Садржај

Увод............................................................................................................................................3

Основна начела и карактер гностицизма ............................................................................... 3

Василид ..................................................................................................................................... 4
Валентин.................................................................................................................................... 5
Карпократ .................................................................................................................................. 7
Маркион .................................................................................................................................... 8
Закључак.................................................................................................................................. 11
Литература .............................................................................................................................. 12
 Увод

Време процвата гностичких система је био други век. Први трагови гностицизма
јављају се за време апостола, у првом веку, а последњи, када је гностицизам ишчезао, у
шестом веку. Док је један део незнабожаца, у сарадњи са римским властима, и даље
прогонио хришћане, други део је прихватио хришћанство. Ипак, много већи проблем
од незнабожаца, који су физички прогонили хришћане, били су незнабошци који су
примили хришћанство „предајући се тада владајућој тежњи да сазна истину путем
изабира и спајања елемената различитих система.“1

Међу јудејима су били познати као „јесеји“, секта која је настала под утицајем
гностицизма. У апостолском времену се јављају јудеохришћански и самарјански
гностици, Симон гатар, Киринт, Доситеј, Меандар...

1
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 149.

2
 Основна начела и карактер гностицизма

Основна начела лажног гносиса, без обзира на оно што је узето из хришћанства у
главном су следећа: Од вечности, поред Бога, недокучивог првобитног оца, постоји и
материја, груба, зла, хаотична маса. По једнима је материја нешто што од себе постоји,
по другима је одушевљена злим духом, те је управо излив злог духа. Затим из бога
излазе еманације, и то тако, да су непосредне еманације савршеније, а посредне све
несавршеније. Ти еманирани дуси сачињавају са богом прави, божанском силом
испуњени, свет, тј плирому, односно пуноћу живота којој је насупрот материја.

Гностицизам се није јавио као покушај полемике, већ као покушај измирења
многобоштва и хришћанства. Многобожачка интелигенција нудила је хришћанству
договор. Неоспорно је да су незнабошци хтели да прихвате хришћанство у одређеним
облицима, али многобожачка вера и култура нису могли да признају хришћанству
„искључиво право на поседовање истинитости“2. Гностицизам је потврђивао могућност
компромиса између хришћанства и многобоштва, с тим да се хришћанство
непристрасно односи према многобоштву и прихвати оно најбоље у њему.
Хришћанство ипак не дозвољава овакав компромис.

Најопштија подела најзначајнијих гностика јесте према пореклу настанка

њиховог учења. У том смислу можемо поделити гностике на александријске и сиријске.
Постоји још једна подела, а то је према садржају учења гностика, коју је направио
Неандер. Таква би била следећа: „Гностици блиски јудаизму, који прихватају да ова
религија има одређену вредност (Василид и Валентин); Гностици који полемишу
против јудаизма са тенденцијом преласка на страну незнабоштва (Карпократ офити...) и
гностици који за циљ имају разумевање хришћанства у његовом чистом садржају
(Сатурнин, Татијан, Маркион).“3

2
„Историја Цркве у периоду до Константина великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр 150
3
Наведено дело: стр. 162-163.

3
 Василид

Василид је деловао за време цара Адријана, и написао је 25 књига Тумачења

Јеванђеља. Сведочанства о његовом учењу сачувао је Иполит Римски у својим
„Философуменима“.

Теологија, као учење о Богу у самом себи, код њега уопште не постоји. Он
једноставно нуди као чињеницу да постоји врховно начело од којег све зависи и којем
се све враћа, а затим постоји свет који је од њега зависан. Објашњење ове чињенице,
веома је тешко. Код њега се овде смењују и дуализам, који се примећује у читавом
развоју света(у доследном издвајању синовства), и пантеизам. Врховно начело Василид
дефинише низом негативних ставова: ни ово, ни оно, ни то. На крају он га назива
неисказивим. Међутим, по његовом мишљењу, чак ни овај став није тачан. Када би се
називао неизрецивим, тада би и овај неизрециви већ био изрецив и престао би да буде
неизрецив. На крају крајева он се зауставља на појму „ο ουκ ων Θεος“ – не сушти Бог.

