Питање форме и фактуре ових дела.

Пре проклете авлије и аретеја говорили смо о вражијем отоку

и роману на дрини ћуприја и отприлике је закључак био да је андрић, што иде у прилог представи
коју налазимо код николе милошевића, писац који је склонији епском начину приказивања. То ће
рећи нешто и о оној врсти аналогије која тежи отвореној форми. Целина се гради из делова и та
целиона је ближа једног врста емпиријскога дожвиљаја света онако како је епски модус рефлекс
непосредног искуства, барем на први поглед. Шта бива са епским односом и консеквенцама у
разумевању. Са друге стране крлежа такође се показује у тим зрелијим и амбициознијим делима
као аутор који је склонији затвроеним формалним фактурама. Прави пример је била драма
господа глембајеви, пример неокласичне драмске структуре. Врста просторно, временски,
фабултаивно заокружене структуре која тендира нечему што иако није сасвим далеко од емпирије,
нечему што код крлеже (што се види и код милошевића) се наслања на трагичко устројство.
Господа глембајеви су пример тог покушаја да се оствари стари идеал, хебеловски идеал
грађанске трагиедије, иако су многи то доводили у питање као теоријску и практичну могућност
због типа јунака. Ствари овде стоје мало другачије. Суочили смо се са изненађењем. Проклета
авлија без обзира што је наративно прозно дело је дело краћег устројства, нарочите композиције
која је и формлано гледано има нешто од цикличности у себи, о техници приповедања и
компоновања, али такође има и нешто посебно важно од склоности приповедача да повлачи
аналогије између прошлоти и садашњости. Ми смо говорили о аналогији коју сам главни јунак
поставља између себе и џем султана па смо говорили да та аналогија у његовој свести и у
читалачкој може да се пренесе кроз векове. Код крлеже смо нашли другу врсту изненађења, иако
је у питању драмска форма блиска његовом списатељском афинитету ту постоји затворена форма у
смислу повлачења аналогија и заокруживања које зависи од неке врсте уочавања између
аналогија и времена, али смо видели и то да аретеј тешко може да функционише као драма у
традиционалном значењу речи. то се види и по опсегу, драма је веома опсежна. Овде због
аналогије између различитих и веома удаљених времена и догађања, али не само због тога,
заправо се суочавамо са нечим у форми затворене структуре нема драматичности типа који се
могао распознати у господи глембајеивма. Шта је хтео крлежа? Он то и казује, он је заправо хтео
да створи нешто што би могло бити историјска драма. Нешто занимљиво. Каже на једном месту у
поговору уз аретеја (он то зове и поговор за две ненаписане драме), каже да је хтео да пише још
једну драму о јурају крижанићу, занесењаку из 17 века који је отишао у русију у једној врсти
авантуре као што је код црњанског павле исаковић отишао у русију. Он је био стварна личност и
веровао је у словенску идеју пре њеногп ојављивања у модерном облику. Он је отишао у русију,
али је прошао врло слично павлу исаковичу. Он је био набеђен да је нека врста аустријског
шпијуна и скончао је врло жалосно. Каква је веза за крлежу између аретеја и крижанића? Веза је у
поднасловном мотиву. Пелеменитих илузија и заблуда. Мотив личног и културног и
цивилизацијског идеализма и занесењаштва. За крижанићево занесењаштво казали смо шта је.
