Pol Vejn - Kako Se Piše Istorija

Pol Ven
Kako se pie istorija*
Teorije, tipovi, pojmovi
Ili postoji razumevanje ili pak istorija nije vie istorija. A moe
li postojati i vie od razumevanja? Moemo li u razumevanju pro
nai i neku individualizujuu metodu i neki uoptavajui mome-
nat? Oto Hince (Otto Hintze)1 je tvrdio da istoriar koristi, kao
sredstvo, ako ne i kao cilj, anschauliche Abstraktionen, intuitivne
apstrakcije, kao to je prosveeni despotizam (koji je i sam prou
avao); te su apstrakcije relativno opte, ali ne gube u potpunosti
vezu sa osobenou pojava, kao to je sluaj sa fizikim zakoni
ma ili hemijskim modelima, i omoguuju nam da shvatimo dublji
smisao dogaaja. Intuitivne su apstrakcije, dakle, ono to inae
nazivamo istorijskim teorijama: prosveeni despotizam, francu
ska, engleska ili amerika revolucija kao pobune buroazije. Od
ega se sastoji ono to je na prvi pogled privlano, mono, umno
u velikim teorijama koje tee da objasne itav jedan istorijski po
kret? Postoji li u njima neto vie od obinog razumevanja? Ro-
stovcev (Rostowzew) je, na primer, predlagao da se politika kriza,
koja je poetkom III veka potresala rimsko carstvo kao posledica
trijumfa vojne monarhije, objasni kao sukob izmeu vojske, koja
predstavlja mase seljaka odanih imperatoru, i gradske i senatorske
buroazije; ukratko, to bi bio sukob izmeu sela i grada, a impe-
* Naslov izvornika: Paul Veyne, Thories, types, concepts" i Causalit et rtrodiction,
sedmo i osmo poglavlje knjige: Paul Veyne, Comment on crit l'histoire, ditions du Seuil,
Paris, 1971/78.
1 Videti: Hintze 1962, naroito stranice 110-139: Typologie der stndischen Verfassung
des Abendlandes; Schieder 19 S 8 :172, Der Typus in der Geschichtswissenschaft; Wittram
1968:46, Vergleich, Analogie, Typus; Zittel 1952: 378-384; Hempel 1964.
210 Pol Ven
ratori, Severovi potomci, pre bi se mogli uporediti sa Lenjinom

() nego sa Rieljeom (Richellieu)... Kakva je priroda jedne
teorije ove vrste i po emu se sukob selo-grad moe smatrati
tipom? Videemo da se, uprkos tome to se zaogru sociolokom
i naunom odedom, teorije i tipovi jednostavno svode na veni
problem pojma; jer ta su intuitivne apstrakcije ako nisu jedan
ovozemaljski pojam?
Primer teorije
Sukob selo-grad ne objanjava krizu iz III veka, kao to je
dan dogaaj tim sukobom ne objanjava drugi; on jeste ta kriza,
protumaena na izvestan nain: vojnici, zatitnici i miljenici mo
narhije, poticali su iz sloja siromanih seljaka i njihovo politiko
delovanje nadahnuto je solidarnou sa braom po bedi. Teorija
Rostovceva, dakle, predstavlja uti zaplet (ili nain da se o njemu
pie, a nije na nama da sudimo o njegovoj istinitosti) u kojem je
naznaen lapidarni obrazac koji sugerie da sukobi selo-grad pri
padaju jednoj, u istorijskom smislu, prilino banalnoj vrsti i zbog
toga ne zasluuju poseban naziv, a sugerie nam i kako ne treba
da se iznenadimo ako pronaemo jednog predstavnika te vrste u
treem veku nae ere. To je istovremeno i saetak zapleta i klasifi
kacija, kao kada lekar kae: Bolest koju ste mi opisali banalna je
variela. Da li je dobra dijagnoza koju postavlja Rostovcev? A p ri
ori (to znai rasuivati kroz retrodikciju polazei od uporedne
verovatnoe uzroka, kao to emo videti u narednom poglavlju),
nismo sigurni ta da mislimo o njoj: u dananje vreme kod raznih
naroda treeg sveta vojska esto ima vanu politiku ulogu zato
to je jedina ustrojena politika snaga, kao to je bila u Rimu, ali
ta uloga varira na sve mogue naine od zemlje do zemlje: deava
se da vojska zastupa interese seljaka, a deava se i da ih ugnjetava,
deava se da je briga za nacionalnu sigurnost navodi da podra
va lokalnu buroasku politiku, a deava se, napokon, da izvede
dravni udar usled suparnitva meu grupama oficira ili meu
etama (kao to se desilo i u samom Rimu tokom krize iz 69, posle
Neronove smrti). U svakom sluaju, o teoriji Rostovceva moemo
suditi iskljuivo na osnovu istorijskih kriterijuma s obzirom na to
da ne predstavlja nita drugo do zaplet.
K ako se p ie istorija 211
Teorija nije nita drugo do saetak zapleta

Kriza iz III veka bila bi samo jo jedan sukob selo-grad kad bi
se ispostavilo da je zaista tano ono to kae Rostovcev: ta teorija
upuuje na tipologiju. Oko 1925. mnogo se govorilo o ovom tipu
sukoba i njime su se tumaili ruska revolucija i italijanski fai
zam. Moglo bi se pomisliti da je takvo tumaenje legitimno, kao i
tuce drugih tumaenja od kojih je svako na svoj nain istinito: zar
istorija nije deskriptivna a ne teorijska nauka, zar svako opisiva
nje nije neizbeno parcijalno? Ne moemo da ne zapazimo kako
sukob selo-grad nije uistinu tip; on je samo jo jedan razumljiv
saetak zapleta: kada poljoprivredni delatnici daju svoje prihode
gradskim delatnicima, javlja se odbojnost seljak prema graa
nima i dolazi do, da tako kaemo, geopolitike projekcije jednog
ekonomskog razvoda. italac e pogoditi ta se moralo dogoditi
u umovima istoricar koji su se pozivali na ovu teoriju ili na ovaj
tip: pali su u zamku apstrakcije. Kada zaplet postane tip i dobije
naziv, skloni smo da zaboravimo definisanost i da se zadovolji
mo definicijom; vidimo da tu postoji sukob, znamo da u Rusiji,
u Italiji i u Rimu postoje i gradovi i sela; tako izgleda da teorija
zauzima mesto sebe same; nije li delovala kao socioloko otkrie
kada je prvi put formulisana u optem vidu? Poverujemo, dakle,
da ta teorija neto objanjava, zaboravimo da nije nita drugo do
montirani saetak zapleta i primenimo je na krizu iz III veka, to
znai da kao objanjenje nekog dogaaja navodimo saetak o
tom istom dogaaju. Istovremeno, zaboravimo i da taj apstraktni
saetak preoblikujemo u konkretan zaplet; zaboravimo da grad,
selo i vojska nisu supstance, da postoje samo graani, seljani i voj
nici. Da bi takav eksplikativni tok proao, morali smo najpre da
ustvrdimo da su ti vojnici od krvi i mesa ouvali klasni refleks
nekadanjih seljaka i da nisu zaboravili svoju brau po bedi kada
su stupili u vojnu slubu; samo smo, to bi rekao Sartr (Sartre),
preskoili preko tih razmatranja.
Shvatili smo da teorija Rostovceva i oresova (Jaurs) teori
ja o Francuskoj revoluciji imaju neto zajedniko, a to je presti;
one sadre tipologiju koja je na neki nain uzviena, zahvaljujui
njima istorija postaje razumljiva i tajnovita kao neka drama u ko-
212 Pol Ven
joj se radi o monim silama, poznatim a ipak nevidljivim, silama

koje uvek imaju isto ime: Grad, Buroazija; italac je uronjen u
alegorinu atmosferu, ako, kao to kae Muzil (Musil), pod ale
gorijom podrazumevamo stanje duha u kojem sve stvari dobijaju
vie znaenje koje im se inae ne pridaje. Ne moemo da ne sao-
seamo sa ovakvom sklonou ka dramatizaciji: Aristotel kae da
u dramskoj poeziji ima vie filozofije i ozbiljnosti nego u istoriji,
zato to se dramska poezija vezuje za optosti; isto tako, istorija se
oduvek trudila da sa sebe svue svoju nepredvidivu i anegdotsku
banalnost i da se zaogrne ozbiljnou i uzvienou koje pred
stavljaju glavne odlike tragedije. Sada nam ostaje da saznamo da li
tipologija moe biti od neke koristi u istoriji: emu slui zapaanje
da je zaplet H oefora isti kao zaplet Elektre i da lagidska monarhija
nalikuje prosveenom despotizmu Fridriha II? Tipologija, kako
nam se ini, moe da ima znaajnu istraivaku vrednost, ali ne
vidimo kako bi mogla da doprinese objanjenju u istoriji. A da li
bi mogla da postane autonomna disciplina, nezavisna od istorije?
Sumnjamo, ali ne treba nikoga obeshrabrivati.
Tipsko u istoriji
Uvek je prijatno u opisu Kine iz vremena dinastije Song pro

nai stranicu o paternalizmu individualnih odnosa ili stranicu o
kolama za zanatlije, a da se te stranice, takve kakve su, mogu pre-
neti na sliku o rimskoj civilizaciji: vaa stranica rimske istorije je
napisana, a istoriar koji je pisao o Kini dae vam ideje koje vam
nikada ne bi pale na pamet, ili e vam omoguiti da zapazite neku
znaajnu razliku; ima jo: to to pronalazimo iste injenice u ra
zliitim vekovima i u sredinama koje su miljama udaljene izgleda
kao da iskljuuje svaku sluajnost i potvruje da vae tumaenje
injenica iz rimske istorije mora biti tano zato to je u skladu sa
tajnovitom logikom stvari. Nailazimo li na mnogo tipskog u isto
riji? Postoje nauke, kao to su medicina i botanika, koje opisuju
jedan tip na nekoliko stranica: ta i ta biljka, ta i ta bolest; one ima
ju sreu da dve vrste divljeg maka ili ak dve vrste variele mnogo
vie lie nego dva rata ili ak dva prosveena despotizma. Ali da
istorija pristaje na tipologiju, to bi se odavno znalo. Sigurno je da
postoje sheme koje se ponavljaju zato to broj kombinacija mo

guih reenja za neki problem nije neogranien, zato to je ovek
ivotinja koja oponaa, zato to sigurno postoje instinkti, zato to
1 delanje ima svoju tajnovitu logiku (kao to vidimo u ekonomi
ji); direktan porez, nasledna monarhija, eto poznatih tipova; nije
postojao samo jedan trajk, ve mnogo trajkova, a u jevrejskom
profetizmu postoje etiri velika, dvanaest malih i gomila nepo
znatih proroka. Ali nije sve tipsko, dogaaji se ne umnoavaju po
vrstama kao biljke, a neka bi tipologija bila potpuna samo po cenu
veoma slabe razumljivosti i ako bi se svela na leksiki inventar
istorije (rat: oruani sukob meu silama) - to e rei na pojmo
ve - ili ako bi se prepustila inflaciji pojmova: kada tako ponemo,
svuda pronalazimo barok, kapitalizam i hom o ludensa, a Maralov
plan je samo epifanija veitog potlaa. Mnogo smo puta pokua
vali da pored istorije zasnujemo i istorijsku tipologiju2: to je jedna
od mnogih aktivnosti koje su ujedinjene pod neodreenim ime
nom sociologija; tome je posveen i jedan deo del Maksa Vebera,
kao i Mosovog del na neki nain. Izgleda da je iskustvo pokazalo
kako je ono to uspemo da svedemo na tipsko esto isuvie krat
ko da bi bilo zanimljivo; tipologija brzo ustupa mesto istorijskim
monografijama; te su tipologije, najzad, toliko nepotpune da su
gotovo neupotrebljive (sa nelagodnou priznajemo da tu treba
uraunati i one Veberove); kada istoriar koji prouava antiko
doba konsultuje liste sa grupama ili tipovima moralnosti koje je
sastavio Gurvi, gotovo uvek zakljui da na njima nema niega to
odgovara njegovom periodu.
Razlog za ove opsene veoma je jednostavan: samo se na polju
biologije jasno uviaju razlike izmeu vrsta i individua; u prirod
noj istoriji tipovi imaju supstancijalne oslonce, a to su ivi orga
nizmi; oni se razmnoavaju na gotovo identian nain i u tom
procesu moemo objektivno da razluimo ta je tipsko, a ta su
individualne osobenosti; nasuprot tome, u istoriji je tip ono to mi
kaemo da jeste; on je subjektivan u maruovskom (Marrou) smi
slu: on je ono to mi izaberemo kao tipsko na dogaajnom polju.
2 Videti pokret miljenja kod A. R. Redklif Brauna (RaddifFe-Brown), Struktura i fu n kci

j a u primitivnom drutvu (Redklif-Braun 1982).
214 Pol Ven
Znamo da istorijski tipovi ne postoje sami po sebi, da se dogaaji

ne umnoavaju sa konstantnou ivih vrsta, da je tipsko u istoriji
stvar izbora: moemo da uzmemo prosveenu monarhiju u ce-
losti, ili jedan od njenih aspekata, ili pak nedovoljno prosveene
aspekte neke monarhije koja je u svemu drugom prosveena; naj
zad, svako e na svoj nain definisati tip prosveena monarhija.
Ukratko, broj tipova je neogranien budui da postoje samo preko
nas. Jo jednom moramo da glasamo za istorijski nominalizam.
U istoriji ne postoje prirodni objekti,prirodni kao biljka ili ivo
tinja, koji bi mogli da otvore prostor za tipologiju ili klasifikaciju;
istorijski je objekat ono to mi kaemo da jeste i moe se prekra
jati na osnovu hiljadu kriterijuma od kojih je svaki valjan. Posle-
dica te prevelike slobode jeste da istoriari ne prave tipologiju bez
oseaja nelagodnosti: kada grupiu nekoliko dogaaja na osnovu
istog parcijalnog kriterijuma, ne mogu da se odupru potrebi da
odmah dodaju kako drugi aspekti tih dogaaja ne potpadaju pod
izabrani kriterijum, a to ipak ne mora da se kae; ako neko od njih
tvrdi da evergetizam nalikuje potlau kada se se posmatra kao
vrsta davanja, odmah e zatim dodati da bi se po drugim osobe-
nostima pre mogao smatrati porezom; ako neko drugi, pak, pro
uava na kakve naine zajednice pribavljaju sredstva koja su im
neophodna i zbog toga uporedi evergetizam sa porezom, odmah
e dodati da takvom poreenju nedostaje istorijski smisao i da
evergetizam po drugim osobinama vie nalikuje potlau.
Tipovi su pojmovi
Ali, poto smo izgradili tip umesto da ga pronaemo gotovog,
s obzirom na to da je tip ono to sami izaberemo, rezultat e biti
da pozivanje na taj tip nee doprineti objanjenju, a ideja o -
rienju tipologije, formulisana na taj naun, nije nita drugo do
nauniki mit. Iako ne doprinosi objanjenju, pozivanje na tipsko
omoguuje da se objanjenje skrati, kao to emo videti. Kada je
re o rimskoj krizi iz III veka, pozivanje na tipsko govori: Dobro
poznajemo ovaj tip sukoba, to je tip koji je ve opisan pod nazi
vom grad-selo. Istoriar, dakle, ne moe pred tipskim imati isti
stav kao prirodnjak; poto je video divlji mak, prirodnjak nema
K ako se pie istorija 215
mnogo ta da doda reenici Ovo je tipian divlji mak. Istoriar

najpre mora nadugako da proverava odgovara li lagidska mo
narhija tipu prosveenog despotizma i ne nameu li dokumenti
nekakvo drugo tumaenje. I ta e dobiti kada zakljui da to uisti
nu jeste prosveeni despotizam? Nita to ve nije znao i utvrdio:
ali moi e da skrati opis lagidskog reima recima imao je sve
osobine prosveenog despotizma; kao i svakom dobrom istori-
aru, ostae mu jo samo da popuni praznine i da kae u kakvim
se okolnostima pojavio prosveeni karakter tog despotizma i koje
su njegove osobenosti. Tip ili teorija moe, dakle, da slui jedino
skraivanju opisa; o prosveenom despotizmu ili o sukobu grad-
selo govorimo kako bismo skratili priu, kao to kaemo rat
umesto oruani sukob meu silama. Teorije, tipovi i pojmovi
jedna su ista stvar: gotovi saeci zapleta. Stoga je beskorisno pro
pisivati istoriarima izgradnju ili upotrebu teorija ili tipova: oni
to rade oduvek, ne bi ni mogli drugaije, osim da ne progovore ni
re, a zbog toga nisu u nekoj prednosti.
Da li bi istorija morala da postane uoptavajua, da li bi morala
da izgrauje tipove i da se na njih poziva kako bi prouila pojedi
nane injenice? Praznoslovlje ovog naunikog jezika moemo
da procenimo kada vidimo na ta se on svodi u praksi. ta zna
i koristiti se tipom, pozvati se na prosveenu monarhiju kako
bi se razumeo Ptolomej Evergeta? Da li to znai pozivati se na
obrazac prosveene monarhije, na definiciju od etiri reda, kako
bi se utvrdilo, re po re, pristaje li uz njegovu vladavinu i omo
guuje li da se rei problem njegovog upravljanja dravom? Zar
nee pre biti da smo proitali monografiju o Fridrihu II ili o Josifu
II i razumeli zaplet koji je tu opisan, a onda iz toga izvukli ideje
koje omoguuju da shvatimo Ptolomeja i da o njemu postavimo
pitanja koja nam inae ne bi ni pala na pamet? A ta znai izgra
diti tip? Ako taj izraz ne oznaava akademsku operaciju koja se
sastoji od saimanja knjige na jedan dobro pogoen obrazac (a i
pomalo usiljen, jer nijedan prosveeni despotizam iz XVIII veka
ne nalikuje drugom i svaki istoriar moe da kali tu raznolikost
prema planu koji mu odgovara), onda izgradnja tipa nije nita
drugo do razumevanje politike Fridriha II ili Josifa II. Tano je
216 Pol Ven
da nas elja da zaokruimo neku ideju o toj politici moe dovesti

do otkria nepoznatih aspekata delovanja ov dva vladara: tobo
nja izgradnja tipa svodi se na istraivaki proces; ako se bude
dobro razumela, politika Fridriha II dae razne ideje istoriaru
koji prouava Ptolomeja: upotreba tipova nije nita drugo do ta
kozvana uporedna istorija koja nije ni posebna vrsta istorije, nije
ak ni metoda, ve je istraivaki postupak. U celini gledano, isto
rija koja se naziva uoptavajuom ne radi nita drugo do ono to
radi istorija kao takva: razume i omoguuje da se razume; tano
je da se i kod nje osea vrsta namera da razumevanje injenica
gurne dalje od onoga ime bi se zadovoljila neto tradicionalnija
istoriografija: mora biti da je uoptavajua istorija nemako ime
za ono to Francuzi radije nazivaju strukturalna ili ne-dogaajna
istorija. Konano, gde poinje tipsko? Ako prosveena monarhija
predstavlja tip, zar to onda nije i monarhija kao takva? Nee li sve
u istoriji biti tipsko i zar se tipologija nee pobrkati sa renikom?
Upravo je tako: tipovi nisu nita drugo do pojmovi.
Uporedna istorija
Ako je situacija takva, kakva je onda uloga jedne discipline,
uporedne istorije, koja je veoma omiljena u ovom trenutku i koja
mnogo obeava, iako su ideje do kojih se njome dolazi prilino
nejasne? Baviti se uporednom istorijom znai promiljati heleni
stike monarhije, imajui na umu tip prosveenog monarha kao
to je Fridrih II. ta je onda uporedna istorija? Metoda? Ne, ve
istraivaki postupak3.
Teko je rei gde prestaje istorija kao takva, a gde poinje kom
parativna istorija. Piemo li uporednu istoriju ako pri prouava
nju vlastelinskih reima u Foreu pomenemo - a kako da to ne
uradimo? - injenice koje se odnose na razne vlastelinske reime?
A ako prouavamo vlastelinski reim u itavoj srednjovekovnoj
Evropi? Mark Blok u delu Feudalno drutvo poredi francusko
feudalno ureenje sa engleskim, ali o uporednoj istoriji govori
3 O uporednoj istoriji, koja mnogo obeava i koja je jedan od najivljih pravaca u savre-
menoj istoriografiji (u Francuskoj, istina, manje nego u anglosaksonskim zemljama), ali o
kojoj jo uvek nemamo najjasnije ideje, videti bibliografiju idera (Schieder 1968:195-219;
Rothacker 1957:13-33).
samo kada poredi zapadnjako feudalno ureenje sa japanskim;

nasuprot tome, Hajnrih Mitajs (Heinrich Mitteis) objavljuje isto-
riju srednjovekovne drave u doba carstva u Francuskoj, Italiji,
Engleskoj i paniji, i to pod naslovom: LEtat du haut Moyene Age,
esquisse d histoire compare (Drava u ranom srednjem veku, na
crt za uporednu istoriju). Kada Rejmon Aron analizira politiki
ivot u industrijskim drutvima s obe strane gvozdene zavese,
kaemo da se tu radi o sociologiji, i to bez sumnje zato to su
u pitanju savremena drutva; nasuprot tome, knjiga R. Palmera
koja analizira istoriju doba demokratske revolucije u Evropi i
Americi, 1760-1800 smatra se klasinim delom uporedne istori-
je. Znai li to da neki od ovih istoriara insistiraju na nacionalnim
razlikama dok drugi istiu zajednike crte? Ako industrijske de-
mokratije imaju toliko zajednikih crta, u emu je onda njihova
istorija vie uporedna od istorije raznih vlastelinstava u Foreu?
Ili istorija dva vlastelinstva, dva naroda, dve revolucije ima toliko
zajednikih crta da ne moemo govoriti o uporednoj istoriji, ili
se pak njihove istorije meusobno veoma razlikuju tako da nji
hovo objedinjavanje u jednu knjigu i prikaz njihovih slinosti i
suprotnosti ima nespornu didaktiku vrednost za itaoca, poto
je imala istraivaku vrednost za autora. Pogledajte Mitajsa: on
posveuje po jedno poglavlje svakoj od evropskih drava, a onda
u jednom zajednikom poglavlju o, mogli bismo rei, evropskoj
istoriji, saima evoluciju svih tih drava zajedno i istie analogije
i kontraste. Kada pogledamo rezultate, ne vidimo razliku izmeu
knjige iz uporedne istorije i one koja to nije: samo je geografski
okvir iri ili ui.
Istina je da je uporedna istorija (a isto bi se moglo rei i za
komparativnu knjievnost) originalnija po elaboraciji nego po re
zultatima budui da su to rezultati istorije kao takve; preciznije
reeno, dvosmislen i lano nauni izraz uporedna istorija (Kivije
/Cuvier/ i komparativna gramatika ipak su daleko od toga) ozna
ava dva ili ak tri razliita postupka: pribegavanje analogiji kako
bi se nadomestile praznine u dokumentaciji, istraivako pridru
ivanje injenica pozajmljenih od raznih nacija i iz raznih perio
da i, najzad, prouavanje neke istorijske kategorije ili nekog tipa
218 Pol Ven
dogaaja kroz istoriju, bez uzimanja u obzir jedinstva vremena i

