Србија треба да зна све о папи Бенедикту

 
ОГЛЕДАЛО
Онима који знају мој публицистички рад, можда ће ова
изјава чудно звучати: мени је папа Бенедикт XVI
симпатичан. Реч је о веома озбиљном човеку, једном од
највећих хришћанских теолога данас; кардинал Јозеф
Рецингер је, наиме, био челник утицајне римокатоличке
институције за учење и догматски поредак, Конгрегације за
доктрину вере, и на том месту показао озбиљност,
искреност и чврстину у својим уверењима. За разлику од
Пољака Карола Војтиле, познатог по свом ставу “Помоз’ Бог,
чаршијо, на све чет’ри стране” и префарбаности свим
фарбама, који се непрестано екуменски удварао и право-
славцима, и монофизитима, и протестантима, који је
настојавао на томе да су помесне православне цркве
“сестринске” Ватикану и да су Православље и римокато-
лицизам “два плућна крила Уједињене Европе”, Рацингер се држао става традиционалног
римокатолицизма, који је формулисао у декларацији “Dominus Jezus”, објављеној 5.
септембра 2000. године. У тој догматској изјави јасно и недвосмислено стоји: “У вези са
јединственошћу и универзалношћу спасоносног посредовања Исуса Христа, мора се
чврсто веровати у Јединственост Цркве основане Њиме као у истину католичке вере”. Од
римокатолика се захтева да верују да је Црква коју је Христос основао данашња Римска
црква и да се њено јединство остварује у “Католичкој цркви КОЈОМ РУКОВОДИ
НАСЛЕДНИК ПЕТРОВ И БИСКУПИ У ОПШТЕЊУ С ЊИМЕ” (“наследник Петров” је, по
римокатоличком схватању, наравно, папа). Елементи “освећења и истине” који постоје у
другим хришћанским заједницама ИЗВОДЕ своју делотворност из ПУНОЋЕ И ИСТИНЕ
ПОВЕРЕНЕ РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ”. Преведено на србски језик: све што је хришћанско
код других хришћана (укључујући и православне), хришћанско је само утолико уколико
је сродно ономе што баштини римокатолицизам. Нешто пре декларације “Dominus Jezus”,
кардинал Јозеф Рацингер је приволео папу Ивана Павла II да потпише енциклику
бискупима у којој забрањује коришћење термина “сестринске цркве” за заједнице са
Римом “несједињених кршћана”. Ватикан је “Црква Мајка” и она нема никакве “сестре”.

Такође, Рецингер, садашњи папа се упорно борио против модернизма који као рак
разједа западно хришћанство, нарочито после Другог ватиканског концила који је
римокатоличку заједницу умногоме протестантизовао у оквиру “ађорнамента” –
прилагођавања савременом свету, тј. секуларизације под маском нове христијанизације.

Једном речју: Рацингер ми се допада јер није лицемер. Он верује да је његова заједница
Црква, и ту нема компромиса. Од сада знамо на чему смо: на истом смо као од 1054.
године, када је Рим отпао од православног Истока трећим најтежим падом у историји
човечанства (по Светом Јустину Ћелијском, три су таква пада: Адамов – кидање
заједнице са Богом; Јудин – издаја Бога, и папин – проглашавање себе за Бога; по учењу
Првог ватиканског концила, папа је “незаблудив по питањима вере”). Са екуменизма
Рима спала је маска: показала се стара, олињала њушка уније, због које су Срби и
остали православни народи вековима страдали.

Зашто кажеш “Европа”, а мислиш “Немачка”?

