пројект Думиног закона о биоетици предлаже
да се овај метод искључи из наше медицинске праксе. Авај! Слични напори још увек
изазивају туговање тзв. либералне штампе. Она не види: лечење од старости је лечење
од живота.
Православни прилаз проблемима живота и смрти аутора „Закона о биоетици“ сударио
се са веома принципијелним противљењем слугу култа феталне терапије. Директор
Републичког центра за репродукцију човека А. С. Акопјан пише: „У једном тексту
аутори су успели да понуде како ортодоксне и готово секташке тврдње, тако и начела
која одговарају високо хуманистичком духу и препорукама конвенције о правима
човека у биомедицини, коју су прихватиле државе чланице Савета Европе. Биоетика, у
условима демократске светске државе, не улази у компетенцију Цркве. Институт Бога
на земљи није институт државне власти, да и не говоримо о посебном мишљењу
друштвених организација.“
Одбијања научника озбиљно се ослањају на међународно право, хуманистичке
принципе и остале атрибуте савременог, неопаганског култа и позвана су да изазову у
савременом човеку „законито негодовање и свети ужас“.
У сличним призивањима, природно, присутно је и ослањање на „права човека“, термин
који је у савремену лексику дошао из имена једне масонске ложе. То порекло лексичке
експанзије је симптоматично. Својевремено је веома популарна била тријада „слобода,
једнакост и братство“ такође проистекла из ложа. Шта је сада остало од ње? Само

89
слобода од Бога и неслобода од ђавола. Шта ће остати, на крају крајева, од права човека
сем, како је предвидео још Достојевски, право на свеопште оргијање и на убиство свог
потомства. Дакле, иста та неслобода од воље непријатеља рода људскога.
Карактеристична је недавна публикација документа Савета Европе - „Медицина и
права човекова“. Један од главних њених аутора је бивши Велики Мајстор Великог
Оријента Француске Р. Лере, члан француског консултативног комитета за проблеме
етике. Ево само неколико извода.
„Различите религије заостају и касне, али још увек покушавају да држе људе у стању
зависности, уз помоћ Бога који и постоји још само зато да би, изражен човеком, постао
најреакционарнија сила. Само се од себе разуме и очито је да методи оплодње in vitro,
исто као и добровољан прекид трудноће, морају да буду унесени у област одлука које
доноси човек по својој вољи.“
Покушај слободних зидара да утичу на сферу звану биоетика веома су симптоматични.
Управо овде се појашњавају узајамни односи живота и смрти, што је увек било у
компетенцији религије. И ево Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из
непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на
утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом
противнику.
Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали
ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих
претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима
да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску
експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе
(примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима
сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза
пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну
штету екологији.“
Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако
покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не
религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно
што је правилно данас може сутра постати неправилно.“
У оквирима организације, чији је један од оснивача фонд „Горбачов“, планира се
формирање група оперативног политичког утицаја. У њу би ушли познати политичари,
који би били позвани да примене међународне санкције против религија које одбијају
сарадњу са Организацијом уједињених религија. Како је писала амерички истраживач
Корнелија Фереира изгледа да Организација уједињених религија може да постане
„црквом“ антихриста. Њено предстојеће формирање иде по плану. Лидер покрета Новог
века, Алис Бејли, чије инструкције и поруке се брижљиво следе, говорила је још 1919.
године да је васељенска „црква“ савез окултиста масонства и хришћанства и да ће се
појавити при крају овога века.
Занимљиво је да је главни творац глобалне етике у оквирима Организације уједињених
религија познати искомпромитовани и рашчињени римокатолички богослов Ханс
Кинк. Као да се дух опата Гибура појавио и у нашим данима.

Црква у заметку

Тек сасвим недавно део микрогенетичара је успео да схвати да са тачке гледишта

савремене биологије, генетике и ембриологије, живот човека као биолошког
индивидуума почиње од момента спајања нуклеуса мушке и женске полне ћелије и
образовања јединственог нуклеуса који садржи непоновљиви генетички материјал.

90
Међутим, још су одлуке Васељенских сабора потврдиле: човек стиче душу још од
момента зачећа. Василије Велики, који је живео у 4. и 5. веку тврди: „Онај ко
умишљено погуби плод зачет у утроби судиће се као за убиство.“ Јован Златоусти пише
о томе да је утробно чедоуморство нешто горе од убиства, јер овде се не умртвљује
рођен, већ се самом рођењу поставља запрека.
Савремени истраживач И. Силуанова: „Хришћанско НЕ! абортусима је једнозначно и
темељно. Православно богословље претпоставља да се при решавању сложених
природних питања на прво место издиже сам живот оснивача Хришћанства као
оваплоћени идеал савршеног пута ка спасењу. На том плану, Благовести Архангела
Гаврила Марији: „Радуј се, благодатна, Господ је са тобом! Благословена ти међу
женама!“, представља симболички израз хришћанског схватања почетка људског
живота. На тај начин све манипулације над бићем које се у утроби развија су
душегубне.“
Симболика: Бука око ембриотерапије подигла се после телевизијске емисије, која је
због нечега приказана на Божић. А врхунац скандала је дошао 11. јануара 1996. године,
то јест на дан помена деци коју је побио Ирод. Уместан је цитат из дела савременог
Православног истраживача: „Најдемонскији и најзлослутнији карактер стиче
приношење на жртву Молоху и Валу сопствене деце у једном народу, којем је било
поверено обећање о Искупитељу, долазећем из његове средине – од семена његова.“
По мишљењу Светих Отаца ђаво који зна за обећање дато Авраму, подучио је фараона
да побије првенчад израиљску, да не би могао да се појави ослободилац Јевреја из
египатског ропства. Исто тако је Сатана навео Ирода да лиши живота 14.000 деце у
Витлејему, у нади да ће погубити „рођеног од Дјеве“. Из истог разлога мрзитељ
спасења најбрижније се старао и о навођењу на зло Јевреја да служе Молоху и Валу,
који су од њих захтевали да приносе на жртву сопствену децу.
У препредености савремене науке избија истински мистични смисао. Карактеристично
је да су слуге Вала не само приносиле људске жртве, већ су и сматране лекарима. По
речима архимандрута Никифора: „Велзевул, који је у Светом Евангелију назван
„кнезом демонским“ (Мк.3,22), сматрао се у Акарону господарем мува, а такође и
покровитељем лекарске науке. Сада је Богоизабрање прешло од јеврејског народа на
Православне, од Грка до Руса.“
По речима глинских стараца, који су тумачили једно од старозаветних пророчанстава,
управо ће се из руског народа, у последњим временима, наћи благоверни цар, онај, који
ће за извесно време да задржи долазак антихристов. Зато геноцид против Руса, с једне
стране, као и селекциони рад на довођењу натчовека – антихриста са друге, носе
истинско апокалиптичко значење. (Напомена: Мање колевки – више гробова. Кривуља
наталитета иде надоле, а смртности нагоре. Кад се ставе једна на другу те линије
формирају крст. Он подсећа на крст на којем су распели Светог Андреју Првозванога.
Стравична симболика!)

Тајна безбожног сокачета

Овом истраживању приступио сам пре неколико година, очекујући да се суочим са
нечим ужасним. Стварност је међутим испала страшнија од најмрачнијих претпоставки.
А све је почело од магнетофонског записа, који сада пуштам поново.
„Било је то око поноћи. Изашао сам у безбожно сокаче. Пришла су ми тихо кола хитне
помоћи. Седе два момка. Понудише да ме повезу. Излазимо на раскршће где треба
окренути лево, мојој кући. Они окренуше десно. Поскакујем. „Момци, не возите ме
куда треба!“, а они: „Седи мирно!“ И ухватише ме за руке. Ускоро приђосмо једној
згради. Тамно... светла нема. У аутомобилу била је и једна жена. Иде испред, ми за њом

91
у собу са решеткама. Она седа за сто ћутке. Прилазим прозору. Хватам решетке рукама.
Она виче: „Шта је то? Вас двојица не можете да га савладате? Ништа зато... даћемо му
ињекцију и одмах ће се смирити.“ Из суседне собе изашао је атлетски грађен момак.
Шчепао ме је позади за оковратник и песницом ударио у лице. Брзо отворише подрум и
бацише ме тамо. И то је све, али нисам изгубио свест. Слушао сам смех жене изнад
мене.“
Тада га је спасило то што је у згради вршен ремонт инсталација. Део темеља је био
раскопан и он је прокопао тунел. Затим је преко дворишта задихан отрчао својој кући.
Нашао је некако пролаз и хвала Богу нико га није пратио. Плаши се прогона. Убио би
на лицу места.
Сада, поново преживљавајући све то, он је узбуђен. Као да је већ пожалио што је дошао
на сусрет са новинарем. Моли да му не откривам име. Не ноћи у својој кући.
Шта је то? Манија гоњења? Тако мислити је лако. Папирић са дијагнозом на латинском
је indulgencia нашег времена. Психијатрија, мрка лица, даје „отпуст“ грехова.
Покушали су да вас ухапсе?
Манија гоњења.
На вама су испитивали психотронско оружје?
Параноја.
Наишли сте на сатанистичко друштво?
Наравно, шизофренија. Терај за лудницу!
Нема нормалног човека и нема реалног проблема. То су све измишљотине новинара.
Међутим, наш догађај је објављен у дводимензионалним границама новинских
публикација. Он је добио обим, испунио се бојама, мирисима и звуцима истинског
ужаса.
Али, кренимо редом.
Министарство одбране руске федерације Бараникову В. П.: „Увиђајући високу
друштвену опасност указаних активности и руководећи се члановима 108, 109
Кривичног законика РСФСР, молим Вас да размотрите питање о побудама кривичног
дела по датим фактима.“ Заменик председника МОС Совјета Ј. П. Седих Бундаренко.
Из Лубјанке документи о покушају хапшења предати су у Петровску улицу 38.
Међутим, од руководства ГУВД града Москве успели смо једино да добијемо допис
уопштеног карактера. У писму број 18/2619 саопштава се: „У вези са бројем несталих
грађана, придајући посебну важност датом питању, руководство ГУВД у октобру 1992.
године формирало је одељење за тражење тих лица и за идентификацију непознатих
лешева.“
О конкретном случају у безбожном сокачету – ни речи.

Новчаник битнији од човека

Коментар познатог криминалисте иследника, пуковника Јурија Дубјагина: „Ако су Вам

украли новчаник, онда ће по пријави полицији почети истрага. Ако је нестао човек, не
морате журити са пријавом. У најбољем случају, истрагу ће отворити кроз месец дана.“
Када се пронађе леш, експерти судске медицине састављају уобичајен извештај: „Због
почетка труљења, леш се не може идентификовати.“ О савременим методама типа
генодактилоскопије уопште нема ни говора. У иностранству се, међутим, препознавање
личности врши преко суда. Као резултат, тужилац даје пристанак за кремацију
непознатог тела на потпуно задовољство злочинаца.
Сваке године у земљи нестаје на десетине хиљада људи и хиљаде пронађених лешева
се „не могу“ идентификовати. Ако не верујете, отидите у московску мртвачницу. Она
се налази у Лијанозову.

92
Отварају се врата замрзивача. Тела су завијена у целофан. Виде се само стопала тих
несрећника и за ноге привезана картица – неидентификован. У једној прегради је глава;
све што је остало од човека. Тело је ишчезло, нестало је и име. Оно се сада претворило
једино у број из докумената мртвачнице.
На душу некада живог човека нико уопште и не помишља, а још пре револуције уз
гробља су постојале и убожнице, које су се старале за сахрану и помене сиромашних и
убогих, чија имена често нико није знао. Јуриј Дубјагин каже да би он и његове колеге
могли предложити Руској Православној Цркви да помогну у обнављању таквог
института. Али, авај, интерес за тако нешто не испољава нико!
У Лијанозову се завршавају људске судбине. Прекидају се биографије многих људи,
који живе у сеновитом делу друштва или њихових жртава. Овде се суочавамо са
стварима које нам најчешће остају непознате.
Да узмемо за пример ропство. Са њим су се, по речима пуковника Дубјагина, наши
правосудни органи суочили још почетком деведесетих. Један од чудом спасених робова
је причао: „Када су ме заробили, одвели су ме у Узбекистан. Себе су називали
„ловцима“. Говорили су да њихов бизнис цвета. Газда се према мени односио добро.
Остале Русе, тамо где сам ја допао, страшно су тукли.“
А ево још једног феномена нашег времена – тзв. „манекени“. То су посебно опасни
злочинци, који живе по биографијама несталих људи. За будућег „манекена“
специјалне службе бирају човека који нема рођаке и чија су познанства ограничена.
Пострадали с почетка наше приче има веома велику породицу. Дакле, тај разлог
хватања отпада. Одмах одбацујем и низ других верзија, међу њима „рекет“ или
„наручено убиство“. Пострадали није бизнисмен, има сасвим скромну професију.

Портрети чудовишта

Претерујемо! Такво мишљење се и мимо воље рађа у свести нормалног човека.

Штитећи себе, оно се противи прихватању чудовишне информације.
Међутим, антихероји наших истраживања скоро сигурно постоје у неком антисвету,
као у другој димензији. И да бисмо схватили логику њихових поступака, неопходно је
заћи у другу необично смислену раван. Реалност је таква. У измењеној свести многих
хиљада људи саздана је мотивациона инфраструктура прљавих нарушавања права.
Активисти су они социјално-психолошки мутанти, које активно формира сива зона.
Неке од њих, који су по суштини ствари постали биороботи (машине за убијање), зову
„леденице“. То су људи умрли за друштво. Има међу њима, међутим, и још суровијих
личности.
Заједно са пуковником Дубјагином прегледамо кадрове милицијске хронике.
Јуриј Петрович има „изванредан“ видео-досије монструма. Ево злочинца веома
познатог у руским подземним круговима. Живи од тога што извршава смртне казне у
мафијашким обрачунима. Жртви забија дугачак ексер у кључну кост.
А ово чудовиште је Третјаков. На његовом балкону се сушила кожа двоје деце, коју су
дуго времена тражили.
Овде већ светлуца челичним зубима бивши маринац и поштовалац окултних наука
канибал Џумаглијев.
Верзије! Верзије! Не одбацујемо ни оне најневероватније. Схватамо: иза нестанка
људи, обично стоје ствари далеко сложеније него чак и иза убистава.
Јуриј Дубјагин: „Пре неколико година добио сам оперативну информацију. Нестао је
део медицинске технике, која је стизала из иностранства. Она је предвиђена за потребе
трансплантологије.“
Дакле, постоји „црна“ пијаца сличних услуга. Ако је тако, ко је донатор?

93
Стоп! Кључне речи из приче нашег јунака гласе: „Пришла су ми тихо - кола Хитне
помоћи...“
Све се то догађало у безбожном сокачету. Ту близу је институт Хитне помоћи
„Склифософски“.
Да посумњамо у сараднике ове уважене институције? Не, не усуђујемо се. Међутим...

Трансплантологија

Међутим, ја сам ипак мало процуњао уличицама напоредо са безбожним сокачетом.

Покушао сам да откријем трговачке медицинске структуре, које би се могле бавити
тако особеним послом.
Недалеко од мртвачнице института „Склифософског“ налази се двоспратна зграда. На
прозорима су решетке. Завеса нема. Испоставља се да овде постоји акционарско
друштво „Екомед“. Његов главни књиговођа Т. Демина је збуњена мојим питањем.
„Сећи органе!? И још их продавати! Тога овде нема. Спремна сам да вам покажем било
који документ. Истина, хтели смо да саградимо болницу где бисмо се бавили
трансплантацијама, али то је засад само пројекат.“
Очито, истрага је зашла у ћорсокак. Последња шанса је анализирати домаћу и
инострану штампу.
Управо тако смо се упознали са аутором низа чланака о проблемима
трансплантологије, тада још одборником Москве, лекарем А. Мироњенком. Међу
документима које је прикупио један одмах пада у очи.
Стална комисија за очување здравља народа, првом заменику начелника Министарства
унутрашњих послова Фјодорову В. С.:
„У оквиру Московског института хитне помоћи „Н. И. Склифософски“ постоји фирма
„Екомед“, која има намеру да на инострану пијацу извезе 600 донаторских бубрега, чија
вредност износи око 20.000 америчких долара по комаду. Текст се прилаже.“
Бивши директор Руског клиничког дијагностичког центра С. Ласкин:
„Већ су нас посећивали Американци, који су намеравали да успоставе контакте у
области трансплантологије. Они су рекли да ће најтежи посао, вађење органа, на себе
преузети институт „Склифософски“. Умало да се нисмо сагласили. Зарада од тог посла
била би велика.“
Присећам се разговора са главним књиговођом „Екомеда“ Т. Демином. „Институт
хитне помоћи је наш акционар“, рекла је она.
„Ви сте акционар „Екомеда?“, поставио сам питање директору института А. Јермолову.
Одговор: „Не! И никада нисмо били. Истина, ту организацију је формирао Лав
Николајевич Јадрошников. Он је сада заменик института за економска питања.“
А. Мироњенко: „“Екомед“ је намеравао да у иностранство извезе до 600 бубрега
годишње. Истовремено, на институту „Склифософски“ годишње умире не више од 300
до 350 људи. Већина њих због разних разлога нису погодни за донаторе. И, будући да
су бубрези парни орган, поставља се питање: откуда су намеравали да узму недостајуће
органе?“
А. Јермолов: „О томе чујем по први пут. Могу вам навести операције које се код нас
изводе. Најпре вршимо трансфузију крви пацијентима. Недељно узимамо до 10 литара.
Разрађујемо, такође, питање примене лешева за израђивање протеза. Користимо
коштано ткиво лешева. У трансплантологији примењујемо свињску кожу. Али немамо
апсолутно никаквих трговачких намера.“
Академик Јуриј Лопухин: „Данас ако желите да узмете парченце органа или ткива, чак
не за пресађивање, већ за истраживање – треба платити. Новац одлази различитим
удружењима. По мом мишљењу, она се не придржавају захтева морала и етике. Ја сам

94
се и сам суочио са тиме у институту „Склифософски“, у мртвачници. Тамо очито
постоји раширена мрежа трговачких структура. Она тргује ткивима и органима.“
Шта све то значи? Да бисмо добили одговор, треба дорасти до питања. Ми ћемо га
формулисати овако: да ли је реална ипак „црна“ пијаца трансплантата?
О томе разговор тек следи.

Анатомски театар
Пас и човек. Ако човекову душу не сматрамо бесмртном, између њих и нема тако
много разлика. А пошто позитивистичка наука душу уопште не узима у обзир, сваки
успели експеримент на псима повлачи за собом и експеримент на људима.
Године 1928. јавности су постали доступни злокобни експерименти. Псима, који су
липсавали од крволиптања, преливали су крв из лешина већ цркле „сабраће“. Ти
експерименти, спровођени у Харкову, живо су заинтересовали славног хирурга С.
Јудина. У књизи о његовој активности говори се шта се догодило потом.
„То је било 23. марта 1930. године. У институт „Склифософског“ допремљен је и
тридесетогодишњи инжењер, који је покушао самоубиство и пререзао себи вене испод
лакта. Он је већ умирао од малокрвности. Сталних донатора у то време у институту
није било. Истовремено, у пријемном одељењу се „излежавао“ леш старца, који је у
пијаном стању постао жртва уличног саобраћаја. С. С. Јудин је лично „усисавао“ крв
шприцем из леша.
Приступили су трансфузији. Чак и сама половина скупљене крви је у потпуности
„оживела“ болесника, а када је била преливена читава доза пулс и опште стање његовог
здравља су постали сасвим задовољавајући.“
Историјски дан! Прва у свету трансплантација ткива са леша, јер крв је управо то.
Међутим, и у овом случају, као и у многим другим, научни прогрес је само поновио
древну паганску праксу.
„Историчари медицине не случајно у историји трансплантације издвајају историју прве
научне трансплантације датирајући је у 19. век“, пише И. Силуанова. „Издвајање
историје научне трансплантације означава признавање постојања ненаучне, или тачније
пренаучне трансплантације. Водећа идеја пренаучне трансплантације означава, и за
савремену медицину, јесте идеја преношења живота. У древним паганским културама
за супстанцу живота опште је прихваћена – крв. Појаву болести су повезивали са
слабљењем животних снага у крви и подржавање тих сила остваривало се уз помоћ
уливања здраве крви.“
Историја видарства и врачарства препуна је примера преливања крви животиња и деце
људима старијег узраста са циљем њиховог подмлађивања. Код Овидија, Медеја управо
тако старцу Пелију враћа младост, убризгавајући му крв једне овце.
Хипократ је износио претпоставку да крв овце, коју користи зао човек, може променити
душевна својства човекова. Мит о идеолошкој појави вампиризма са ритуално-
сакралним манипулацијама крвљу, послужиле су Ватикану као основа за практично
стогодишњу забрану сваког облика трансфузије.
Једно је несумњиво: трансфузија, као научни метод, поникла је из магије крви.
Треба додати: у случају да се та супстанца узме са леша, мора се говорити о
најмрачнијим видовима именованих ритуала. Примена овог метода је почела да се
шири и он се практикује све до данас. Међутим, неко од научника се заинтересовао за
даљу судбину пацијената, који уосталом и не знају како су их лечили. Уз нагласак на
чињеницу да је крв носилац душе, требало би се позабавити неколиким питањима.
Не, код нас је прихваћено крв делити на беланчевине и њима сличне саставне делове.
Било је прихваћено, уосталом, да се при изненадној смрти једна од беланчевина –

95
фибрин, која одговара за колање крви не таложи. Због тога крв и остаје житка.
Преостаје само да се пронађе давалац који умре напрасно. У такве често спадају и
представници тзв. „ризичне“ групе (преступнички елементи) са свим последицама које
по пацијента отуда проистичу.

Бизнис са мртвима

Бог је човека саздао без резервних делова. Међутим, хомосапиенс је одлучио да

„усаврши“ Божју творевину. Пас са две главе је призор неописиво стравичан. Међутим,
стари црно-бели кадрови хронике фиксирају на лицима људи умилан израз. Пажљиво
посматрају ту пародију на мистичног андрогина, двоглаво и бесмртно биће.
До бесмртности је наравно далеко. Међутим, корак ка продужењу живота, сматрају
присутни, учињен је. Експеримент из трансплантације совјетски лекари су извели
успешно. У уским круговима, несрећна луталица је постала не мање славна од
„звездане Лајке“.
Са човеком је ствар нешто сложенија. Узајамно прожимање ткива остајало је проблем
све до проналаска специјалних апарата спремних да се боре против одвајања. После
првих успеха штампа је радосно известила о људима на којима су вршена пресађивања
– о донаторима су више волели да ћуте. Природно, они су постали најобесправљенији,
чак не ни људи, јер ко је од нас навикао да мртво тело сматра човеком. (Напомена:
Свештеник Владимир Переслегин пише: „Православна Црква увек је сматрала тело у
коме је боравила душа за мошти. И реч није једино о свецима, већ пре свега о свим
крштенима. Ако од Православних ко скончава, да се позову свештеници, или да
свештеник дође у дом где мошти усопшега леже. И узевши мошти усопшега, да се оде
у храм (Православни Требник, Опело мирјана). Као друго, то важи и за све људе на
свету, јер Христос просвећује и освећује сваког човека који улази на свет – читавог
човека, а не само душу његову. Сваки човек носи, и у души и у телу, подобије Божје.)
Чим је перестројка узбуђено зашумела чланцима о праву личности и доларским
облигацијама уносност извлачења резервних делова из лешева изазивала је низ веома
егзотичних идеја.
Једанпут су, на пример, новинари саопштили ошамућеној публици вест о
приватизацији мртвачница. Ускоро су размере сулудог бизниса постале јасне.
А. Мироњенко: „Само 1990. године и само једна московска компанија, „Био“, извезла је
више од 1.000 пари очних јабучица, више од 3.000 дужица и рожњача, више од 700
појединих унутрашњих органа итд. Компанија која се специјализовала за пружање
погребних услуга опслужила је у датом периоду рођаке 8.533 умрлих. За то време је
узето око 19.000 хипофиза. То говори о читавој мрежи набавних активности.“
Ступајући преко хрпе испражњених боца са телевизијском камером у руци, преко
тунела, пробијамо се у једну од московских мртвачница. Снима се емисија „Црно
сандуче“. Напокон јарко осветљене собе. Лешеви. Пренеражени санитетлија - он је
отворено нерасположен и слабим покретом руке показује: „Компанија се налази тамо.“
Праћени отвореном нељубазношћу месног начелства пролазимо по језивим собама
мртвачнице. И ипак изненађење доноси своје плодове.
Збуњена секретарица брбља:“Да, вађење органа заказују иза оног зида - у мртвачници.“

Злочини хуманиста

Пред нашом тв камером је Галина Мурашова, мајка једног човека умрлог у чудним
околностима. Прича да је све време док је њен син умирао у болници, она са снајом

96
дежурала у ходнику. Тек после четири месеца са великим напором је успела да сазна да
су одмах после смрти њеном несрећном сину извадили бубрег.
„Сагласила бих се да су ми објаснили да ће то некоме спасити живот“, плаче жена.“Али
чему таква тајанственост?“
О могућим разлозима такве тајанствености још ћемо попричати. А засад ћемо навести
мишљење трансплантолога. Они сматрају: ако се тражи сагласност донатора или
његових рођака о вађењу органа за живота, може се десити да буду лишени значајног
броја органа и нечији животи неће бити спасени.
Шта да се ради? Та расуђивања су у потпуности рационална и чак правно заснована. У
суштини, код нас је очувана општенародна својина на тело свакога човека. Донедавно
је на снази била одговарајућа наредба собнаркома од 15. септембра 1937. године о
начину спровођења медицинских операција. По оцени познатог реаниматолога,
професора Л. Попове, стање ствари није променио и недавно усвојени закон о
трансплантацији. Препоруке њених колега, при његовој разради, нису слушали. Зато
директор Завода за трансплантологију и вештачке органе, В. Шумаков, пере руке.
Документ упрошћује узимање органа.
Академик Ј. Лопухин коментарише ситуацију без двосмислености. „Трансплантолози
чекају тренутак кад ће човек умрети.“ Дакле, влада мишљење: ако човек умре,
користити његове органе је рационално. Исто говоре и о коришћењу абортираног
материјала ради потреба козметике и фармацеутике. Не треба „благо“ бацати у
канализацију.
Обоготворење људског разума у бесправљу подједнако оставља и неразумни ембрион и
неразумно мртво тело.
Рационализам је један од ликова златног телета. Под леденим погледом тог идола
нашег времена догађа се нешто незамисливо. Милиони нерођене деце, хиљаде без трага
несталих и безимено сахрањених вапију. Сви они захтевају поштовање својих права до
рођења и после смрти.
Законе пишу тренутни интереси људи. Етичке норме су дуговечне, али и оне су
производ социјалног насиља. Представе о рационалном брзо мењају друштвени морал.
Ширење праксе трансплантације либерални идеолози повезују са превлађивањем
митског односа према срцу као средишту душе и симболу људског идентитета. „Са
превладавањем односа према смрти, као претходном стању“, пише И. Силуанова, „они
виде директну везу између прогресивног развоја трансплантације и надилажења
друштвено-психолошке баријере у виду традиционално-религијске културе са њеним
системом ритуала и односа према смрти. Они сматрају да је успех трансплантологије
могућ једино у условима развоја и припремљеног јавног мнења, који признају
безусловност хуманистичких вредности по свим питањима праксе трансплантације
органа.“
Међутим, библијска заповест забрањује да се узнемирује прах покојника. Иза ње је
Промисао Божја, вера у надлежност Страшног Суда и чисто људско искуство
миленијума. Упокојење уснулих, који су се одвојили од земаљских дела, и који су се
преставили Богу – Праведноме Судији, увек је обезбеђивало везу између поколења и
постојаност цивилизације. Љубав према предачким гробовима није празна фраза.
Подсетимо се, међутим, филма из доба перестројке – „Покајање“. Унук баца са планине
према граду леш деде ископаног из гроба. Та слика је стравично утицала на подсвест
милиона људи. Сада и Грузија, и читав бивши СССР, жању плодове мешања у
забрањени домен.
Ако нарушимо табу уважавања покојника, за њима ће се срушити и многи други. Тако
се у души човековој догађају невидљиве катастрофе и затим се уливају у оно што се
назива – безумност.

97
 Жртве рата

Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху, московски лекари су почели, из

Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример: да набаве срце.“
Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља. С обзиром
на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника
и бегунаца Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне
зараћене стране.
Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару
криминалне хронике: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у
болницу – на операцију. Такви се никада нису враћали.“
Молим Андреа Пикоа, представника међународног Црвеног крста у Бакуу да
прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ
ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо
јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о
заштити жртава рата нарушавају обе стране.“
И ево, пред објективом тв камере је трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова
подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује
ми рендгенске снимке. Он каже да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву
извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог
светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза.
Карактеристично је да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом.
„Могуће је претпоставити“, каже лекар, „да је то урађено ради потреба
трансплантологије.“
Тај и многи други случајеви описани су на међународној конференцији за заштиту
жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације
Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао како су после његовог наступа „однеговани“
хуманисти из цивилизованих земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и
цедили кроз зубе: „Узалуд! Узалуд сте покретали то питање!“
Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије.
Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује:
„Тим људима су повађени унутрашњи органи.“ Његове речи допуњује официр војске
Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа,
хрватска страна купује оружје.
Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке.
Специјалисти цене: потпуни избор органа од срца до хипофизе даје на црној пијаци
стотине хиљада долара само од једног даваоца.
Није ли могуће предвидети нов тип рата? Не за територију - коју је тешко одржати, већ
за људску биомасу. Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је да у
моменту вађења органи још увек раде.
У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре. После умирања мозга,
рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима.
Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима
конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим
контигентом нема церемонија. (Напомена: То се тиче не само међународних оружаних
конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у
догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној
трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко
рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело

98
снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са
повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у
потпуности – без трага.)
Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије
(једења срца пораженог Православца.) У старини се сматрало да је на тај начин могуће
овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи да ли је ту ствар у „сећању
крви“. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест; он постаје
безгранично суров.
Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа
на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У
џеп се трпају хиљаде долара.

Географија ужаса

Спасавајући један део природе, жртвујемо други. Потенцијални донатори су људи

најнезаштићенији у екстремним ситуацијама. Међу њих спадају бескућници, пацијенти
психијатријских клиника у економски најзаосталијим земљама. У питању је географија
потраге. Али она има и своју хронологију.
Негде другом половином осамдесетих, техника пресађивања била је доведена до
високог нивоа и појавио се проблем донаторства широких размера. Дакле, крајем
осамдесетих, на нишан долазе Латинска Америка, Индија, можда и Африка. Ову
претпоставку потврђује један занимљив документ - „Анализа светске штампе о
проблему црне пијаце трансплантата“. Она је припремљена у марту 1988. године за
конгрес САД. Заједно са коментаром, у коме аутори покушавају да раздвоје истинске
факте од дезинформација, питања која нас интересују заузимају 17 страница текста.
Овде се наводе 77 публикација за 1987. и почетак 1988. године. Узмимо неколико
насумичних примера.
23. јул 1987. година, саопштење Европског парламента. У извештају једне од његових
комисија указује се на чињеницу пресађивања органа у Европи када су коришћени
дечји трансплантати добијени из Латинске Америке.
6. октобар 1987. године. Представник Данске у савету Европе наводи додатне податке о
коришћењу дечјих органа.
17. новембар 1987. година. Холандски лист „Volksgrand“, у чланку британског
професора Мекмастерса, саопштава се о црној пијаци дечјих трансплантата у Индији и
Централној Америци.
24. јануар 1988. године, лист „Ел графико“ из Гватемале. У чланку се објављује
хапшење двојице Израелаца, који су трговали дечјим органима ради потреба
трансплантације у САД и Израелу.
О низу случајева из овог прегледа који нема потребе настављати, прича се о
документарном филму БиБиСи-ја. Аутор је Енглез Брус Харис, са којим смо се срели у
Москви и који је снимио много занимљивог материјала: и дечака из Хондураса, (чије
хватање није пошло за руком трговцима), и уплакане родитеље, (жртве злочиначког
бизниса), и причу гватемалског полицајца о томе како је таква делатност профитабилна
за мафију и психијатријску клинику у Аргентини, где је извесни доктор Санчез вађење
органа незаштићених пацијената развио као на фабричкој траци.
Дакле, крајем осамдесетих година стање у земљама Трећег света било је лоше по овај
бизнис – под превеликом контролом штампе и јавности. Али од тог времена појавила се
још једна џиновска зона нестабилности. Рационална свест извесних веома делатних
људи указала је на Исток, на земље моје и ваше. Почео је још један невидљиви поход
на Исток.

99
Схвативши потенцијалне размере бизниса многи као да су сишли с ума. По подацима
А. Мироњенка, мимо стриктно медицинских организација 1990. године, своју намеру
да извозе органе у иностранство изразили су: „Ворпута Угаљ“, „Нафтхин експорт“,
„Ворпута industries”, „Експорт шуме“ итд.
Измена коњуктуре се одразила у још једном пројекту. У августу 1991. године потписан
је договор о формирању у Москви филијале Светског центра за трансплантацију органа
деце. У његовом формирању узело је учешћа мноштво партнера, међу њима и фонд са
дирљивим именом – „Срећно детињство“. Са америчке стране, договор је потписао
извесни стари џентлмен Марк А. Крокер. Остале филијале Светског центра налазе се у
Бразилији, Костарици, Колумбији, Мексику и ево у тај бриљантни низ стала је Русија,
земља где сваке године у сиротишта допадну десетине хиљада напуштене деце и где се
годишње рађа 120.000 малишана са озбиљним психичким и физичким недостацима.
Чије су „срећно“ детињство имали у виду градитељи Центра? Истраживање започело у
безбожном сокачету поставља све нова и нова питања. Страшна питања о нашем
безбожном времену.

Продаја руских тела

А. Мироњенко шири документа по столу. Велико занимање за руске органе - потребне

за пресађивање, изразила је турска фирма „Догуш“. По законима те земље,
трансплантација је забрањена. Али муслимани такође желе да живе. И ево, заповедник
главне медицинске управе, Р. Абуфријев, писмом број 3, тачка 16 од деветог августа
1991. године саопштава у исполком Моссовјета о томе да је са Турцима склопљен
уговор за закупљивање извесног броја болничких кревета. Три недеље касније
испуњава се уговор број 30. Његовим основним партнерима постају енглеска фирма
„Bellbird holdings limited“ и акционарско друштво „Медицина“. Тачком 6, тачка 2, тачка
2. уговара се цена пресађивања бубрега. Током прва два месеца делатности она кошта
8.000 долара. Друга тачка тог уговора предвиђа не само организацију операције у
Москви, већ и продају органа страним организацијама, и уз то услове који ће бити
формулисани посебним документима. А ево уговора број 1. од 30. октобра 1990.
године. Партнери су постали Институт трансплантологије и вештачких органа у
Москви и италијанска фирма „Intra NSC“ из Торина. Тачка 3.11 подвлачи тајност
читаве производне и трговачке информације. Међутим, из прилога уговору сазнајемо за
вредност пресађивања бубрега – 50.000 долара. Документ су потписали академик В.
Шумаков и директор фирме Марконе Терцако.
26. новембра 1990. године сачињен је уговор института са конкретним наручиоцем,
грађанином Италије Енијом Манком. Комплекс услуга за пресађивање бубрега коштао
га је 120.000 немачких марака. Тачка 6.4 предвиђа могуће несугласице партнера.
Обраћање суду општенадлежности и државним институцијама сматрају се
недопустивима.
Откуда таква тајност? Обратите пажњу. У свим именованим документима цене скачу.
Пресађивање бубрега кошта час 8.000 долара, час 50.000. Не значи ли то да се за основу
цене узима нестабилна вредност неопходних радњи, већ променљива тржишна цена
самога органа? Тешко је рећи. Подвуцимо само да светска организација за очување
здравља, ради избегавања могућих злоупотреба, сматра комерцијализацију
трансплантологије недопустивом.
Једнозначну оцену свим тим папирима дао је својевремено начелник државно-правног
одељења Моссовјета Г. М. Провоторски. „Уговор број 30. од 24. августа 1991. године,
споразум број 1. од 30. октобра 1991. године, као и уговор број 01/90 од 26. новембра
1990. године носе трговачки карактер и управљени су на добијање профита.“

100
Одлука Моссовјета од фебруара 1992. године: „Тачка 3.1. на основу става 86. и тачке 2.
закона РСФСР о локалној самоуправи у РСФСР подноси на суд тужбени захтев о
признању ненадлежности уговора и договора који нарушавају права и интересе
грађана.“ Одлука се зове: „О фактима трговачке делатности у области трансплантације
људских органа“.
Академик В. Шумаков овако је тада коментарисао сличне оцене: „Извесни дилетанти
су око наших уговора подигли буку. То је створило тешкоће у избору органа. Ако смо
раније задовољавали захтеве у пресађивању бубрега за 80% процената, онда се сада тај
показатељ оштро снизио. Не треба заборавити: валута добијана за опслуживање два
странца дозвољава нам да урадимо операције десетинама Руса. Сада су наше иностране
везе смањене.“
У последње време, ваља претпоставити, трансплантолози су одахнули. Где је сада тај
Моссовјет? У одлуци московских власти о структурној перестројки медицинских
институција се скоро узгредно говори о праву одређивања цене трансплантаната и то
после свих препорука здравствене организације и закона о недопустивости
комерцијализације те гране. Тај документ је датиран о осмом августу 1994. године.
Нешто раније, у фебруару 1994. године, тадашњем министру здравља Е. Нечајеву
стигло је писмо од америчког министарства за намирнице и лекове, које уопште не
захтева коментар. „У процесу нашег упознавања са извесним америчким фирмама и
добављачима човековог ткива предодређеног за трансплантацију, министарство познаје
неколико међународних извора за набавку човековог ткива. Неки од тих извора су у
Руској федерацији (у предоченом списку на првом месту је узгред институт
„Склифософског“ – прим. аут.). Обраћамо се Министарству здравља и медицинске
индустрије са молбом да организујемо посете представника нашег министарства
институцијама Русије, које би могле да извозе људско ткиво у САД.“

Малтусова теорија

Познато је: наука савременог типа формирала се у временима успоставе буржоаског

система. Она је сасвим јасно реаговала на атомизацију новог друштва са његовом
лозинком - „Свако сам за себе“.
Професор С. Карамурза: „Творац демографске теорије, Малтус, појавио се на време.
Као нико други, тај научник је изразио стил размишљања своје епохе. Он је тврдио да је
Земља предодређена за не више од милијарду најбољих представника рода људскога
(мада, ако се сетимо Каина, тесно је и двојици). Малтус је поклонио другом стубу
позитивистичке науке, Дарвину, централну метафору за његов рад – борбу за опстанак.
Занимљиво. Маркс је управо Дарвину намеравао да посвети свој „Капитал“ са
еволуционом сликом света и концепцијом класне борбе, али није добио Дарвинову
сагласност.
Наука која дејствује изван Православне духовности – заслепљује. Истраживач види
само једну страну питања; све остале игнорише, или чак и не помишља о њиховом
постојању.
У научно-популарној књизи, недавно код нас објављеној, постоји и следећи пасус:
„Клонирање је техника која омогућава човеку да произведе близанца 20-40 година
млађег, да би затим користио његове органе уместо својих који су дотрајали. Или да
формира армију биоробота ради вођења ратова.“
Аморално? Чудовишно? Међутим, замислимо да ови пројекти донесу комерцијални
успех? Новац се истог тренутка улаже у модернизацију морала. Следи
пропагандистичка лоботомија и висока друштвена свест без отпора ће одобрити

101
одговарајућа правна акта. Рећи ће да двојници нису хомосапиенс и да према њима не
важе церемонијална правила.

Генетика пакла

Обичне црвене свиње њушкале су у обору. И испочетка се могло помислити да је на

програму уобичајен видео-материјал на сеоско-привредну тему. Међутим, текст који
прати снимак изазивао је недоумицу, па и сам дописник се некако нервозно осмехивао
и очито није до краја схватао шта треба рећи о ономе што је тек сазнао.
Реч је била о увођењу људских гена у животиње. Та репортажа, приказана тада на
московској телевизији, неколико година раније остављала је утисак некакве несрећне
шале. Али испало је да ту шале уопште нема.
Тек је сада постало јасно, да је тада, некаквом чудном случајношћу – друкчије то не
можеш именовати, телевизијски репортер постао сведоком експериметна, који није
паметно разглашавати. О екпериментима, узгред, не знају чак ни у Институту за
генетику руске академије наука. Тек недавно су подаци о њима шкрто промакли у
штампи.
„Ми радимо на формирању тзв. трансгених животиња“, прича у часопису „Мегаполис
експрес“ В. Шумаков. „Треба одгајити свиње са два људска гена. По свом генотипу, та
животиња ће бити извесна прелазна раса између свиње и човека.“
Дакле, реч је о пракси пресађивања у ембрионе животиња људских ћелија. Сматра се да
на тај начин „хуманизиране“ срце или јетра свиње могу да буду подобне за
пресађивање.
Још један страшан покушај да се реши проблем дефицита трансплантаната. Истине
ради, треба рећи да се већ чуло упозорење. Пресађивање животињских органа људима
могу код њих да изазову озбиљну болест. На такав закључак је дошла група британских
научника, која је по наруџбини владе изучавала могуће последице пресађивања срца
свиње - човеку.
Специјалисти из научно-истраживачког центра у северном Лондону пронашли су два
тупа вируса у организму свиње, способна да се пробију кроз људске ћелије и да изазову
болести. Али проблем има још и метафизичку основу.
Као што је познато, Исус је у стадо свиња изгнао зле духове, који су мучили човека.
Сада, пресадивши човеку са свиње тако мистичан орган као што је срце, научници
покушавају да учине нешто обратно. Уистину, срце човечје одвојиће се од њега и даће
му се срце звериње.
„Чудеса“ трансплантологије су неизбројна, али она би била немогућа без пресађивања у
нашу свест истински инферналих ђаволских идеја.
Недавно је „Њујорк тајмс“ саопштио да је на Хаитију постојала фарма деце за
надокнаду резервних органа. Заиста сличним методом инфернационала дејствује и у
другим земљама.
Руски научници прошлог века прихватили су Дарвина без Малтуса, Међутим, данас
таласи неомалтусијанства запљускују и Русију. Преживеће најјачи. Трансплантологија
је ствар елите. Не само у смислу највеће концентрације достигнућа савремене мисли,
већ и на социјалном плану. Лекари радо причају о онима који су спасени помоћу
пресађивања – то су углавном имућни људи. О онима, пак, који се налазе на другом
крају технолошког ланца, о донаторима – више воле да ћуте.

Смрт савести

102
Професор Л. Попова: „Рок чувања унутрашњих органа за пресађивање је ограничен.
Идеално је узети их од умирућег са дијагнозом „смрт мозга“, то јест, у тренутку када је
мозак престао да ради, а остали органи још увек функционишу. То је уникално стање.
Мора бити резултат врхунског рада реаниматолога. Али, чак и у Москви ретко где
постоји слична апаратура. За многе године мог практичног рада таквих случајева је
само неколико десетина.“
Јавља се питање: од кога ће, у том случају, узети „топле“: бубреге, јетру и срца? Можда
пре треба говорити не о смрти мозга, већ о смрти савести. Питање је тим сложеније што
се појам „смрт мозга“ не слаже са Православним поимањем смрти (потпуно
заустављање срца, које покреће крв, после чега душа напушта тело). Пракса најчешће
држи лекцију. Религијске представе о животу и смрти, које су још недавно тумачене
као ђавоиманост, показују се далеко тачнијима него закључци науке, који се мењају
скоро са сваком новом дисертацијом.
У сваком случају сами лекари могу да испричају немало случајева када је човек са
безнадежним повредама мозга не само долазио себи, већ се и у потпуности исцељивао.
„Током двадесет година питање истоветности између схватања „биолошка смрт“ и
„смрт мозга“ није постојало“, пише И. Силуанова. „То је јасно одређено у великој
Медицинској енциклопедији. Појам „смрт мозга“ није идентичан појму „биолошка
смрт“, иако је наступање биолошке смрти, у тим случајевима, неизбежно.“
Осамдесетих година, под утицајем идеја и задатака трансплантологије, почиње процес
приближавања тих схватања. Н. В. Тарабарко констатује да је осамдесетих година
концепција смрти мозга, као биолошке смрти индивидуума, применљива на задатке
трансплантације, била законодавно призната у многим земљама. Потпуно закономерно
је да у друштву ниче конкретна оцена сличног и сасвим условног поистовећивања као
искључиво прагматичне констатације краја живота. Прагматични исход
трансплантације у значајном степену омогућава формирање нове функције медицине.
Традиционално схватање тражило је од ње да излечи пацијента, а ово „ново“ има
функцију да што брже утврди смрт пацијента.