mesta. Analogiji se pribegava zarad objanjavanja smisla i uzroka
nekog dogaaja (to emo neto kasnije nazvati retrodikcijom)
kada se isti takav dogaaj odvija u drugo vreme i na drugom me-
stu i kada odgovarajua dokumentacija omoguuje da se shvate
njegovi uzroci: na taj nain postupa istorija religija jo od Frej-
zera (Frazer) i to kada, na primer, govori o injenicama iz peri
oda rimskog carstva ije je znaenje nejasno, koristei analogiju
sa poznatim injenicama o Indijancima i Papuancima. Analogiji
se pribegava i kada zbog praznina u dokumentaciji ne znamo za
same dogaaje; gotovo da nemamo podataka o rimskoj demogra
fiji, ali je prouavanje demografije modernih predindustrijskih
drutava toliko napredovalo u poslednjih nekoliko decenija da je
na osnovu analogije sa njima sada mogue napisati nekoliko nes-
pornih stranica o rimskoj demografiji, a da malobrojne poznate
injenice iz perioda rimskog carstva u svemu tome igraju ulogu
zaetka dokaza.
Drugim postupkom u uporednoj istoriji, istraivakim pridru
ivanjem, slui se svaki istoriar koji nije pristrasan i ne zatvara
se u svoj period, ve namerava da promilja prosveeni des-
potizam kada prouava neku helenistiku monarhiju, namerava
da promilja revolucionarne milenarizme srednjeg veka i treeg
sveta, kada prouava pobune robova u helenskom svetu, sve da
bi prouavao ideje na osnovu slinosti ili kontrasta. Posle toga,
moe ili da zadri svoj komparativni dosije za sebe poto ga je
iskoristio za postavljanje svih pitanja koja su mu u vezi sa njego
vom studijom pala na pamet, ili pak da paralelno opie pobune
robova i kmetova i da naslovi knjigu Esej iz uporedne istorije. To
je postupak koji je blizak treem postupku, a to je istorija po tem a
ma-, esto se dogaa da stvari mogu da se poguraju jo malo dalje:
umesto da redamo monografije u glavi i u istom nizu, esto moe
mo da napiemo globalnu studiju o feudalnom ureenju ili o mi-
lenarizmu kroz istoriju. Dovoljno je da zajednike crte dovoljno
odaju, ili da se razlike pojavljuju u vidu razreenja za zajedniki
problem: to je pitanje prikladnosti. Tako je postupao Maks Veber
u svojoj uvenoj studiji o naselju u svetskoj istoriji; posle istorije
koja se ralanjuje u odnosu na prostor (istorija Engleske) ili u

odnosu na vreme (XVII vek) dolazi istorija koja se ralanjuje
po tem am a: naselje, milenarizam,rat i mir meu narodima, mo
narhija u Ancien Rgimeu, industrijska demokratija; na kraju ove
knjige videemo da se budunost istorijskog anra nalazi na ovom
putu. Ali ak i tako, istorija tem am a ili uporedna istorija
ipak ostaje istorija: ona tei tome da razume konkretne dogaaje
koji se objanjavaju materijalnim uzrocima, namerama i sluaje
vima. Postoji samo jedna istorija.
To je istraivaki postupak
Videli smo u kom se pogledu uporedna istorija naoko razlikuje
od obine istorije: u pogledu dokumentacije s jedne strane (pri-
begavanje analogiji kako bi nadomestila praznine u izvorima), i
u pogledu anrovskih konvencija s druge strane (brie jedinstvo
vremena i mesta). U nastavku ove knjige imaemo mnogo prilika
da uporedo napiemo rei dokumentacija i anrovske konven
cije i videemo da brojni lano epistemoloki problemi nisu nita
drugo do varke izazvane prirodom izvora ili konvencijama. I sama
uporedna istorija predstavlja jednu od tih varki; njena sutina je
ste obavljanje istoriarskog zadatka: ne dozvoliti zatvaranje u kon
vencionalne okvire, ve ih ponovo oblikovati po kalupu dogaaja
i sluiti se svim sredstvima u cilju razumevanja; neka u okvir ue
i Papuanac ako Rimljanin nije dovoljan. Ali dobijeni rezultat nije
istorija koja bi bila razliita, eksplikativnija, optija ili naunija od
neke druge; uporedna istorija ne otkriva nita to ne bi mogla da
otkrije neka neuporedna studija; ona samo olakava otkrie, ona
je istraivaki postupak, ali ne pomae da se otkrije neto drugo.
uvajmo se uverenja da postoji i najtanja veza izmeu uporedne
istorije i uporedne gramatike; kada poredi dva jezika, na primer
sanskrit i grki, uporedna gramatika to ne radi kako bi za sebe
olakala, uz pomo analogije, slinosti ili kontrasta, prodor jed
nog od ta dva jezika; ona to radi kako bi rekonstruisala trei jezik,
indoevropski, iz kojeg proizlaze ova druga dva jezika. Nasuprot
tome, kada uporedna istorija govori o milenarizmu ili o naselju,
saoptava samo istine koje vae za razne milenarizme i razna na-
220 Pol Ven
selja kojima se bavila; svetlost se lake raa iz poreenja, ali, pravo

govorei, neki bi prodoran um mogao iz neke monografske studi
je izvui sve ono to se uz poreenje izvlai na laki nain.
Iz toga proizlazi da uporedna istorija ne zna ta da radi sa me
todom razlike. Da li e dobar nain za otkrivanje uzroka everge-
tizma biti poreenje osobenosti helenske civilizacije, gde ta insti
tucija postoji, sa firentinskom civilizacijom, koja za tu instituciju
ne zna, a sve to kako bi se uz pomo eliminacije otkrila osobenost
koja predstavlja uzrok evergetizma? To je ili nemogue ili besko
risno. Nemogue, jer bismo morali potanko da objasnimo sve te
osobenosti; dakle, ima mnogo anse da one velikim delom pripa
daju sferi nedogaajnog; drugaije reeno, nae bi se uporedno
istraivanje moglo zavriti zakljukom; Uzrok postojanja everge
tizma u Grkoj i njegovog nepostojanja u Firenci lei u razliitim
mentalitetima i tradicijama ova dva drutva. A ako nam srea
pomogne da odaberemo pravi uzrok? U tom sluaju, istraivaki
oportuno uporedno istraivanje nee biti manje beskorisno. Haj
de da prepostavimo da se ispostavi kako glavni uzrok evergetizma
lei u odsustvu direktnog poreza: Firenca je imala takav porez a
nije imala evergetizam, a u Atini je bilo obrnuto; ali ko u ovome
ne uvia odnos uzroka i posledice? Gradu je potreban novac i on
ga uzima tamo gde ga ima, iz kesa poreskih obveznika ili iz kesa
everget. Bilo je potrebno malo razmiljanja o Atini kako bi se
pronalo dobro objanjenje; zato bismo, osim da olakamo sebi
zadatak, koristili neku uporednu metodu koja nam pomae samo
da otkrijemo samo ono to se ve nalazi u pojmovima koje pore-
dimo4?
Rezultati uporedne istorije nisu, dakle, nita bolji od rezultata
istorije kao takve; napred smo videli daje takav sluaj i sa uopta-
vajuom istorijom. Videli smo i da su teorije i tipovi isto: gotovi
saeci zapleta, vrste pojmova. Drugaije reeno, postoji samo jed
na istorija koja se uvek zasniva na razumevanju i koja se pie re
cima; ne postoji vie vrsta istorije ili vie razliitih misaonih ope
4 Nasuprot tome, kada sukobljava grki i sanskrit, komparativna gramatika ima nameru
da u tome pronae neto drugo, a to je indoevropski, kojeg ni najprodorniji um ne bi
mogao da pronae prouavajui samo jedan od pojmova: koliko god da smo pronicljivi,
nikada neemo zapaziti indoevropski samo u grkom.
racija od kojih bi neke bile optije ili naunije od drugih. ta mi

radimo sem to pokuavamo da razumemo zaplete? A ne postoje
dva naina da se razume.
Pojmovi
Jedini istinski problem jeste problem pojmova u istoriji i na
njemu emo se dugo zadrati. Kao i svaka vrsta diskursa, istorijski
diskurs ne koristi retke reci, ve se iskazuje kroz pojmove i ak e
i tura hronologija rei bar da se u toj i toj epohi odigrao rat, a u
nekoj drugoj revolucija. Ti su univerzalni pojmovi ponekad bez
vremene ideje, kao to je kralj ili rat, a ponekad pojmovi novijeg
datuma koji su naoko nauniji, kao to je potla ili prosveeni des-
potizam. Ta je razlika povrna, i kada kaemo da je rat iz 1914. bio
rat ne znai da hodamo po pozitivnijem terenu nego kada govori
mo o potlau. Da bismo razumeli kako se jedna tako jednostavna
ideja kao to je ideja rata mogla prvi put pojaviti u umovima na
nekom stepenu evolucije drutava i njihovih odnosa, dovoljno je
da pogledamo kako su nedavno roeni pojmovi revolucionarnog
dana ili hladnog rata; rat je idealni tip i to se primeuje onda kada
ga treba razlikovati od privatnog rata, anarhije, gerile, od stogo
dinjeg rata, ili rata za smak sveta, da ne govorimo o cvetnom
ratu kod Maja i makljaama izmeu endogamnih plemena kod
primitivaca. Rei da je Peloponeski rat bio rat ve oznaava zna
tan napredak.
Istorija predstavlja opisivanje individualnog kroz univerzalno,
to zapravo uopte nije teko: ako kaemo da se Peloponeski rat
odvijao na kopnu i na moru, ne znai da se borimo sa neizreci
vim. Ali isto tako moemo zakljuiti i da se istoriari neprestano
mue sa pojmovima ili tipovima kojima se slue; zameraju im da
su kljuevi koji su korisni u jednom periodu ali ne funkcioniu u
drugom, ili da nisu dovoljno jasni i da uz njih idu asocijacije ideja
zbog kojih postaju anahroni ako se urone u novu sredinu. Kao
primer ove druge neugodnosti citiraemo pojmove kapitalizam
i buroazija koji pogreno odzvanjaju im ih primenimo na an
tiko doba (tipian Helen ili Rimljanin uopte ne razmilja kao
buroaski kapitalista, to e rei Firentinac iz vremena Mediije-
222 Pol Ven
vih); kao primer prve neugodnosti naveemo da gotovo sve rei

iz fundusa istorije religija, kao to su folklor, pijetet, praznovanje,
sujeverje, bog, rtva, ak i sama re religija, imaju drugaiju vred-
nost od religije do religije (religio kod Lukrecija znai strah od
bogova, a grku re deisidaim onia u nedostatku bolje rei prevo
dimo kao sujeverje i te razlike na semantikom nivou odgovara
ju razlikama u koncepciji stvari). Uopte.te tekoe sa pojmovima
bacaju u oaj profesionalce, dobre radnike koji ne vole da se ale
na svoj lo alat; njihov posao nije da analiziraju ideju revoluci
je, ve da kau ko je izveo revoluciju iz 1789, kada, kako i zato;
mudrovanje o pojmovima za njih predstavlja poetniko zamaja-
vanje. Preostaje nam da zakljuimo kako pojmovi kao sredstvo
predstavljaju taku napretka istoriografije (imati pojmove znai
pojmiti stvari); neprikladni pojmovi u istoriaru izazivaju karak
teristinu nelagodnost koja podie nivo dramatinosti njegovog
posla: svaki se profesionalac u jednom trenutku sretne sa utiskom
da re ne prianja, da pogreno odzvanja, da je nejasna, da injenice
ne izazivaju efekat kakav smo oekivali s obzirom na pojam pod
koji ih svrstavamo; ta je nelagodnost znak za uzbunu koji najavlju
je pretnju od anahronosti ili nejasnoe, ali ponekad prou godine
pre nego to sve to pronaemo pod okriljem nekog novog pojma.
Nije li istorija istoriografije na neki nain istorija anahronizama
koji su nastali kao posledica gotovih ideja? Olimpijska nadmeta
nja nisu bila igre, antike filozofske sekte nisu bile kole, henotei-
zam nije bio monoteizam, grupa osloboenih rimskih robova nije
predstavljala klasu buroazije u nastajanju, rimski vitezovi nisu
bili klasa, provincijske skuptine nisu bile kultna staleka udrue
nja sa ovlaenjem od imperatora i nisu predstavljale posrednika
izmeu provincije i vlasti... Kako bi doskoio ovim nesporazumi
ma, istoriar gradi ad hoc tipove koji i sami postaju zamke. Kada
uvidi kako ne moe da izbegne kontrasmisao ako upotrebi neki
pojam, istoriar e refleksno razvijati nove pojmove; kada s jedne
strane vidimo kako L. R. Tejlor (Taylor) objanjava da politike
partije u Rimu nisu bile nita drugo do klike i klijentele, dok, s
druge strane, neki tvrde da su predstavljale odraz socijalnih ili
ideolokih sukoba, moemo unapred biti sigurni da briljivo izu-
avanje izvora nee nimalo pomoi u raspravi: treba odmah rei

kako tu dilemu treba prevazii, kako predmet interesovanja treba
da bude sociologija politikih partija kroz istoriju i kako treba
izumeti, i to kroz istraivaki postupak poreenja, sociologiju
po meri politikih patija u doba rimske republike.
Jedan prim er: helenski nacionalizam

Da bismo ilustrovali ulogu pojmova, naveemo primer koji
emo neto due razvijati, jer se iz njega moe videti kako jedan
pojam, ili idealni tip, pojam nacionalizma, omoguuje bolje razu-
mevanje jednog istorijskog pokreta kada namerimo da ga svrsta
mo pod pojam, a takoe i da razumemo kako je, s druge strane,
isti taj pojam u poetku onemoguavao isto to razumevanje. Oko
100. godine nae ere, u zlatno doba rimskog carstva, iveo je gr
ki pisac Dion iz Pruse, veoma slavan u svoje vreme. Ugled mu
je bio ogroman u helenskim zemljama koje su postale provin
cije carstva (rekli bismo gotovo kolonije) i bile su odane svojim
osvajaima. Elem, taj pisac nije prestajao da iri ideje koje, posle
vievekovne rimske dominacije, izgledaju na neki nain zastare-
le: nostalgija za nezavisnou antike Grke, kult starih helenskih
obiaja, neprijateljstvo prema rimskim obiajima, poziv grkom
narodu da ponovo postane svestan sebe i svog ponosa; pokaza-
emo kako je jedan deo ivota proveo u traenju grada koji bi
mogao da odigra ulogu leadera grkog naroda (razoaran u Atinu
usmerio je sve svoje nade prema Rodosu). Dugo je bilo uobiaje
no - ali vie u Francuskoj nego u germanskim zemljama - govo
riti o ovim tenjama kao o kojetarijama koje su se mogle zaeti
samo u mozgu jednog knjievnika. Te su tenje, u stvari, upravo
tenje grkog nacionalizma i Dion je predstavnik helenskog patri
otizma u rimskom carstvu. Radi li se tu samo o promeni pogrdne
rei kojetarija u plemenitu re patriotizam? Ne, tu se radi o
menjanju samih injenica, jer se ideja helenskog patriotizma puni
implicitnim sadrajem koji pojam nacionalizma nosi iz svog rod
nog mesta, a to je evropski XIX vek: Dionov e nacionalizam biti
objanjen kao isti snani polet koji je potresao srednju i isto
nu Evropu tokom XIX veka; bio je pretovaren istim politikim
224 Pol Ven
posledicama, a helenska kulturna renesansa s kraja prvog veka,

koja se inae naziva drugim sofistikim periodom, pa ak i jeziki
purizam koji je poeo da besni (ili su tako daleko da su latin
ska imena izgovarali na grki nain), mogu se uporediti sa naci
onalnim jezikim i knjievnim preporodima u XIX veku; poloaj
Grka u carstvu moe se uporediti sa poloajem eha i Maara
pod Habzburzima. Odrekavi se antikog patriotizma grada-dr-
ave, ije postojanje nema svrhe otkako je rimski osvaja ujedinio
Grke u ropstvu, Dion nam omoguuje da prisustvujemo raanju
panhelenskog nacionalizma koji najavljuje vizantijski patriotizam
i raskid izmeu Zapadnog i Istonog rimskog carstva.
Ali dijalektika spoznaja i pojmova se tu ne zaustavlja, jer je ide
ja nacionalizma u suprotnosti sa drugim Dionovim stavovima.
Kako je mogue da ovaj antirimski nastrojeni pisac drugde bude
ubeeni pobornik imperijalne sile, kako je mogue da suveren
koga on priznaje bude stranac i da, ne prezirui ni niske poslove,
posveti deo svojih aktivnosti propovedanju poslunosti rimskom
imperatoru Grcima iz Aleksandrije i to sa pretnjom na usnama?
Tako shvatamo koliko je ideja nacionalizma zbrkana: stotinama
godina domovina i drava nisu koincidirale, maarski je plemi
bio ubeeni neprijatelj austrijskih obiaja, ali do smrti odan svo
me caru, iako je taj car Austrijanac. Hobs (Hobbes) raspravlja o
prednostima i nedostacima stranca kao vladara, i to tonom u ko
jem nasluujemo koliko mesta treba prepustiti stranom kapitalu u
ekonomskom ivotu jednog naroda. Germanski su naunici bolje
od francuskih filologa razumeli kako je Dion, odan svojoj grkoj-
domovini, mogao da bude odan i svom rimskom imperatoru5.
5 O skoranjem karakteru koincidiranja izmeu domovine i drave, videti Passerin d

Entrves 1969: 211. - Dionovo je delo tako podeljeno izmeu grke nacionalistike pro
pagande i propagande u korist rimskog imperatora. Moramo da razlikujemo Dionov loja-
listiki nacionalizam od jednog drugog pokreta, narodnog, a moda i drutvenog (Cinici
osuuju bogatstvo voeni asketskim moralom), a to je bio pokret narodnih govornika na
raskrsnicama, kao to su bili Cinici, koji su propovedali ustanak protiv carstva: za vreme
Antonija, Cinik Peregrinos Protej pokuao je da uveri Grke da se dignu na oruje protiv
Rimljana ( Lucien, La Mort de Prgrinos, 19); spalio se pred gomilom, kao to su se
spaljivali indijski mudraci. Uporediti Miilhmann 1968:157: ,,U nae vreme u islamskim se
zemljama mahistiki revolucionarni milenarizam, veoma rairen meu niim klasama
koje okruuju narodne propovednike, suprotstavlja zvaninoj racionalizujuoj doktrini
nacionalizma, zato to je to luksuzna doktrina, rezervjsana za vie klase. Dionovom luk-
Tri vrste pojmova

Istorijski su pojmovi, dakle, udne alatke; omoguuju da se
razume zato to su bogati smislom koji prevazilazi svaku mogu
u definiciju; iz istog razloga stalno vode ka kontrasmislu. Sve se
odvija kao da pojmovi u sebi nose itavo konkretno bogatstvo
dogaaja koje pod njih svrstavamo, kao da ideja nacionalizma
obuhvata sve to znamo o svim nacionalizmima. A tako i jeste.
Pojmovi iz svakodnevnog ivota, a naroito oni kojima se sluimo
u istoriji, veoma se razlikuju od naunih pojmova, bilo da su u
pitanju deduktivne nauke kao to su fizika ili ista ekonomija, ili
nauke koje obrauju, kao to je biologija. Postoje, dakle, pojmovi i
pojmovi i ne treba ih brkati (kao to to ini opta sociologija, koja
se bavi nekim zdravorazumskim pojmovima, zatim pojmovima
drutvene uloge ili kontrole, i to na tako ozbiljan nain kao da su
u pitanju nauni pojmovi). Naveemo klasifikaciju pojmova koja
je na putu da postane priznata: postoje, najpre, pojmovi iz deduk-
tivnih nauka: sila, magnetno polje, elastinost, kinetika energija;
to su apstrakcije savreno definisane teorijom koja omoguuje
njihovo konstruisanje i pojavljuju se samo u okviru dugih teorij
skih objanjenja. Drugi pojmovi u prirodnim naukama otvaraju
prostor za empirijsku analizu: intuitivno znamo ta je ivotinja
ili riba, ali biolog e potraiti kriterijume koji omoguuju razli
kovanje ivotinja i biljaka i on e rei spada li kit u ribe; na kraju,
biologove ribe nee vie biti zdravorazumske ribe.
Kritika istorijskih pojmova