Као што је осамдесетих година XX века било значајно да папа буде Пољак (требало је
кренути у рушење совјетског блока), и као што је Карол Војтила склопио тајни споразум
са Роналдом Реганом о јуришу на Берлински зид, тако је сада важно да папа буде Немац,
јер је Немачка моторна сила Европске уније. Немачка је наставила свој Drang nach Osten,
започет још у доба Карла Великог, неписменог, али моћног владара, који је, узгред буди
речено, Запад заувек одвојио од Византије и у Рим поčео да поставља полуварварске
франаčке папе, уклањајући учене и умне “класичне” Латине и Грке, који су били
православни епископи римски. Ко год је читао књигу аустријског социолога и историчара
Ханеса Хофбауера “Проширење Европске уније на Исток” (Филип Вишњић, Београд,
2004.) знаће о чему је реч. Јер, још у доба Четвртог крижарског рата, уместо борбе са
Арапима, папине германске и романске војске су окупирале Цариград и осакатиле
Византију (која се од тог ударца никад није сасвим опоравила). Средином XIII века
Германи су почели да заузимају просторе Чешке, Моравске, Помераније, Паноније и
Трансилваније; стигли су и до пољског Кракова и карпатског лука. На Русију су, с
папиним благословом, јуришали Швеђани и немачки тевтонски витезови које је, све
скупа, тукао Свети Александар Невски. После битке на Мохачу 1526. Хабзбурговци су
кренули у инвазију на чешки Праг и горњу Мађарску (Пресбург). Кад су Турци пали под
Бечом 1683, цела Мађарска се нашла под германском влашћу, а замало и Србија (по којој
су се, скупа са војском Беча, одмах размилели католички “ловци на душе” да обраћају
“несједињене Србе” римском престолу). Половином XVIII века, Хабзбурзи држе Галицију
и Буковину. Марија Терезија у Банат доводи Немце, а 1878. Аустроугарска окупира Босну
и Херцеговину... Сећамо се и Поћорека и Макензена: две германске империје, аустријска
и немачка, насрнуле су на малу Србију, убијајући трећину њеног становништва. А Хитлер
је свом специјалном изасланику за Балкан, Нојбахеру, говорио да народ, какав су Срби,
не сме да живи уз Дунав”. Немачка је, по Хофбауеру, у жудњи за ширењем своје
капиталистичке моćи, данас потчинила скоро целу Источну Европу, настављајући
Хитлерову економску политику у тој области. Сетимо се, нацисти су основали “Централни
орган за европску привреду великог простора”, “Немачко светско економско друштво”,
“Институт за светску привреду”, “Рајхскомесаријат за привреду великог простора”, итд.
Од нациста потиче и идеја о “регионализацији Европе” (видети у књизи Роднија
Еткинсона “Зачарани европски круг”, Светови, Нови Сад 1996.), као и идеја о
“Економском савету европских држава”. Вернер Дајц, један од главних нацистичких
економиста, говорио је: “Ако хоћемо да предводимо европски континент економски, што
нужно и безусловно произилази из економске снаге европског континента као језгра беле
расе, не смемо, из разумљивих разлога, јавно то проглашавати немачким економским
великим простором. Морамо увек изнова говорити о Европи, јер немачко вођство
произилази само од себе и из политиčке, економске, културне и техничке огромне тежине
коју Немачка има, као и из њеног географског положаја”.
 
Херман Јозеф Апс, члан управе Немачке банке, која се много окористила нацистичким
продором на Исток, октобра 1940. је говорио да европски простор пружа “богате и
исплативе могућности” захваљујући политичком развоју догађаја, јер у том тренутку
Немачка под влашћу држи скоро целу Европу, на овај или онај начин. Тај Апс је остао у
игри дуго после Хитлеровог пада. До 1976. је био председник надзорног одбора исте оне
Немачке банке, а од 1976. њен доживотни почасни председник. Јоаким фон Рибентроп,
нацистички министар спољних послова рачунао је да ćе у марту 1943. бити створен
“Савез европских држава”, чиме ће постићи трајан мир. А ево неколико реченица Нацрта
представке Министарства спољних послова о стварању Савеза европских држава:
“Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава, представља нужан развој...
Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази пошто се европске
државе могу ујединити само слободном одлуком која произилази из увиђања
неопходности уједињавања у заједницу суверених држава... Савез европских држава
мора бити заједница по могућности свих европских земаља”. На шта вам ово личи, браћо
Срби? Да поновимо: није ово РТС пропаганда “евроатлантских интеграција”. Ово је
Рибентроп. И није то 2005, кад је постало “изводљиво”, била је то 1943.