Што се тиче учења о Христу, оно је доста слично са осталим гностицима.

Василид се са својом проповеђу појавио као човек код којега су доспели тајни списи,
које је Христос поверио апостолу Матеју. Према том учењу, Христос је послат од Оца
који је нерођен. Ипак он се само појавио у привидном телу, уместо њега страдао је
Симон Киринац.4

Његово учење је у знатној мери разрадио Исидор, његов син. Ипак, и он је имао
одређена размимоилажења са Василидом. Касније је постојала и групација људи који
су се звали псевдовасилидовци, али за њих се сматра да су водили јако неморалан
живот.5

4
„Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972., стр.212.
5
„Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912.,
стр. 337.

4
 Валентин

Валентин је био највећи представник александријског гностицизма. Пореклом је

из Египта, а могуће је да је имао и семитско порекло. Након образовања у
Александрији, дошао је у Рим где је умало постао епископ. Касније прелази на Кипар
где је и дошло до размимоилажења њега и Цркве по питању ставова. Умро је 161.
године.

Валентин има читаву хришћанску теогонију у својим мислима, која невероватно

подсећа на хеленистичке митове о стварању и рађању Богова. Приказ његовог схватања
Божанства даје нам Јевсевије у својој историји: „На челу духовног царства стоји
Праотац (Προπατωρ) који је са Енијом (Εννοια), родио божански Разум или
јединородног Нуса(Νους) и супругу овога Истину (Αλληθεια), те се тако развио у
четворо, у тетраду (τετρας); на што Нус и Алитиа родише Логоса (Λογος) и Зоју (Zωη), а
ови Антропоса (Αντρωπος) и Еклисију (Εκκλησια), Човека, тј. небеског човека, чисто
духовног човека, човека прототипа, чија је прилика земаљски човек, и Цркву, небеску
цркву и тако настаде огдоада (њих осам); Логос и Зои родише затим још пет сизигија
или пара еона (десеторо, декаду), Антропос и Еклисија родише још 6 таквих пари (12-
торо, додекаду), чиме је плирома постала тридесеторо(триаконтада). Али, Софију
(Σοφια – мудрост) последњег, женског еона, удату за мушког еона Телитоса (Θελητος –
Воља) спопадне силна жеља за сједињењем са Витосом, и тога је незрели плод Нижа
Мудрост, Катософија(Κατω Σοφια), или будући да се јавља као јудејска мудрост,
Ахамот. Тако се догодио прави пад у грех, у самој плироми. Да се јединство, које је
тако у плироми порушено успостави, рађају Нус и Алитиа један нов пар еона, Христа и
према јеврејском имену Руах, која је реч понекад женског рода, као женско
замишљеног Светог Духа (Аγιον Πνευμα), који (њих двоје) опет сједињују Софију са
њеним сизигом, или мужем Телитосом.“6

6
„Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912.,
стр. 335.-336.

5
 Од радости што је јединство успостављено, свих 30 еона производе
величанственог еона Исуса, тј Сотира, Спаситеља са миријадама анађела који му служе.
Сврха целог светског плана је спасти заједно са Ахамотом и пневматике од власти
демијургове и психике од власти сатанине, и то спасавање сачињава центар историје
свих народа. Спасење је извршио уз саделовање Ахамота Сотир, који је ступио у везу
са органом демијурговим са Месијом или нижим Христом.

Јасно је из свега приказаног да је Валентин покушао да помири хришћанство и

платонистичку филозофију. Могуће да је ово учење плод његовог разочарења што није
изабран за епископа у Риму, али то би могао да буде само један произвољни закључак.

Треба споменути и Валентинове ученике који су на разне начине модифицирали

Валентинов систем. То су били Птоломеј, Сегунд, Ираклион, Марко Маг и др.