Медицински злочинци

В. Шумаков сматра да је дијагнозу „смрт мозга“ могуће поставити и без сложене

апаратуре, путем сталног многочасовног посматрања потенцијалног донатора. У
идеалу, тако сигурно и јесте. Међутим, у животу све некако испада другачије.
Ево дописа који су јула 1992. године потписали главни реаниматолог Москве В.
Картавенко, главни судски медицински експерт В. Жаров и главни пато-анатом Ф.
Ајзенштајн. Ускоро, после објављивања тог дописа, сва тројица су на чудан начин
отпуштени. У њему су анализиране 124 историје болести пацијената, који су постали
донатори.
Цитирамо: „У 50% случајева извршена су груба нарушавања правила старања о
болесницима и вођења документације, а посебно: 1. именовања болести не одговарају
тежини стања болесника, 2. нема објективних података који сведоче о динамичном
праћењу болесника, 3. нема поновљених прегледа после оперативног дејства
неурохирурга, 4. констатација смрти се не објективизира никаквим подацима, 5. у 100%
историје болести не фиксира се време позивања екипе за узимање органа, 6. акти о
констатовању смрти су испуњени немарно – не по траженој форми, а низ од њих
изазива неповерење због тога што је потпис о констатованој смрти уписан на нерадан
дан, у ноћно време, итд., 7. у огромној већини пато-анатомских дијагноза нема података
о вађењу органа.“

103
Одлуку о позивању екипе за трансплантацију, како сведоче белешке о историји
болести, доноси само реаниматолог, без обзира на то што основна улога при лечењу
припада лекарима друкчијег профила, у првом реду неурохирурзима. Комисија је
установила, на основу разговора са лекарима у надлежним одељењима, да се лекарима
реаниматолозима исплаћују награде за информацију о потенцијалном донатору.
Исплата се врши непосредно лекару, о чему се води платни списак екипе за скупљање
органа.
Од осам историја болести пријављених првој градској болници, у шест под актима
стоји потпис једног те истог реаниматолога. Таква је ситуација и у осталим болницама.
Стравично! Не дај Боже да се медицински параметри твојих органа сложе са овим
захтевима и да на њих баци око плаћени информатор трансплантолога. И још ако
схвате да на социјалном плану ниси заштићен...

Бели мантили црних душа

Недавно је Департман за заштиту здравља Москве издао низ докумената који наводе на
размишљање о томе да су најперспективнији извори донаторских грана хаварије на
путевима. Наредбом од 1. децембра 1995. године на одређеним деловима магистрале
основан је низ болница. Уз многе од њих су изграђене хеликоптерске писте. Ова
институција је донела одлуку 26. септембра исте те године, којом се прописује следеће:
„Наређујем главним лекарима градских клиничких болница број 1, 3, 7, 13, 15, 20, 33,
36, 67, 68, 71, болници „С. Воткина“, као и директору института хитне помоћи „Н. В.
Склифософског“, да издају одговарајуће наредбе по одељењима, које одређују састав
медицинског особља којему је дозвољено да узима учешће у раду са московским
координационим центром донаторских органа (чини се већ је такав оформљен –
прим.аут.) по питању вађења органа. Установити премију у размери од 50% редовне
плате горе указаној категорији сарадника, који имају непосредан учинак при вађењу
донаторских органа, на рачун средстава предвиђених за редовну плату. Исплату датог
додатка вршити сваког месеца по одлуци руководиоца Московског координационог
центра донаторства органа.“
А. Мироњенко: „И ево дилеме која се јавља пред лекарима: да ли за своју скромну
плату страдале у хаваријама спасавати из њиховог стања, или, за велики додатак,
сарађивати у вађењу органа?“
Реченоме треба додати: само 1994. године у узрасту од 18. до 24. године живота, то
јест, у питању су најздравији људи, чији су органи најпогоднији за пресађивање, на
руским друмовима погинуло је 5.106 људи.

Жртвовање деце

У Индији сиромаси одавно сами нуде један бубрег на продају, сматрајући да ће

проживети и са оним другим који преостаје. Код нас се јављају мало деликатније
ситуације.
У малом украјинском градићу живела је Ира Јелисејева. Једанпут су је оперисали. Једна
од најпростијих операција – операција слепог црева. Међутим, после наркозе, девојка
се дуго није могла повратити. Сумњу рођака изазвала је чудна конфигурација шавова.
Они носе отворено гинеколошки карактер. Ултразвучно истраживање је потврдило:
Ири је одстрањен јајник. Неко је очигледно хтео да „побрише“ трагове незаконитог
узимања јајника. Можда је и због тога девојчин мозак „одбио“ да се врати у нормално
стање.

104
Са појавом Христа Спаситеља на свету, чинило се, људи су се занавек избавили од
приношења људских жртава. Међутим, идоли паганства нису умрли. Фетиши богатства
и научне славе, раскоши и забаве, побуђују слабе душе на много шта. Уистину,
среброљубље је корен греха и суштина идолопоклонства, како је рекао Апостол Павле.
Најнезаштићенији, деца, опет постају главне жртве трговаца, чији идоли су новац,
слава, власт. Нажалост, то није књижевна метафора. Недавно је „Нова газета“, на
пример, изразила сумњу да, ради потреба трансплантологије, у сиротиштима појединци
сакупљају децу луталице.
Некада су трговачким путем из Кине у Европу владали рагдонити. Овакво име дошло је
од персијског назива, који значи „они који познају пут“. Рагдонити су пратили караване
са супер скупом робом. Профит им је омогућавао посао на овој траси столећима. Нису
се ти бизнисмени прошлости либили ни трговине робљем.
Рагдонити наших дана су најснажнији. Они су спремни да тајним, једино њима
познатим стазама, поведу економију читаве Русије за њима знаном економијом Света.
Али, цена робе је иста као и пре – душа човекова и судбине народа.
Пуковник Јуриј Дубјагин: „По оперативним подацима из Русије, у иностранство и
данас теку бродови у чијим потпалубљима превозе децу. Сва су прекланих вратова.“
Јуриј Петрович укључује видео-магнетофон и наставља: „А ову жену, која се бавила
продајом малишана, открили смо спаљеног лица. Догодило се то чим смо ушли у траг
групи криминалаца.“
Познато је такође да у Москви постоје сабирни центри за ту несрећну децу. У овом
контексту веома је занимљив садржај телеграма, чији је текст био штампан у једној од
московских новина. Овај телеграм је својим клијентима послала адвокатска комора из
државе Мериленд (САД), која ради и у Русији. „Ако сте Ви и Ваши знанци
заинтересовани за децу, онда саопштавамо да сада располажемо одојчадима, децом која
почињу да ходају и децом нешто старијег узраста.“
Сарадник градског тужилаштва В. Јани: Пре неколико година водио сам истрагу у
свердловском месном суду на подручју града Москве. У породилишту Друге клинике
инфективне болнице порађале су се жене које су знале за дефекте свог будућег детета и
намеравале су да га се одрекну. Лекар Кирсанова је у оквиру постојећих прописа
тражила усвојитеље. При том је, међутим, у надређену организацију слала информације
да деце, којој је потребно усвајање – нема. Усвојитељи су давали мито.“
Верујем да сличан систем постоји и сада. За време усвајања, на овај начин, деца могу да
допадну у било какве руке.
Т. Марасовјева, домаћица пансиона „Бели ждрал“: „Отворила сам пансион за жене које
крију трудноћу. Оне живе у мојој кући до самог порођаја, а затим могу да постану
слободне. До тога момента ја припремам усвојитеље. Оних, који желе да узму децу, има
око 2.000. Имам спонзора који ми обећава помоћи да закупим још већу зграду, а можда
и да је купим.“
Не тако давно, новине „Рад“ су писале о случају у Лавову. У једном од градских
породилишта практикован је следећи систем: породиљи су саопштавали да је дете
умрло, али у ствари су дете предавали у руке тајанствених усвојитеља. На тај начин је у
иностранство отишло 140 малишана. За сваког од њих узимали су до 50.000 долара. О
њиховој судбини може се само претпостављати.
Јадна децо!
Драга децо!
Штампа је писала и о делатности извесног Јурија Шерлинга, држављанина три државе,
бившег музичара. Он се налазио на челу невладиног добротворног фонда „Сиротиште“.
У документацији те организације стоје потписи многих славних људи: Стинга, групе
Дјуран-Дјуран, Криса Кристоферсона, Јевгенија Јефтушенка, Григорија Бакланова,

105
Лава Разгона и других. Одлуком председника Русије од 24. септембра 1991. године
Шерлинг је добио посебне повластице. Министарство спољних економских веза
обавезало се да припреми лиценце за спољно-трговинску делатност. Министарство се
обавезало да припреми своје канале за пренос информација. А Министарство за
очување здравља стављено је у обавезу да обезбеди фонд подацима о деци сирочади.
Природно, све је то схватано као сарадња у необично племенитој делатности. Међутим,
настала је конфузија. Испливала је информација о томе да је Шерлинг покушао да
укаже помоћ једној енглеској породици, која је тражила достављање дечјег бубрега из
Русије.
Када је Енглез, Брус Харис, узео интервју том „добротвору“ за БиБиСи, овај је
одмахивао рукама: „Не дај Боже! Таквог нечег није било!“ Тада је Харис показао
одговарајући документ са Шерлинговим потписом. Гаму емоција на његовом лицу
забележила је тв камера.

Фирме Сатанине

Користећи се нашим познанством, замолио сам сарадницу Бруса Хариса, Џуди Џексон,
да пронађе информацију о низу западних фирми (о оним истима, са којима су руске
организације покушале да успоставе контакте у области трансплантологије). То се
показало не баш једноставним. Почела је од партнера акционарског друштва Медицина
фирме „Bellbird holdings limited“. У документима, она се назива енглеском. Међутим,
office се због нечега налази у Амстердаму.
И ево! Новинарка покушава да телефонира председнику фирме Казанском. На оном
крају телефона одговарају: „Овде таква фирма не постоји. Контактирајте одређени
телефон у Москви.“
У престоници наше отаџбине дају број из Варшаве. И тако тајанствени партнер нестаје.
Истовремено, начелник Медицине, господин Ројдберг, добија од неуловљивог
Казанског телеграм о прекиду односа у вези са компромитацијом његовог имена у
штампи. Штавише, Енглез захтева да му се уложени новац врати натраг. Ројдберга је
разочарао и телеграм из Тел Авива. Директор судске хирургије болнице, Ихилов
Едуард Г. Шифрин, саопштио је следеће: „Ако и после пола године неуспешних
покушаја у току следећег месеца не добијете дозволу за тражену делатност од министра
здравља, наши контакти ће се морати прекинути.“ Касније се испоставило – дозволе
није било.
Идемо даље. Партнер института трансплантологије и вештачких органа италијанска
фирма „ Intra SNC“ испоставило се: та фирма одиста постоји. Али она се бави
превођењем на стране језике. Џуди Џексон су рекли да ништа заједничкога са
медицином они немају.
Слична историја догодила се и са тражењем још једног партнера московског института
– немачком фирмом „ОНА“. Документ добијен у трговинској палати Бремена сведочи:
фирма се специјализује за превожење вишетонских терета. Међутим, сасвим још
недавно, ослањајући се на своје везе са институтом трансплантологије и вештачких
органа, „ОНА“ је објавила занимљив рекламни проспект. У њему се говори о
могућности организовања извоза из наше земље до 160 бубрега годишње. Своје
мишљење о томе, пред тв камерама енглеских новинара, изрекао је доктор Коен. Он се
налази на челу предузећа „Евро-трансплантат“, које координира међународне легалне
превозе трансплантаната.
Случај са фирмом „ОНА“ приморао је ту, поштовања достојну организацију, да
прекине пословне односе са московским колегама. Даље: павши у зону јавне пажње,
уговори које смо именовали углавном се нису остварили. То је побудило А. Мироњенка

106
да изложи следећу верзију. „Пошто су многи од уговора дугорочни (на 20 година),
њихов раскид прети грубним губицима. У таквој ситуацији је потпуно реално да се
раније откривена делатност наставља сивим каналима.“
Карактеристичан детаљ. Сасвим недавно, Џуди Џексон је телефонирала у фирму
„ОНА“ и покушала да дозна како је могуће добити бубрег за болесно дете. Без
размишљања, дали су јој контактни телефон у Москви. Техничку могућност извоза
трансплантаната из Русије из прве руке су нам потврдили на аеродрому „Шереметјево
2“. Направити сертификат за извоз тако специфичног товара ништа не кошта. Папири
се умножавају помоћу обичног гештетнера. И чим такав папирић налепиш на кофер,
пропустићете без прегледа.
Границу између легалног и сивог извоза тешко је одредити. На царинарници се чува
дуг списак органа, који је потписао В. Шувилов. Ту су наведени органи који могу бити
извезени. Један од руководилаца царинарнице је објаснио: „Обично пре пола сата до
полетања авиона долази човек са малим кофером из института трансплантологије и
вештачких органа. Контејнер се предаје заједно са тзв. службеном поштом.“
Описану ситуацију потврђује и књига В. Жириновског и депутата државне думе
доктора медицинских наука В. Давиденка: „Геноцид! Запад уништава руски народ!“
Тамо пише и ово: „На станици у Химкама, (а то је на путу од метроа Аеропорт према
међународном аеродорму Шереметјево, где се људски органи авионима упућују
иностраним наручиоцима), недавно су откривене хрпе пластичних пакета са људским
органима – углавном бубрезима. Они су мимоишли наручиоца, а људи су били убијени:
млади, лепи, здрави руски младићи и девојке.“

Црно тржиште људима

Што се ригорозније прилази правној медицинској етичкој страни трансплантологије,

тим већи је дефицит органа за пресађивање. А што је већи дефицит, тим су веће цене на
црној пијаци и црно тржиште је тим јаче.
Педантни Немци су израчунали: да би снабдели само болеснике у Немачкој сваке
године је неопходно 2.500 бубрега, 500 срдаца, 800 јетри, 150 желудачних жлезда итд.
Професор Е. Николајенко, који је до недавно био на челу службе реанимације у
институту В. Шумакова, али је из неких разлога напустио посао, прича: „Када сам био
на службеном путу у Немачкој, мене су, наводно шалећи се, питали: „Знате ли колико
кошта срце?“ Испочетка нисам чак ни схватао суштину питања, али затим су ми
објаснили: „Без обзира на различите забране, срце се може добити – не сасвим
легалним путем, за 100.000 долара.““
Није, није случајно да јавно светско мњење повремено потресају, на пример, оваква
саопштења. Једино са Малте, и само у Италију, сваке године се упућује пет до шест
хиљада комплета органа за пресађивање.
Откуда их је толико много? Па Ла Валета је град од само 355.000 људи. Откривено је да
децу увозе из Бразила.
Партнери у инферналним, адским уговорима сличне врсте, увек су окружени тајном,
али главнога од њих могуће је именовати – то је сам кушач рода људскога, Сатана
дакле.

Нови богаташи

Чудновато! Са иностраним партнерима у тако прецизној области – области у којој се не

може ништа испланирати, уговарају се дугорочне обавезе. Штавише, у њима се често
преузима обавеза брзог пресађивања иако је уобичајено да се на потребни орган чека

107
годинама. Све то наводи на нека размишљања. Ако се говори директно, питање треба
поставити овако: да ли се органи увек узимају од умрлих људи?
Бивши дисидент В. Тиршенко: „Нови богаташи, који се и легалним и нелегалним
путевима користе могућностима трансплантологије, тек што су заузели места партијске
елите. Својевремено сам добио информацију о десетинама лешева у Чинкенту, које су
нашли са повађеним унутрашњим органима. Трагови су водили према партијском
руководству.“
Петерсбуршки научник, који је хтео да остане анониман, саопштио је: „Неко време у
Лењинграду су отимали одојчад. Затим су их проналазили са, помоћу шприца,
исисаном кичменом мождином. Колале су гласине да се на тај начин спрема вакцина
против рака. Међутим, успео сам да сазнам да је реч била о пресађивању мождине са
циљем подмлађивања организма.“
Уосталом, једним од првих питања трансплантологије позабавили су се тридесетих
година управо герантолози. Касније, када се наша земља нашла у власти герантократије
(у власти стараца), то је постало још актуелније.
Узајамност органа и ткива ствар је необично префињена. Сада је помоћу електронских
база података могуће, више или мање ефективно, прикупити донаторе широм читаве
Европе. Али раније, када није било ни савремених компјутера, ни свемоћних ласера, та
питања су се могла решавати још префињеније – уз помоћ криминалних метода.
Доктор правних наука, И. Сундијев: „У самој генетици наше државне традиције 20.
века примећује се тесна веза владајуће и криминалне елите. И револуционари и
криминалци налазили су се својевремено заједно у сивој зони друштва. Не случајно, за
време бољшевика криминалце су називали „социјално-блиским елементом“. Кроз
систем репресивних државних мера, овако или онако, користили су се њиховим
услугама, примењујући криминалне методе.“
Све тече, али ништа се не мења. Једино стари корени дају изданке. Могуће је да
структура за опслуживање елите није могла истовремено деловати ефективно и
законито. Могуће је да су њене методе остале као и раније, само су се променили
поручиоци. Уместо тихог права оних који имају више власти, дошло је отворено право
оних који плаћају новцем.
У наше време, када у свему влада пародија, заинтересована лица покушавају да придају
тој фантазмагорији псеудо-духовни карактер.
В. Шумаков: „Недавно сам био на конгресу за испоруку органа у Риму. Тамо смо се
срели са римским папом. Иступајући пред нама, он је високо оценио ситуацију када
органи мртвог човека спасавају живот живоме. Он је то упоредио са Христовим
подвигом – „смрћу победити смрт“. (Напомена: Православни однос према проблему
формулише свештеник Владимир Переслегин: „Не знасте ли да храм Божји јесте и
Дух Божји живи у нама. Ако неко Божји храм разори, тога ће расточити Бог. Храм
Божји је свет, а то сте ви.“ У тим речима Апостола Павла је учење Цркве о телу као
о светињи. И ако је затворени и оскврњени храм недозвољено растурати на цигле (у
сваком селу знају како је Бог кажњавао разграђиваче), онда, тим пре, напуштени
душом храм човековог тела, и ако би се расточио до Страшног Суда, остаје заувек
делом јединствене и конкретне личности. Блудом назива Света Црква свако деловање
усмерено на богаћење, утилизацију драгоцености заточених у мртво тело ближњега,
макар му послужили ради продужења туђих живота. Мучити прах тела, које се
упокојило, и размицати кости у нади да се стекне нека вредност покопана са умрлим,
подлеже истом суду као и прости блуд (седмо правило Светог Григорија Нисијског).
Да ли су претпостављали Свети Оци, да ће се на свету појавити хришћани, који из
тела ближњих ваде срца која још увек куцају, са „хуманитарним“ циљевима, путем

108
отворене пљачке? Пљачка, блуд, осим тога – хула. Који узме посвећено Богу (По
правилу осмом Григорија Нисијскога) раван је убици.)
Дакле, заједно са вама боравили смо у Анатомском театру под именом – Русија. Какве
операције смо увидели у њему?
Пропагандистичку лоботомију. Она је већ искидала на комаде нашу историју и везу
поколења.
Социјално-економску вивисекцију. Комадајући живо ткиво, нас све јаче раслојавају на
врсте.
Трансплантацију вредности људског постојања. Као и свака трансплантација, она је
бременита озбиљним тешкоћама.

Творци сиве расе

Води ли човека судбина? Православни људи знају: последице непокајаних греха
родитеља прелазе на децу у три до четири следећа поколења. Ипак, позитивистичка
наука и на ово питање даје свој одговор. Испоставља се: судбина се населила у генима.
Кабинети генетичара, необично популарних на Западу, постали су храмови нових
„првовесника“ судбине. Кажу, и болести и карактери и злочиначке склоности
планираног детета овде се виде као на длану. Истина, каткад се десе скандали. Некима
се, на пример, чини сумњивим што лекари белци сувише често препоручују
црнокожцима да немају потомство.
Недавно је академик Јуриј Лопухин објавио извештај о експериментима над човеком,
који су допрли до светске јавности, и скривеним од нас. Ево једног цитата: „Рад на
генетској анализи различитих хромозома обећава да ће бити окончан у најближој
декади. Дотле ће свих 50 до стотину хиљада гена бити тачно локализовани и
идентификовани. Ако ће карактеристика индивидуалних својстава и својстава човека
бити тачно одражена у његовој генској карти, онда се може само замислити каквим ће
то постати инструментом за дискриминационе акте, за унижавање или узвисивање
људи, раса и народа. Посебну бригу изазивају будуће могућности молекуларне
еугенике, извођење нових генерација људи, са побољшаним, или, ко зна, погоршаним
својствима.“
Дакле, научници имају главне улоге у најпопуларнијем жанру последњих времена –
пародији. Они још једном претендују на улогу творца, али је познато да је ђаво – „онај
који мајмунише Бога“. Чији дакле налог испуњавају они који су спремни да изврше ове
модернизације хомосапиенса? Натчовека или потчовека? Питање очито постоји и ради
једног и ради другог. (Напомена: Недавно су независне новине, позивајући се на
дописника „Јерусалимформа“, саопштиле да су првих 26 „дауна“, у узрасту од 18 до
22 године, почели са редовном обуком у војној бази крај Јерусалима. Ови умно заостали
младићи (због сувишног хромозома у генетском коду) нису способни да контролишу
своје поступке и постају погодан објекат манипулације и утицаја. После одговарајуће
обраде, они се могу користити, на пример, у опасним војним акцијама као камиказе.
Такав програм је разрадио професор Р. Фирштајн са универзитета „Бар Илана“ уз
учешће научно-истраживачког института „Хадаса“.)
Парадокс: Открића позитивистичке науке неретко су оживљавала најмрачније окултне
представе. Први пут виђени кроз микроскоп, микроби су изазвали одушевљење, не
само код заговорника прогреса - обрадовали су се и мистици. Откриће је очигледно
потврђивало: напоредо са човеком, одиста постоји мноштво паралелних, невидљивих
светова, насељеним инферналним, ђавољим бићима.

109
И ево! Достигнућа генетике обновила су црномагијску машту доктора Франкенштајна.
И то као минимум, а као максимум, генетичари су опет вратили „мислиоце“, који су
имали идеју стварања нове надљудске расе.
Први пут овај сиже, одавно популаран у уским круговима мистика, био је представљен
широј публици крајем прошлог века. То је учинио славни енглески писац - лорд Булвер
Литон. У роману „Будућа раса“, он пише о подземном друштву виших непознатих, који
владају џиновским резервоаром енергије – Врил. (Напомена: Карактеристично:
Почетком овог века, име „Врил“ добило је једно тајно друштво у Немачкој. Оно је,
како извештавају француски истраживачи Жак Бержије и Луј Пауелс, носило
профашистички карактер. Врло занимљиво!)
Едвард Џорџ Булвер Литон је писао: „Могу ли се одрећи те високе наде једино достојне
нашег узвишеног реда, од наде да створимо многобројну расу, која има моћ да примора
људе да над собом признају власт нашег силног царства, до наде да учинимо стварним
господаре ове планете.“
Ове речи аутор је ставио у уста једном од својих јунака. Међутим, он их је у
потпуности могао изрећи и сам. За то да је лорд познати писац, а министар њеног
величанства за колонијална питања, знали су сви. Међутим, било је у његовој судбини
нешто што се скривало од профаних. Булвер Литон био је високи посвећеник реда
енглеских Розенкројцера.
Треба се подсетити: розенкројцерска традиција увек се обраћала алхемији. За један од
њених задатака сматрало се и произвођење хомонукулуса (вештачког човека), а такође
и добијање месечевог камена, који изабраницима гарантује посебне психофизичке
могућности. Дакле, послушни биоробот и моћни натчовек.
Са тим бесмртним паром сретаћемо се опет и опет.
Идеја будуће расе постала је једна од основних у мистичном друштву Златна зора, које
је настало из реда енглеских Розенкројцера. Истраживачи примећују да многи
Хитлерови говори веома подсећају на текстове те специфичне организације. Она је,
уосталом, основана такође уз учешће лорда Булвер Литона. У својим успоменама,
Херман Раушнинг Хитлеру је приписивао ове речи: „Сва творачка снага биће
сконцентрисана у новој врсти. Све различитости брзо ће еволуционисати,
супротстављајући се једна другој. Једна ће нестати, друга ће се развити. Еволуција ће
далеко превазићи савременог човека. Онај ко схвата национал-социјализам као
политички покрет – не зна много.“
Испоставља се да списатељска мисија челника енглеских Розенкројцера није била тако
наивна. Он је посадио идеју будућих мутација у умове милиона људи.
Изречено се, пре или касније, материјализује. У томе и јесте магија речи.

Од Хитлера до француског социјалисте

Из успомена Хермана Раушнинга: „“Нови човек живи међу нама. Он је овде!“,

ускликнуо је Хитлер свечаним тоном. „Зар вам то није довољно? Открићу вам тајну:
видео сам новог човека! Он је храбар и суров. Било ми је страшно у његовом
присуству.“ Рекавши то, Хитлер је дрхтао као у екстази. Личност из његовог окружења
рекла је и да се Хитлер пробудио ноћу у језивим крицима. „То је он! То је он! Он је
дошао овамо!“, клицао је. Његове усне су побелеле. Зној је капљао крупним капљама.
Одједном је почео да изговара цифре без било каквог смисла, затим речи, одломке
фраза. То је било ужасно. Он је користио чудне гласове и изразе.“
Славни мистик, Рудолф Штајнер, рекао је потпуно отворено: „Најопасније је имати
сувише бујну машту. Неко је успео да сугерише фиреру немачке нације мистичне
представе о вишим бићима – непознатима. Са којим циљем?

110
Ефектније од свега људима владају заблуде. Хитлерове окултне мотивације приморале
су га да касније спроводи необично енергичну расну политику. С једне стране реч је
ишла о формирању иберменша (натчовека), са друге о рашчишћавању етничког
простора за њега (о уништењу мање вредних).
Подсетимо се да је један од најкрупнијих немачких окултиста 20. века, барон
Зеботендорф, писао да је 1932. године Хитлер постао Велики Мајстор мистичног
друштва Германенорден. Многе тврдње из устава тог реда тицале су се проблема расне
чистоте. Потом, после доласка нациста на власт, оне су биле практично спроведене
расним законом од 1934. године. По том закону, недвосмислен циљ постало је: изузети
Аријевце из лавиринта расне деградације.
Специфични радови у том правцу вођени су у институтима посебног одељења СС-а –
Аненербеу. Један од њих налазио се у варошици Пух, где се подвизивао и познати Зубр
Тимофејев Ресовски. Овде су изазивали мутације ћелије под радиоактивним и другим
утицајима.
Слична истраживања, која су захтевала велику количину експерименталног људског
материјала, водила су се до 1945. године. За читаво то време их је спонзорисала
Рокфелерова фондација.
Истраживање националних различитости у крви, сарадници Аненербеа су убрајали у
посебну науку – сериологију. Постојао је такође пројекат „lebensborn“ (семена живота).
Његов циљ је био изучавање генетских особености раса. Неки тврде: слични
експерименти били су засновани на окултним представама и немају научну вредност.
Ипак, остали специјалисти сматрају стравично наслеђе Аненербе-а једним од
најдрагоценијих научних трофеја савезника. (Напомена: Магијска страна расизма је
мало изучена. Штета! Сетимо се, парадоксалне на први поглед, изјаве члана друштва
„Врил“, Г. И. Гурђијева: „Најстрашније у магији је то што у њој нема ничега
магијског.“)
Идеја промене људских раса необично популарна у рајху повезивала се са активношћу
месечине. Сматрало се да је садашњи Месец већ четврто космичко тело, које је
привукла наша планета. Прва три су пала на њену површину, изазивајући потопе и
погибао претходне цивилизације. У мери неотклоњивог приближења наредног тела на
Земљи се мења сила теже и њену површину погађају допунска космичка зрачења.
Захваљујући томе, организми стреловито расту и мутирају. Тако је у древности настала
раса боголиких гиганата са надљудским моћима. Управо они су актери легенди и
митова и теолошких концепција различитих земаља и народа. Приближавање Месеца
изазваће то исто. Расе деградираних, поникле у алунарном периоду постаће отребине –
кукољ. Аријевци, међутим, који у себи крију зрна будућих мутација, поново ће се
узвисити.
„Будите као богови“, саблазан коју је лансирао непријатељ човечанства – бесмртна је.

Човек новог кова

Тај нама знани израз покушали су да остваре у социјалној реалности најразличитији

политички покрети. Једни су маштали о натчовеку, други о новом друштву под именом
„Совјетски народ“. Савремени политичар, један од недавних лидера француске
социјалистичке партије, Рајмон Еблио, такође се недвосмислено изјашњава. На фону
савременог потчовечанства, као одређена компензација, рађа се натчовечанство.
(Напомена: Џин Хјустон, председница асоцијације хуманистичке психологије, даје
изјаве у том истом духу, пророкујући „скок“ упоредив својим размерама са
растојањем између неандерталца и савременог човека. Као резултат трансформације
свести на планети рађа се раса човекобогова.)

111
Идеја „ковања човека“ узета је из речника алхемичара, који су тежили трансмутацијама
људи. Утицај мистичне традиције на најмрачније стране данашње цивилизације је
очевидан.
Подсетимо се и истраживања Јунга: „Управо у периодима социјалне и политичке
нестабилности, у људима нараста митска свест. Зато ће митски џинови опет и опет
оживљавати.“
Наука покушава да формулише: хомосапиенс је несавршено биће. Говорећи о новом
човеку, проистеклом од мајмуна, позитивисти очекују продужетак тако успешно
започете по њих - биолошке еволуције.
На размеђи векова. В. И. Вернацки је писао: „Биолошка структура човека, на првом
месту структура мозга, биће у својој суштини промењена и тај организам ће изаћи
изван граница Земље и Сунчевог система. Човек будућности ослободиће себе ропске
зависности од осталог биљног и животињског света, који му у борби за извор хране
причињава толико тешких брига и који га неретко доводи до превремене смрти од
глади и болести. Човек ће победити смрт у себи. Он ће постати потенцијално
бесмртан.“
А ево идеја модерног покрета Њу ејџ: производом предстојећег покрета еволуције,
њени чланови сматрају самог спаситеља. Чудовишније комбинације, која је смеса
развијеног позитивизма и штетног мистицизма - тешко је замислити.

Нови расизам

Почетком седамдесетих, познати биохемичар академик, Ј. А. Овчинков, упутио је

Политбиро-у апсолутно тајно писмо. У њему се каже: „Успеси науке дозвољавају нам
да се за сваку етничку групу сачини карактеристичан етнички покрет. То може да
постане основа за наоружавање новог поколења.“
За средства способна да по жељи уништавају представнике овог или оног етноса, у
писму је стајало: „Слична истраживања високим темпом воде се у САД.“
Ова фраза, у суштини, била је шифрована. Она је укључивала у себе суров научни
прогрес, учвршћен у свести совјетског руководства током хладног рата. Заостати за
Америком нисмо смели. Ускоро је у подмосковљу формиран супертајни научни центар.
И можда није био једини.
Постоји и једна спорна верзија. Сида је етничко оружје, које се отело контроли
лабораторије. Као да је претходно била предвиђена за уништење представника црне
расе. Међутим, касније се испоставило да страдају и неки други етноси, носиоци три-
четири крвне групе. Ширење сличних сумњи у професионалној средини лекара сасвим
је симптоматично, макар оне и не биле тачне.
Уосталом, могуће је да се дух етничког наоружавања „ишчупао“ из боце већ више пута.
Две године раније, у америчкој штампи је објављена серија сензационалних чланака о
загонетној смрти индијанаца. Из непознатих разлога, умирали су једино представници
племена Навахо. Број жртава је изнео неколико десетина људи и то једино индијанаца и
једино Навахоса.
Потпуно чудна и поучна је прича о ћелављењу деце у Черновцима. О томе су, такође,
много писале новине, али, чини се, нико од новинара није обратио пажњу:
несхватљивој болести била су подложна само белокоса и плавоока деца. Као да је неко
испрограмирао распоред по принципу спољашњег изгледа.
Нешто слично тих година се догодило на другом крају Украјине, где је конвулзивни
синдром захватио значајан број белокосих и плавооких дечака. Полна припадност
погођених приморава нас да већ говоримо о испитивањима деловања управо на мушки,
потенцијално војнички, део друштва.

112
Историја сваког народа – то је хиљадугодишње подешавање средини која га окружује.
Закони таквог етничког одабира су неумољиви. Они стављају непоновљив печат на
генетски апарат. Најпростији пример: представници народа крајњег севера врло тешко
подносе, с наше тачке гледишта, најкорисније млечно-киселе производе.
Парафразирајући пословицу: „Што је за Руса добро, за Финца је смрт.“
Мој сабеседник, професор московског универзитета, моли да не наводим његово име.
Међутим, радо демонстрира своју запањујућу карту. На њој су подаци о ширењу
„националних“ болести. (Напомена: Да ли су њихови узроци у етничкој отпорности
материјала? Треба ли заборавити на то, на пример, да проклетство пало на потомке
библијског Хама (хамитски народи) никако није поништено?)
Чешће од свих, етничке невоље су повезане са аномалијама у генима или у крви.
Њихова вероватност, уза све остало, тим је виша што је старији овај или онај етнос, што
је прикупио више мутација.
Сумњиво интересовање за сличне ствари наука је почела да испољава још двадесетих
година. Ево резултата истраживања групе истраживача под руководством извесног Е.
О. Манојлова. Цитирамо научно-медицински часопис из тог времена, „Лекарски
послови“. „Од 1922. године до првог марта 1925. године испитали смо 1362 човека, од
који 380 Јевреја и 982 Руса. Крајем 1923. године већ смо, уз помоћ реактива, могли да
по крви распознајемо Јевреје и Русе у око 88,6%. После дугих истраживања, пошло нам
је за руком да пронађемо „реакцију“, која даје могућност да се открије рана
различитост по крви.“
С каквим циљем су спровођени слични експерименти?

Тровање храном

Скоро свако научно откриће палог човека за казну се претвара у оружје против њега
самога. На пример: штетне ствари у виду конзерванса или хранљивих материја могу се
намерно убацивати у производе намењене исхрани. Тим пре, јер се сертификација -
провера садржаја кабастих корпи и пакета (на некима од њих човек може прочитати „за
извоз“, користити једино изван граница САД) уопште не обавља због прекомерне
делатности увозника. Они довлаче и довлаче са Запада, не само конзерве којима је
истекао рок трајања, неиспитане медицинске препарате, већ можда и нешто горе. Ни
Русија, ни Украјина, ни Белорусија нису ратификовале стандарде својстава и еколошке
заштите производа (Кодекс Алиментаријус), разрађен од стране ОУН-а још шездесетих
година.
Билтен истраживачког центра француске болнице „Вили Ју“ у јуну 1993. године је
саопштио да су 22 контигента производа, које је увезла Русија, ништа друго него
психотропне твари. Оне изазивају унапред задате промене у физиологији и психологији
човековој. За земље НАТО-а ови производи се не фабрикују.
Ево само једног примера. Једна врста чоколада западне производње има у себи 450
молекула који садрже психотропне елементе. Они су способни да изазову упорну жељу
за коришћењем управо те чоколаде-наркотика.
Начелник одељења московске полиције Б. Качалов: „Не тако давно, у изложбеном
комплексу на Краснопресњенској улици у Москви рекламиран је нови тоник – напитак
екстази. Његов пласман већ се планира и у Русији. Ни речи, међутим, није речено да
део његовог проналаска припада сумњивој јужноамеричкој секти „Учење Сајта Дајме“.
Недавно је она била забрањена, чак у Бразилу, иначе лојалном различитим
црномагијским групацијама.
Напитак типа екстази, који чланови секте припремају од лијане шагуб, изазива
мистичне визије. При том долази до привикавања на тај „наркотик сиромаха“ на

113
психолошком нивоу. Посебно је то опасно за народе оних земаља, где сличне биљке
никада нису расле. У људском организму одсуствују ферменти неопходни за
растварање таквих материја. Можда и зато Финци, или Ескими, нарочито
неприлагодљиво реагују на вотку, а Европејци на коку или опијум.
Не мало драгоцених информација о овом питању садржи књига недавно изашла у САД,
аутора Ч. Ксира и Ореја „Наркотици, друштво и здравље човеково“. У њој се тврди,
између осталог, да кокаинској наркоманији води и стална употреба кока-коле.
Уосталом, историја тог популарног напитка веома је тајанствена. Рецепт његовог
главног састојка, тзв. „микс тура број 5“, држи се у тајности већ скоро читав век. Има
информација да је проналазач тог напитка, доктор Џ. Пембертон, био посвећен у
извесно мистично друштво. И то можда повезује кока-колу и екстази.

Етничке бомбе

„Намерно прикупљање штетних материја у организму“, сматра доктор А. Мироњенко,

„јесте етничка бомба успореног дејства. У часу икс, довољно је додати катализатор, и
припремљени програм почиње да ради. Почиње руинирање органа, почињу вештачке
мутације гена или измена свести. Као такав замајац може, на пример, да послужи
масовно зрачење – радијација.“
Доктор техничких наука В. Кањука: „Био сам на делу тајног комплекса у Подливкама.
Он је улазио у састав МПО (енергија). Руководилац је био академик В. П. Глушко. По
одлуци затвореног пленума ЦККПСС, министарског савета СССР-а од 27. јануара 1986.
године, ми смо направили генератор специјалних физичких поља. Он је био способан
да коригује понашање огромне масе становништва. Изведена у космичку орбиту, та
апаратура је својим зрачењем захватала територију једнаку Краснодарској области.
Средства која су се сваке године издвајала на тај и сличне програме одговарала су
износу од око пет милијарди долара.“
Торзионе, микролептонске и друге недавно откривене честице имају огромну предајну
моћ. Генератори сличних поља се формирају, на пример, у градској лабораторији којом
руководи Леонид Порвин. Један од његових инструмената оставља особит утисак.
Замислите! У капсулу се сипа извесна материја. Затим се она преноси датом
биолошком објекту - торзионим пољем. Документи оверени печатима и
ауторитативним потписима потврђују: испитивања сличне технике прошла су успешно.
У једном од резултата, истина, читамо застрашујућу фразу: „Произвољне модификације
у условима вршења експеримента морају бити искључене, због њихове високе и тешко
предвидљиве опасности за генофонд планете.“
Дакле, прибор се подешава на индивидуалне таласне особине човекове. Очито, могућа
је усмереност и на параметре читавога етноса. При том, за решење расних проблема
више нису потребни концентрациони логори. Све се одиграва апсолутно неприметно.
Објект или умире, или губи своје националне особености. (Напомена: Узгред, по
дефиницији академика Фотија Јаковљевича Шипунова, умрлог загонетном смрћу,
човекова душа је таласно поље са измеривим карактеристикама. То је тачно и у
односу на постојеће душе народа.)

Опседнутост

У корену сличних научних озарења, имамо основа да гледамо ништа друго него
опседнутост – ђавоиманост. „Радио је као опседнут“ – ова фраза која се веома често
зачује у успоменама на славне научнике, у ствари је потпуно тачна. Поново се
сусрећемо са потпуним одсуством представа савремене науке о мистичној екологији.

114
Инерција материјалистичких предрасуда још увек смета научницима данашњице да
схвате у какве их сфере заводи њихова истраживачка потрага.
Године 1982. један од енглеских издавача објавио је књигу Стивена Најта – „Братство“.
Она је изазвала сензацију. Аутор је умео пронићи у многе тајне савремене масонерије.
Најупућенији људи посебно су ценили једну чињеницу: први пут је објављено тајно
име великог архитекте универзума, којем се клањају слободни зидари.
Да! У мистичној традицији, познању тајног имена човека или духа, придаје се особито
значење. Сазнавши га, посвећеник може овладати тим бићем.
Преведимо ово што смо рекли на јаснији терминолошки код. Специјално ухваћено
звучно мрешкање утиче одиста магијски на мозак. Уосталом, то се данас назива неуро-
лингвистичким програмирањем. Управо по том принципу гуру кришнаиста за сваког
новопримљеног у секту припрема тајну мантру. Ученици кришнаиста врло су
послушни. Ево шта о сличној технологији пише Карл Јунг: „Читамо предговор
„Тибетанској књизи мртвих“, својеврсну инструкцију за посмртно општење душа са
нељудским бићима: „Основу магијске формуле или мантре могуће је извести из древне
грчке теорије музике. Основа теорије је следећа: све док ближе познајемо главну
тоналност, ноту неког бића – било оно појава, стихија, предмет или божанство,
способни смо, користећи ту тоналност, да делујемо у наредбодавном смислу на
одабрано биће. У случају неживог предмета ради се о томе да из једанпут или више
наврата можемо уништити тај предмет. Схватљиво је да се мантре уз помоћ уз којих се
призивају и именују разна бића брижно чувају пре свега од самих тих бића. Зачуђујуће
је да се чак и име таквог бића, на пример сусретнутог у сну, брижно крије. Покушајте
да питате анђела, човека, патуљка, монструма, животињу, које сте срели у сну: „Како се
зовеш? Реци ми своје име?“ И истог тренутка привиђење нестаје, анђео одлеће,
чудовиште са глухим урликом одлази.“
Даље, Јунг упоређује сличне делимичне контакте са делом претходника. Поређење није
случајно. Познато је да се А. С. Попов бавио спиритизмом и радио-везу је пронашао
пре свега ради општења са духовима. То није историјска анегдота, то је само успутно
испољење онога што називамо „мистичном екологијом“.
Не! Нису узалуд научници из Аненербе-а организовали експедицију на Тибет и
окапавали над мудрим рукописима тајних друштава древности. Што се тиче Стивена
Најта, ускоро после објављивања књиге 33-годишњи аутор је умро под чудним
околностима.
Дакле, изворни утицај може се заснивати на изучавању не само индивидуалних,
генетских, већ и вољних особености. А ако је реч о израчунавању података конкретног
човека, онда урачунати особености читавог етноса очито није много тешко. Таква
теоретска могућност, уосталом, потврђује се теоријом етногенезе Лава Николајевича
Гумиљова. Он је преложио енергетску концепцију етноса као поља специфичних
биофизичких таласања. На њиховој резонанси или дисонанси, према тој теорији,
засноване су и узајамне симпатије или антипатије народа.
Може се претпоставити да је национална мелодија најконкретније испољење те
закономерности.
Свака мода је знак намере. Мода у погледу робе је атак на новчаник. Мода мелодије и
ритма – атак на психофизичке темеље живота етноса. Дисонанса звучања архетипа с
једне стране и помодне музике с друге, могуће руши националне стереотипе понашања.
Тако се одиграва унификација етничких особености.
Лишен националних корена, самоидентификације, народ постаје сличан бесловесном
монструму описаном у познатом роману Чинкиза Ајтматова. Човеку који је заборавио
ко је и ко су његови преци, такво биће је идеалан објект манипулације.