Шта је аретејево? Он је био хипократовац, веровао је у његове идеје и његова илузија је била
наука сама. Лекари су тада били више мађионичари, магови, више се веровало у неку врсту
врачања, а медицина је била у зачетку у данашњем значењу речи. аретејев грех је био што је он
као библијски неверни тома заправо мислио да је његов задатак да види шта је то ако хоће да
лечи људе и он је почео да сецира лешеве и он је оптуживан за јерес - то је била његова племенита
илузија да наука може да надјача заблуде, предрасуде, митско схватање ствари. Када крлежа
дозвољава аретеју да прескочи столеће и миленијуме и да се појави у 20 веку он суочава зачетке
те идеје, значај и цивилизацијске мисије науке која је однела победу у 20 веку заједно са
индустријским и друштвеним револуцијама. У тој мери да се поставља питање да ли наука може
да објасни све. Када крлежа то чини он прави једну врсту артистичкога фикционалног
експримента. Један од зачетника те идеје појављује се у 20 веку и доживљава да га ништа не
изненађује, помишљао је да све деси осим телефона. То му изгледа чудесно, али и са тим се брзо
мири. Наука заправо није далеко одмакла и остварила је само прве идеје. Постоји и друга страна
медаље, иронијске медаље коју аретеј носи са собом. Ако наука није много одмакла већ је само
остваривала ране идеје и замисли шта је са самим друштвом, са историјом, са човеком као
етичким бићем. Шта је са идејом цивилизације. одговор нам је дат на известан начин већ у
дидаскалијама. У сугестији да неке ликове треба да играју исти глумци, женске и мушке. Што ће
рећи да се ништа није променило. Интелектуалци били они научници илиуметници, модерном
свету интелектуалци, увек су изложени истој врсти репресије и ту се ништа није променило. То
понешто говори и о самим интелектуалцима. Они не стварају моћнике такивм какве јесу, али шта
може ум и интелект, ако се ништа битно не мења са човеком као етичким бићем и
вцивилизациојом као оним што произилази из човековог теоријског и практичног делања. Ту
постојио снажан инсторијски набој. Аретеј и јурај крижанић имају великих сличности. Он је одустао
од те драме и написао је есеј о њему. Он је изабрао фиктивни лик, доктора моргенса јер му се
учинило да је важније да успостави аналогију између антике 20 века него између антике и 17 века,
то је сугестивније. У поговору каже да не теба заборавити трећу личност у тој аналогији и то је он
сам. Тај поговор, ако је веровати крлежи, он је знао да накнадно на известан начин изврши
ревизију својих текстова, писан је у време 42 када седи у загребу за време 2 рата. Интелектуалци
који су у сличној позицији интелектуалаца као интелектуалци у крлежиној драми. У позиции да
дају легитимитет политичким идејама - притисак се вршио на њих. Довољно је било штампати
своја дела у то време. неки други су то урадили што не значи да је то морало бити протумачено као
колаборација, али најчешће јесте. Они су одбили да то раде. Крлежа алудира на положај некога ко
је био близу или смакнућа зато што је одбијао да сарађује са усташким властима или барем
утамничења са сличним исходом на крају. Личан је тај поговор и мотивација за писање. Драма
хоће и треба да буде историјска драма - не зато што је то религијски датум већ зато што је одржан
један важан говор у то време. један од хитлерових најважнијих говора који су наговестили други
светски рат. Надирање фашизма у милитаристичком виду. за крлежу је био дан заправо слома ион
мисли да је то не само слом немачке нације већ слом идеје и европског света. посотјои
симбиоличка аналогија између онога што је далека историја и онога што се види као блиска
историја. У глембајевима се каже да се драма одиграва једне ноћи каснога лета годину дана пре
великога рата. Могуће је направити аналогију измђеу слома интелектуалца и његових илузија и
слома који доживљава друштво. Слична аналогија се може и овде видети. И слом цивилизације
као слом интелектуалца. Он је у форми која се враћа назад према драмским легендама
експресионистичко симболистичког типа што се јасно види по мотиву рајске птице која главног
јунака води кроз време. крлежа је хтео у тој форми да пише историјску драму што је једна врста
пустоловне, тешко изводљиве намере. Драма се није дуго играла, постављена је на сцену и имала
је млак пријем. У београду се играла у народном позоришту. Критика је врло млако примила и
приговарала је њену развученост, несценичност, недраматичност. Постоји у драми још нешто што
је могући разлог овога млакога пријема, а то је њега политичка субверзивност која не би била
субверзивност само осуде фашизма (у том смилу би могла бити више него пожељна - у сфрј је то
била једна од митских матрица). Проблем је у њеном третману власти и моћи и односа власти
према интелектуалцу, што је била врло осетљива тема. Одтле и произилази субверзивност.
Политичка клима била је врло неугодна у томе моменту и тих година. Ова врста субверзивности
коју има крлежина драма могла је деловати као једна врста прикривенога разлога њенога не баш
најбољега пријема. Постоји проблем писања историјске драме или форме историјске драме.