Istorijski pojmovi su iskljuivo zdravorazumski (grad, revolu
cija), a ako i jesu naunog porekla (prosveeni despotizam), nisu
nita vredniji zbog toga. To su paradoksalni pojmovi: intuitivno
znamo daje ovo revolucija, a ono samo pobuma, ali neemo znati
da kaemo ta je revolucija i ta je pobuna; govoriemo o njima a
da ih zaista ne poznajemo. A ako bismo ih definisali? To bi bilo ar
bitrarno ili nemogue. Revolucija je nagla i nasilna promena poli
tike i vlasti u dravi, kae Litre (Littr), ali ta definicija ne analizira
suznom nacionalizmu i narodnom iliti leviarskom nacionalizmu Cinika treba dodati i
trei stav, kolaboracionizam jednog drugog pisca, Elija Aristida, koji zahvaljuje Rimu na
sposobnosti da uvrsti svoju dominaciju tako to je dao deo vlasti lokalnim elitama.
226 Pol Ven
pojam niti ga iscrpljuje; nae poznavanje pojma revolucije sastoji

se, u stvari, od toga to znamo da se tako imenuje bogat i zbrkan
skup injenica koje pronalazimo u knjigama koje se odnose na
1642. i 1789: revolucija ima za nas fizionomiju svega to smo
proitali, videli i uli o raznim revolucijama s kojima smo se sreli
i to skladite znanja upravlja naom upotrebom te rei6. Pojam
nema ni precizne granice; za pojam revolucije znali smo mnogo
pre nego to je bio definisan, ali ne znamo ta znamo i ponekad se
neprijatno iznenadimo kada otkrijemo da re odzvanja pogreno,
ili anahrono u nekim sluajevima. Ali o njemu znamo dovoljno
da kaemo, ako ne ta je revolucija, ono bar da li neki dogaaj to
jeste ili nije: Ne, gospodine, to nije pobuna... Kao to kae Hjum
(Hume),Mi ne prisajedinjujemo odelite i potpune predstave sva
kom izrazu kojim se koristimo i da, kad govorimo o vladi, crkvi,
pregovorima, osvajanju, retko kad razastiremo u umu sve proste
predstave od kojih su ove sloene sastavljene. Moe se zapaziti,
meutim, da uprkos ovom nesavrenstvu, moemo izbei da go
vorimo besmislenosti o ovim predmetima, i moemo opaziti sva
ko neslaganje meu predstavama kao i kad bismo imali potpuno
shvatanje o njima. Tako, ako umesto da kaemo da u ratu slabija
strana uvek pribegava pregovaranju, kaem o da ona uvek pribega-
va osvajanju, navika koju smo stekli da pridajemo izvesne odnose
predstavama jo uvek sledi rei i odmah uviamo besmislenosti te
postavke (Hjum 1983: 33).
Istorijski pojam, na primer, omoguuje da se neki dogaaj
oznai kao revolucija, to ne znai da emo, samim tim to smo
upotrebili taj pojam, znati ta jeste revolucija. Ti pojmovi nisu
pojmovi dostojni tog imena, kompleksi obavezno povezanih ele
menata; pre se moe rei da su to sloene predstave koje stvaraju
iluziju poimanja, ali u stvarnosti nisu nita vie do vrste generi
kih slika. Pojmovi revolucija, grad, stvoreni su od svih do sada
poznatih gradova i revolucija i od naeg budueg iskustva oekuju
6 U rei nacionalnost odzvanja itav XIX vek, italac uje topove iz Solferina, trube
iz Vionvila, Trajkeov glas, vidi uniforme i gala odede, misli o nacionalnim borbama u
itavoj Evropi..." (Wittram 1968:38); isti autor ukazuje na to da je reenica koju u dananje
vreme esto moemo proitati ta re nema isti smisao za ljude toga vremena i za nas
novijeg datuma nego to se misli. Drojzen (Droysen) je, po humanistikoj tradiciji i pod
Hegelovim uticajem, iveo u intelektualnom svemiru utvrenih pojmova.
da ih obogati i za to ostaju krajnje otvoreni. Isto tako, moemo

uti nekog istoriara, specijalistu za engleski XVII vek, kako se
ali da su njegove kolege govorile o drutvenim klasama bez re
zerve prema tom veku; govorei o klasama u usponu ili opadanju,
sasvim su oigledno imali na umu sukobe sasvim drugaije priro
de (Laslett 1969: 31)7; isto tako, izraz srednja klasa izaziva isuvi-
e varljivih asocijacija kada se primeni na stanje u drutvu u doba
Stjuarta; ponekad su (ali rede, upravo zbog nejasnog karaktera
takvog diskursa) ak brkali hijerarhijski ustrojene grupacije sa
drutvenom klasom i nastavljali da rasuuju kao da takve grupa
cije mogu da rastu, da opadaju, da se sukobljavaju, da razviju svest
0 sebi, da vode sopstvenu politiku. Ukratko, kao to kae Kritika
istog uma jedan pojam ne moe se definisati, ve se moe samo
eksplicirati; nikada ne znamo sigurno da li se pod ovom rei koja
oznauje jedan i isti predmet ne zamilja u jednom sluaju vie
njegovih oznaka a u drugome sluaju manje. Tako neki u pojmu
zlata mogu zamiljati osim teine, boje i vrstine jo i to da zlato
ne ra, dok drugi moda ne znaju nita o toj njegovoj osobini. Mi
se sluimo izvesnim oznakama samo dotle dok nalazimo da su
one dovoljne za razlikovanje; nova posmatranja pak ine da neke
oznake otpadnu a da druge pridou, te pojam dakle nikada ne
stoji meu sigurnim granicama. A emu bi moglo i sluiti to da se
jedan takav pojam definie, poto mi, kada je, na primer, re o vodi
1 njenim osobinama, ne ostajemo pri onome to se zamilja pod
reju voda, ve pristupamo opitima, i re sa ono malo oznaka koje
su u vezi sa njom sainjava samo naimenovanje jedne stvari, a ne
i njen pojam, tako da vajna definicija nije nita drugo do odredba
rei (Kant 1990: 438). Kad bismo se dogovorili da naziv revolu
cija rezerviemo samo za revolucije kojima se menjaju svojinski
odnosi, sigurno bismo uveli malo reda u velianstveni vrt francu
skog jezika, ali ne bismo ni trunku unapredili teoriju i tipologiju
revolucionarnih fenomena niti istoriju 1789. Cesto iskazana elja
da istorija precizno definie pojmove koje koristi, kao i potvrda da
7 Videti takoe: Kapitalizam, jedna od tih mnogobrojnih reci koje ulaze u renik istori
ara (Laslett 1969:26-27); Nesrea je to jedna preliminarna studija kao to je naa mora
da se bavi tako tekim, nepreciznim i tehnikim pojmom kao to je pojam drutvene klase
(Laslett 1969: 30); Asocijacije ideja (Laslett 1969: 61).
228 Pol Ven
je takva preciznost prvi uslov za njen budui napredak, predstav

ljaju lep primer pogrene metodologije i beskorisne rigidnosti.
Ali jo je podmuklija opasnost od rei koje u naem umu izazi
vaju pogrena svrstavanja i koje naseljavaju istoriju univerzalno
stima koje ne postoje. Antiki evergetizam, hriansko milosre,
kategorija pomoi u moderno doba i sluba socijalne sigurnosti
praktino nemaju nita zajedniko, nisu namenjene istim kate
gorijama ljudi, ne zadovoljavaju iste potrebe, nemaju iste insti
tucije, ne objanjavaju se istim motivima i ne opravdavaju se na
isti nain; pomo i milosre moemo prouavati kroz vekove, od
faraonskog Egipta do skandinavskih demokratija; preostae nam
samo da zakljuimo da je pomo stalna kategorija, da obavlja
funkciju koja je neophodna u svakom ljudskom drutvu i da u toj
stalnosti mora biti skriven nekakav tajnoviti krajnji cilj ka inte
graciji itavog drutvenog korpusa; tako emo dodati svoj kamen
graevini funkcionalistike sociologije. Na taj nain se u istoriji
stvaraju varljivi kontinuiteti, pogrene genealogije; kada izgovo
rimo rei pomo, rtva, zloin, ludilo ili religija, pozvani smo da
poverujemo kako razliite religije imaju dovoljno zajednikih crta
da se omogui njihovo prouavanje kroz istoriju. Pozvani smo i da
poverujemo kako postoji neto to se zove dar ili potla, a to ima
stalne i definisane osobine, na primer osobinu da izazove uzvratni
dar ili da donese ugled i nadmo onome koji daje u oima onih
koji primaju. Nekadanja je sociologija esto upadala u zamku
pojmovnog; poinjala je komparativnom istorijom da bi na kraju
izazvala pojave zamiljenih bia; iz ljubavi prema optosti (ona i
jeste nauka samo kroz opte), izmiljala je socioloku kategoriju
po imenu kriminalitet i u istu vreu strpala gangsterske prepade u
industrijskim drutvima, makljae i silovanja na Divljem zapadu,
vendetu na Korzici ili u renesansnoj Italiji, i razbojnitva izazvana
bedom na Sardiniji.
Skupovi
Ne moemo da se ne zabrinemo kada vidimo knjige naslovlje
ne Rasprava o istoriji religija ili Religiozna fenom enologija: to mu
doe neto kao; ta religija, dakle, postoji? Uskoro sa olakanjem
utvrdimo da uprkos optosti naslova, ove rasprave preutkuju hri-

anstvo ako im okviri omoguuju da raspravljaju o antikim re
ligijama i obrnuto. to je i razumljivo. Razliite su religije skupovi
pojava koje pripadaju heterogenim kategorijama i nijedan od tih
skupova nema isti sastav kao ostali; neka religija obuhvata rituale,
magiju, mitologiju, neka se druga pridruila teolokoj filozofiji,
povezala se sa politikim, kulturnim, sportskim ustanovama, sa
psihopatolokim fenomenima, izluila je institucije koje imaju
nekakvu ekonomsku dimenziju (antike panegirije, hriansko i
budistiko monatvo); trea je uhvatila ovaj ili onaj pokret koji
bi u nekoj drugoj civilizaciji postao politiki pokret, ili nekakva
zanimljivost iz istorije obiaja; neumesno je rei da hipici pomalo
podseaju na prve franjevce: ali bar vidimo na koji nain neki
religijski skup moe da prigrabi ono to mu pruaju psihosoci
jalne mogunosti. Neuhvatljive su nijanse koje razdvajaju religiju
od folklora, od pokreta kolektivne revnosti, od politike, filozof-1
ske ili harizmatske sekte; gde svrstati sensimonizam ili udruenje
Stefana ora? Budizam Malog vozila doneo nam je ateistiku
religiju. Istoriari koji prouavaju antiko doba znaju koliko moe
biti nesigurna granica izmeu religijskog i kolektivnog (olimpij
ske igre), a reformati su na papistiko hodoae gledali kao na
paganski turizam; uvena reenica ,,u antiko doba religijsko je
sve ono to je kolektivno ne predstavlja podsticaj da se preceni
religijski element antikog doba tako to e se na njega primeniti
intenzitet kakav je religijskom elementu priznat u hrianstvu: ta
reenica, u stvari, znai da je skup koji nazivamo grkom religi
jom bio prepun folklora.
Plan jedne religije ne nalikuje planu nijedne druge, kao to
se plan svakog naseljenog mesta razlikuje od drugih: jedno ima
palatu i pozorite, drugo fabrike, a tree je jednostavno seoce. Tu
se radi o stupnjevima: od religije do religije razlike su toliko zna
ajne da bi prirunik iz istorije religija bilo nemogue napisati
ako ne bi poinjao tipologijom, kao to knjiga iz opte geografije
sa naslovom Grad uvek poinje nabrajanjem raznih vrsta grado
va i priznanjem da e razlika izmeu sela'i grada ostati nejasna.
Ipak mora postojati neto zajedniko za razliite religije, budui
230 Pol Ven
da su ujedinjene u okviru istog pojma, a sigurno je i da istori-

ar misli kako je to neto od sutinskog znaaja i mislie tako i
pod pretnjom da ne razume vie nita o religiji. Ali bilo bi teko
definisati ta je to to je od sutinskog znaaja: svetost, religio
zno oseanje, transcendentalnost? Ostavimo filozofima da se bave
ovim problemom sutine; kao istoriarima bie nam dovoljno da
budemo upozoreni da je jezgro skupa samo jezgro, da ne moemo
predvideti ta e biti to jezgro u datoj religiji, da to jezgro nije
nepromenljivo i da se menja od kulture do kulture (ni svetost
ni bog nisu jednoznane rei; kada je u pitanju religiozno ose
anje, moemo rei da ono u sebi nema niega posebnog: ekstaza
je religiozni fenomen kad se odnosi na svetost umesto na poeziju,
kao u sluaju nekog velikog savremenog pesnika, ili na opijenost
poznavanjem astronomije kao u sluaju astronoma Ptolomeja).
Celina ostaje prilino mutna i verbalna, a i sam je pojam religije
nesiguran i naprosto fizionomski; istoriar, dakle, mora empirijski
da pristupa prouavanju i mora da bude oprezan kako ne bi u ide
ju o odreenoj religiji uloio sve to se u pojmu religije zadralo
iz drugih religija (Stark, d o c k 1969: 253-261).
Pojmovi klasifikatori
Dobro vidimo gde se krije opasnost: u pojmovima klasifikato-
rima. Sasvim je mogue pronai rei da se opie razbojnitvo na
Sardiniji, banditizam u ikagu, budistika religija ili Francuska
iz 1453, ali ne treba govoriti o kriminalitetu, o religiji niti o
Francuskoj od Klovisa do Pompidua; moemo govoriti o ono
me to Grci nazivaju ludilo, o njegovim objektivnim simptomi
ma, ali ne treba govoriti o ludilu kao takvom niti o njegovim
simptomima. Ne treba iz toga izvlaiti ni nieovske niti tragike
zakljuke; treba jednostavno da kaemo kako je svaki pojam kla-
sifikator pogrean zato to nijedan dogaaj ne nalikuje drugom i
to istorija nije neprestano ponavljanje injenica: naa je krivica
ako se poveruje u igru iluzija koju stvaraju pojmovi klasifikatori.
Bie i identitet postoje samo kao apstrakcije, a istorija eli da se
upozna samo sa konkretnim. Ovakav zahtev se ne moe u potpu
nosti zadovoljiti, ali uiniemo mnogo ako odluimo da nikada ne
govorimo o religiji ili o revoluciji, ve samo o budistikoj religiji,

ili o revoluciji iz 1789, i to zato da bi svet istorije bio naseljen po
jedinim dogaajima (koji manje ili vie nalikuju jedan drugom),
a ne uniformnim objektima. Nesporno je da e se kontrasmisao
istorijskih pojmova uvek odnekud pojaviti zato to je sve to jo
u nastanku; ali dovoljno je da se kontrasmisao ne pojavi iz iza
branog zapleta; nije opasno govoriti o buroaziji od XIV do XX
veka ako se pod buroazijom podrazumeva zajednica neplemia
koji ipak nisu narod; opasnije bi bilo da pod tom reju podrazu-
mevamo klasu kapitalista. Na alost, obino ne shvatamo da toj
rei uglavnom pridajemo sva ta znaenja istovremeno, jer takva je
sudbina ovozemaljskih pojmova.
Naa namera nije da zbog udvoritva kapitalu poreknemo
svaku objektivnost buroazije, ili da zbog antiklerikalizma pore
knemo da religija predstavlja poredak u paskalovskom smislu, ili
da se njeni okviri ne mogu smanjiti; samo elimo da skromno
istaknemo da je u buroaziji ili u religiji teko pronai znak pre
poznavanja koji bi postojao u svim istorijskim epohama. Ako je,
dakle, religija konvencionalno ime koje dajemo kompleksu sku
pova koji se meusobno veoma razlikuju, iz toga sledi da kate
gorije koje koriste istoriari, ne bi li uspostavili neto reda - reli
gijski ivot, knjievnost, politiki ivot - nisu veni okviri i me-
njaju se od drutva do drutva; ne samo da e varirati unutranja
struktura svake kategorije, ve ni njihovi meusobni odnosi nee
biti isti, a nee biti ista ni njihova meusobna podela dogaajnog
polja. Na jednom mestu emo imati religijske pokrete koji bi se
mogli nazvati i drutvenim, na drugom imamo filozofske sekte
koje su prilino religijske, na treem politiko-ideoloke pokrete
koji su politiko-religijski; ono to se u jednom drutvu svrstava u
pregradak politiki ivot na drugom e mestu, i to iz pogrenih
razloga, biti krcato injenicama koje se obino svstavaju u pregra
dak religijski ivot. To znai da u svakoj epohi svaka od ovih ka
tegorija ima utvrenu strukturu koja se menja od epohe do epohe.
Ne moemo da se ne zabrinemo kada u sadraju neke knjige iz
istorije pronaemo izvestan broj ladica sa naslovima religijski i
vot, knjievni ivot, kao da su to vene kategorije, neodreena
232 Pol Ven
stecita u koja jo samo treba nabrojati bogove i rituale, autore i

del.
Uzmimo kategoriju knjievnih anrova kroz istoriju. Za nas
sa alobna elegija prepoznaje po svojoj dubokoj crnini; za nas sve
to je proza nije napisano u stihu i sve to je napisano u stihu nije
proza. Ali u antikoj su se knjievnosti anrovi razlikovali u od
nosu na metriku; u indoevropskim je jezicima fonoloka vrednost
opozicije kratkih i dugih slogova davala ritmu takav oblik da se
stav antikog pesnika prema metrici moe uporediti sa stavom
naih kompozitora prema ritmu plesa. Elegija je, dakle, bila svaka
pesma napisana u elegijskom ritmu, bilo da je pevala o tuzi, o lju
bavi, o politici, o religiji, o istoriji ili o filozofiji. Osim toga, pored
poezije i proze postojala je i jedna posebna kategorija, umetnika
proza, koja nije imala mnogo veze sa govornim jezikom i esto je
bila veoma opskurna: savremenici su isto kao i mi imali muke da
razumeju Tukidida, Tacita ili Brahmane; Malarmeove proze su po
ideji bliske ovoj umetnikoj prozi (zbog toga je mnogo tee prou
avati stare jezike nego savremene, zato to se stari jezici proua
vaju kroz knjievne tekstove). Hajde da sada razmotrimo pojam
realizma ili romana. Kao to dobro znaju Auerbahovi (Auerbach)
itaoci, ni u indijskoj ni u helensko-rimskoj knjievnosti nisu bile
prihvaene u knjievnom smislu prie o svakodnevnom ivotu,
o ozbiljnim stvarima, o onome to nije ni tragino ni komino; o
ozbiljnim stvarima u ivotu moglo se govoriti samo satirinim ili
parodijskim tonom. Kao rezultat toga dobili smo dvojicu pisaca
balzakovskog temperamenta; jedan od njih, Petronije, doiveo je
tek delimian uspeh na polju romana, a drugi, Tacit, vulgaran i
uasan kao Balzak (Balzac), i sposoban da, kao i on, iz svake stvari
izvue nekakvu olujnu svetlost, postao je istoriar.
Svaka istorijska tvrdnja koja ima oblik ovaj dogaaj pripada
knjievnosti, romanu, religiji, mora da se iskae posle tvrdnje
koja ima oblik knjievnost ili religija bila je u toj epohi to i to.
Svrstavanje dogaaja po kategorijama zahteva prethodnu istori-
zaciju tih kategorija, ak i po cenu da bude pogrena ili anahrona.
Isto tako, upotreba nekog pojma sa uverenjem da on sam po sebi
prolazi, vodi prema riziku od implicitne anahronosti. Krivica za
to lei u maglovitom i implicitnom karakteru ovozemljskih poj

mova, u njihovom oreolu od idejnih asocijacija. Kada izgovorimo
reci drutvena klasa, to je potpuno neduno, u itaocu budimo
ideju da je ta klasa morala imati klasnu politiku, a to ne vai za
sve epohe; kada izgovaramo rei rimska porodica bez ikakvog
daljeg preciziranja, itaoca navodimo da pomisli kako je ta poro
dica vena porodica, to e rei naa porodica, iako se ona zbog
svojih robova, svojih klijenata, osloboenih robova, ljubavnica,
zbog konkubinata i prakse naputanja novoroenadi (naroito
devojica) od nae porodice razlikovala koliko i islamska ili kine
ska porodica. Reju, istorija se ne pie na beloj stranici: tamo gde
nita ne vidimo, skloni smo pretpostavci da je postojao veni o-
vek; istoriografija predstavlja neprekidnu bitku protiv nae tenje
ka anahronom kontrasmislu.
Nastajanje i pojmovi
Ovozemaljski su pojmovi esto pogreni zato to su maglovi
ti, a magloviti su zato to se njihov objekat neprestano pomera;
buroaziji iz vremena Luja XVI i rimskoj porodici pozajmljujemo
osobine koje su se u pojmovima porodice i buroazije zadrale
iz hrianske porodice i buroazije iz vremena Luja Filipa; onda
otkrijemo da su se od Rima do Hrista i od Luja XVI do Luja Filipa
porodica i buroazija promenile. Ne samo da su se promenile, ve
u njima vie nema nepromenljivih koje bi bile podrka njihovom
identitetu dok prolazi kroz promene; s one strane svih pojmovnih
odreenja religije i svih religija u istoriji ne postoji jezgro koje se
moe definisati i koje bi predstavljalo sutinu religije; sama reli
gioznost varira kao i sve ostalo. Hajde da zamislimo svet koji bi
bio podeljen izmeu zemalja ije bi se granice neprestano menjale
i ije prestonice nikad ne bi bile iste; geografske karte koje bi se
periodino crtale beleile bi te promene, ali jasno je da bi se od
karte do karte identitet jedne iste nacije mogao utvrditi samo na
fizionomski ili konvencionalan nain.
Uistinu, Protare, ree Fileb, identifikacija Jednog ili Vie
strukog vrludanja jezika oko svega to kaemo jeste posao koji
nije zapoet danas i koji se nikada nee zavriti. Raskid izmeu
234 Pol Ven
jednog i viestrukog, izmeu bia i nastajanja, deluje tako da su u

istoriji dva postupka podjednako legitimna i uvek e biti supar
nici; to su postupci koje je odnedavno moderno nazivati angli-
cizmima regresivna metoda (stvaranje francuskog jedinstva) i
rekurentna metoda (opstajanje alzakog duha kroz hiljadu godi
na politikih promena). U prvom se postupku za reper uzimaju
granice nacije u datom trenutku: tada moe da se prouava stva
ranje ili razaranje te pojmovne teritorije; u drugom se postupku
za reper uzima jedna od provincija za koju se pretpostavlja da
je ouvala svoju osobenost u previranjima na pojmovnoj karti. U
istoriji knjievnosti, na primer, prvi bi postupak bilo prouavanje
evolucije jednog anra: satira kroz vekove, njeni koreni, njeni pre
obraaji. Drugi bi postupak bio da za reper uzmemo realizam ili
alu; poeemo tako to emo se nasmejati naivnoj teleologiji
prethodnog postupka; nasmejaemo se i izjednaavanju evolucije
anra sa evolucijom nekog ivog bia, grmeemo protiv njego
vog jezika: jo ne zna da satirini anr nije nita drugo do
lani kontinuitet, ko jo ne zna da se taj anr moe isprazniti od
svog duha i posluiti u druge svrhe, a satiriki e duh vaskrsnuti
u nekom drugom anru, kao to je roman, i on e onda biti auten
tini potomak satire? To je poteno. Na taj emo nain fiksizam
satirinog anra zameniti onim realizma ili ale; teleologiju re
gresivnog postupka zameniemo funkcionalizmom rekurentnog
postupka: sklonost ka realizmu pronai emo u hiljadama inkar
nacija, skrivenu u najneoekivanijim anrovima; dogodie se ipak
da ta sklonost u nekim epohama ne pronae anr u koji e se izliti,
ali to e nepostojanje izazvati pojavu nadomestaka, ili nekih feno
mena kulturne patologije, fenomena koji e predstavljati poast
odatu tajnovitom opstanku funkcije realizma.
Prvi postupak za reper uzima ve utvrenu podelu, a drugi
uzima element za koji se pretpostavlja da se ouvao prilikom vi
estrukih podela; i jedan i drugi postupak su opravdani i izbor
jednog od njih potpada pod pitanje prikladnosti: posle epohe u
kojoj se regresivni postupak previe odomaio, doi e epoha
u kojoj e rekurentni postupak biti prikladniji. U oba postupka
pronalazimo istu nezaobilaznu aporiju: prema Platonovom ue
nju, nastajanje ne moemo spoznati u istom obliku; nastajanje