6
 Карпократ

Карпократ је учио да је почетак свега монас, јединица од које све произилази и

којој се све враћа. Свет су створили анђели, који су отпали од монаде. Због тога зло
представља сам принцип индивидуалности, који творци света желе да запечате законом
и народним обичајима. Међутим изабране душе памте своје узвишено порекло и теже
ка јединству. Оваквих људи било је и у незнабожачком свету, овакав је био и Исус, син
Јосифа и Марије. Њихов пут треба да следе и сви остали, са надом у савршенство, које
је једнако, а можда и више од оног које је постигао Христос. Овај тачни пут је гажење
закона творца света, под руководством природних тежњи, са нирваном (јединством) у
перспективи (будизам). Природа није ни добра ни зла. Није важно сачувати своју
независност од материје гушећи своје чулне тежње. Закон ће бити покажен када им се
гностик предаје, али он се не побеђује њима. Христа су поштовали заједно са Орфејом,
Питагором, Платоном и осталима. Карпократов син Епифан, увео је заједничарење
жена. У његову част био је подигнут храм у Кефалонији.

7
 Маркион

У Јевсевијевој историји, Маркион је уврштен у „хришћанству ближи

гностици“.7 Разлог томе јесте што је баш Јевсевије Поповић деловао у кратком периоду
након Харнака8 који у својој дисертацији износи да Маркион није био јеретик! Заиста,
карактеристичне особености Маркионовог система представљају општу разлику од
општег усмерења гностичких система.

Веза са јеврејском историјом, коју чува хришћанска Црква, изгледала је

Маркиону као бесплодно осуђени покушај од стране Христа да се „ново вино улије у
старе мехове“9. Полемичка места из посланица светог апостола Павла представљала су
му полазну тачку за оигинално приказивање старозаветне и новозаветне историје.
Његов систем, без обзира на огромне разлике у основним приступима, неким својим
карактеристикама подсећа на ставове новотибингенске школе. Вероватно је Маркионов
ревносни антијудаизам, а не некакав други порок који није одговарао његовом суровом
аскетском карактеру, подстакао његовог оца да га одлучи од Цркве. Тек тада Маркион
одлази у Рим и ту се сусреће са гностиком Керинтом, и од тада његово учење задобија
гностичке примесе. У време Елевтера био је одлучен од римске Цркве и коначно се
одвојио од ње.

Маркион у суштини не решава гностички проблем порекла света, или макар не у

оном облику који су му давали гностици. Полазну тачку он узима у хришћанству и
директно поставља питање односа Старог и Новог завета. Маркион није признавао
никакво нарочито, тобоже предато тајанствено откровење. Он користи канонске књиге
саме Цркве, али неке од њих скраћује, а друге одбацује. Формирао је своје накарадно
јеванђеље, ставивши у његову основу Јеванђеље по Луки, као и свој апостолски кодекс
од 10 посланица апостола Павла, са изузетком саборних, пастирских и посланице

7
„Опћа црквена историја са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912,
стр 333
8
Немачки теолог из 19-ог века
9
Мт 9,17

8
Јеврејима, написао је засебна дела под називом „антитеосис“, у којем је доказивао своју
основну мисао да Бог Новог Завета, не може бити истоветан са Богом Старог Завета.

Историчар Болотов наводи и радове Маркиона који су били анти-јудаистички:

„Ради илустрације онога што је Маркион учинио од Јеванђеља и апостолских списа
може се навести неколико редака. Познате Христове речи „Дошао сам да испуним
закон а не да га укинем“10 прерађене су на следећи начин: „Дошао сам да уништим
закон а не да га испуним“. Затим у Христовом молитвеном обраћању Богу, код
Маркиона се налазе следеће речи: „Хвалим те Оче, Господе неба (са изостављањем
речи „и земље“ због тога што земљу није сматрао творевином врховног Бога)“ 11. Затим
Христа оптужују пред Пилатом са следећим додатком: „Онда нађосмо да отпађује
народ, одбацује закон и пророке, одбацује жену и децу“ 12. У смислу супротности
општегностичким приступима такође је карактеристично да није могао да трпи
алегорију и да је експлицитно истицао став да Свето Писмо не треба тумачити
алегоријски“13.