историјска драма разликује се од романа по концентрацији ефеката. Та драматичност овде је више
симболична него стварна. Она је тренутачна. Правога сукоба заправо нема. Ова драма садржи
нешто готово ораторијумско. На самом почетку драме два апатрида кажу важне ствари о
дилемама које прате интелектуалце и њихов однос према стварности. То су апатриди у
предвечерје 2 светског рата. Они су медицинари као и главни јуанци драме и они су оличење
модернога интелеткуалца. Оно што следи је нека врста аналогијске или развучене аналогије која
то илуструје. Драматичност сукоба и колизије вредности нема осим у сугестији онога што се
дешава у душама јунака, што се релативно брзо и релативно лако разрешава. У том смислу
заправо крлежина драма има у себи нечега што је чини делом историографске тематике, али што
несумњиво њену драматичност у књижевном значењу речи пре подвргава њеној политичкој
субверзивности него што је истиче у први план.

Видели смо да постоји више могућих наратора и казивача, али заправо се у неким моментима када
у управном говору ликови добијају могућност да приповедају, као хаим, заим, пфра петар, заправо
све приповеда ауторски приповеадч који је нетрадиционалан и оно што је важно, он је
мимкријски. Он ствара илузију да ликови приповедају. Зашто то чини андрић? У трупу заправо
ликови заиста рашомонски и приповедају. Овде постоји сличан ефекат приповедне перспективе.
Овде ћамилову причу не приповеда ћмил него пирповедач, али се преноси ћамилова перспектива,
али стилизовано. И овде постпоји нека врста рашомонске перспективизације приповедања, али
стилизовану на темељу ауторског наратора јер је она средство прикривенога ауторскога коментара
и уметничке сугестије. Постоји занимљив ефекат. Исто то може да се постоји и у крлежиној драми,
постоје ликови резонери - апатриди. Они коментаришу ствари што делује реторичније или мање
сугестивно. То су ефекти литерарних поступака. Има нечга ораторијунског у томе што апатриди
коментаришу. Има у томе и ефекта. Ту су два решења за врло сличан, ако не и исти проблем.
проблем укупне уметничке визије књижевнога дела. Шта се хоће. Морамо веровати да књижевна
дела преносе поруку и нешто нам саопштавају, не било шта. не као у постструктурализму где није
битно „шта је писац хтео да каже“. Можемо рећи да аутор не контролише све, али не можемо
поструктуралистички рећи да је језик слободан и сам. Андрићева сложена фактура проклете авлије
је последица његове деривације чега? Нечега што би требало да буде историјски роман. И могло
би се рећи да је роман о џем султану преживео и није био уништен (тих 200 страница које је
андрић уништио иако су биле написане). Између историјске дрмае и романа „џем султан“ постоји
извесна аналогија. Шта се постиже овом врстом стилизације? Постиже се могућност да се
подешавају симболичка значења те стилизације и то је андрић препричао једнодушно и оцена
критике је да је андрић изузетно суптилно успео. Није лсучају дело писано 27 година од тренутка
када је започето. Добијена је сложена прича стилизованана један суптилан начин који нам говори
понешто о могућем разумевању и не делује прилично реторично и нападно. Ако се погледа прича
о џем султану коју би номинално требало да припвоеда ћамил али је филтрира ауторски наротр.
То је древна прича о два брата и заправо се у ксраћеној верзији приповеда оно што би требало да
буде садржај овог романа одговара цртама онога што је објављено у историји османског царства.
Факта су иста али стилизација показује да се са том причом нешто десило. Сада се термин роб
понавља више пута. Роб и средство - џем који је заробљен. У петом поглављу може се видети да се
помиње папа инокентије осми коме је било потребно да у совјој власти има султановог брата
одметника. Све до места у којем ћамил који се поистоветио са џем султаном се кренуло тако да је
свет од њега направио своје средство и то је оно по чему се он идентификује са џем султаном,
постао је средство и други је моменат њиховог силажења са ума. Ћамил је оболео од књишкога
лудила. Умислио је да је неки несрећни принц. Дон кихотовско књишко лудило, а џем султан је
умислио да је султан. И онда се анирћ поиграва са темом браће и двојника. Џем одбија да се
поклони пред папом као што то чине сви други, загрлио се као раван, владар са владаром. Обојица
су мало померили с памећу у односу на оно што је објективна реалност, и ћамил и џем, али ћамил
има књишко лудило, а џем султан има политичко лудило и мисли да је султан. Умислио је да је
султан и ту има иронијскога обрта код андрића - аналогија између ликова постоји и овде. Њихове
судбине су сличне али и различите. Која је разлика између џема и ћамила? На први поглед је нема,
за ћамила н епостојие, али у фактичком значењу речи разлика је велика. Џем султан је историјска и
политичка личност, претендент на престо. Ћамил се разликује од џем султана према томе што није
осујећен и било шта. он је само љубавник који је заглавио у књишкоме лудилу што говори о томе
да се нешто у димензијама репресије мења. Џем султан је страдао због своје амбиције. Тешко да
ће било када политичке елите дозволити да је неко ко је претендент на нешто, а нема механизме
силе и моћи иза себе то освоји зато што хоће. Ћамил нема претензије ни на шта друго осим да се
бави историјом и чита. али због репретсије која је постала толико велика и зато што постоји неки
прости валија који препознаје сличност између ћамила постојећег султана ћамил бива утамничен.