Стари добри Германи поново јашу у Србији. Ево шта каже Ханес Хофбауер о стању после
“петооктобарске револуције” 2000. године: “У банкарски систем у Србији од смене
режима 2000. умешале су се нове, глобалне банке из иностранства. Најуспешнија међу
њима је аустријска Raiffeisen Zentralbank (RZB). Веć непосредно после октобарског
заокрета 2000. ова банка је била на лицу места и у марту 2001. добила, као прва
инострана банка, државну дозволу за рад. Почетком 2004. она са 500 намештеника већ
држи 18 филијала у земљи. Њен успон почива у суштини на три стуба: на богатом
постојећем капиталу у иностранству, на удаљеним потенцијалним конкурентима са сцене
и на тренутку наступа управо кад је уведен евро. Од затварања великих државних
банака Раифајзен банка је извукла корист већ и због тога што је могла да преузме једним
ударцем на стотине искусних и школованих банкарских службеника који су се нашли на
улици. Из њихових редова Аустријанци су изабрали оне најбоље. А, увођење евра 1.
јануара 2001. довело је у аустријску банку на хиљаде клијената који су морали да своје
немачке марке, до тада скриване у сламарицама, претворе у евро. “Кад смо дошли, били
смо сасвим ликвидни јер су нас због промене ДМ у евро преплавиле приватне муштерије”
– с поносом истиче главни менаџер РЗБ Оливер Регл. За неколико месеци Раифајзен
банка је могла да саопшти да је придобила 20% укупне клијентеле у Србији, за шта би у
нормалним околностима, како искрено признаје Регл, била потребна цела једна
деценија.”

Кад је, што би бивша загребачка браћа рекла: “тому тако”, зашто се инфантилно чудимо
да је папа Немац? Сада је на реду “духовно уједињавање Еуропе”. А ту није на одмет
чврста рука... Рука потомка Карла Великог, који је Западне Словене већ у раном средњем
веку сабио у мишју рупу. Зар смо заборавили да су франачки свештеници прогонили у
Моравској Свете Кирила и Методија (а Методија две године држали у тамници)? Зар смо
заборавили да су франачки бискупи забрањивали служење на словенском језику у
цркви? “Свето Римско Царство” се данас каже “Дојчланд, Дојчланд, ибер алес”...

Ко се обрадовао избору новог папе?

Ко? Његова родна Баварска, у чије име је почео да
кличе председник Баварске и вођа значајне
Хришћанске демократско-социјалне уније Едмунд
Штојбер: “Баварска и цела Немачка славе избор
Рацингера. Уверен сам да ће нови папа успети да
победи и да окупи око себе све католике света, не
само зато што је најбрилијантнији теолог свих
времена, него и због својих људских и пасторалних
квалитета”. Баварска је, као што знамо, најкатоли-
чкија немачка земља, а Штојбер и Рацингер су стари пријатељи.
 
Сам Рацингер је скроман, па чак и стидљив човек, који себе описује као “једноставног и
смерног посленика у винограду Господњем”. Пошто је већ био наговештаван његов избор
за папу, трудио се да мало ублажи свој имиџ десног конзервативца. Када је сео на
столицу у Ватикану, ступио је у разговоре и са извесним либерално-модернистичким
круговима у својој заједници. Међутим, многи верују да је његов избор веома важан за
хришћански идентитет Европе, која је на удару муслиманске инвазије и у коју
Американци на силу увлаче Турску. Ватикан је, у новим европским интеграцијама,
претрпео и неколико пораза – пре свега, из Устава Европске уније избачен је сваки
помен Хришћанства, а ватикански лобисти уопште нису омиљени у (зашто крити?)
масонском Бриселу. Рацингер је, као кардинал, био веома јасан: он је Турској поручио да
би савезнике требало да тражи на другој страни, јер је “исламска вера у сталној
супротности са европским Хришћанством”. А, додао је поучно, “Европа није утемељена на
географији, него на заједничкој вери”. Није случајно да је у јесен 2004. године монсињор
Чезаре Мазолари изјавио, док је Иван Павао II боловао: “Црква је победила комунизам,
али је тек почела да схвата свој следећи изазов – исламизам, који је много гори. Свети
отац због својих година неће моћи да се суочи са тим изазовом. Но, следећи папа ће
морати”.

