ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Катедра за иберијске студије

Семинарски рад на тему:

Аутобиографски елменти у роману Дон Кихот,
Мигела де Сервантеса

Предмет: Професор/ментор:

Број бодова/оцена: Студент:

Београд, април, 2021.

 Апстракт. Ово истраживање се бави анализом појаве и функције аутобиографских
елемената у роману Велеумни племић Дон Кихоте од Манче (Don Quijote de la Mancha),
Мигела де Сервантеса (Miguel de Cervantes). Истраживање проучава међуусловљеност
између аутобиографских текстуалних деоница, техника приповедања и идејног спектра
романа. Рад се конципира претежно на идеји да је однос између фиктивног и „реалног“
наратора, оног аутрског и реалног „ја“, (де)конкретизованог у роману – као и саме
историјске фигуре Сервантеса, у великој мери хибидизован, усложњен, и превазилази
стандардну бинарну позицију, како би се између осталог оснажила и интертекстуалност,
што је специфична пишчева техника комуникације са публиком (и самим делом), која
одговара природи каснијих стилских формација као што су постструктурализам или
постмодернизам. У раду се користе дескриптивна, аналитичкосинтетичка, компаративна
метода, као и техника цитирања ради ојачане аргументације изнесених ставова.

Кључне речи: Сервантес, Дон Кихот, роман, аутобиографско, сложеност,

интертекстуалност, бинарна позиција, ауторско и реално „ја“

1
 1. Увод

Са тачке гледишта синтагматике, семантике и парадигматике, Сервантесово дело

Велеумни племић Дон Кихоте од Манче – у даљем раду Дон Кихот, остаје једно од
најкомплекснијих уметничких остварења кроз читаву књижевност. Другим речима, осим
сложене структуре и значења дела, у Сервантесовом роману постоји двојака
парадигматска проблематика, која се у овом случају не доводи само у везу са начином
читања и тумачења дела, већ и са питањем у којој је мери Дон Кихот корелативан и са
стварношћу, односно до које границе Сервантесов роман почива на елементима изван
дела. 1 Ако се дакле оде још један корак даље од сложене анализе сатиричног и тематског
контекста романа, ако се прихвате и вантекстовне реалције Дон Кихота као великог
интертекстуалног медијатора различитих остварења књижевне уметности, лако ће се
увидети да проблем аутобиографског слоја Сервантесовог романа има много сложенију
улогу од пуке дистинкције између биографских и фиктивних чинилаца. Другим речима,
врло је значајна чињеница да аутобиографски слој у Дон Кихоту управо текстуализује
стварност саму, будући да се реална личност претапа у фиктивно, ауторско „ја“ (и
обратно), а затим се и то ауторско „ја“ маскира не само у писца и/или наратора – „оца“,
већ и редактора – „поочима“ текста:

„Али ја, који ако изгледам да сам отац Дон Кихоту, тек сам му поочим, не мислим поћи упбичајним
путем, нити те скоро са сузним очима молити, као што то други чине, драги мој читаоче, да опростиш или
превидиш мане, које ћеш на овом мом сину видети; а онда, ти нити си му род ни друг и у твом телу имаш
твоју душу и слободну вољу како само може да буде, па си у својој кући, у којој си господар, као и краљ у
његовим добрима, па знаш, штоно реч, да испод моје кабанице пуцам под нос прстом и краљу. Све то
опрашта те и ослобађа те свака обзира и обавезе, те тако можеш казати о овој приповести шта ти се свиди,

1
Наравно, колико год поједини тумачи попут Мукражовског посматрали књижевно дело као
аутономну творевину која је увек у односу према означеној ствари, ипак је непобитна једноставна чињеница
да свако дело мора имати неку конекцију са елементима изван њега како би било разумљиво читалачкој
публици, а само дело је ипак обележено контекстом (због чега модерни теоретичари и тврде да су могућа
вишшеструка тумачења). У случају Дон Кихота тај контекст се нивелише са деконструкцијом књижевне
моде и детронизацијом витешког романа, али и сатиричном конотацијом којом описује мане шпанског
друштвеног система.

