Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Komparativna književnost sa teorijom književnosti

Ispitni rad:

PRIMENA POSTMODERNISTIČKE TEORIJE IHABA HASANA NA POEZIJU

HORHEA LUISA BORHESA

Profesor: Student:

doc. dr Stevan Bradić Ilona Bognar

septembar, 2022.
SADRŽAJ

SADRŽAJ...................................................................................................................................................2
UVOD.........................................................................................................................................................3
1 HORHE LUIS BORHES, KOSMOPOLITA I KNJIŽEVNIK.................................................................4
2 IHAB HASAN I TEORIJA POSTMODERNIZMA.................................................................................7
3 RAZARANJE...........................................................................................................................................8
4 ANTITEZA............................................................................................................................................10
5 ODSUTNOST........................................................................................................................................12
6 PARATAKSA........................................................................................................................................14
7 METONIMIJA.......................................................................................................................................15
8 INDETERMINACIJA I IMANENCIJA.................................................................................................17
ZAKLJUČAK...........................................................................................................................................19
LITERATURA..........................................................................................................................................20

2
UVOD
Radivoje Konstantinović, koji je svoje životno delo posvetio Borhesu u onoj meri u kojoj
je Ihab Hasan posvetio postmodernizmu, smatrao je da je Horhe Luis Borhes jedan od pisaca koji
je obeležio dvadeseti vek, kako svojim stvaralaštvom, tako i svojim uticajima. Poznat po svom
kosmopolitizmu, otvorio je vrata latinoameričkoj književnosti u evropi i šire, a motivima,
stilskim novinama i inovativnošću u pesništvu i prozi označio je početak novog vremena za svoje
sledbenike.1 Spojiti Horhea Luisa Borhesa, koji se smatra jednim od začetnika
postmodernističkog pisanja i Ihaba Hasana, koji je kroz gotovo sve eseje pronalazio i otkrivao
nove boje postmodernizma, značilo bi dovesti u vezu jednog od najbitnijih kritičara postmoderne
sa pesnikom i prozaistom na čijim je temeljima ova epoha nastala i rasla.

Pre svega, pomenućemo Borhesa i njegovo stvaralaštvo, u onoj meri u kojoj je to

neophodnost za što bolje razumevanje njegove stvaralačke filozofije, a zatim ćemo se dotaći i
osnova teorijskog gledišta Ihaba Hasana, kako bi u nastavku rada, kroz ključne pojmove
postmodernističke umetnosti spojili teoriju sa praksom, odnosno kritičarsku misao sa stvaranjem
pisca. Sa obzirom da ćemo se bazirati isključivo na Borheovoj poeziji, za cilj imamo da kroz
njegove stihove prodremo u lirske pasaže koji bi nam potvrdili tezu koja tvrdi da je Borhes
začetnik postmodernizma. Njegovo lirsko stvaralaštvo, koje počinje 1923. godine zborkom
Oduševljenje Buenos Ajresom, a završava Zatvorenicima iz 1985. godine, nepresušni je izvor
analize i predstavlja sijaset ideja, motiva, simbola i stilskih elemenata koje ćemo pokušati da
dovedemo u vezu sa postmodernističkim pojmovima koje je definisao Ihab Hasan. Na kraju,
moći ćemo da jasno definišemo da li je i u kojoj meri teorija ovog kritičara primenjiva na
Borhesovo pesničtvo i time opovrgnemo ili potvrdimo gorenavedenu tezu.

1
Konstantinović, R. (1997). Argentinac kosmopolita. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 23

3
1 HORHE LUIS BORHES, KOSMOPOLITA I KNJIŽEVNIK
Uz ime Horhea Luisa Borhesa i njegovo stvaralaštvo, mnogi epiteti bi pristali sasvim
sigurno podjednako dobro kao i gore dva navedena. Međutim, ova dva epiteta su nezaobilazna,
jer su to dve reči koje su se najčešće pominjale kroz eseje i kritiku kojoj možemo pristupiti
prilikom proučavnja njegovog stvaralaštva i traganja za glavnim osobinama istog. I jedan i drugi,
poprilično su očigledni. Upravo zbog tog kosmopolitskog u njegovim stavovima, uspehu i, pre
svega, stvaralaštvu, izuzetno su važne neke osnovne prekretnice u njegovoj biografiji, kako za
ovu temu, tako i za svaki njegov lirski pomeraj.

Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes je rođen 1899. godine, na samom kraju prošlog
veka, što je oduvek pominjao kao veliku prednost svog postojanja, 24. avgusta, u Buenos Ajresu.
Svoju prvu priču je napisao sa sedam godina, a prvi uticaji se primećuju od strane Servantesa.
Četrnaeste godine prošlog veka, kada je Borhesu bilo jedva petnaest godina, njegova porodica se
seli u evropu, u želji da u Ženevi uspešno izleče porodičnu bolest – slepilo. Čitajući Flobera,
Mopasana, Remboa, Karlajla, Čestertona, Hajnea i Šopenhauera, stvara svoja prva dela, od kojih
dve knjige, koje nikada nisu objavljene - Crveni ritmovi i Karte igrača. Godine 1921. on se
vraća u rodni Buenos Ajres i od tada počinje njegova fascinacija ovim gradom i aktivni udeo tog
osećanja u njegovom stvaralaštvu. Pod uticajem ultraista, ali i očevog prijatelja Masedonija
Fernandesa, pojavljuje se njegova prva knjiga – Oduševljenje Buenos Ajresom. Poznati
kosmopolista, davao je značaja tradiciji, te ne čudi objava književne studije Jezik Argentinaca, a
pored toga, u prilog njegovoj ljubavi prema rodnom gradu i svojoj kulturi ide i činjenica da se
tradicionalni momenti mogu primetiti veoma često u njegovoj poeziji i prozi, negde u većoj meri,
aa ponegde taman onoliko koliko je dovoljno da se tradicionalista izjednači sa kosmopolitom.
Važno je napomenuti i njegov udeo u časopisu Jug, koji je četrdeset godina imao neverovatan
uticaj na hispanoameričku književnost i koji je, pored Borhesa, sakupio neke od najznačajnijih
književnih imena na jednom mestu. Knjiga priča Opšta istorija beščašća i zbirka eseja Istorija
večnosti objavljene su sredinom tridesetih godina prošlog veka, a sve aktivnije stvaralaštvo
otvara mu vrata ka Evropi, jer se uskoro pojavljuje i prvi francuski prevod Borhesovog
stvaralaštva. Iako je sasvim vešto politiku izbegavao kao temu koju bi trebalo povezati sa
Borhesom-pesnikom, i iako je samo godinu dana pre za svoju zbirku pripovedaka Maštarije bio
nagrađen od strane Udruženja argentinskih pesnika, te već bio veoma cenjen u književnim
krugovima, zbog opozicije peronističkoj politici majku su mu osudili na kućni prtvor, a sestru

4
uhapsili. Nedugo zatim peronistička vlada pada. Njegovo slepilo uzima maha, te se sa
pripovedaka pomera focus na pisanje poezije, koju je lakše zapamtiti i izdiktirati nekome. Već
tada objavljuje svoja sabrana dela koja uključuju i prozna i poetska ostvarenja. Nakon nagrade
koju je podelio sa Beketom, stiče svetsku slavu, te održava predavanja u svim većim evropskim
gradovima. Koliko je Borhes bio značajan za tadašnju kulturu i koliko je opravdana činjenica da
ga smatraju sinonimom za književne odlike tog perioda govore mnoga dostignuća koja je svojim
imenom postigao, kao što je titula ser. koju dodeljuje engleska vlada, kao i popularnost u
Francuskoj, ali i orden koji je dobio od peruanske vlade. Bio je pozvan i u Stokholm i
Kopenhagen, a na poziv UNESCO-a održao je predavanje u čast Šekspira. Godine 1970. objavio
je zborku pripovedaka Brodijev izveštaj. Koliko god je svojih pesama i pripovedaka posvetio
rodnom Buenos Ajresu i koliko god je priznanja dobio iz mnogih latinoamerčkih, evropskih i
drugih zemalja, počasni građanin svog grada postao je tek početkom sedamdesetih godina
prošlog veka. Bio je upravnik Nacionalne biblioteke, ali nakon ponovnog dolaska peronista na
vlast dao je ostavku i otišao u penziju. Nakon toga izlaze njegove knjige Peščana knjiga, Duboka
ruža i Predgovori, a snima se i film po njegovom delu Mrtvac. Ubrzo izlazi i njegova knjiga
Devet ogleda o Danteu, a u Beogradu se u izboru i prevodu Radivoja Konstantinovića objavljuju
njegove Izabrane pesme. Iako je poslednjih godina života dosta putovao, bolest je uzela maha i
ubrzo je preminuo od raka jetre. Njegova želja je bila da bude sahranjen u Ženevi, što je i
učinjeno.2