И он је, очито, дошао спреман за изазов ислама.

Кардинал Рацингер, неколико дана пре избора за папу, објавио је књигу “Вредности у
немирно доба”, чија је главна идеја да радикални секуларизам савременог Запада може
да уништи сваки хуманизам. Свега неколико дана после избора, 28. априла 2005, папа
Бенедикт XVI је наговестио да ће средишња тема његовог понтификата бити “хришћански
коренови Европе”. Он је изабрао име Бенедикт по узору на Светог Бенедикта Нурсијског,
који је, као оснивач бендиктинског реда, ширио хришћанство Европом (која је, да узгред
кажемо, у то време била православна). Папа је рекао да Свети Бенедикт представља
темељну тачку европског јединства и да је исти “снажно подсећање на непорециво
хришћанске коренове њене културе и цивилизације”.
 
А сад, сви заједно!
Европско Хришћанство је, то не треба крити, на ивици смрти. Секуларизам и модернизам
нагризли су и римокатоличку и протестантске заједнице. Све мање деце у Европи се
крштава (у Француској око десетак посто!), а највећи број римокатоличких жупника
широм континента су Пољаци – матичне земље немају довољно заинтересованих за
свештеничку службу. Протестанти су почели да рукополажу жене за бискупине и
пасторине, што је срамна издаја минималних основа Хришћанства. Догматског јединства
нема, и хаос је општи. Ислам постаје духовна сила, не само због имиграције, него и зато
што многи Европљани постају муслимани. Нетрадиционалне религије, попут Њу Ејџа, и
тоталитарне секте такође држе пажњу Европљана. Шири се и “харизматски” пентеко-
стални неопротестантизам.

Уочи свог последњег Божића, приликом сусрета са кардиналима и бискупима, папа Иван
Павао II је истицао да је мисија Цркве да уједини човеčанство, рекавши да је циљ “хитно
васпостављање пуног јединства између Хришћана”. Кардинал Рацингер, садашњи папа,
под тим јединством подразумева, свакако, повратак Риму.

Зашто се свима толико жури у загрљај?

Рекли смо већ: криза европског и светског Хришћанства је огромна. Риму је потребан
православни Исток. Ево још података који то потврђују, из деведесетих година управо
протеклог XX века.

“Надбискупија чикашких, највеćа римокатоличка дијецеза у земљи, губи једног

свећеника на сваких 18 дана. У Кливленду, дијецеза је изгубила 25 свећеника током
првих месеци године, а није добила ниједног” (“Wall Street Journal”, 13. новембар 1990).

“Средње старосно доба свећеника је преко педесет година, а око 2000. биће око
седамдесет година. Број сјемеништараца спао је са 48 хиљада 1965. на 1.300 средином
1988. Према садашњим статистикама, сада има преко 11 стотина жупа без жупника”
(“Liguorian”, август 1990).

“У деценији пре Концила, Римокатоличка црква у Ирској достигла је врхунац утицаја. Кад
је Концил отворен, један од осам средњошколаца био је кандидат за свећенство... Године
1989. посвећења за жупно свећенство било је свега 72 (1958. – 400)”. (“The Catholic
World Report”, септембар-октобар 1992).
 