moemo promiljati iskljuivo polazei od repera koji su uzeti iz
bia. Odatle potiu nedae istoricar; istorijska spoznaja je spo
znaja konkretnog, koje je nastajanje i interakcija, a njoj su potreb
ni pojmovi; bie i identitet postoje, dakle, samo kao apstrakcije.
Razmotriemo istoriju ludila kroz vekove (Bastide 1965: 73-81,
152,221,248,261). Etnografi su zapazili da su od naroda do naro
da varirala psihika stanja koja su smatrana ludilom, a jo su vie
varirali naini na koji su se ta stanja razmatrala: ista se psihoza, od
naroda do naroda, smatrala demencijom, seoskom bezazlenou
ili svetakim delirijumom; otkrili su i da je postojala interakci
ja i da su se uestalost i simptomi ludila menjali u zavisnosti od
naina na koji je razmatrano; shvatili su, najzad, da ludilo kao
takvo nije postojalo i da je, po dogovoru, uspostavljen kontinuitet
identiteta meu njegovim istorijskim oblicima; izvan tih oblika
ne postoji psihoza ,,u primitivnom stanju; a o uzroku toga kau:
u primitivnom stanju ne postoji nita osim apstrakcija, nita ne
postoji kao pojedinano i izolovano. Ali iz injenice da jezgro psi
hoze ne postoji pojedinano ne proizilazi da ono ne postoji; ne
moe se mimoii pitanje objektivnog postojanja psihoza. Sluaj
ludila, iako nije jedini, predstavlja svakodnevnu hranu istoriara;
svi istorijski entiteti bez izuzetka, a to su psihoze, klase, nacije,
religije, ljudi i ivotinje, menjaju se u svetu koji se menja i sva
ki entitet moe da menja druge entitete i obrnuto, jer konkretno
predstavlja nastajanje i interakciju. A to pokree problem pojma,
problem koji su obnovili Grci.
Nijedna religija ne nalikuje drugoj, dovoljno je izgovoriti tu re
pa da se javi rizik od izazivanja asocijacija na varljive ideje. Jedna
navika istoricar koji prouavaju antiko doba pokazuje koliko su
bili svesni te opasnosti: to je navika da se koriste iskljuivo poj
movi iz te epohe; oni nee rei da je Lukrecije prezirao religiju,
niti da je Ciceron ljubio slobodu i liberalnost, ve e rei da je prvi
prezirao religio, a da je drugi ljubio libertas i liberalitas. Nije re
o tome da je sadraj latinskih pojmova eksplicitniji od sadraja
njihovih modernih ekvivalenata: uostalom, ovozemaljski pojmovi
kod njih nisu bili nita manje ivotni nego kod nas; pre e biti da
236 Pol Ven
istoriar rauna na zajamene idejne asocijacije koje e latinske

rei izazvati u njegovim kolegama latinistima i koje e ga potede-
ti upadanja u anahronost, poto nije morao da objanjava smisao
pojmova.
Pojam je kamen spoticanja istorijske spoznaje zato to je ta
spoznaja deskriptivna; istoriji nisu potrebni eksplikatvni principi
ve rei, i to kako bi iskazala kakve su bile stvari. Ali, stvari se
menjaju bre nego rei; istoriar se neprestano nalazi u poloaju
crtac istorijskih spomenika, crtac koji bez prestanka moraju da
skau sa stila na stil, da zaborave ono to su nauili u koli lepih
umetnosti i da crtaju u egipatskom stilu po tebanskom bareljefu,
da crtaju u stilu Maj po steku iz Palankvea. Pravo bi reenje bila
potpuna istorizacija svih pojmova i svih kategorija, to zahteva
da istoriar kontrolie i najsitniju re koja mu doe pod pero i
da bude svestan svih kategorija koje koristi bez razmiljanja. A
to je ogroman zadatak. Shvatamo na koji nain treba posmatrati
neku knjigu iz istorije; u njoj treba videti polje na kojem se vodi
bitka izmeu istine koja se neprestano menja, i pojmova koji su
uvek anahroni; neprestano moramo da preoblikujemo pojmove
i kategorije koje nikada ne smeju imati unapred utvren oblik,
ve se moraju oblikovati prema realnosti svojih objekata u svakoj
civilizaciji.
U tome smo manje ili vie uspeli; svaka knjiga iz istorije ubacu
je istorizovane pojmove u jedan anahroni talog koji otkriva eter-
nalistike nesvesne predrasude. Benedeto Kroe je izvrsno opisao
taj karakteristini oseaj pomeanosti i neistote (Croce 1968:
40); knjige iz istorije, pie on, isuvie esto nude udnu meavinu
istinske naracije i pojmova koji nisu ni do kraja promiljeni, a ni
vrsto podrani; sa autentinim bojama istorije brkaju se anahro
ni pojmovi i konvencionalne kategorije. Nasuprot tome, kada se
i desi da pojmovi prilikom tumaenja injenica budu prikladni,
onda ta istota naini od istorije umetniko delo, savreno u kva-
zitaoistikom smislu tako da, kao to kae uang Ce, moemo da
pobedimo svaku stvar, a da ne povredimo nijednu od njih.
A p en d ix
Idealni tip
italac bi s pravom mogao da se iznenadi to gotovo da nismo
ni pomenuli jednu uvenu teoriju, teoriju idealnih tipova Maksa
Vebera; o njoj nismo govorili stoga to idealni tip pripada jednoj
potpuno razliitoj problematici od one kojom smo se bavili. Ide
alni tip se nalazi na mnogo naprednijoj etapi sinteze od etape koju
emo prouavati pod imenom pravljenje niza; a pravo govorei,
da bismo o njemu raspravljali i da bismo sudili o njegovoj valja
nosti, trebalo bi da ponemo od rasvetljavanja bogatog i zbrkanog
kompleksa koji se od Diltaja (Dilthay) naziva hermeneutikom i
koja nam izgleda kao pandan istorizmu na planu kritike. Idealni
tip je, u stvari, sredstvo tumaenja, hermeneutike, u okviru pro
blematike u kojoj se istorija smatra spoznajom individualnosti.
Re idealni tip u nae vreme se esto (ali ne uvek) shvata na po
malo banalizovan nain: idealnim tipom nazivamo svaki istorijski
opis u kojem je dogaaj pojednostavljen i sagledan iz izvesnog
ugla - to je sluaj sa svakom stranicom istorije, jer se ne moe
ulaziti u sve detalje, a na stvari uvek gledamo nekim redom. Ali
Veber nije tako shvatao idealni tip. Za njega idealni tip nije bio
rezultat istoriarevog rada, ve samo sredstvo za analizu koje ne
treba iznositi iz radnog kabineta i koje se upotrebljava iskljuivo
pri istraivanju: ide na drugu stranu. Idealtip je uistinu idealan,
to je savren dogaaj koji u potpunosti zaokruuje svoju logiku,
ili jednu od svojih logika; to omoguuje istoriaru da dublje pro
dre u logiku nekog konkretnog dogaaja, da potanko objasni ne-
dogaajno, sve u cilju premeravanja intervala izmeu idealnog i
realnog: Veberovi su tekstovi veoma jasni; idealni tip (Sekta, Na
selje, Liberalna ekonomija, Zanatsvo) je pojam-granica,utopija
koja nigde nije ostvarena, ali slui tome da se izmeri koliko se
realnost pribliava idealnoj slici ili se udaljava od nje; njegova je
vrednost iskljuivo istraivaka i on nije cilj istoriografije: on
dolazi u obzir samo kao sredstvo spoznaje i ne treba brkati ide
alni tip sa istorijom. Bez njega bi, meutim, istorijska spoznaja
ostala uronjena u sferu onoga to se samo nejasno osea. Idealni
238 Pol Ven
tip nije sredina, daleko od toga: on istie ono to je znaajno i su

protstavlja se generikom: idealni tip se moe veoma lako izvesti
iz individualnosti8.
Dananjem Evropljaninu je teko da razume ovu teoriju. Nije
da je Veber nejasan: ali dananjem Evropljaninu je teko da shva
ti emu sve to slui. Ne zapaamo ni psiholoku istinu ni meto
doloku neophodnost ovakvog postupka. U iskuenju smo da
zakljuimo: ili da je Veber nesvesno opisao sopstveni psiholoki
sklop i svoje istraivake navike, ili da je njegova teorija u Nema-
koj 1900. imala harmonike komponente koje vie ne opaamo.
Ova druga pretpostavka je dobra. an Molino (Jean Molino) mi
je omoguio da zapazim da se niz nemakih mislilaca, od lajer-
mahera (Schleirmacher) do Diltaja, Majnekea (Meinecke) i Lea
picera (Leo Spitzer) neprestano suoavao sa zagonetkom indivi
dualnosti; ve sam ti poslao reenicu u kojoj sam pronaao itav
jedan svet: individuum j e neizreciv, pisao je Gete Lavateru9. Diltaj
je pre svega bio biograf ovog genija, autor misaonih biografija la-
jermahera i mladog Hegela; itanje del Le m onde de lesprit, koje
ponekad moe da zbuni ako se ita bez ovog predznanja, postaje
uzbudljivo kada znamo da primer na koji se Diltaj u promiljanju
neprestano poziva predstavlja spoznaju jednog individualnog de
l10; opozicija koju uspostavlja izmeu objanjenja i spoznaje, a
koja je bila gotovo fatalna za humanistike nauke, kod njega pred
stavlja biografovu ideju. Ali kod biografa, a esto i kod filologa,
pravljenje niza, koje predstavlja osnovu i za najmanju spoznaju
- da rosa znai rua i da je Homer pisao u stihovima - najee
ostaje implicitno, jer se smatraju prvobitnim spoznajama; ono to
predstavlja problem jeste delo u svojoj originalnosti.
8 Weber 179-210,469-471, za sve citate koji slede; o idealnom tipu videti naroito Aron
103-109.
9 Ova Geteova re upuena Lavateru jeste epigraf Majnekeovog del Entstehung des Hi-
storismus.
10 Biografija se smatra (Diltaj) istorijskim anrom par excellence zato to osoba ima ne
posrednu i vrhovnu vrednost, a epohe se ostvaruju jedino preko genija koji daju konaan
oblik ratrkanim bogatstvima jednog kolektiva. Biografija predstavlja epohu vienu kroz
jednog oveka (Aron 1969:108).
Problem idealnog tipa jeste problem razumevanja individual

nosti kao celin koje nisu svedene na pravljenje niza koje pred
stavlja osnovu za njihovo razumevanje. Ali razvoj jedne indivi
dualnosti (recimo: jednog zapleta, bilo da je u pitanju Naselje, Li
beralna ekonomija ili formiranje Getea), nikada ne ide do kraja i
ispresecan je materijalnim tekoama ili sluajevima; kao to kau
Geteove prarei, to je igra demona, koji se nalazi u svakome, i
njegove Tiheje. Hajde da zamislimo individualnost koja bi zao
kruila svoju logiku i iji rast ne bi zakoilo niti zaustavilo neko
trenje ili nezgoda: ta bi individualnost bila idealni tip. U osnovi
Veberove teorije postoji ideja potpunog razvoja jedinke: Ideal-
tip je pokuaj da se u generikim pojmovima uhvate istorijske
individualnosti11; jer kada elimo da damo generiku definiciju
sadraja nekog pojma, jedini oblik koji nam preostaje jeste idealni
tip. Sutinska ideja metode idealnog tipa jeste da jedino zaokru
ena jedinka omoguuje spoznaju nesavrene jedinke.
Uzronost i retrodikcija
Istorija nije nauka, njen cilj je da omogui razumevanje, da

ispria kako su se stvari odigrale; to se ne razlikuje od onoga to
nam svakoga jutra, ili svake veeri, omoguuju nae svakodnev
ne navike: tu je re o sintezi (ostalo je posao kritike, erudicije).
Ako je tako, kako je mogue da sinteza u istoriji bude teka, da
napreduje malo po malo, da se odvija u polemikom tonu, i da
se istoriari ne slau po pitanju uzrok pada Rimskog carstva ili
po pitanju uzrok amerikog rata za nezavisnost? Za to postoje
dva razloga. Onaj o kojem smo upravo govorili lei u tekoi da
se uz pomo pojmova utvrdi raznolikost konkretnog. Sada emo
govoriti o drugom razlogu, a to je da istoriar ima neposredan
pristup samo malom delu konkretnog, onom delu koji moe da
pronae u dokumentima kojima rapolae; sve ostale rupe mora
sam da zapuava. Samo mali deo rupa istoriar zaptiva svesno, i
11 Na drugim mestima Veber suprotstavlja genetike pojmove generikim pojmovima:
to je verovatna aluzija na generiku istoriju koju je Karl Lampreht (Lamprecht) eleo da
suprotstavi individualnoj istoriji.
240 Pol Ven
to uz pomo teorija i pretpostavki; mnogo vei broj rupa zatvara

nesvesno zato to se zatvaraju same od sebe (to ne znai da su
dobro zapuene). Tako je i u svakodnevnom ivotu; ako u nekom
dokumentu proitam da kralj pije, ili kada vidim nekog prijatelja
kako pije, ostaje mi samo da zakljuim kako piju zato to su edni,
a taj zakljuak moe da bude pogrean. Sinteza u istoriji nije nia
drugo do taj postupak zapuavanja rupa; nazvaemo ga retrodik-
cija i tu emo re pozajmiti od jedne upljikave teorije, a to je
teorija verovatnoe. Predvianje je kada razmatramo neto to tek
treba da se dogodi: kolika je ili kolika je bila verovatnoa da do
bijem keca karo u pokeru? Problemi retrodikcije u suprotnosti su
sa problemima verovatnoe uzrok ili, bolje reeno, verovatnoe
pretpostavki: koje je dobro objanjenje za dogaaj koji se ve odi
grao? Da li kralj pije zato to je edan ili zato to dvorski obiaji
nalau da pije? Istorijski problemi su problemi retrodikcije onda
kada ne spadaju u domen kritike12; zato je re objanjenje veo
ma popularna u istoriarskim krugovima: objasniti za njih znai
pronai dobro objanjenje, zapuiti rupu, otkriti uzrok prekida
veza izmeu arapskog istoka i zapadnih zemalja, uzroka koji bi
objasnio ekonomski pad koji je usledio. Svaka retrodikcija uvodi
u igru objanjenje uzroka (kralj pije zato to je edan), a moda
ak (bar se tako potvruje) i istinsku zakonitost (ako moe, pie
svako ko je edan). Prouavati sintezu u istoriji ili retrodikciju
znai prouavati ulogu indukcije u istoriji i prouavati od ega se
sastoji uzronost u istoriji; drugaije reeno to znai prouavati
uzronost u naem svakodnevnom ivotu, ovozemaljsku uzro
nost, s obzirom da istorija ne postoji.
Uzronost ili retrodikcija

Krenuemo od najjednostavnije istorijske tvrdnje: Luj XIV je
postao nepopularan zato to je uveo prevelike poreze. Treba zna
ti da reenica ove vrste u sebi nosi dva veoma razliita znaenja
(udno je da, osim grekom, niko to nikada nije rekao: da sluajno
12 Paziemo da u ovu priu ne uvuemo spornu bliskost izmeu retrodikcije u istoriji i

preraunavanja verovatnoe pretpostavki; videti Reichenbach 1964. Ukazaemo i na Pir-
sovu (Peirce) studiju o verovatnoi i istorijskoj kritici (Pierce 1966: 89-164, t. VII; zapazi-
emo da se pri zasnivanju verovatnoe Pirs drao pojma frekvencijalno).
nismo zaboravili kako istorijske injenice saznajemo iz dokume

nata i kako je samim tim to saznanje prepuno rupa?); istoriari
neprestano prelaze sa jednog od tih znaenja na drugo bez upo
zorenja, a ak i bez svesti o tome, i rekonstruisanje prolosti odvija
se upravo u tim prelascima. Kada je napisana u prvom znaenju,
ta reenica hoe da kae kako je istoriar iz dokumenata saznao
da su ba porezi bili uzrok nepopularnosti kralja; on je to, da tako
kaemo, uo sopstvenim uima. Kada je napisana u drugom zna
enju, hoe da kae kako istoriar zna samo da su porezi bili veliki
i da je kralj postao nepopularan pred kraj svoje vladavine; onda
on pretpostavi kako najoiglednije objanjenje za nepopularnost
kralja predstavlja visina poreza. U prvom sluaju istoriar nam
pria zaplet koji je proitao u dokumentima i koji kae da je po-
reska politika doprinela nepopularnosti kralja; u drugom sluaju
vri retrodikciju, iz nepopularnosti izvodi pretpostavljeni uzrok,
eksplikativnu pretpostavku.
Ovozemaljska uzronost
Saznanje da je kralj postao nepopularan zbog svoje poreske
politike potie iz injenice da smo u nekim memoarima iz vre
mena Luja XIV ili u zabelekama seoskih paroha proitali da je
siromani narod stenjao pod poreskim optereenjem i da je u taj
nosti proklinjao kralja. Uzroni je proces na taj nain neposredno
spoznat: kad ne bi bilo tako, ne bismo ni naeli pitanje odvijanja
dogaaja u svetu. I detetu je dovoljno da otvori Tukidida, pa da
razume, jer je dovoljno veliko da shvati znaenje rei rat, naselje
ili politiki ovek; dete nee spontano doi na ideju da svako na
selje vie voli da zapoveda nego da bude pokoreno: to e nauiti
od Tukidida. To to razumemo uzroke posledica ne znai da u
sebi nosimo njihove ekvivalente. Mi ne volimo porez nita vie
nego podanici Luja XIV, ali ak i kad bismo ga oboavali, to nas
ne bi spreilo da razumemo zato su ga oni mrzeli; napokon, od
lino razumemo ljubav bogatog Atinjanina prema onom dinom
i ubitanom porezu kojim su bogatai bili optereeni i koji se zvao
liturgija, a razumemo i to to su plaanje tog poreza smatrali pita
njem ponosa i patriotizma.
242 Pol Ven
Poto srno ustanovili da je kralj postao nepopularan zbog svo

je poreske politike, preostaje nam samo da ekamo da se takav
proces ponovi: uzroni odnos po prirodi prevazilazi pojedinani
sluaj, nije samo nepredviena sluajnost i podrazumeva neka
kvu pravilnost (Stegmiiller 1969: 429)13. Ali, to uopte ne znai
da je postojan: zbog toga nikada ne znamo kako e izgledati su
tranji dan. Uzronost je neophodna i nepravilna; budunost je
neizvesna, poreska politika moe da ugrozi popularnost vlasti;
ali i ne mora. Ako se ispostavi da je ugroena, nita nam nee
izgledati prirodnije od takvog uzrono-posledinog odnosa, ali
neemo biti naroito iznenaeni ako se ispostavi kako vlast nije
postala nepopularna zbog svoje poreske politike. Znamo da uvek
ima izuzetaka, da se moe desiti da patriotsko nadahnue obuzme
poreske obveznike pred opasnou od invazije spolja; kada kae
mo da je Luj XIV postao nepopularan zbog visokih poreza, na
implicitan nain imamo na umu ukupno stanje u toj epohi (ratovi
u inostranstvu, porazi, seljaki mentalitet...); oseamo da je takvo
stanje osobeno i da se pouke koje smo iz njega izvukli ne mogu
preneti u neku drugu epohu bez rizika od greke. Ali, moe li se
rei kako smo kadri da preciziramo u kojem bi se sluaju one mo
gle preneti ili koje nas to osobenosti spreavaju da ih prenesemo
u neku drugu epohu? Ne, ne, veoma dobro znamo da, ma koliko
se trudili, nikada ne moemo precizirati u kojim bi okolnostima
te pouke vaile ili ne: znamo da emo, ako to pokuamo, usko
ro biti primorani da prizivamo, na primer, tajnovitost francuskog
nacionalnog temperamenta, a to znai da priznamo kako nismo
u stanju da predvidimo budunost i da objasnimo prolost. Uvek
ostavljamo prostora za maglovito i neizvesno: uzronost je uvek
praena mentalnom restrikcijom; to je bilo dobro poznato insti
tuciji kole koja je poduavala da u svetu svakodnevnog ivota
fizike zakonitosti funkcioniu do odreenog stupnja, jer ih ra
znolikost materije spreava da funkcioniu u potpunosti.
13 Moramo da ukaemo da strane 335-427 ovog vanog del danas predstavljaju polaznu
taku za svako promiljanje epistemologije istorije.
Uzronost je nepravilna
Ove su istine, kao to emo videti, zanimljive u raspravama o
uzronosti u istoriji; svaki istoriar moe da ponovi ono to je Ta
cit izjavio u svojoj Istoriji, iako to izgleda kontradiktorno na prvi
pogled: Pisau tako da italac naui, ne samo ta se desilo, a to
je esto nepredvieno, ve i ta su uzroci onoga to se desilo. To
znai da je sve pitanje stupnjeva: dogaaji su, manje ili vie, zbu
njujui ili predvidivi, uzronost funkcionie, manje ili vie, redo
vito od sluaja do sluaja. Predviamo budunost sa neizvesnim
ansama da pogodimo. Iskustvo nas je poduilo toj neizvesnosti;
sigurni smo da e neki predmet pasti na zemlju (iskustvo nas je
tome poduilo kada smo imali pet meseci), osim ako nije u pita
nju ptica ili crveni balon; prehladiemo se ako izaemo na ulicu
slabo obueni, ali ne mora tako da bude: ako se zaista prehladimo,
znaemo sigurno ta je uzrok, ali ako izaemo bez mantila, manje
smo sigurni u posledice. Ako vlast povea poreze i zaustavi rast
plata, ljudi e verovatno biti nezadovoljni, ali ne znamo dokle e
ii to nezadovoljstvo; rizik od pobune je ipak samo rizik. U na
im delima ima neke stalnosti, jer bez toga ne bismo nita mogli
da uradimo; kada podignemo telefonsku slualicu, da bismo dali
uputstva kuvarici, sudskom posluitelju ili delatu, unapred rau
namo sa posledicama takvog postupka; deava se, meutim, i da
je telefon pokvaren i da oni odbiju poslunost. Ta strana neujed
naene stalnosti deluje tako to se tok istorije svodi na primenu
recepata, to istoriar obavlja u tiini, poto su dogaaji razliiti.
Ti dogaaji ulaze u sastav zapleta u kojem se sve moe objasniti,
ali nije u jednakoj meri verovatno. Visina poreza jeste uzrok po
bune, ali nije sigurno da e do pobune uvek doi; dogaaji imaju
uzroke, uzroci nemaju uvek posledice, anse da se neki dogaaj
odigra nisu podjednake. Moemo ak i da izdvojimo i zapazimo
rizik, neizvesnost i nepoznanice. O riziku govorimo kada je mo
gue, bar otprilike, izraunati broj prilika da se desi neto nepred
vieno: tako je kada prelazimo preko zaleene povrine na kojoj
sneg prekriva pukotine, a znamo da pukotine nisu velike na tom
mestu; o neizvesnosti govorimo kada ne moemo da kaemo ko
lika je verovatnoa da se neto desi: tako je kada ne znamo da li
244 Pol Ven
se ispod snega po kojem gazimo nalazi podmukli led, ili bezazleni