115
 Свеопште мешање

Етничко оружје је производ злослутне алхемије нашег времена. Можда су алхемичари

средњевековља, прогоњени за своје експерименте, основали ред Розенкројцера –
прототип савременог тајног друштва.
Слична друштва су својим заклетвама сасвим вешто изазивала ратове и револуције и
свако од њих је постало, према свему осталоме, најмоћнији генетички и социјални
сепаратор. Мешање бракова и сламање социјалних препрека прихваћено је сматрати за
добро. Тако нас убеђују савремени научници. Међутим, практично у свим религијским
традицијама мешање каста и раса повезује се са крајем времена – са апокалипсом.
Многи Европљани данас имају проблема да одреде своју националност. Штавише, они
су искрено убеђени да потезати то питање уопште нема смисла. Термини налик на
општељудске вредности нису само бесмислена измишљотина политиканата. У њима је
шифрована злослутна стратегија: општељудски је безнационални, вештачки начињен
биоробот 20. века. То је голем! Ово поређење је апсолутно тачно. Па управо су
талмудски кабалистички утицаји претворили западно-европског хришћанина - са
његовом средњовековном заједницом и љубављу према ближњему, у атомизираног
протестанта, који је постао тржишна роба.
Професор С. Карамурза: „Смисао читаве наше тржишне реформе открио ми је
истакнути богослов Израела, рабин Адин Штајнзалц, 1988. године. Тада га је у СССР
довезао академик Велихов. Изашавши за говорницу, Штајнзалц је рекао: „Изложићу
вам саму суштину Талмуда. Шта је човек? Човек“, наставио је рабин, „то је циљни и
самостални свет. Он је сав у себи, сав у покрету и није повезан са другим световима.
Дакле, ето то је слобода. Спасити човека значи спасити читав свет. Али, спасавајући га,
треба пазити да он не продре у тебе који га спасаваш. Продревши једно у друго,
светови се збијају у рој. То је тоталитаризам.“ Рабин је навео пример: „Ево, ви идете
улицом и видите: пао је човек. Њему је рђаво. Али кад се наднесете над њим - који чека
помоћ и захвалан је - не смете допустити да се ваша душа споји са његовом. Ако се то
догоди, ваши светови ће продрети један у други и јавиће се микроскопско жариште
тоталитаризма.“
Мене су тада та открића запањила. За тако нешто ми нисмо чули. Сада су рабина
Штајнзалца прогласили духовним рабином Русије, објавили су на руском језику његову
књигу „Творачка реч“. У њој је исто упозорење Талмуда против људске љубави.
Речено је: као што се у води одражава лице човеково, тако се у срцу човековом
одражава срце. Штавише, схватајући љубав другог човека према себи, тим теже ми је
да се супротставим да останем равнодушан.
На другом месту се објашњава да се у томе састоји права потешкоћа – као да ти нуде
мито. Сваки вид мита, чак и само ласкање, врши одређени утицај превазилазећи
границе самог чина. Љубав ваља одбијати као мито.“
Да! Судећи по томе што човека вештачким путем покушавају лишити читавог низа
својствених му особина, реч је о програмирању неког не сасвим људског бића.
С. Карамурза: „Фридрих фон Хајек, теоретичар тржишне економије, рекао је још 1984.
године, да је за постојање либералног друштва неопходно да се људи ослободе
извесних природних инстинката, међу којима је он издвојио инстинкт солидарности и
саосећања. Признавши да је реч о природним, урођеним инстинктима, философ је
испољио ову величину пројекта савременог индустријализма: претворити човека у нову
биолошку врсту. Оно о чему је сањао Фридрих Ниче, формирајући лик натчовека, који
се налази с оне стране добра и зла, то покушава да постане реалност крајем 20. века.“
Чујмо шта каже познати српски политиколог Д. Калајић: „У савременом свету постоји
пројекат формирања сиве расе – људске биомасе, лишене свих корена. Један од њених

116
идеолога, Жак Атали, види будућност човечанства као нових номада, као људи који
живе по принципу „од данас до сутра“. Њих покреће једино потрошачки инстинкт и
претварају се у економске животиње.“ (Напомена: Није случајна експлозија занимања
западних историчара и археолога за тзв. „номадизам“ – традиције номадства, која се
јавила буквално током последњих година. Како је било изграђено друштво које је
тежило, по представама неким савремених научника, једино новим пасиштима за
стоку, ево једног од опсесивних питања.)
Није случајна активна пропаганда мешаних бракова. Котао за мешање раса у Америци
је већ у потпуности припремљен.
Почетком века, немачки научник В. Зомбарт је писао: „Онај, ко је разгледао ту шарену
разноврсност, која се види међу емигрантима на палуби америчког пароброда, тај чије
се срце радовало овим разноврсним одећама, наречјима, навикама и песмама које ту
још владају, онај ко је приметио да се исти тај најразноврснији свет растопио за један
или два поколења у сивом, досадном, монотоном америчком начину живота, тог човека
хвата ужас пред будућношћу људскога рода.“
Етничка слика човечанства се упрошћује. Дакле, она се деградира. Свет који је био
осветљен бојама националних култура – бледи. Сурогат америчке културе се нуди
Западу, псеудоарапске цивилизације Истоку. У току је, ако не и генетска, онда социо-
културна унификација, која образује сиву расу. (Напомена: Релативно недавно чак је и
научницима постало јасно, да је, поред животиња, формирање нових врста биља
мичуринским методама селекције, бесперспективно. Без специјалног култивисања
мешанаца, пре или касније враћа се првоначелним карактеристикама својих родитеља.
Тако је по свом пореклу масонска идеја компромиса, у овом случају расног и етничког,
овај пут изгубила грешну утакмицу са Творачком замишљу. Управо зато се, уместо
етничког мешања људи, истичу у први план социо-културна мешања. У овом
контексту чак и нинџа-корњаче, мутанти из америчке фабрике снова, који побеђују
злог антијунака у људском лику, постају сасвим злослутна мултипликациона форма.)
У рукама магова нашег времена, који експериментишу са судбинама читавих народа,
нису само средства масовних информација и телевизијски бизнис. Могуће, неко већ
држи прст на црвеном прекидачу менталног деструктора.
Ко зна! Можда тај прибор, који рекламира један од московских центара психотронике,
и није блеф.
Дакле, могуће је мењати менталитет етноса. Говорећи о сличним стварима, Л. Н.
Гумиљов прибегавао је следећем примеру: „Замислите мноштво војника различитих
националности: Руса, Грузина, Украјинаца, Дагестанаца. И ево! Старешине свакоме од
њих опали по шамар. Колико ће бити разних реакција? Истог трена у генима се буди
стереотип понашања.“
Очито, ово се и не допада жрецима нашег времена. По њима, било би боље да
представници свих нација у одговору на шамар, потом, са захвалношћу зацвиле.

Биороботи

На шта нас творци сиве расе своде? Зар се предвиђа смртни исход? Очишћење
пренасељене планете у интересу „златне“ милијарде човечанства? А можда је реч само
о унификацији етничке свести. О претварању већине људи у биороботе, који се тискају
крај ногу натчовека.
„Свака нација има своје специфичне сталнопроменљиве особености. Зато је
припремити у иностранству специјалисте за утицај на свест Руса просто немогуће.“
Научник, аутор ове изјаве, широко је познат. Он ради над имиџом извесних силника

117
света овога. То је Алексеј Ситников. Он, узгред, стажира у САД код једног од
утемељивача теорије о управљању свешћу – Џона Гриндета.
Занимљив је још један цитат Ситникова: „Ми формирамо нову религију, а наши
семинари, као проповеди, служе увођењу у религију.“
Многи научници су узнемирени злослутним могућностима етничког наоружања.
Недавно ми је до руку дошло поверљиво писмо, својевремено упућено руководству
врховног Совјета Русије. У њему се говори о рефератима у оквиру затворених седница
ЦККПСС, број 137 до 147, а такође и о пројектима „Лава 5“ и „Корито 1“. Овде се
указује и на то да се у класификацији средстава масовног убијања, којима се користе
војно-индустријски комплекси развијених земаља, појавио нов - „Седми пункт“. То је
биотропно оружје са утицајем на генетски апарат. У одређеним круговима се то оружје
назива „еколошки чистим“ и чак „хуманим“, јер не руши градове и најчешће не убија
људе.
Какво то биће ступа у овај свет на међи трећег хиљадугођа? Натчовек или потчовек?
У суштини тај избор је лажан. Суштина је у нечем другом. Ако човек остане паганин,
ако изгуби Христа Спаситеља и постане у потпуности зависан од својих страсти, онда
треће хиљадугође може дочекати само као жртва апокалиптичног огња, који служи злу.
За Православног човека то није само књишка фраза истргнута из Откривења Јована
Богослова. Свака селекција натчовека на рачун потчовека покушај је рађања бића
снабдевеног својствима која су описана готово пре две хиљаде година – својствима
антихриста.

Психотронска миса
Реч је о нечем неухватљивом. Ако и јесте, онда само одређеном хитрином мисли.
Таквом хитрином, која је бременита интелектуалним хаваријама. Наш разум ће
балансирати: с једне стране безумни калеидоскоп факата и верзија, са друге су
проблесци истинских загонетки. Ризик пада је огроман, као минимум за репутацију
аутора.
Зомби. У самој речи чујан је ритмички грохот бубњева Дахомеја. Термин се појавио у
савременом језику из мрачног афричког култа вуду. Један од његових ритуала је
следећи: испочетка жртви подмећу у храну посебан састојак. Међу његовим састојцима
је најјачи отров тетрадоксин. Код несрећника модри површина коже, прекида се
дисање. Затим ловци на зомбија узимају тело са гробља и уз помоћ злослутних
манипулација обнављају му моторне функције. Самосвест се, међутим, не обнавља.
Очевици описују зомбија као бесловесно биће, спремно да изврши сваку наредбу газде.
О, врачеви и жреци прошлости! Ко би још у зору нашег просвећеног века могао
претпоставити да сте ви, палитељи разних мириса, травари и зналци отрова, не само
прародитељи савремене психохемије.
Научници тврде: вештина шамана састоји се у томе да сједине ритам бубња са
импулсима мозга. Човек ошамућен миришљавим тварима баченим у ватру, ухваћен на
резонансну удицу, постаје необично подложан утицају, спреман за кодирање ритуалних
мантричних текстова. Раније се то звало језиком птица, сад неуро-лингвистичким
програмирањем.
С вековима мењала се једино технологија. Чежња изабраних да владају над умовима не
подлеже времену.

Блистава ложа

118
Крај 19. века. Са Запада грохотом ваљао се технички прогрес, а са Истока се јавио
покрет који му је кренуо у сретање. На позив мадам Блавацке у Европи се, плешући,
покренуо читав Пантеон богова Индије. Они су се, зачудо, сусрели веома љубазно.
Млада и самоуверена наука узела је паганску старицу под руку. Многи научници
покушали су да усвоје те феномене, за које су, овај пут, интересовања подгрејали
теозофи. На пример, славни енглески физичар и не мање, у одређеним круговима,
познати спиритиста, Вилијам Крукс (изнео је нову идеју о природи телепатије). Ту
појаву он је повезао са количином колебања можданих излучевина.
Управо су могућности преноса мисли на даљину занимале, на размеђи векова, и једну
необично затворену групу у Русији. За њу сам сазнао од једног од савремених
разрађивача психотронског оружја. Он је дао сугестију да је до савремених научника
традиција прешла, делимично, преко оснивача ракетних постројења академика Глушка.
Група се звала „Блистава ложа“. У самом имену подвлачи се следбеништво у односу
према мистичној традицији Запада, и истовремено највиши ниво научника и инжењера
који су у њу улазили. Очито, та је структура одиста уједињавала најблиставије умове
свог времена.
Један од њених чланова био је академик А. М. Бутлер. Као хемичар, он се разумевао и у
друге научне дисциплине. Управо је Бутлер први истакао хипотезу узајамности
организама, која се испуњава у месмеризму.
Недавно објављена књига „Психотронски рат“ о академику пише следеће: „Он је
делимично размишљао о томе: могу ли узајамно дејствовати нервни токови организма
један на други, као што то чине електрични токови у проводницима.“
Већ у Совјетско време, други чланови Блиставе ложе: В. М. Бехтјоров, А. Л. Чижевски
и Б. Б. Кажински почели су експерименте над животињама. Они су их изводили у
уличици Дурова (симболично). Историја отаџбинске психотронике почела је управо
овде, међу кавезима са експерименталним пацовима. Карактеристично је и то да је нови
правац добио пропаганду у литератури. Године 1929. А. Р. Бељајев објавио је роман
„Господар света“. У њему је реч о борби натприродних бића, која су добила могућност
да управљају понашањем човека. Прототип главног јунака, Качинског, био је инжењер
Б. Б. Кажински.
Ево још једне вишезначне подробности. Нико друго до А. Л. Чижевски постао је аутор
теорије зависности понашања маса од космичког утицаја. Само за разлику од Ханса
Харбигера, он је изучавао утицај на човека, не Месеца, већ Сунца. Научник је писао:
„Државна власт мора познавати стање Сунца у сваком тренутку. Пре но што донесе ову
или ону одлуку, влада мора бити упозната са приликама осветљености.“
Сунчево поклоништво оденуто у научну фразеологију није само занимљив егзотичан
случај. Тамо где нема хришћанског наступа пагански поглед на свет. Ускоро ћемо
увидети колико је много претендената, који би желели да постану господари света. Као
да се грозничаво труде да улове и ставе се у службу утицаја космоса.

Иницијатички шок

Биографска белешка: Јаков Јаковљевич Рударов. Родио се недалеко од знамените

Дикањике. Датум рођења скрива, да би отежао утицај магијских сила на њега. Доктор
медицинских наука, проналазач. „Деда ме одвео као дечка у забачени салаш. Требало
ме је иницирати у вешце. Морао сам читаве ноћи да престојим у вертикално
постављеном сандуку. Пред поноћ су почеле страхоте. Тонуо сам, горео у огњу. Затим
се, тик до мене, појавио скелет. Сада, као лекар, схватам: вештачки стрес раширио се на
неке артерије и вене, које снабдевају крвљу кору мозга. Сада могу много тога. Видим

119
човекову ауру. Видим у боји различите струје ваздуха. Метод контролисаног стреса
користим ради лечења.“
Посвећени су одувек умели да се користе резултатима страха. Као што видите, те
традиције нису мртве. И не само то: све већи број људи постају носиоци посебних
својстава.
У основи обреда иницијације (посвећења), које и данас практикују многа мистична
друштва је – шок. Неофит мора да осети стрес. Као резултат, он као да се поново рађа и
враћа се у живот као нови човек.
Ево шта о масонској ложи „Лобања и кости“, која делује на Јелском универзитету у
САД-у, пише истраживач Л. П. Загаљски (цитат је из његове књиге „Иза фасада
масонског храма“): „У Јелсу су привилегована каста „коштуњивци“, то јест, они који су
прошли посебан обред посвећења, када испитаника смештају голог у гробницу, при
чему тамо посипају пепео и шут, додају кости мртваца. Хенри Стимсон, војни министар
у влади Ф. Д. Рузвелта, тврдио је, по сведочењу Р. Розенблума, да је искуство које је
добио у гробници било најупечатљивије његово животно искуство.“
Кроз гробницу су прошли многи познати људи. На пример, бивши државни секретар
САД – Сајрус Венс. Недавно је у интервјуу италијанском часопису „Стампа“, Велики
Мајстор италијанске масонерије, Ђулијано Ди Бернарди, изјавио да је највиши
посвећеник ложе „Лобања и кости“ – Џорџ Буш.
Да, да! Недавни председник САД.
Кулминација посвећења у „коштуњивце“ је следећа: лежећи у сандуку, младић мора
исповедати присутнима своје грехе, сексуалне склоности и тако се одрећи претходног
живота у име оног новог, који му се обећава. У датом случају, наравно, реч није о
иницијацији, него о контраиницијацији. Посвећеника почињу штитити и водити не
надљудска, већ подљудска бића.
Сличне процедуре користе се и у семинарима за развој радних, стваралачких
способности итд., које сада у Русији прате многобројни емисари из сумњивих
иностраних организација. Један такав семинар организован је у Москви уз учешће
асоцијације „Отворени свет“ и користи методе тобожњег доктора Вернера Ерхарда из
Ванкувера.
Говор слушаоцу семинара: Полазник мора наглас открити три своја главна греха
неколицини десетина људи. Затим мора да послуша њихове одговоре. Уколико се сваки
сам исповеди, он је снисходљив и према гресима других. Каже да ништа страшно у
томе не види. Постепено се буди осећање као да су сви твоји страхови и греси
будалаштина. На тај начин човека просто лишавају савести. Сматра се да је за делатне
људе, којима је и упућен семинар, ово драгоцена особина.
Као што видимо, чак и таква тајна Православне Цркве, као што је исповест у којој се
праштају греси, постаје објект ђаволске пародије. Све се чини у обрнутом знаку: не
привести савести, већ ампутирати савест; не очистити, већ потпуно потонути у мрак
нечистог. Заглушити савест – глас Божји, који се ори у нашим душама. По својој
суштини то је контраиницијација будућих жречева мамона.

Нова хипнократија и програмирање људи

Власти над људима никад доста. Кад, обузет еуфоријом, човек први пут осети
могућност да управља другима, њему је већ тешко да се заустави. Тежња је следећа:
пронаћи појачивач свог утицаја.
Знани нам Ј. Ј. Рудаков је моћан хипнотизер, са зачуђујуће продорним погледом
светлих очију. Једном приликом је одлучио да увећа своје моћи хиљаду пута. „У то
време радио сам у тајном одељењу „01“ института физичко-техничких наука. Почео

120
сам да правим генераторе, способне да моделирају утицај међупланетарног магнетног
поља на човека. После неколико година дошло је до првог успеха. Пошло ми је за
руком да преобразим зрачење у строго усмерен зрак.“
„Ја, Набирухин Сергеј Лаврентијевич, налазећи се при здравој памети, добровољно
учествујем у испитивању утицаја инструмената на човекову свест.“
Ове речи, приметно се узбуђујући, изрекао је мој колега у Рудаковљевом стану.
Уколико је реалност психомоторних утицаја тада долазила под сумњу, одлучили смо
направити експеримент у присуству лекара експерта и под продорним погледом тв
камере.
И ево! Генератор, чији основни део подсећа на електрични рефлектор калорифер –
укључен је. Јакова Јаковљевича, због истог експеримента, молимо да се удаљи у
суседну собу. Кроз неколико минута наш колега покушава да опише своја осећања:
„Изгубио сам јасност вида. Не могу да се концентришем. Не могу да се усредсредим на
предмет. Очи као да ми искачу из дупљи.“
Већ после пет минута: „Испочетка су ми отежали капци, а сада ми отежава и мозак.
Нешто ми притиска мозак.“
Овде су се забринули чак и најнеповерљивији чланови наше седмочлане групе. Ми смо
затражили да се експеримент прекине.
Ј. Ј. Рудаков: „Могу да емитујем уски зрак, који „бије“ на даљину већу од сто метара.
Могуће га је раширити и тада ће дејствовати, на пример, на велику салу. То је
својеврсна вештачка хипноза. Могу да успавам, да тонизујем, да изазовем
халуцинације.“
Посматрајући доктора Рудакова и невољно се сагласиш. Експеримент је признање
природе дато под мукама. Научника опседнутог идејом захватила је давна јерес – идеја
да се налази изнад добра и зла. А када успе у својој намери, њиме овладавају све веће и
веће амбиције. Шта је за њега инжењер Гарин?
Радујте се! Ви још увек дишете слободно. Пре или касније читаво човечанство ће се
претворити у зомбије. Оно ће постати један велики мравињак. Понекад се у мравињаке
насељава једна врста кукца. Тај кукац лучи наркотичне ствари од које мрави падају у
еуфорију. Они хране паразита својим ларвама. Пре или касније такав мравињак
пропада.
Што се тиче нашег експеримента, ваш друг је већ сада спреман за кодирање.
Психотронски генератори као да размекшавају мозак. Ове функције врши и
психохемија. На пример, психотропне ствари могуће је ставити и у освежавајући
напитак. При том човеку се сугерише: чим зачује неки редак спој гласова речи, (на
пример: плава камилица), он мора да изврши програм – макар да скочи кроз прозор.
Познато ми је, на пример, да је смрт једног славног академика била повезана са
покушајем одређених снага да га потчине својој вољи.
Али не питајте ме за такве детаље.

Будизам и наука

Високе ограде некада тајних објеката постале су веома порозне и психотехнологије

могу да допадну било каквих руку. Опасност је реална. Њу је у разговору са мном
потврдио и један од аутора тренутно припремљеног закона о психофизичкој одбрани
личности, експерт државне думе, Јуриј Лопатин.
Узгред, поводом неверице у постојање психотронике, он је рекао: „У последњем веку
човек је научио оно што би се раније испоставило чудом. Међу осталим, да преноси на
даљину звук и слику. Пренос психичких стања није принципијелно различит од тога.“

121
У штампи је писано о привржености лидера Белог братства, извесног Кривоногова,
психотроним експериментима. Специјалисти који су изучавали његове следбенике
утврдили су њихов висок ниво зомбираности. Извести човека из тог стања необично је
тешко. Одиста, похлепа за знањем је прикривена тежња ка власти.
Тежњу различитих секти према тајнама психотронике потврђује и руководилац
предузећа „Вент“ - А. Акимов, који се дуго времена бавио проблемима космичке радио-
везе. Он се више пута срео са московским представницима АУМ Шинрикјо. Они су се
веома заинтересовали за промене тзв. торзионих поља, на чијим зрачењима је и
засновано деловање многих психогенератора. Постоји веома занимљив заједнички тв
интервју Е. А. Акимова и једног од чланова секте. Ево речи нашег научника: „Сада се
испоставља да све духовне појаве имају такође материјалну природу и материјални
носилац у виду торзионог поља. Разлика је једино у томе што се духовне појаве односе,
како је потпуно тачно указано у традицији јоге и будизма, на префињено материјалне
светове. Али то ипак нису идеални светови. Самим тим, ми смо укинули противречност
између материјализма и идеализма.“
Солидарност Е. А. Акимова са јогом и будизмом је карактеристична. Инерција
материјализма који је владао минуле деценије приморава га да се обрати, наравно,
неопаганству. Интелектуално антихришћанство карактеристично је сада за многе
научнике. Међу њима је познати западни физичар Фридјоф Капра, који је написао
књигу под карактеристичним именом - „Тао физике“. Он такође покушава да стави знак
једнакости између представника физике и далекоисточних религија.
Руководилац америчког програма за стварање атомске бомбе, Роберт Опенхајмер,
писао је: „Општи закони људског познања, испољеног и у открићима атомске физике,
нису ништа неочекивано и апсолутно ново. Они су постојали и у нашој култури,
заузимајући при том далеко значајније место у будистичкој и индуској философији.
Оно што се сад дешава потврда је, продужетак и обнова древне мудрости.“
Закономерност: Иза мноштва најсавременије теорије увек је стари лик паганства, неког
многоруког Шиве или мрачне Кали.

Шоко Асахара и руски музичари

Али вратимо се секти АУМ Шинрикјо, оној која је бацила бојни отров у токијски
метро. Недавни догађаји су показали: секту нису занимале само научне дискусије на
тему торзионих поља; и она сама је располагала извесним технологијама. Реч је о
скандалу са симфонијским оркестром, Кирен, који је секта формирала од московских
музичара.
Испочетка су се они подсмевали бројаницама, које су им Јапанци дали ради пребрајања
мантри. Током дана, они су захтевали хиљаду пута да се подигну руке према небу и,
произвевши громким гласом одређени скуп звукова, да падну ничице на земљу.
Ускоро, међутим, лакомима више није било до смеха.
У децембру 1994. године 111 чланова тог колектива упутило се на излет у Јапан. Кроз
неколико дана су им саопштили: сам Асахара ће руководити њиховом иницијацијом.
По сећањима учесника тих догађаја, већина није схватала шта је то иницијација. Многи
су се чак обрадовали. Сигурно ће, помислили су, добити неке дарове.
Њих су довезли на заштићену територију недалеко од Фуџијаме. У огромној сали на
поду већ су припремљени простирачи са прикљученим проводницима. Та чудна
седишта су вибрирала. Истовремено, у наушницама су се заорили звуци на најнижим
лествицама. Таква иницијација, припремљена да људе упути у астрал, морала се
наставити без хране и воде од 12 до 76 сати.

122
Људи су почели протествовати. Затим су музичари видели оне који су већ прошли ову
процедуру. Ти јадници су викали да сада у потпуности виде своје тело и да се из
астрала могу и не вратити сасвим. Тада је започела паника. Људи су се разбежали по
жицама ограђеној територији. Добро је да су појединци успели да назову руско
посланство, иначе је тешко замислити у шта би „претворили“ музичаре. Уосталом,
половина од њих, да не би изгубили посао, успела је одлежати на тим простиркама
колико је од њих тражено. Сви су од онда инвалиди.
Са надом један другоме саопштавају следећу новост: на токијском истраживачком
институту акустичари су отворили центар за депрограмирање жртава АУМ Шинрикјо-
а.
Занимљиво је шта о томе мисли тибетански Далај Лама. До скандала са АУМ, он је
високо ценио шефа секте, Асахару. Далај Лама је активиста екуменистичких форума,
где агитује за пријатељство међу религијама. Међутим, своју свакојутарњу молитву,
добитник Нобелове награде за мир, почиње призивом демонима: „Ухватите
непријатеље (жуте вере – примедба аутора) мрежом, исеците их мачевима, прострелите
стрелама, исисајте им срце.“
Молитве Далај Ламе се завршавају тиме што он замире, уперивши руке према
северозападу – право према Европи, где ће се, према заветима жуте вере, ширити
Будино учење.
Не испоставља ли се да су секте, попут АУМ, авангардне, агресивног паганства, које
атакују на хришћански свет? И да је део те претходнице његова пета колона, која се
састоји из поштовалаца источне мистике? Уосталом, не увек наивних и готово увек
добро плаћених.
Јуриј Лопатин, експерт државне думе: „Чим се АУМ Шинрикјо појавио у Русији,
упозорили смо на опасност. Нису нас тада послушали. Најпре је секта термин на радио-
станици „Светионик“ платила 800.000 долара, а затим се испоставило да је подржавају
и појединци из високих кругова. На пример, Олег Лобов, тадашњи секретар Савета
безбедности руске федерације.“

Џим Џонс

Већ је у потпуности познато да се проблемима владавине над свешћу бавио Рон

Хабард, оснивач сајантолошке цркве. И само име, означавајући поклоњење научном
знању, кулминација је ђаволског самозадовољства човекове мисли. Он је предлагао
своје специфичне услуге државном универзитету. Везе са државним институцијама
одржавале су и такве секте као што је индијска Ананда марга, чије подручје деловања
су медитације упућене страшном богу Шиви. Са непослушнима унутар секте
немилосрдно су се обрачунали.
У сличним случајевима, као са сајентолозима, са Белим братством, АУМ Шинрикјо,
није било сумње да се ради о субверзивној делатности. Па зашто су ти експерименти
дуго времена текли без озбиљног супротстављања државе? Можда секта и није само
део глобалног наступа неопаганства, већ је резултат деловања оног џина отргнутог из
тајних лабораторија, које је пре тога контролисала иста та држава.
Преседани показују да та сумња није лишена основа.
У ноћи између 18. и 19. новембра 1978. године у сеоцу Џонстаун у Гвајани, 911 људи је
извршило самоубиство. Шеф секте, Храм народа – Џим Џонс, принудио је своју паству,
укључујући жене и децу, да испију лимунаду са цијанкалијем. То је званична верзија.
Међутим, касније се она почела осипати. Главну улогу у томе одиграо је Џозеф
Холсинџер, помоћник конгресмена Леа Рајана, који је упућен да испита тајну секте.
Рајана су убили телохранитељи Џима Џонса. Холсинџер је утврдио: Џонс је одржавао

123
тесне везе са ЦИА-ом, а најмање два његова најближа сарадника били су државни
сарадници те службе.
Холсинџеров закључак: „Секта је служила као лабораторија у којој су разрађиване
компоненте МК-ултра тајног америчког програма за утицај на људску свест. Извидница
је испитивала утицај наркотика, несанице, посебних дијета и сеанси испирања мозгова
на психу. Припремани су људи спремни, да на сигнал као аутомати, изврше убиство
или самоубиство.“
Усамљена заједница у џунглама представља идеалан полигон. Запамтимо име програма
и приметимо за будућност: могуће жртве психотехнологије треба тражити у
изолованим групама, које не подлежу контроли друштва, или у социјално
незаштићеним слојевима. Дакле, међу младима.
Уз монотону музику, човек се покреће као сломљени манипулант. Његово је лице
маска. У очима су црне тачкице. У почетку тзв. перестројке у моду је ушао брејкденс.
Зачуђујући плес, који у себи концентрише жељу да претвори човека у биоробота. Мада
се плес мења, смисао завета, који се оре са екрана или естраде, су пређашњи: „Чини као
ја! Угледај се на мене!“ Психоделична револуција. Њена формула гласи: наркотици +
рок, заглушујући звуци, таласи јарке светлости, једнолични покрети налик на шамански
плес. Психоделична музика повезана је са убризгавањем морфијума и сличних твари у
организам. Без звукова, на које су се навикли, људи се почињу разбољевати, руке им
дрхте, расте раздражљивост, блокира се рефлексивна способност мозга.
Уместо обећаног полета слободног духа, догађа се психолошка унификација –
примитивизација свести.

Хитно лечење

И ево још једне сумњиве сенке - Међународни институт алтернативних могућности

човека. Испочетка га је благословила Римокатоличка црква, а затим се почео скривати
и Православном реториком. Сарадници института, обећавајући излечење од пијанства и
друга добра, почели су чак говорити о Православној психотерапији. О системској
суштини те институције сведоче изјаве њених лидера, које не захтевају коментар.
Ево шта се каже, на пример, о борби са демоном пијанства: „Кодирање слично
хомеопатији, то јест, исцелење сличнога сличним. Кодирање је демон у малим дозама.
Демон у малим дозама је користан. Демон је дар Божји.“
Да! Заборавили су они речи Светог Писма о Страшном Суду: „Многи ће Ми рећи у онај
дан: Господе! Господе! Нисмо ли у Твоје име пророковали, и нисмо ли именом Твојим
демоне изгонили, и нисмо ли Твојим именом многа чудеса чинили? И тада ћу им рећи:
Никада вас нисам познавао! Одлазите од Мене ви, који безакоње чините.“
Запањујућа је следећа окултистичка изјава једног од руководилаца института: „Рајско
блаженство могуће је већ овде – на земљи. Царство Небеско, то и јесу резервне
могућности човека.“
Каква саблазан! Да би се обрео у „царству божјем“, треба, пре свега, посетити неколико
сеанси главног специјалисте института Г. М. Григорјева. Пагански човек 20. века
толико је лишен духовних напора, да већ и главу према Небу не може дићи. И чему,
кажу му, „добре“ душе? И нуткају карту за земни рај. Основно је – брзо и удобно.
Истина, у суштини тог експреса или је демонска енергија екстрасенса, или су
наркотици. Место приспећа такође није оно што пише у карти. Авај! Путници, који
застакљеним погледима зверају унапред, то и не примећују.

Голем

124
У државним институцијама налазе се хиљаде очајничких писама скоро исте садржине:
„Наша деца су постала зомби, програмирана на зло – биороботи.“
Занимљива ствар! Реч „робот“ смислио је Карел Чапек у Прагу, граду где је према
легендама кабалиста неки рабин први пут саздао имитацију Божје творевине,
вештачког човека – голема. И сам, затим, замало није погинуо од руке тог претходника
савремених биоробота. Крај је закономеран. Закономерне су и оне духовне, природне,
технолошке катастрофе нашег времена, које су постале резултат многих тежњи гордога
разума, као резултат научног прогреса с његовим хладнокрвним експериментом над
природом и друштвом.
Прогрес носи техничко усавршење машине и духовну деградацију човека. Као у
систему спојених судова, сам живот одлази из тих људи у њихова дела. Такво је
својство паганског човека. Што више времена губи на своје „чедо“, што му више свог,
како му се чини, брзотечног живота удахњује, тим га јаче воли. Тако се формира
симпатичка веза међу њима. То је посебно приметно на примеру робота, манекена и
лутки. Споља гледано, сви се све више ближе овом свом пралику и зато постају објекти
за усељење инферналних бића.
Фанатични сиже о побуни киборга је познат. То је демонски бунт против хришћанске
духовности. Устанак материјалног света, за који се хомосапиенс заузео да усавршава и
којем је поклонио лик манекена, неуморност манипулатора и мозак човека – ево
саставних делића кнеза света овог! И могуће је да лутке, манекени, роботи трпе свог
саздаоца само као средство за размножавање.
Јеромонах Серафим Роуз скреће нашу пажњу на то како пагани могу индуске идолчиће
да пресвлаче репом говечета јака, да их купају, одевају, хране, полажу у постељу. То
изгледа као дечија игра, али је неразумно потцењивати психичка осећања која такве
радње могу проузроковати.
У будизму постоји обред прана пратихшахта. „Његов циљ“, пише ђакон А. Курајев, „је
да удахне у нежив предмет животну силу верујућег. Предмету пренет живот одржава се
свакодневним поклоњењима. У суштини, он се храни концентрацијом мисли
усредсређених на њега.“
Али, ма каква имитација Творца, који је саздао Адама од праха земнога – опасна је.
Нису узалуд магијске манипулације са неживим предметима постале убиствено
средство средњевековних магова. До болести и смрти могло је довести, на пример,
забадање игала у воштане фигурице са жељом да оне максимално личе на објект
агресије.
Восак се одавно сматра идеалним материјалом за симпатичку магију, то јест, за пренос
и акумулацију информације о овом или оном објекту. Али, ево, дошло је време да су се
скупови фигура, за чије се припремање некада могло отићи на ломачу, почели јавно
приказивати и чувати у тзв. музејима воштаних фигура.
У време наших телевизијских снимања, у једном од таквих московских музеја
воштаних фигура, његова службеница, некако чудно загледајући та створења,
промрмљала је: “Овде се ноћима догађа нешто рђаво. Једанпут су на поду остали чак
трагови неких догађаја. Овде је једна девојка из „Комсомолске правде“ хтела да
проведе ноћ и да потом напише чланак. Али је она отуда у ужасу побегла.“
Шта се догодило – не жели да каже.
Видео сам да је на зиду неко брижно уцртао већ познати нам симбол – анкх, чије је
једно од значења: живот сакривен у стварима. Међутим, човеколике лутке мање су
страшне него луткама слични људи. Њих, такође, „штанцује“ технотронска
цивилизација. Шта очекује на Пасху дете-лутка? Оно чека не право црвено празнично
јаје, које симболише вечни живот скривен под љуском смрти, већ пластично киндер-

125
јаје са дечјом играчкицом; испод његове љуске не налази се вечни живот, већ вечна
смрт.

Нове дроге

Б. Ф. Калачов, начелник одељења унутрашњих послова у Москви: „Не знам да ли је

психотроника способна за деловање на масе, али психохемија јесте.“
У последње време у нашој земљи је у оптицају низ синтетичких наркотика, са уистину
феноменалним могућностима. На списку израђивача помињу се познати институти,
попут московског хемијско-фармаколошког, али и дубоко конспиративне лабораторије
које припадају организованом криминалу. То је тзв. „црна“ наука. Низ већ извршених
кривичних дела указују да су распад државе сумњиви купци интелекта дочекали
спремни. Једна од релативно нових дрога је – кетамин. Синтетише се из нафтних
продуката. Године 1990. цена једне тоне износила је само милион рубаља.
Халуциногена својства су пет пута јача него код хероина.
Кетамин је по саставу аналоган супстанцама које израђује и сам човеков организам.
Зато одсуствује биолошко привикавање, што је „одлична“ вест за „плашљиве“
потенцијалне клијенте. Али рађа се психолошка зависност. Лако је могуће да потреба за
кетамином постане јединствени стимуланс у животу. И то за огроман број људи.
У условима ширења идеје социјал-дарвинизма у вишим круговима власти све то
изазива озбиљну узнемиреност. Килограм такве супстанце, растворен у водоводном
систему, на пример, довео би у еуфорију, за неколико сати - читаво становништво.
Читаво становништво Москве. Отвориш нови водовод и емоције потеку бујицом. Хвала
другу председнику, или господину председнику, за наше срећно детињство!
Б. Клачов: „Данас руски и међународни криминал предузимају упорне покушаје да у
своје шапе приграбе нашу индустрију префињене хемијске синтезе. Синтетички
наркотици посебно су забринули колумбијске нарко-босове, да њихов традиционални
производ, као и производ „Златног троугла“, неће издржати конкуренцију.
Да бисмо схватили какве то процесе може да изазове, треба најпре имати појма о снази
меделинског нарко-картела.“
Године 1986. његову снагу је проучавала комисија на челу са Џорџом Бушом. У то
време он је био потпредседник САД. Годишњи приход мафије оцењен је на стотину
милијарди долара. Ти долари управљају џиновским и латентним процесима. Међу
њима и онима који се одвијају код нас.
Не тако давно, утицајни „Санди тајмс“ је писао: „Швајцарска полиција претпоставља да
је скандал, који се одиграо у Совјетском Савезу у вези са проневером 140 милијарди
рубаља (тзв. „случај фиршин“ почетком деведесетих година – примедба аутора),
повезан са прањем новца за меделински картел нарко-мафије.
Потреба за наркотиком је допинг за скок у небо, или, боље речено, у предсобље неба,
јер дилери доскоче не тако далеко до власти.

Психо-оружја

Биографска белешка: Игор Вадимович Могила, по образовању инжењер, аутор

успешних публикација о психичком оружју у часопису „Труд“. Пише под псеудонимом
– Царев. Налази се на челу комисије „Феномен“. Специјалисти који улазе у њу
разматрају, између осталог, и многобројне изјаве оних који себе сматрају жртвама
психотронског терора.
Ево писма једног од наших водећих конструктора из Ростова на Дону, Б. П. Крутикова.
Он ради у једној од обележених установа. Недавно су га позвали у одељење

126
Медицинске технике једног института и предложили му да учествује у изради апарата
за лечење „Градиент 1“. При томе су му указали на сурове аспекте пројекта неопходне
ради формирања аутономног генератора сигнала.
Борис Павлович је проучио пројекат и начинио две примедбе. Као прво, према
техничком пројекту генератор је морао да обезбеди рад у дијапазону од 10 до 150 Hz.
Али, већ 10 до 20 Hz производе инфра-звуке који погубно делују на све живо. Као
друго, аутономност генератора дозвољава му да се користи и издвојено од прибора за
лечење. Треба само прикупити схему: генератор – појачивач – ласер и ево спремног
злогуког психотронског оружја.
Ускоро су Крутикову саопштили да је немогуће искључити инфра-звуке из радног
дијапазона генератора. Да не би остао само на речима, Борис Павловић је у комисију
„Феномен“ послао и копије техничког пројекта са потписима и државним печатима.
А ево, у брошури института биофизике, у московском предграђу Пушћину, у њој се
описује радио-акустични ефект супер-високих фреквенција. Ако на човека усмериш
зрак из таквог генератора и модулираш његовим гласом онда ће човек, подвргнут
огледу, зачути оно што се говори на значајној удаљености од њега. При том се јавља
ефекат као да гласови звуче директно у мозгу.
Управо на такве гласове се и жале многи од оних који се обраћају комисији. Али ко ће
разговарати са њима осим психијатара? А психијатрима тешко да су познати резултати
рада научника из Пушћина, Шохорова и Тиграњана објављени у тиражу од само 200
примерака.
Запањујуће! Човек почиње да пародира и делатност инферналних агената. То о чему
говоримо није ништа друго до опседнутост технотронским средствима. Тако,
изгубивши духовни ниво, научници добровољно преузимају на себе труд ђавола.
Овима остаје да се кикоћу и да трљају шапе.
„Многи наши опоненти“, наставља Игор Могила, „кажу: „Докажите да психотронско
оружје постоји! Дајте да га опипамо рукама!“. Одговарам: „При савременом научном
потенцијалу нека највећи скептици докажу обрнуто – да је могуће таквим оружјима да
не постоје!“
Ево још једног аргумента. У рукама држим списак дела забрањених за објављивање,
публикован у оне назадне године застоја. У тачки 13.8. цензорима се налаже да
изузимају из штампе све информације о техничким средствима, генераторима,
ласерима, која служе за утицај на понашање функција човека (формирање биоробота).
Зачуђујуће чињенице саопштава такође и кијевски професор Виктор Седлецки. Од
1982. године у земљи је почео да се гради систем изванхоризонтних радио-локационих
комплекса заснованих на коришћењу ефекта одбијања зрака од јоносфере Земље. То је
био одговор ЦИА-и.
Слични комплекси су повезивани са атомским реакторима. Ускоро се испоставило да
тзв. фазиране антене могу да раде и на зрачење. При том се формира јединствено
психотронско поље способно да испољи утицај на свест човекову.
Мени је познато да су такве антене изграђене у Чернобилу и у „Краснојарску 26“. Оне
улазе у систем под именом „Сфера“. Он је начињен да би управљао тетаритмом и
делтаритмом човековог мозга.

Неуро-лингвистичко програмирање

Монотон глас: „Осећање спокоја... у свакој ситуацији... у свакој ситуацији. У свакој

ситуацији ви ћете сачувати моћ да овладате собом. Ваш организам ће функционисати
како треба... упорно... у најсложенијој ситуацији. У свакој ћелији вашег организма, сада
и увек, владаће осећање спокојне самоуверености... у свакој ћелији.“

127
Сеанса је завршена. Човека који седи у фотељи ослобађају многобројних конопаца. Он
стеже песнице; смешка се. Устаје, отворено осећајући прилив енергије. Официр
министарства одбране спреман је да изврши задатке.
Налазимо се у Центру психофизиологије, на чијем се челу налази пуковник Вјачеслав
Михајлович Звоников.
Биографска белешка: Пуковник Звоников је радио као психофизиолог у Авганистану.
Помагао је пилотима да савладају ратни стрес. Године 1990. постао је начелник центра
у систему министарства одбране формираног на иницијативу једног од бивших
министара В. Бакатина.
В. Звоников: „Све то чинимо добра ради. Мислим, ако постоји Бог, да ће нам
опростити. Метода немамо много. Преко фотеље коју сте видели, на пример, прошло је
стотинак официра.“
За обичне војнике и подофицире методи су једноставнији, али су масовнији. Били смо
на демонстрацији специјалног филма. У његовој изради такође је учествовала
лабораторија Звоникова.
Дакле, сала је пуна специјалаца министарства одбране. Промичу кадрови. С почетка су
контролисани и успокојавајући, а затим све динамичнији и напорнији. Поље је тршће,
равномерно прелази у узбуркано море. Шуми шума. Неочекивано куљање лаве из
вулкана. Пливачи скачу у воду, атлета подиже тегове, каратисти. Ударац... још један...
цигла прска на пола. Напокон – апотеоза! Обнажена жена. Њено предивно младо тело је
засуто латицама ружа. Рука клизи од груди ниже... још ниже. Пропратни текст: „Сада
се у вама буде најбоља мушка начела. Стремљење добија постављени циљ – савладати
све тешкоће.“
Метод неуро-лингвистичког програмирања је лукави разговор са човековом подсвешћу.
Не мање од 95% информација које добија мозак улазе у подсвест. Таква његова
особеност и дозвољава му, неприметно за сам објект, да утиче на његову психу.
Привидни ауто-тренинг за делатност човека анонимног алкохоличара или неког
ентузијасту који жели да научи страни језик, може се преокренути у врло озбиљно
програмирање.
Пали се електрика. Радници узимају шлемове и гумене палице. Крај улаза их чека
аутобус. У ушима упорно звуче речи о мирној самоуверености... у свакој ситуацији.
Занимљив детаљ: Имиџ човека који изговара тај текст отворено подражава
Кашпировског. Чак је и музика узета из његових тв сеанси.
Како не искористити узорану ледину? Само неколико деценија раније у Русији су
слична истраживања обухватала три процента становништва. После тв сеанси тог
психотерапеута тај број је порастао на 34%. Ово је оцена професора психологије
Владимира Лебедева.

Кашпировски

Биографска белешка: Тодор Господинович Дичев, доктор философских наука, грађанин

Бугарске, живи у Москви. Не скрива своје везе са бугарским специјалним службама.
Почетком седамдесетих, под измишљеним именом, посетио је низ психоенергетских
института у САД и Канади.
Анализирајте текстове Кашпировскога. Они су пуни фраза који утичу на психу.
Припремљена је специјална музика. Тај ритам се назива „испрекидани анапеспит“. Два
брза акорда и један спори, и непрекидни звук који надолази. Подиже се тзв. окомити
талас. Телевизор појачава утицај за 25 до 35 хиљада пута.
Шездесетих година ова метода је испробана под плаштом ЦИА-е и канадских тајних
служби. Руководилац акције је био амерички психолог Е. Камерон. Десетине

128
пацијената једне од клиника Монтреала тада су постали инвалиди. Догодио се страшан
скандал. Сада је, уосталом, масовна хипноза у САД забрањена.
Како се Кашпировски пробио на телевизијски екран? Прихваћено је сматрати да је
лидерима перестројком измучене земље сасвим одговарала његова главна девиза –
издржати. Али, да ли је ствар само у томе? Можда је важније било повећати
хипнобилност становништва. (Напомена: Тиче се то, наравно, и хипнотизера и
екстрасенса. Године 1989. у издању фискултуре и спорта изашла је брошура о Џуни
Давидашвили. У предговору за њу доктор медицинских наука А. П. Медељановски
(запамтимо то име) распалио је скромну машту читаоцима тврдњом да се гради
генератор биоенергије моћи 100, а можда 1000 џуна.)
Дакле, основа за утицај је обликована, генератори су пред увођењем. Нешто злослутно
се комеша у лабораторијима психоалхемичара. Да ли је количина набројаних нам
факата спремна да пређе у нови квалитет? Да ли је већ компонована психотронска
маса? Хоће ли поћи за руком, ипак, прековати лењог, неповерљивог, толико
несавршеног човека?
Покушај да се сазда голем предузет је не први пут. Управо зато све изречено већ не
изгледа толико фантастичним. Међутим, треба ли нама све то да знамо?
Ево шта је писао у трећем веку Свети Амвросије Медиолански: „Тешко грешиш ако
много тога не знаш.“ Зато желимо, долазећи у моменту опасности на помоћ душама, да
растерамо незнање и да пред очима увек држимо најсуровији суд који нам предстоји,
еда гордо незнање не би над нама узело превласт.

