Филолошко-уметнички факултет

Универзитет у Крагујевцу

Семинарски рад из Опште књижевности: модернизам и

постмодернизам

Однос према Сервантесовом стваралаштву у причи „Пјер

Менар, писац Дон Кихота”

Ментор: Студент:

Проф. др Душан Живковић Љубица Анђелић

130011

Крагујевац, 2016
 Преглед живота и рада Хорхеа Луиса Борхеса

У области уметности и књижевности, не мање него у науци, XX век је епоха

радикалног преиспитивања наслеђа која, могло би се рећи, почиње кубистичком и
дадаистичко-надреалистичком негацијом, а завршава се напором да се сачини синтеза
којом би се обухватило свеколико уметничко и људско искуство нашег и претходних
векова. Више него иједан други уметник нашег времена, Борхес је песник те синтезе. Он је
творитељ и стваралац. Његови углавном кратки текстови су фокуси у којима се сустичу
лична, историјска, филозофска и литерарна искуства огромног распона, временског и
просторног. Отуда читаочев утисак да се налази пред сакралним текстом, књигом која
нуди откровење (Константиновић, 1995: 277).

Хорхе Луис Борхес је рођен 1899. године у Буенос Ајресу. Одрастао је у свету
књига. Од самога почетка књиге из очеве библиотеке имају на њега исти, ако не и већи
значај од догађаја из живота, а личности из књига су сталније од стварних људи. Од раног
детињства за Борхеса је свет уметности и маште важнији од реалног света
(Константиновић, 1995:277). Са седам година је објавио превод Вајлдовог „Срећног
принца” у локалним новинама, што је био и његов први рад. Своју прву кратку причу,
„Краљ џунгле”, објавио је са тринаест година. На почетку Првог светског рата, са
породицом прелази у Европу, где у Женеви похађа лицеј и тамо учи француски, немачки и
латински. Последње године рата завршава лицеј и одлази у Шпанију, у којој пише и
објављује прве песме, под утицајем тадашњих ултраиста. Године 1921. враћа се у
Аргентину и уз очеву новчану помоћ 1923. године штампа своју прву књигу, збирку
песама Одушевљење Буенос Ајресом. За њом следе Истраживања, Месец преко пута
(1925), Обим моје наде (1926), Језик Аргентинаца (1928), Бележница „Сан Мартин”
(1929), Еваристо Каеијего (1930), Расправа (1932), Општа повест бешчашћа (1935),
Историја вечности (1936), Класична антологија аргентинске књижевности (1940), Врт
са стазама које се рачвају (1941), Шест проблема за дон Исидра Пародија (1942),
Маштарије (1944), Узорна смрт (1945), Ново побијање времена (1947), Алеф (1948),
Видови књижевности о гаучима (1950), Старе германске књижевности (1951), Друга
истраживања (1952), Приручник фантастичне зоологије (1957), Маседонио Фернандес,
Музеј, Творитељ (1960), Други, исти (1964), За шест жица (1965), Хронике Бустоса

1
Домека, Увод у северноамеричку књижевност (1967), Књига измишљених бића (1968),
Похвала сенци (1969), Бродијев извештај (1970), Конгрес (1971), Злато тигрова (1972),
Књига од песка (1975), Дубока ружа (1975), Гвоздени новчић, Шта је будизам? (1976),
Повест у ноћи (1977), Кратка англосаксонска антологија (1978), Борхес у речи (1979),
Седам вечери (1980), Шифра (1981), 25. август 1983, Девет огледа о Дантеу (1982),
Атлас, Завереници (1985). Умро је 1986. године у Женеви, где је и сахрањен (Манчић
Милић, 1996:69).

Занимљиво је да су први Борхесови књижевни покушаји у ствари слободне прераде

најпознатијих дела: грчке митологије и једне епизоде из Дон Кихота. Није случајно да се
већ од самог почетка Борхесова књижевност инспирише књижевношћу. И знатно касније
песник ће се враћати на Одисеју и Дон Кихота. Родитељи охрабрују рано побуђени
интерес свога сина за књижевност. Пошто је баба по оцу Енглескиња, у кући се, поред
шпанског, говори и енглески. Борхес у оригиналу чита Стивенсона, Киплинга, Велса,
Твена, Дикенса, а Дон Кихот и Хиљаду и једна ноћ су му најомиљеније књиге. Касније ће
многи од ових писаца заузимати значајно место у његовом делу. Изузетан значај бројних
књижевних реминисценција у његовом делу проистиче из природног односа према
лектири као материјалу од кога се може градити нова литература. Уметничко дело је
производ, али и материјал за нова дела. Борхес одбацује сам концепт оригиналности као
новине јер нешто потпуно ново и индивидуално не би имало одјека у другим људима, док
у уметности вреди само он што је архетипско (Константиновић, 1995:277-228).