zaleeni sneg; o nepoznanicama govorimo kada ne znamo ak ni
ta se moe dogoditi i koja vrsta nezgode moe da se desi: tako
je kada prvi put spustimo nogu na tlo neke nepoznate planete.
Sve to je tako zbog injenice da hom o historiens vie voli veliki
rizik nego blagu neizvesnost (prilino je izveban) i da se gnua
nepoznatog.
Uzronost je zbrkana
Poto je uzrono-posledini odnos manje ili vie stalan, te po
to se na njega moemo pozivati samo uz mentalnu restrikciju,
znai da ga moemo percipirati samo kao neto opte i zbrkano.
Uzronost je previe zbrkana da bismo mogli o njoj da rasuuje
mo na osnovu primera dva bilijarske kugle koje se jednostavno
sudaraju (Michotte 1954). Verujemo u uzrono-posledini odnos
kada ih vidimo kako se sudaraju zato to je logika ovog procesa
isto toliko oigledna kao kada gledamo kako jedan ekser isteruje
drugi; s druge strane ne smatramo da je dan uzrok noi, iako on
dolazi posle nje ne moe redovnije. Ako u nekoj nepoznatoj ma
ini vidim ruicu koja se sputa i zaujem zvuk muzike, neu za
kljuiti da je ruica uzrok zvuka, ve da su i ruica i muzika posle-
dice istog skrivenog mehanizma. Ali, govorimo li esto o uzroku?
Govorim li o njemu kada je u pitanju elektrini prekida ili fun-
kionisanje dizalice? Kada upalim svetlost, svestan sam da se od
vija jedan opti proces i ne izjanjavam se o njegovom razlaganju
na uzroke i posledice. Sve se odvija kao da je uzrono-posledini
odnos bio samo opti zakljuak o velikom broju maglovitih ma
lih rasuivanja, koja su isto toliko neuhvatljiva kao i Lajbnicove
male percepcije. Ako neki deak baci ciglu u moj prozor i razbije
staklo, veoma u dobro razumeti razloge za posledice; ako govo
rim plemenitim jezikom, moi u ak da kaem da je cigla uzrok
razbijenog stakla; ali bilo bi preterano da iz toga izvedem zakoni
tost po kojoj cigle razbijaju stakla14: ako bih to uradio, samo bih
pokazao da se svaka reenica moe staviti u mnoinu. Svakodnev
na je uzronost sainjena od pojedinanih uzrono-posledinih
14 Cf. Gardiner 1961: 86, i uopte str. 80-98; Dray 1957 /1966/ poglavlja 3 i 4.
odnosa iza kojih nejasno naziremo nekakvu optost. injenica da

neto to bacimo moe da razbije prozor ne predstavlja uroeno
znanje; novoroene mora da naui da je staklo krhko. Ja sam ve
video kako kamenje, lopte i rafovi razbijaju prozore, ali ne i cigle;
ipak ne sumnjam u rezultat, kao to znam i da kuglica od plute
nee razbiti nita; uz pomo nekakvog maglovitog rasuivanja,
uzimam u obzir teinu predmeta, njegovu zapreminu, njegovu
elastinost, debljinu stakla, ali ne i njegovu boju.
Jedino nisam u stanju da kaem koja e teina, kakva elastinost
itd. biti u stanju da razbiju prozor; isto tako ne znam i da li postoje
neki drugi meni nepoznati uslovi: to je stoga to ona predstavlja
zakljuak, nejasan zakljuak, to je uzronost uvek praena time
to ne znamo koliko je stalna, mentalnom restrikcijom, i to smo
jedino manje ili vie sigurni u njene posledice. Iako svaka posle-
dica ima svoj uzrok, svaki uzrok nee imati posledicu; i institucija
kole je smatrala da je prikladno prouavati kroz uzronost, ali to
ne znai sumnjivu mogunost da se predvidi posledica polazei
od uzroka, ve neophodnost da se iz posledice izvede uzrok i da
se upita odakle dolazi promena, unde motus prim o.
Postoji i drugi razlog za mentalnu restrikciju kojom okruu
jemo predvianje: ono to nazivamo uzrokom nikada nije nita
drugo do jedan od uzroka koji se mogu izdvojiti iz procesa; uku
pan broj svih uzroka koji se mogu izdvojiti je neogranien, a nji
hovo izdvajanje ima vrednost samo u okviru diskursa; kako da se
ralani na uzroke i uslove reenica ak nije mogao da ue u voz
zato to je voz bio krcat? To bi znailo da treba naredati hiljadu
i jedan nain da se ispria ovaj mali incident. Uzrok razbijenog
prozora moe da bude cigla, deak koji ju je bacio, mala deblji
na stakla ili tuna vremena u kojima ivimo. Kako da nabrojimo
sve uslove koji su potrebni da bi cigla razbila prozor? Luj XIV je
postao nepopularan zbog svoje poreske politike, ali moda ne bi
postao nepopularan da je zemlja napadnuta, da su seljaci patriote,
da je bio vii i da mu je pojava bila velianstvenija. Paziemo i da
nikoga ne uveravamo kako e svaki kralj postati nepopularan iz
istih razloga kao i Luj XIV.
246 Pol Ven
Retrodikcija
Istoriar ne moe sa sigurnou predvideti hoe li neki kralj
postati nepopularan zbog svoje poreske politike, ali ako je svojim
uima uo kako je neki kralj zbog toga postao napopularan, ne
treba vie da cepidlai o toj temi i da tvrdi kako unjenice ne
postoje (najvie to e moi jeste da mudruje na temu duha pore-
skih obveznika, kao to emo videti u narednom poglavlju). Poto
je naa spoznaja prolosti puna rupa, veoma esto se dogaa da se
istoriar nae pred posve drugaijim problemom: on utvrdi da je
kralj nepopularan, ali ni u jednom dokumentu ne moe da prona
e uzrok tome; onda mora iz posledice da izvede pretpostavljeni
uzrok putem retrodikcije. Ako odlui da taj uzrok mora biti pore-
ska politika, onda e napisati reenicu Luj XIV je postao nepopu
laran zbog poreza u onom drugom znaenju koje smo pomenuli;
neizvesnost lei u sledeem: sigurni smo u posledicu, ali jesmo
li iz nje izveli valjano objanjenje? Da li je uzrok nepopularnosti
kralja u poreskoj politici, ratnim porazima ili u neemu treem
na ta nismo ni pomislili? Statistika broja misa koje su podanici
naruivali za kraljevo zdravlje jasno ukazuje na hlaenje ljubavi
prema kralju pred kraj njegove vladavine; znamo i da su porezi
mnogo poveani, a znamo i da ljudi ne vole poreze. Ljudi, to e
rei veni ovek, a to znai mi i nae predrasude; upoznavanje sa
stanjem duha u toj epohi bilo bi od koristi. Znamo da su u XVII
veku mnoge bune podignute zbog novih poreza, monetarnih pro
mena i visoke cene ita; tu spoznaju nismo stekli roenjem, a u
X X veku nemamo prilike da se sretnemo s pobunama te vrste: ra
zlozi za trajkove su drugaiji. Ali proitali smo istoriju Fronde; tu
smo odmah mogli da zapazimo vezu izmeu poreza i pobune i u
glavi nam je ostala uoptena spoznaja o tom uzono-posledinom
odnosu. Porez je verovatan uzrok nezadovoljstva, ali zar ne bi mo
glo biti i drugih? Kolika je bila snaga patriotskog oseanja u dui
seljaka? Zar ratni porazi ne bi mogli da doprinesu nepopularnosti
kralja u istoj meri kao i poreska politika? Moraemo da upozna
mo mentalitet u toj epohi kako bismo mogli sa sigurnou da pri-
menimo retrodikciju; moda emo se zapitati jesu li postojali neki
drugi uzroci za neke druge sluajeve nezadovoljstva; verovatno
neemo rasuivati putem takve karikaturalne indukcije; ve emo

se, posle svega to znamo o stanju duha u toj epohi, zapitati je li
narod moda sumnjao u to da je rat u inostranstvu dian i otmen
posao kojim se kralj bavi uz pomo profesionalnih vojnika i koji
se nije ticao podanika, osim onda kada su zbog njega trpeli u ma
terijalnom smislu.
Na taj nain dolazimo do, manje ili vie, verovatnih zakljuaka:
Uzrok ove pobune verovatno je bio porez, to je bilo uobiajeno
u toj epohi i u takvim okolnostima. Podrazumeva se uslov da
se sve odigralo kao to je uobiajeno; u tom sluaju retrodikcija
nalikuje rasuivanju putem analogije ili predvianju. Evo jednog
primera rasuivanja putem analogije: Istoriar se, pie jedan od
njih, neprestano slui uoptavanjem; ako je Riard naredio da se
poubijaju prinevi u londonskom Taueru, istoriari e se zapitati,
i to pre nesvesno nego svesno, da li je bilo uobiajeno da vladari
iz te epohe ubijaju one koji ih mogu ugroziti na prestolu; njihov
e zakljuak opravdano biti pod uticajem tog uoptavanja (Carr
1961: 63). Opasnost od ovakvog rasuivanja, oigledno, proizlazi
iz toga to je mogue da je Riard bio okrutniji nego to je bilo
uobiajeno u to vreme. Evo jednog primera predvianja u istoriji:
zapitajmo se ta bi se dogodilo da je Spartak porazio rimske legije
i postao gospodar june Italije; da li bi dolo do ukidanja robo
vlasnitva? Ili do prelaska na vii stupanj u razvoju proizvodnih
odnosa? Postoji paralela koja navodi na bolji odgovor, to se po
tvruje onim to znamo o toj epohi; otkako znamo da se u gene
raciji pre Spartaka odigrala velika pobuna robova na Siciliji i da su
pobunjenici izabrali svoj glavni grad i svoga kralja (Robert 1962:
342), moemo da procenimo da bi Spartak, da je pobedio, osno
vao jo jedno helensko kraljevstvo u Italiji, kraljevstvo u kojem bi
nesumnjivo postojalo robovlasnitvo, kao to je postojalo svuda u
toj epohi15. U nedostatku ove, postojala bi druga, ali ne tako dobra
15 Moramo odmah da ukaemo na dvosmislenost reci ropstvo; robovlasnitvo je u jed
nom sluaju arhaina pravna veza koja se primenjivala na odnose u domainstvu, a u
drugom se sluaju odnosilo na plantae, kao to je bilo na jugu Sjedinjenih Amerikih
Drava pre 1865. U antikom dobu prvi oblik nije bio najraireniji. Ropstvo na planta
ama, jedino koje se odnosi na proizvodne snage i odnose, predstavlja izuzetak u Italiji i
na Siciliji u kasnom helenistikom periodu, kao to je bilo izuzetak u svetu iz XIX veka; u
svetu poljoprivrede u antiko doba postojali su, kao to je rekao M. Rodinson (Rodinson),
248 Pol Ven
paralela, a to je istorija egipatskih Mameluka. Vrednost sicilijan

ske paralele jeste u tome to ne vidimo iz kojih su razloga robovi
sa Sicilije osnovali kraljevstvo, a ti razlozi moda ne bi postojali
u Spartakovom sluaju; izbor monarhije ne bi se mogao nazvati
neuobiajenim u toj epohi: monarhija je bila uobiajeno ureenje
u svakoj dravi koja nije bila naselje; s druge strane, mora da je
ista harizmatska i milenaristika aura obavijala i Spartaka i kralja
sicilijanskih pobunjenika: dobro poznajemo milenarizam pobu
njenika primitivaca.
Zasnivanje retrodikcije
Na kraju uspevamo da zaokruimo ideju o moguim dogaa
jima u datoj epohi, da spoznamo ta moemo, a ta ne moemo
oekivati od ljudi iz te epohe; to se zove posedovanje istorijskog
smisla, spoznavanje antikog duha, oseaj za duh vremena: sve
to se najee obavlja nesvesno ili bar preutno, to je u skladu
sa eljom da se ouva ozbiljnost i anrovska konvencija. Samo su
epigrafiari dovoljno lucidni da govore u pravljenju niza. Postu
pno uvoenje jeste nain rasuivanja kojem retrodikcija najvie
nalikuje; kada epigrafiar, filolog ili ikonograf eli da sazna ta
znai re rosa ili ta radi Rimljanin koji je na nekom bareljefu
predstavljen na krevetu u leeem poloaju, on e pogledati gde
se sve pojavljuje re rosa i gde se pojavljuju Rimljani koji lee i iz
tako sainjenog niza izvui e zakljuak da rosa znai rua, a da
Rimljanin spava ili jede*16; ovaj je zakljuak zasnovan na tome to
slobodni seljaci ili kmetovi: poto je unitio sistem plantaa u ekonomiji, Spartak bi, kao i
itava njegova epoha, prihvatio robovlasnitvo u domainstvu.
16 Pravljenje niza zasluuje panju filozofa i lepe primere tog postupka moemo pronai
u prvom i sedmom poglavlju Spinozinog Teoloko politikog traktata; ali nabolji nain da
se ovaj postupak upozna bilo bi prouavanje del nekog filologa koji ga koristi ali ga ne
imenuje, kao to to radi Eduar Norden (Eduard Norden), ili del nekog istoriara koji ga
koristi i imenuje, kao to radi L. Robert (L. Robert). Evo jednog primera za ovaj sloen
nain izvoenja zakljuka. Grka re oikeios u klasinom grkom znai pojedinaan, sop
stveni: ali u epitafima iz rimske epohe esto se sreu izrazi oikeios adelphos oikeios p a
ter, koju su napre prevoeni kao njegov sopstveni brat, njegov sopstveni otac; ali pridev
se pojavljivao tako esto daje brzo odgonetnuto daje vremenom postao jednostavni pose-
siv i da ga treba prevoditi naprosto kao njegov brat, njegov otac. Implicitno rasuivanje
kae: pravili smo niz od sluajeva pojavljivajna rei oikeios i zakljuili smo da su se po
javljivale mnogo ee nego to bi se razumno oekivalo i da je udno to se na epitafima
bismo bili veoma iznenaeni kad jedna re ne bi uvek imala isti

smisao ili kad Rimljani ne bi jeli ili spavali onako kako su nalagali
obiaji toga vremena. Jasno je, dakle, kakva je osnova retrodikcije;
tu se ne radi o tome da posledica uvek proizlazi iz uzroka; ne radi
se ni o indukciji, ni o redovnom ponavljanju prirodnih pojava;
tu se radi o neemu veoma empirijskom: u istoriji postoje obia
ji, konvencije, tipovi. Vidimo Rimljanina koji lei, pa se zapitamo
zato je legao? Kad bi se ljudi ponaali u stilu kud-puklo-da-pu-
klo, i kad bi se uvek ponaali hirovito, broj moguih odgovora bio
bi neogranien i bilo bi nemogue pronai taan; ali ljudi imaju
navike i uglavnom se ponaaju u skladu sa njima; zbog toga je
ogranien broj moguih uzroka. Moglo bi se desiti i da se stva
ri ne odvijaju na taj nain, da ljudi ne znaju sve obiaje, da ive
kako im padne na pamet, istorija bi se mogla pisati samo retkim
recima; u tom bi sluaju retrodikcija bila nemogua, ali redovnost
ponavljanja zakonitosti opstala bi u istoj meri, a epistemoloka se
graevina ne bi promenila ni za jotu.
Ljudska vrsta ili bar svaka epoha ponavlja se u nekom vidu i to
nam omoguuje da primenimo retrodikciju. Rei se u lingvisti
kom smislu uvek upotrebljavaju u istom znaenju; obiaji nam
nalau da jedemo stojei, sedei ili leei, a ne kako hoemo; kla
vijatura svakog drutva je ograniena i neka manufakturna civili
zacija ne moe istovremeno da bude i viteka, jer ne moemo ima
ti ni vremena ni duha za sve; vrsta ima svoje instinkte, na primer
prihvata nasilje unutar grupe, kao to to ine pacovi, a i vukovi.
To su konstante na koje moemo da raunamo. Druge se oblasti
opiru postupnom ukljuivanju. Na istoriaru je da se ponaa kao
detektiv: kada politiar pred sobom ima uobiajeni model pri
padnika odreene grupe, on zna ta da oekuje; s druge strane, on
nikada ne moe znati ta intelektualci mogu da izmisle. Greka,
ekscentrinost, boemija, genijalnost i ludilo predstavljaju oblasti
toliko insistira na takvoj vrsti isticanja odnosa sa ocem ili bratom. Ali ta znai razumno?
Re je o nepriznavanju pravljenja niza: da bi re oikeios postala jednostavni posesiv koji u
sebi ne sadri insistiranje, treba da se rediguju epitafi i to u jednostavnom stilu, a ne u stilu
kafkijanske retorike iz vremena poznog rimskog carstva, retorike koja je svojom teinom
pritiskala i najmanju re; tumaenje rei oikeios pretpostavlja da smo procenili stil itavog
konteksta, to znai da smo ga uporedili sa drugim stilovima toga vremena... Takav je skup
minirasuivanja koji predstavlja podrku i za najjednostavnije tvrdnje.
250 Pol Ven
na koje je rizino primeniti retrodikciju. U niz se moe ukljuiti

neka skulptura loeg kvaliteta, ali remek-delo ne moe; poetski
tekstovi se rekonstruiu mnogo tee nego administrativne formu
lacije. Rat je prisutan u itavoj istoriji za koju zna ljudska vrsta, ali
trgovaki imperijalizam je veoma usko datirana pojava i bolje je
ne pominjati ga kada govorimo o Peloponeskom ratu17. Najvani
je je znati razluiti da li se nalazimo u oblasti u kojoj funkcionie
ponavljanje i moemo li da raunamo na nju; postoje ekscentri
ne, ili inventivne epohe, u kojima su razmaci izmeu ponavljanja
mnogo vei nego u drugim epohama. U praksi istoriar nepre
stano oscilira izmeu dve krajnosti: da e uspostaviti pogreno
pravilo (injenica te vrste ne moe se zapaziti u toj epohi, i ne po
javljuje se pre XVIII veka); ili da pusti da sve ide kako ide, da kae
kako je sve mogue u svakoj epohi i da obiaj nije tiranin kakvim
ga smatraju. Jedan od zadataka neke budue istorijske kritike bio
bi da razradi kazuistiku retrodikcije.
Retrodikcija je sinteza
Nije prvi put da to utvrujemo, a nee biti ni poslednji: koren
problema istorijske spoznaje nalazi se na nivou dokumenata, kri
tike i erudicije. Filozofska tradicija u oblasti istorijske epistemo-
logije cilja previe visoko; ona se pita da li istoriar objanjava
polazei od uzroka ili od pravila, ali prelazi preko retrodikcije;
govori o indukciji u istoriji, a ne zna za pravljenje niza. Ali istorija
odreene epohe se rekonstruie uz pomo pravljenja niza, eta-
njem izmeu dokumenata i retrodikcije, a istorijske injenice koje
izgledaju najkonzistentnije u stvari su zakljuci u kojima je retro
dikcija odigrala znaajnu ulogu. Kada istoriar, oslonivi se na ru
kopis nekog seoskog paroha, kae daje poreska politika doprinela
padu popularnosti Luja XIV, on, u stvari, primenjuje retrodikciju
tako to podrazumeva da to svedoanstvo vredi i za susedna sela,
to bi inae zahtevalo iroku istragu kada bismo eleli da takva
indukcija bude zaista zasnovana i da se taj obrazac moe smatrati
reprezentativnim. Prvi postupak u retrodikciji bio je da se tri veka
unazad prenese rukopis koji nedvosmisleno postoji u 1969, to
17 S tim u vezi videti Vidal-Nake 2003.

znai da ga istoriar moe videti i dodirnuti18. Uinak te znaaj

ne uloge retrodikcije i tumaenja je takav da nam omoguuje da
u izvesnim oblastima oekujemo sva mogua iznenaenja; to je
dovelo do toga da se pre dva veka prizna da je Romul bio legen
darna linost, a od 1945. japanski istoriari mogu da napiu da je
njihova vladajua dinastija mitskog porekla. U istorijskom tkivu
postoji ogroman broj rupa, i to zato to ih ima mnogo u u doku
mentima i to istoriju spoznajemo preko tragova koje ostavlja.
Ve smo videli kako nijedan dokument, pa bio to i ivot Robin-
zona Krusoa iz pera samog Robinzona Krusoa, ne koincidira u
potpunosti sa dogaajem; tok dogaaja ne moe se rekonstruisati
kao mozaik; ma koliko da su brojni, dokumenti su neizostavno
posredni i nepotpuni; treba ih projektovati na izabrani plan i me
usobno ih povezati. Iako je smatrana osobenou stare istori-
je, takva situacija nije samo njena osobenost: i u najsavremeni-
joj istoriji ima isto toliko retrodikcije; razlika je u tome to je u
njoj retrodikcija praktino izvesna. Ali ak i kada novine i arhivi
predstavljaju dokumente, treba ih meusobno povezati i ne treba
pridavati isto znaenje nekom lanku iz Imanitea i nekom uvod
niku iz urnal de deba i to na osnovu onoga to inae znamo o
tim novinama. Neki traktat iz 1936. i nekoliko preseka iz tampe
uvaju uspomenu na trajk u nekoj fabrici u predgrau; poto ni
jedna istorijska epoha ne radi sve u isti mah, i poto se masov
ni trajkovi, divlji trajkovi i trajkovi sa lomljenjem maina
ne sprovode istovremeno, taj trajk iz 1936. bie smatran slinim
drugim trajkovima iz te godine i to u kontekstu Narodnog fronta,
ili radije u kontekstu svih dokumenata kroz koje smo saznali za te
trajkove. U staroj istoriji, naprotiv, i najformalniji dokument (ili
dokument koji takav izgleda zato to se ne misli u dovoljnoj meri
na udeo retrodikcija) ostaje dvosmislen u nedostatku konteksta.
Evo jednog pisma Plinija Mlaeg koje je izolovano kao aerolit
i iz kojeg saznajemo da je poetkom drugog veka u Maloj Aziji
bilo veoma mnogo hriana; neemo moi ak ni da odluimo
(pod pretpostavkom da smo se uopte zapitali) da li ovo pismo
18 Neemo ulaziti u problematiku verifikacije uz pomo predvianja prolih dogaaja i
problem istorijskih iskaza prepustiemo filozofima, i to u onom obliku u kojem se postav
lja u istoriji; zadovoljiemo se upuivanjem na Danto 1965, poglavlja IV i V.
252 Pol Ven
dokazuje da je, samo tri veka nakon Hristove smrti, hrianstvo