Репресија је стална и то пишу и андирић и крлежа. Један од могућих разлога што авлија није ушла
у избор за нинову награду је можда исти политички. Репресија власти над невиним људима који
нису поллитички претендентни. Не зна се прошто шта је мрачније. Не мења се ништа кроз
цивилизацију - крлежа, а код андрића се каже да се мења тако што постаје горе. Репресија се
мења тако што постаје све тоталитарнија. Југославија тек излази из кризе информбироа и има голи
оток који још није јавно објављен. Неки тумачи мисле да се чак могу у проклетој авлији читати
алузије на голооточку тематику. Ако се погледа како је описан положај проклете авлије види се да
то није уопште немогуће. Проклета авлија је фактички гледано постоји неки сличан затвор у
цариграду. То се овде каже, али стилизовано. Проклета авлија као ђаволско острво што може
симболично да подсети на голи оток. Постоји симболика тамнице, такозвани карцеларни модел
што говори о тамничкој симболици. Њега форсира један од главних јунака романа то је карађоз.
Он је господар проклете авлије фактички - нема невиних и нико није случајан. Нека врста
скривенога цинизма тога јуанак у његовом говору о кривима и невинима. Симболика која је у
говору самога јунака стилизована - кад би сви криви доспели овамо... сугестија или визија света
као тамнице. Када бисмо ствари довели до краја цео свет би био тамница. Сви би морали бити
утамничени у визији карађоза. Он је репресивни ум зато што је један од јунака који подлежу
синдрому андрићевскога јунака промењеног. Ако крлежа има омиљеног јунака је морални
неурастеник, а један од андирћевих омиљених јунака је морални и интелектуални конвертит. Јунак
новеле трум, челаби хафис, мустафа маџар, омер паша латас... они јунаци који су били даровити,
предодређени за књигу и науку, али онда су се преобратили. У том свом преобраћењу он постаје
онај који кињи и мучи, урпавник тамнице. Он се уживљава у своју улогу тако да постаје једна
гротескна фигура - карађоз. Јендна од ретких ауторских напомена - гротескна личност из турских
позоришта сенки. Један други јунак види свет као тамницу - џем султан. Он каже да е цео видљиви
свет нема прибежишта зато што је постао глобалини затвореник. Он је приказан гротескно и
постоје изразите сличности између њега и карађоза. Обојица слично описани као рано прегојени,
имају проблем са једним оком, врло су слични и џем султан постаје гротескна личност захваљујући
том померау и силажењу са ума. Гротескна фигура која више не разуме где се затекла, мисли да
има право да се загрли са папом. Џем султан то постаје једним делом својом заслугом. Он је хтео
више него што је могао. Ћамил који је такође затвореник је на известан начин невин. Чиме је он
могао бити виновник своје несреће? Тиме што се заљубио у девојку друге вере? Андрић ту
проговара и о културним стереотипима и табуима. Тиме што је проучавао историју? Зато страда.
Андрић говори о прогресији репресије у повести. Од оних који страдају својом заслугом јер не
разумеју где су и шта могу а шта не, у ћамиловом случају налазимо оне које страдају без икаквога
разлога. И у том смилсу можемо да тумачимо карађозове речи - његова визија се остварује. Свет у
коме влада нека метафизичка кривица - свет који је толико репресиван да ставља у тамницу и оне
који нису фактички криви већ имају само приписану метафизичку кривицу. Та визија се може
разумети из политичко историјских околности у којима настаје. Оне нису само тренутне већ
идеолошкие околности у којима су ови писци живели. Моменат који се тиче визије историје у
овим делима. Визија историје захваљујући овом егзистенцијалном положају човека је прилично
мрачна. Та визија историје је прво јасно у оба случаја у извесном мсислу визија поновљивости. У
крлежиној драми аретеј та визија је дословно визија поновљивости. Ништа се не мења. Потпуо
истим притисцима и угњетавањима изложени су и аретеј и моргенс. Крлежина визија историје
притом је и радикално иронијска. Постоји иронија историјскога памћења. Ако се чита драма види
се да на почетку драме апатриди се затекн на остацима аретеона са другим туристима. Крлежа то
више пута приказује. Такве слике постоје и у роману на рубу памети. Тамо се главни јунак нађе у
риму и исто се тако суочи са туристима. Постоји једно изругивање тој лакомислености, површности
и сензационализму културном и историјском. То срећемо и овде. Поента је шта они желе да виде.