Борхес је пресудно утицао на конституисање постмодерног поимања палимпсеста,

преображаја традиције, на однос према енциклопедијском систему, текстуалним везама,
приповедачком поступку, митографији, плурализму, амбигвитетима, уопштено речено – у
виђењу књижевности као интертекстуалног универзума. Он је већ од прве половине XX
века поставио основе постмодерне уметничке праксе. Већ тада је био свестан чињенице да
се енциклопедијска сума искуства толико увећала да књижевност треба да постане
нелинеарни, интертекстуални плуралистички систем (Живковић, 2016:269-270).

2
 „Пјер Менар, писац Дон Кихота”

Проблем уметничког стваралаштва стални је предмет интересовања историчара

уметности, а посебно теоретичара естетике. Поставља се питање, непрестано актуелно,
шта је у основи покретач те необичне људске делатности, која је тек индиректно везана за
обичан свакидашњи живот (Јанићијевић, 1962:9).

Ова Борхесова прича дата је у форми каквог есеја. Аутор овог есеја је непознат, али
видимо да је он био близак са Менаром. У аутору есеја се јавља жеља да исправи грешке
мадам Анри Башеље, због чега он и пише тај есеј. Након навођења Менаровог видљивог
дела, које се састоји од неколико сонета, студија, дела, превода и прегледа, међу којима је
и инвектива на рачун Пола Валерија, супротна Менаровом истинском мишљењу о
песнику, аутор се посвећује нечему другом – прелази на какво другачије дело: „на оно
подземно, јуначно до неслућених граница, којему нема премца” (Борхес, 2006:25). Аутор
даље открива о каквом је то делу реч. У питању су поглавља IX и XXXVIII првог дела Дон
Кихота и један одломак поглавља XXII. Менар је презирао све књиге у којима се ликови
великих дела осавремењују, па се тако Христ смешта на неки булевар, Хамлет на Канбјер,
а Дон Кихот на Вол Стрит, он никако није желео да напише нешто томе слично. „Није
желео да састави другог Дон Кихота – то би се лако дало извести – већ Дон Кихота.”
(Борхес, 2006:26)

Метод који је првобитно замислио био је следећи: Менар је радио све у намери да
буде Сервантес. Међутим, овај поступак је одбацио јер му се учинио превише лаганим, па
самим тим и мање интересантним. Зато се Менар определио за друго решење, а то је да
Дон Кихота пише као он сам, Пјер Менар. Неколико страна касније, аутор пореди два
пасуса из два различита Дон Кихота и у Сервантесовом пасусу види само реторичку
похвалу истини, а у Менаровом пасусу види да Менар дефинише историју као трагање за
стварношћу. Такође, ту види и извесну извештаченост у Менаровом стилу што је и
логично, јер Менар ипак пише на страном језику једног другог доба. Изгледа да је смисао
детерминисан контекстом у коме се налази, а не самим речима. Аутор је такође веома
битан, па тако Борхес говори како је препознао Менаров стил у једном поглављу које овај
никада није покушао да напише. Ако се укине веза између одређеног дела и његовог

3
аутора, као што се то овде дешава, постоји могућност да се негде налазе и два иста дела
која припадају различитим ауторима и епохама (Љубичић).

Овакво читање текста полази од сосировског тумачења речи као ограниченог скупа
арбитрарних знакова, али разликује се у једној битној тачки, а то је да оно што је означено
тим знацима превазилази скуп асоцираних значења. При читању Сервантесовог и
Менаровог Дон Кихота строга лингвистичка раван није довољна, већ је томе потребно
додати и базичну мисао и осећање аутора који је тај текст писао. Овде се мора узети у
обзир реалан контекст у коме шпански писац из XVII века пише причу о витезу и
његовом штитоноши, а онда вековима касније француски писац пише причу која изгледа
сасвим исто као ова прва. Проблем који се јавља овде је следећи: ако два аутора могу доћи
до идентичног текста, црпећи из истог, ограниченог скупа знакова, онда то могу урадити
и тројица, четворица, десеторица аутора (Љубичић).