1
без бојазни, да ће ти се з аметити за зло, нити да ће те наградити за добро, које ћеш казати за њу“.
(Сервантес, 1985: 1)

Тај поступак усложњавања и полифоније ауторског лика, гласа и нараторске улоге

свакако кореспондира са темом лудила које обухвата главног јунака романа и идејом
дестабилизације граница између фикције и стварности. У том смислу могло би се тврдити
како је Сервантес био постмодерниста много пре но што се постмодернизам уопште и
зачео као стилска формација, будући да евоцира (и на индиректном – поигравање
аутобиографским слојем, и директном нивоу – идеја „књишког лудила“) став да је
књижевна фикција велики конституент и кодификатор перцепције реалног света.

2. Међуигра аутобиографског и фиктивног

2.1. Аутобиографски слој – индикатор полифоније ауторског и нараторског гласа

Проучавајући и описујући биографију аутора Дон Кихота, Ђорђе Поповић уочава

једну интересантну појаву, и истиче како је Сервантес имао врло живописан век и да се
код њега на радост биографа, за разлику од многих уметника, не губи „човек у писцу“:

„Ако се уопште може казати за писца да се његов животопис ограничава на оно што је њега
преживело, да су његови списи његова дела, да се код њега човек губи у писцу, код Сервантеса није тако.
Његов животопис био би занимљив сам по себи и његов живот исто је тако пун милине и наравствености,
као и његови списи. Није дакле чудо ако се сваки час нађе по ко год, те се наново даје у посао да описује
дела и да оцењује списе Сервантеса, чији високи ум и велико јунаштво већ су толика славна пера обасипала
својим хвалама“. (Поповић, 1985, у: Стојановић, 2012: 37–38)

Упркос тој по Поповићу јасној размеђи реалног човека и писца, Сервантес који
проговара у Дон Кихоту управо пружа сасвим другачију и вишеструко усложену слику,
где видимо како је став да је реална личност Мигела де Сервантеса свакако уткана у текст,
али да се местимице хибридизовала са својим ауторским двојником (који такође има
необичну и услосложењену позицију, као наратора и наратера). Овом ставу у прилог
говори и подела Џејмса Пара (James Parr), који издваја чак једанаест конструкција гласова
и ликова писаца у Сервантесовом роману (а од којих је први свакако вантекстовни,

2
историјски Сервантес чији се ауторски потпис налази испод самог наслова Дон Кихота
(Parr, 1988: 33)).

Парова подела се заснива на идеји приповедног кредибилитета и одмах после

„историјског аутора“ који се манифестује на првом месту не само аутобиографским
деловима, већ и својим „присуством“ у делу, имамо такође: „закљученог“ аутора – који
обједињава све наративне гласове у тексту, затим се јавља „драматизовани аутор“ – којег
уочавамо у оба пролога где се контекстуализује као директно присуство у оквиру
измишљеног текста, „супернаратора“ – који се непосредно обраћа читаоцу у првом делу
романа и условљава кретање наратива, „ефемерног“ или транзитивног аутора – који се
приказује као повремени, други глас, „фиктивног историјског аутора“ или фиктивног
двојника емпиријског Сервантеса који се налази у функцији „дрског радозналца“ (El
curioso impertinente), „аутономног приповедача“, „преводиоца“, „архивског историчара“ –
који обједињује првих осам поглавља фикције до упада или „металепсије“ супернатора,
затим уочавамо и појаву Сида Амета Бенаџелије (Cide Hamete Benangeli), као инкарнације
мотива писања и носиоца сатиричнног приступа идеји о неповредивости текста (у овом
случају (не)тачности хроника), али и као једне од маски истинског аутора романа (Parr,
1988: 33–36).