Да ли желе да виде споменик аретеју? Не ,они желе да виде гробницу његове супруге, анциле, која
је запамћена као хиршћанска мученица. Тсвар хришћанства које ће бити признато тек за званичну
идеологију. У драми се сугерише да се она за хришћанство опредељује из чулних ралога - врло
еротски реагије на младе хришћане. Она је запамћена као светица. Аретеја знају само апатриди.
Аретеј који се борио за идеју разума, победиће атавизам, митксу заслепљеност - њега знају само
ретки. Постоји иронија историјскога памћења - јавне културне слике онога што је значајно у
истоирии. Постоји иронија која је дубља и обухватнија - она додирује и крлежино и андрићево
дело. То је иронија која је имплицирана у својој цикличности, повратности. То је иронија на рачун
самог концепта цивилизацијскога н акоме почива модерна европа. Концепт на коме почива
модерна европа је идеја разума и идеја прогреса. Идеја праволинијског кретања. Од човека кога
су направили богово до човека који ће бити свој господар или ће стићи до новог јерусалима. А
овде је слика цикличнога кретања - од једног стања до другога и ништа се битно није десило у
међувремену. Достојна крлежиног опуса. Јеедино што аретеја изненађује је телефон. У најбољем
случају постоји технички прогрес. Постоји напредак у развоју техничких средстава мада ни тај
напредак није фасцинантан као што се обично мисли. Све је то могло настати у људскоме уму.
Врховна иронија у крлежиној драми тиче се чињенице ад тенихчки прогрес не помаже стварноме
менталноме и моралноме прогресу човека и човечанства. У драми ће се на неколико места срести
апотеоза људске руке као органа који је човека издигао од мајмуна. Рука је симбол правде. Рад
нас је очовечио. Фасцинантно је да је човек изумео телефон, али је рука која држи ту слушалицу и
даље рука мајмуна. У самој драми то се варира и тако да је човекова рука рука мајмуна, то значи
да нисмо много одмакли од животиња и доказ је оно што је подтекст драме - људи једне друге
убијају масовно. У великим и локалним ратовима. То је у подтексту. Идеја заправо једнога кретања
у круг. И у драми се то каже на једном месту - све до наше цивилизације није било ни једне која
није била канибалска - човечанство само себе прождире. Симболично казано - људи једу једни
друге. Дословно, људи уништавају једни друге. Роман киклоп ранка мринковића дословно почива
на тој идеји. Наравно а посотји још један слој ироније у вооме и он је концептуална. То да нема
стварног прогреса већ да се крећемо у круг говри да нисмо одмакли од митске свести пошто је
митско схватање времена кружно, поновљиво. Уз све напоре прогреса се сугерише да лутамо у
митском. Човекова митска авантура ослобођења је доживела пораз. Шта је са андрићем? Код њега
постоји идеја поновљивости која иде у неку врсту још мрачније визије. Није у питању пука
цикличност већ врста спиралнога кретања која при томе иде приближно кружно. Ствари се
понављају. Репресија се понавља и постаје све снажнија. Заправо андрић врло луцидно на овој
идеји, моделу света као тамнице, гради совју визију. Он тој својој визији придружује још једну и то
је слика театра. Карађоз је личност из турског позоришта сенки. Његове игре за затвореницима се
описују као нека врста позоришне игре. За неке од затвореника се каже као да су лутке, сенке. Џем
султан је нека врста марионете. Комбинација затвореске и театарске симболике говори о
сумрачној визији света која је јдним делом узрокована и непосредним искуством. Андрићева
визија врло подсећа на идеју дисциплинскога друштва коју је наше време формулисао мишел фуко
у својим књигама рецимо надзирати и кажњавати и у својој студији - историја лудила у доба
класицизма. У проклетој авлији сви су по мало луди. Не зна се ко је већи лудак и то није лсучајно.