Двострукост уметника, величина, као и беда његовог позива, честа је тема код
Борхеса. Можда је најпотпуније обрађена у причи „Пјер Менар, писац Дон Кихота” (Де
Ман). Пјер Менар је, при поновном писању Дон Кихота, и читалац и стваралац јер, да би
написао истог Дон Кихота, он га у исто време мора и читати и стварати. Иако пише по
сећању (у писму каже да је роман прочитао са дванаест или тринаест година) и самим тим
сматра да га неће репродуковати тако да упадне у таутологију, он управо то чини. Успева
да напише формално идентична поглавља, а Борхес, поредећи два пасуса, успева да уочи
Менарово као смисаоно богатије. Ни у једном тренутку у причи Борхес се не бави
питањем који би се од ова два дела сматрао оригиналом, а који копијом. Борхес примећује
да у Менаровом делу нема циганских тема, ни конквистадора; он не допушта локалну
боју. Ово указује на једно ново осећање за историјски роман.

Сам Борхес у прологу говори како је судбина коју сам себи намеће Пјер Менар
нестварна, а дела која се наводе су само показатељ његовог духовног развоја (Борхес,
2006:7). Јавља се питање и због чега је Менар одабрао управо Дон Кихота. У писму
упућеном аутору есеја, Менар каже да га је Дон Кихот увек интересовао, али да то дело не
сматра неопходним, као што преко потребним сматра Поова дела. Он Дон Кихота види

4
као нешто случајно, као нешто што није ни морало да се деси. Овде се може препознати и
ироничан призвук, јер се ипак ово Сервантесово дело сматра првим модерним романом.

Закључак

Постмодернистичку епоху обележава и проблем оригиналности, као и проблем

засићености уметности и уметничких дела. Борхес се, као постмодерни писац, бави овом
проблематиком у својој причи. Он овде предочава да сваки текст постоји само у мрежи
других текстова и од њих зависи на неки начин. Када нестане тема за обраду, када се јави
засићеност, онда се књижевност, као и уметност уопште, мора окренути самој себи.
Борхес најпре укида ауторство Дон Кихота, а затим оставља Менара као аутора. Тако
Борхес од Дон Кихота ствара метатекст који је такав сам себи. Као битну особину
постмодернизма, овде уочавамо и интертекстуалност, што је „особина текста заснована на
његовој унутрашњој повезаности са другим текстовима.” (Поповић, 2010:295) Менаров
Дон Кихот се тако налази повезан у мрежу текстова – првенствено је повезан са
Сервантесовим Дон Кихотом, затим и са Ничеовим делима. Борхес на крају истиче нову
технику коју нам је Менар дао. Та техника нам омогућава да дела читамо као да припадају
неким другим временским раздобљима, можемо проћи Одисејом „као да је настала након
Енеиде а књигом Кентауровог врта мадам Анри Башлије као да ју је написала мадам
Анри Башлије.” (Борхес, 2006:30). Ова техника би требало да буде довољна да се обнове
разорени духови.

Уметничко стваралаштво као плод луцидности „обележених” људи, као магија и

чаролија, као хемија продубљивања стварности је једна од најинтересантнијих начина
савладавања противречности и ослобођења личности од свега нехуманог. Та човечност и
суштина уметничког остварења омогућава споразумевање људи из најразличитијих епоха,
најразличитијих области земљине кугле и самим тим дискусија о било којој страни овог
проблема није никада неактуелна (Јанићијевић, 1962:29)

5
 Литература:

 Борхес, Х. Л. (2006): Маштарије, Paideia, Београд

 Константиновић, Р. (1995): „Необично дело Х. Л. Борхеса” у: Х. Л. Борхес,
Изабрана дела, Драганић, Београд
 Де Ман, П. (1996): Модерни мајстор, Реч, 22, 85-87
 Манчић Милић, А. (1996): Подсетник на Борхеса, Реч, 22, 69.
 Живковић, Д. (2016): Топос лавиринта у Борхесовој поезији, Липар, 59,
 Јанићијевић, В. (1962): Ђаволска посла, Багдала, Крушевац
 Љубичић, М., Проблем ауторства у Борхесовој причи „Пјер Менар, писац Дон
Кихота”. Доступно на: http://www.academia.edu/6021781/Borhes
 Поповић, Т. (2010): Речник књижевних термина, Логос Арт, Београд