u potpunosti prodrlo u ljudske due, bar u oblastima sa razvije
nom kulturom; ili da zakljuimo da je samo trenutni razvoj situ
acije privukao panju Plinija i rimskih vlasti; da se radi o naglom
bljesku preobraenja u Aziji, bljesku sa kojim se moe porediti
anglosaksonski revival, ili epidemija jednodnevnih preobraenja
sa kojima su se susretali misionari u Japanu i koja su vlasti gasile
sa veoma malo napora (ipak je, kao kad se povue plima, na obali
ostajao siuni buket preobraenih dua). Radi li se tu u redovi
tom nadolaenju religiozne plime, ili se radi i o plimi i o oseki?
Ako se pridravamo rimskih dokumenata, retrodikcija e u ovom
sluaju biti nemogua.
Malo po malo, dokumenti sa manje rupa omoguuju nam da
sebi predstavimo kontekst neke epohe (da se srodimo sa svo
jim periodom) i ta predstava nam omoguuje da popravimo tu
maenje drugih dokumenata koji imaju vie rupa. U tumaenju
knjievnih tekstova ne postoji nikakav zaarani krug sinteze u
istoriji, ne postoji, tavie, ni hermeneutiki krug. A mi se pre
tvaramo da krug postoji. Da tumaenje konteksta zavisi od deta
lja, a da detalji dobijaju smisao koji preuzimamo iz konteksta19.
U stvarnosti krug uopte ne postoji, poto se detalji na kojima
se zasniva privremeno tumaenje razlikuju od novog detalja koji
treba protumaiti; na taj nain tumaenje napreduje kao stonoga.
Kad bi bilo drugaije, ni do danas ne bismo deifrovali nijedan
tekst, osim na osnovu nekakve tajnovite intuicije.
Kao to ne postoji istorijski krug, tako se ni retrodikcija ne
moe primenjivati u beskraj; takav nain izvoenja zakljuaka
oslanja se na ono to pruaju dokumenti. Iako se takav nain za
kljuivanja ne moe primenjivati u beskraj, ipak se uz njega moe
stii veoma daleko. Moe se ii sve dotle dok se u glavi svakog
istoriara ne istka jedna mala lina filozofija, jedno lino iskustvo,
na osnovu kojeg on odreuje teinu ekonomskih uzroka ili reli
giozne potrebe, razmilja ili ne razmilja o ovoj ili onoj retrodik-
tivnoj pretpostavci. Upravo to iskustvo (u smislu iskustva nekog
doktora ili ispovednika) smatramo uvenom metodom istorije.
19 Boeckh 1877/1968:84 sq, suprotstaviti jednoj stranici iz Diltaja (Dilthay 1947: 331,1.1).
Metodaje iskustvo
I najsitnija injenica navodi na gomilu retrodikcija, ali uvodi i
neto optije retrodikcije koje ulaze u sastav koncepcije oveka i
istorije. Profesionalno iskustvo, koje se stie prouavanjem doga-
daj sa kojima je neraskidivo povezano, podudara se u potpunosti
sa onim to Tukidid naziva ktm a es aei, istorijskim poukama koje
vae zauvek.
Na taj nain istoriari stiu, kada je re o njihovom periodu
i istorijskoj epohi, mudrost i ono to Mariten (Maritain) naziva
zdravom filozofijom oveka, pravilnom procenom raznih aktiv
nosti ljudskog bia i njihove relativne vanosti (Maritain 1957:
21). Da li revolucionarni polet predstavlja retku pojavu za koju
je potrebna drutvena i ideoloka priprema naroite vrste, ili se
dogaaju kao saobraajne nesree, tako da istoriar ne mora da
se mui sa komplikovanim objanjenjima? Da li nezadovoljstvo,
koje se raa iz uskraenosti i drutvene nejednakosti, predstavlja
glavni faktor evolucije ili pak igra neku sporednu ulogu? Da li je
snana vera rezervisana za religioznu elitu ili moe da ima masov
ni karakter? emu nalikuje uvena vera kopaa uglja? Je li ikada
postojalo hrianstvo kakvo je zamiljao Bernano (Bernanos) (Le
Bra /Le Bras/ je u to snano sumnjao)? Da li je kolektivna strast
Rimljana prema igrama i Junoamerikanaca prema fudbalu samo
privid koji prikriva neka politika previranja, ili je prihvatljivo da
je ona sama sebi dovoljna? Nije uvek mogue pronai odgovor na
ova pitanja u dokumentima iz svog perioda; nasuprot tome, ti e
dokumenti dobiti smisao iz odgovora koji svako formulie na ova
pitanja, a taj e odgovor biti pronaen u drugim periodima ako
je istoriar kulturan, ili u njegovim predrasudama, to e rei u
predstavi o savremenoj istoriji. Istorijsko se iskustvo, dakle, sastoji
iz svega to je istoriar nauio iz sopstvenog ivota, iz onoga to
je proitao i video. Ali, zar ne iznenauje injenica da ne postoje
dva istoriara ili dva lekara sa istim iskustvom i to nisu retke
beskrajne rasprave pored bolesnikovog uzglavlja. Da ne zaboravi
mo naivce koji misle da rade neto epohalno kada se pozivaju na
brzopotezne tehnike koje se nazivaju sociologijom, religioznom
fenomenologijom, itd; kao da su te nauke pale sa neba, kao da nisu
254 Pol Ven
bile induktivne, kao da nisu nastale iz istorije pod neto optijim

vidom, kao da nisu bile, jednom reju, iskustvo drugih, koje e
istoriar sigurno znati da iskoristi ako ne dopusti da ga odbiju
naoko lane etikete. Zbog toga su pravi snalaljivci oni naivci koji
sebi ne zabranjuju pristup tom iskustvu pod izgovorom da soci
ologija nije nastala iz istorije, a oni koji im se podsmevaju samo
su poiusnalaljivci. Istorijsko je iskustvo spoznaja nastala iz svih
optosti i redovitih ponavljanja u istoriji kakav god da je nain na
koji su predstavljene te optosti i ta ponavljanja.
Dva ogranienja istorijske objektivnosti

Ako istorija predstavlja meavinu onoga to je dato i iskustva,
ako se ona upoznaje kroz dokumenta puna rupa i uz pomo retro-
dikcije, ako se rekonstruie onako kako dete malo po malo upo
znaje svet oko sebe, onda moemo da vidimo koje je ogranienje
istorijske objektivnosti: podudara se sa rupama u dokumentaciji i
sa raznovrsnou iskustava.
Dokumentacija
Takva je priroda ogranienja. Odmah se moe prihvatiti da je
istorija subjektivna, kao to kae Maru, poto Istorija ne postoji i
sve moe biti materijal za zaplet; mogu se odmah prihvatiti i ogra
nienja istorijske objektivnosti o kojima govori Aron, koji kae
da su zapleti ovozemaljski, da u njima ima istine, ali da ona nije
nauna istina, da e jedna stranica iz istorije uvek vie nalikovati
stranici iz prie nego stranici iz fizike. Iz toga ne treba zakljui
ti da je doputen skepticizam prema knjievnom kraju, po staroj
modi, ili, po novoj modi, da injenice ne postoje i da zavise od
jednog tanog miljenja o smislu istorije. Iz toga se moe samo
zakljuiti da istorija nije objektivna onako kako je objektivna
nauka, da je njena objektivnost iste vrste kao objektivnost sveta
koji nas okruuje. U pravu je F. atle (Chtelet) kada kae: Ako
posmatramo radove dananjih istoriara - i to ne samo njihova
razmiljanja o istoriji - primetiemo da su besmislene polemike
o nemogunosti postojanja istorijske istine, o njenoj zasnovanosti
na pretpostavkama, o neumanjivom udelu subjektivnosti. Mislim
da treba da postoji vie tumaenja dogadaj i da svako od njih tre

ba da obasja te dogaaje novim svetlom. Neemo uvaiti ono to
meu ogranienjima objektivnosti proizlazi iz podele umova na
sekte; marksista e uvek rei da su najvaniji ekonomski uzroci, a
drugi e govoriti o elji za vlau ili o meusobnom smenjivanju
elita. Za razliku od rasprava meu hemiarima ili fiziarima, ova
je podela na sekte izvandisciplinarnog porekla i odie dosadom.
Neemo uvaiti ni stanje nedovrenosti u istoriji, to je sluaj sa
svakom spoznajom koja nije neposredna; neemo uvaiti ni i
njenicu da se analiza moe gurnuti dalje (Toljati /Togliatti/), ili
ne toliko daleko (Hruov //) u nedogaajno, jer to samo
dokazuje da postoje dobri i manje dobri istoriari i da se uvaava
istorijsko iskustvo. Kada sve to prihvatimo, ne vidimo ta bi spre-
ilo istoriare da se sloe oko seleukidskog imperijalizma ili po
pitanju maja 1968, ako izuzmemo nedostatak dokumenata; isto-
rijska praksa samim svojim postojanjem demantuje da bi moglo
biti drugih ogranienja objektivnosti i nikada nismo videli kako
rasprave istoriara dovode do otkria nekih nerazreivih sum
nji: otkrivaju se samo zbrkani pojmovi, problemi koji su sloeniji
nego to se predvialo i pitanja na koja nismo ni pomislili; istorija
nije nesaznatljiva, ali je krajnje sloena i zahteva iskustvo istan
anije od onog koje smo do sada mogli da steknemo. To znai da
ak i razlika izmeu povrnih i dubokih uzroka nije pitanje linog
ukusa, a ni take gledita. Izvesno je da su dva izlaganja o istom
istorijskom periodu prilino razliita; ali te razlike proizlaze iz na
ina na koji se pitanje osvetljava, iz redaktorskog insistiranja na
tom i tom vidu injenica, iz razliitog izbora obavljenog u tiini;
pronali bismo iste razlike i izmeu dva matematika izlaganja, ali
ipak moe biti u pitanju i istinsko razilaanje miljenja: u tom se
sluaju rasprava moe objektivno zapoeti i zaista se zapoinje, ali
nikada ne dovodi do sumnji, ve samo do zaevica.
Raznovrsnost iskustava
Drugo ogranienje objektivnosti - u stvari vie koenje ili
zadravanje nego pravo ogranienje - predstavlja raznovrsnost
linih iskustava koja su teko prenosiva. Dvojica istoriara koji
256 Pol Ven
prouavaju religije nee se sloiti po pitanju rimskog pogrebnog

simbolizma, zato to je jedan stekao iskustvo na osnovu anti
kih natpisa, bretonskih hodoai, napolitanske pobonosti i na
osnovu toga to je itao Le Braa, dok je drugi za sebe formulisao
religioznu filozofiju na osnovu antikih tekstova, sopstvene vere i
svete Tereze; poto pravila igre nalau da se ne trai objanjenje
sadraja iskustava koja ine osnovu retrodikcije, nee im preostati
nita drugo do da se meusobno optuuju za nedostatak religi
oznog oseanja, to nita ne znai, ali se lako oprata. Istoriar
poziva na pouke iz sadanjosti ili iz nekih drugih epoha kako bi
napravio osnovu za svoje tumaenje, ali to radi vie u smislu ilu
stracije nego u smislu dokaza za svoje miljenje: skromnost mu
pomae da odgonetne kako bi u oima logiara indukcija u istoriji
izgledala uasno nesavrena, a istorija bi izgledala kao nekakva
jadna analoka disciplina. U takvoj je situaciji sasvim doputeno
uverenje da istoriju piemo svojom linou, to e rei skupom
zbrkanih spoznaja. Nema sumnje da je to iskustvo prenosivo i ku
mulativno zato to je u velikoj meri knjiko; ali ono ne predstavlja
metodu (svako stie iskustvo onako kako moe i hoe) i to najpre
zato to nije zvanino priznato i to se ne stie organizovano, a
onda i zato to se ne moe formulisati iako je prenosivo: stie se
kroz spoznaju konkretnih istorijskih situacija iz kojih svako izvla
i pouke na svoj nain. K tm a es aei Peloponeskog rata implicitna
je u prii o tom ratu, i tu nije re o maloj pouci izvan teksta; isto-
rijsko se iskustvo stie na gomili; ono nije plod prouavanja ve
naukovanja. Istorija nema metodu zato to ne moe da formulie
svoje iskustvo u obliku definicija, zakonitosti i pravila. Rasprava o
razliitim linim iskustvima uvek je, dakle, posredna; s vremenom
se uskladi sve to smo nauili, kao to se neko miljenje nametne,
ali ne zbog pravila koje uspostavlja.
Uzroci ili zakonitosti, umetnost ili nauka

Istorija je umetnost koja zahteva uenje radi sticanja iskustva.
Ali u tome ima neto varljivo, neto to nas navodi da se nepre
stano nadamo kako emo moi da je jednog dana dovedemo do
istinski naunog stupnja, a to je injenica daje istorija puna optih
ideja i priblinih ponavljanja, kao to je i svakodnevni ivot; kada
kaem da je Luj XIV postao nepopularan zbog poreza, prihvatam

mogunost da se tako neto dogodi i nekom drugom kralju iz istih
razloga. Na ovaj nain dotiemo neto to je predstavljalo veliki
problem u anglosaksonskim zemljama, a to je problem istorijske
epistemologije: da li istoriar objanjava uz pomo uzrok ili uz
pomo zakonitosti? Da li je mogue rei kako je Luj XIV postao
nepopularan zbog poreza, a da se ne pozovemo na covering law
koji predstavlja osnovu tog uzrono-posledinog odnosa i koji bi
potvrdio da bi svaka vlast postala nepopularna ako uvede previ
soke poreze? To je naizgled ograniena problematika, ali u sebi
sadri pitanje naunog ili ovozemaljskog karaktera istorije, pa ak
i pitanje prirode naune spoznaje; ostatak ovog poglavlja bie po
sveen tom problemu. Svi znaju da postoji nauka opteg i da je
istorija puna optosti, ali jesu li to dobre optosti? Najpre emo
izloiti teoriju covering laws, jer treba zapamtiti nekoliko stvari u
vezi sa njenom analizom objanjenja u istoriji. Samo emo napo
menuti da uprkos tome to ponekad tako izgleda, objanjenje nije
ni u kakvoj vezi sa objanjenjem u nauci; kao i svi itaoci . Gran-
era (Granger 1960/1968; 1957)20, neemo se vie zaklinjati kako
se izmeu proivljenog (mi smo ga nazvali ovozemaljskim) s
jedne strane i formalnog s druge, nalazi formalizujui karakter
svake nauke dostojne tog imena. Ima li istina o karakteru narod,
svaka e vlast postati nepopularna ako uvede previsoke poreze,
osim ako ne postane, ikakve veze sa Njutnovim (Newton) zako
nom? A ako nema, zato nema?
Objanjenje u skladu sa logikim empirizmom

Teorija covering laws u istoriji nastala je zahvaljujui logikom
empirizmu21.
20 O teorijama u fizici, o pseudoteorijama u sociologiji, o drutvenim naukama kao nau-

kama o radu, videti veoma jasan lanak A. Rapoporta (Rapoport 1958: 972-988).
21 Kljuni rad je rad C. G. Hempela, The function o f general laws in history (1942) pre-
tampan u: Feigl, Sellars 1949; Gardiner 1959; u istom smislu videti Scheffler 1966, po
glavlje VII; cf. K. Popper, Misre de l'historicisme 1956: 142, videti ve citirane veoma izni-
jansirane stavove u: Gardiner 1961 i Dray 1957, kao i Danto 1965, poglavlje X. Ali najbolji
ekspoze Hempelove teorije jeste tegmilerov ekspoze (Stegmller 1969: 335-352). Logiki
empirizam i neopozitivizam umnoili su studije o ovom pitanju i sigurno neemo laskati
sebi, pa rei da ih sve poznajemo.
258 Pol Ven
Ova je kola uverena u jedinstvo razuma. Njena analiza obja

njenja u naukama kae da se svako objanjenje vraa na svrstava
nje dogaaja pod zakonitosti. Zamislimo kako treba da objasnimo
neki dogaaj: ono to e ga objasniti sastoji se s jedne strane od
onoga to je dato, ili od prethodnih okolnosti, to jest okolnosti
koje su nastale u odreeno vreme i na odreenim mestima (to su,
na primer, inicijalne okolnosti ili fiziki ograniene okolnosti); s
druge strane se nalaze naune zakonitosti. Svako objanjenje ne
kog dogaaja (irenje toplote kroz ovu gvozdenu ipku, vie nego
proporcionalno opadanje cene ovogodinjeg roda ita) sadri
bar jednu zakonitost (u sluaju ita to je Kingov ukaz). Takva je
analiza nesumnjivo nepogreiva; hajde da je primenimo na isto-
riju. Zamisliemo sukob izmeu papstva i carstva22. Ne elei da
se prepusti neprestanoj regresiji du lanca dogaaja, istoriar e
poeti tako to e se sloiti sa polaznim injenicama. U XI veku
postoji papstvo, a postoji i jedna imperijalna sila i njihov karakter
je takav i takav. Svaki naredni postupak jednog ili drugog ue
snika u istorijskoj drami bie objanjen zakonitou: svaka sila,
ak i duhovna, eli da bude potpuna, svaka institucija tei da se
zgusne, itd. Iako se svaka pojedina epizoda objanjava zakoni
tou ili zakonitostima, ili pak prethodnom epizodom, ne treba
poverovati da epizode proistiu jedne iz drugih, i to tako da je
mogue predvideti itav lanac; to nije tako zato to sistem nije
izolovan: na scenu neprestano ulaze nove datosti (kralj Francuske
i njegovi pravnici, temperament Henrija IV, izgradnja nacionalnih
monarhija) koje menjaju prethodne datosti. Iz toga sledi da nije
itav lanac objanjiv iako jeste svaka karika, jer e nas objanjenje
svake nove datosti odvui isuvie daleko u prouavanje lanaca iz
kojih proizilaze.
estitali smo sebi to smo uporedili istoriju sa dramskim za
pletom: logiki empirizam tako eli. Datosti su kao likovi u drami;
postoje i pobude koje pokreu te likove i koje predstavljaju vene
zakonitosti. esto iskrsavaju novi akteri iji dolazak, iako je sam
za sebe objanjiv, ipak iznenauje gledaoce koji ne vide ta se de-
22 Uporediti Stegmiiller 1969: 354-358,119; o teoriji deduktivno-nomolokog objanje

nja, Stegmller 1969: 82-90.
ava izvan scene: njihov dolazak neosetno menja tok zapleta koji
nije predvidiv, iako se moe objasniti iz scene u scenu, tako da
je njegov rasplet i neoekivan i prirodan poto se svaka epizoda
objanjavala venim zakonitostima ljudskog srca. Iz ovoga vidimo
zato se istorija ne ponavlja i zato se budunost ne moe predvi-
deti: sve to nije mogue i to ne zato to, kao to bismo moda hteli
da pretpostavimo, jedna zakonitost kao to je svaka sila eli da
bude potpuna moda ne spada u najapsolutnije i naune zakone.
Ne: sve to je tako zato to se sistem, koji nije izolovan, ne moe
u potpunosti objasniti polazei od poetnih datosti. I najei e
nauniki um prihvatiti takvu vrstu neodreenosti.
Kritika logikog empirizma

Ali, ta mislimo da smo postigli izlaganjem ovu sheme? Istkali
smo metaforu. Da se razumemo23: ne oseamo ni najmanju no
stalgiju za Diltajevom opozicijom izmeu prirodnih nauka koje
objanjavaju i drutvenih nauka koje samo omoguuju da se
razume, i koja predstavlja jedan od najupeatljivijih orsokaka
u istoriji nauka. Bilo da je re o slobodnom padu ili o ljudskom
delovanju, nauno objanjenje je isto, deduktivno i nomoloko;
samo emo napomenuti da istorija nije nauka. Granica prolazi
izmeu nomolokog objanjenja u naukama, bilo da su prirod
ne ili drutvene, i svakodnevnog i istorijskog objanjenja, koje je
uzronog karaktera i previe je zbrkano da bi se moglo uoptiti u
obliku zakonitosti.
Istinu govorei, teko je tano znati ta logiki empirizam po-
drazumeva pod tim zakonitostima kojima bi istoriar imao da
se slui. Jesu li te zakonitosti naune, i to naune kao fizike ili
ekonomske zakonitosti? Ili su otrcane istine u mnoini, kao to je
svaka vlast e postati nepopularna...? U delima mnogih autora
primetili smo da postoji nekakvo kolebanje po ovom pitanju. U
principu se radi samo o naunim zakonitostima; ne bi bilo velike
koristi kad bi shema logikog empirizma bila primenjiva samo
na stranice iz istorije koje se pozivaju na neku od tih zakonitosti.
Onda se, malo po malo, mirimo sa tim da zakonitou nazovemo
23 Stegmller 360-375: La prtendue mthode de comprhension; Boudon 1967: 27.

260 Pol Ven
istine o karakteru naroda; toliko je iskreno ubeenje da je istorija

ozbiljna disciplina koja ima svoje metode i svoju sintezu, i koja
obezbeuje i neto vie od objanjenja koja bismo mogli prona
i svuda. Kad smo ve morali otrcane istine nazvati zakonitosti
ma, preostaje nam da se teimo nadom: u pitanju su jednostavni
nacrti za objanjenje24, nepotpuni, implicitni ili privremeni, u
kojima e otrcane istine biti zamenjene zakonitostima boljeg kva
liteta kada nauka bude uznapredovala. Ukratko, ili se pretvaramo
da istorija objanjava uz pomo istinskih zakonitosti, ili otrcane
istine nazivamo zakonitostima, ili se, pak, nadamo da su te otr
cane istine nacrti za budue zakonitosti; na taj nain pravimo tri
greke25.
Teorija istorijskog objanjenja u skladu sa logikim empiriz
mom nije toliko pogrena koliko je malo pouna. Nesumnjivo
postoje slinosti izmeu objanjenja uzronog tipa u istoriji i no-
molokog objanjenja u naukama; u oba sluaja pribegavamo da
tostima (porezi, Luj XIV) i jednom optem odnosu (zakonitost),
ili bar odnosu koji se moe uoptiti, osim u izuzetnim sluajevima
(uzrok); zahvaljujui toj slinosti istoriar moe uporedo da se
slui uzrocima i zakonitostima: pad cene ita objanjava se Kingo-
vim ukazom i prehrambenim navikama francuskog naroda. Ra
zlika je u sledeem: iako se neki uzrono-posledini odnos moe
ponoviti, nikada se ne moemo formalno uveriti kada e se i pod
kojim uslovima to dogoditi: uzrono-posledini odnos je zbrkan i
globalan, istorija zna samo za pojedine sluajeve tog odnosa, slu
ajeve koje bismo znali da utemeljimo kao pravilo: istorijske su
pouke uvek praene mentalnom restrikcijom. Zbog toga se isto-
rijsko iskustvo ne moe formulisati, a ktm a es aei ne moe se izo-
24 O nacrtima objanjenja, Stegmller 1969:110,346.