“Број часних сестара у Америци спао је са 180.015 године 1964. на 97.751 у 1992.
години. Број религиозних братстава спао је са 189.311 у 1962. години на 62.546 у години
1992. Број дечјих крштења опао је са преко милион и триста хиљада 1962. на 950
хиљада 1985. године. И тако даље. Према студији нарученој од надбискупије Сан
Франциска, главни разлог што сваке године 60 до 100 хиљада Хиспаноамериканаца
напусти Римокатоличку цркву је незадовољство њеним догматима и стањем свештенства.
Од почетка осамдесетох до почетка деведесетих, вели Рихардо Чавез, управитељ
одељења за Хиспаноамериканце Католичке конференције Калифорније, римокатоли-
цизам је напустило око пет милиона Хиспаноамериканаца”. (“Daily News”, 7. април 1991).

У Јужној Америци, традиционалој тврђави верности Ватикану, још је горе. Прелазак из

римокатолицизма на друге конфесије све је израженији. У Доминиканској Републици
увећао се три пута од шездесетих до деведесетих година XX века, повећао се за 500% у
Ел Салвадору и Костарики, а преко 700% у Гватемали. Римокатилички часопис “The
Wanderer” (1. април 1999.) нуди следеће податке: Преко 1.900 римокатоличких жупа
(парохија) у свету је угашено. Само око 40% римокатолика у САД верује да Христос ре-
ално присуствује у хостији. Исповест је скоро нестала из парохије живота.

 
 
Ако не иде у САД и Гватемали, можда ће проћи у
Србији и Русији, зар не?
Претходни папа Иван Павао II, због свега тога трудио се
да учврсти везе између хришћана Европе: још 1982. био
је први понтифекс који је крочио на територију
Енглеске, и одржао проповед у Кентерберијској
катедрали, средишту светског англиканства. Године
1999, католици и англиканци су заједнички потписали
документ “Дар ауторитета” који је призвао хришћане обе
деноминације да не поричу папин ауторитет. Те исте
године, Римокатоличка црква и Светска лутеранска федерација потписали су “заједничку
изјаву поводом учења о оправдању”, окончавајући петовековни догматски спор између
Рима и Лутерових следбеника. Маја 2000. одржан је у Торонту глобални самит
римокатоличких угледника из целог света. Средином 2001. потписана је тзв. “Екуменска
повеља”. На скупу је учествовала Конференција европских цркава (у којој су
православни, англиканци, старокатолици и традиционални протестанти) на једној и
представници римокатоличких Бискупских конференција Европе на другој страни.
Повеља налаже што дубље међуверске контакте, заједничке молитве, сарадњу у свим
областима, и завршава, комесарски строго, упозорењем: “Нема алтернативе узајамном
помирењу и екуменизму”. Године 2002. у Ватикану је одржана изложба о англиканству –
први пут у историји. Нови надбискуп кантерберијски, Рован Вилијамс, посећивао је папу
Војтилу и – незамисливо за англиканског клерика – љубио му руку. За време погребних
свечаности последњег папе, Рован Вилијамс читао је заупокојне молитве скупа са
римокатоличким поглаваром Енглеске и Велса, Кардиналом Кормаком Марфијем
О’Конором. Том приликом је изјавио да је његово присуство опелу папе знак дубоких
веза, личне блискости и интимности које су почеле да постоје између службе
кантерберијског надбискупа и папства... Мада раскид са Римом још није сасвим окончан,
постоји необративо помирење између англиканаца и католика током понтификата Ивана
Павла II које његов наследник треба да настави да надграђује... Коренови које смо
засадили протеклих година предубоки су да би били ишчупани”.

Папска установа, очувана упркос свему хришћанима Запада, пораженим у борби против
секуларизма, све више личи на ослонац коме се мора прибећи да би се даљи порази
избегли.

А Србија? У Србији кува.