Блефирање

Блеф је главни уставни капитал времена после перестројке. Журећи у неразумност да се

попење на друштвеној лествици блефирају скоро сви. Полуписмени се проглашавају
академицима, убожјаци милијардерима, а бандити спонзорима. Празно се проглашава
садржајним. Бесмислено се оснажује симболима лажне многозначности. Патуљци,
веома сигурно и чак овлаш намигујући, показују исправе великана. Окружена мраком
тајанствености, наша тема је идеално поље за блеф. Овде је веома удобно себе
произвести у тајновитог научника.
С таквима смо се досад сусретали. Међутим, наши следећи сабеседници су озбиљни
људи.
Биографска белешка: Валериј Константинович Кањука, налазио се на челу тајног
комплекса космичке биофизике, која је деловала у оквирима предузећа „Енергија“.
Ускоро, после загонетне смрти директора „Енергије“, академика Глушка, Кањука је
принуђен да напусти своју дужност. „Ми смо се бавили разрадом принципа метода и
средстава дистанционог бесконтактног управљања понашањем биолошких објеката,
међу њима и човека. Радови су се водили у оквирима затворене установе ЦККПСС и
совјетских министарстава од 27. јануара 1986. године. Размере наших напора
условљаване су размахом сличних програма у САД. Од 1977. године, у Америци
постоји центар перспективних физичких истраживања. Истовремено са његовим
стварањем из отворених публикација су ишчезли радови више од 20 лауреата Нобелове
награде из области физике, биологије и психологије, а такође најкрупнијих
специјалиста за источњачку философију, езотеричке доктрине, медицину и слично.
Међу њима су и такви ауторитети, као: Бензер, Канопка, Левицки.“
Питање: Какви стимуланси су их приморали да у потпуности оду у сенку?
Очито, не случајно, у истом том периоду почиње масовно интересовање за
приближавање медитацији и окултизму. Стимулишу се читаве наркотичне субкултуре,
посебно међу омладином. Тако се формира слој људи, чија свест се „трза“ на нечијој

129
удици. У САД је психо-аутотренингу обучено 15 милиона људи. У Западној Европи
сваки десети. (Напомена: Према информацији која је процурела у штампи, ЦИА
користи методику програмирања људи категорије НПО (натпросечно осећајних). У
њих се убрајају људи из области уметности, а такође и тешко болесни људи. Шта
постаје творачка елита, која на своје суграђане испољава колосални утицај?
Псеудоелита, којом се управља извана.)

Сарадња у злу

Године 1991. „Независнаја Газета“ је известила о контактима ЦИА-е и КГБ у области

заједничке контроле над психотроником. Аутор тог извештаја је веома озбиљан
специјалист – Владимир Шћепилов. Касније су испливале и подробности. Документ су
потписали Н. Крјучков и В. Вајнебергер 24. септембра 1990. године. Деловање
споразума се протеже на територије Совјетског Савета и САД-а. Број споразума је 174-
90/16.
Шта је то? Дезинформација?
Ево шта је зачуђујуће. Са случајем необјашњиве солидарности психотроничара две
земље морао сам се суочити и сам. Унутар никлираних лопти налазе се ампуле са
прозрачно-житком масом. Свака од њих садржи програм за утицање на човеков
организам. Данашњем пацијенту московског предузећа „Аура“ неопходно је да се
„ободри“. Зато се бира програм под условним називом „секс-стимуланс“. Одговарајућа
ампула ставља се у зрачни генератор. Поље које он формира преноси у организам чак
не ни молекуле твари, већ благотворну информацију о његовом саставу. То је тешко
проверити, али погледајмо шта ће се догодити даље.
Времешног мушкарца смештају на лежај у специјалну собу. Затим је сви напуштају и
одлазе у командни центар. Прате оно што се догађа на монитору. Укључује се
генератор. На екрану се јавља колебање слике на нивоу груди човека који лежи. Таласи
формирају зрачење. Процес је кренуо.
Око пола сата касније пацијент, лако се њишући, устаје са свог лежаја. Ускоро постаје
јасно да се, још недавно уморан, сада осећа изванредно.
Руководиоци предузећа „Аура“ зналачки климају главом. Они су отворено задовољни
ефектом, јер данашњи њихов гост је нико други до један од руководилаца америчког
психотронског програма, директор института „Ноетике“, астронаут Едвард Мичел. Тај
занимљив сусрет успео сам да сними на видео-траку. (Напомена: Занимљиво је да је
гост приповедао о посебним осећањима, која је осећао у време повратка са Месеца.
Када се у илуминатору указала наша планета, одједном га је захватила еуфорија. Код
њега се пробудио мистични поглед, када видиш све изоштрено. Почео је да хвата
свеузајамне везе света. При том, осетио је своју бесмртност и јединство са разумним
космосом. По речима астронаута, током година он је покушао да схвати у чему је
суштина иницијације која је допутовала са њим.)
Затим почиње дијалог са московским колегама. Тема: могућности таласног деловања на
човека.
Реплике: „Теорија резонансе?“
„Да, да, наравно. Човек се састоји из вибрација. Важно је ући са њима у резонансу.
Ми у Америци много експериментишемо са супер-ниским зрацима. У свету нема
случајности. Наш данашњи сусрет је такође пад у резонансу. Осећамо се као да много
година радимо у истој лабораторији.“
Затим Московљани демонстрирају необично тврду и тешку куглу; личи на мермер. Али
испоставља се да је то обичан мекани гипс обрађен специјалним зрацима.
Замислите како ће се мењати својства човековог организма при таквој обради!

130
Следи хитар и задовољан осмех.

Космо-окултизам

Ко води у психотроној трци у наоружању? Ми (Руси) или Америка? Тешко је рећи.

М. Кањука сматра да су радови у СССР-у били свесно подељени између различитих
начелстава. Неки извршиоци чак нису ни знали чиме се баве.
Питање: Ко је координирао све те програме?
Биографска белешка: Фирјаз Рахимович Ханцеверов, генерал-лајтнант у оставци главне
управе совјетске армије. Био је на челу управе космичких истраживања.
У Америци сада постоји око 140 организација, које се озбиљно занимају
психотронском тематиком. Између њих су институти којима руководе астронаути
Мичел и Фреј. На једном од међународних конгреса демонстриран је модел психо-
генератора.
В. Кањука, међутим, сматра: „Формирање генератора то је већ јучерашњица. Важно је
умети преображавати зраке и поља, која објективно постоје у природи. Око Земље
постоји зона јоносфере, где се бујица електрона креће у страну супротну ротацији
планете. На тај начин се формира нешто као супер-генератор. Ако физика искористи тај
процес, онда нема границе у предаји сигнала на џиновска растојања.“
Стоп! Није ли ово кључна фраза, која дозвољава да наше истраживање учинимо
прецизнијим?
Космос! Али одложимо за тренутак ову информацију.
Прво: Саопштење професора В. Седлецког о формирању психотронских поља уз помоћ
изванхоризонталних радиолокационих комплекса - наш одговор америчкој
обавештајној служби ЦИА. Друго: Истраживање у оквиру космичког предузећа
„Енергија“. Треће: Космичке зраке, уз помоћ свог психо-генератора, моделује доктор Р.
Рудаков. Четврто: Генерал Ханцеверов руководио је космичким истраживањима. Пето:
Космичком радио-везом се бавио Е. А. Акимов.
Напокон, ту су и паганско-научна предвиђања Чижевског.
То се догађа код нас, а у САД? Међу стубовима психотронике су астронаути Фреј и
Мичел. На сличну закономерност обратили су пажњу већ познати нам истраживачи
Пауелс и Бержије. Испоставило се да се један од најкрупнијих центара за изучавање
преноса мисли на даљину, у Редстону (Алабама), налазио буквално пола километра од
кабинета оца америчке астронаутике Вернера фон Брауна. Очито, не случајно.
Наша чепркања су се поклопила на међи тајних космичких и физичких истраживања.
Могуће, негде близу тој тачки пресека и формирала се каста носилаца тајних знања –
нових жречева. Не стоје ли они иза многих чудних, на први поглед, неповезаних
догађаја?
Тако је адресирана загонетка за даљу потрагу. Али постоји још и психолошка страна
ствари. И Рударов и Кањука и Ханцеверов људи су, који су, не тако давно, напустили
државне структуре. Са сваким од њих повезани су веома дубоки, невидљиви
непосвећенима, али веома моћни потреси. Управо недавни поремећаји у нашој
политици, идеологији, представама о научној етици, дају нам допунску шансу. Из тих
тектонских потреса и проистиче истина о веома мрачним пројектима.
Реч је о једној таквој непознатој катаклизми.

Док Шива плеше

Пре неколико година, у просторијама одељења за астрономију опште физике Академије
наука СССР-а, почела је занимљива кампања. Упркос светским научним тенденцијама

131
размах отаџбинске психотронике је осуђен као лажно научан. Иницијатор прогона
уперених против неортодоксних физичара постао је санктпетроградски научник
Евгениј Александров. Блиски рођак бившег председника совјетске Академије наука, он
је, по нашим подацима, заједно са академицима Патроном и Глушком, сачињавао језгро
најпосвећенијих људи у тајне психотронике.
Чудно, зар не? Али још чуднијим ће се показати резултати борбе, која је, на први
поглед, била најобичнији разлаз двеју научних школа.
Пред нама је решење Комитета за науку и технологију врховног совјета СССР-а, које
жигоше псеудоистраживања. Датирано је с четвртим јулом 1991. године. Читамо и
запањујемо се!
Испоставља се да су „наивни“ сарадници КГБ-а, министарства атомске енергије и
министарства одбране, на глупости узели и проћердали пола милијарде
предреформских рубаља. Наравно, именоване организације, и поред најбоље воље, не
можеш окривити за наивност. Дакле, клан из академије, на чијем челу се налази
Александров, позван је да свесно искомпромитује истраживања, која су била задобила
најшири размах. Али, са каквим циљем?
Одговор на то питање, у извесној мери, даје следећа причица.
Године 1987. на сто премијера Николаја Ришкова легла је обимна хрпа папира. То је
био програм разраде психотехнологије. Предлагало се њено коришћење у народној
привреди, у војним системима дистанционог управљања. У последњем делу говорило
се о формирању средстава управљања психофизичким саставом човека и утицаја на
механизам предузетих одлука. Рок испуњења програма одређен је на четири године.
Диригент, који је покушао да психотронске фрулице усложи у оркестар, био је генерал
Ханцеверов. Он је предложио да се формира систем у циљу обезбеђења социјалне
контроле и одбране правног поретка.
Говори Ф. Ханцеверов: „Ришков је одобрио идеју. Био је оформљен научни савет на
челу са академиком Котељњиковим. Одмах су отпочеле чудновате ствари. Под
изговором државне тајне, савет се сакрио у дубоку илегалу и није радио ништа. Затим
је Ришков поново дао наредбу да се позабавимо истим проблемом, али опет је све
стављено под лед. Разлог: опирање одређеног дела елитних академских кругова.“
Једна верзија: неке научне структуре труде се да одбране своје монополе на
специфична знања повезана са утицајем на понашање човека. Они ни изблиза нису
заинтересовани да закључци сличних истраживања исконтролисаних лабораторија
излете у орбиту државних програма. Пример те борбе, судећи по свему, је и историја са
учешћем Александрова и Ханцеверова. Разумљиво је да су у тој борби они
представљали различите силе.

Војска и екстрасенси

В. Кањука: „На основу истраживања нашег центра, било је подигнуто најмање седам
војних индустријских комплекса. У њима су покушали ове идеје отелотворити у
металу. Такви радови, на пример, вршени су у Кијеву у фабрици „Арсенал“.
В. Седлецки: „Сличним проблемима бавио се и кијевски институт за обраду материјала.
Биогенератори су произвођени у фабрици „Октава“. Аутор једне од израђених макета
био сам и сам. Ти радови су завршени у августу 1990. године. Експерименти су вршени
на животињама. Касније, по мојим подацима, на високо плаћеним добровољцима.“
В. Кањука: „Испочетка су наш центар покушали да увуку у извршење конкретних
задатака сумњивог садржаја, који су одговарали, на пример, интересима неких
руководилаца ЦККПСС. Када код нас та ствар није прошла, прецртани смо. У моменту

132
прекида програма, убрзаног смрћу академика Глушка, већ су формиране паралелне
структуре, које је требало да нас замене. Очито, они су били подобнији.“
За разлику од генерала Ханцеверова, који говори о одсуству координираног рада,
доктор Кањука стално упућује на неки јединствени центар. Где се он налази до сада
нисмо открили. Али могуће је да је управо он засметао генералу да координациони
центар употреби у корист војног комплекса. Уосталом, ускоро после овог неуспелог
покушаја, Фирјас Рахимович Ханцеверов је пензионисан.
Вратимо се одлуци комитета врховног совјета на иницијативу Е. Александрова. Списак
израђивача психотехнологије упућује на институт за обраду материјала Украјине.
Његов руководилац је академик Трефилов.
Идемо даље. Одељење теоретских питања за пројектовање логичних језика ради
потреба специјалне пропаганде ради у оквиру академије. На његовом челу је доктор
техничких наука Ернест Андријанкин. Тај учени човек је руководио програмом
психолошког утицаја на противника, што је наставак наших авганистанских проблема.
У разговору са нама, он је овако формулисао свој кредо: „Чему пуцати – боље
утицати!“ Сматра да постојећи резултати могу бити искоришћени у борби, не само са
војском противника, већ и са мафијом. (Напомена: Тек напустивши ту кућу у улици
Весњина, недалеко од здања министарства иностраних послова, одједном сам се
сетио чудног анонимног документа, који ми је пре неколико година допао руку. У њему
се тврдило да је група ентузијаста, међу њима Андријанкин, Медељанковски (то
презиме сусрећемо овде већ трећи пут) и још неки, начинила психотронски генератор.
Он је монтиран у улици Весњина. Као учесници тајног програма помињу се, такође,
Ален Чумак и Џуна Давидашвили.)

Оружја будућности

Следећа организација са списка: „Лабораторија микролептонских технологија“. На

њеном челу је Анатолиј Охатрин. Радио је под руководством академика Крољева са
космичких програма (опет космос), конструктор генерације биогенератора. Један од
њих демонстрирали су нам у скромном подруму, где се налази лабораторија. Апарат је
способан да утиче на биоенергетске карактеристике конкретног човека. Невелик стони
прибор делује на растојању и по избору. Бујице микролептонских честица убацују се у
организам изабраног бића помешане у специјалној капсули.
Какве су то твари? Зависи од тога ко влада апаратуром. (Напомена: Коришћење тајних
знања забрињава. Директор института психотронике у Москви, А. Кочуров, навео је
имена неколико организација које самостално развијају сличне пројекте. Међу њима
државно-кооперативни центар „Лидар“. На саветовању у Кремљу 12. фебруара 1993.
године говорио је бивши министар одбране В. Бараников. Примећен је одлив мозгова у
криминалне структуре. Министарство располаже информацијом о томе да је у тој
средини испољен интерес за фармаколошка средства, која утичу на психу, за
технологије хипнозе дугорочног програмирања човекове психе, за управљање
понашањем и стањем човековим, за коришћење у криминалне циљеве лица која
овладавају парапсихолошким особностима.)
По речима Анатолија Охатрина, године 1982., он је конструисао генератор који је на
човека вршио веома негативан утицај.
„Где се сада налази?“
„Уништили смо га. Године 1982. први пут смо се осетили неугодно због деловања тога
апарата на сву осталу апаратуру. Затим су отпочеле крајње непријатне ствари са
здрављем наших сарадника. Испочетка се јављала оштра малаксалост, затим губитак
логичног понашања, после тога губитак оријентације у простору, напокон - отказивање

133
болесних органа. Изаћи из тог стања, између осталих и мени лчно, пошло је за руком са
веома великим напором. Постало је јасно да генератори могу да постану средства
уништења. Позивам све научнике, који се баве сличним питањима, да неизоставно
прекину експерименте.“
Немало проналазача испробало је први психотронски удар на себи. Списак жртава
отвара проналазач једног од првих биогенератора у нашој земљи – А. Берице
Стаховски. Он је, уосталом, говорио да његов апарат може да се зове генератор само
условно. У суштини, он је ретранслатор енергије из космоса.
Од тада, од шездесетих година, превремена и неочекивана смрт постигла је и многе
друге. Међу њима је и професор Медељанковски, кога смо већ помињали у вези са
биоенергетичаром Џуном.
Александар Черњецки, блиски познаник и колега Анатолија Охатрина, свесно је
примио дозу зрачења, која је, с времена на време, стимулисала организам старијих
људи. Међутим, његова смрт је, затим, наступила брзо и неочекивано. А. Охатрин
сматра да је узрок те смрти био такође генератор.
Низ загонетних смрти дотакао се и западних психотроничара. На пример, десетак
година раније умрла је читава једна група научника повезана са фирмом „Маркони“.
Тврдило се да она учествује у психотронском програму са чаробним називом „Плава
птица“.
Дакле, Вимал Даџибхај је пронађен мртав под мостом у Бристолу, Девид Сенс је
погинуо од експлозије у сопственом аутомобилу, Роберт Гринхолд је неочекивано
скочио са моста, Питер Пипел се отровао издувним гасовима из своје машине, Колин
Фишер је умро од убода ножем, Анод Шарид је извршио самоубиство.
Како да се не подсетимо судбине доктора Фауста?
„Стекните знање и бићете као богови“ – тај првоначелни модел грехопада стално и
стално понавља савремена наука. Лишена благодатног духовног ослонца, она не
примећује да се налази у рукама главног космичког пародичара. И сваким сличним
покушајем, она пародира Творца, све до моделирања космичких зрачења.
Шта даље? Казна је неотклоњива. Све научне идеје, чак и оне у које су се уздали као у
носиоце бољитка и добра, претварају се у своју супротност – постају оружје
истребљења. Пародија убија пародисту.
Директор московског института психотронике, А. Кучуров, сматра да су наше
представе о изграђеним генераторима поља још увек веома примитивне. Зато своје
смртоносно дејство оне могу да испоље потпуно непредвидљиво. Тим пре, тврди
научник, зрачења тих машина пробијају својеврсне пролазе у паралелне, демонске
светове, са свим последицама које отуда проистичу.
Већ познати програм „Аура“, кроз ове рупе пацијентима се неретко јављају сасвим
чудновати гости. Једном се указала давно умрла жена; други прича да је за време сеансе
себе видео са стране; трећи, да је у потпуности изгубио представу о времену. Он је
прелетео на Тибет, општио тамо са неким нељудским бићима. Карактеристично је и то
да, при расклапању и поправкама, генератор често изгуби своја својства. Зашто се то
догађа немогуће је објаснити. Али једно је јасно: ту ствар уопште није у физици и није
у механици – дејствује нека друга сила.
Аутори пројекта који се припрема у думи, као закон о биоетици, указују на опасност
покушаја да се та снага искористи у злочиначке сврхе. Они директно указују на
недопустивост коришћења генератора са циљем излечења помоћу метода и средстава
окултно-мистичног и религијског порекла.
Авај! Званичан одговор владе од 25. септембра 1997. године изразио је одлучну
несагласност са тако постављеним проблемом.

134
За Православног човека све то, као и рђава ангажованост наше владе, не захтева
специјалан коментар.

Сан?

Могли бисмо и наставити списак радника психотронског програма о којем нас је

известио документ врховног совјета СССР-а, али час је да подробније причамо и о
поручиоцима.
Московски новинар И. Могила показује ми документ. „У бившем Совјетском Савезу,
ја, Иван Сергејевич Качалин (и следи презиме још једног сарадника), пријавили смо
откриће начина изазивања вештачког сна на растојању уз помоћ радио-таласа.
Практичну помоћ у представљању открића пружио је генерал-пуковник авијације
Владимир Николајевич Абрамов. Те исте инструменте два пута је испробао херој
Совјетског Савеза, маршал авијације – Евгениј Јаковљевич Савицки.“
Идемо даље. Године 1973., у војној пошти 715902 града Новосибирска, уграђена је прва
станица „Радио-сан“. Извршен је претходни експеримент. Резултати су били
позитивни. На том документу стоје војни печати и грбови, печати академског института
и потписи крупних научних ауторитета. Међу њима и академика Јурија Кобзарова, као
и доктора физичко-математичких наука Е. Годика. Овде се, такође, тврди да у блок-
шеми експеримента „Радио-сан“ постоји надзвучни генератор, чији импулси изазивају
акустична таласања у мозгу. Снага постројења омогућава обраду града површине од
око 100 км², чији сви житељи могу запасти у дубок „радио-сан“. Узгредни резултат
деловања постројења је мутација у ћелијама организама.

Звуци ужаса

Године 1929., у лондонском позоришту „Лирик“, поставили су једну историјску драму.

Аутори су хтели да изазову код гледалаца посебне емоције. Своје невоље поделили су
са познатим физичарем Робертом Вудом. Он је предложио да искористе акустични
ефект, који до тада људско уво није чуло – талас звука који испушта гигантска цев. На
премијери, ова цев је изазвала чудовишну резонансу: дрхтала су стакла, брујали
лустери, тресла се читава зграда. Публику је захватио ужас. Почела је паника. Спектакл
је прекинут. Вуда су оптужили за магију. Уосталом, не без разлога.
Тих година, два научника из Немачке и Италије нашли су решење проблема
невидиљивог утицаја на психу, али на други начин. М. фон Арден и Ф. Кацамали
користили су, не суперниске, већ супервисоке фреквенције. Међутим, ускоро,
саопштавају руски истраживачи М. Гуртовој и И. Винокуров, колеге су прекинуле
преписку. Примену њихових радова су забранили лично Хитлер и Мусолини. Они су
знали шта даје власт над масом. Постао је надљудски задатак многократно појачати
њихове резултате.

Продор на Исток и продор Далеког истока

У престоницу Тибета 1938. године поново нас преноси кино-хроника скинута са

Аненербе-а. Промичу црно-бели кадрови. Будистички манастир. Монах приноси
свакојутарњу жртву демонима, покровитељима жуте вере. Храни орлове људским
лешевима. Демон Џамсеран, овенчан са пет лобања, биће задовољан. Служитељ
медитира. Он замишља безгранично море крви, а у самој средини таласа, бронзану кору
и на њој искеженог Џамсерана. У левој руци демон држи срце и бубреге непријатељске
вере; под мишком стишће црвен кожни знамен.

135
Они који одбаце Бога Јединога, пре или касније поклониће се његовом противнику. На
Тибету, атеистичка проповед Будина, изродила се у демонопоклоништво. Вековима
касније, плашећи се тајни Истока, ка том истом бездану устремиће се и материјализам
Запада.
По предању, први Далај Лама привукао је, ради зидања Ласе, пукове демона. Нису ли
са њима искали везу градитељи хиљадугодишњег рајха?
Да се призову таква бића задужен је ритуални плес. Промичу црно-бели кадрови.
Ритам, карактеристични покрети и учестаност дисања плесача, брушени су вековима.
Сваки ударац палице продор је у онострано. Тамо води и звучна стазица монотоних
мантри (молитава са одређеним скупом гласних звукова).
Ефекат мантре ефекат је акустичне резонансе. У Будизму, ученик који добије
индивидуалну мантру, необично је послушан свом учитељу. А то је управо оно што
треба.
У Берлину су са нестрпљењем очекивали извештај експедиције Аненербе. Аненербе
значи наслеђе предака. Приметимо: наслеђе искључиво паганско и специфична
познања ламајиста нису једини извор.
Ми смо већ говорили о највишем посвећенику црномагијских редова СС-а, Карлу
Вилигуту. Његов древни род, из поколења у поколење, предавао је загонетне рунске
таблице са неразумљивим словима. Сматрало се да су у њима шифрована древна знања
пореклом директно од ђавола. У Аненербе-у су се заузели дешифровањем таблица.
Неки истраживачи тврде да је један од резултата формирање тзв. техно-магијских
апарата. Сачували су се цртежи, који описују њихов принцип деловања. На њима су
представљене вихорне бујице честица (сада се оне називају торзионим пољима). Реч је,
очито, била о неком пралику савремених психогенератора.
Подсетимо: У заједничком интервјуу датом са члановима секте АУМ Шинрикјо
савремени конструктор торзионих генератора Е. Акимов тврдио је да су та поља
материјални носиоци тзв. астралног света са његовим појавама, као што су: духови,
левитација и слично. Ево, дакле, технотронског продора у демонски свет – тамо где
обитава Џамсеран и њему слична бића.
А у архивским документима Аненербе-а подвлачи се да је утицај техно-магијских
апарата усмериван пре свега на кристале воље, који се налазе негде у области
хипофизе.
Осамдесетих година у совјетском академском часопису из серије „Кибернетика и
медицина“, појавили су се чланци на тему психоистраживања професора-пуковника
Георгија Богданова. Он је писао да се у мозгу налазе, од стране саме природе,
изграђени кристали полупроводничких структура. Захваљујући тој биоелектроници,
сачињеној од чврстих тела, могућ је пренос кодиране информације у мозак. Она изазива
лик, представу визуелне асоцијације, акустичне и бихевиоралне реакције.
Можда и овде имамо посла са наслеђем Аненербе-а, које је постало доступно војним
специјалистима земаља савезника из Другог светског рата.

МК-Ултра

Тајна историја је истинита историја. Подсетимо се да су изјаве оптужених о Аненербе-у

изузете и склоњене од јавности још на самом Нирнбершком процесу. Можда су
оптужени имали мало материјала?
„Ни издалека није тако!“, одговарају аутори књиге „Месијанско наслеђе“, која је
изашла 1989. године у Њујорку. Аутори М. Бејџент, Р. Ли и Х. Линколн наводе
запањујуће откриће једног од савезничких тужилаца. Испоставља се да су из

136
докумената процеса свесно изузети, као забрањени, подаци о ритуалним и окултним
аспектима Трећег рајха.
Симптоматично: На Нирнбершком процесу учествовао је и већ познати нам амерички
психијатар Е. Камерон. Управо он је поднео извештај о психичком стању једног од
најзагонетнијих личности нацистичке Немачке – Рудолфа Хеса. Мало касније, тврде
руски истраживачи И. Винокуров и Г. Гуртовој, још један учесник процеса, Ален
Далес, поставши шефом америчке обавештајне службе, укључио је Камерона у тајни
пројекат ЦИА-е. Он се звао „МК-Ултра“ (ултра-мозговна контрола). (Напомена:
Највиши задатак, који надвисује могућности психотронике као такве, Ален Далас
формулисао је на следећи начин: „Посејавши у Русији хаос, ми ћемо неприметно да
заменимо њихове вредности за лажне, и примораћемо их да поверују у те лажне
вредности. На који начин? Пронаћи ћемо своје истомишљенике, своје помоћнике и
савезнике у самој Русији. Епизода за епизодом, одиграће се по својим размерама
грандиозна трагедија пропасти најнепокорнијег народа на земљи коначним
непоправљивим разграђењем његове самосвести. Из књижевности и уметности, на
пример, ми ћемо постепено да изопштимо њихову социјалну суштину. Осамићемо
уметнике, протераћемо из њих потребу да се баве сликањем и истраживањем оних
процеса, који произилазе из дубине народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи
све ће представљати и прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин
подржавати и подизати тзв. ауторе, који ће усађивати и продубљивати у човекову
свест култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју култ било какве
извитоперености. Част и вреност ће бити исмејани и постати непотребни.
Претворити се у заостатак прошлости. Лупештво и силу, лаж и превару, пијанство и
наркоманију, страх и безосећајност, издају, нездрав национализам, непријатељство
народа, пре свега непријатељство и мржњу према руском народу – све то ћемо вешто
и неприметно да учинимо култним. И само мали број људи схватиће или погодити
шта се догађа, али такве људе ћемо поставити у беспомоћан положај. Бацићемо их на
маргину. Пронаћи ћемо начин да их оптужимо и прогласимо одбаченима од осталог
друштва.“)
Реч је била о испирању мозгова. Дакле, у Канади је Камерон стао на чело меморијалног
института „Алана“. Ту фирму финансирала је ЦИА. Овде су, као експериментални
кунићи, коришћени пацијенти који ништа о томе нису знали. На првом месту група
најмање социјално заштићених. Међу њима фински емигрант Марти Коски. То је
постало познато јавности 1977. године, када се у Њујорк тајмсу појавио
раскринкавајући чланак. Из чланка је произилазило да су од 1957. до 1961. године
најмање педесет Канађана постали жртве експеримента прања мозга. Председник САД,
Картер, је пожурио да изјави како је са програмом „МК-Ултра“ свршено. Само десет
година касније ЦИА је и сама признала исправност оптужби уперених против ње.
Десетинама жртава, које су остале у животу, исплаћено је 750.000 $ одштете.
Симптоматична је могућност Камерона да се упозна са документима Аненербе-а.
Судије су те документе сматрали апсолутно мистичним и забранили су увид јавности у
њих још у току самог процеса у Нирнбергу.

Шивина музика сфера

Кажу да су савремене науке само остаци древних. То мишљење је спорно. Међутим,

управо у древној мистичној традицији, таласним вибрационим методама утицаја на
човекову свест додељује се првостепена улога. Многе паганске религије и култови
принели су своја знања на олтар масонерије. Завиримо у савремену масонску
енциклопедију Менли Хола. Светови Египта и Брамина су без сумње поимали

137
фундаментално значење принципа вибро-терапије. Посредством песама и мантри, у
којима се стављао нагласак на одређене самогласнике и сугласнике, они су подстицали
узбуркане одговоре и помагали природи да обнови повређене зглобове и изгубљене
органе. Управо те представе леже у основи древних мистичних легенди о познању
изгубљене речи имена божјег. Сматрало се да онај ко позна и изрекне име божје, може
задобити апсолутну силу и власт.
Веома занимљиве паралеле такође пружа питагорејска теорија музике небесних сфера.
Тек је у последње време појашњено: свакој од планета Сунчевог система одговарају
вибрације упоредиве са вибрационим карактеристикама различитих органа људског
тела.
В. Кањука: „Улога вибрације о којој су говорили многи мистици, од Питагоре до
Гурђијева, веома је сликовито изражена у далекоисточној изреци: „Док Шива плеше,
свет постоји.“ , то јест, док многоруки бог твори таласање у природи – она је жива.“
Разумети та префињена колебања, овладати њима, ево задатка за машту посвећених!
Данас се јавља нови окултизам. У окултисте спада и гуру кришнаиста, од кога ученици
добијају јединичне мантре, својеврсни звучни тучак за свест. То су и руководиоци
седељки неуро-лингвистичких програмирања. Они од жртава који им се обраћају
формирају један потенцијално веома опасан слој становништва. Међу најопаснијима су
творци високо-технолошког психотронског оружја, као и психо-хемичари, наследници
средњовековне секте асасина, чији су чланови упућивани у „рај“ уз помоћ наркотика,
као и психотроничари који су заробили Питагорину музику сфера у своје злослутне
генераторе.
Без обзира на формирање информационог друштва, могућност да се образују затворени
системи знања окултног типа остаје на снази. У њиховом темељу је крајња
специјализација савремене науке. Баратати неким подацима добијају могућност само
посвећени.
Психотроника је већ ушла у терминологију класификације наоружања различитих
земаља, али правно она као да не постоји. Сазрело је питање о заштити човека у
посебно префињеним сферама: духовној, психофизичкој, генетској. Настало је време да
се психо-оружје смести у исти кош са другим видовима оружја масовног уништења.
Куцнуо је час да се та тема пренесе са равни занимања љубитеља егзотике на раван
насушних проблема. Злослутни пројекти су све зрелији. Претворити незадовољника у
послушног потчовека, а за надзорника такође поставити послушног, али агресивног
супермена. Формирање такве психо-јерархије је актуелно, јер савремени свет лишава
људе најјачих идеалистичких мотивација и поступака.
Опрезно! Психотроника може да постане последња карта за идеологију која је
исцрпљена, или за режим који губи легитимност. Управо зато, час је да се проговори о
односу те области са самом врхушком пирамиде власти.

Магистеријум
Март 1969. година, Манила. Због сумње да је покушао атентат на председника
Филипина, Маркоса, ухапшен је извесни Луис Анђело Кастиљо. Психолог, који је са
њим радио у затвору, скренуо је пажњу на чудне фразе из Кастиљевог блокчета.
Испоставило се да записане речи о „великом вођи“ неизоставно ухапшеника бацају у
непобудни сан. Формула: „Вероваћу у себе, јер нико неће веровати у мене“, буди га из
сна. Постепено, уз помоћ комбинација кодираних речи, са свести ухапшеника су
скинули чини. Испоставило се да је био „обрађен“ на четири хипнотичка нивоа. Та
психотронска матрица као да је у себи садржала четири различите личности. При

138
преласку из једне у другу, мењали су се манири, начин општења, осмех, чак и израз
очију.
На првом нивоу, Кастиљо је био човек који је дошао на Филипине из невеликог градића
у држави Вирџинији, мада није знао да објасни због чега. На другом, био је агент ЦИА-
е, који се храбро држао на испитивању. На трећем, био је агент који је откривен и
програмиран на самоуништење. У стању транса, он је грозничаво пуцкетао крај
слепоочнице испражњеним пиштољем. На четвртом нивоу ухапшени се очито одазивао
на право име. Он је испричао да је прошао припрему у логору ЦИА-е. Углавном је
тренирао употребу снајпера. Сећао се, такође, да је учествовао у једној од операција
ликвидирања. По времену које је наводио, она је зачуђујуће подсећала на убиство
председника Кенедија.
Вође нашег времена не могу бити сигурни не само за свој живот, што је одувек био
предмет ризика у њиховој професији, већ и за своју свест. Ако се од плашљивог
новајлије може произвести супер војник, од припростог Мексиканца супер агент ЦИА-
е, онда какве су перспективе утицаја на прва лица у држави? Салтиков-Шчедринов лик
градоначелника са музичком кутијом у глави уистину је пророчки. Али, ако је
ефективност управљања човеком још увек под знаком питања, онда је могућност
психотронике, да неприметно покупи истакнутог човека, чињеница. На нека
промишљања у том контексту наводи књига бившег министра очувања здравља СССР-
а, Е. Чазова, „Здравље и власт“. Самом академику тешко је да објасни осетно
погоршање здравља, које се у „Ливади“ догодило, најпре Андропову, а затим
Черњенку. Чудна је, такође, и смрт доктора војних наука, маршала Устинова, и
његовог, чак, словачког колеге генерала Дзура. Косигин као да је био жртва даљинског
удара – преврнуо се у чамцу.
У нашем веку прве личности осећају џиновске физичке и психолошке терете. Без
помоћи специјалиста способних да поспеше њихову енергију – не могу. Хипотеза је
следећа: жрецима је угодније да истичу у први план не оне које су већ
искомпромитовали, већ некога чија свест се налази на тајној удици.
Славни израелски хипнотизер, Ури Гелер, кога руски гледаоци памте по сеансама на
даљину, у својој књизи пише о једној сеанси, коју је извео пре двадесетак година, у
време инаугурације председника Картера 20. јануара 1977. године. На иницијативу
ЦИА-е, Гелер је покушао да председнику сугерише једну идеју. Реч је била о
заостајању Америке у односу на СССР у области психотронике. Циљ је био: увећати
улагање новца у ту област. Гелер је обавио посао у време руковања, које је, уз помоћ
пријатеља из обезбеђења, утаначио хипнотизер.
Није ли то елемент саморекламе? Тешко је просудити. Било како било, десетог јануара
1984. године Њујорк тајмс је саопштио: „Године 1977. Картер је одиста наредио да се
анализира совјетски ниво парапсихологије.“ После тога долари су почели тећи у
жељеном правцу.

Војска САД и парапсихологија

25. јула 1959. године на палубу америчке атомске подморнице „Наутилус“ попео се
тајанствени путник. Подморница је одмах испловила из луке и шеснаест дана је
путовала пучином Атлантског океана. Безимени путник ниједном није напустио своју
каиту, али два пута на дан он је слао капетану листиће са чудним знацима: час са
звездом, час са крстом или са таласастим линијама. Они су се налазили у коверти са
натписом „строго поверљиво“. Када се чамац приближио луци Кројтон, путника је
дочекао конвој америчке морнарице. Ускоро је он разговарао са директором одељења
биолошких наука при управи за истраживање војно-ваздухопловних снага САД,

139
пуковником Вилијамом Бауерсом. Овај је из сефа извадио коверту са натписом „Центар
истраживања Мериленд“. Загонетни путник је додао коверат са печатом „Наутилус“.
Белешке садржане у њима – сјединили су.
Више од 70% знакова, у различитим ковертима, били су идентични.
То је садржај својевремено широко популарног чланка Жака Бержијеа, који су
штампале многе западне новине. У њему се описивао експеримент Американаца за
коришћење телепатије у војне сврхе. Многи специјалисти сматрају да је управо та
публикација узнемирила совјетско руководство и послужила као разлог за активацију
сличних истраживања у СССР-у. У вези са тим, говорило се чак о контактима Бержијеа
са КГБ-ом.
Дезинформација је озбиљно оружје, изврсно средство да се обезбеди манипулација на
тему: „Ко стоји крај кормила видљиве власти?“. Допуштам да источници новинске
патке могу да буду и неки од мојих сабеседника. Можда у најбољој намери.
Ускоро после емитовања серије мојих телевизијских емисија под називом „Црно
сандуче“, које су говориле о психо-оружју, један специјалиста ми је, обилазећи као
киша око Крагујевца, предложио да се упознам са низом истраживања, која су се
водила у области психотронике.
Читаш, и коса ти се на глави диже. Посебно ако обратиш пажњу на печат „Ниво
спремности“:
8.5 - Ментални модулатори: успешно су прошли лабораторијска и теренска
испитивања, и примењени су у реалним условима.
8.10 – Радио-глас, унутрашњи глас: транслатор мисли и начина деловања. Примењен је
у реалним условима.
8.11 – Генски деструктор: примењивао се у реалним условима.
8.15 – Психогенератори засновани на принципима симпатичке магије. Користе се сада
у реалним условима.
9.6 – Информационо модулирање личности. Прошло је лабораторијско и теренско
испитивање.
Испоставило се да су савршено поверљиве папире добијали још неки новинари, који се
баве аналогним проблемима. Саблазан да се види сензација одмах је била забрањена,
мада се све то догодило после августовских догађаја 1991. године, када је генерал
Кобец проговорио о присуству психотронских генератора у војном комплексу, а затим
је своје запањујуће теорије објавио доктор Дичев.

Бура у ноосфери

18. август 1991., у рејону Варне пристао је амерички брод „Белкап“. Апаратура
причвршћена на његовој палуби није личила на обично наоружање. Недуго пре тога,
она је била испитана у Персијском заливу. Са појавом загонетног брода у заливу, са
армијом Ирака почеле су се догађати чудновате ствари. Припаднике војске Садама
Хусеина, прекаљене у вишегодишњем рату са Ираном, захватио је страх. Испочетка су
се предавали на десетине, а затим на хиљаде. Био је то први психотронски рат у
историји човечанства. САД су тај рат добиле за време председника Џорџа Буша, који је,
још док је био шеф ЦИА-е, лично надгледао одељење, које се бавило
психоистраживањима.
19. августа, зомби генератори на броду „Белкап“ поново су активирани. Управљени су
на посебан режим рада: уместо ужаса, емитована је еуфорија. Невидљиви зрак је
уперен на Москву.
У престоници се његово дејство кориговало. Специјална техника је укључена на
шестом спрату америчког посланства. Она је такође већ испробана. Међутим, у току

140
испробавања огромне количине енергије, машина се запалила. Руским ватрогасцима
било је строго забрањено да гасе тај пожар.
У августу 1991. године све је радило како треба. Зрак је фокусиран на парламент.
Истовремено, овде су догнали огромне количине вотке са повишеним утицајем на
организам. Почела се сакупљати маса. Постепено ју је захватило узбуђење. Почели су
да граде барикаде, углавном од неког крша и отпадака (отпаци против тенкова). Нико
није примећивао „оперетски“ карактер барикада. Као да је нечија невидљива рука ушла
у подсвест и отуда извлачила полузаборављене клишее – Црвени трг 1905. године:
„Доле самодржавље! Живела револуција!“
У мозгу људи који су се сакупили на Красној Пресњи 1991. године стари обрасци
стекли су нов лексички фон. „Доле партократија! Живела демократија!“ Затим је узео
реч Јељцин. Због нечега, он се спустио са озвученог балкона и попео се на тенк.
„Револуција! Лењин на тенку! Народ поздравља вођу!“
Хиљаде људи који су постали биороботи тискали су се на тргу крај парламента. Ускоро
ће трг назвати тргом слободе.
Одмах за првим психотронским ратом догодила се и прва психотронска револуција. У
питању беше зачуђујућа верзија, коју је објавио Тодор Дичев већ неколико дана после
описаних догађаја. То се догодило на међународном конгресу за испитивање људских
димензија у Москви и оштро поспешило публикације на тему „Психотронско оружје“.
О нечем сличном је у штампи говорио и председник Калмикије, Кирсан Иљумжинов,
али то се тицало друге страшне ситуације – догађаја из октобра 1993. „Одједном ми
постаде тешко. Када сам изашао на улицу, глава ми је бучала. Мислио сам: шта се то
догађа?“ Испоставља се да се у згради, насупрот хотела, налазила апаратура за високе
фреквенције. Она је прожимала читаву зграду. (Рудцко?) је имао апарат, који му је
поклонио Бараников. Апарат је ловио те високе фреквенције.
Тако је психотронска тема добила изразиту популарност. Управо зато је она постајала
каткад необично погодна ствар за ударце по политичким противницима.
Ево, бивши народни депутат Русије саопштава да за време четвртог конгреса многе
његове колеге нису могле да схвате зашто су гласали тако а не друкчије. Иако потпуно
трезни, неки дуго нису могли да пронађу, после гласања, своје собе у хотелу.
Закључак: Собе, где се одигравају такви форуми, допинговане су психотроником.
Или, демократски екстрасенс долази у Москву из Алмате и открива црни облак зле
енергије над кућом у којој станује Хазбулатов.
Закључак: Портпарол парламента мора да се сели.
Или, патриотска штампа саопштава да се здравље чланова једног патриотског форума
погоршало услед примене психотронског апарата против њих.
Закључак: Власт је злочиначка.
Да! Ноосферу је захватила бура.

Делгадови огледи

Године 1977., тада мало коме познати психо-физиолог, Хосе Делгадо, почео је са
уграђивањем електронских система управљања у мозак. Пошло му је за руком да
оствари управљање објектом на даљину. Имплатанти су утицали на тзв. стражарске
центре мозга. Ускоро је кругу специјалиста била демонстрирана електронска корида.
Рогови разјареног бика већ су се скоро дотицали груди експериментатора, али је овај у
том тренутку давао сигнал и животиња је обамирала. Затим су имплантате почели
уграђивати и авијатичарима стратешке авијације, јер они немају право на грешку, па је
каткад потребно одлуку прихватити толико брзо да људски мозак није кадар да реагује
одмах.

141
Испочетка је у Делгадовом приватном институту радило 20, 30 људи. Године 1982.
персонал је већ бројао пола хиљаде људи. Сада центар на чијем челу се налази
Нобеловац Хосе Делгадо штите маринци морнарице САД.
Наша истраживања све ближе нас одводе вишим нивоима свенародно изабране власти
и у том контексту ниче питање: у шта се претварају таква, на пример, схватања као што
је демократија?
Музика из старог популарног дечјег радио-програма, у којем су се читале бајке, сада
отвара емисију о астролошким прогнозама. Зачувши знану, чак помало заборављену
мелодију, човек као да се привремено претвара у дете. Он постаје необично поверљив
и, у ствари, добија не прогнозу, већ програмирани утицај.
А ево још једне телевизијске ловине. Водитељ информационог програма седи са
различитим мониторима у позадини. Око практично не може уловити промицање тих
сличица у задњем плану. Међутим, несразмерни упијач подсвести упија и то.
У Америци је коришћење 25-тог кадра у биоскопу и телевизији, који утичу на подсвест,
забрањено законом, али тим пре и тамо многи крупни супер-маркети, на пример,
неприметно уграђују у гласну музику звук лисица, полицијске сирене и лавеж паса. То
плаши потенцијалног лопова.
Јуриј Лопатин, експерт државне думе: „При изради закона о безбедности личности на
прво место, по оствареној опасности, ставићемо не психотронику као такву, већ дејство
електронских средстава масовне информације.“
По степену циничног и неконтролисаног испирања мозгова са том делатношћу се
ништа не може упоредити. Чак и ако тв директно не контролише понашање људи, онда
се она отворено управља према склоностима потрошача, мотивима, жељама, захтевима.
(Напомена: Телевизор често распаљује у гледаоцу страсну жељу да овлада свиме што
види на екрану. И он, на уштрб свог реалног живота, породице, духовног развоја,
почиње да губи време на стицање све више и више статусних симбола.)
То се догађа често неприметно. Тако добијамо теле-невизију. При том искушавани
гледалац себе сматра слободним. Авај! У ствари, то је најгора форма ропства: када роб
себе уопште и не осећа робом. Телевизијска монтажа формира посебну изборну
реалност. Манипулишући снимљеним материјалом у монтажи, човек се може
приморати да изрекне оно што није говорио и да учини како није радио. Произилази
извесно раздвајање конкретних људи. Сваки од њих у својој животној ипостаси је
реалан човек, Божје створење, а у границама равни црног екрана – голем, биће
скрпљено на монитору од стране слугу телевизијских жречева. (Напомена: Био сам
сведок како је неко време у тв студио „Останкино“ стално долазила очито опседнута
жена и молила се за то здање и телевизију. Још један пример болесне реакције
ођавољеног човека на префињена и веома злослутна кретања у савременом свету.)