25 Na sva ova pitanja vratiemo se u X poglavlju, u kojem emo samo moi da razvijemo
raspravu. Problem je u tome to elementi proivljenog (vatra, islam, stogodinji rat) ne
maju niega zajednikog sa apstraktnim elementima formalnog (kvanti, magnetno polje,
kvantitet pokreta), to postoji jaz izmeu pojma doxa i pojma epistema i to proivljeno ne
omoguuje da se na istoriju primene naune zakonitosti, osim za detalje: upravo to prepo
znaje Stegmller kada pokazuje da postoje zakonitosti u istoriji (to e rei u svakodnev
nom ivotu: crep koji padne na Pirovu glavu oigledno potpada pod zakon o slobodnom
padu), ali ne i zakonitosti o istoriji (str. 344); ne postoji zakonitost koja bi objasnila odvija
nje etvrtog krstakog rata. Slaemo se sa Grenerom (Granger 1960/1968: 206-212).
lovati iz pojedinanog sluaja u kojem je potvrena. Uzmimo neki

od tih pojedinanih sluajeva i pokuajmo da, uprkos zdravom
razumu, njegovu pouku uoptimo u obliku zakonitosti, pomiri
mo se unapred sa injenicom da emo zakonitou nazvati obinu
otrcanu istinu: ali treba i nju pronai, a to nije tako jednostavno
zato to je uzrono-posledini odnos globalan; nemamo nikakav
kriterijum za analizu: broj moguih ralanjenja bie neogranien.
Hajde da razmotrimo ve pominjani primer: Luj XIV je postao
nepopularan zbog poreza. Evo ta izgleda jednostavno: uzrok je
poreska politika, a posledica je nepopularnost; to se zakonitosti
tie, italac je sigurno ve zna napamet. Ali, postoje li moda vie
od dve razliite posledice i vie od dva uzroka: porezi su uzrok ne
zadovoljstva, a to nezadovoljstvo postaje uzrok nepopularnosti?
To je neto tananija analiza iz koje emo izvui dodatni covering
law koji e iskazati da je svako nezadovoljstvo preneto na uzrok
injenice koja je proizvela to nezadovoljstvo (ako me seanje ne
vara, o tome moemo itati kod Spinoze). Hoemo li onda imati
dve zakonitosti za samo jedan sluaj nepopularnosti? Imaemo ih
i mnogo vie ako budemo temeljno istraivali previsoke poreze
i kralja, i ako ne uvidimo na vreme da je naa tobonja analiza u
stvarnosti opis onoga to se dogodilo.
tavie, ma kako da je formuliemo, naa e zakonitost biti
pogrena: u sluaju patriotskog oduevljenja, ili kad god se desi
neto manje ili vie neobjanjivo, ta zakonitost nee funkcionisa-
ti. Reeno je26: Umnoimo okolnosti i uslove i zakonitost e na
kraju postati tana. Hajde da probamo. Za poetak emo izuzeti
sluaj patriotskog oduevljenja i umnoiemo nijanse; kada zako
nitost bude opisana na nekoliko stranica, rekonstruisaemo jedno
poglavlje o istoriji vladavine Luja XIV ija e zabavna osobenost
biti to to je napisano u sadanjem vremenu i u mnoini. Poto
smo na taj nain rekonstruisali taj pojedinani dogaaj, jo nam
preostaje da u njemu pronaemo zakonitost.
26 Scheffler 1966:94: (Neko slabo uoptavanje) moe se zameniti nekom drugim tanim
uoptavanjem koje sadri dodatne okolnosti. Brzo emo dodati da e u oima nekog au
tora kao to je Stegmller takva procedura proizvesti samo pseudoobjanjenje (Stegmller
1969: 102) tipa: Cezar je preao Rubikon usled zakonitosti koja kae da bi svaki pojedinac
koji bi se naao u Cezarovoj koi i u okolnostima u kojima se on naao, nesumnjivo preao
svaku reku kao to je Rubikon.
262 Pol Ven
Istorija nije nacrt za nauku

Takva je razlika izmeu konkretnog i nepravilnog uzrono-
posledinog odnosa u ovozemaljskom i apstraktnih i formalnih
zakonitosti u naukama. Ma koliko da je detaljna, zakonitost nika
da ne moe sve da predvidi; ono to nismo predvideli obino na
zivamo iznenaenjem, nezgodom, neverovatnom sluajnou, ili
preokretom u poslednjem trenutku. Sociolog ne moe da se nada
kako e proreci rezultate izbora sa veom sigurnou od fiziara
koji predvia rezultate nekog jednostavnog ogleda sa klatnom. Ni
fiziar nije sasvim siguran u svoje rezultate: zna da iskustvo moe
da zakae, da klatno moe da se slomi. Naravno, zakonitost klatna
nee zbog toga biti manje tana: ali takva uteha nee zadovoljiti
naeg sociologa koji se nadao da e predvideti ovozemaljski doga
aj, a to je izborni rezultat; to je, meutim, varljivo.
Naune zakonitosti ne proriu da e Apolo XI sleteti u More
tiine (a to je ono to bi istoriar eleo da zna); polazei od Njut-
novih zakona mehanike, one predviaju da e Apolo tamo sleteti,
osim u sluaju nezgode ili kvara27. One odreuju okolnosti i pred
viaju samo na osnovu njih u skladu sa formulom koja je draga
ekonomistima, a to je da su uostalom sve stvari ravnopravne.
One odreuju slobodan pad, ali u praznom prostoru, mehanike
sisteme, ali bez trenja, stabilnost trita, ali u uslovima savrene
konkurencije. Ovakvo apstrahovanje konkretnih situacija omo
guuje da one funkcioniu formalno kao i matematike formule;
njihova je optost posledica apstrahovanja i ne proizilazi iz toga
to smo pojedinaan sluaj stavili u mnoinu. Te istine sigurno
ne predstavljaju otkrie, ve nas spreavaju da sledimo tegmi-
lera dok u knjizi, na iju smo vanost, jasnou i trezvenost ve
ukazali, prua podrku tezi da se istorijsko objanjenje i nauno
objanjenje razlikuju samo u nijansama. Odbijanje istoriara da
prihvate injenicu kako objanjavaju uz pomo zakonitosti proi
zilazi ili iz injenice da se njima slue nesvesno ili pak iz injenice
da svoja objanjenja smatraju nacrtima za objanjenje u kojima
su zakonitosti i datosti formulisane nejasno i nepotpuno; za tu
27 Upravo to je razlika izmeu proroanstva i predvianja na koju ukazuje Karl Poper u

Prediction and Prophecy in social sciences (Popper 1959: 276).
nepotpunost, nastavlja tegmiler, postoji vie razloga; zakonito

sti mogu na implicitan nain ulaziti u sastav objanjenja; takav je
sluaj kada postupke neke istorijske linosti objanjavamo njenim
karakterom ili pobudama; u drugim se sluajevima smatra da se
uoptavanja odvijaju sama od sebe, naroito kada su izvedena iz
psihologije svakodnevice; deava se i da istoriar smatra da nije
njegov posao da ulazi u tehnike i naune aspekte nekog istorij-
skog detalja. Zbog trenutnog stanja nauke veoma esto je teko
precizno formulisati zakonitosti: Imamo samo priblinu pred
stavu o pravilnosti nieg reda i ne moemo da formuliemo za
konitost zbog njene sloenosti (Stegmiiller 1969: 347).28 Potpuno
se slaemo sa ovakvim opisom objanjenja u istoriji, samo to ne
vidimo kakva je korist od njegovog svrstavanja meu nacrte za
nauno objanjenje; tako bismo mogli rei da sve o emu su ljudi
oduvek razmiljali predstavlja nacrt za nauku. Izmeu istorijskog
i naunog objanjenja ne stoji nijansa ve ambis, i to zato to je
potrebno skoiti da bi se prelo sa jednog na drugo, zato to zah-
teva preobraaj i to se naune zakonitosti ne izvlae iz svakod
nevnih naela.
Tobonje zakonitosti u istoriji

Poto nisu apstraktne, tobonje zakonitosti u istoriji ili u so
ciologiji ne poseduju besprekornu istotu fizikih formula, a ni
ne funkcioniu najbolje. Ne postoje same po sebi, ve samo kroz
implicitne reference na konkretan kontekst: svaki put kada for
muliemo neku od njih, spremni smo da dodamo: Govorio sam
uopteno, ali sam sauvao rezervu za izuzetke i za neoekivano.
Iz njih su nastali ovozemaljski pojmovi revolucija ili buroa
zija: pretovarene su konkretnou iz koje smo ih izvukli i nisu
raskinule vezu sa njim; smisao i svrha istorijsko-sociolokih poj
mova i zakonitosti postoji samo kroz neprestane tajne razmene sa
28 Kako ne pomisliti na kritiku koju sam tegmiler upuuje Hjumu (Stegmiiller 1969:
443, cf. 107): Oajniki je poduhvat vezivanje za svakodnevni nain govora i elja da se
iz toga naina govora izvue vie preciznosti nego to je on zaista poseduje, a da se pri
tom ne napusti nivo tog istog naina govora. Citiraemo i njegova priznanja sa strana
349 (sa napretkom nauke neki nepotpuni nacrt za objanjenje ee biva zamenjen nego
upotpunjen) i 350 (Zamena nacrta za objanjenje potpunim objanjenjem gotovo uvek
ostaje platonovski zahtev).
264 Pol Ven
konkretnim kojim vladaju; upravo nam te razmene omoguuju

da uvidimo da ih u nauci nema. Kada govorim o poslu statike,
mogu i moram da zaboravim ta znai re posao u svakodnev
noj upotrebi; posao fiziari, koji to ime nosi samo zato to je mo
rao nekako da se zove, nije nita drugo do proizvod sile nastao
projekcijom pomeranja na pravac te sile; kao i svi nauni objekti,
on je ono to mi kaemo da jeste: predmet nauke jesu njene sop-
stvene apstrakcije; otkriti naunu zakonitost znai otkriti, izvan
onoga to je vidljivo, apstrakciju koja funkcionie. Nasuprot tome,
ne moe se definisati posao u sferi ivotnog; on je samo ime koje
dajemo konkretnom na ije se zbrkano bogatstvo moemo pozi
vati samo uz pomo fenomenologije. Definisaemo ga samo kako
bismo kod itaoca izazvali uspomenu na to konkretno koje ostaje
jedini autentini tekst. Ktma es aei ne moe se formulisati neza
visno od dogaajnog konteksta; hajde da pretpostavimo da nas
ktm a poduava zakonitostima koje se tiu revolucije, buroazije
ili plemstva: poto ti pojmovi nemaju smisao i ne mogu ga dobiti
od injenica na koje ih primenjujemo, ktm a ne bi ni bila razu
mljiva bez konteksta.
Ako elimo da saznamo koliki e put prei telo koje pada u
praznom prostoru, mehaniki emo primeniti odgovarajuu for
mulu, a da se, prema svemu to znamo o jabukama, ne zapitamo
koji su motivi naveli jabuku koja pada da preleti delove puta u
proporciji sa jedinicama vremena. A ako hoemo da saznamo ta
e uraditi pripadnici sitne buroazije pred pretnjom od krupnog
kapitala, neemo primeniti odgovarajuu zakonitost, ak ni ako je
materijalistika, ili emo se na nju pozvati samo kao na credo ili
na uputstvo; ali emo za sebe ponoviti razloge koji navode pripad
nike sitne buroazije da u slinim sluajevima potrae pribeite
u savezu sa proletarijatom. Te razloge emo tumaiti u skladu sa
onim to znamo o pripadnicima sitne buroazije, shvatiemo ta
ih pokree i ostaviti u rezervi sluaj da ne urade ono to se od
njih oekuje zato to su preveliki individualisti, ili zato to nisu u
stanju da prepoznaju svoj interes ili Bog zna zato.
Istorija je opis
Istorijsko objanjenje nije nomoloke ve uzrone prirode;
poto je uzrone prirode, sadri optost: sve to nije sluajnost,
namenjeno je umnoavanju; ali ne moe se tano rei ni ta se
umnoava ni pod kojim uslovima. Naspram objanjenja koje pri
pada sferi nauka, prirodnih ili drutvenih, istorija izgleda kao jed
nostavno opisivanje29 onoga to se dogodilo; ona objanjava kako
je do neega dolo, ona omoguuje da to razumemo. Ona pria
kako je jabuka pala sa drveta: jabuka je bila zrela, ili je dunuo vetar
i jedan udar vetra je pretresao drvo; nauka otkriva zato je jabuka
pala; uzalud bismo pisali i najdetaljniji istorijski izvetaj o padu
jabuke, nikada se u njemu ne bismo sreli sa silom privlanosti,
skrivenom zakonitou koju je trebalo otkriti; jedva da bismo sti
gli i do otrcane istine da padaju svi predmeti koji nemaju oslonac.
Istorija opisuje ono to je tano, konkretno, proivljeno, ovoze
maljsko; nauka otkriva ono to je skriveno, apstraktno, i konano,
ono to se moe formulisati. Predmeti prouavanja nauke strani
su naem svetu; ti predmeti nisu slobodni pad, duga ili magnetni
kamen, jer oni predstavljaju samo polaznu taku za istraivanje,
ve su formalne apstrakcije kao to su sila privlanosti, kvant ili
magnetno polje.
Ako svedemo ivotni uzrono-posledini odnos i nauni
uzrono-posledini odnos na isti logiki nivo, znai da potvru
jemo loe formulisanu istinu, da ne znamo za ambis koji razdvaja
pojam doxa od pojma epistema. Izvesno je da je svaka logika de-
duktivna i treba priznati da potvrda koja se odnosi na Luja XIV
logiki podrazumeva prvu premisu svaki porez doprinosi nepo
pularnosti; u psiholokom smislu, ova je premisa strana razumu
istorijskog posmatraa, ali nije prikladno brkati logiku i psiholo
giju spoznaje. Samo to nije prikladno ni brkati logiku i filozofiju
spoznaje; istina je da rtvovanje te filozofije logici ili psihologiji
predstavlja uobiajenu pojavu u empirizmu.
U logikom empirizmu se nalazi hendikep svakog empirizma,
on ne zna za ambis koji razdvaja pojam doxa od pojma episte
ma, ne zna za istorijsku injenicu, za ivotno (pad jabuke ili pad
29 O opoziciji objasniti-opisati, v. Stegmller 1969: 76*81, cf. 343.

266 Pol Ven
Napoleona) i za apstraktnu naunu injenicu (sila privlanosti)30.

Sada smo u stanju da pokaemo kako istorijsko objanjenje nije
nesavreni nacrt za nauno objanjenje i da kaemo zato istori-
ja nikada nee postati nauka: vezana je za uzrono objanjenje od
kojeg polazi; ak i kada bi drutvene nauke sutra otkrile bezbrojne
zakonitosti, istorija ne bi time bila poremeena, ve bi ostala ono
to jeste.
Nauka kao intervencija

Ipak, rei e neko, ne poziva li se ona ve na zakonitosti, na na
une istine? Kada kaemo da je narod sa gvozdenim oruem po-
bedio narod sa bronzanim oruem, ne pozivamo li se na ono to
znamo o metalurgiji koja kae da je gvozdeno orue nadmonije?
Zar se ne moemo pozvati na meteoroloku nauku kako bismo
objasnili katastrofalan poraz Armade31? Poto injenice na koje
30 Kasirer 1986: 378: Na toj taki emo iznova videti koliko je velika distanca izmeu
iskaza empirizma i injenikog stanja prave, konkretne empirije. Dodue, to dvoje se po
klapa u jednom isto negativnom motivu, u odbacivanju odreenog metafizikog ideala
saznanja. I moderna fizika se odrekla pretenzije da prodre u unutranjost prirode, ukoliko
se pod tom unutranjou podrazumeva onaj poslednji supstancijalni prauzrok iz kojeg
se izvode empirijski fenomeni. S druge strane, ona povlai mnogo strou granicu izmeu
ulnepojave i naunogiskustva nego stoje to sluaj u sistemima dogmatskog empirizma,
bilo da se tu misli na L oka i Hjuma ili na Mila i M aha. U onome to ti sistemi opisuju kao
iste injeninosti, kao 'matter o f fa c t , ne moe se spoznati neka bitna metodska razlika
izmeu faktikog u teorijskoj prirodnoj nauci i faktikog u istoriji. Ali ba tim nivelisa-
njem saseca se u korenu pravi problem fizikalneinjeninosti. injenice fizike nisu ravne
injenicama istorije zato to se zasnivaju na sasvim drukijim prepostavkama i na sasvim
drugim misaonim posredovanjim a (Kasirer 1986: 378). U istom delu Kasirer (Cassirer)
obelodanjuje uvenu reenicu Jovan Bez Zemlje nee ponovo proi ovuda; ne treba rei
da se jedna istorijska injenica nee ponoviti (pad Napoleona), a da jedna fizikalna i
njenica hoe (pad jabuke): ova su dva pada ravnopravna, i jedan i drugi (pad Napoleona,
pad ove jabuke) jesu istorijske injenice. Ono to se ponavlja nije injenica (pad jednog
suverena, pad jabuke), ve apstrakcija zasnovana na injenici (zakonitost o padu); kroz
proces apstrahovanja fizika omoguuje da se ponovi apstrakcija koju sada smatra injeni
com; nema nikakvog fakticiteta po sebi, kao apsolutnog, zauvek fiksiranog i nepromen-
ljivog podatka: to to nazivamo faktom mora uvek biti ve nekako teorijski orijentisano,
mora biti sagledano u vezi sa izvesnim pojmovnim sistemom i njime implicitno odreeno.
Sredstva teorijskog odreenja ne pridruuju se naknadno onome to je samo injeniko,
nego ulaze u definiciju samog tog injenikoga. Tako specifina taka ka kojoj je misao
usmerena od poetka razdvaja fakta fizike od fakata istorije (Kasirer 1986: 356-357).
Videemo da je u istoriji, gde zaplet predstavlja sistem referenci, perspektiva uzronosti
specifina i da moemo prei u sferu zakonistosti samo ako potpuno izmenimo sistem.
31 Oba primera su tegmilerova (Stegmiiller 1969: 344).
se primenjuju nauni zakoni postoje u sferi ivotnog - a u kojoj

bi drugoj sferi postojale? - ko nas spreava da se pozivamo na
ove zakonitosti kada govorimo o tim injenicama? Prema tome
kako nauka bude napredovala, bie dovoljno upotpuniti ili popra
viti istoriarske nacrte za objanjenje. Na alost, ta nada zaobilazi
kljunu taku. Istorija se poziva na mnoge zakonitosti, ali to ne
radi automatski, na osnovu injenice da su te zakonitosti otkri
vene: poziva se na njih samo tamo gde te zakonitosti igraju ulogu
uzrok i gde se uklapaju u ovozemaljsku potku. Kada Pir pogine
od crepa koji mu je neka starica bacila na glavu, neemo se pozva
ti na kinetiku energiju kako bismo objasnili posledice; umesto
toga, istoriar e pravo rei: Jedna danas poznata makroekonom-
ska zakonitost objanjava ekonomsku propast Narpdnog fronta,
a ta je propast predstavljala zagonetku za savremenike koji nisu
znali da je odgonetnu32. Istorija se koristi zakonitostima samo
onda kada te zakonitosti upotpunjuju listu uzroka, a onda i same
postanu uzroci. Uzronost nije nesavren sistem zakonitosti, ve
je autonoman i dovren sistem: to je na ivot. Svet koji posmatra-
mo pripada sferi ivotnog, ali u njemu koristimo nauno znanje u
obliku tehnikih obrazaca; nain na koji istoriar koristi zakoni
tosti pripada istom redu: u oba sluaja istoriar i tehniar polaze
od ovozemaljskog kako bi stigli do ovozemaljskih posledica, i to
preko naunog znanja. Istorija je, kao i na ivot, nastala iz zemlje
i u zemlju se vraa. Ako ne igra ulogu uzroka, ako samo objanja
va ve shvaenu injenicu, onda je zakonitost samo beskorisno
tumaenje s kojim istorija ne zna ta da radi: reenica Napoleon
je bio ambiciozan, a kao to znamo, ambicioznost se objanjava
vikom jednog lanca dezoksiribonukleinske kiseline nije nita
drugo do tumaenje, kao to je kinetika energija u Pirovom slu
aju; nauno objanjenje ambicioznosti jeste spoznaja koja dolazi
sa neba i u ovom je sluaju zanimljiva samo na platonovski nain.
Nasuprot tome, reenica korzikanski obiaji povijanja beba i od
bijanja od sise nainili su budueg Napoleona ambicioznim ka
kvim ga znamo predstavlja umesno istorijsko objanjenje: jedna
32 O ekonomskoj istoriji Narodnog fronta videti drugi tom Histoire de la France entre les
deux guerres (Sauvy 1967); ova majstorska knjiga osvetljava odnose koje mogu da podre
istorija i neka drutvena nauka.
268 Pol Ven
ovozemaljska injenica kao to je prerano odbijanje od sise dovela

je, zaobilaznim putem koji e antropoloka nauka kasnije otkriti,
do nita manje ovozemaljske posledice kao to je ambicioznost
udovita sa Korzike i pala nam je takorei na glavu. Da se po
sluimo tananim jezikom atomske balistike, istoriar, kao i tehni
ar, prihvata putanje zemlja-zemlja (Napoleonova ambicioznost
objanjava njegovu politiku) i zemlja-vazduh-zemlja (odbijanje
od sise jeste nauno objanjenje te ambicioznosti), ali ne i putanju
vazduh-zemlja (Piru je razbijena glava? To je kinetika energija).
Upravo sam odgledao dokumentarni film o Narodnom frontu;
pri ruci mi je Histoire conomique de la France entre les deux gu
erres (Ekonomska istorija Francuske izmeu dva rata) A. Sovija
(A. Sauvy), kao i Theory o f political coalitions ( Teorija politikih
koalicija) V. H. Rajkera (Riker 1962/1965) Sada u priati o us-
pesima i padovima Narodnog fronta; 1936. formira se i pobeuje
predizborna koalicija ija e ekonomska politika propasti. Uzroci
za stvaranje koalicije su jasni: proboj desniara i faista, deflacija
itd. Ako tome dodamo dvadeset stranica iz matematike o koalici
onim igrama, stranica koje bi objasnile zato ljudi rade to to rade,
tumaili bismo ono to je jasno; u Rajkerovoj teoriji nema, dakle,
niega korisnog za istoriju - ili bar za zaplet koji sam ispriao. A
kako onda da objasnimo ekonomsku propast? Ne vidim joj uzro
ke: Sovi mi kae da ih treba traiti u jednoj makroekonomskoj za
konitosti koja nije bila poznata 1936; ta zakonitost kae da jedan
ovozemaljski dogaaj (etrdesetoasovna radna nedelja) dovodi
do nita manje ovozemaljske posledice.
Ali hajde da pretpostavimo da za zaplet nisam izabrao Narodni
front, ve temu iz komparativne istorije: koalicije kroz vekove;
pogledau da li koalicije odgovaraju ili ne optimalnom prorau
nu teorija o igrama i Rajkerova e knjiga biti umesna u istorij-
skom smislu. Kinetika je energija pogodna za objanjenje veoma
33 Iskreno govorei, ovde govorimo metaforiki, zato to se Rajkerova knjiga, iji je cilj
teorijske vrste, bavi samo koalicijama iji je politiki ulog ravan nuli i ne moe se odnositi
na Narodni front zato to je radikalna partija imala podeljene interese, tako da njihov ulog
nije bio ravan nuli. Ali znamo da je veoma teko igrati igru sa ulogom ravnim nuli i to sa
stanovita matematiara, a naroito sa stanovita jednog bezbonika kao to je autor ovih
redova. Pronai emo jedan drugaiji i komplementaran pristup kod Rozentala (Rosent
hal 1968:270).
znaajnog istorijskog dogaaja kao to je usvajanje najstarije od

svih tehnika, tehnike projektil, za koju su znali sinantropi, to
e rei vii majmuni. Izbor zapleta suvereno odluuje o tome ta
e a ta nee biti pogodno u smislu uzrok; nauka moe da na
preduje koliko hoe, istorija e ostati pri svojoj osnovnoj opciji,
prema kojoj uzrok postoji samo kroz zaplet. Takva je poslednja
re pojma uzronosti. Hajde da pretpostavimo da treba rei koji je
uzrok neke automobilske nesree. Vozilo je skliznulo s puta usled
koenja na vlanom i neravnom putu; za policiju, uzrok je pre
velika brzina i istroenost guma; za putare, uzrok je veliki broj
neravnina; za direktora auto-kole, to je zakonitost za koju uenici
ne znaju, a koja kae da interval koenja raste vie nego proporci
onalno sa brzinom; za porodicu, uzrok je sudbina koja je htela da
tog dana pada kia ili je htela da taj put postoji kako bi voza na
njemu poginuo.
Istorija nikada nee biti nauna disciplina