Добром Богу, Христовом Оцу, он је супротставио зло начело, управо у личности

демујурга, праведног творца света: „δικαιος“ је за Маркиона исто што и „κακος“14.
Признавши само хришћанство, он се са подједнаким негирањем односио према свему
што није било хришћанство. Због тога је и према јудаизму заузео став који је исувише
збуњивао чак и његове ученике, који су се латили прераде његовог религијског
система. Промена у односу на Маркионово учење, била је разлика између „δικαιος“ и
„κακος“.

Ради свих ових дешавања, долазак Спаситеља на свет, Маркион види као милост
доброг Бога, који шаље свог Сина да ослободи род људски од демијурга. Он не прави
ипостасну разлику између Оца и Сина, па сматра да је добри Бог сишао у модусу Сина,
у привидном телу. С тим у вези страдање Христово није могло бити другачије, него
привидно, јер се Сам јавио у привидном модусу Сина. Поставља се онда питање, зашто
је уопште било потребно да Христос страда, ако је смрт била привидна? Маркион има
следећи одговор: „Своју привидну смрт, Бог је искористио, да би ослободио од окова
све затворене мртваце који су страдали од праведног демијурга“.

10
Мт 5, 17
11
Лк 10,21
12
Лк 23,2
13
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 196.
14
Наведено дело: стр. 197.

9
 Према каснијој преради Маркионизма (ученик Езник) есхатологија се своди на
повратак Бога који ће судити Демијургу, али не у привидном телу, већ у Својој слави,
наравно, уз мноштво митолошких детаља који неодољиво подсећају на есхатологију
Зороастрове религије. Још ћу напоменути, да се Маркионство најдуже одржало од свих
гностичких система: „У четвртом веку маркионитство је још увек представљало
значајну снагу, и то не само на Истоку, него и на западу“15

15
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 199.

10
 Закључак

Одбрамбена борба Црквених кругова, против многоструке примамљивости

гностицизма, којом је угрожавао опстанак Цркве, одвијала су се углавном у два облика,
која су се међусобно надопуњавала и подупирала. Црквени врх у појединим Црквеним
општинама, предузимао је непосредне практичне мере против оних гностика који су
покушавали да продру у општине, или су као досадашњи чланови покушавали
придобити вернике изнутра, за своје ново веровање.16

С друге стране су теолошки писци оног времена, који су на књижевном плану

заузели став према гностичком покрету, доказивали неспојивост њихове науке са
хришћанском објавом, па су позитивно супротстављали основним гностичким тезама
одговарајуће истине хришћанства, након што су их дубље спекулативно прожели и
развили им тачније формулације.

Од тих Црквених писаца, на првом месту бих споменула Иринеја Лионског, који
је у својих 5 књига против јереси, пружио отпор гностичким веровањима. Свети Иринеј
је одбацивао сваку врсту дијархије, учећи да је Бог Отац, Творац света. Отац, заједно са
Сином и Светим Духом, као са двема рукама Својим, ствара свет. Бог са светом има
директну везу посредством Његових творачких енергија и између њега и света не
постоје никакви еони. Критикујући гностичке ставове о посредовању анђела и
Демијурга у стварању света, Свети Иринеј пише: „Ако су анђели или неки други
створили свет против воље Божије, значи да су они моћнији од Бога, а ако су га
створили по вољи Његовој, значи да Бог није могао без њихове сарадње.“17

16
„Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972., стр
17
„Догматика – Кратко изложење православне вере“, Здравко Пено, Београд 2011., стр. 88.

11
 Литература

- Свето Писмо
- „Догматика – Кратко изложење православне вере“, Здравко Пено, Београд
2011.
- „Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972.
- „Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић,
Срем. Карловци 1912.
- „Историја Цркве у периоду до Константина великог“, Василије В. Болотов,
Краљево 2009.

12