Телевизија и окултно

Савез телевизије и психотронике није само нагађање. Сличну по суштини идеју изрекао
је недавно руководилац московског института компјутерских психо-технологија И. В.
Смирнов. Имам интервју с њим, где научник предлаже да се спроведе експеримент
програмирања телевизијских гледалаца ради њихове заштите од наркоманије. При том,
у току преноса, из студија ће се емитовати за уво неухватљиво акустично дејство. Реч је
о сугестији која се натура мимо човекове свести.
Још једном се сусрећемо са покушајем продора научника у подсвест, у сферу која је, по
дефиницији философа Рене Генона, хранилиште демонских сила.
Савез науке и црне магије поново добија размах. Подсетимо: у подсвести се прикупља
до 95% информација које човек добија. То још једанпут потврђује да су знања дарована

142
одозго по свом обиму ограничена. На њих отпада 5%. Дакле, боље је другим сферама
не обраћати се. С обзиром на то да је непријатељ људског рода одлучио да свакога од
нас напуни још којечим, боље је држати та похрањена знања у крлеци, јер њихова
скривеност је по Промислу Божјем.
Ево Православног погледа на сличне ствари. Реч има настојатељ Сретењског манастира
у Москви, игуман Тихон: „Изазивање дејства скривених, то јест, резервних могућности
људског организма, ако је у вези са сугестијом овог или оног типа (то јест хипнозом),
директно је повезана са демонима.“
Време нам је упоредити црни телевизорски екран, који коти јата ђавола, са славним
црним огледалом Џона Дија. Легенда гласи да је тај научник и окултист из 16. века
могао призивати из огледала неко биће, које му је помагало. То славно црно огледало је
овал предивно исполираног антрацита и сада се чува у британском музеју.
Џон Ди се прославио, између осталог, открићем нове звезде у сазвежђу Касиопеје. Пре
тога, човек, који је хиљадугођима гледао у небо, мислио је да је познавао на њему сваку
светлосну трунчицу. Колеге Џона Дија су ликовале. Ствар није просто у новој звезди.
Очврснут идејом, астрономов поглед је пробио порозне сводове, које је Творац извео
над Земљом. Сада ће, мишљаху научници, иза размакнутих граница реалности,
бујицама потећи неземаљска мудрост.
Авај! Све личи на оно што су закључци тако извитоперене логике већ потврдили.
Откриће Џона Дија је од оних која су положила темељ позитивистичкој науци. Из
таквих, открићима пробијених рупа, на човечанство је буквално линуо ледени хаос
знања и енергија, које сада покушава да улови толико савремених научника.
(Напомена: Позитивистичка наука већ крајем прошлог века запала је у тоталну
безбожност. По мишљењу оца Андреја Курајева управо је уклањање од паганске
религијске обојене космогоније, са њеним демонима који лете у ваздуху и сличним
персонама, изазвало у хришћанском погледу на свет радикално нерелигијски начин
познања света – науку. Осмеливши се, она је одлучила и да у потпуности укине
Небеску хијерархију.)

Обогаљивање ума

Уосталом, вратимо се нашој теми.

Биографска белешка: Валентин Тихонович Сљепуха, кандидат за доктора техничких
наука, бивши логораш, један од активиста московске комисије за права човека, која
истражује факта психотронског терора.
Првог марта 1991. године, у једној од радио емисија, двоје специјалиста у области
безбедности, изјавили су: „У згради насупрот кабинета Б. Јељцина откривена је
апаратура која емитује високу фреквенцију. С обзиром на чињеницу да сам ја већ
достављао Борису Николајевићу аналитичке белешке са упозорењем о опасности
сличне врсте, позвали су ме да истражим случај. По истрази, могуће је било установити
да је Јељцин подвргаван зрачењу не мање од пола године. Уосталом, сам генератор
може да се налази на значајном растојању од жртве. Преносити зраке способни су
телефонски проводници, телевизор чак и водоводне цеви.“
Резултати истраживања нису објављени. Зашто? Могу да претпоставим из два разлога.
Прво, то би било учињено у корист оних политичких снага, које су одавно, на сва
звона, разглашавала извештаје о лошем здрављу Бориса Николајевича. Друго, по мојим
истраживањима расходи на разне психотехнологије током седамдесетих и осамдесетих
година, чинили су не мање од 50 милијарди предреформских рубаља. Програми који
захтевају сличне суме нису могли да мимоиђу Политбиро. Јељцин је, пре свих, знао за
њих. Могуће је чак да на таквом документу стоји управо његов потпис.

143
Утицај психохемије, психотронике и екстрасенса на политику је тема умногоме
егзотична и спорна за јавну свест. Међутим, ма како страно, у круговима блиским
вишим редовима власти, она се сматра као нешто што се само по себи подразумева.
После хапшења чланова ГКЧП у сефу једног од Горбачову најближих функционера,
Болдина, пронађене су шифре телефонских разговора лица на високим положајима.
Један од њих је датиран 31. марта 1991. године. Он се водио између Јељциновог
помоћника Л. Суханова и извесног Кархамона Џурабајевича. Његово презиме, пише у
извештају сарадника КГБ-а, је непознато.
Дакле, цитирамо документ на којем је својевремено стајао печат „строго поверљиво“.
„К.: Ево, он иде на одмор. Наравно, то није привилегија, али кажу да Јељцин негодује
против привилегија, а сам иде на одмор.
С.: Али није се имало куда. Лекари су наредили опоравак.
К.: Тек ако му предају власт, лекари ће га излечити. Ја сам му то већ рекао.
С.: Лекари могу све! Учиниће што им је воља. Ево шта се догодило. Почео је пленум,
он је отишао на пленум, али се за време ручка рђаво осећао. Рђаво се осећао за све
време пленума, посебно на скупштини. Чим је пленум прошао, опоравио се. А овамо
наши парапсихолози тврде да раде на њему. Испада да га неко изводи из регуларног
стања.“
У том контексту никако не могу заборавити речи које је М. Горбачов изрекао после
Фороса. Он се осећао, како је у време пуча Реиса Максимовна, сазнавши да су њеног
супруга прогласили болесним, рекла: „Од нас ће направити богаље.“ Тешко да је та
фраза била случајност. (Напомена: Специјалиста који ради у области психотронике
(желео је да остане анониман) саопштио ми је неке податке о загонетном Кахрамуну
Џурабајевичу. Он је ученик мага, који је, говорећи савременим језиком, био лични
екстрасенс Стаљина. Познато је само да су га називали Шпанац. Већ касније, личне
екстрасенсе је имао и тако тврдокорни члан Политбироа, као што је Суслов.
Воротњиков је из Краснодара у Москву позвао читаву групу езотеричара. На њиховом
челу је био неки Пивоваров. Чланови те групе и њихови учесници успешно раде и данас.
Комунизам узалуд сматрају учењем лишеним мистичних корена. Изгонећи
Хришћанство, нове месије су само припремиле зидање новог храма. Понешто су
зајмили од претходника. Комунизам је замишљен као пародија Царства Божјег на
земљи. Морални кодекс градитеља комунизма практично понавља Христову проповед
на гори, само избацујући Бога из ње. Чак и идеју да саздају новог човека у профаном
смислу тежили су да остваре у оквирима те идеологије. Таквим циљем био је
нарочито опседнут Троцки. У вили на Малој Никитинској чак су за то формирали
специјални дечји дом. Тамо су сместили децу од пола године до 11 година, углавном
потомке совјетске елите. Тамо је био неко време син О. Ј. Шмита. Дом је радио од
1921. до 1925. године. Али, затим, пошто је Троцки запао у немилост, дом су
затворили. Архиви су допали подрума политехничког музеја. Белешке о „каљењу
челика“ вођене су свакодневно. Затим су ти папири нестали. Лекарски терор и каљење
човека повезани су и тиме што су скривани од очију јавности. Смртни исход после
сваког експеримента изучава патоанатом, а он је потчињен главном лекару
институције у којој се експеримент изводио. Свађа из медицинске палате никад не
излази изван њених зидова. Истражујући проблем јатрогеније - погоршања здравља
пацијента изазваних несавесним лечењем, крајем осамдесетих година у Лењинграду
изненадио сам се упоредивши две цифре. Број умрлих у току године дана, као резултат
несавесног лечења, поклопио се са бројем погинулих насилних злочина. Али, из виших
разлога није вођен ниједан кривични поступак.)

Вештина масовне контроле

144
„Наука влада масом“, Њујорк петог марта, Итартас

ФБИ је намеравао да против поглавара секте „Лоза Давидова“, Дејвида Кореша, у

време прошлогодишње опсаде ранча који је секта заузела, примени психотронско
оружје разрађено у СССР-у. О тајанственом руском удружењу за управљање свешћу,
причао је један сарадник америчке тајне службе, који је желео да сачува анонимност и
који је у марту 1993. године присуствовао представљању тог удружења у Вашингтону.
Вилиџ Војс именује Игора Смирнова са московске медицинске академије као једног од
руских научника који су у Вашингтон донели апаратуру и показивали је десетинама
америчких званичника, који су представљали Пентагон-агентуру и државно-
безбедоносне органе. По тим новинама, научници су утврдили да се уз помоћ ових
инструмената, на подсвесном нивоу, могу сугерисати људима мисли и на тај начин
контролисати њихово делање.
Дакле, посредним начином потврђује се истинитост чудновате информације о томе да
су још 1991. године америчка тајна служба и КГБ потписали документ о заједничким
истраживањима у области психотронског наоружања. Сасвим недавно, ту информацију
објављену својевремено у независним новинама, потврдило је и писмо руководиоца
руског одбрамбеног завода објављено у московским „Новостима“. У том заводу, уз
заједничку сагласност, а по техничкој документацији америчке фирме „HGY CO
limited” било је одлучено да се произведе резонансни апарат „Миранда“. Ти апарати
засновани су на високим фреквенцијама зрачења.
Разуме се, они су предвиђени у медицинске сврхе. Познато је да тајна служба само о
томе и брине.
Подсетимо: Именовани уговор се појавио још за време постојања СССР-а. Да ли то
значи да жречеве новог времена уједињују мотивације које се налазе изван поља
идеолошких, геополитичких и других разногласја?
У разговору са мном, Игор Смирнов је тврдио да је он већ у САД регистровао научно-
истраживачку фирму, у којој се, као један од оснивача са америчке стране, јавља
саветник председника Клинтона за глобалну стратегију – господин Морис.
У последње време лабораторију Смирнова посетило је мноштво новинара. Цитираћемо
неколике.
„Пацијента посађују пред компјутер. На екрану промиче графика, а у наушницама
пријатан шум. Шум није једноставан. У њему су скривена питања која продиру у саму
душу, о ономе главном: породица, рад, новац, секс, политика, алкохол, криминал и
слично.“
„Сарадници уносе у компјутер реакције пацијента на слична бешумно постављена
питања. При том, одговори иду из подсвести. Човек и не сумња о својим реакцијама. То
је прва половина рада – дијагноза. Друга је корекција. Негативна асоцијална стремљења
треба угасити, чак укинути, а позитивна појачати. Омогућили су човеку да послуша
свог омиљеног Вивалдија, а у музику су убацили, не питање, већ нешто слично савету.
Пацијент савете не чује, али их усваја.“
„Вама се допада да називате наше пацијенте речју зомби? Па у реду“, осмехује се
Смирнов. „Ми сами их тако називамо само у шали. Бавимо се најобичнијом
психоанализом, истина, појачаном уз помоћ компјутера. Не заборавите да при својој
клеветничкој примедби објасните наше циљеве – лечити и учити.“
Ја сам такође боравио у тој лабораторији. За 15 до 20 минута пацијенту задају неколико
хиљада кодираних нечујних питања. Бесвесни одговори на њих не лажу, тврди
Смирнов. Он то назива детектором истине, и још: огледалом, у којем човек, по први
пут, може да угледа своју душу.

145
„Ми видимо како се на екрану монитора врти бесмртна људска душа“, говори научник,
„и можемо да остваримо пресађивање дела сагњиле душе. Ми користимо термин
„психо-катарзис“ (очишћење уз помоћ наших метода).“ (Напомена: Из свог црног
огледала господин Смирнов добија информацију, која му дозвољава да изведе, на
пример, овако чудне закључке. Код Руса, за разлику од Американаца, идеја Бога
одсуствује.)
Добивши податке о пацијенту, Смирнов их изговара у микрофон уређаја. Звук се
пропушта кроз компјутер и претвара се у онај лако шуштећи магички концентрат. Тај
концентрат убацују у пријатну музику, и ево: психотронска миса је спремна! Уосталом,
сам научник назива технологију „каменом мудраца“.
Амбиције су управо такве. Ево још неких од тежњи сарадника лабораторије. „Треба
утицати на друштвену свест.“ „Размотрићемо те проблеме ради преображаја
менталитета нације.“ „Неопходно је обавити психосондирање политичара у односу на
предмет њиховог понашања у екстремним ситуацијама.“

Фројдизам и лик звери

Дакле, имамо посла са комјутерским фројдизмом. Сигмунд Фројд је темељио своју

теорију несвесног и на сличним питањима која данас убацују у подсвест пацијената,
при лабораторији Игора Смирнова. Трансфузија крви, канибализам, крвожедност -
наводно поставши свестан тих својих комплекса, човек се може ослободити неурозе.
Међутим, по философу Рене Генону, знаменити психијатар је под видом терапеутске
праксе учинио својином милиона људи страшни сатански ритуал, који је ослобађао све
најниже у човеку. Генон је знао о чему говори, јер је у младости био члан једне
масонске ложе. У окултним круговима је позната прича о томе како су 1908. године,
током спиритистичке сеансе мартинистичког реда, његовом старешини, Палију, духови
наредили да обнови ред темплара и да његовим главним мајстором именује баш
Генона.
Дотична технологија веома подсећа на смисао црномагијских радњи у обичајима самих
сатаниста. Они тврде да сатанизам, наводно, испуњава празнину између религија и
психијатрије. Храмови сатане морају бити створени за људско опијање слободом,
безграничном природом звери. У ритуалима, сатанистима је неопходно да опробају
своју јарост, суровост и осветољубивост, да би затим волели оне који заслужују љубав.
Током својих хипнотичких експеримената, Фројд је истакао хипотезу завођења.
Практично, све његове пацијенткиње су се „сећале“ да су у детињству биле
подвргаване сексуалној агресији. То се признање - а најчешће су за сексуално
злостављање оптуживани родитељи, одвијало током ритуала сатанског разговора, при
чему су се „сећале“ једино под хипнозом.
У наше време, када је један од канадских психијатара путем штампе објавио сличан
случај, у САД се догодила буквално експлозија психоза на ту тему. Хиљаде људи
захтевају сада статус жртве тог подземног култа. При том, они се стално сећају да су у
детињству били очевици вампирских оргија, да су видели ђавола и слично. Од 1983. до
1992. године пред судовима Америке је претресано око 2.000 случајева ритуалног
насиља над децом.
Да ли је реална тајна сатанске завере, чији учесници користе децу, а затим специјалним
методама, отклањају из њих сећање? О томе се тренутно воде велики спорови.
Међутим, чињеница је да страшни џин, којег је Фројд испустио из подсвести многих
људи, убрзава пустошно кретање по душама.
Сам корен речи „подсвесно“ јасно указује на порекло онога о чему говоримо – порекло
најниже, адско. Православни људи знају: подсвесно у терминологији и практици

146
сличних људи је хранилиште страсти и бесова. Светитељ Игнатије, истински аскета и
подвижник, који је живео у 19. веку, писао је да је виђење ђавола за човека Промислом
забрањено, да људи не би претрпели насилну привученост злим дусима.
Авај! Увек је било опседнутих, који су се трудили да отворе тај бездан на било који
начин. Занимљиво је и да је по злу познати Алистер Кроули разумевао сваки обред
призивања духова као начин блокирања свести и извлачење из подсвести демона који
станују у њој. Слични обреди су подробно описани делимично у књизи „Самех“, коју је
Кроули превео. Многобројна имена силе, која призива црни маг, могу да се призивају
монотоно ниским гласом.
Судећи по свему сам Фројд је одлично познавао изванмедицински смисао
психоанализе. Не случајно, епиграф својој књизи, „Тумачење снова“, узео је из
Вергилија: „Ако не могу да додирнем небеса, Ахеронт ћу покренути.“ Ахеронт је
паклена река грчке митологије, која дели свет живих од света мртвих.
У својој књизи „Увод у хришћанску психологију“, отац Борис Ничифоров скреће
пажњу на још један моменат у Фројдовим делима. Поставши богоборац, он је увиђао
само судбински демонски аспект у односима оца и сина. Отац Борис пише: „Ако следи
Фројда у потпуности, син је обавезан да, или убије оца, или да се супротстави оцу. Тако
се догодило и са Кроном, Зевсовим оцем, тако је било са Лајем, Едиповим оцем. Ту
демонску предодређеност, психологија познаје под именом Едиповог комплекса. Али
Фројд, будући неопаганин, у својој привржености јелинистичкој митологеми намерно
не примећује да Син Божји, Исус Христос, надвладава те судбинске односе. То нам
објављује, пре свега, Његова молитва у Гетсиманском врту уочи страдања, где се Он
моли Оцу: „Оче мој, ако је могуће да ме мине чаша ова, уосталом, нека буде, не како ја
хоћу, већ твоја воља.“
Умесно је овде навести и следећи закључак Православног психијатра Дмитрија
Авдејева: „Схватљиво је да сваки правац у медицини и психологији има своју
идеологију, своју светоназорску базу. На пример: јога-хиндуизам, акупунктура-
будизам, окултизам-сатанизам, психоанализа-богоборство.“
Веза савремене научне традиције са окултном традицијом испољава се у самој
Фројдовој личности. Године 1985. он је посвећен у бечко одељење јеврејске масонске
ложе - Бнај брит. У њој је очито и добијао главну идеју психоанализе.
У сваком случају, истраживач Давид Мелкам пише да је Фројд увек остајао захвалан
Бнај брит-у, јер му је, захваљујући тој организацији, пошло за руком да скочи у седло и
да започне широко експлоатисати тему, која се у тој епоси сматрала скандалозном.
У том контексту немогуће је не оценити глобалну Фројдову мисију, о којој пише
философ В. Тростњиков. „У предговору руском преводу Виталсове књиге о Фројду,
која је изашла 1925. године, совјетски психолог, М. Рајснер, писао је: „Ми не желимо
да будемо неправедни. У области психоанализе религије, фројдизам је учинио веома
много. Могуће је рећи чак да смо тек захваљујући психоанализи и њеној сексуалној
теорији, одиста дошли до тог основног психолошког момента, који дозвољава да се
заобиђу све институције религијског мишљења и култа.“
Зато је, наравно, било могуће опростити фројдизму такве ситнице као што је
мистицизам и посебно противречење фактима. Вреди ли обраћати пажњу на детаље,
када је теорија у целини извршила тако одговоран задатак?
Дарвин је доказао да је тело човеково „само од себе“ настало од тела мајмуна. Али
остала је још душа, о којој Дарвин није рекао ништа. Сад Фројд доказује да је душа
човекова прост продужетак његовог полног органа. На тај начин је велики труд
напокон био завршен“, завршава Тростњиков.

Од богочовека до зверочовека

147
Са чињеницом да се развој психотронике нуди под веома хуманим, међу њима и
медицинским паролама, не сусрећемо се први пут. (Напомена: Занимљиво је да се у
пројекту закона о биоетици, који је припремила парламентарна група крајем 1997.
године, експертима владе најмање допао члан, који гласи да „методи и средства
окултно-мистичног и религијског порекла не треба да се примењују у циљу
оздрављења“. Заменик начелника кабинета председника владе руске федерације, Е.
Арефјев, писао је о томе директно председнику думе господину Селезњову.) О томе
говори и А. Н. Кочуров. Он је свој портативни психогенератор мирно, ради
демонстрације, пронео кроз милицијске кордоне директно у телевизијски центар.
Пронео га је у обичној дипломатској ташни.
Тај мој сабеседник био је отворенији него многе његове колеге. „Наравно, медицински
генератори се лако преуређују у убилачке. Разуме се, могући су утицаји све до промене
структуре ткива организма на молекуларном нивоу. Зашто вам говорим о томе?
Заинтересован сам да моје колеге и потенцијални наручиоци сазнају за сличне
могућности. Ако дође до наруџбине, она ће бити испуњена. Што се тиче бојевих
постројења, они могу бити пуштени у серијску производњу за годину или две.
Ограничења на моралном плану? Практично сви воде трку у наоружању. По чему је
психотронско оружје горе од атомског?“
Идеју о власти лекара излагао је још Платон: „Лекари и судије ће бринути о грађанима
вредним и телесно и духовно. Онога, ко је способан једино телесно, лекари ће оставити
да умре. Што се тиче људи са неизлечиво порочно душом – лекари ће их уморити.“
Сада, када се подаци о порочним душама могу унети у компјутер, остварење
„благородног“ задатка се веома упростило. Хтео си да престанеш да пушиш? Врло
просто: из тебе ће елиминисати сувишну агресивност, непотребне политичке
пристрасности и остала асоцијална стремљења. Упросечени и упрограмирани људи, у
погледу штетних навика, образују сасвим погодну биомасу за управљање.
Добар апетит, добро владање, добра потенција... И амерички пластични осмех на лицу
човеко-манекена унутра потпуно празног.
О спремности човека да се преда у руке различитих психотехнолога треба рећи нешто
посебно. Лишивши се духовне свести својих предака, наш савременик прихвата, у
суштини, магијске операције над собом, као ремонт некаквог механичког будилника.
„Зашто човек, отворен свим својим слојевима, види у себи само материјални слој и
зашто се, не само са чудном покорношћу, већ и са некаквом невеселом гордошћу,
саглашава са онима који га третирају као механичку играчкицу на навијање, то јест,
проглашавају подобијем, не Бога, већ ђавола?“, пише философ В. Тростњиков.
Вектор кретања хомосапиенса неодољиво се заокреће - од Богочовека Христа ка
човекозвери. Према антихристу, којем служе бића, којим управља страх или сувише
биолошке страсти. Послушна биомаса груди и стражњица је спремна.
Није ли час да се иступи против технотронске експанзије у дубину нестабилне човекове
свести, против њене унификације, ма какве саблазни се нудиле у замену за њу?
Тако постепено долазимо до схватања: међу психотронским жречеством нашег
времена, поред неортодоксних физичара, писаца фантастике, истраживача космоса,
несумњиво морају бити присутни и лекари.

Магистеријум за нови миленијум

Недавно је у нашој земљи, на енглеском језику, изашла књига под називом

„Магистеријум“. Уистину, окултно значење у њој се придаје броју 2000. У чланцима се
ставља акценат на превратни карактер тог датума у историји човечанства. Књига је

148
штампана у тиражу од 2.000 примерака, а сваки примерак кошта 2.000 $ (што више
личи на плаћање некакве чланске карте). Часопис, клуб, форум узима на себе труд да
погоди свеобухватну концепцију 21. века. Текстови чланака су писани веома китњасто,
узвишено и замагљено.
Занимљив је списак аутора и чланова редакције. У њему су, поред познатих руских и
иностраних политичара, представници оних истих дисциплина о којима смо толико
говорили. Очито, вожди и жреци технотронског века су се ујединили ради извесног
великог посла.
Овде је психолог И. Кон. Ту је и већ нам познати Хосе Делгадо. (Напомена: На том
списку, свака личност је феномен. На једној од недавних конференција, академик Кон је
иступио са веома занимљивим извештајем: „Једнополни бракови – правни и морални
аспекти.“ Негодујући, он је прекорио Православну Цркву зато што не дозвољава
сексуалним мањинама да се у пуној мери користе својим правом на слободу. Мрежа
интернет, на екрану компјутера, даје портрет седокосог господина задовољног собом.
Текст гласи: „Кон Игор Семјонович, професор, главни научник-консултант пројекта
„Полно васпитање руских школараца“. Активни учесник покрета за права
хомосексуалаца. Добитник награде фонда „Џона Д. и Кетрин Т. Мекартурових“ за
1995. годину на тему „Сексуалне мањине у међудисциплинарној перспективи“.)
Физичар Нобеловац, Прохоров, напоредо стоји поред мистичних писаца Умберта Ека и
Јермеја Парнова. Аутор теорије порекла космичких зрака, Виталиј Гинзбург, напоредо
са космонаутом Григоријем Гречком и вајарем Ернестом Неизвесним.
Представљајући структуру Уједињених нација, ту је шеф секте „исмаилита“,
историјски повезане са асасинима, Ага Кан, заједно са руководиоцем јеврејског центра
у Бечу, Симоном Визенталом. Консултант „RAND corporation-a“, футуролог Фукујама,
ту је са лидерима некаквих хиндуских и тибетанских секти.
Дакле, научници, свештеници, политичари, људи из уметности. Друштво се чини
разноврсним само на први поглед. У древна времена, када је један од жречева приносио
жртве Молоху или Валу, други је свирао на бубњевима да би загушио крике несрећних
жртава. Ево њих, садашњих жречева трочланог бога слободних зидара – јахбулона,
лажног јахвеа савременог јудаизма, чије око тако оштровидо гледа са сваког америчког
долара, за свима који происходе из делте масонских храмова: Вала, који се претворио у
телевизор и обмањује милионе; древног Озириса, који је после своје смрти породио
Хоруса, покровитеља свих савремених сатаниста.
Међу ауторима „Магистеријума“ је и милијардер Сориос (или можда Сорош), који по
ко зна који пут понавља своју омиљену сентенцу: „Историју стварају велике паре.“
Уводни чланак часописа писао је Едуард Шеварнадзе. Он љубазно дешифрује:
„Магистеријум је камен мудраца.“ Едуард Амбросијевич пише о томе да га човечанство
данас потребује далеко више него у Средњем веку.
Да! Камен мудраца упорно су тражила још друштва алхемичара. Гоњени својим
експериментима, управо су они формирали пралик савремених тајних друштава. Једно
од тих друштава су Розенкројцери. Њихов тајнопис је оваплоћење тајномишља.
Испоставило се да је у њиховим посебно мудроносним текстовима необично лако
прозрети политичке идеје, а у њиховим симболима скривене тежње.
На корицама „Магистеријума“ је уроборос (змија која гризе сопствен реп). На окултном
језику прстен змијског тела означава власт над светом људи. Камен мудраца, наводно,
и даје свом власнику апсолутну моћ.
Уза све ограде према Данилу Андрејеву, тешко је не подсетити се овог његовог
пророштва: „Развој средстава веза, техничка достигнућа која дозвољавају полицијском
режиму да контролише интимни живот и скривене мисли сваког човека, удариће
гвоздени темељ под вампирске небодере диктатура.“

149
Занимљиво је како изгледа „Магистеријум“ технотронског века. Можда личи на
скромни биогенератор.
Да! Психотроника је магија преоденута у инжењерску кошуљицу. Црна магија!
Постепено се наметнуо следећи закључак: да је потрага за конкретним координатором
тих сатанских поступака, која нас је и одвела, до, рекло би се, супротстављених
институција (ЦИА и КГБ), јако наивна. Суперкоординатор психоистраживања је онај
исти невидљиви шеф свемирског масонства и налази се изван људске сфере. То је ђаво
– човекоубица од искони. Управо он убацује нове идеје из хиљадугодишње древности.
Преношене духовима злобе поднебесне, оне лете у ваздуху и истовремено их људи-
антене лове у различитим земљама. Управо он заражава компензаторском похлепом за
влашћу оне који су највреднији у људском роду. Управо његова подземна канцеларија
предлаже малодушнима да потпишу уговоре крвљу. Управо за њега је сваки
Хришћанин - риба идеална за адски тигањ.
Само постојање друштва „Магистеријум“ сведочи да магови и психотроничари,
редитељи и политичари – не спавају. Они брижно, само у различитој мери, извршавају
поверени им задатак: не допустити човеку да се пробије до Христа.

Од Кремља до Града Небескога

Људи не знају шта чине. Век паметних компјутера и прецизних наука уопште не
предвиђа свој пут у пропаст. Књижевници призивају демоне подсвести, политичари
вампирски похлепно исисавају енергију ослобођену на тај начин и са надом гледају у
научнике. Следбеници Франкенштајна не без успеха одевају у психотронску кошуљицу
црномагијске ритуале покоравања ума. На делу је окултна револуција. Њени творци су
контрапосвећеници, њени идеолози су саблажњени трпком славом писаца, њена
покретачка сила је опседнутост. То је револуција духовних мртваца. Они лутају,
звечећи костима хиљадугодишњих грехова. Одлазе према вечној смрти, јер онај ко не
стекне вечни живот – пада у вечну смрт. Они лутају живи само на површини, а у
суштини својој неживи. Чини се, сав свет је већ у њиховој власти.

Нови Руси

Одједном, под гусеницама тенкова, на московској улици се пролива крв. То је

„градитељска жртва“ положена у темељ демократског царства. (Напомена: Према
паганским празноверицама, да би царство, нови дом, или нека друга зиданица били
чврсти и трајни, на њиховом темељу мора да буде принета крвна жртва. Са тим
представама су повезане, на пример, легенде о оснивању Рима и чак - Москве.)
Ово царство морају наследити нови Руси. По замисли руководилаца Новог светског
поретка на њима је да забораве на Бога и Христа. Они су све јачи, падају у све јаче
слојеве материјалности. Они ждеру у помодним ресторанима са стомака обнажене жене
која лежи пред њима. У практици црне мисе, женско тело је ђаволски олтар, подметач
за пехаре са људском крвљу. Они се клањају власти, слави, успеху и другим боговима
светског паганства.
У московском Музеју воштаних фигура ти кумири су персонификовани. Отмени
завојевачи свих векова суседују са кржљавим звездама рока, утовљени председници са
живахним подсмевачима. Овде је свака фигура направљена по захтевима посетилаца.
Међу воштаним кумирима умесно је присетити се речи Блаженог Августина: „Људи су
научили да припремају вештачке скулптуре и да призивају помоћу њих душе демона,
клањајући им се као боговима.“

150
И ево видимо, психоделично узбуђење, својствено идолима репа и рока, привлачи ка
њима нечисте духове свеопштег разрушења. Историјски грохот представљених -
ђаволски лик се крије у њима - усељава у пародисте те кумире светине - демоне
историјске помаме. Одушевљена предаја државног кормила политичким идолима
призива у њих демоне властољубља.
Спаситељ нас је ослободио од лажних богова које је формирао сам човек. Оног, ко се
упорно клања идолима, зауставиће Свевишњи. То и јесте смрт душе, од чега ништа
страшније нема.
Духови, ђаволи, демони - инфернационала хуманиста.
Редитељи, делиријум, тременса – рекламни агенти пакла.
Како их препознати иза поштовања достојне маске? Предвођени оцем лажи, они више
од свега говоре о слободи. У ствари, превара не оставља избор: она води једино у пакао.
Да! Мистична екологија је заиста актуелна као никад раније.

Глума инфернационале

Пародисти су постали естрадне звезде првога реда. Још почетком века, представници
жанра нису могли ни да сањају о таквом успеху. Реч је, изнад свега, о умећу
изругивања, копирања и фалсификовања. Пародија је крајња форма извитоперења
глуме. Међутим, у самој глуми тај жанр се крио од самог почетка. Треба веровати од
античких времена, када су глумци засмејавали публику реквизитним гениталијама
огромног обима. Није ли такву уметност измислио кушач? (Напомена: Ову
етимологију ће, пре или касније, забранити као дисциплину. Сувише болно, она
појашњава симболе, које би савремени свет усхтео да замагли бесмислицом
иностраних речи. На пример, уметност се потискује у руској свести празном
позајмицом речи - артизам.)
Црква се увек према позоришту односила, благо говорећи, опрезно. Античке представе,
поред осталог, носиле су у себи остатке паганских ритуала. Читав Пантеон паганских
богова Хришћанство сматра за збориште демона. Због тога лицемерни сталеж, који им
служи, ужива уистину инферналну ђавољу подршку.
Не случајно, глумци су одједном почели да се уздижу на социјалној лествици. Од
презреног слоја, испели су се до друштвеног врха. То је почело да се догађа одавно.
Блажени Августин пише да су код Грка глумци понекад добијали чак и прве улоге у
држави. И одмах објашњава логику људи античкога времена. Одиста, како су гледаоци
схватали да су сама позоришна уметност и позоришне игре боговима по вољи, гледати
на оне који те улоге играју, као на недостојне људе, испало би логичка немогућност.
Блажени Августин приповеда још увек о томе са унутрашњим чуђењем, као о неком
невероватном социјалном преврату, када се нормални поредак ствари изокретао
наопачке.
Феномен тог преврата примећује и философ Рене Генон у свом есеју „О смислу
карневалских празника“. Током древно-римских сатурналија, на пример, на један дан у
години робови су постајали господари, а господари су им служили. Привремено се
рушио светски поредак. Долазило је до мешања каста. Одвијало се нешто што подсећа
на крај времена.
Генон пише: „Реч је о укидању хијерархијских односа, а такво укидање се јавља
углавном као једно од обележја сатанизма.“ Философ сматра да су карневали
дозвољавали да се испушта пара ђаволске енергије, а таква енергија је увек у себи
носила социјално-рушитељски елемент. Генон пише, поред осталог, о средњовековном
празнику будала у Западној Европи, током којег се ниже свештенство предавало

151
гнусним прљавштинама, пародирајући истовремено и црквену хијерархију и саму
литургију.
Међутим, такви уступци инферналноме свету нису могли довести до добра. Сада се
живот претвара у стални ток ђаволских карневала и његови плесови извитоперују све
природне пропорције света. Вешта пародија и мајсторско врачарство ни издалека нису
мачија судбина. За ово су потребни јаки духовни потомци оних који су распели
Спаситеља, који су Пилату викали: „Крв Његова на нас и на децу нашу!“
Како се само труде око трибина! Одвија се тиражни телевизијски незавршив карневал.
Он је, такође, у почетку имао циљ да испусти социјалну пару. У совјетска времена,
жанр је добио статус сатире, која разобличава поједине недостатке.
Уступак великом космичком подсмевачу и овде није остајао некажњен. Заборављени су
већ наивни недостаци, умрли су они који су допуштали сатиру, променило се
друштвено уређење, а пародија прикупља снагу. Она све отвореније, скоро религијски,
служи боговима светског паганства.
Да! Не назива се узалуд, у Црквеној служби, ад свеисмевачким. У позоришту се многи
осећају пријатно, а у Цркви нелагодно и досадно. Због чега - писао је Јован
Кронштатски. Зато што је у позоришту све подложно световном човеку. Тамо ђавола не
осећамо, већ се забављамо и он нам чини задовољство не дотичући нас. „Веселите се,
пријатељи моји!“, мисли он: „Само се смејте, а Бога се не сећајте!“
Позориште и Црква су супротности. Једно је храм света, а друго храм Божји. Једно је
сабиралиште ђавола, а друго храм Господњи.
Пародисти засад тријумфују. Њима се чини да су маске, које су изабрали, поруга
истини, да успешно копирају све што их окружује. Каква заблуда! Маска се одабира
подсвесно, по жељи бирача који се налази у подсвести и, у ствари, најотвореније
изражава унутарњу суштину онога ко се покушава сакрити иза ње. Зато гнусни,
поидиоћени, духовно неумивени пародисти, понајпре у маскама изражавају своју
суштину.
Како се преврат симболизован излажењем естрадне звезде врши?
Подсетимо се још једне звезде – шестоугаоне звезде масона. Она се састоји из тамног
троугаоника, који је уперен навише у слово алфа, и светлог, чија оштрица гледа наниже
у слово омега. По тумачењу Сергеја Нилуса, тамни троугаоник симболише, за масоне,
злог бога, а светли његовог противника. Према кабали, наступиће моменат када ће се
конструкција изокренути. Тада ће власт над светом прећи у руке сатане. То је управо
она метафизичка окосница свих преврата и револуција. Међутим, хришћанско предање
говори о томе да ће Господ дозволити само кратку владу антихриста. Недуго ће трајати
антихристово царство, које претходи Другом Христовом доласку.
Да би засео на земном трону антихристу је неопходно да се јави у виду спаситеља, како
би многе преварио. То ће постати највећа и најсатанскија пародија. Ево где се захтева
читав концентрат лицемерног умећа! Ту су, наравно, и они, који ће себе узвишено
назвати службеницима Мелпомене, паганске богиње.
Да! Пародија је уистину апокалиптични жанр.

Преврат

Наступило је време преврата. Цивилизација, у чијој су основи позитивистичко

растављање на саставне делове, компјутерска контролна и тоталитарна власт новца,
себе назива бедемом слободе. Практично отпавши од Хришћанства, Запад, пагански Југ
и Исток сваке године све раскошније празнују Божић, акумулирајући отпатке
религијског осећања и папирнато-пластичне масовне дрангулије. Преданост светости

152
Христове вере квалификују као затуцаност. Пођавољени атеисти верујуће људе
називају слепима код очију.
Могуће је овако наставити бесконачно, али даћемо још један пример. Народ који је
победио нацисте у Другом светском рату сада одједном почињу оптуживати за
фашизам. Руси су, у Новом светском поретку, фашисти. Задатак је прост. С обзиром на
чињеницу да су УН основали како не би допустили обнову фашизма, довољно је
убедити светско јавно мњење како да на датој територији поново подиже главу тај
покрет и тле је спремно за наредну „пустињску олују“.
И ево, руководилац московског антифашистичког фронта, за лист „Вечерњи
Јерусалим“, већ најављује припрему зборника „Политички екстремизам у Русији“. У
том детаљном извештају налазе се пријаве за 47 организација, осам независних новина,
а такође има и 65 биографија осумњичених, то јест – Руса фашиста.

Обнова царства

Ова глава писана је 16. јуна 1996. године. на дан празника Свих светих који су се
прославили у земљи руској. На кишан дан председничких избора.
Неколико дана раније једино се и говорило о судбоносности те демократске процедуре.
За верујућег човека, међутим, земаљска власт треба да стреми Божанском праузору.
Она мора да буде освештана помазањем цара. По Богу цареви царују, говори Свето
Писмо. У противном случају, власт се подржава не одозго већ одоздо. То је аксиома за
многа поколења наших људи, за безброј оних са којима ми и потомци наши формирамо
мистичну везу, која се назива руски народ.
За оне који нису заборавили заклетву упућену Богу и трону:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, Посланица великог сверуског сабора у Москви,
Црквеног и земаљског, 1613. године. Послао је Господ Свој Свети Дух у срца свих
Православних Хришћана земље наше, да као једна уста завапе како је на теби да
постанеш владаром самодршцем, Велики господару Михаило Фјодоровичу. Целивали
су сви Животворни Крст и обећање дали да су за Великог Цара, Богом посланога,
Богом изабраног и Богом узљубљеног и за њихову царску децу, коју њима, Царевима,
Бог буде подарио, спремни душе своје и главе положити и служити им, господарима
нашим, вером и правдом, свом душом и телом. А ко не пожели послушати ову саборну
посланицу, коју је Бог благословио, и почне говорити што друго и збрку међу људима
чинити, ма ко био: свештено лице, бољар, царски службеник, војник или прост човек,
по свештеним правилима Светих Апостола и Васељенског седмог сабора светих отаца,
као и помесних сабора и по овом Саборном слову, од свих ће осуђен бити и од Цркве
Божје одлучен и од Светих Христових Тајни удаљен као расколник Цркве Божје и свега
Православнога Хришћанства, бунтовник и разоритељ Закона Божијег, и одговараће по
Царским законима. И да не буде на њему благослова од овог освештаног Сабора од сад
па довека. Нека буде ова посланица тврда и непоколебљива у предстојећим годинама,
родним и неродним, и да се не измени ни једна једина црта од овог што сачинисмо у
посланици.“
Управо царску власт подразумева Апостол Павле када говори о задржавању појаве
антихриста. (Напомена: В. Ларијонов: „У наше време треба мислити да се има у виду
власт будућег Православног императора. Вештачко очување древних тронова на
Западу и покушај да се врате на власт такве династије као што су Меровинзи, имају
супротан смисао. Овде се можда ради о испуњењу пророштва да ће се први
антихристу поклонити управо цареви.“)
„И сада знате“, пише он у посланици Солуњанима о доласку сина погибељи, „шта га
задржава да се појави у своје време. Јер тајна безакоња је већ на делу, само се неће

153
извршити до тада, док не буде из средине уклоњен онај који је сада задржава.“ Блажени
Теофилакт појашњава: „То јест, када римска држава буде уклоњена, тада ће антихрист
доћи. Док се буду бојали те државе, нико се неће потчинити антихристу. Када она буде
разрушена, тада ће отпочети нереди и он ће пожурити да приграби људску и божанску
власт.“
Слична очекивања потврђује и Талмуд: „У опустошењу Рима је наша нада.“
(Напомена: Касније, као у одјек те идеје, Ф. Енгелс ће написати да ниједна револуција
неће постићи победу све док постоји руска држава.)
Власт римских императора за време Константина била је на чудесан начин претворена
у Православно Царство. Оно је постало одбрана Цркве Христове од спољних
непријатеља. У Константиново време још су се могле сачувати и књиге Антонијевог
пописа, и летописи са Иродовог дворца, као и материјали истраге Понтија Пилата.
Истраживање Исусовог убиства, које је предузео Константин, у потпуности је
потврдило јеванђеоске текстове. „Исус Христос“, пише истраживач Леонид Болотин,
„био је последњи законски наследник Давидове династије земног Богоустановљеног
престола. Свето Јеванђеље недвосмислено указује на то, да је био не један од неколико
законских претендената на тај престо, већ Једини. Само је Један Једини међу земним
владарима могао да прими духовно наслеђе од Њега, онај ко је законито прихватио на
себе подвиг онога ко задржава свете силе зла и безакоња, подвиг Цара самодршца по
узору на Сведржитеља Цара Небескога. Такво подвижништво је и примио на себе
Свети Равноапостолни Константин. Али већ тада се провидело и будуће следство. На
гробници Царевој, у храму Светих Апостола, је уклесано: „Руски род сједињен са свима
онима у његовом окружењу тријумфоваће над Исмаилом.““
Да! С временом је обавеза Византије прешла на Русију, у њену престоницу – Москву.
Можда се то одиграло у онај мистични тренутак, када су у Софијску
Константинопољску Цркву, где су вековима раније дошли да изаберу веру посланици
кијевског Кнеза Владимира, за време Литургије упали Турци. Тада је првосвештеник
Византије, заједно са Светим Даровима, нестао иза тајног зида.
Али зашто је управо у Русију слетео двоглави византијски орао? И зашто су се управо
тамо, од нека времена, упутили главни напади светскога зла?
Можда и зато што су молитвама, страдањима и напорима многих поколења наши
земљаци успоставили мистичну везу између Земље Обећане и Русије, коју су временом
почели називати - Светом.

Света Русија

Уске шумске стазице Русије, степски путеви Прицрноморја, древне стене Мале Азије...
Многе од њих су пропртиле руске поклоничке сандале од лике и коже са подвезаним
каишем.
Позната је прича о путовању у свети град Јерусалим 40 поклоника са вођом. Она говори
о првим руским путницима-поклоницима још од времена Светог Равноапостолног
Кнеза Владимира. Летописи указују, такође, на Светог Варлаама, игумана
Дмитријевског манастира, који је ишао на гроб Господњи око 1062. године. Али, већ 40
година раније, Свети Теодосије Печерски је, као 13-годишњи дечак, сретао, по његовим
речима, у граду Курску, руске путнике који су долазили из Палестине.
У тзв. „Уставу“, који се још у древности приписује кијевском Кнезу Владимиру, а
касније и у „Уставној писменици“ новгородског Кнеза Свеволода (1127-1132),
поклоници у Свету Земљу су званично стављени под заштиту и покровитељство Цркве.
Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“,
датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет

154
многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град
Јерусалим и Земљу Обећану.“
Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је
Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске.
Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године од првих векова хришћанске
ере силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.
И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју
описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици
у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И како су почели читати шесту
паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи
завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину
десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над
непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у
светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.
Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву
краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај
није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“
Ко је био игуман Данил?
У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног
богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се
догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила.
(Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању,
он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини
помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)
Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се
обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и
оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.
„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да
се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У
својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока,
реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг
стрелца.
Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам
игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на
савремену меру, износи два метра.
„Путовање“ одаје ученог писца. Особености тог текста идентичне су стилу анонимних
руских рукописа, као што су летопис повести о походу на Шарукан, или „Књига о
идолима“, прво руско антипаганско истраживање. Као његов темељ, послужило је
препричавање грчке књиге Григорија Богослова са умецима и поређењима о
идолопоклонству у античком свету и у Русији.
У „Књизи о идолима“ стоји напомена да је писана на броду који плови из Палестине на
Свету Гору у лето исте те 1107. године. Једини од библијских ликова који се појављује
у књизи јесте пророк Данило. То је отворена сугестија на ауторство, начињена у духу
те епохе.
Тако се пред нама указује јунак земље руске, учени писац и поклоник Данил, који је
пре 900 година написао задивљујуће речи: „Син далеког Севера, ја... ступих у
Јерусалим као у своју отаџбину.“
Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после
молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере. Можда је
баш тај смирени игуман први у свести наших земљака улио чудесну помисао:

155
благодатне енергије Свете Земље молитвама, усрдним напорима и подвижништвом
могу бити пренете и у нашу отаџбину.