Ali, rei e neko, zar nije istina da su svi uzroci pravi i da va
ljano objanjenje jeste ono koje ih sve uzima u obzir? Nije tako, i
sofizam empirizma poiva u uverenju da se konkretno moe re-
konstruisati uz pomo dodatih naunih apstrakcija. Broj uzrok
je neogranien iz jednostavnog razloga to ovozemaljski uzroni
nain razumevanja, drugaije reeno - istorija, predstavlja opis, a
neogranien je broj moguih opisa jednog istog dogaaja. U jed
nom zapletu uzrok e biti odsustvo znaka klizav kolovoz na tom
mestu, u drugom to to putnika vozila nemaju padobran-koni-
ce. Hajde da od dve stvari nainimo jednu; kada elimo potpuno
uzrono objanjenje, ili emo govoriti o ovozemaljskim uzrocima
(nije bilo znaka, a voza je prebrzo vozio), ili pak o zakonitostima
(delovanje raznih sila, prianjanje guma...). U prvoj pretpostavci
potpuno objanjenje jeste mit koji se moe uporediti sa mitom o
geometrikom svojstvu dogaaja koje bi objedinilo sve zaplete. U
drugoj pretpostavci potpuno objanjenje jeste ideal, regulaciona
ideja srodna ideji univerzalnog determinizma; ne moemo je pri-
meniti u praksi, a i kad bismo mogli, objanjenje bi ubrzo postalo
nepogodno za upotrebu. (Primer: ak se ne mogu proraunati po-
270 Pol Ven
>kreti veanja na automobilu na neravnom putu; mogu se ispisati

dvostruki i trostruki integrali na tu temu, ali po cenu takvih po
jednostavljenja - pretpostavie se da veanje nije elastino i da su
putevi potpuno ravni - da e teorija biti neupotrebljiva). Kad bi
potpuno odreenje ivotnog bilo mogue, onda bi bilo nemogu
e i dosadno pisati istoriju. Nemogue, jer bi objanjenja postala
nepogodna za upotrebu zbog brojnosti i sloenosti. Dosadno, jer
tajnovita ekonomska zakonitost koja rukovodi miljenjem nalae
da dogaaj iz kojeg izvodimo zakonitost za nas ne bude nita vie
od anegdote: fizika nije zbirka zadataka i problema, ve je korpus
zakonitosti; istorija, kao nauna disciplina, proizvela bi smenu
posledicu kakvu proizvodi izvestan fiziki problem koji je gene
racijama studenata bio poznat pod imenom problem blatnjavog
bicikliste: treba proraunati na koji e deo lea bicikliste pasti
grudvica blata koju lansira toak (pretpostavke su prazan prostor,
jednolina brzina i savreno ravan put). Radije mislimo da ne bi
bilo dosade: poto bi ivotno, uprkos svim objanjenjima, na nae
oi nastojalo da ouva svoju zgusnutost, nastavili bismo da pie
mo istoriju kao i ranije. Ono to podie barijeru izmeu istorije i
nauke nije privrenost individualnosti, nije ni odnos prema vred-
nostima, a ni injenica da Jovan bez Zemlje nee ponovo proi
ovuda, ve je to injenica da doxa, ivotno i ovozemaljsko jesu
jedno, a nauka neto drugo, i istorija se nalazi na strani pojma
doxa.
Postoje, dakle, dva krajnje razliita reenja za objanjenje nekog
dogaaja: ili emo ga objasniti kao konkretnu injenicu, omogu
iti da ga se razume, ili emo pak nauno objasniti samo neke
odabrane aspekte tog dogaaja; ukratko, objanjenje e biti du
gako, ali loe, ili e pak biti kratko, ali dobro. Ne moemo uraditi
oboje istovremeno zato to nauka uzima u obzir beskrajno mali
deo konkretnog. Ona polazi od zakonitosti koje je otkrila, ali ne
zna za aspekte konkretnog koji odgovaraju tim zakonitostima:
fizika reava probleme fizike. Zadatak fizike je da omogui razu-
mevanje zapleta koji je odabrala, a ne da u njemu iskroji problem
po svojoj meri. Naunik e proraunati aspekte kaolicione igre
sa politikim ulogom veim od nule, kao to je sluaj sa Narod-
nim frontom, istoriar e ispriati kako je nastao Narodni front i

pribegavae teoremama samo u veoma ogranienim sluajevima
kada je to neophodno radi potpunijeg razumevanja.
Jedino mesto nauke: nenamerno izazvane posledice

Ali najzad, ta nas spreava da kombinujemo ova dva krajnje
suprotna reenja? Da budemo u toku sa napretkom nauke i da
malo po malo zamenimo opisna reenja naunim reenjima, kao
to zahteva logiki empirizam? Ne spreava nas nita osim inje
nice da bi tako dobij ena meavina bila nesuvisla, da bi se opirala
jednoj vrsti misaone potrebe za valjanom formom kojoj je do
voljno da tvrdnje budu istinite; treba samo da se setimo Pirove
glave i kinetike enegije i da budemo upueni u taj problem. Nije
dovoljno to je neka istina otkrivena, ve je potrebno i da ue u
ovozemaljski sistem istorije, a da ga ne deformie. Ovde zapaa-
mo umetniki nivo koji podrava svaku misaonu aktivnost: sve
se odigrava kao da se vebanje miljenja ne uzdie samo iz ideala
istine, ve i iz ideala dobrog rukovoenja koji zahteva da usvojena
reenja budu suvisla, stabilna, ekonomina. Upravo na taj nivo ru
kovoenja misaonom aktivnou odnosi se, na primer, ideja 1-
pote nekog jezika ili neke filozofije, koja se ne moe ni definisati
ni izbei, ili ideja lepote u matematici: s obzirom na neogranien
broj sistema kombinacija, neke strukture izgledaju zanimljivije,
pounije, plodnije nego neke druge - ne znamo ba koji pridev
da upotrebimo - plodnost i lepota ovde izgledaju povezane taj
novitim vezama (Lichnerowicz 1967:480).Ta umetnost misaonog
rukovoenja zabranjuje i meanje istorije i nauke, osim ukoliko
nauka ne nosi ime nekog sistema svojstvenog istoriji.
Ali u kojim je sluajevima to mogue? Koji su kriterijumi oko
kojih se vrti valjana forma istorije? Jedna od najupeatljivijih crta
drutvenog ivota jeste da se u njemu nita nikada ne deava kao
to je predvieno, da uvek postoji mali ili veliki raspon izmeu
naih namera i dogaaja; drukije reeno, nae namere nisu ne
posredno spojene sa dogaajima. Dadilja koja je previe stezala
pelenu bebe Bonaparte nije znala da priprema katastrofe iz 1813,
a Blum nije znao da onemoguuje ekonomski oporavak. Ovaj ras-
272 Pol Ven
pon izmeu namere i posledice jeste mesto koje rezerviemo za

nauku kada piemo istoriju i kada se njome bavimo. Da bih bacio
ovaj nacrt u korpu za papir, dovoljno je da to poelim; da bih lan
sirao raketu na mesec, namera vie nije dovoljna: tada u pomo
pozivamo nauku; da bismo objasnili neshvatljivu Blumovu pro
past, u pomo pozivamo ekonomiju.
Kao kontemplacija, nauka nastoji da nam objasni sve, ali mi ne
znamo ta bismo sa njenim objanjenjima; no kada su u pitanju
naa del, kao i spoznaja naih del, a to je istorija, nauku poziva
mo u pomo samo onda kada namere vie nisu dovoljne (Poper
2002). Moe li se rei daje istorija namerno odabrala da posmatra
oveka ljudskim oima, da njegove namere smatra neumanjivom
realnou, da bude samo ponovna spoznaja onoga to je on proi-
veo? Nikako. Nemojmo smatrati namerom kao takvom neto to
predstavlja samo meru za mudro rukovoenje; nemojmo jednom
egzistencijalnom stavu pridavati svojstvo koje se pre uzdie iz ide
ala misaone lepote. S jedne strane imamo ovozemaljsko stanovi
te, ija se sutina na nae oi artikulie u odnosu na nae namere;
s druge strane imamo stanovite episteme kojoj ni te namere ne
mogu pobei. ta izabrati? Vebanje miljenja pokorava se obama
kriterijumima, i istini i umetnosti rukovoenja. Kada bismo imali
naina da sami spoznamo itavu istinu i da otkrijemo skrivene
porive za ono to radimo, jasno je da ne bismo pobegli pred tim
prizorom i ne bismo ga velikoduno zaogrnuli Nojevim kaputom;
i kad bismo hteli, ne bismo mogli: od trenutka u kojem bi istorij-
ska epistema postala mogua, istorijska bi doxa za nas bila samo
anegdota i greka. Kada bismo na raspolaganju imali potpuno
opremljenu drutvenu nauku, preostalo bi samo da se istorija iseli
iz pojma doxa u kojem je trenutno nastanjena. Ali kada e se to
dogoditi? Sve dok ne bude dosegnut odreeni kritiki prag (a to
se nikada nee dogoditi) na kojem e ivotno moi bez problema
da bude zamenjeno za formalno, na kojem e nauna objanjenja
biti potpuna, ali da ostanu pogodna za upotrebu (a to je kontra
diktorno), zdravo e rukovoenje braniti istoriji da se iseli, jer bi
to samo dovelo do haosa.
Istorija nije nauka zato to se nalazi na strani pojma doxa i
ostaje na toj strani zbog svojevrsnih zakona suvislosti. Prirodne
i drutvene nauke mogu da napreduju najvie mogue, istorija se

nee promeniti; ona se nee koristiti njihovim otkriima osim u
veoma preciznom sluaju: kada ta otkria omoguuju da se objasni
raspon izmeu namera i rezultata.
A p en d ix
Svakodnevica i pravljenje niza

Pravljenje niza (metoda koja se sastoji od sakupljanja to je
mogue veeg broja sluajeva u kojima se pojavljuje neka injeni
ca zarad objanjenja te injenice: sakupljanje svih naina upotre
be neke rei u sauvanim tekstovima, ili sakupljanje svih primera
nekog obiaja) predstavlja metodu koja je draga istoriarima i fi
lolozima, i to iz mnogo razloga (ak i kada je koriste ne znajui
ili, kao neki literate, ne elei da znaju). Ali meu tim razlozima
postoji jedan koji je toliko znaajan za iscrtavanje fizionomije i
votnog i za autentinost istoriografije da se na njemu moramo
zaustaviti.Taj razlog je u tome to u skladu sa brojem prikupljenih
sluaja pojavljivanja neke injenice, obiaja, rei, zakljuujemo da
li ta injenica, obiaj, re odluuje o normi te epohe. A u viziji koju
ljudi imaju o svojoj epohi, ova je ideja norme od velikog znaaja:
ona njihovom svetu daje peat bliskosti, svakodnevnosti; a ta svest
o svakodnevnosti stie im iz iste metode pravljenja niza koju e
jednog dana koristiti istoriar njihove epohe. Postupak indukcije
e ih nauiti da u onome to ih okruuje razlikuju banalne pojave
od bitnih osobenosti. Znaaj ovog utiska svakodnevnosti je toliki
da neemo preterati ako kaemo da se istoriografija svodi na oiv
ljavanje svakodnevne banalnosti prolosti. Neemo pogreiti ako
kaemo da taj smisao za banalnost razlikuje dobrog istoriara od
onog manje dobrog.
U naoj percepciji sveta prirode i sveta drutva u kojem ivi
mo, sve odrednice se odnose na normalnost iskustva koja moe
da varira od sveta do sveta. Hladno vreme u tropskom pojasu
ima drugaije znaenje nego u umerenoj zoni; brza kola u vreme
diliansi imaju drugaije znaenje nego u veku trkakih automo-
274 Pol Ven
bila (Husserl 1970: 233; cf. Toulemont 1962: 70, 188-192, 239).
Ljudi i stvari koje pripadaju naoj civilizaciji na nae se oi svrsta
vaju u tipove; odatle dolazi utisak bliskosti koji odaju. Nasuprot
tome, neki e neoekivani objekat odluiti o toj tipologiji u koju
ne ulazi u nizu. Antepredikativna indukcija omoguila nam je
da sastavimo gomilu drutvenih, profesionalnih, regionalnih ti
pova... Zahvaljujui njima dovoljan nam je samo jedan pogled da
svrstamo neki novi tip. Od sada svaki objekat vie nee biti samo
ono to jeste: ako ne ulazi u niz, bie obojen karakteristinim ose-
ajem nenormalnosti.
Razumevanje prolosti pretpostavljae da istoriar u svojoj gla
vi rekonstruie normalnost epohe i da zna da je priblii itaocu.
Dogaaj nije to to jeste u odnosu na norme epohe; pred svakom
udnom injenicom koju proita u istoriji, italac se zapita: Da li
je to bilo isto toliko udno njima kao to je nama?; dobar isto
riar e znati da ga o tome obavesti, bilo jednom reju, bilo re
eninim obrtom. ak je i u savremenoj istoriji esto potrebno
oivljavati normalnost: da bi profesor 1970. objasnio studentima
ta je bilo okantno u depei iz Emsa, mora da je ukljui u niz, u
diplomatskom stilu tog vremena koji je karateristian po svojoj
bezgraninoj kurtoaziji. Na toj strani treba traiti istinitost esto
loe shvaene tvrdnje da o nekoj epohi treba suditi na osnovu nje
nih vrednosti.
elimo da skrenemo panju na jedan est prosede koji slui
tome da u itaocu izazove taj utisak normalnosti epohe i ije je
znaenje preuveliano. Pretpostavimo da napiem sledee tvrd
nje: Astrologija je kod obrazovanih Rimljana zauzimala gotovo
isto mesto kao i psihoanaliza kod nadrealista; nai su se preci
oduevljavali cirkuskim predstavama kao to se mi oduevljava
mo automobilima; da li ja time tvrdim kako cirkus i automobili
zadovoljavaju istu antropoloku potrebu? Ili da u stilu etnografa
treba napraviti istorijsku kategoriju po imenu fokalizacija34 koja
bi sluila kao vrea u koju treba staviti sve pojave kolektivne stra
sti koje se poklapaju jedino u tome to iznenauju drutva koja
34 O fokalizadji videti odlino delo M. J. Herskovitsa (Herskovits 1967), poglavlje XV; R.

Linton (Linton) radije govori o investicijama (Linton 1968).
ne dele tu istu strast? Nee biti tako: poredei astrologiju ili cirkus
sa savremenim pojavama (koje im nalikuju samo u najirem mo
guem smislu), ja samo elim da u itaocu izazovem utisak da su
Rimljani smatrali astrologiju ili cirkus isto tako normalnim kao
to mi smatramo strast prema automobilima ili psihoanalizu. i
talac ne treba da uzvikne: Kako je bilo mogue biti Rimljanin?
ne treba da zaluta prema naduvanim spekulacijama o masovnim
m edijim a i antikoj modernosti35.On mora da oseti da je, gleda
no iznutra, biti Rimljanin bilo veoma banalno.
Ima knjiga iz istorije koje briljiraju u oivljavanju te svakodne-
vice, a Mark Blok je meu vodeim piscima. Ima i drugih, koje su
nam moda manje drage, a koje nam prolost predstavljaju kao
udniju, ponekad divniju, a ponekad sumnjiviju: onaj ko je itao
Nilsona (Nilsson) i A. D. Noka (Nock) s jedne strane, i Kimona
(Cumont) s druge, nasluuje ta hou da kaem. Ako se ne zna
za normalnost, ako je oseaj za svakodnevnost nepoznat, ili ako
nam sistematski bei, imaemo svet iz romana Salambo; imae-
mo i meavinu uda i galimatijas etnografskih opisa koji na nae
oi evociraju svet primitivaca koji su varvari u istoj meri kao i
Floberovi (Flaubert) Kartaginjani i neverovatni kao i snovi gos
poe Bovari u kojima srea, Napulj i meseina dobijaju gustinu
metala.
Ali, to se ne tie itaoca, jer italac istorije zna da je istorija
banalna kao i na svakodnevni ivot. On a priori zna da bi mu
bilo nemogue da predvidi ime bi se bavio kad bi se neki bog
potrudio da ga prenese u neki drugi istorijski period: da daje po-
tla, da uestvuje u cvetnom ratu, ili u krstakom ratu, ili da se
bavi menadmentom. Nasuprot tome, siguran je da e svuda pro
nai svakodnevnost istog stila, istog sivila, sa istom otuenou
od samog sebe i od sveta koji e mu u dui odzvanjati prazno.
Iako mu je cvetni rat ili krstaki rat samo minut ranije izgledao
zapanjujue, istog trenutka kada bi ga bog stavio u njegovo novo
telo izgledao bi mu sasvim normalno. Odatle dolazi poluiluzija
da samo ovek moe shvatiti oveka; da, ako objasnimo prirodu,
35 Videti zabavnu satiru o sociologiji modernosti koju su napisali Pjer Burdije (Pierre
Bourdieu) i Paseron (J. C Passeron) (Bourdieu, Passeron 1963: 998).
276 Pol Ven
shvatamo oveka, da se moemo staviti na njegovo mesto... Ono

to je u toj ideji tano jeste to to maglovito i izriito znamo da
oseaj za normalnost igra istu ulogu u viziji naih prethodnika i u
naoj viziji; a ono to neemo saznati ni uz pomo introspekcije ni
uz pomo zdravog razuma jeste kakva je ta normalnost u datom
periodu.
Literatura:
Aron, R. - La sociologie allem ande contemporaine, 2. izdanje.

Aron, R. (1969) - La Philosophie critique de lhistoire, essai sur une
thorie allem ande de histoire, Vrin.
Bastide, Roger (1965) - Sociologie des m aladies mentales, Paris:
Flammarion, 1865.
Boeckh (1877/1968/) - Enzyklopadie und m ethodenlehre der phi-
lologischen Wissenschaften, 1, Form ale Thorie der philologis-
chen Wissenschajt, 1877 (Teubner, 1968).
Boudon, R. (1967) - LAnalyse m athm atique des faits sociaux, Pa
ris: Plon.
Bourdieu, P, Passeron, J. C. (1963) - Sociologues des mythologie
et mythologie des sociologues, Les Temps modernes, 1963.
Carr, E. H. (1961) - What is history? (Penguin Books, 1968).
Croce, B. (1968) - Lhistoire comm e pense et comm e action.
Danto, A. C. (1965) - Analytical Philosophy o f history, Cambridge:
Cambridge University Press (Paperback, 1968).
Dilthay, W. (1947) - Le m onde de lesprit, prevod Remy, Aubier-
Montaigne.
Dray, W. (1957) - Laws and explanations in history, Oxford: Cla
rendon Press, 1957 (1966).
Gardiner, P. (1961) - The Nature o f historical explanation (pre-
tampano Oxford Paperbacks, 1968).
Gardiner, P. (ur.) (1959) - Theories o f history, Glencoe: Free Press.

Pol Vejn - Kako Se Piše Istorija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Pol Vejn - Kako Se Piše Istorija

Uploaded by

Copyright:

Pol Ven

Kako se pie istorija*

Teorije, tipovi, pojmovi

ratori, Severovi potomci, pre bi se mogli uporediti sa Lenjinom

Teorija nije nita drugo do saetak zapleta

joj se radi o monim silama, poznatim a ipak nevidljivim, silama

Uvek je prijatno u opisu Kine iz vremena dinastije Song pro

postoje sheme koje se ponavljaju zato to broj kombinacija mo

2 Videti pokret miljenja kod A. R. Redklif Brauna (RaddifFe-Brown), Struktura i fu n kci

Znamo da istorijski tipovi ne postoje sami po sebi, da se dogaaji

mnogo ta da doda reenici Ovo je tipian divlji mak. Istoriar

da nas elja da zaokruimo neku ideju o toj politici moe dovesti

samo kada poredi zapadnjako feudalno ureenje sa japanskim;

dogaaja kroz istoriju, bez uzimanja u obzir jedinstva vremena i

koja se ralanjuje u odnosu na prostor (istorija Engleske) ili u

selja kojima se bavila; svetlost se lake raa iz poreenja, ali, pravo

racija od kojih bi neke bile optije ili naunije od drugih. ta mi

vih); kao primer prve neugodnosti naveemo da gotovo sve rei

avanje izvora nee nimalo pomoi u raspravi: treba odmah rei

Jedan prim er: helenski nacionalizam

posledicama, a helenska kulturna renesansa s kraja prvog veka,

5 O skoranjem karakteru koincidiranja izmeu domovine i drave, videti Passerin d

Tri vrste pojmova

Kritika istorijskih pojmova

pojam niti ga iscrpljuje; nae poznavanje pojma revolucije sastoji

da ih obogati i za to ostaju krajnje otvoreni. Isto tako, moemo

je takva preciznost prvi uslov za njen budui napredak, predstav

utvrdimo da uprkos optosti naslova, ove rasprave preutkuju hri-

da su ujedinjene u okviru istog pojma, a sigurno je i da istori-

govorimo o religiji ili o revoluciji, ve samo o budistikoj religiji,

stecita u koja jo samo treba nabrojati bogove i rituale, autore i

to lei u maglovitom i implicitnom karakteru ovozemljskih poj

jednog i viestrukog, izmeu bia i nastajanja, deluje tako da su u

nju, nastajanje ne moemo spoznati u istom obliku; nastajanje

istoriar rauna na zajamene idejne asocijacije koje e latinske

tip nije sredina, daleko od toga: on istie ono to je znaajno i su

Problem idealnog tipa jeste problem razumevanja individual

Istorija nije nauka, njen cilj je da omogui razumevanje, da

to uz pomo teorija i pretpostavki; mnogo vei broj rupa zatvara

Uzronost ili retrodikcija

12 Paziemo da u ovu priu ne uvuemo spornu bliskost izmeu retrodikcije u istoriji i

nismo zaboravili kako istorijske injenice saznajemo iz dokume

Poto srno ustanovili da je kralj postao nepopularan zbog svo

se ispod snega po kojem gazimo nalazi podmukli led, ili bezazleni

odnosa iza kojih nejasno naziremo nekakvu optost. injenica da

neemo rasuivati putem takve karikaturalne indukcije; ve emo

paralela, a to je istorija egipatskih Mameluka. Vrednost sicilijan

bismo bili veoma iznenaeni kad jedna re ne bi uvek imala isti

na koje je rizino primeniti retrodikciju. U niz se moe ukljuiti

17 S tim u vezi videti Vidal-Nake 2003.

znai da ga istoriar moe videti i dodirnuti18. Uinak te znaaj

dokazuje da je, samo tri veka nakon Hristove smrti, hrianstvo

bile induktivne, kao da nisu nastale iz istorije pod neto optijim

Dva ogranienja istorijske objektivnosti

da treba da postoji vie tumaenja dogadaj i da svako od njih tre

prouavaju religije nee se sloiti po pitanju rimskog pogrebnog

Uzroci ili zakonitosti, umetnost ili nauka

kaem da je Luj XIV postao nepopularan zbog poreza, prihvatam

Objanjenje u skladu sa logikim empirizmom

20 O teorijama u fizici, o pseudoteorijama u sociologiji, o drutvenim naukama kao nau-

Ova je kola uverena u jedinstvo razuma. Njena analiza obja

22 Uporediti Stegmiiller 1969: 354-358,119; o teoriji deduktivno-nomolokog objanje

Kritika logikog empirizma

23 Stegmller 360-375: La prtendue mthode de comprhension; Boudon 1967: 27.

istine o karakteru naroda; toliko je iskreno ubeenje da je istorija

24 O nacrtima objanjenja, Stegmller 1969:110,346.