Србија је под полуокупацијом и то је сваком јасно. Са тридесет одсто незапослених
(највећа стопа у Европи), она је осуђена на лагано умирање. Земља и вода су трајно
загађени НАТО бомбама, предстоји отимање Косова, одвајање Црне Горе, јуриш на
Војводину. Буди се чак и влашки екстремизам, а и Бугари око бацају на нишку област.
Југ сужене Србије треба да се уклопи у Велику Албанију. У таквој ситуацији, српски
политичари се понашају онако како су се понашали и уочи 1941. године. Труде се да са
што више србских стратешких интереса нахране аждају Запада (сетимо се само стварања
Бановине Хрватске, да би се Хрвати “смирили” – а њима су апетити још више порасли).
Ватикан у свему овоме има своје интересе, старе, свима познате: Црна Гора треба да
буде “Црвена Хрватска” (зар Јеврем Брковић није говорио још 1991, да је “Црна Гора
имала своју аутокефалну цркву са елементима католичанства, док ни геноцидни Сава
Немањић није поправославио”?); Косово треба да буде независно; у Војводини није
наодмет подржати Мађаре... А за све то време треба радити на унијаћењу Срба, што
директном (као у Ваљеву где је доскорашњи жупник читав низ рођених Срба претворио у
“кршћане”), што преко екуменизма...
 
Екуменизам међу Србима је прича за себе. Он нас не подлокава непосредно, него
заобилазно. Наиме, као и у прошлости, постоји опасност да се Риму приближимо преко
Цариграда, склоног склапању уније са папом кад су угрожени његови земаљски
интереси. Савремени цариградски квази-византизам се у Србској цркви намеће као мера
и провера православности, а већ одавно је и најнеупућенијима јасно да Цариградска
патријаршија у Турској опстаје само захваљујући подршци Вашингтона и Ватикана
(наших “традиционалних пријатеља”), иначе би турске власти већ одавно раселиле
Фанар и направиле од њега музејски простор. Србски православни народ је захвалан
Светом Цариграду преко кога смо добили Кирила и Методија и који нам је 1219. даровао
аутокефалност; србски народ је заувек захвалан и братском грчком народу који нам је, у
страшним ратовима 1991-1995, био поуздан.
 
Србска црква се налази на великом искушењу: на њу се врше притисци споља и изнутра
да се поклони папи. Она је, молитвама новомученика јасеновачких, том искушењу за
сада одолела. Велику улогу у њеном одолевању има и Руска православна црква, која је
огорчена на Ватикан јер исти врши страховиту прозелитску акцију, од Украјине до
Сибира. Претходни папа је средишта унијатског украјинског поглавара пренео из Лавова
у Кијев, мајку руских градова и руског Православља, само да би показао да не признаје
захтеве Москве да се унијатска пропаганда заустави. Москва је од Бенедикта XVI
тражила да одлуку Ивана Павла II поништи, али он то није учинио. Све ово доприноси
чињеници да једине две земље које папа није посетио јесу Србија и Русија.
 
Али, изгледа да и у Србској православној цркви има појединаца који мисле да ће нас свет
смрвити ако не прибегнемо под заштиту још увек политички моћног Рима. Понавља се
искушење које смо имали у XV веку, када је византијски цар Јован Палеолог приморао
већину епископа Цариградске патријаршије да потпишу унију с папом Еугеном да би
добили војну помоћ Запада за борбу против Турака. На сабору у Фиренци и Ферари,
поред Грка, учествовали су и представници других помесних цркава, који су такође
потписали унију. Мудри Србин, велики и трагични Ђурађ Бранковић, иако опкољен са
свих страна од Турака и Мађара, није хтео ни да чује да своје делегате шаље папи на
ноге. Рекао је да је он сусед Латина, да их зна и да не верује у било какву њихову
помоћ. Кад су му нудили да се “порими”, одговорио је да га Срби сматрају несрећним,
али мудрим човеком; кад би, под старе дане, променио веру, сматрали би га несрећним
лудаком... Грци су потписали унију, и нису добили ништа! Неколико стотина војника са
Запада борило се 1453. године у одбрани Цариграда... Свети Марко Ефески, велики
епископ и богослов, унију је одбио да призна и она је касније оборена... Зато србским
криптоунијатима треба да буде јасно: од Ватикана се немамо чему надати, без обзира на
лепе жеље и екуменске осмехе. Они хоће унију, као и увек.
 