Златна врата

У 11. веку Јарослав Мудри је подигао нову тврђаву у Кијеву. Главна врата добише
назив – Златна. Добише то име по јерусалимским. Кроз Златна врата, Спаситељ је ушао
у град уочи пута на Голготу. Касније су Златна врата подугнута скоро у свим главним
руским градовима и манастирима, као да позивају Сина човечијег у свету Русију.
У Јерусалиму, Златна врата од времена турског освајања стоје зазидана. По предању, на
крају времена, кроз њих ће проћи антихрист и његово куцање све је чујније.
Већ одавно свако место на руској речици поред храма назива се Јордан, а Маслинска
гора, као и крај зидова Јерусалима, она се појавила у Кијеву, Владимиру, Новгороду,
Москви. Гледајући са њих на распутнице, осетљиви Рус видео је знак крста одасвуд и
то је назвао раскршћем.
Међутим, руске светиње нису грађене само по лику Јерусалима земаљског, већ и Града
Небеског – оног који ће се отворити на Небу по Откровењу Јована Богослова. Зидови
Белога града изграђени у Москви у 16. веку имала су 12 врата, по три на сваку страну
света, подражавајући Горњем Јерусалиму. Зидови су на тај начин стицали освештано
значење. Православни грађани су се уздали, не толико у силу камена, колико у силу
Божију. Земљу руску, потпуно свесно, наши преци испуњавали су освештаним
пропорцијама.
Црква Василија Блаженога, на пример, у старини је имала 25 купола, које су означавале
Господа и 24 Старца који седе крај Његовог престола. У државном врту у
Замосковречју, насупрот Кремља, у 17. веку изграђене су 144 фонтане по лику 144.000
праведника. Зид Горњег Јерусалима описан је као да има 144 лакта мере човекове.
Такве је висине и Спаска купола Кремља. Мотиви апокалипсе, када су Јерусалим и
Константинопољ заузели неверници, нису случајни. Русија је остајала последњи
снажан ослонац Православља у свету, и руски људи су, потпуно праведно, сматрали
своју земљу Ковчегом спасења.
Најпотпуније се та идеја изразила у изградњи Новог Јерусалима под Мисквом.

Нови Јерусалим под Москвом

Као да је Промисао подстакао патријарха Никона да оствари своју будућу замисао.

Саме размере и спољни изглед здања Новог Јерусалима носе у себи трагове зачудних
догађаја.
Година 1636., у Соловјетском манастиру пострижен је монах под именом Никон.
Можда га је управо Соловјетско острво подсетило на апокалиптички лик престола
Божјег, који стоји насред воде. Године 1649. патријарх јерусалимски, који је допутовао
у Москву, дарује Никону Кипарисов модел гроба Господњег. Затим Старац Арсеније
доноси подробан опис јерусалимског храма Васкресења Христовог и његове мере,
учињене по молби патријарха. Ускоро патријарх Пајсије шаље још један истински
провиденцијални дар – грчку књигу „Таблице“. Она је изненадила Никона
симболичким тумачењем градње храма. На пример, олтар је лик Небеског Светилишта,
престо означава Јерусалим, Голготу и Христов гроб, а жртвеник Витлејем и Јелеонска
гора. Из књиге је следило; здања храмова и њихово унутрашње устројство, при
правилним канонским радњама, испуниће се тим истим Божанским енергијама као и
прволикови.

156
Подмосковском Новом Јерусалиму предстојало је да постане архитектурна икона и свог
палестинског претходника и Града Небескога.
Године 135. Јерусалим су Римљани преименовали у Елиу Капитолину и тек после 200
година Константин, који се преобратио у Хришћанство, назвао га је Новим
Јерусалимом. Савременика Никоновог, Цара Алексеја Михајловича, на Православном
Истоку и у Русији називали су Новим Константином. Зато је патријарху било веома
важно да управо Цар надене име његовоме чеду.
И ево! У лето 1657. године, Алексеј Михајлович писмом одређује место недалеко од
Москве за Нови Јерусалим. Средиште Новог Јерусалима постала је Црква Васкресења
Христова са Каменом Помазања, Стеном центра света, Голготом. Напоредо се појавио
Гетсимански врт. Подаље, у селу Чернову, Назарет. Река Истра је добила име Јордан.
Њихову чудну сличност може да потврди и аутор ових редова. Савременици, инострани
путници примећивали су да је већ тих година посета манастирима замењивала Русима
поклоништво у Палестину. Сазидан на вештачком острву, Нови Јерусалим замишљен је
као острво спасења у вртложном мору светске бездуховности, које је Москву
запљускивало већ тада. Међутим, Алексеј Михајлович је пожелео да управља, не само
државом, већ и црквеним делима. Мистична идеја Новог Јерусалима уступила је пред
идејом Трећег Рима, која је почела да се прихвата, као, пре свега, империјална. Она је
лишена предстојећег апокалиптичког смисла, који происходи из речи Апостола Павла:
„Престо онога који спречава антихриста нашао се у опасности.“. Патријарх Никон је
осуђен и прогнан на Соловке. Недограђени Нови Јерусалим постаде симболом
неприметног духовног осиромашења Русије. Тако се догодио први корак ка отпађењу
од византијског предања – симфоније духовне и државне власти.
До укидања патријаршије за време Петра Првог остало је 40 година. Русија је
настављала да шири државно тело, али оно главно, оно најглавније, у њеној сржи се
обрушило. Виши слојеви су се показали одвојеним од Православне духовности; дошло
је до разлаза са народом. Ти слојеви су временом практично престали да служе као
јерархијска потпора трону. Као резултат тог процеса земља се нашла у апокалиптичном
потресу 1917. године.

Пред зидање Соломоновог храма

Дан одрицања Николаја Другог (Романова, мученика, спасиоца Србије и последњег

руског цара. - прим. приређивача) од престола постао је уистину мистичан. Сам пакао
је пожурио да одахне са олакшањем. Привремена влада је одмах укинула сва
ограничења Јеврејима у Русији (сличан корак је био први резултат свих револуција).
Ускоро - (опет случајност?) на међународном нивоу донета је Декларација Балфура о
формирању "националног огњишта" Јевреја у Палестини. Тамо се устремио из почетка
поточић, а затим и бујица људи, чији су преци, у различито време, и у различитим
земљама, прихватили јудаизам.
"А где су сада Златна врата, кроз која у град мора да уђе антихрист?", питао сам у
Јерусалиму свог туристичког водича. Младић, који је до тада био у потпуности
дружељубив и шармантан, буквално је позеленео од једа. "Не антихрист, већ м - е - с - и
- ј - а!" - злобно је нагласио свако слово. Дакле тако! Воде туристе и поклонике, брину
се да пронађу уносан послић, свируцкају на виолини и - чекају! Из свакодневице
потпуно приземних послова и послића - чекају!
Главни мистички задатак насељеника је постао зидање Соломоновог храма. У свакој
синагоги вековима су изучавали речи старозаветних пророка Агеја и Мелахије о
доласку Месије. По пророчанствима, он ће засести у другом храму. Шта то значи?

157
Први храм који је саздао Соломон, разрушен је за време вавилонског цара
Навукодоносора. Други је подигнут на том истом месту крајем шестог века пре рођења
Христоса.
Међу зидовима другог храма о испуњењу старозаветних пророштава приповедао је
Христос - Месија, непрепознат од већине Јудејаца. Они чекају другог "Месију". Чекају,
мада по речи Спаситељевој, од другог храма већ није остао ни камен на камену. Њега
су срушили римски легионари 70. године и тако начинили пралик будућег Краја Света.
Дакле, будући храм ће постати трећи. Уосталом, Јудејце много не брину такве
суштинске околности. Не брине их ни одсуство првосвештеника за тај храм, јер
следство свештенства је давно покидано.
Синагоге су пре школе него храмови. Узносити жртву Богу Јудејци могу једино на гори
Морија у Јерусалиму. Дакле, већ скоро две хиљаде година јудајизам је лишен
храмовног живота.
В. Акулов, историчар: „Имамо посла, не са религијом, већ са неким мистичним лешом.
Али тај вампир, који сише сокове живота, машта да оживи.“
Није ли овде метафизички основ сваке завере вампира, ма како се она јавила, све до
продаје трансплантаната и ембриона?
Дакле, ко ће засести у новом, трећем храму? Онај ко ће се ослањати на своје божанско
порекло и на тај начин смоћи снаге да игнорише одсуство првосвештеничког
прејемства. Онај који ће саблазнити многе чудесима.
Да, уколико се то догоди у трећем (у њему се једино и може догодити, јер храм за који
је постављен камен темељац 2001. године јесте трећи. прим. приређивача), а не у
другом храму, човечанство ће имати посла не са Месијом, већ са оним ко ће му почети
подражавати.
Православно Предање га назива антихристом. Зашто није до сада дошао, када је још
1917. године пао онај који га "задржава"?
Да, кулминација напада на Трећи Рим је постало убиство Православног Императора.
По мишљењу истраживача, кабалистички натпис, начињен на зиду Ипатјевског дома,
значи следеће: "Овде, по наредби тајних сила, Цар је био принесен на жртву ради
рушења државе. О овоме се извештавају сви народи.".
Са тачке гледишта "ратних симбола" избор датума убиства - дан светог убијеног
мученика Андреја Богољубског - и места - Ипатјевског дома - такође није био случајан.
Управо у Ипатјевском манастиру је оснивач династије Романових, Михаил Фјодорович,
добио извештај да је избран за цара. Кабалисти - цареубице двадесетог века сматрали
су да крај омражене им династије мора наступити управо тако - знаменован.
...Дакле, зашто није дошао антихрист, када је пао "онај који га задржава"?
Још на дан одрицања Николаја Другог од престола, док су у храмовима певали покајни
канон Андреја Критског, у цркви села Коломенско под Москвом догодило се чудо.
Пронађена је древна икона Божије Матере - Државна. У рукама Богородице - били су
знаци монархијске власти. Али, царска кугла (шар, державна) на икони није овенчана
крстом - то је симбол обезглављене Русије.
Шта су у овом догађају увиделе духовне очи православних људи?
Мајка Божија се јавила са тужним ликом, одевена у царски пурпур. И наговестила на
тај начин да преузима улогу "задржавања" на себе.

О икони Державне мајке Божје

Слично схватање историје потврђује и читав ланац мистички међусобно повезаних

догађаја, који су се протезали кроз читав век. Ускоро, после Обретења Чудотворне
иконе Државне Божје Мајке, монахиње Вознесенског кремљевског манастира су по

158
архивским записима установиле: да је икона пре припадала њиховој заједници. У
Вознесенску цркву села Коломенско она је била предата 1812. године. Управо пред
напад на Москву онога ко је већ желео да наступи према Јерусалиму и у коме су многи
препознавали онога ко куца у Златна врата, претечу антихриста – Наполеона.
Његово приближавање праћено је мноштвом знамења. У дневним записима јеромонаха
Јефтимија Трунова читамо: „А зар нису виделе богоугодне очи праведника како пред
само ступање Наполеона у Москву, из Кремља, преко Спаских врата, излажаху,
отресавши прах са ногу својих, угодници московски?“
Тај случај је живо подсетио благочестиве савременике на речи Исуса који шаље
ученике своје на проповед: „А ако неко не прихвати и не послуша речи ваше, онда
излазећи из града овога отресите прах са ногу ваших. Заиста вам кажем: лакше ће
бити земљи Содомској и Гоморској на дан Суда него граду томе.“
Визија слична оној из 1812. године утврђена је и у 16. веку. Реч је о догађају који је
делимично ушао у Никоновски патријаршијски летопис. Она је повезана са чудесним
избављењем Москве од навале Татара. Кроз та Спаска врата мноштво угодника Божјих
износе из града посрнулог у грехове највећу светињу – икону Владимирске Божје
Матере.
У повести о Владимирској икони, Свети Сергије и Свети Варлаам имају смелост пред
Господом, која им даје снаге да изађу у сусрет светозарноме изласку Чудотвораца,
молећи их да се врате у остављени град. Пред погледом читаочевим догађа се чудо:
Божји угодници се обраћају лицима према остављеној утврди и страшно знамење
блиске пропасти московске Русије се преображава у један од момената свеноћног
бдења. Пред Кремљом, као пред олтаром руске земље, служи се литија, и уместо Суда
Божјег, Свеци се враћају у молитвама спасен град.

Покров Богородичин

Од 16. века 21. маја по старом календару Руска Православна Црква слави свечаност
Владимирске иконе Божје Матере. Она сваке године подсећа, не само на чудесно
спасење града, већ и на посебно заступништво Царице Небеске.
Да, недостижне тајне Русије, њен скривен труд и невидљива за непријатеља борба,
налазе се под Покровом Богородичиним. Не случајно, празник Покрова, који је
установио Андреј Богољубски још у 12. веку, слави се само у Русији (и Србији –
напомена преводиоца). У 13. веку спаситељски омофор Царице Небеске скрио је од
похода Батија благоверне житеље града Китежа. У околинама Волшког града
Семјонова и данас ће вам приповедати о звонима и црквеном појању, који допиру
испод вода овдашњег језера. То је она тајна сила земље руске. Ту се отишла поколења
моле за потомке, који живе сада, као и за далеке претке, а сви заједно за Русију. По
предању, на крају времена, житељи Китежа ће устати из вода зачараног језера
Светлојара.
Свети Иларион Велики овако је пророковао у осмом веку: „Такође, у последња времена
десиће се и ово: градови и манастири ће бити посакривани, зато што ће антихрист
отпочети да влада у свету. (Напомена: Занимљиво је да је један од истинских руских
градова данас, Краснојарск 26, чија се сва разуђена производња налази под земљом,
његово становништво је, ради одбрамбених циљева, формирано од одабраних људи
руске националности. Садашња деца из тог града, дуго време избављеног од
различитих негативних утицаја савременог света, задивљујућ су образац духовног,
физичког здравља и високе интелигенције.)
Прекривање Русије Омофором Царице Небеске темељ је за разумевање земље. Ови
процеси су нелинеарни, многоплански. Они се не дају прорачунима хуманизованих

159
компјутера и компјутерске свести аналитичара. Под Покровом Божје Матере толико је
сакривенога да схватити оно што се догађа можемо једино гледајући у прошлост,
садашњост и будућност Русије Православним очима.

Будући Цар

Дакле, 1917. године Мајка Божија је узела улогу „онога који задржава“ - на себе. Узела
је ту улогу до одређеног рока.
Године 1922. у Владивостоку је одржан последњи Пријамурски земски сабор. На њему
је издаја заклетве из 1613. године схваћена као општенародни грех. Не случајно, душа
сабора је постао генерал Дитерихс, један од руководилаца истраживања убиства царске
породице. Пријамурски сабор је праобразац Сабора будућности. Он, као и Сабор из
1613. године биће крај новом смутном времену и изабраће покајноме народу
помазаника Божјег. (Напомена: По пророштву духовника царске породице
архиепископа Полтавског Теофана, са породицом Романових будући цар мора да буде
повезан по женској линији, као што је род Рјуриковаца добио својевремено - преко
Софије Палеолог, која је пошла за Ивана Трећег - крв византијских императора,
династичку основу светог потомства.)
Али и није све тако просто. Покајање није тренутно осећање добродушног
интелектуалца. То није клиширана заклетва новог идеолошког слоја. Само јасна
етимологија дозвољава нам да разумемо шта је у питању.
У преводу са грчког покајање је измена ума. Тако дакле, ни више ни мање! Предстоји
нам не мали духовни труд, и то свима! А Цару последњем, будућем Цару, предстоји да
понови подвиг Цара Константина, да започне своје царовање потпуном истрагом
мистичне позадине убиства царске породице.
Власт Царева је од Бога. Човеку није дато да је промени. Она је била и остаје
узурпирана. Због тога, до земаљског сабора, ма како дуго требало да се чека, на сваком
високом заседању престо мора да стоји незаузет. Нека буде реч наша тврда у
предстојећим годинама за поколења и поколења.

Света Земља и Света Русија

В. Ларијонов, историчар: „Недавно су ми са Свете Горе Атона донели крст под којим
није Адамова глава, већ симбол Византије и Русије – двоглави орао. Није ли то знак
искупљења руске државе и њеног народа, који је својевремено отпадио од Бога и
нарушио заклетву престолу – страшну заклетву записану у Посланици? Искупљење је
неизбежно. Зар се не да увидети пророчка воља у томе што хиљаде руских поклоника
добијају могућност да бораве на Светој Земљи? Пут на Голготу, којим пролази у
Јерусалиму сваки поклоник, поново повезује Свету Земљу и Свету Русију.“
Примакавши се светињама Палестине, човек види свет друкчијим очима. И Нови
Јерусалим постаје зачуђујући симбол руске духовности. Њено повремено оскудевање
одразило се у незавршеном зидању за време патријарха Никона и сада је, мада
величанствен издалека, храм Васкрсења Господњега бременит рушевинама. Ето то је
симбол садашње земље и њенога духа. Обнова Новог Јерусалима је мистични задатак
Русије, јер благодатне енергије, пренесене у Свету Русијицу молитвама,
подвижништвом и страдањима наших предака, живе међу тим зидовима.
Кажу да се, када је овде обновљена служба уочи Пасхе, свећњак у олтару разгорео три
пута за ноћ. Разгорео се, подсећајући на чудо Небеског Огња у Јерусалиму. То се
догодило у време када је ископан извор по наређењу патријарха Никона. Пун чисте

160
воде, он симболизује место обретења Животворног Крста Господњега, који је пронашла
Царица Јелена.
Да, дођи Господе Исусе!
Као да последње земаљске снаге Православља призивају на битку. Народно предање
руско гласи да ће у последња времена устати из вода зачараног језера град Китеж. Иза
зидова Цркве Свете Софије у Православном Константинопољу изаћи ће са Светим
Даровима првосвештеник Византије. Уочи кратког, али страшног зацарења антихриста,
јавиће се Цар Трећег Рима, и поново ће ишчезнути икона Државне Богомајке –
обновиће се Русија. Престаће да слази Огањ Небески на гроб Господњи кад дође
антихрист. Чудесним начином отићи ће са Атона икона Иверске Божје Мајке.
Господа из УНЕСКО-а већ су намерачили да Атон премреже путним трасама.
Светиње ће или ишчезнути, или ће због људских безакоња престати да чудотворе. Како
и може бити друкчије, ако на свету ускоро усахне вера. Историја, као простор
богоопштења, изгубиће смисао и завршиће се.
Дакле, вреди ли призивати последњег Цара и пожуривати наш земаљски пораз? Вреди
ли приближавати време кратког тријумфа антихриста, којим ће се и завршити земаљска
историја?
Да, али то није знак умора од неравноправне борбе, нити туге због ликујућег
непријатеља и безнадежности узалуднога куцања на врата, који ће у минутима
искушења захватити свакога од верних. То није ни жудња за осветом, јер ће се иза
граница заустављеног времена ликујући победиоци ужаснути. (Напомена: Добивши
благослов за своје напоре од оца Николаја Гурјанова на острву Залита, аутор ових
редова је осетио задивљујући набој есхатолошког оптимизма, који произилази од
Старца. На питање: „Шта чека Русију, времена су тешка?“, отац Николај је просто
одговорио: „Милост Божија нека је с нама. Добра су времена. Храмови се граде.“
Старац није много речит; речи се троше. Не губи се једино молитва. Храмови се
граде, значи: врше се и молитве. Време богоопштења није прошло.)
Позивање последњег Цара је глас вере, духовне надмоћи и части. Легиони непријатеља,
од којих су неки описани и у овој књизи, крећу на Цркву. Нас чека пророчка трагична
битка под освештаним знамењем Лабарума. Учествовати у њој једина је могућност да
се и достојно оконча седми дан стварања, који траје све до данас. И они који ступе у
Јерусалим Небески, радосно ће сусрести осми дан заједно са Спаситељем. А затим је
крај, пише Апостол Павле о Другом доласку Исуса Христа. Када преда царство Богу и
Оцу, када укине свако господарство, сваку власт и силу, јер Њему припада да царује
докле све непријатеље не положи под ноге Своје. Последњи непријатељ који ће бити
истребљен је – смрт.
Опрости ми, Господе! Амин.

Прилози, ексклузивни интервјуи и тајни документи

После масона
Одломци из интервјуа са Драгошем Калајићем

Драгош Калајић, политиколог, публициста, аутору је представљен веома особено, као

саветник за езотерију српског председника С. Милошевића. То је и дало тон нашем
разговору.
Калајић: Масонерија је псеудорелигијска организација. Она је повезана са
свештеницима Велике Британије, који су је формирали из очајања пред процесима
секуларизације друштва. Посредством науке, људи су покушали да докажу постојање

161
Бога материјалним путем. Резултат се показао супротним: уместо да јачају веру,
отишли су у безверје.
Дакле, иницијаторем масонерије су постали протестантски свештеници. Други слој је
била аристократија, развратна и засићена, отргнута од својих корена. Из похлепе за
снажним осећањима, из тежње према тајном знању, ти људи су такође похрлили у
ложе. И напокон, трећи сталеж. За њих је било веома важно да бораве у ложама
напоредо са представницима племства. Масонски атељеи су постали делимично
средством социјалне еманципације Јевреја.
Воробјовски: У Јерусалиму објављена енциклопедија „Јудаика“ пише да су ложе
постале прве територије на којима су престале да важе класне и религијске ограде.
Калајић: О суштини покрета слободних зидара дивно се изразио пруски краљ Фридрих
Други: „Масонерија је велико ништа“. По правилу, то је удружење осредњости. Претња
свету новим светским поретком формирана је у ложама. Идеја је зачета у британском
друштву округлог стола. Његов иницијатор и главни медијум био је извесни Сесил
Роудс. Управо овде је поникла мисао да се формира владајући центар света. Постепено,
он се преместио у САД.
Управо из недара сличних структура произилазе најстрашнији црномагијски планови.
И не случајно, ти покушаји се испољавају чак и у сталној масонској игри са цифрама.
На пример, савет једне од ложа сакупља се дванаестог датума, дванаестог месеца, а
присуствује му 12 посвећеника (псеудо-кабала). Знајући за извесне црномагијске
аспекте делатности масонерије, ми се трудимо да им се супротставимо. У војсци
Југославије формирано је специјално одељење, чији је задатак да се супротстави
покушајима да се против нас искористи црна магија. Пројекат се назива „Српско
огледало“. Он произилази, наравно, из Православних принципа. Ми не нападамо
противника, већ само одбијамо његову негативну енергију и узвраћамо натраг оно што
је било уперено на нас.
Уверавам вас, ефекат је огроман! Захваљујући томе, полазиће нам за руком чак и да
уништавамо ратне авионе. (Напомена: Овде је реч о пројекту тзв. „Група 69“, који ни
у ком случају није произашао из Православних принципа, о чему, поред осталог, сведочи
и чињеница да су у њему, поред других, ефикасно деловали и различити „пророци“:
„пророк“ светлосне формуле Спасоје Влајић, астролог-пророчица Миља Вујановић
Регулус, и „пророк“ сликар балвана Милић од Мачве.)
Воробјовски: Колико ја знам, тема „масонерија“ узнемирује многе у Југославији.
Калајић: Године 1918. Југославију су формирале различите силе. Међу њима је било,
наравно, и искрених словенофила, али главну улогу су играли масони. Они су се тада
приближили хрватским националистима, који су већ крајем Првог светског рата
схватили да Антанта може Изалијанима предати део Далмације. Због тога су узели
активно учешће у формирању Југославије, да те земље не би отишле из састава
Хрватске. Они су убедили Србе да се одрекну идеје Велике Србије ради југословенског
братства и јединства. Један од иницијатора тих процеса био је тзв. Југословенски
комитет. Од 16 његових чланова, деветорица су били масони.
Воробјовски: Постоји верзија да је у Русију, на пример, идеја свесловенског јединства
такође пренесена из западних тајних структура. Њен први носилац био је језуита
хрватског порекла – Јурај Крижанић, који је у Москви живео у другој половини 17.
века. Истина, када су Руси схватили да одмах иза уједињења свих Словена следи
њихово потчињавање папи, Крижанић је протеран. Међутим, касније су заразне идеје о
повратку Константинопоља формирању пансловенске државе са центром у Москви
одиграле провокативну улогу.
Калајић: Карактеристично је да после формирања Југославије први поздравни
телеграм послала је ложа Велики оријент Француске. У том поздраву се формирана

162
држава гледала као бедем на путу ширења немачке културе. Те страшне силе данас је
могуће поредити са оним што у геополитици називамо атлантизмом. Опет оне
покушавају да начине санитарни кордон, али сада већ око Русије. Дакле, масонерија је
одиграла огромну улогу у формирању Југославије и у убиству краља Александра
Првога, који је такође једно време био слободни зидар. Недуго пре тог убиства,
председник Чехословачке, Бенеш, је рекао југословенском посланику у Прагу, а
обојица су били масони: „Саша је почео да мисли својом главом. То може да га кошта
главе.“ Пуцњи у Марсеју су постали одговор на издајничку Александрову политику, јер
је он постепено почео да се одваја од атлантизма.
Воробјовски: И. Мужић у својој књизи „Масонерија у Југославији“ пише: „Александар
је својом независном политиком, која је противуречила тадашњим масонским
интересима, почео толико да смета масонима да је у неким високим ложама, (на
пример, Ј. Масарик и његова околина), почело да се размишља о његовом уклањању.“
Мере заштите, које је за време краљевог боравка у Марсеју предузео француски
министар унутрашњих дела, Албер Саро - тесно повезан са масонима, биле су
симболичне.
Калајић: Познато је да је масонерији припадао и Јосип Броз Тито, то јест, Јосиф
Амброз.
Воробјовски: У његовој аутобиографији чак постоји и оваква фраза: „Добио сам
информацију из Загреба од неких слободних зидара.“
Калајић: Одлучујући догађај у његовој каријери збио се 1956. године, када се сусрео са
Џоном Форстером Даласом. Далас је Титу дао задатак да створи нове међународне
оквире за ослобођене земље. Тако се и родио Покрет несврстаности. Тако се почела
реализовати идеја о новој међународној експлоатацији – далеко ефективнија и не
толико отворена.
Воробјовски: Не преувеличавате ли улогу и значај масонерије?
Калајић: Масонерија је као организација данас већ превазиђена. Постоје друкчији
институти тајне власти: Трилатерална комисија, Билдербершки клуб. Говорити о томе
да ли је овај или онај човек масон имало је смисла у хришћанској Европи. Данас је
масонерија, по својој суштини, постала образац јавног мишљења. Некада је Фауст
барем знао за шта продаје душу. Данас људи дају душу бесплатно, чак и не сумњајући
у то. Све је то повезано са приближавањем краја времена, који карактерише убрзавање
прогреса као суме рушитељских прогреса. У друштву сада доминирају масонске идеје,
где човек постаје економска животиња. Те идеје, као што су показала ванредна дела
Макса Вебера и Вернера Зомбарта, воде према пуританским и, још раније, јеврејским
концепцијама. Уосталом, комунизам и либерални капитализам су браћа близанци, које
је саздао један те исти монструм – демон економије.
Жак Атали пише, на пример, о будућем друштву нових номада, неукорењених људи
које привлачи само економски интерес и живот од данас до сутра, који су жигосани
жигом антихриста у својим магнетним картицама.
Воробјовски: У том контексту никако се не може заобићи фигура тајних саветника
силника света овога. Уосталом, могуће је да су прву пажњу на њих скренули
„Протоколи сионских мудраца“. Нећемо сада процењивати њихову веродостојност.
Дакле, у протоколима се каже: „Администратори, које ми бирамо у строгом корелату
према њиховим способностима за ропску потчињеност, уопште неће бити лица обучена
за умеће управљања и лако ће се због тога претворити у пионе наше игре. Биће то
специјалисти васпитани и истренирани од раног детињства ради управљања пословима
читавога света.“
Калајић: Саветницима је био окружен, рецимо, Рузвелт. Његова постојана сенка био је
извесни Хенри Моргентау.

163
Воробјовски: Управо он је пратио Рузвелта на његов последњи пут, који се завршио
чудноватом председниковом смрћу. Свештеник, који се налазио на његовом имању,
сведочио је да је Рузвелт убијен пуцњем у затиљак. Не случајно, нарушивши све
законе, нису допуштали да се тело открије, а тајна служба, која је пратила ковчег,
добила је наређење да пуца на свакога ко се приближи без дозволе. Председниково тело
се све време налазило у затвореном ковчегу, а, после сахране, гробница је дуго времена
била под наоружаном стражом. Уосталом, недуго пре смрти, Рузвелт је подржао Арапе
по питању Палестине.
Калајић: И данас је Клинтон само играчка у рукама свога окружења. Он, на пример,
већ дуго времена упорно хушка Немачку да учествује у југословенском конфликту. Као
што пише Софи Жерарди, истраживач француског недељника „Le Monde
Diplomatique“, сви ратови најновије историје су испровоцирани управо од стране тог
масонског интернационалног клана. Пре свега, сетимо се Жана Манеа, који је био и
Рузвелтов саветник и један од идеолога либералног капитализма. Од снага, које су
стајале иза њега, он је добио, рецимо, задатак да дискредитује председника де Гола. О
томе Мане пише у својим успоменама: „У суштини, он је био трагична фигура, роб
идеје уједињења Европе, која је означавала уништење државног суверенитета на
континенту.“
Треба понешто рећи и о Митерановом саветнику Жаку Аталију. Његова страст су
футуролошки пројекти. С обзиром на то да потиче из неевропске природе, његов
интелектуални ниво је веома низак и зато је он много зајмио из дела Ернста Јингера,
чак га и не помињући. Атали је председавао европском банком за обнову и развој. Он је
потрошио 12 милијарди долара на рушење социјализма у Источној Европи.
Наравно, та помоћ није дошла до источноевропских народа, већ до одређене уске групе
лица. У суштини, кредити су ишли на куповање некретнина. Напослетку се
испоставило да је велики део суме, којом је располагала банка, Атали потрошио на
циљеве повезане са његовим личним интересима. Простије речено, он је паре покрао.
Све то не би било вредно помена, да Атали није веома симптоматична фигура.
Занимљив пример, неопходан ради изучавања људи, који су себе произвели у вишу
расу и намеравају владати светом.
Април 1994.

Жреци Равнодневничне Буре

Из интервјуа са братом Маркионом Кристијаном Бушеом

Воробјовски: Колико ми је познато, ред Источних темплара (ОТО), који је основао

Алистер Кроули, постоји у многим земљама. Где се ви налазите у тој хијерархији?
Буше: Руководим француским огранком тог реда.
Воробјовски: Да ли се налазите у контакту са браћом у другим земљама?
Буше: Да, са многим ложама Енглеске и других земаља, а међу њима – Источне
Европе. До пре извесног времена Југославија је имала највећи број Кроулијевих
следбеника у Европи. Многи на Западу су чак хтели да добију посвећење управо у
Београду, али, откако је почео рат, контакти су ослабили. Мада, наравно, све то постоји
у Југославији и сада, јер су пред рат слична удружења постојала такође у Загребу и
Сарајеву.
Воробјовски: Какви су односи кроулијеваца са светским политичким покретима?
Буше: Да бих одговорио, неопходно је да се вратимо у 19. век. Тада је чланство у више
херметичких удружења било нека врста традиције. Већина чланова реда Источних
темплара и Златне зоре припадала је масонерији египатског реда Мемфис-Мицраим. То

164
је једина грана масонерије, која је револуционарна. Кроули је, рецимо, био јакобит, то
јест, поборник повратка на власт у Енглеској династије Стјуарта. Он је сматрао да су за
обнову сакралног царства неопходни претходни катастрофички процеси. За Кроулија,
историја света је представљала низ космичких годишњих доба. Он их је називао
еонима. Они смењују једно друго, исто као што Сунце током године пролази четири
најважније тачке равнодневнице и еквиноција. Сваки проток историјског циклуса кроз
тачку равнодневнице закономерно за собом вуче светске катастрофе. Оне се и називају
Равнодневничним Бурама.
Воробјовски: Један од руских следбеника тог правца овако је окарактерисао
наступајући еон. „Загонетан и недограђен је свет и блажен је онај ко се не боји његове
многообразности. Блажен је онај ко са поверењем гледа на своју вољу и довољно је јак
да пронађе своје место и своје циљеве у тој недограђеној и недовршеној васиони. О
наше двери куца мудро безумље богова. Ускоро ће се расклимати естаблирани ослонци
философске мисли, пашће западна разумска свест, задрхтаће и урушити се огромно
здање кантоновске философије. И из свих клисура, из свих пукотина, угледаће нас
мноштво богова, светлих и тамних, бездан творачких случајности, многолики и
слободни свет.“
Али какви су односи Мемфис-Мицраим, тог средишта револуционарно-месијанских
идеја, са другим масонским покретима?
Буше: Ако неко из осталих масонских група дозна да њихов масон истовремено
припада и чланству Мемфис-Мицраима, следи његово тренутно искључење из ложе, јер
други токови масонерије нису револуционарни, већ напротив – усмеривачки. Они теже
да поставе своје људе у центар власти. Многи ступају у Шкотски обред, на пример,
уколико им то помаже да се успну у врх политичке хијерархије. То је случај и када је
реч о парамасонским организацијама, као што су Ротари Клуб или Lions club. Ако
слични субјекти и допуштају постојање некакве више силе, онда је та вера ништавно
мала упоређена са вером у власт новца. Управо људи о којима говоримо (довољно је
рећи да је Џорџ Буш, као и већина светских владара, слободни зидар) настоје да њихове
државе остану атеистичке и демократске.
Воробјовски: Како објашњавате јеврејске изворе Мемфис-Мицраима (Мицраим је
јеврејско име за Египат), чији су многи каснији чланови симпатисали фашизам?
Руководилац Златне Зоре, Семјуел Метерс, био је Јеврејин, а истовремено је његов
покрет био тесно повезан са национал-социјализмом. Познат је и утицај јеврејске секте
шабатијанаца на организацију Алистера Кроулија. Треба рећи да је Шабатеј Цви - који
је живео у 17. веку, пореклом из Смирне - себе прогласио за месију јеврејског народа,
али је затим, када је заточен, прешао у ислам. Следбеници чекају његов повратак као
сакралног цара Јудејаца и у свему му подражавају укључујући и лажно прихватање
муслиманске вере.
Буше: Скоро сви покрети савременога окултизма произилазе из кабалистике. Школа
кабале и сакалурије дала је темељ и шабатијанству и Франковом покрету. Франкови
следбеници су формирали прве мешовите јеврејско-немачке ложе. Они су добили име
„Браћа посвећеници Истока“. Управо та браћа су својевремено изнедрила Golden dawn
и правац Алистера Кроулија. Барон Заботендорф је у Турској посвећен у Мемфис-
Мицраим од стране јеврејске групе. У Турској постоји секта денме (супротници). Они
су следбеници сабатеизма. То је јеврејска организација која је наоко прихватила
ислам. Чланови денме су били Кемал Ататурк, оснивач данашње Турске, и сви његови
сарадници, тзв. Младотурци.
Воробјовски: 16. јула 1910. године, на заседању Волтерове ложе у Паризу,
представник турског посланства изјавио је да је масонерија на најсилнији начин
омогућила турску револуцију и сада су све интелектуалне снаге империје чланови

165
многобројних масонских ложа, које су се рашириле по Турској. Можемо додати да је
масон и кабалиста Папи тврдио: „Револуције су устав масонских ложа примењен на
друштво“, али вратимо се Кроулију.
Буше: Карактеристично је да су Кроули и Јулиус Евола (теоретичар италијанског
фашизма) били блиски пријатељи Артура Регинија, руководиоца италијанске
масонерије. Регини и Евола су заједно организовали езотеричну групу „Ур“ између
двадесетих и тридесетих година. Евола је преводио нека Кроулијева дела, одакле је и
црпио многе податке о тантризму и мистичним сексуалним праксама. Не случајно,
касније је и СС остварио пројекат „семена живота“. Реч је била не само о еугеници.
Пренос потомству одређених својстава путем сперме, на пример, повезивао се са
трансмисијом ауре. Циљ је био обнова духа нордијске расе. Познато је, такође, да је
Кроулијева дела Хитлеру предала Марта Кинзел, истакнута национал-социјалисткиња,
која је истовремено била чланица реда Источних темплара (ОТО). Тантризам је пут
акције. Није чудно да су сви именовани покрети тежили фашизму, који је имао страсно
војнички карактер. Мада, треба рећи, фашизам је био револуционаран једино у првој
својој етапи, а затим је прерастао у чисто државно-бирократске форме.

У пролеће 1993. године.

Пирамида
Интервју са Великим Мајстором Велике ложе Русије Г. Д-ом

Г. Д.: Од тога ко ће данас бити посвећен у ред зависи његова сутрашњица. Ако овлада
профанизам, онда је обнова руске масонерије осуђена на неуспех. За сада не можемо да
објавимо адресу. До нас долазе само људи које препоруче наша браћа. Наши редови
расту споро. Данас, почетком 1995. године, четири ложе окупљају око 100 људи. Биће
разочарани они који код нас траже везу да би остварили неку частољубиву амбицију.
Неки сматрају да масони владају светом. Такве људе, на заседањима, осуђујемо. Већ
смо морали да из ложе избацимо неколико људи, које смо били примили. Социјални
састав наш је разнолик: има научника, инжењера, трговаца, лекара, војника, новинара.
Воробјовски: Има ли међу њима људи који су познати у нашој земљи?
Г.Д.: Не. Наравно, ако крупни политички делатници, рецимо, чланови владе, постану
наши чланови, ми ћемо се само обрадовати. То би повећало ауторитет братства. Али то
није себи сврха. Основно је да човек одговара нашим захтевима. На пример, нисмо
хтели да се компромитујемо везама с људима чији је капитал нарастао непоштеним
путем. Један француски милијардер, руског порекла, предлагао је да нас спонзорише.
Међутим, да се снађемо у тој ситуацији, помогао нам је високи посвећеник, бивши
пуковник француског генералштаба, Мишел Гардер. Својим каналима, он нас је
обавестио да је потенцијални спонзор повезан са нарко-мафијом и да се за њега
интересује Интерпол.
Воробјовски: Кажу да је бивши члан Политбироа, Александар Јаковљев, масон?
Г.Д.: О томе ми ништа није познато. Не треба искључити могућност да је неко
посвећен у једну од ложа из других земаља. Треба још рећи, да са масонеријом често
бркају такве организације као што су Лионс клуб, Ротари клуб, Малтешки ред, Бнаи
Брит и сличне, то јест, слободне зидаре критикују због делатности других њима
сличних организација.
Воробјовски: На реверу вашег капута је Православни крстић.
Г.Д.: Већина посвећеника су Православни људи. Постоје и они који до краја нису
пронашли себе у религији, али траже неку вишу силу. Масонерија помаже да се човек

166
пронађе на духовном плану, да се приближи традицији. Што се тиче везе са
Православном Црквом, постоје посебни контакти са појединим свештеницима. Они
мисле да масонерија може да постане савезник Православља. Међутим, најчешће
наилазимо на жестоко непријатељство. Многи сматрају да у Русији постоји само један
истински правац праве духовности. Све то потиче од чињенице да о масонерији знају
веома мало. Рецимо, један новинар, који је дошао да од нас узме интервју, био је
потпуно неупознат са традицијама реда. Затим је постао наш члан.
Воробјовски: Какав је ниво вашег личног посвећења?
(Мој сабеседник показује значкицу на грудима, на којој је написано „33. степен“. Исто
стоји на супротној страни тространог златног прстена на његовом прсту.)
Воробјовски: Навикли смо да масонерију сматрамо тајним друштвом. Зашто сте
пристали да одговарате на моја питања?
Г.Д.: То је повезано баш са нивоом моје иницијације. Масони нижих степени су
обавезни да обављају затворен херметички рад у ложама. Почев од 30. степена
темпларског реда, сваки од браће добија у руке духовни мач за борбу против зла у
спољашњем свету.
Воробјовски: Ви сте зачуђујуће брзо напредовали на лествицама иницијације. Колико
знам, у масонерији сте однедавно.
Г.Д.: Да. У масонском уставу су означени рокови неопходни за прелазак из једног у
други степен. На пример, у симболичким ложама нижег нивоа потребно је да се буде
шегрт не мање од годину дана. Током тог периода неофит нема право да узима реч на
заседањима. Затим је годину дана дужан да буде калфа – то је други степен. Од једне до
три године да буде мајстор симболичке ложе пре него што добије четврти степен.
Уосталом, многи се не уздижу даље од трећег степена. У њему су већ садржана сва
права и обавезе масона. Ако брат нема склоности према езотеричном раду, које му даје
могућност уздизања на лествици иницијације, онда може да постане Велики Мајстор
ложе чак и без високих ступњева у хијерархији. Можда су моје езотеријске склоности
биле оцењене веома високо. Уосталом, тако брзи успон је нека врста аванзовања.
Важно је самопосвећење, постојано осећање учесништва. Не треба се уљуљкивати тиме
да смо се узвисили над светом профаних људи. Лествица посвећеништва је пролаз кроз
различите духовне традиције. Постоје розенкројцерски, затим темпларски степени.
Масонерија много, такође, дугује и кабали. У ложама се постојано води дијалог међу
традицијама.
Воробјовски: Како се одвијало оно што ви, последњих година, називате ренесансом
руске масонерије?
Г.Д.: У почетку је активан однос према Русији испољио Велики Исток Француске.
Године 1991. у Москви је формирана ложа „Северна Звезда“. До тада смо имали седам
мајстора неопходних за њено отварање. Французи су превели текстове ритуала на
руски језик, снабдели нас литературом, консултовали нас за садржину различитих
пракси. Мада, треба рећи, традиција се не преноси путем књига. Симбол је кључ за
несвесно, али је важно да кључаоница не зарђа. Дух је на Западу изгубљен. Многи, чак,
тамо сматрају да ће се масонство, ако игде, обновити у Русији.
Воробјовски: У том смислу имао сам прилике да се сусретнем са једном необичном
верзијом. Наиме, за разлику од римокатолицизма, у Православним обредима олтар је
затворен иконостасом, тако да Крштење и Причешће дају Православном човеку
истинско посвећење. У Западним храмовима, где се олтар види, ритуали су задржани,
али више не представљају Свету Тајну. Тамо је за иницијацију неопходно ступити у
неки иницијатички ред. Код нас је мистично зрно задржано у сваком крштеном човеку,
мада га он често није свестан, тако да га могу ефектно искористити различита друштва,
све до сумњивих секти. Али вратимо се вашој причи.

