Professional Documents
Culture Documents
ОГЛЕДАЛО
Онима који знају мој публицистички рад, можда ће ова
изјава чудно звучати: мени је папа Бенедикт XVI
симпатичан. Реч је о веома озбиљном човеку, једном од
највећих хришћанских теолога данас; кардинал Јозеф
Рецингер је, наиме, био челник утицајне римокатоличке
институције за учење и догматски поредак, Конгрегације за
доктрину вере, и на том месту показао озбиљност,
искреност и чврстину у својим уверењима. За разлику од
Пољака Карола Војтиле, познатог по свом ставу “Помоз’ Бог,
чаршијо, на све чет’ри стране” и префарбаности свим
фарбама, који се непрестано екуменски удварао и право-
славцима, и монофизитима, и протестантима, који је
настојавао на томе да су помесне православне цркве
“сестринске” Ватикану и да су Православље и римокато-
лицизам “два плућна крила Уједињене Европе”, Рацингер се држао става традиционалног
римокатолицизма, који је формулисао у декларацији “Dominus Jezus”, објављеној 5.
септембра 2000. године. У тој догматској изјави јасно и недвосмислено стоји: “У вези са
јединственошћу и универзалношћу спасоносног посредовања Исуса Христа, мора се
чврсто веровати у Јединственост Цркве основане Њиме као у истину католичке вере”. Од
римокатолика се захтева да верују да је Црква коју је Христос основао данашња Римска
црква и да се њено јединство остварује у “Католичкој цркви КОЈОМ РУКОВОДИ
НАСЛЕДНИК ПЕТРОВ И БИСКУПИ У ОПШТЕЊУ С ЊИМЕ” (“наследник Петров” је, по
римокатоличком схватању, наравно, папа). Елементи “освећења и истине” који постоје у
другим хришћанским заједницама ИЗВОДЕ своју делотворност из ПУНОЋЕ И ИСТИНЕ
ПОВЕРЕНЕ РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ”. Преведено на србски језик: све што је хришћанско
код других хришћана (укључујући и православне), хришћанско је само утолико уколико
је сродно ономе што баштини римокатолицизам. Нешто пре декларације “Dominus Jezus”,
кардинал Јозеф Рацингер је приволео папу Ивана Павла II да потпише енциклику
бискупима у којој забрањује коришћење термина “сестринске цркве” за заједнице са
Римом “несједињених кршћана”. Ватикан је “Црква Мајка” и она нема никакве “сестре”.
Такође, Рецингер, садашњи папа се упорно борио против модернизма који као рак
разједа западно хришћанство, нарочито после Другог ватиканског концила који је
римокатоличку заједницу умногоме протестантизовао у оквиру “ађорнамента” –
прилагођавања савременом свету, тј. секуларизације под маском нове христијанизације.
Једном речју: Рацингер ми се допада јер није лицемер. Он верује да је његова заједница
Црква, и ту нема компромиса. Од сада знамо на чему смо: на истом смо као од 1054.
године, када је Рим отпао од православног Истока трећим најтежим падом у историји
човечанства (по Светом Јустину Ћелијском, три су таква пада: Адамов – кидање
заједнице са Богом; Јудин – издаја Бога, и папин – проглашавање себе за Бога; по учењу
Првог ватиканског концила, папа је “незаблудив по питањима вере”). Са екуменизма
Рима спала је маска: показала се стара, олињала њушка уније, због које су Срби и
остали православни народи вековима страдали.
Стари добри Германи поново јашу у Србији. Ево шта каже Ханес Хофбауер о стању после
“петооктобарске револуције” 2000. године: “У банкарски систем у Србији од смене
режима 2000. умешале су се нове, глобалне банке из иностранства. Најуспешнија међу
њима је аустријска Raiffeisen Zentralbank (RZB). Веć непосредно после октобарског
заокрета 2000. ова банка је била на лицу места и у марту 2001. добила, као прва
инострана банка, државну дозволу за рад. Почетком 2004. она са 500 намештеника већ
држи 18 филијала у земљи. Њен успон почива у суштини на три стуба: на богатом
постојећем капиталу у иностранству, на удаљеним потенцијалним конкурентима са сцене
и на тренутку наступа управо кад је уведен евро. Од затварања великих државних
банака Раифајзен банка је извукла корист већ и због тога што је могла да преузме једним
ударцем на стотине искусних и школованих банкарских службеника који су се нашли на
улици. Из њихових редова Аустријанци су изабрали оне најбоље. А, увођење евра 1.
јануара 2001. довело је у аустријску банку на хиљаде клијената који су морали да своје
немачке марке, до тада скриване у сламарицама, претворе у евро. “Кад смо дошли, били
смо сасвим ликвидни јер су нас због промене ДМ у евро преплавиле приватне муштерије”
– с поносом истиче главни менаџер РЗБ Оливер Регл. За неколико месеци Раифајзен
банка је могла да саопшти да је придобила 20% укупне клијентеле у Србији, за шта би у
нормалним околностима, како искрено признаје Регл, била потребна цела једна
деценија.”