Пратећи детаљну Парову анализу о полифонији ауторског гласа, може се лако

закључити да у оквиру пролога првог дела романа постоји искључиво „драматизовани
аутор“, а којег Џон Вијгер (John Weiger) рецимо описује као специфичног и „аутономног
фиктивног лика којег назива прологистом“ (Mancing, 2003: 121), што наизглед говори у
прилог чињеници да је наратор из оба пролога Дон Кихота имагинарна личност потекла
из Сервантесове стваралачке маште, уместо да је реч о самом писцу од крви и меса.
Слично се тврди и за фиктивног пријатеља коме се наратор изјада због немоћи, тежине и
списатељске блокаде (Сервантес, 1985: 2–3), а који потом саветује „прологисту“ како да
употреби (и измисли) референце и латинске пословице (што је поступак који директно
асоцира на пролог Похвале лудости, који је њен аутор Еразмо посветио Томасу Мору).
Хауард Мансинг (Howard Mancing) са друге стране верује како је при томе неправедно
занемарена фигура историјског, реалног Сервантеса, јер пролози у то време јесу
3
подразумевали директно обраћање писаца (не пишчевог алтер ега) читалачкој публици и
својеврсни водич кроз дело, а чак и сам глас „прологисте“ преноси чињенице из живота
које савршено одговарају емпиријском Сервантесовом битку:

„Да ствари буду компликованије, овај наводни фиктивни глас из пролога преноси неке од
историјских, збиљских догађаја које везујемо за историјског аутора и његову биографију. Сасвим сигурно је
лакше и подесније за људску психологију прихватити да тај глас из пролога одговара самом аутору
(Сервантесу), који некад фикционализује себе, него закључити да је реч о фиктивном јунаку који повремено
„актуелизује“ себе као писца. Алберто Поркуерас Махо (Alberto Porqueras Mayo)који је проучавао појаву
пролога као посебног литерарног жанра у шеснаестом и седамнаестом веку у Шпанији, где су они имали
важнију улогу него што су имали у другим књижевностима током периода ренесансе. Поркуерас тврди како
су пролози директна спона између аутора и читаоца, место где аутор оправдава своје писање, или пружа
додатне информације и важна упутства за начин читања свог текста. Елијас Риверс (Elias Rivers) такође
дефинише пролог као „добро оформљени семиакадемски жанр“ у коме писац презентује своје дело
публици“. (Mancing, 2003: 121–121)2

Са друге стране, ово истраживање тврди да је Сервантесов стваралачки геније био

сасвим кадар да поднесе вишеструке намене пролога – дакле, најпре Сервантес користи
пролог као ренесансну тактику обраћања читаоцима и најаву теме и идеја свог дела, али
потом кроз пролог успоставља и специфичну аутобиографску реминисенцију генезе Дон
Кихота, да би истовремено такође стратешки конструисао сатиричну потку за обрачун са
витешким романима, и на крају успоставио врло снажну базу за интертекстуалност,
вишезначност и модерност свог ремек-дела.

Јер попут модерних писаца, Сервантес истовремено пише не само причу о Витезу
тужног лица, нити дебату о добрим и лошим књигама, већ расправља и о писању самом, о
инспирацији, законитостима, слабостима и стратегијама истог, не штедећи при том ни
друге ни себе критичке жаоке. И због тога његов текст може поднети хибридизацију
аутографских и фиктивних елемената на начин који је јединствен до и после њега. Другим
речима, Сервантес је био врло кадар да своје теоријске ставове усклади и обликује у
одговарајући наратив и на пољу философске ширине, тема, мотива и спектра значења, али
и на плану форме и приповедних техника које је користио, о чему све сведоче
2
Оригиналан текст из којег је преузет цитат дат је на енглеском језику, и може се наћи у: Howard
Mancing: Cervantes as Narrator of Don Quijote, Cervantes: Bulletin of the Cervantes Society of America, 23.1
(2003): 117-40; а за потребе овог рада овде је наведен у ауторском, слободном преводу уз намеру да се што
верније пренесе његово значење.

4
аутобиографски елементи које уноси, трансформише или којима се поиграва у свом
роману.