167
Г.Д.: Како сам постао масон? Имам пријатеља Француза. Он је посвећеник Великог
Истока. Усто, мој прадед је био члан једне од руских провинцијалних ложа. У нашој
кући се чува његов кристални печат из друге половине 19. века са масонским
симболима. У том периоду Александар Први је забранио рад ложама у Русији, али
забрану нико није узимао за озбиљно тако да су оне радиле. Сада је за мене тај печат
важна реликвија. Осим тога, мене су као професионалног философа одувек занимали
мистични, езотерични проблеми: питање несвесног, надсвесног. Тако се све то
објединило и ја сам пристао да будем инициран у Француској.
Воробјовски: У чему се састоји ритуал иницијације?
Г.Д.: Дао сам заклетву и немам право да ширим масонску тајну, чак и у случају да
напустим братство.
Воробјовски: У својој књизи, „Људи и ложе“, Нина Берберова наводи следећи текст
масонске заклетве: „Помислите на страшне заклетве које дадосте у овој пећини. Не
заборављајте наше заклетве и будите уверени да их ми строго контролишемо.
Забошћемо наше мачеве у ваша срца, ако заклетве постану издајничке и
клетвопреступне и ако било када прекршите свој дуг.“
Г.Д.: Дакле, постао сам Мајстор „Северне Звезде“ у августу 1991. године. Под
заштитом Велике ложе Француске, у Русији је основана ложа „Николај Новиков“.
Помогао сам у њеном формирању. Ради подршке рада у Русији формирана је париска
ложа „Александар Пушкин“.
Воробјовски: Сећам се да су на радију „Слобода“ позивали људе да се учлане у њу.
Г.Д.: У Русији су затим основане ложе „Свингс“, „Геометрија“, „Лутеција“. Оне се
налазе под покровитељством Велике ложе Француске, а у оквирима Великог Оријента,
осим „Северне Звезде“, ту су „Слободна Русија“, „Слободна браћа“ и „Девет муза“. Оне
раде у Москви, Санкт Петербургу и неким другим градовима. У којим, не могу да
кажем, јер је у провинцији све изложено незаштићености. Од тог времена сам изашао
из Великог Оријента и прошао процес регуларизације у оквирима Велике националне
ложе Француске. У крилу тог правца, у Русији су, такође, формиране симболичке ложе
у јануару 1993. године: „Хармонија“, а затим „Лотос“, „Нова Астреја“, „Гамајун“.
Воробјовски: Тада сам скренуо пажњу на саопштење у штампи. Влада Москве је под
бројем 2843 регистровала „Националну ложу“.
Г.Д.: Постепено је у Русији поистовећена са ложама у Француској. Тамо су основане
ложе „Велики Исток“, „Велика ложа“, „Велика национална ложа“, „Права човека“,
„Мешовита ложа“, „Велика женска ложа“. „Велика ложа“ и „Велика национална ложа“
су посебно међу собом блиске. Обе раде по древном и прихваћеном шкотском уставу.
Издвојено стоји „Велики Оријент“ – то је либерална ложа, за разлику од регуларног
масонства. Регуларни масони шкотског обреда не могу посећивати ирегуларне ложе и
обратно, мада се односи, изван храмова, одржавају. И код нас је у Русији исто. Тим пре,
јер сам раније оснивао ирегуларне ложе, тако да сам посвећивао много браће, који су
били њихови чланови. Регуларно масонство је повезано са древним масонским
традицијама. Тамо су учлањени верујући људи. Ради се у славу великог архитекте
свемира. На престолу мајстора обично се налазе три реликвије: шестар, троугао и
Књига закона: у нашем случају: Библија отворена на једној од страница Јеванђеља по
Јовану. Ако су у ложи муслимани – Коран, ако су зороастеријанци – Авеста. У таквим
ложама нико не сме да разматра политичке или религијске проблеме. Понекад, у
смислу изузетка, може се говорити о социјалним питањима. Велики Оријент је
одступио од тих принципа. У његово чланство улазе и неверници. На заседањима
Великог Оријента почели су да уводе чак и тако рудиментарне ритуале, као куцање
чекићем, који симболизује обраду грубог природног камена од стране људског бића.
Ми сматрамо тај ритуал преображајем хаоса у космички поредак. Масонерија је метод

168
познања света. На заседањима Великог Оријента допуштају се различите политичке
дискусије и одлуке, али то значи да ложа није повезана са божанственим силама, да
губи свој посвећенички, мистични карактер. Ако се то губи, онда постаје потребно
говорити о моралним принципима. Образује се вакум. И ево, унутра продиру или
политички проблеми, или окултна питања као циљ по себи. Могуће је стећи
натприродне психофизичке могућности, али без везе са вишом силом, ипак, у том
случају имамо посла са профанацијом. Штавише, сличне тенденције, као на пример у
покрету Њу ејџ, веома су опасне. Езотеријске традиције, отворене, пре свега, уском
кругу духовно припремљених људи, стичу карактер масовне културе. Холографија се
уједињује са тибетанском мистиком и још Бог зна са чим. Психотехника посвећеничких
организација претвара се у психотехнологију утицаја на свет милиона. На тај начин
одређује се тираж новом људском бићу, са новим могућностима. Тај посао је бременит,
не само еколошком, већ и антрополошком катастрофом. У Великом Оријенту
преовладавају представници левичарских партија. Године 1990., за време социјалиста, у
Француској је стотинак посланика Националне скупштине припадало масонерији.
Велики Оријент је увек био утицајна политичка снага. Мени је познато да су и у Русији
два министра из Гајдерове владе били чланови Великог Оријента.
Воробјовски: Додао бих да је на заједничком заседању Великог Оријента Француске
1923. године држана следећа здравица: „За Француску републику, кћер француске
масонерије! За будућу светску републику, кћер светске масонерије!“. А ком правцу
припадају масони САД-а? И зар се они не баве политиком?
Г.Д.: Све Велике ложе су тамо регуларне. Најчешће припадају шкотском обреду.
Уопште, регуларном масонству припадају јорски, француски, шведски и други устави.
Да, многи амерички председници су били масони, али мислим да су се бавили
политиком, не као масони, већ као приватна лица.
Воробјовски: Вратимо се на руске теме.
Г.Д.: Осим код нас формираних симболичких ложа о којима сам говорио (у њих улазе
браћа прва три степена), недавно су формиране и ложе за више посвећенике: „Ложа
савршених“ (од четвртог до четрнаестог степена), „Капитул 18“ (са витешким и
розенкројцерским степенима), „Ареопаг“ ( за 30. и 31. степен), „Конзисторија“ (за 32.
степен), а посвећени у највиши степен ући ће „Врховни савет“, који ће затворити
читаву пирамиду. Регуларну ложу може да оформи само регуларна ложа; „Велику
ложу“ или „Велика ложа“ или три симболичне ложе. Код нас постоје већ четири
регуларне ложе. Можемо да формирамо „Велику ложу“, али има ту и посебних
проблема. Када масонска пирамида, о којој сам говорио, буде изграђена, можда ће неко
пожелети да све грехе, за оно што се догодило у земљи, свали управо на нас. Рећи ће:
„Опет су у најтеже дане за отаџбину масони дигли главу.“.
Воробјовски: Мени се чини да сте ви у извесној немилости.
Г.Д.: Да. У Француској су извесна браћа почела са некаквим интригама против нас. То
је могуће повезати са предстојећим формирањем „Велике ложе“. Можда неко не жели
да ја постанем њен Велики Мајстор.
Воробјовски: Зашто?
Г.Д.: Понекад ми се чини као да неко жели да нас искористи за своје циљеве, а ми то не
разумемо и радимо на свој начин.

Зима, 1995. година

Сваког уторка увече...

Други интервју са Г.Д-ом

169
Воробјовски: Како се догодило да сте напустили Велики Оријент и прешли на систем
Великих ложа Шкотског обреда?
Г.Д.: Томе је умногоме кумовало познанство са другим лицем француског шкотског
масонства, Мишелом Гардером, који је пореклом Рус. Он ми је скренуо пажњу, пре
свега, на духовне традиције руске масонерије - на улогу Николаја Новикова, на пример.
Воробјовски: Да, та улога је оцењивана на различите начине. Ево шта је написао
Гардер о Новикову и његовом окружењу: „... најистакнутија личност био је Новиков,
просветитељ Русије, који је осмислио јефтину библиотеку са циљем да шири
образовање и који је био дубоко убеђени слободни зидар. Један од његових следбеника
је и Шварц, кога је, већ као старца, описао Толстој у „Рату и миру“. Шварц је био
савремени изразилац тог дубоког духовног тока, који није имао ништа заједничко са
политиканством, нити са неким другим играма. Његов метод је био удубљивање у себе
са циљем да на нов начин сагледа све тајне које нам је завештала човекова мисао:
одједном открити атмосферу у којој човек суштински живи.
Веома занимљив феномен - сан, али сан свестан. Наше снове увек нам је потказивала
подсвест. На ту карту и играју тзв. психоаналитичари, а овде, напротив, новим методом
добијате податке о сну, потпуно супротно од психоаналитичког метода. Овде се сва
непријазност распршује сама по себи и остаје све оно најбоље што се налази унутар
нашег подсвесног – најбоље што носите од предака. Овај прилаз се не коси са нашом
вером у којој смо крштени и васпитани, већ, напротив, помаже да продубимо нашу
вероисповест и да је видимо друкчијим очима.“
Међутим, ево шта је, на пример, о Новикову у указу из 1. августа 1972. године написала
царица Екатарина Друга: „Они су имали тајна заседања, своје храмове, престоле,
жртвенике. Тамо су се давале ужасне заклетве уз љубљење Крста и Јеванђеља, којима
су се обавезивали - и преварени и варалице, вечном верношћу и повиновањем реду
Златног ружиног крста. Никоме нису смели откривати тајну реда, а ако би власт то од
ухапшеног масона захтевала, он би, чувајући тајну, имао да истрпи мучење и смакнуће.
Мимо закона Богом утврђене власти, дрзнули су се да се потчињавају Херцогу
Брауншвајзгоме, предавши му се у покровитељство и зависност.
Имали су тајну преписку са принцем Хасенкаселским и пруским министром Велнером
преко новопронађених шифри, истовремено док је берлински двор према нама у пуној
мери испољавао непријатељство.
Издавали су недозвољене, развратне и противне закону Православном, књиге, које су
сами штампали.“
По традицији, олтар масонског храма је окренут на Исток. Међутим, руски масони су
увек своју „премудрост“ добијали са Запада. То је случај и са припремом догађаја из
1917. године.
Могуће је да отада многи Руси гледају на домаће масоне као на снагу која испуњава
неке иностране задатке. Управо зато већ у наше доба неке истраживаче је подозривим
начинио један подухват. Године 1992. у Стразбуру, одржан је међународни колоквијум
„Социјална права грађана Европе“. Он је организован под заштитом Савета Европе, уз
активно учешће Великог Оријента Француске, Велике ложе Француске, Мемфис-
Мицраима и других струја слободних зидара. На том скупу присуствовали су А.
Сопчак, бивши Горбачовљев помоћник, А. Грачов, члан редакције „Московских
новости“, А. Гемљан, Јељцинов саветник В. Колосов.
Историја се понавља. На такав закључак долазимо ако упоредимо ову чињеницу и
чињенице које, у свом истраживању, наводи Лолије Замојски: „У Паризу су од 1884. до
1887. године Руси основали ложе „Космос“ и „Синајска гора“, а затим је отворена, под
заштитом „Космоса“, Руска виша школа друштвених наука „са циљем умекшавања

170
оштрих супротстављености приближавања политичких група спремних да дејствују на
заједничком тлу.“
Ко је био у активу ових масонских „школа“? Философ В. Вирубов, психијатар Н.
Бажонов, сликар П. Јаблочков, историчари В. Кључевски и М. Коваљевски, писци А.
Амфитеатров и В. Немирович Данченко, пријатељ Горког – публициста, Е. Кедрин,
политичари В. Маклаков, М. Маркулијес, кнез С. Урузов. Одслуживши своје у
француским ложама, они су масонерију накалемили на родно тле и формирали мрежу
ложа у великим градовима“.
... Наш садашњи сусрет догодио се после извесног прекида. За то време, како ја
разумем, у вашем животу се догодило нешто важно. У сваком случају видео сам у
штампи снимак на којем је забележен моменат стварања „Велике ложе“. Ви сте постали
њен Велики Мајстор, а један од домаћих банкара чак вам је поклонио прстен са
једанаест брилијаната.
Г.Д.: Да, све је то тако. Међутим, нама је неопходно признање енглеске материнске
ложе. Предстоји нам да припремимо петицију на староенглеском језику, да сакупимо
мноштво докумената. Сваке године у новембру комитет за регуларност одобрава или
одбацује ове или оне ложе Шкотског обреда. Недавно су, рецимо, одбијене ложе
Италије и Грчке.
Нарушавање устава воде изван граница регуларног масонства, као у случају
италијанске ложе „П2“, коју је Ђулијано Ди Бернарди одвео у политичке воде.
Из свих земаља Источне Европе призната је једино ложа Мађарске.
Француска браћа нису нас припремила за ту процедуру. Можда је то повезано са
интригама између Великог Мајстора и секретара који води све послове, а који, наводно,
није желео да се оформи Велика ложа у Русији.
Воробјовски: На застави ваше Велике ложе су двоглави орао и Свети Георгије
Победоносац.
Г.Д.: Двоглави орао је знак највишег посвећеништва у масонерији. А Георгије
Победоносац симболише 30-ти темпларски степен. Под том заставом сваког уторка
увече и одржавају се заседања браће.

25. јул 1995.

Под сенком Малтешког Крста

Интервју са званичним представником сувереног Малтешког реда у Русији

У једној од телевизијских емисија аутор ових редова је саопштио следеће податке о

савременој делатности Малтешког реда, основаног још у 12. веку.
„После Другог светског рата број витезова се утростручио и сада износи 10.000 људи.
И није нека цифра. Али какве су то личности! Оставља утисак већ и набрајање
руководилаца Западних специјалних служби: бивши шефови ЦИА - Кејси, Колби,
руководилац француске тајне службе Де Маренче, његове италијанске колеге, генерали
Ди Лоренци и Алаверна...
Ред има веома респектабилне циљеве: бригу о болеснима и убогима. Он је идеалан
канал за незваничне сусрете на високом нивоу, за поверљиве консултације, које не
изазивају подозрења. Слобода делања се повећава у вези са дипломатским имунитетом,
релативно малом познатошћу и разгранатошћу мреже реда.
Карактеристично: његове медицинске и благотворачке филијале јављају се тамо где ће
се ускоро нешто догодити. Тако је било у Чилеу, на Гренади, Хаитију, у земљама
Блиског Истока.

171
Шездесет процената чланова аристократског реда су почасни витезови. То су силници
света овога. Међу њима су многи чланови Трилатералне комисије, једне од
најутицајнијих претеча светске владе.
И ево, занимљивог следа догађаја, чије суседство, на први поглед, може да се покаже
случајношћу.
Почетком 1989. године делегација Трилатералне комисије стиже Горбачову у Москву.
У октобру исте године, после две стотине година од изгнанства са Малте, на острву се
врши церемонија у којој учествује 500 витезова. Сви као да се припремају за неки
грандиозан догађај.
Напокон, после неколико дана, на Малти се одиграва сусрет председника Горбачова и
Буша. Ускоро је патриотска штампа Русије извела закључак: управо тада је Горби дао
Западу Источну Европу.
Али преостао је још увек Совјетски Савез. Напокон се урушава и он. А ускоро, затим, у
новинама се саопштава да је почасни витез Малтешког реда и главни јунак тог
разрушења – Јељцин...“

Ускоро, после те телевизијске емисије, званични представник Малтешког реда у

Русији, Петер Канизијус фон КАНИЗИЈУС, сматрао је неопходним да ме позове у своју
канцеларију. И ево ме у улици Вавилова, пред кућом, над чијим улазом се шири застава
са црвеним осмоугаоним крстом. Мој сабеседник почиње:
„Медицинска заштита је први задатак нашег реда и поново је постала његова основна
делатност. Израсла до значајних размера у време Првог светског рата она је додатно
појачана у периоду Другог светског рата.
Потпуна титула нашег Великог Мајстора гласи: Божјом Милошћу Смирени Магистар
Гостопримнога Дома светог Јована Јерусалимскога и реда светога Гроба Господњег и
Чувар Убогих у Христу Исусу.
Имајући ранг кардинала и принца краљевске крви, такође, као и достојанство кнеза
Свете Римске Империје и у прошлости владајућег кнеза Родоса, а затим Малте, Велики
Мајстор користи се, како титулом Високопреосвештенства, тако и титулом
Височанства.
Садашњи 78-ми кнез и Велики Мајстор је Његово Височанство Високопреосвећени фра
Ендрју Берти.
Суверени Војни Малтешки Ред је једини следбенички продужетак Реда Болнице Светог
Јована Јерусалимског, основаног 1099. године. Само он је религијски Ред Католичке
Цркве и истовремено Католички Витешки Ред. Само он у себи садржи руководећи
нуклеус оних који су се заклели на Витешку Праведност директних потомака његових
оснивача. Водеће државе никада нису престајале признавати Ред као суверен и
независан од било какве световне власти. Ред остварује суверене функције од далеких
дана када је владао острвом Родос.
Те функције укључују, не само могућност да се закључују међународни уговори, да се
оснивају и одржавају дипломатски односи, већ и да се учествује у међународним
организацијама које имају сопствен финансијски систем, који пуштају у оптицај новац,
које имају свој поштански саобраћај и независни правни систем.
Суверенитет Малтешког Реда изражен је у двовлашћу Принца и Великог Мајстора с
једне стране и три његова института са друге стране: Сувереног Савета, Генералног
Капитула и Заједничког Државног Савета. Генерални Капитул је општи савез витезова.
Он се сазива обично на сваких пет година са циљем изабрања Великог Мајстора. Оба
Савета се састоје из представника Великих Приората, Приората, Суб-Приората и
Националних Асоцијација које чине организације реда у различитим земљама.

172
Ред као суверени објект међународног права одржава дипломатске односе са 71-ом
државом. Представља га стална делегација у Организацији Уједињених Нација (ОУН) и
посланствима међународних организација таквим као што су УНЕСКО, Међународни
институт за људска права, Међународни институт унификације приватног права и
другим.
Постоји неколико друштвених организација, међу којима и у Руској федерацији, које су
незаконито за себе присвојиле име, или део имена, амблем или део амблема, реда и које
претендују на циљеве, историјске корене или на порекло од Сувереног Малтешког
Реда.
Природно, оне немају право да легално издају пасоше, као што се каткад догоди. Два
Велика Руска Приората ( у Санкт Петербургу), основани од 1797-1798 године за време
императора Павла Првог, укинуо је од 1810-1817 император Александар Први. Од тада
у Русији није обновљен ни Велики Руски Приорат, ни Руски Приорат, или Суб-Приорат
Реда. Све претензије разних организација у том смислу су незаконите.
У вези са вишекратним написима у штампи желим званично да изјавим да Михаил
Сергејевич Горбачов, ни Борис Николајевич Јељцин нису, и никада нису били, чланови
Реда. И ако су било коме од њих некада уручени малтешки крстови, то су учиниле
самозване организације.
Исто тако зачуђује поистовећивање Реда са масонеријом. Од времена Другог
ватиканског концила 1870. године, односи Светог Престола према масонерији нису се
мењали и делатност Римокатоличког Реда, у принципу, не може да има ништа
заједничко са радом у ложама.
(За време Екатерине Друге, доиста, шведски систем масонерије, који се активно ширио
по Русији, није дозвољавао члановима Малтешког Реда да уђу у ложе. Међутим,
времена се мењају. У сваком случају о недавном стављању ван снаге антимасонског
канона од стране Ватикана мој сабеседник није хтео да се подсети.)
У вези са својом здравственом делатношћу Суверени Малтешки Ред у наше време дела
у више од 90 земаља, имајући сопствене болнице, поликлинике, амбуланте, домове за
старе и инвалиде, Међународну банку крви на острву Малта, лепрозоријуме у земљама
Африке, Јужне Америке и друге добротворне установе.
Године 1994. по одлуци Сувереног Савета била је оформљена Ванредна Служба
Малтешког Реда са циљем указивања брзе, професионалне и ефективне помоћи у
угроженим подручјима. Њене прве акције су успешно окончане у Руанди и на
територији бивше Југославије.
Суверени Малтешки Ред доставља стотине тона хуманитарне помоћи у Санкт
Петербург, Москву и друге градове, делећи је уз помоћ добровољаца непосредно међу
угроженима.
У септембру 1996. године била је оформљена и званично регистрована међурегионална
друштвена добротворна организација „Руска служба помоћи Сувереног Малтешког
Реда“. Сви њени чланови су добровољци. Организација је узела под свој патронат децу
која се налазе у тамницама Санкт Петрограда, са својим матерама преступницама,
помаже децу сирочад и дечју болницу у московској области. Руска Малтешка Помоћ
сакупља и дели храну, одећу и лекове, а такође планира да започне акцију „Храна на
точковима“ у Москви и Санкт Петербургу.
Као закључак хтео бих да кажем да је у лето 1997. године у Санкт Петербургу
откривена меморијална плоча у спомен на 200 година од оснивања Великог Руског
Приората Малтешког Реда. Уосталом, 1798. године, уз подршку витезова, који су тада
добили азил у Русији, 72-ги Велики Мајстор реда постао је лично император Павле
Први, уместо фра Фердинанда фон Гомпеша, принуђеног да Малту преда Наполеону.

173
 13. октобра 1996. године.

У.П.: Годину дана после овог сусрета новине „Радоњеж“ објавиле су следећу белешку:
„Москва 13. октобра, Одељење унутрашњих црквених послова Московске патријаршије
посетили су ванредни и опуномоћени посленик Сувереног Војног Малтешког Реда при
Руској федерацији Макс Турнауер и повереник у пословима Реда Петер Канизијус фон
Канизијус. Представнике Малтешког Реда примио је заменик председника Одељења
протојереј Виктор Петљученко и секретар Одељења за међухришћанске везе јеромонах
Иларион Алфајев. За време разговора - гости су дошли по сопственој иницијативи,
расправљали су о проблемима повезаним са добротворном делатношћу и могућој
сарадњи у тој области.
По завршетку разговора обе стране су одбиле да јавно коментаришу њихове резултате.“

„Они једу жива срца...“

Интервју са сведоком ритуалне антропофагије Леонидом Зајцевим

Неколико година радио сам у тајној служби, а, после заузећа Курила, служио сам као
командир страже једног логора на Чукотки. Логор се налазио 200 км од обале, од
залива Крста, и скоро 300 км до Анадира.
У логору су се налазили заробљени црвеноармејци, официри, а такође и власовци,
бандеровци, неки секташи. Казне су им биле различите. Али била је једна група људи
из Западне Украјине чији је сваки члан био осуђен на доживотну робију. Причало се да
су поздравили долазак Хитлеров. Вероватно су због тога и били тако тешко кажњени.
Било их је око четрдесетак; многи су радили изван граница логора, где су пред крај
радног дана морали да се врате. Они су се држали заједно и посебно од нас осталих. Да
нисам био командир страже, никада не бих постао сведок онога о чему желим да вам
испричам.
Без мене, не би могли да изврше свој ритуал. Он је вршен једном годишње, у лето.
Воробјовски: Очито на дан равнодневнице.
Зајцев: Да. Они су одлазили на једно скровито место и од оштрих каменова правили
трозубац, чија је основа прелазила у основу крста. Био је то изврнути крст – пресек се
налазио на његовом нижем делу. То јест, трозубац као да је био надмоћан у односу на
крст.
Затим су у круг постављали зделе са горућим, тињајућим жиром, који су, пре тога,
накупили.
Почињали су неким дубоким певањем из грла. Певао је, или тачније, мрмљао је
ритмични текст један човек, а остали су понављали последње речи из реченица. Смисао
је било немогуће схватити, мада ја веома добро говорим украјински. То је био некакав
посебан језик, који је можда важио специјално за ритуале. Музичких инструмената није
било и зато су ритам одбијали палцем по деблу дрвета.
Почели су плесови. Нешто слично плешу карпатски Украјинци, гуцули – сви су се
кретали у круг.
Нарастало је узбуђење. У круг са горућим чинијама улазили су руководиоци овог чина.
Изговаране су некакве речи, које су личиле на заклињања. При том су они чинили
одређене гестове. Један је прекрстио руке на грудима, други је леву руку пружао у
страну, а десну је стискао на срце.
На крају крајева, у круг су увели једног човека и положили га на крст. Како сам потом
схватио, био је то добровољац из исте групе. И одмах је започело нешто незамисливо.
Њему су отворили грудни кош, и извадили врело, још бијуће, срце. Пре тога,

174
добровољца су ошамутили морфијумом, да у време чупања срца не би умро од бола и
шока.
Морфијума је, уосталом, у логору било много. Набављали су га за злато.
Кулминација ритуала било је кидање срца на ситне делиће и његово једење од стране
присутних. Све је захватила необична радост – еуфорија. Понашали су се као да су
пили алкохол.
Воробјовски: Леониде Тихоновичу, у Стаљиновим логорима је, вероватно,
пребројаван сваки затвореник. Како су потом објашњавали нестанак тог човека
логорској управи?
Зајцев: сви су добро знали да је бекство из логора немогуће, јер бегунац неизоставно
пропада у бескрајној леденој тајги. Зато никога није бринуло то што су људи нестајали
и то на десетине. На пример, заточени црвеноармејци и власовци стално су се убијали
међу собом. А било је и мрачњака из логорске управе. Један је, на пример, неком
приликом стрељао више од стотину људи на смени страже и ником ништа.
Воробјовски: Где су сакрили тело убијеног за време ритуала?
Зајцев: Умотали су га у крпе и бацили у гробницу, коју су ископали на посебан начин,
као да праве две просторије изнутра. Тамо су и убацили леш. Тамо су спустили и
камени крст са трозубцем. Затим су гробницу поравнали – није остао ни брежић, ни
удубљење.
Воробјовски: Како сте реаговали на све то?
Зајцев: На фронту сам се нагледао таквих ствари, да ми се ово чинило дечјом забавом...
Тек касније су ми се многе епизоде са фронта, па и та историја, почеле привиђати у сну
као кошмари. А тада то на мене није оставило неки посебан утисак. Био сам млад.
Воробјовски: У чему је смисао ритуала?
Зајцев: Како су ми они објаснили, једење срца живог земљака помагало им је да опште
са прецима и обећавало да ће се неко од њих, пре или касније, вратити у отаџбину.
Уопште, говорили су, не можеш у две речи да препричаш смисао Библије, тако да ни
ми не можемо да објаснимо све особености свог култа.
Ритуал је трајао четири сата. Био је поларни дан, а код њих, у отаџбини – како су
говорили, такве ствари почињу у поноћ и завршавају се са изласком сунца.

7. мај 1996. године.

„Апсолутно ништа“
Интервју поводом извесних резултата истраживања о подударности
физике и езотеријског учења будизма и јоге

Лубјанов С. Н.: Драги пријатељи, дозволите да вам представим директора научно-

техничког центра, члана Академије енергоинформативних наука, Акимова Анатолија
Јевгенијевича, а такође и директора одељења међународног института теоријске и
примењене физике, члана Академије Новог Мишљења, Шипова Генадија Ивановича.
Шипов: До сада је физика изучавала четири стања реалности: тврда и течна тела,
гасове и елементарне честице (плазму)... Постоје, такође, и вакумска стања материје.
Али, има и шести ниво – надвакумски, који описују тзв. примарна торзиона поља. Та
поља располажу низом необичних својстава. Она су, по нашем мишљењу, и повезана са
тзв. психофизичким појавама.
Акимов: Ми знамо да се гравитациона поља рађају из масе као својства материје, док
се електромагнетна поља рађају из набоја као својства материје. Та поља испољена у
стварном свету стварају се од трећег, независног својства материје – кретања унатраг,

175
то јест, обртања. Торзиона поља се испољавају у природи као што се
електромагнетизам испољава у облику муње. Заједно са тим постоји специфика
својствена торзионим пољима; пратити све разноликости тих појава није дато свима.
Ради тога треба имати одређени степен савршенства о чему говоре езотерична учења,
међу њима и будизам...
Сумња у то да су управо торзиона поља онај материјални физички фактор, који је
одговоран за појаву екстрасензорике, појавила се пре петнаестак година. Торзиона
поља не преносе енергију – она преносе информацију. Осим тога, она овладавају
таквим важним својствима као што је одсуство губитка при проласку кроз природне
средине. При преносу ма колико слабог сигнала на ма како велика растојања не треба
великих моћи. Нешто слично смо видели и код екстрасенса. Њима није важно да ли
врше утицај на човека који седи поред њих, или на некога ко се налази на супротној
тачки земаљске кугле. Већ средином 80-тих година наша организација је пред себе
поставила задатак да спроведе упоредна испитивања појаве торзионих поља у
физичким, хемијским, биолошким експериментима са појавама оних поља којима
владају екстрасенси.
Почетком 80-тих разрађени су апарати који су касније добили назив торзионих
генератора. Они се у невеликим количинама производе у предузећима наше земље ради
спровођења експеримената. Дакле, још увек нису доступни широком тржишту. Ти
генератори су формирани по својој физичкој природи зрачења као и зрачења
екстрасенса. На пример, и екстрасенс и генератор истоветно мењају структуру метала
после тога како се он заледио при таквом деловању.
Лубјанов: Ми смо се веома приближили областима науке које се сматрају
езотеријским, то јест, тајним. Људи упознати са научним излагањем будизма, то јест, са
учењем истине АУМ Шинрикјо (интервју је рађен пре јавног скандала са том сектом –
примедба аутора), мораће да објасне запањујућу сличност између својстава торзионих
поља и астралног света, у који будисти покушавају да продру свешћу током своје
духовне практике. Прво, слично се огледа у могућности да се види све што се догађа у
нашем грубо-материјалном свету, то јест, и оно што сам тај материјални свет не види.
Исто је и кад се ради о слуху. Можемо да чујемо све што се догађа у том свету, а да
нико од обичних смртника при том не зачује нас.
Акимов: Иста ствар је и са мирисом.
Лубјанов: Затим постоји сасвим необична могућност да се преко астралног тела пређе
преко свих физичких препрека. Напокон, ту је и способност да се путује практички
неограниченом брзином на практично неограничена растојања.
Акимов: Ако сам дошао до увиђања везе између физике и езотерије, које је недостајало
признатим корифејима светске физике, какав закључак одатле да извучем? И пре
тридесетак година све компоненте које су биле потребне за такво схватање ствари већ
су биле познате. Тешко је сматрати да закључци о глобалној улози торзионих поља
нису били учињени по вољи случаја. Дакле, управо у моменту који сада живимо више
силе сматрају могућним да нам та знања учине откривеним.
Шипов: Ми већ почињемо схватати да оно што се говори у доктрини АУМ Шинрикјо
има иза себе реалну основу. Префињени реални светови, ако се држимо езотеријских
знања, повезани су са нама већ и тако што се тело човеково састоји не само од тврдих
делова: течности, гаса и елементарних честица. Постоје још и префињена тела.
Акимов: Свако тело састоји се из атома и молекула и практично нема атома који се не
крећу унатраг, то јест, не ротирају се на квантном нивоу. Присутност велике количине
таквих објеката, од којих је саздан човек, доводи дотле да се торзиона поља, целокупно
узев, испољавају веома интензивно. Поље понавља структуру ствари од које је саздан
човек. Та суштина поља и може да буде дуплирана, или ретрансплантирана у простору.

176
Извесни људи овладали су техникама које дозвољавају да се то учини. Торзиона поља
располажу брзином која је милијарду пута већа од брзине светлости. Она пролазе кроз
сваку препреку без губитака и шире се на неограничено велика растојања. Сви ти
путеви на менталном нивоу одиста могу да се остваре захваљујући карактеристикама
торзионих поља.
Једна од несавладивих противречности поимања света Запада и Истока састоји се у
томе што се Запад ослонио на философију материјалног света, док се Исток
оријентисао на духовну основу света, која у одговарајућем односу са сличним
светоназорима има идеалну природу. Сада се испоставља да све духовне појаве такође
имају материјалну природу и материјални носилац у виду торзионог поља. Самим тим
ми смо укинули противречност између материјализма и идеализма. Постоји јединство
материјалног и префињено материјалног.
Шипов: У теорији физичког вакума постоји још један ниво – седми. Он се назива
„Апсолутно ништа“. Наша поређења говоре да се из њега и рађају све сложене појаве
физичког вакума са којима морамо да радимо. Ми још увек не можемо математички
описати тај процес, али можемо да претпоставимо да се почетак свему крије на
некаквом веома високом свесном нивоу. Та надсвест у религији се назива Богом.
Акимов: Дакле, као и много пута раније, на новом ступњу развоја физика се враћа
концепцији Бога. Ако савремену физику рачунамо од Њутна, онда је Њутн своју физику
изводио из Божанственог начела. Затим је физика прошла прилично сложен
еволуциони пут, који се у потпуности одвојио средином данашњег столећа од било
каквих духовних фактора и постао самодовољан, прешавши у потпуно одрицање Бога.
Последњих година ситуација се почела мењати. Немогућност да на нивоу чисте науке
објасне слику космоса, приморала је многе познате физичаре вратити се схватању да,
без увођења таквог бића као што је Бог, свако даље разумевање света мора застати.
Желим да се ослоним на две чињенице. Године 1991. изашла је књига познатог
енглеског физичара Пенроуза, у којој се анализирају појаве озарења у стваралаштву и
даје се концепција космичке банке података, то јест, концепција Вишег Разума и Бога.
Друга ствар коју бих споменуо је интервју професора Хокинга из 1994. године, у којем
је он принуђен признати како је у теорији Великога Праска ипак немогуће не увидети
присуство Бога као постојеће реалности.
Лубјанов: Друга тачка приближавања нове физике и древних учења будизма и јоге је
истраживање чакри и енергије кундалини.
Акимов: Током експеримената не једанпут је фиксирана енергија чакри. Ускоро ће се
појавити апарати на којима ће се видети само торзиона поља. Те слике ће тачно
одговарати оној слици коју виде јасновидци, људи у медитацији или стању измењене
свести.
Лубјанов: Можете ли да демонстрирате технику сличне врсте?
Акимов: У фази смо разрађивања апарата који омогућава да се добије слика мењања
човековог поља. Такав апарат се прикључује на телевизор и човек, који се бави
духовном практиком, контролише себе. Људи који схватају неизбежност свог духовног
пробуђења, сваког дана је све више. Све је теже задовољити их, зато што недостаје
оних који би на себе преузели улогу квалификованог учитеља. Али, захваљујући
апаратури, многи духовни практичари могу да раде индивидуално. На тај начин
учитељу ће бити куд и камо лакше да подучава значајну већину ученика. Тај апарат би
помогао да се изведу закључци о духовној пракси, коју ученик предузима, и за проверу
да ли се нешто у њему мења, то јест, да ли се промена одвија у нужном правцу, или је
неопходно предузети нешто друго.
Из велике количине апарата, који су већ направљени и користе се, показаћу вам један.
Торзионо зрачење долази од овог конуса припремљеног од специјалног материјала,

177
који се, при топљењу, обрађује торзионим зрачењем. Сигнал који управља мења
амплитуду, количину и фазу лученог поља. Осим тога, постоје два прекидача. Један
укључује генератор, а други мења јачину поља. У једном положају тог прекидача у нас
се улива десно торзионо поље, а у другом лево. И зато могу да проучавам, како
корисно, тако и штетно зрачење тог генератора.
Ако се апарат окрене, онда се са доње стране види један део са навртком. Ако ту
причврстим епрувету, у којој се налази нека супстанца, онда се, после излагања
торзионим зрацима, преносе особине те супстанце. На пример, у епрувету се може
ставити лек и у том случају он се уноси у тело и мимо воље пацијента. У том случају,
његов организам неће бити загађен хемикалијама...

Инжењерија Црне Магије

ПРЕДСЕДНИКУ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА
РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
другу Хазбулатову Р. И.
Поверљиво, у једном примерку
на осам куцаних страна.
Поверљиво, на 32
куцане стране – јавно.
Аутори____________________

26.01.93.г.
ЗВАНИЧНИ ДОПИС

Дубокопоштовани Руслане Имрановичу!

Свеобухватност политичке, економске и правне реалности, која се од 1985. године до

сада нагомилала, значајно је умањила одбрамбену способност државе, подрила
безбедност друштва и заоштрила питање прихватања граничних сфера науке, које су у
Совјетском Савезу и у иностранству, из ових или оних разлога, традиционално
сматране псеудонауком. Наиме, политичари и војно-индустријски комплекси свих
земаља испољили су посебан интерес управо за „перспективне“ технолошке
могућности „псеудонауке“ за носиоце и иницијаторе проучавања у „граничним“
областима науке.
Реч је о области науке познатој као парапсихологија и психотроника. На основу њих,
већ од 1977. године по званичним државним програмима, у низу технички развијених
земаља (САД, Немачка, Француска, Италија, Израел, Египат, Совјетски Савез),
развијају се и проучавају „техничка средства корекције и управљања понашањем људи
на основу биофизичких принципа командовања и нових физичких принципа преноса
емитованих сигнала на велика растојања – оружје психофизичког управљања
интелектом“.
У војно-индустријским комплексима свих земаља на снази је стандардна класификација
средстава наоружања: атомско наоружање је трећи тип; атомско наоружање у садејству
са акустобиофизичким средствима – четврти тип; психотропно оружје засновано на
биофизичким принципима – пети тип; технотропно оружје на истим тим принципима –
шести тип; биотропно оружје са утицајем на генетски апарат – седми тип.
„Логика“ војних стратега, финансијских и политичких кругова, која стимулише разраду
оружја масовног уништења од петог до седмог типа, објашњава неопходност тих
видова наоружања са „хуманих“ технократских позиција: „та врста оружја не руши

178
техничка достигнућа друштва (зграде, војне комплексе итд.), не убија људе и
животиње, оно „једино“ чини људе зависнима и послушнима“. Ова логика је дала
разлога да се дати тип наоружања назове „еколошки чистим оружјем“.
Припрема друштва за прихватање дате доктрине остварује се на више планова:
- с једне стране око датих проучавања формира се систем строге тајности;
- с друге стране у оптицају је циљна дезинформација, која рачуна на то да се јавности
пренесе двосмислена представа о реалности постојања овог проблема: обучен је велики
број психофизичких секти, „пророка“, „тумача“, „спаситеља“, „исцелитеља“, „магова“
и просто врачара, који измишљају своју обдареност. У САД за последњих 15 година, у
различитим „друштвеним“ организацијама, прошло је обуку из првог и другог курса
медитације (психоаутотренинга) 15 милиона људи. У Европи (Француској, Италији и
Немачкој) око 1/10 одраслог дела становништва. У азијатским земљама (Јапану, Кини,
Индонезији, Индији, Пакистану, Малезији) - до 80% становништва од шестогодишњег
узраста надаље, по обавезном програму рада укључујући школу и колеџе.
У Русију је однедавно хрупила бујица „психожречева“ и „психонаучника“ са Запада.
Само кришнаисти су од 1987. до 1992. године у Русији оформили више од 500.000
медицинских курсева и то, у првом реду, у таквим градовима као што су Обињинск,
Дубна, Пушћино, Москва, Санкт Петербург и тако даље. По упрошћеним рачунима,
семинаре кришнаиста, муноваца, ведантиста и таоиста посетило је, само у Москви и
московској области, више од 200.000 људи.
На тај начин, у Русији, као и у другим земљама, формира се посебан друштвени
међуслој, који активно прихвата идеје психофизичког усавршавања и понашања. То је
онај део друштва, који је најосетљивији на утицај психотронског наоружања. Углавном,
тој групи припадају: интелектуалци који нису нашли своје место у „перестројци“,
бивши војници и чланови њихових породица.
Овде је важно рећи да се међу аспектима психофизичког усавршавања и управљања
свешћу извана не ставља знак различитости. Усавршавање нивоа сопствене технике
поставља се на исти ниво са вербалним управљањем психиком уопште.
Несумњиво је, да се на фону опште духовне глади, горе наведени атак на психофизички
статус друштва темељно прихвата од стране сваког посебног примаоца као панацеја
(свелек), и тек у другој етапи се јављају сумње и питања ко то управља и коме иде у
корист тако висок степен психосоцијалне хипнабилности друштва.
Уважени Руслане Имрановичу, Ви ћете, као ерудита, сигурно у тој ситуацији увидети
аналогију са психичким токовима друштва у Италији, Немачкој и Шпанији од 1928. до
1935. године: институти окултизма, секте, затим привилеговано и суперзатворено
друштво „Врил“ су, уопштено речено, претход или наступање психологије фашизма у
Европи - култа силника, уникалних богоизабраних личности и народа.
Разлика између садашње ситуације у Русији, и Немачке из 1933. године, је у томе што у
оно време, у арсеналу и физичких теорија и техничких средстава посредством којих је
било могуће организовати масовни утицај на психику и понашање човека, није било
„Богом изабраних“ личности.
Целокупност посредних и директних информација о разматраном питању дозвољава
нам да изведемо недвосмислени закључак: до 1992-1993. године таква техничка
средства у различитим модификацијама, са различитом моћи и даљином утицаја,
сигурно ће постојати у арсеналу наоружања САД.
Али најстрашнија реалност се састоји у томе да су извесни аспекти и достигнућа ових
тајних истраживања остали ван контроле државних система и постали власништво
корумпираних и мафијашких група различитог политичког усмерења: од елементарних
криминалаца до озбиљних политичких структура.

179
У вези са изложеним, међудржавне споразуме о разоружању треба поново размотрити у
околностима реалности новог и до сада невидљивог замаха трке у наоружању. Из овог
угла може се преиспитати одлука о престанку производње атомског наоружања, јер
средства која се сада добијају престанком улагања у атомске пројекте као свежа бујица
хрупиће у трку за стратешком предношћу у области нове врсте оружја – оружја
психотронског дејства.
Колико је наведена опасност реална?
1. Од 1977. године у САД постоји „центар перспективних физичких истраживања“, у
којем је „ишчезло“ (прекинуло објављивање својих радова) више од 20 лауреата
Нобелове награде у области физике, медицине, а такође и неки крупни специјалисти за
оријенталну философију, хришћански исихазам, египатску магију. За њима, исто се
догодило и најкрупнијим психолозима и биолозима, који су раније радили у области
генетике понашања (Benzer, Konopka, Luck, Delgado, Ливицкий, Brant, Vafengtar и др.).
2. Управо од тог доба почиње „масовни“ окултизам, припрема друштва за прихватање
психофизичких концепција.
3. Појава нових праваца науке, легализованих у академским круговима:
неуролингвистичко програмирање, психотроника, радијационо-акустички ефекти,
психокодирање и сл.
Сви горе набројани правци, у овој или оној мери, повезани су са задатком дистанционог
бесконтактног утицаја на свест човекову путем техничких средстава.
4. Један оа аутора овог дописа до 1986. године је радио као главни извршилац разраде
техничких задатака по линији партије на овај или онај начин повезаних са горе
изложеним питањима. Од 1983. године био је научни руководилац програма
„Косморитам-3“ и „Орион“, чији је садржај описан као „фундаментално истраживање
принципа и начина дистанционе бесконтактне корекције функционисања сложених
техничких и биолошких система помоћу физичких поља са импулсно-кодном
организацијом и њихово експериментално-конструкторско обезбеђивање“(Материјал
ЦК КПСС и Врховног Совјета СССР-а од 27. јануара 1986., број 137-47 одељак „Лава-
5“ и „Корито-1“). Паралелно са именованим програмима, не додирујући се путем
информационих канала, водили су се, блиски по садржају, радови и истраживања у две
друге најкрупније научне институције.
Природно је да су финансијска средства, добијена за ове радове, била омогућена само
после брижљиве анализе информација о сличним активностима у САД и другим
земљама.
Године 1983. ми смо у том погледу значајно заостајали за САД, али како је у свом
говору на XXIV конгресу КПСС изјавио М. Горбачов: „За разлику од америчке тајне
службе, поћи ћемо асиметричним путем и решићемо тај проблем брже и јефтиније“.
Асиметричност се састојала у томе што смо, пошавши од области физичке теорије и
математичких инструмената, избегли доказивати научном јавном мњењу да у питању
нису „лажно-научни“ ефекти. Радили смо успешно. Због тога смо 1989. године, у
случају неопходности, могли у року од шест месеци да будемо спремни спровести
масовно испитивање, између осталог и из космоса, система психотропског утицаја и
управљања понашањем човека.
Међутим, „несхватљиве силе“ су 1989. године, на челу са Е Лигачевим, довеле до
потпуног слома читаве научно-техничке кооперације и њене седмогодишње
производње. На тај начин, од 1989. године, овај правац рада у потпуности је отргнут од
државне контроле, постајући својина шарлатана, западних тајних служби и
„ентузијаста“ (доктор техничких наука Андријанкин, генерал-пуковник Ханцеверов,
Медељеновски, Купчин, Голиков и др.).

180
Од 1989. године извесни новинари храбро и очајнички покушавају да поставе ова
питања на свим нивоима државности. Али постојала је веома сурова, а скривена
цензура, која је многе од њих стајала службе и здравља. Писма, тим поводом,
упућивана су Горбачову (преко вице-президента АН К. В. Фролова; директно Н.
Ришкову, В. Чебрикову и 1991. године – генералу Кобецу). „Цензура“ је користила
познати метод „зоне ћутања“. Од 1991. године покушали смо, у лошој политичко-
економској ситуацији у Русији, подићи ово питање на ниво законодавне иницијативе
(она је дата у прилогу).
Не постигавши резултат, поставили смо ово питање на нивоу међународних друштава.
Али наши материјали су извађени из документације пријављене за међународно-
еколошку конференцију у Бразилу, без обзира на то што је она припремљена уз
заједничко учешће експерата Православне Цркве и што је уживала благослов
Патријархов.
На основу горе изложеног, на Ваш увид достављамо следеће предлоге:
1. Примити ауторе овог дописа због разговора са циљем разјашњења и прецизирања
извесних танчина у вези са горе наведеним, уз прегледање видео-касете из тв емисије
„Црно сандуче“.
2. Одредити иницијативну групу, коју ваља саставити после строгог одабира малог
броја лица способних да сачувају државну тајну и поручити од ње да припреми
разматрање овог питања на затвореном заседању Врховног Совјета Руске Федерације
или групе народних посланика.
3. Циљ таквог саветовања треба да буде:
- информисање политичког руководства од стране државних органа о реалности
психофизичких диверзија и нове трке у наоружању;
- израда докумената који ће омогућити контролу државе над свим формама
пропагандне и масовне примене знања из области парапсихологије и психотронике
(разне секте, групе медитација и сл.);
- предузимање мера за стављање под контролу приватне производње техничких
средстава у овом правцу и одузимање таквих средстава којима располажу различите
групе;
- разрада и реализација државног програма за научно и техничко истраживање у тој
области знања са циљем неутрализације разлике у корист САД;
- налагање групи законодавне иницијативе да донесе допуне и измене у правно
незаштићене сфере (психофизичка и психолошка заштита, информациона и
интелектуална заштита);
- и на крају, припрема међународних иницијатива за развој права човекових у тој
области.
4. Увиђајући огромну технолошку експлозију средстава масовног утицаја на психику
човека код нас и у иностранству, сматрамо да треба преиспитати:
- међународни мораторијум на масовна испитивања средстава психофизичког утицаја
на интелект;
- забрану и међународну контролу над истраживањима у тој области.
Посебну забринутост, у вези са горе изложеним, изазива недавно обраћање САД у ОУН
са молбом да у Сомалији примене силу која „не уништава зграде и не убија човека“.
Највероватније, стратези САД су имали у виду психотронско оружје. Није искључена
масовна примена тог оружја у Ираку, Југославији и на другим жариштима...