Кад је, што би бивша загребачка браћа рекла: “тому тако”, зашто се инфантилно чудимо
да је папа Немац? Сада је на реду “духовно уједињавање Еуропе”. А ту није на одмет
чврста рука... Рука потомка Карла Великог, који је Западне Словене већ у раном средњем
веку сабио у мишју рупу. Зар смо заборавили да су франачки свештеници прогонили у
Моравској Свете Кирила и Методија (а Методија две године држали у тамници)? Зар смо
заборавили да су франачки бискупи забрањивали служење на словенском језику у
цркви? “Свето Римско Царство” се данас каже “Дојчланд, Дојчланд, ибер алес”...
Уочи свог последњег Божића, приликом сусрета са кардиналима и бискупима, папа Иван
Павао II је истицао да је мисија Цркве да уједини човеčанство, рекавши да је циљ “хитно
васпостављање пуног јединства између Хришћана”. Кардинал Рацингер, садашњи папа,
под тим јединством подразумева, свакако, повратак Риму.
“Средње старосно доба свећеника је преко педесет година, а око 2000. биће око
седамдесет година. Број сјемеништараца спао је са 48 хиљада 1965. на 1.300 средином
1988. Према садашњим статистикама, сада има преко 11 стотина жупа без жупника”
(“Liguorian”, август 1990).
“У деценији пре Концила, Римокатоличка црква у Ирској достигла је врхунац утицаја. Кад
је Концил отворен, један од осам средњошколаца био је кандидат за свећенство... Године
1989. посвећења за жупно свећенство било је свега 72 (1958. – 400)”. (“The Catholic
World Report”, септембар-октобар 1992).
“Број часних сестара у Америци спао је са 180.015 године 1964. на 97.751 у 1992.
години. Број религиозних братстава спао је са 189.311 у 1962. години на 62.546 у години
1992. Број дечјих крштења опао је са преко милион и триста хиљада 1962. на 950
хиљада 1985. године. И тако даље. Према студији нарученој од надбискупије Сан
Франциска, главни разлог што сваке године 60 до 100 хиљада Хиспаноамериканаца
напусти Римокатоличку цркву је незадовољство њеним догматима и стањем свештенства.
Од почетка осамдесетох до почетка деведесетих, вели Рихардо Чавез, управитељ
одељења за Хиспаноамериканце Католичке конференције Калифорније, римокатоли-
цизам је напустило око пет милиона Хиспаноамериканаца”. (“Daily News”, 7. април 1991).
Ако не иде у САД и Гватемали, можда ће проћи у
Србији и Русији, зар не?
Претходни папа Иван Павао II, због свега тога трудио се
да учврсти везе између хришћана Европе: још 1982. био
је први понтифекс који је крочио на територију
Енглеске, и одржао проповед у Кентерберијској
катедрали, средишту светског англиканства. Године
1999, католици и англиканци су заједнички потписали
документ “Дар ауторитета” који је призвао хришћане обе
деноминације да не поричу папин ауторитет. Те исте
године, Римокатоличка црква и Светска лутеранска федерација потписали су “заједничку
изјаву поводом учења о оправдању”, окончавајући петовековни догматски спор између
Рима и Лутерових следбеника. Маја 2000. одржан је у Торонту глобални самит
римокатоличких угледника из целог света. Средином 2001. потписана је тзв. “Екуменска
повеља”. На скупу је учествовала Конференција европских цркава (у којој су
православни, англиканци, старокатолици и традиционални протестанти) на једној и
представници римокатоличких Бискупских конференција Европе на другој страни.
Повеља налаже што дубље међуверске контакте, заједничке молитве, сарадњу у свим
областима, и завршава, комесарски строго, упозорењем: “Нема алтернативе узајамном
помирењу и екуменизму”. Године 2002. у Ватикану је одржана изложба о англиканству –
први пут у историји. Нови надбискуп кантерберијски, Рован Вилијамс, посећивао је папу
Војтилу и – незамисливо за англиканског клерика – љубио му руку. За време погребних
свечаности последњег папе, Рован Вилијамс читао је заупокојне молитве скупа са
римокатоличким поглаваром Енглеске и Велса, Кардиналом Кормаком Марфијем
О’Конором. Том приликом је изјавио да је његово присуство опелу папе знак дубоких
веза, личне блискости и интимности које су почеле да постоје између службе
кантерберијског надбискупа и папства... Мада раскид са Римом још није сасвим окончан,
постоји необративо помирење између англиканаца и католика током понтификата Ивана
Павла II које његов наследник треба да настави да надграђује... Коренови које смо
засадили протеклих година предубоки су да би били ишчупани”.
Папска установа, очувана упркос свему хришћанима Запада, пораженим у борби против
секуларизма, све више личи на ослонац коме се мора прибећи да би се даљи порази
избегли.
http://www.srpskapolitika.com/pol_analize/2005/147.html