2.2. Огледалска преламања ауторског и историјског идентитета

Када се микроскопски приступи тумачењу преламања ауторског и реалног

идентитета једног књижевника Сервантесовог калибра, важно је присетити се старе
истине да се књижевном тексту никад не суди са становишта истинитости или лажи. Али
такође, важно је присетити се да је централни мотив Дон Кихота управо сукоб
идеалистичког и реалистичког, односно мешање фантазије и стварности, слободе и
правила, ида и суперега, што пажљивом тумачу говори о томе да је Сервантес са много
суптилности и намере уткао аутобиографске елементе у свој драгоцени наратив. На један
начин најлакше је пронаћи и набројати различите моменте из романа где се огледају
паралелизми са Сервантесовим реалним животом и судбином. Један од најочигледнијих
аутобиографских момената је свакако спомињање своје Галатеје у сцени током литерарне
чистке коју спроводе берберин и парох, пријатељи старог Кехаде3:

Него каква је то књига до ње?“ ,,Галатеја Мигела де Сервантеса,“ одговори берберин. ,,Тај
Сервантес већ ми је толико година велик пријатељ и знам га, да се боље разумева у недаћама, него ли у
стиховима. У његовој књизи замишљај може да поднесе, гдешто започиње, а не довршује ништа. Ваља
причекати други део, који обећава; да ако се поправи и потпуно заслужи помиловање, које му се сад одриче,
а докле се то не види, држите га, куме, затворена у својој кући.“ (Сервантес, 1985: 38)

Други Сервантесов репрезентативни аутобиографски моменат који се прелама са

фиктивном целином био би помињање сопственог ропства и покушаја сталних буна, које
сусрећемо у тридесет и девотој глави романа, где чак и наводи своје презиме, а из устију
роба наратера који се присећа заробљеника Саведре – огледалског лика и имена
Сервантесовог:

3
Такође Сервантес врло директно најављује и наставак Галатеје у прологу другог дела романа
(Сервантес,II део, 1985: 4).

5
 „Ако смо се и патили каткад, а баш и увек глађу и голотињом, ништа нас не мучаше толико, колико
слушати и гледати на сваком кораку никад невиђене и нечувене сверепости, које је мој господар радио са
крштенима. Сваки дан обесио би по једнога, другога би набио на колац, трећем би одсекао уши, и то због
такве ситнице и без свака разлога, да су и Турци видели, да то чини само да би то радио, јер му је у природи
било да буде крвопија целога рода човечијега.

Једини је с њим излаз ио на крај један шпањолск и војник, неки Сааведра, који и ако је учинио
ствари, које ће код оних људи остати дуге године у памети, а све да би дошао до слободе, ипак никад га не
удари, нити заповеди да га бију, нити му ружну реч рече, а за најмању ствар од оних многих што их је
учинио ми смо стрепили сви да ће га набити на колац, а и сам је то очекивао не једанпут; и кад бих само
имао каде, бих вам сада причао што од онога што је тај војник чинио, и то би вас много већма занимало и ви
бисте се далеко више чудили, него ли мојој приповести“. (Сервантес, 1985: 322–323)

Овај моменат из Дон Кихота повезује и Ђорђе Поповић са биографијом

Сервантесовом, дајући врло сликовит приказ непрестаних Сервантесових побуна и
покушаја бекства и избављења од турског ропства:

„Све ово прибави Сервантесу толико уважење у Алђеру међу мусломанима и хришћанима, да се
Хасан ага бојао и већа чуда. У Алђеру било је тада на 25,000 крштених робова и страх је био да би их
Сервантес могао побунити. Један од његових новијих биографа каже да је он то и намеравао и да би био и
успео да није било издаје. Сам Хасан ага стрепио је од њега, па би говорио: Кад имам под добром стражом
оног сакатога Шпањолца, не бојим се за мој град, за моје робље и моје бродове. Па ипак – толику моћ има
права величина! - та звер од човека био је умерен и пун обзира према Сервантесу. Сам Сервантес казује то у
Дон Кихоту на уста заробљенога капетана“. (Поповић, 1985, у: Стојановић, 2012: 39–40)