Израчунај број Звери

181
Роб века овога себе сасвим искрено сматра слободним. Он можда није гладан као роб
из времена Првог Христовог Доласка, али његов положај и његова будућност нису
мање страшни. Зар он не служи, понижен, не себи сличноме, већ самом непријатељу
рода људскога? И спреман је да служи и ономе ко ће бити послат. У Откривењу Јована
Богослова овако се говори о лику звери, који ће се појавити у последњим временима:
„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободне и робове, те им даде жиг
на десној руци њиховој, или на челима њиховима, да нико не може ни купити, ни
продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њезина.
Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери, јер је број човјеков и број
њезин шест стотина шездесет и шест.“ Откривење се испуњава. За то има безброј
примера.
Ласерска тетоважа практикује се већ 15 година у Дизниленду. Ономе, ко се задржи
тамо на неколико дана, предлажу да овековечи отисак на руци. Људи се на то
навикавају. И ево, под изговором брже контроле авионских карата, невидљиви знак је
утиснут на низу америчких аеродрома, а у Холандији бескућницима утискују жиг на
чело. Сваки обележен човек може се истог тренутка открити чак и помоћу сателита.
Апсолутну контролу над понашањем појачавају магнетне картице. Упорно се
рекламира њихова неопходност у банци, метроу и на другим местима. Даје се и предлог
о јединственим кредитним картицама за све животне ситуације. Оне су већ уведене у
Новом Зеланду, Аустралији, Канади. Истовремено, у Бриселу је уведен у оптицај
најмоћнији компјутер, чије је име „Звер“. Руководиоци тог система тврде да „Звер“, уз
помоћ три шестице, може да предочи личну карту сваког човека на кугли земаљској.
Са три шестице у компјутерској и финансијској пракси срешћемо се још чешће. Знак
сатанин стоји на кредитним картицама банака Америке, Аустралијске националне
банке, банке у Бомбају, у собама компјутерског система „Оливети“ и тако даље.
Те врсте је и шифра на сваком производу. У њој постоји шест пара кратких и три пара
дугих линија. У суми, компјутер их увек прочита као: „666“. Све се то не догађа у
далеким земљама. Године 1997. у банкама Тушинског реона Москве, уведен је систем
„Handkey“ (рука-кључ). Његов смисао се састоји у томе да прималац пензије
компјутерском уређају не показује пасош, већ своју руку, у коју је раније већ утиснут
невидљив број.

Историја Шенгенског споразума.

Закључен је 14. јула 1985. године, у луксембуршком градићу Шенген. Потписан је

тајно. Земље потписнице су: Француска, Немачка, Белгија, Луксембург, Холандија.
После три године, о споразуму је јавности говорио француски сенатор П. Масон.
Остале европске земље су се споразуму прикључивале следећим редом: новембра 1992-
ге - Италија, јуна 1991-ве – Шпанија и Португалија, новембра 1992-ге - Грчка, марта
1994-те –Данска, јуна 1994-те - Аустрија (као посматрач). Због жестоке реакције
јавности у Грчкој је споразум ратификован, са великим закашњењем, у марту 1997.
године.
Формирањем Европског Савета појавило се питање регулисања пограничних проблема.
Шенгенски споразум, такође, одједном регулише процес контроле кретања грађана. Са
тим циљем се скупљају и обрађују подаци изразито личног карактера за сваког човека и
шаљу се у досијеа. Информативни систем је повезан са националним филијалама и
главним компјутером који се налази у Стразбуру.
Идеја о мирољубивој коегзистенцији народа Европе претвара се, у суштини, у
формирање јединствене полицијске државе са моћним системом контроле. Електронске
картице и пасоши система „Шенген“ неопходни су руководиоцима Европског Савета,

182
зато што је једино помоћу њих могућ директан приступ информацијама о сваком
човеку понаособ.
„Предности“ нових пасоша су следеће. Они дозвољавају да се добије огромна количина
сваковрсних информација о имаоцу. Те информације су закодиране у меморију чипа
убаченог у пасош. Оне могу бити очитане од стране сваког компјутера или неког другог
средства. Јединствено закодиран број сваког човека служи за упоредну анализу
добијене информације. Могућност да се упореде подаци користећи јединствен код - то
је моћно оружје електронског информационог система „Шенген“. Често чујемо
збуњена питања: „Шта ће им то? Па јасно је да ионако о нама све знају.“. Ствар и јесте
у томе: нови систем има могућност да провери и упореди податке о нама из апсолутно
свих извора (школа, полицијске установе, поликлинике, болница и сл.), и да на тај
начин саставе известан „портрет“ личности користећи га за своје циљеве.

Изјава ванредног сабора Свете Горе 20. августа 1997.

Изјављујемо још једанпут, да нас наш основни дуг – исповедање вере

- обавезује да се одрекнемо од сваког вида електронске картице
- створене под јединственим кодним регистрационим бројем (666), јер се њоме гуше
слобода личности и хришћанска савест. Позивамо Владу и уважене представнике
грчког народа да онемогуће ратификовање, за народ штетнога, а од Грчкога
Парламента већ прихваћеног Шенгенског споразума, јер он не даје потпуну гаранцију
очувања личних тајни и презумпција невиности грађана. Такође, тај споразум у
највишем степену сарађује на идеји да наш народ престане да буде Православан. Он
води систему разграничења, неприхватљивом и отежавајућем за грађане трећих земаља.

Игуман 20 свештених обитељи са Свете Горе Атон („Православни сведок“ број 97, јул-
август-септембар 1997. година)

О слободи и савести

Појам личности у Православном учењу и предању један је од темељних елемената

духовности и спасења човековог. Бог је створио човека „по лику и подобију“ Својему,
зато му је и даровао једно од највећих блага, благо слободе.
Та иста слобода, при њеном рђавом коришћењу, води га ка разврату и греху, ка
духовној равнодушности, кварењу моралности, заглушивању савести, разједању
духовне суштине и најзад ка смрти душе.
Диктатура потрошње, олакшице постигнуте техничким путем, трка за економским
прогресом и новцем – ево главних тежњи савременог друштва. Сви економски напори,
односи, споразуми теже резултату појачавања постојећег благостања и процвата,
искључујући из тог процвата духовност.
Тим „мозаиком“ људи, вера, језика и култура, који се смешта под заставу Уједињене
Свеевропе, угрожавају се чиниоци самоочувања и самооријентације људи и народа.
Ми се стално сусрећемо са нарастајућом тенденцијом према уједначењу и
ограничавању. Нацијама се дају подаци о „неопходној“ политици, народи су
подвргнути оцени и добијају готове одлуке, људи се збијају у један државни ред
уједначења и тоталитаризма. Значење личности се одбацује и уместо ње фаворизују се
људи егоизма и стада. Шенгенски споразум иде чак и даље. Према грађанима се односи
као према роби са раније одређеним својствима и значењем. Систем зна једино за
бројеве и податке, то јест, ми престајемо да будемо личности са слободом воље и
дејства и постајемо информациони и извршилачки објекти предодређености и забрана.

183
Православље признаје човеку достојанство и посебност личности; споразум је
понижава и своди на број. У православном поимању личности, Богом дано добро
слободе утврђује човеку право да донесе одлуке и да дела по њима, док електронски
систем контроле прати човека и принуђује га на од раније утврђени поглед на свет и
понашање.
Европски ситем власти, под изговором тежњи ка благостању, доноси за собом човекову
смрт и тоталитаризам. Зато му се Православни Грци, сви слободни грађани ове земље,
противе, показујући своје истинско лице.

Старац Пајсије о антихристу, о броју 666, пасошима и жиговима.

Извод из магнетофонског записа беседе одржане 1992. године.
Келија Панагуда. Атонска Гора.

Старац Пајсије: Сада, у ово тешко време, сви ми полажемо испит... И ја видим много
тога... Ми не желимо да знамо да ће се догодити Други Долазак, зато што нас то
огорчује: видите ли шта се догађа? Раније, рецимо, када би људи чули за приближавање
некакве комете, сви би западали у стање велике узбуђености. Тада би рекли: а можда
ћемо умрети? Дајте да се припремимо: покајмо се, чинимо добра дела... А сада ће све
учинити само да не саслушају о Другом Доласку, као да не знају да ће пре тога доћи
антихрист. И све то, да бисмо се предали забавама. Зато не желимо да чујемо о оном
што се припрема...
Питање: Како ви, оче, гледате на све те промене у Европи?
Старац Пајсије: Чуј! Промене... Господ ће неке ствари преокренути на корист. Ево, на
пример, Европска економска заједница (ЕЕЗ). Иза ње се крије ционистичка диктатура.
Али Господ ће и то преобратити у добро. Они неће остварити своје циљеве. Комунисти
су толико година били на власти – и нису се одржали. Владали су Русијом 72 године. А
ционисти, знаш ли, колико већ година раде на том плану? 250! А неће се одржати ни
седам година.
Питање: Ако бисмо се, ми, верујући, тврдо држали Православног Предања, да ли
бисмо могли да утичемо на те токове?
Старац Пајсије: Зар не видиш шта се догађа... Неће те они тек тако оставити на миру,
исувише је ствар компликована. Они ће ти рећи: „Веруј у шта хоћеш“, Али ће те
положити у своју корпу и понеће те тамо куда желе. Баш тако: стрпаће те са собом и
понети куда им драго, а ти веруј у шта хоћеш. То и јесте њихов сатански ситем, а иза
њега се скрива диктатура јудејских циониста. Ционисти су годинама радили да би
завладали светом, масони и остали...
Сада су им потребне шестице, три шестице. А зар Свети Јеванђелист Јован не говори да
је то број антихриста? Сваки верујући који има савести, схвата шта се догађа. А за њих
је број 666 – симбол економије. О томе постоји запис у Старом Завету:
„А злата што дохођаше Соломону сваке године бјеше шест стотина и шездесет и
шест таланата.
Осим онога што доношаху трговци и они који продаваху мирисе; и сви цареви арапски
и главари земаљски доношаху Соломону злато и сребро.“ (Друга књига дневника 9,13-
14).
И ето сада се они припремају да зграбе сву економију у своје руке. За те циљеве служи
и компјутер у Бриселу звани „Звер“. Они га сами називају тим именом. Он може да
сакупи информације о шест милијарди људи. Сада у свету има 4-5 милијарди људи,
тако да у компјутеру још има резерви.

184
Имајући досије сваког човека, читаву економију у својим рукама, уз помоћ жигова
узеће нас под контролу. Већ сада они могу са сателита да сниме и рибицу од тридесетак
сантиметара, ма у каквој се реци она налазила. Тим пре могу да прате сваког човека,
знајући све његове податке, знајући његов економски положај. Зар ниси схватио шта се
догађа? На такву диктатуру могао је само ђаво да их наговори. На крају крајева: или
добиј ћушку, или иди до краја. Три и по године ће бити тешке, а три и по године ће
бити лаке. И биће тако: што је с воза пало, то је и пропало...
Питање: Хоће ли те три и по године доћи после 1992. године, оче?
Старац Пајсије: Није нам дато да знамо рокове... Али, три и по године биће тешке. У
Америци сада већ ударају жигове на псе и могу увек да их прате, јер ти жигови су
истовремено базе података. Увек може да се одреди место где се дотични пас налази,
тако да га увек могу и убити. Исто ће бити с људима! А шта си ти мислио? Кад ти ударе
жиг на руку или на чело, знаће о сваком све: и где се налазиш, и остале твоје податке, и
све приходе и расходе... Таквој диктатури могао их је научити једино ђаво...
Систем кредитне картице је ђаволски. Не можеш, као што говори Јеванђелист Јован, ни
да продајеш, ни да купујеш. Мењају и новац. Радиш? Ево ти прекидач, ево ти рачун.
Затим ће престати и са тим картицама. Рећи ће да кредитну картицу можеш да изгубиш,
да ти је могу украсти... Много је лакше утиснути податак у главу или на руку!
Питање: Простије говорећи, оче, нису ли сви ови механизми сведочанство о доласку
антихриста?
Старац Пајсије: Видиш, они користе те механизме да угуше читав свет. Желе да
утисну жиг антихриста, да би све људе свели на бројке. Као што су у време рата
уписивали све муле и коње, жигошући их растопљеним гвожђем.
Питање: Печат им олакшава напор да увек могу кога зажеле узети на нишан?
Старац Пајсије: Овде је реч о одрицању. Примајући печат, човек се одриче Бога. Исто
је и са пасошима. Да се не захтева мој потпис, да је у питању некакав папир, да кажу –
ево твог пасоша, да је то све, онда би то била друга ствар. Али, када пасош има симбол
ђавола, а ја потписујем да је мој лични – то већ није ситница. Ја, дакле, одобравам
одрицање.
Оне, кажу Јеванђелист Јован и Свети Оци, оне који не приме жиг, не могу да траже, не
могу да пронађу.
Питање: Зар некакав број може да има тако важно значење за спасење човеково?
Старац Пајсије: Ех, дете моје. Ако је то симбол ђаволов, као што говори Јеванђелист
Јован, чему онда расправа! Ми томе раније можда и нисмо придавали конкретно
значење. Али, сада, када видимо шта се догађа... Шта се припрема... Пре две-три године
сам разговарао са једним професором универзитета из Америке... Понешто сам му
говорио, понешто писао. И ево, он ми сада отписује: „Вратио сам се са неког конгреса у
Европи и тек што сам стигао у Торонто, сетио сам се шта сте ми говорили пре две-три
године. Сада код нас агитују против кредитних картица, захтевају да жигове утисну на
чело и руку“... Зар не схватате шта се догађа?
Ех, дете моје. То је ђавољи печат! Примајући га, ти се одричеш Печата Светог Крштења
и стављаш други печат: одричеш се Христа и примаш печат ђавола.

Невидљива светлост
Витешка идеја у Русији

Фрагмент извештаја рађеног за чланове православног братства „...“ 23. маја 1996.
године, на празник Вазнесења Господњег.
Известилац Б. Е. Шарапов

185
Данас се нећемо враћати на питања, којима смо се раније бавили. На традицију војно-
духовних посвећеничких организација Русије, повезаних са таквим ликовима наше
мистичне историје као што су „певачи луталице“ (докази о њиховој знатној улози
разасути су у необјављеним делима професора Срезњевског и чекају свога
истраживача).
Нећемо се задржавати ни на опричнини Ивана Грознога, која је одиграла џиновску
улогу у гушењу јереси јудејствујућих и затирању црне магије, супротстављајући се
језуитским лажима, и не дозвољавајући да се прекине Православни пут Русије. Тајне
опричнине, међу њима и тајне њеног укидања, остају нерешене. Рецимо само да
опричнинску структуру сведоци странци из тог времена једнодушно тумаче као
организацију редовничку витешког типа.
Реч ће бити о нама ближим временима, када се руски умови поново враћају на идеју
витешкога реда...
Сада се множе покушаји да се формира нова руска идеологија. Спектар је веома широк:
од либералног тржишног модела западног типа до империјалног модернизма.
У току је моделовање нових социјално-економских и парарелигијских митова. На делу
је покушај формирања еклектичне псеудосакралне вертикале. Око ње ће се и сабрати
нова буржоаска нација, која се назива „новим Русима“. Традиционалним духовним
културама остварење тих митова носи пропаст.
У делу „Света Русија на путевима Русије“ религијски философ А. В. Карташев је
упозоравао: „Није још у историји било примера да народ, који је формирао своју
културу на бази једног надахнућа, једног идеала... промени тај идеал и почне стварати
исто тако успешну културу на нову тему. Не. Народи једне органске епохе ваплоте свој
дух једино у њима својствену форму и, тако рећи, бивају осуђени да проживе свој
историјски век у том оквиру, развијајући га, обогаћујући, мењајући, али не замењујући
га и не издајући. Таква издаја била би културно самоубиство, или знак етничке
старости и обезвређивања народа.“
Треба признати, истински руски духовни и национално-државни идеал не наилази на
одзив у душама већине наших савременика. Они га не познају и не желе да знају за
њега. Шта је разлог? Где су корени кризе, због којих широке масе не прихватају
освештани модел трајања?
Број национално мислећих људи у нас је ништаван. Ми смо већ скоро изгубили
осмишљену везу између прошлости и будућности негдашње Велике Русије. Ми
плашљиво бежимо од идеала саздања Свете Русије! Од идеала, чија је тежња
јединствено оправдање нашег националног постојања пред судом Историје!
Тако се поставља прво питање: за шта се ухватити, где су острва чврстог тла посред
тога блата?
Међутим, она се не формирају обавезно од најбољих представника друштва. Иза
политичких интереса увек стоје економски интереси. Као импулс за оснивање партије
могу да служе кристално чисте идеје, али оне се, закономерно, муте прљавштином
финансијске бујице, којом се мора градити структура партије. Ово је нужно да би
партија задовољила нарастајуће потребе своје врхушке и успешно учествовала у
трговачком предузећу под именом „демократски избори“.
Није ли зачуђујуће да данас немамо ниједну озбиљну и часну руску партију?!
Без обзира на разнообразност, савремени свет партија своди се на хрпицу марионетица
у служби паразитских финансијера, ређе индустријских кругова и група. Али, чак, ако
би и постојали партије и покрети друкчије врсте, они не би наишли ни на какав одзив у
народним масама лишеним историјских корена и зреле политичке воље. Маса реагује
једино на оне који без савести лију златну кишу материјалних добара, привилегија и

186
кредита. Ако ударимо у неке друкчије жице, онда је већину људи могуће сматрати за
живу једино у равни страсти и тамних дубина подсвести, објективно лишених
стабилности и темељне свести. Управо те жице данас потежу фабриканти митова,
демагози-реформатори.
Међутим, потенцијал ентузијазма, пробуђен на тај начин, без трага и брзо ишчезава.
Захтева се задовољење све новим и новим митологемама. Никакав колективни покрет,
који се ослања на сличне снаге, није способан да опстане дуго. Није способан, јер је
лишен оне дубинске димензије, са којом нас повезују освештани симболи.
Атомизиран човек се суочава лицем у лице са новим феноменом живота –
„колективизацијом“ машине и - што је најстрашније – информативном бујицом!
Национална самосвет Руса скоро је у потпуности стешњена на периферију њихове
свести, претрпане телевизијском псеудоактуелношћу. Људи забринуто шреживљавају
(или преживају) огромну бујицу информација, чију истинитост и злонамеру не могу
препознати.
Бујица тих, често непоузданих, података служи као скуп условних рефлексних сигнала.
Човека „упуте“ на страх или негодовање, или на гнев, играјући на најјаче и
најпримитивније страсти. Кориснику информације, у равни некакве лажне искрености,
говори се да ће сазнати новости. Више од тога, гледаоцу се сугерише да је у вези са
свим што се догађа. При том, он никад не схвати да је истински прикључен на извор
социокодирања, на систем где је изједначен са биороботом, са биолошким атомом.
Изгубивши духовни и национални ослонац човек приморава себе на губљење личности,
на њено, више него слабо, испољење.
Године 1932. академик И. Павлов је писао: „Морам да кажем нешто веома тужно по
Руса, он поседује тако слаб мождани систем, да није способан прихватити стварност
као такву. За њега постоје једино речи. Његови условни рефлекси су кодирани, не
делима, већ речима.“
Друго питање гласи: на шта се морају усредсредити акумулатори националне
самосвести? Где се мора формирати реална слика света?
То је посебно важно у условима када средства масовне информације постају филијале
банака, а „аналитички центри“ се финансирају из џепова такве господе као што је Џорџ
Сорош.
Масе захтевају личност, способну да измени уобичајена правила политичке игре, или
да ту игру промени у потпуности.
Много ће зависити од тога, да ли још увек нису изгубљени државотворни инстинкт и
политичка воља код највећег дела грађана, који таворе у атомизираном, размрвљеном
облику.
Треће питање: у какво стање тај брауновски покрет потенцијалне елите мора да дође, да
би истакао националног лидера? Оног, који је спреман, да кроз силу својих
индивидуалних својстава принесе освештане симболе до максималног броја
сународника (док траје уобичајено стање у друштву, они су за широке масе мртви)?
Морамо се избавити илузије стихијског народњачког демократизма и покушаја да,
путем заклетви о саборности, оживимо свест у масама. Важније је да они малобројни,
који живе за Руску идеју, пронађу један другога. У том узајамном тражењу, много ће
зависити од језика симбола, од оног првог корака невербалног општења, када већ
значка на реверу капута може да постане повод за продуктивни контакт између два, или
неколико православних Словена.
Симбол је способан да кристалише посебне атоме руске потенцијалне елите у нову
аристократију. Она ће, слободним напором, вратити себи Руски Дом и отворити га
свима онима који трагају.

187
Наш саборни покрет имаће елитни карактер. Предстоји нам „минуциозни“ рад на
прикупљању кадра - сваки претендент за члана братства биће драгоценији од
помпезног многохиљадног форума, који изгледа грандиозним једино у моменту
оснивања.
Приступ је следећи: и један је на бојном пољу ратник, ако је руски националиста.
Елита чува и идеолошки оформљује, уз све одговорности са историјским временом,
освештане основе националног бића, вредности и светоназорне оријентире друштва,
условљавајући идентичност претходништва између идеала и поколења. Елита одређује
национално-државно, културно и цивилизацијско лице етноса. Национална елита живо
је повезана са народом, али несводива је једино на израз народне културе на вишем
интелектуалном нивоу. Елита је сама генератор идеја, слободни стваралац културе!
Елита није политички естаблишмент. Она данас није условљена социјалним запрекама.
Авај, данас руски народ нема своју елиту. Постоје људи, светионици руске културе,
сликари, писци. Има храбрих руских официра. Има дивних свештеника. Али елите
нема.
Задатак васпитавања слободне елите поставили су пред руско друштво његови најбољи
синови – философи „сребрног“ века. Изванредни мислилац К. Н. Леонтијев и аутор
теоријског дела „Монархијска државност“ Л. А. Тихомиров су међу првима дали
формулу: неопходно је формирати духовне редове.
Лав Александрович Тихомиров је писао: „Наравно, овде се ствар не тиче каквог
Језуитског реда, већ су наше мисли ишле на нешто друго. Борба за наше идеале наилази
на организована супротстављања непријатељских партија. Ми смо раздрузгани.
Подршка владајућих кругова пре је штетна него корисна, тим пре јер власт, како
државна, тако и црквена, не даје слободу деловања и намеће своје државне оквире,
који, сами по себи, гуше сваку личну одговорност. Неопходно је зато образовати
посебно Друштво, које би подражавало људе нашег начина мишљења свуда - у штампи,
у служби, у приватној делатности, увек истичући оне способније и енергичније. Веома
важан и тежак биће особито напор да Друштво остане непознато за противнике, другим
речима, оно мора да буде тајно...“
Одиста, тајна борба против Русије, за коју сви знамо, мора да добије адекватан одговор.
При том, одговор у оној равни која је недоступна државним институцијама именованим
као „специјалне службе“.
Ево шта је о неискоришћеним могућностима, у невидљивој бици са светском
масонеријом, писао један од најистакнутијих представника руске емиграције,
историчар Б. Башилов: „У тој борби, морали су победити представници оног блока, у
чијем саставу је била већина самопожртвовано настројене младежи... Темељних,
коначних решења за судбину Русије могло је бити само два. Прво би се догодило да је
поборницима самобитног развоја пошло за руком да оснују Ред ратника и да у њега
привуку већину активне, идеалистички настројене младежи, отргавши их од изопаченог
духовног подражавања Европи. Тај ред, наравно, не би морао да носи неко високопарно
име, посебно не у неруском духу; могао би се звати било како, ако би морао постати
истински национално-конзервативни ред, један од оних које је некада уништио Петар
Први, и без чије обнове не би могао правилно да буде решен задатак националног
препорода. Друго решење је било – увлачење идеалистички настројене политички
активне младежи од стране духовних богаља руског волтеријанства у Ред ратника
против Православља и Самодржавља“.
Православни архетип тајног братства невидљивог манастира је град Китеж. Његови
благоверни житељи, сакривени од непријатеља омофором Богородице, све ове векове
не напуштају поље духовне битке, не престају да се моле за добробит Русије.

188
Константин Николајевич Леонтијев у писму И. И. Фудељу такође пише: „Знате шта?
Упознао сам једну велику игуманију (племићког рода), умрла је пре две године (1888)
са само 43 године живота. Она је говорила: „Потребно нам је ново монаштво, које би
могло јаче да утиче на свет.“
Руски философ Иван Александрович Иљин извео је следећи закључак: „Дакле, спасење
Русије је у васпитању и стасавању руског националног витештва... Витешки дух,
витешка дисциплина, витешко јединство: витешка борба.“
И. А. Иљин такође је писао да огњиште руске национално-духовне снаге у будућности
морају постати „патриотско-витешке организације религијског и световног карактера“.
Њихово формирање започело је у редовима беле емиграције. У прагу руско соколство
„се организује, идејно гледано, под начелима витешког реда у условима нашег времена,
људи су међу собом повезани узама братства, дисциплине и заклетвеним обећањем да
служе свом народу и, преко њега – словенству и човечанству“.
Евроазијац Н. П. Алексејев овако оцењује себе и своје саборце:
„По духу својему, ми смо вероватно прототип руског редовништва.“ Редовничка идеја
је лежала у основи Националне организације витезова, која постоји и данас, како у
руском расејању, тако и у Русији...
Сада се поново вратимо нашим временима. Понекад нам дође да се чудимо:
тајанственој вези споља неповезаних догађаја; мистичној синхронизованости разних
ситуација; напокон, одигравању догађаја, који, по логици ствари, уопште нису могли да
се случе – све то пројављује присутност моћних невидљивих субјеката колективне
воље. Судити о њима могуће је једино по тој неочекиваној промени путање познатих
процеса, који трпе отворен утицај некаквих веома крупних померања. Као да на тај пут
утичу невидљиве звезде, чије именовање астрономи могу одредити само математичким
путем. Реч је о структурама налик на наше.
Њихова делатност је делимично усмерена на, за многе, неуловљиву сферу „рата
симбола“. Необично је важан притисак масонских идеологема, које су постале образац
масовног мишљења. Уосталом, формула „слобода, једнакост, братство“ испузала је из
ложа. Уместо ње, сада долази освештана тријада: „Православље, Самодржавље,
Народност“.
Дакле, на освештаном Црвеном тргу обновљени су симболи државне величине и
духовне необоривости Русије: Казанска Црква, Васкресењска врата, Иверска кула! У
Покровској Цркви обновљена је служба Божја.
Без обзира на бесну успротивљеност, тече црквено прослављање породице Императора
Сверускога Николаја Александровича. Али темељни значај за будућу судбину земље
има обнављање црквене службе у Успенској Цркви Московског Кремља, чији олтар
јесте и биће мистични центар Русије. И сведочанства Милости Божије према земљи
руској, Пречисти лик Богородице Владимирске - опет је са богомолницима у Сабору
Успенском.
Упркос отвореном непријатељству већине људи из јељциновске политичке врхушке,
враћена је бело-плаво-црвена застава. На грбу Русије опет је освештани двоглави орао.
Случајно или не, боја орла и поља преузета је из најдревнијих византијских
манускрипата и са фресака домонголске Русије: злато на гримизу? Нису ли обласне
птичице саме од себе изабрале тај симбол?
Неки сматрају да је одабир сличне симболике – свесна тежња демократског
естаблишмента да паразитира на освештаном. Међутим, није све тако једноставно.
Многи се сећају како је бело-плаво-црвена застава онерасположила врховну жречицу
наших демократа Јелену Бонер. Међутим, сигнал који је дала „својима“ није уродио
плодом. Они су покушали да боју заставе растумаче по француски: слобода, једнакост,
братство. Али све је узалуд! Многи наши људи знају, да три боје на застави изражавају,

189
и изражавале су, по речима Светог Старца Теофана Затворника, освештану трочлану
идеју наше државности: Православље, Самодржавље, Народност.
Што идемо даље – стижемо дубље и више. На личној застави председника Русије
појављује се златни двоглави орао – симбол Цара Московскога.
Ко овај низ догађаја може назвати случајним!? Нећемо ли у овим, и многим другим
„случајностима“, увидети мудру и неприметну делатност веома утицајних сила,
организованих православних структура руских, а можда чак и међународних размера.
То су они који невидљиво за све нас утичу на духовни, политички и економски живот
Русије. Природно за новине типа „Московског комсомолца“ такав закључак може да се
сматра измишљеним или чак свесним блефом. Међутим, за наше братство, чији су неки
чланови, знамо, већ немало учинили на именованом попришту, сличан закључак није
зачуђујући.
Да, упркос патриотском песимизму, има основа за претпоставку о присуству
православних, монархистичких организација, бесконачно далеких од профаних -
видљивих и политички ангажованих монархиста.
Дакле, руска елита ће бити формирана у редовничким организацијама, по принципу
православних братстава. Безусловно, она може понићи и у средини, данас још увек
хаотичног козаштва, као и у редовима руске армије, која је вековима васпитавала
витезове воље и духа и то у свим условима, за време свих режима власти.
И. А. Иљин сматрао је да су спасиоци Русије носиоци њеног древног православног духа
обични монаси и војници, људи духа и воље. Русија је више од две трећине своје
историје провела у ратовима. Дубоко подсвесно нације њени архетипови налазе израз у
овој симболици. Од националног грба до дечјих игара – све је прожето ратничким
обележјима. Икона из 16. века, „Црква војујућа“, представља анђелски рат. Анђели су у
једном строју са православним витезовима – та икона представља видљив израз
духовне основе ратничког живота руског човека.
Уосталом, наша конспиролошка истраживања дозвољавају нам да говоримо о
субредовничкој структури, која је својевремено тајно формирана у недрима
Генералштаба; њу је основао министар војни генерал-фелдмаршал Д. А. Миљутин.
Њено формално покриће, судећи по свему, била је зграда треће године на Академији
Генералштаба. У њу су увођена само она лица, која су завршила претходну обуку са
изванредним успехом. Нажалост, са смрћу Миљутина 1912. године то друштво је
умногоме изгубило невидљив утицај...
Садашња пропаст армије, ругање војничкој части и слави, донели су неочекиване, али
закономерне плодове. Младеж, која не жели да иде у армију, радо попуњава бандитске
групе, где ношење оружја, строга дисциплина и хијерархија постају нешто друго, то
јест, криминална замена армијских структура. Експлоатишући подсвесну тежњу према
херојском животу пуном ратничке атрибутике, те групе појачано користе и симболику
„братских“ псеудоредовничких односа. Отуда самоидентификација братства - отуда се
чланови банди међу собом називају браћом.
Једино повећавање угледа и побољшање статуса официра, довешће до престанка
одлива младежи у криминалне структуре и формираће канал притоке нових поколења у
армију. Без њене обнове – велике и свеуважавајуће – не можемо обновити Русију, не
можемо васпитавати мушкарце и преваспитавати бандите.
Формирање православних витешких удружења захтева стваралаштво искључиво у
оквирима националне традиције. Угледање на Запад, слепо копирање средњовековних
витешких института, Русију неће спасити.
Редови морају да припреме и хијерархијски ослонац будућем трону. К. Леонтијев је
писао: „Да би царска власт била јака, не само да није потребно да се ослања директно и
непосредно на просте народне масе, себичне, глупе, страсне, криминалне, лако

190
развративе, напротив – неопходно је да се између маса и Престола царскога узвисе
чврсти међустепени: неопходна је бочна потпора, ради здања дуговечног монархизма...
Сами услови, или тачније сама неравноправност људи и класа, важнија је за државу
него за монархију... Ево директне и отворене припреме државног посла, без икако
лажних хуманих гестова...“
Неопходно је ново племство. Крвна аристократија у Паризу углавном је тужни остатак
прошлости. На топлим диванима западног комфора – и телесног и душевног – из крви
је испарило све што је било руско. Куповина племићких титула од стране руских
богаташа (купила ју је, рецимо, Џуна) или грађење хијерархије у зависности од
дебљине новчаника још су смешнији.
Међутим, није нам до смеха када схватимо да та пародирајућа аристократија може да
постане ослонац још смешнијег трона. Познате нам силе веома упорно покушавају да у
цареве прометну представника „црнпурасте династије“ Георгија Хуенцолерна, или
„цара“ Николаја Трећега. А реч је о улози „узурпатора“ у савременом свету! Уосталом,
мистична основа и конспирологија тих покушаја – тема су за посебан разговор.
Како је аристократија нестала? Бојари, на пример, (у боју јарки - отуда назив), настали
су од најбољих ратника. Аристократија је израсла из идеје служења Богу, Цару,
Држави. Управо тако мора се формирати и нова аристократија. Један од инструмената
њеног формирања постаће структуре редовничког типа.
Више од века раније, Старац из Глинске пустиње, Порфирије, писао је: „С временом ће
вера у Русији опадати. Блесак земаљске славе ослепиће разум, речи истине спашће на
псовке, али за веру ће устати непознати човек из народа и обновиће оно што је
изгубљено“.
Неопходан је избор најбољих. Државне структуре, организоване по директно
супротном принципу, не могу то да учине. Исто је и кад је реч о партијама.
Партије, зависне од капитала, ишту доларе. Витезовима нису потребне паре, они не
играју по туђим правилима.
Партије, на најружнији начин, маме људе у своје редове. Редови бирају најбоље људе,
оне које покрећу идеалне мотивације.
Партије учествују на изборима. Редови изабирају сами - лидера, способног да пропусти
освештане симболе кроз себе и да их оживи за најшире масе.
Партије се распадају и деградирају. Невидљиви светионици витешких редова тек ће се
распламсати!

Зачути куцање зла

Поговор

У далекој младости, негде шездесетих година, од једног пријатеља, за кога сам, пре
тога, мислио да није упознат са историјом, зачуо сам нешто што ме поразило. По њему,
у свету одавно постоји тајна завера, која стално иде ка свом циљу и усмерава ток
догађаја на страну, повољну за заверенике и веома неповољну за остали део људског
рода. Пријатељ је говорио о томе тако категорично и наводио толико много факата, да
нисам могао да се успротивим и моја свест се расцепила. Одувек сам волео историју, у
детињству сам слушао дедине приче о древном Риму, у младости читао и поново
прочитавао двотомну књигу Лависа Рамбоа, коју сам наследио од деде, а затим сам
купио четворотомник Кључевског, који је постао моја омиљена књига, тако да сам
формирао одређену представу о разлозима који покрећу историјски процес. Нисам
сумњао у присуство објективних закона социјалног развоја, мада они дејствују преко

191
људи, већ у силу њихове статичке природе, која као да није зависила од човека.
Међутим, овде се одједном тврдило обратно: тај развој зависи од људи и то од оних
који образују ништавну мањину. Под притиском факата морао сам да признам реалност
постојеће завере, али у том признању, мимо онога што је противречно мојим ранијим
представама, постојало је нешто што ме је јако збуњивало, због чега ствари нисам
могао до краја да прихватим.
Збуњујући факат се састојао у томе што нисам могао да разумем мотивацију
конспиратора. Нисам могао, без обзира на то што је тај давни пријатељ, који ми је, као
путник-поклоник у Галичевој песми „отворио очи“, почео управо од објашњења мотива
злонамерне делатности завереника. Од тада је прошло 30 година, опрезна сашаптавања
о њиховим намерама су прерасла у званично признат одељак историјске науке, који се
зове „конспирологија“, и литература на ту тему расте као лавина, али до сада на питање
„зашто они то раде?“ сви одговарају исто, сматрајући да тај одговор има исцрпни
карактер: „желе да заузму власт над светом“. Мени се тај одговор не само није чинио
довољним, већ ме уопште није задовољавао и до сада га не сматрам ни изблиза тачним.
То је само површински слој објашњења, грађен на типично софистицираном обичају
преноса одговорности са објекта, о којем је реч, на неки други. Питање мотивације
односи се на конкретне људе, који ступају у тајна друштва, а одговор који се нуди даје
се у име друштва у целини, иако појединци и немају потпуни увид у њих. Појединци и
њихова социјална функција – су ствари принципијелно различите, ствари које имају
различиту природу, и зато, у контексту тајне о узурпирању власти, морају наступати
одвојено. Та узурпација је још увек далеко од остварења, а, ако се и испостави тачном,
онда се има десити у далекој будућности. Међутим, човек, који се обриче служити
таквој идеји, живи у садашњости, и нејасно је зашто мисао о победи његових далеких
потомака може толико да га одушеви, зашто би се, ње ради, отпадио од оног најдражег
за сваког човека – сопствене личне слободе – зашто би безусловно извршавао наредбе
највиших степена, и то неразумевајући њихово право значење. Не, ту нам подмећу
отворену психолошку нецелисходност: циљна делатност се обавезно подвргава вољи, а
воља је суштинска само за неко „Ја“. Чим је реч о „Ми“, ту се може говорити само у
преносном значењу, па и то ако индивидууми који чине „Ми“ живе у исто време и
повезани живим везама.
Мојој свести је предстојало да прође дуг пут пре него што је надишла противречност
између фактичког присуства пролазних тајних организација светске историје и њихове
теоретске немогућности. Противречност се јављала, не отуда што су се моје теоретске
представе ослањале на непоуздано прихватање феномена историје, већ управо – на
општеприхваћено материјалистичко. То је била норма свих историчара које сам читао у
младости, и ако су међу њима и постојале неке несугласице, онда само у томе који је од
материјалних фактора био одлучујући за ток историје – држава, привредна делатност,
ширење територије, повећање производње или нешто друго. А то мишљење је дубоко
нетачно, чак лажно.
Те темељне лажи и мора се, у првом реду, ослободити онај ко размишља о прошлости,
садашњости и будућности човечанства. Треба једном за свагда разумети да је историја
суштински пневматолошка, да су на њу, пре него на било шта друго, примењене
Христове речи: „Дух оживљава, тело не помаже ништа“ (Јн.6,63). Историја је у
потпуности прожета духом који у њој дела, на њему се држи читав њен терет.
Истраживач који то не схвати, осуђен је на Сизифов труд – свако његово умствено
дело, засновано на избору факата, неизоставно ће бити поткопано делом његовог
опонента. Данас је то потпуно јасно. Али најкрупнији историчари 20. века почели су то
наслућивати одавно и пажњу са материје скретали на дух. Међу њима су Оскар
Шпенглер, Макс Вебер, Арнолд Тојнби и Хосе Ортега и Гасет. Да би истакли улогу

192
духа у историји, они су израдили нову методологију, узевши у својству основног
објекта изучавања, не земљу, државу или нацију, као што је било раније, него много
крупнију јединицу, коју је Тојнби назвао „цивилизацијом“. Шта је то?
Све цивилизације (а Тојнби их је, за време постојања човечанства, нашао више од
двадесет) имају једну исту шему: срце, месо и љуштура. Као срце, служи култ или вера;
као месо – обичаји који отуда проистичу и култура која је учвршћује, а као љуштура,
структуре силе које штите и месо и срце, као што су армија, полиција, тајне службе итд.
Али духу човеку јесте, не нешто друго, него присутни у њему Бог, то јест, његово
„натприродно“, душа је његово „природно нематеријално“, а тело је његово „природно
материјално“. На тај начин речи „Дух оживљава“, примењене на цивилизацију,
означавају да је његова жива снага (по Лаву Гумиљову – „пасионарност“) обезбеђује
култом, то јест, религијом. Разумљиво, што је религија савршенија, тим пре открива
људима тајне саздања света и тим интензивније им улива животворну снагу; зато
одговарајућа цивилизација бива моћнија и лепша. Од религија, које свет познаје,
најсавршенија је она дата у Хришћанском Откровењу. Она на себе преузима
максималну пуноту истине, коју једино може испунити човек. Хришћанска
цивилизација је најмоћнија по материјално-техничкој својој снази и неупоредива по
дивној култури коју је дала.
Данас је она већ у сфери прошлости. Истина, високоразвијена технологија, која
укључује атомску енергетику и космонаутику, остала је, али то је скоро исти споменик
једној ишчезлој цивилизацији, као египатске пирамиде. Оне још увек стоје и доносе
Египту немали приход од туриста, али данас нико неће почети да гради нове пирамиде,
јер је за то неопходан сасвим другачији однос према свету, заснован на култу мртвих,
неопходно је другачије срце. Енергија атома доступна је у наше време, јер су нам
рецепти за њено коришћење завештани у наследство, али покренути даље нашу власт
над материјом неће нам поћи за руком, за то је потребно извршити принципијелно нова
научна открића, а њих више нико не врши. Наука, која је изнедрила нашу технику,
расцветала се на тлу хришћанског типа свести, када су научне доктрине још увек биле
прожете грандиозном идејом стварања света „ни из чега“ и покушале у томе
подражавати Бога, формирајући одиста ни из чега, то јест, из самих себе математику и
теоријску физику. Тај тип свести је ишао за хришћанском вером. То се односи и на
културу: ми се заносимо сликама старих мајстора, али саздати нешто слично апсолутно
нисмо способни, јер смо изнутра постали сасвим друкчији.
Шта се догодило са хришћанском цивилизацијом, зашто је она на путу утрнућа? По
Тојнбију, цивилизације пропадају само из једног разлога – због уништења њиховог
срца; ни хришћанска цивилизација по томе није изузетак. Али се у том случају јавља
друго питање: шта је довело до уништења њеног срца? Књига Јурија Воробјовског даје,
међу мноштвом одговора које сам чуо, једини задовољавајући. Кратко говорећи, не
„шта“, већ „ко“, а тај „ко“ – нису „они“, као код других конспиролога, већ је „он“. Ово
одмах мења слику и ставља ствари на своје место. Онај, који за нас јесте „он“, за себе је
„Ја“, дакле, он овладава вољом у најјачем, онтолошком смислу, и циљност посла који је
организовао постаје лако објашњив. Истина, та персона мора да овладава не сасвим
обичним својствима. Као прво, он мора дуго да живи, иначе не би могао да на један
једини циљ управи толико поколења завереника. Као друго, он мора да буде необично
вешт интригант, који уме своје потезе да рачуна на много времена унапред и да
предвиди резултате који ће доћи на своје кроз стотине година. Као треће, он мора
овладавати техником хипнозе, која му дозвољава зачарати људе и приморавати их да
извршавају његове налоге са таквим ентузијазмом као да је то потребно њима самима.
Четврто, он мора да мрзи Богом саздани свет и да ври од постојане чежње да га сруши,
користећи за то преварене и заврбоване људе, који од тог момента губе Богом добијену

193
слободу и постају послушни робови. Али таква личност је одавно позната! Онима, који
су постали његови робови, и упућене су Исусове речи: „Ваш је отац ђаво и сласти оца
својега хоћете да чините; он је крвник људски отпочетка и не стоји на истини, јер
нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је лажа и отац лажи“ (Јн.8,44).
Какав је био пре две хиљаде година, такав је и остао – јер он је бесмртан, зато што је
нематеријалан.
Управо ту нематеријалност организатора светске завере изванредно разумева аутор
књиге коју сте читали, и то разликује његову књигу од других дела на ову тему. Управо
тај невидљивко, који, по провереним подацима, има рогове, копита и реп, не само да
стоји „пред вратима“, како је писао почетком нашег века Сергеј Нилус, већ веома јако
удара о њих. И то куцање нам објашњава шта се догодило са хришћанском
цивилизацијом. На обимном историјском материјалу, Воробјовски нам показује како се
у ширењем безверја ослабљено европско срце унедрио и почео да га преображава, а
због чега је сагњило и месо: уместо културе појавила се антикултура. Књига показује
читаоцу, како се скоро на наше очи остварила Христова прича о нечистом духу, који је
нашао незаузету, пометену и чисту кућу, и узевши са собом седам злих духова, населио
се у њој са њима (Мт.12,44). Да, у својој гордости човек је одлучио борити се без Бога и
очистио одају своје душе, али, како се испоставило, очистио ју је не себе ради.
Друкчије се није могло ни догодити, јер је историја пневматологична. Некакав дух
морао је да храни срце цивилизације и ако се то не чини одозго, онда он дела одоздо.
Воробјовски ту законитост формулише овако: „онај ко одбаци Бога Јединога, пре или
касније приклониће се Његовом противнику“.
У књизи се подробно показује, како противник Бога добија поклонство од људи које је
зачарао. Испочетка он им нуди различита материјална добра – култ новца, култ расе,
култ физичког здравља, култ насладе и остало. То је брисање одаје од духа, јер материја
истискује дух. Када дух, који је обитавао у одаји буде из ње избачен, на његово место
улази лажни дух и нагло почиње да се у њој шири, зачињући сопствени култ – култ
сатанин. Данас и јесмо сведоци управо те завршне етапе: множе се легалне сатанске
секте, на ТВ приказују сатанистички филм о Христу, мученичкој смрти подвргавају се
две монахиње у Јерусалиму, три подвижника у Оптинској пустињи и више московских
свештеника, а власник миротичиве Иверске иконе, Јосиф Муњос, бива убијен. Па и
само ово је сасвим довољно за наступање последњег времена!
Књига Јурија Воробјовског посебно је вредна због тога, што њен приступ теми
дозвољава да се мноштво, наводно, разнородних зала нашег времена: користољубље,
расизам, наркоманија, страст према убиствима, трговина људским органима, оружјем,
тероризам и друге - осмисли као појава исте природе. Он пише: „Партнери у
инферналним, адским уговорима сличне врсте увек су умотани у вео тајни. Али онај
главни у њима може се именовати. То је сам кушач рода људскога“.
Именовати га – већ је много. Књига Воробјовског назива нашег непријатеља по имену
и то књигу чини драгоценом за све оне, који још увек желе да му се успротиве.
Препоручио бих да је ставите на најближу полицу, како би вам било довољно само да
пружите руку.

11.11.1997. г.

Виктор Н. Тростников, професор

на Руском православном
универзитету

194
195