Срби знају да су Света Три Јерарха Јелини и да је Нови Завет писан на грчком... Али,
знају и да су владике Фанариоти после укидање Пећке патријаршије чинили све да затру
србско богослужење, намећући оно на грчком језику, а да су се према својој србској
пастви често односили с презиром и ниподаштавањем, глобећи је горе него Турци. И
знају да је Цариград био против Првог српског устанка. И знају да данашња Цариградска
патријаршија претендује да влада православном васеленом, да хоће власт над
дијаспором свих православних народа, да се меша у кризе на канонским територијама
других аутокефалних цркава (рецимо, на Украјини, где сви расколници и мрзитељи
Московске патријаршије, предвођени Јушченком, америчким пионом – председником,
хоће да се “учлане” у Цариградску патријаршију. И знају да је Цариград перјаница
модернизма и екуменизма у свету. Сетимо се, такође, и чувеног извештаја Међународне
кризне групе из марта 2003. када је ова Сорошева испостава тражила од либералнијих
цркава, цариградске и румунске, да се ангажују око Србске цркве која одбија да
“прилагоди модерном свету црквене структуре и праксу, који датирају још из отоманског
и комунистичког периода”. (Што се Румуна тиче, они су умислили да су Богом дана спона
између Истока и Запада, “православни Латини”, па је њихов патријарх Теоктист отишао
тако далеко да је присуствовао канонизацији оснивача папине “свете” шпијунске службе,
зване “Опус Деи”, Хозе Ескриве де Балагвере).
 
Пошто нас сорошевци упућују на Цариград, нешто се озбиљно ваља иза брда. Шта? Зна
се – Вашингтон и Ватикан. Зато су клицања Маровића, Драшковића и Тадића папи и
“кршћанској љубави” јасна: Бела кућа и бела катедрала Светог Петра за њих су симболи
свега чему желе да служе као бегунци од свог идентитета, какве србска историја памти
под збирним именом Вука Бранковића. Није нимало случајно што Светозар Маровић
говори као Хрват, иако је чист Србин (по биолошком пореклу) са приморја, из Будве.
Тако је и Никола Љубичић, Титов генерал, родом од Ужица, имитирајући свог вољеног
маршала говорио: “Чујмо!”
 
Наравно, мора се имати у виду и новчани моменат. Неки примају лепе парице од
ватиканске испоставе у Бечу “Pro Orientz”, намењене унијаћењу Истока; а некима парице
на жиро и текуће рачуне уплаћује римокатоличко-немачка невладина организација
“Конрад Аденауер”. И они су, наравно, за папин долазак. “Закај не?” А ми, србска
сиротиња, остајемо са Пилипендом, који не би прешао у “царску виру” ни за сву пшеницу
овог света, јер не да свога “србскога ’Риста”. И са Вуком Исаковићем који, у Осеку,
опомиње своје официре да, иако су наше црквице брвнаре, јад и беда у односу на
католичке катедрале широм Хабзбуршке монархије, чувају “сладост Православља”.
 
За крај
Рекао сам да ми је садашњи папа Бенедикт XVI симпатичан као личност. Али, као папа,
он “по службеној дужности” мора да изражава Ватикан у свој његовој пуноти. А Ватикан
је Србима од средњег века главни непријатељ. Да није било Ватикана, не би било
католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике,
Кордуна, Баније, Жумберка; да није било Ватикана, не би било такве србофобије на
Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији.
Да није било Пија XII и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би
било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа. Ватикан је први признао
Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, и тиме нанео (скупа са Немачком)
непоправљиву штету праведном решењу србског питања на Балкану. Између Ватикана и
нас је Јасеновац, а не врт препун ружа. Према томе, упркос понизним осмесима празних
и јадних србских политичара пред папом, папа у Србију не може да дође јер неће да
моли за опроштај народ који је толико пострадао под ударима ватиканских слугу од
средњег века наовамо. Срби никог не мрзе, али не смемо бити крпе које свако гази. Боље
да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се
одрицали себе за комад буђавог хлеба.
 
Владимир Димитријевић

http://www.srpskapolitika.com/pol_analize/2005/147.html