Још један од огледалских тренутака када се ауторско и реално „ја“ Мигела де

Сервантеса изразито поклапају огледа се у прологу другог дела романа, када се Серантес
врло оштро ограђује од апокрифног наставка Дон Кихота, одговара на увреде које у њему
износи Алонсо Авељанеда (Alonso Fernández de Avellaneda), за којег се сматра да је
псеудоним његовог ривала Лопе де Веге (Lope de Vega):

„Ваистину, читаоче високородни, а можда и нискородни, биће да с ообитом вољом очекујеш сада
овај предговор, мислећи да ћеш у њему наћи грдње, свађе и укора писцу оног другог Дон Кихота, велим
онога, за кога веле, да се зачео у Тордесиљама и родио у Тарагони. Али ја ти нећу дати то удовољство, јер
ако увреде и побуђују гњев и у најсмеренијим грудима, у мојим ће то правило да буде изузетак. То би желео,

6
да га назовем магарцем, заврзаном и безобразником; али ми то никада не пада на ум: нека је кажњен својим
грехом, нека га то једе о своме хлеб и нека му буде на здравље. Али нисам могао да не осетим, што ме је
назвао маторим и једноруким, као да је до мене стојало да задржим време, те да за ме не протиче, као да сам
моју руку изгубио у каквој крчми, а не у најузвишенијој прилици што су је видела прошла столећа а
садашња што ће је будући векови видети.

Ако моје ране не блистају у очима онога који их гледа, бар их поштују они, који знају где сам их
задобио; а војнику боље доликује да је мртав у боју, него ли слободан у бегству; па о томе ја тако мислим,
кад би ми сад предложили и остварили нешто немогуће, ја бих био волији што сам се нашао у оном дивном
боју, него ли да сам сад излечен од мојих рана, а да нисам био у њему. Које ране војник показује на лицу и
на прсима, то се звезде, које осталима показују путна небо од части и побуђују у њима жељу за праведном
похвалом; а ваља имати на уму, да се не пише седим власима, него разумом, који хоће да се поправља са
годинама“. (Сервантес; II део, 1985: 1).

У наведеном цитату види се непосредан одговор не само на провокацију поводом

неутемељене осуде литерарног капацитета Дон Кихота, већ и речит одговор на увреду и
исмејавање Сервантесовог инвалидитета, чиме се директно успоставља веза са реалном
личношћу. Наравно, наведени примери нису једини у овом сложеном делу који илуструју
директно поклапање Сервантесовог реалног лика и ауторског „ја“, таквих места има одвећ
много да би се сва могла набројати у раду овакве врсте. Међутим, оно што је важно није
заправо набрајање примера, већ уочавање њихове функције у тексту, а то је обликовање
хоризонта очекивања у читаоца, али и намерно поигравање бинарношћу позиција
фантазија: стварност, чиме се поново повлачи паралелизам између теме, фабуле и техника
приповедања и гради специфично јединство структуре романа на свим пољима. Користећи
овако укомпоноване аутобиографске слојеве Сервантес гради врло необичну слику
редактора фикције и редактора стварности саме, што би се још једном могло поредити са
постмодернистичким и постструктуралистичким писцима као што су Еко, Борхес или
Павић.

Са друге стране ако би се следила ова идеја до њених крајњих граница, могло би се
ићи дотле да се тврди како су у том случају сви они полифонични ауторски гласови које
издваја Пар, ипак тек маска за један једини истински глас који говори о комичном витезу
фантазије и надасве трагичном јунаку, носиоца вечне истине о усуду оних који посегну за
остварењем идеала на овом јаловом свету. У том случају можда би се могао повући и знак

7
једнакости између лика Дон Кихота и самог Сервантеса, о чему на крају сведочи и
послење поглавље романа у коме се врши деилузионизација главног јунака, због чега на
један начин он и умире, док истовремено симболички Сид Бенаџелија оставља перо којим
је писао, а нараторов глас се опрашта и од свог величанственог јунака, стваралаштва и
читаоца:

„Једино за ме родио се Дон Кихоте и ја за њега; он је умео делати, а ја писати; само нас двојица
један смо за другога, у пркос и на пакост оном измишљеном и тордесиљанском писцу, који се усудио, или ће
се усудити да пише дебелим и рђаво зарезаним нојевим пером подвиге мога храброга витеза, јер то није
терет за његова рамена, нити задатак за његов смрзнути мозак; па ако га можда будеш познао, а ти ћеш му
казати, нека остави да у гробу почивају уморне и већ иструле кости Дон Кихота и нека га не вуче против
свака смртина права у Стару Кастилију, повлачећи га из гроба, у коме заиста и петински лежи прућен
колико је дуг, нити он може предузимати треће путовање и наново отиснути се у свет; јер ако је да се тера
спрдња са толиким походима толиких тумараћих витезова, довољна су она два путовања, што их је учинио
на толико уживање и повољство људи, који су за то дознали како у овим, тако и у страним краљевинама; и
тиме ћеш извршити своју кршћанску дужност, и ја ћу бити задовољан и поносићу се, што сам први био, који
сам му списе потпуно уживао, као што сам желео; јер моја жеља била је само та, да гнушању светском
изложим измишљене и безумне повести у књигама о витезовима, које са мојом повести о мом истинитом
Дон Кихоту већ су се заљуљале и сасвим ће да падну, као што нема сумње. И буди здраво!“ (Сервантес; II
део, 1985: 477).

Другим речима, Сервантес као писац, историјска личност, наратор, сваки вид
ауторске појаве унутар романа и уједно сам главни јунак приче – Дон Кихот, јесу спојени
нераскидивим нитима и чине једну целину аутобиографског и фиктивног, целину која
носи хуманистичку поруку свим временима и свим нараштајима. И није случајност што је
Сервантес преминуо свега годину дана након што је написао крај Дон Кихота, јер
сахранивши Витеза Тужног Лика, баш попут Моцарта који пише Реквијем и умире,
Сервантес је спознао тајну смрти за живота и превазишао уметношћу сваку коначност.

3. Закључак

Дело попут Дон Кихота сматра се првим модерним романом из више разлога, а
техника усложњавања и изједначавања приповедача (једног и више њих) са писцем и/или

8
књижевним ликом сигурно није на последњем месту, нарочито ако се погледа генеза
приповедачке конвенције кроз историју књижевности. Сервантес је врло вешто приступио
кројењу свог капиталног дела, и аутобиографски моменти у њему имају вишеструку улогу
од акцентовања теме „књижевног лудила“, преко поигравања формом и метатекстом, али
и упућивачке функције за читаоца, па све до улоге кодификатора нараторовог идентитета
и демаскирања истинског ауторског „ја“, које је иронично (а сасвим у Сервантесовом
маниру) исказано већ самим потписом писца одмах испод наслова романа и које гласи –
Miguel de Cervantes.

4. Литература

Примарна литература:

1. Мигел Сервантес Саведра: Велеумни племић Дон Кихоте од Манче (Don Quijote
de la Mancha), I део, прев. Ђорђе Поповић, Коларац, Београд, 1985.

2. Мигел Сервантес Саведра: Велеумни племић Дон Кихоте од Манче (Don Quijote
de la Mancha), II део, прев. Ђорђе Поповић, Коларац, Београд, 1985.

Секундарна литература:

1. Јасна Стојановић: Како смо читали Дон Кихота, Фокус – Форум за

интеркултурну комуникацију, Београд, 2012.

2. James A. Parr: Don Quixote: An Anatomy of Subversive Discourse, Newark, DE: Juan
de la Cuesta, 1988.

3. Howard Mancing: Cervantes as Narrator of Don Quijote, Cervantes: Bulletin of the

Cervantes Society of America, 23.1 (2003): 117-40.

9
 САДРЖАЈ

1. Увод.................................................................................................................................1

2. Међуигра аутобиографског и
фиктивног.....................................................................2

2.1. Аутобиографски слој – индикатор полифоније ауторског и

нараторског гласа...........................................................................................................................2
2.2. Огледалска преламања ауторског и историјског идентитета................5

3. Закључак.........................................................................................................................8

4. Литература.....................................................................................................................9

10