Постоји оно што је дисциплинско устројство - модерно устројство света и што има аналогију у
орвеловој визији великог брата. Сви се контролишу. И ми сведочимо реалност те визије.
Дисциплинско устројство цивилизације која је надзирана на све могуће начине. Идеја да из једнога
центра може ад се посматра све. Тако су устројени затвори почев од првог периода модернога
доба. Идеја дисциплинског устројства, паноптикума - енглески мислилац џереми бентам(?) и она је
постала примењивана у свим тамничким исстеима и фуко каже да се та идеја може применити на
цело друштво. Он се у идентификацији осећа као да је на срамном стубу свима видљив. Зашто се
идентификује баш у тој особини, у томе? За џем султана то је логично, он је глобални роб, он је
заиста био као на светској позорници и притом утамничен у смислу да је био контролисан и да му
је било ограничено кретање. ћамил је обичан затвореник кога тајно испитују. Онај иследни
поступак - питамо се зашто се он поистовећује са џем султаном? Зато што се осећа са овим на исти
начин. тако што је извучен из своје собе и куће бавећи се нечим безазленим (читао историјске
књиге) и неко је нашао нешто субверзивно у томе и он се осетио изложено као на срамноме стубу.
Не можете се сакрити и ћамил је у свту андрићевога романа живи сведок тога. Да је то судбина
модернога човека можемо се уверити на различите начине. Роман кундере -шала - роман о
страдању у источноме блоку - он оде на летовање и пошаље разгледницу у којој се нашали на
рачун прилика у земљи. Неко то прочита, пријави и онда он бива утамничен и доживи потпуно
понижење. То је наравно судбина модернога човека који се нигде не може сакрити од
репресивних механизама власти и моћи. Андрићева визија је визија у којој постоји ескалација
репресије. Визија света као дисциплинског устројства. Како се та виизја односи према схватању
историје? Она каже да у историји нема напретка. Можда сугерише да има неке рсте регресије. Не у
културно-цивилизацијском него у политичком значењу речи. ако не можете да се сакријете у
сопственој кући то значи да је репресија добила посебне размере. Не може се ни разумети као
само песимистичка и могла би се разумети као врло реалистична, уочавање онога што је
константно кретање. аретеј и проклета авлија су два остварења која су у извесном смислу
криптополитична. То су књижевна дела која се баве политичком судбином појединаца,
интелектуалаца јер ћамил је такође нека врста интелектуалца, можда не врхунски интелектуалац
као аретеј или моргенс, али јесте интелектуалац свога доба. Та политичност је видљива у
крлежиној драми јер се сугерише и напомена у дидаскалијама да има везе са надирањем
фашизма и у разговору апатрида који су политички апатриди. То је једна од тома и нашега доба.
Андрићев роман је заиста криптополитичан јер је тако вешто склопљен да се дуго мислило да је
само једна врста историјске параболе којој је андрић био склон као доктор историских наука и
писац историјских романа. видимо да се његова визија може разумети врло актуелно као визија
модернога доба и чак као визија релација рло конкретних. Једним длеом и у југославаији онога
доба. И једно и друго су визије које не могу бити сведене на непосредну и конкретну актуелнст.
Књижевно су устројене тако да се могу тумачити као симболичне визије које могу имати
вишеструка значеа и вишеструке симболичке импликације. Симболика је примењена оној врсти
афинитета коју су ови аутори и иначе исказивали у својим остварењима. Зато би можда било
могуће казати да је у питању она врст аполитичности која није политичност дословног бављења
политиком, не политичност као пука тема књижевност већ иманентно својство књижевности
демократскога доба да буде политична. „политика књижевности“ књига са идејом да књижевност
модернога доба са својом вокацијом за давање гласа различитим сталежима и перспективама које
су у књижевности класицистичкога доба и традиционалној књижевности биле искључене самим
тим је политична у широком значењу речи, зачење политике као јавних послова који се тичу свих.
И ми ти видимо у књижевности модерног доба и у овим делима која алудирају на конкретне
прилике и на нешто што се тиче давања гласа различитим перспективама. различити гласови
разлчиитих сталежа - значење у коме ренансијер (?) нешто друго што је својствено модерном
демократском свету где свако може и индивидуално да говори. Не перспективе које су потпуно
компатибилне.