Sa obzirom da je umetnost XX veka pripadala epohi preispitivanja nasledja, a da ta ista

epoha počinje upravo gorepomenutom kubističkom i dadaističko-nadrealističkom negacijom,
jasno je zašto je Borhesovo delo obeležilo književnost ove epohe. Tragajući za sintezom koja bi
obuhvatila sveukupno ljudsko nasledje, definišući ljudsku sudbinu kao nešto zajedničko i
jedinstveno, deleći gorčinu sa svima, kosmopolitski stvarajući prozna i poetska dela, Borhes je
postmodernizmu dao upravo onaj sjaj kojim se odvojio od modernizma, ako ne nazivom i
definicijom, onda stilom i težnjama.3

Rano je ostao bez čula vida, međutim u njegovoj maglovitoj stvarnosti, u slepilu, ležala je
vidovitost savremenog Homera, njegov dar, Apolonov dara vidovitosti i predviđanja, ukorenio je
2
Matić, Đ. (1997). Hronologija života i rada Horhea Luisa Borhesa. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog
književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi.
Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 381
3
Borhes, H. L. (1995). Izabrana dela: proza, poezija, eseji (predgovor), Beograd: Kultura, str. 277

5
nepoverenje savremenog doba prema razumu, dao težinu mitskom, empirijskoj neuhvatljivoj
stvarnosti i sveopštosti vremena. Njegovu književnost možemo definisati kroz četiri ključna
shvatanja, a to su: prividna stvarnost, kružno vreme, besmrtnost i sveukupnost čovečanstva,
odnosno jedinstvo, formiranje jednog sveopšteg ja. Kroz nekoliko simbola koje će pažljivo
izabrati (san, lavirint, tigar) formirao je svoj koncept i najavio ulazak u novu epohu, epohu
postmodernizma. 4

Kao što je njegov stan izgledao vanvremenski 5, borhesovski, u jednom sveopštem

prošlom, budućem i sadašnjem trenutku, kao što je putovao, a bio sprečen da vidi mesta koja
posećuje, te u vakuumu prividno postojao na svim tim mestima, kao što je odbijao da čita dela o
sebi, da sebe postavi u trenutnu stvarnost, tako je i pisao Borhes, tako je i svoja dela formirao da
izdrže pod težinom ovozemaljskog vremena. On je imao svoj rečnik, svoj način pogleda na svet i
definisanja pojmova vremena i smrti. Njegovo delo obeležilo je prekretnicu u modernističkom
shvatanju, a značilo početak postmodernizma, buntovnog odgovora na postojeće, potpuno
izmenjenu stvarnost. O tome koliko je značajan njegov stvaralački izražaj govori činjenica da
ima sopstveni rečnik, koji je formirao Karlos Roberto Stortini, te objedinio „borhesovski“ pogled
na svet u jednu knjigu, koja je sažeti primerak novih očuđenih pogleda na svet Borhesove proze,
poezije, esejistike, stvaralaštva uopšte. Iako ga mnogi smatraju modernistom, kritičar Ihab Hasan
Borhesa je smelo postavio kraj samih temelja postmodernizma kojim se bavio toko čitavog svog
stvaralačkog veka. U eseju Pristup pojmu postmodernizma, Ihab Hasan transparentno navodi da
je Borhes jedan od autora utemeljivača ove epohe i nezaobilazna stanica kada se
postmodernizam proučava na bilo koji način.6

U narednom poglavlju bavićemo se njegovim pristupom, pokušaćemo da ga pojasnimo

na što bolji način i izdvojićemo ključne odlike epohe postmodernizma po shvatanju Ihaba
Hasana, kako bi kroz njih pristupili Borhesovoj poeziji i svrstali je upravo na ono mesto koje je
ovaj kritičar književnosti namenio pesniku.

4
Tomović-Šundić, S. (2008). Borhesov lavirint, Podgorica: Crnogorsko društvo nezavisnih književnika, str. 38
5
Mangel, A. (2005). Sa Borhesom, Beograd: Geopoetika, str. 15
6
Hasan, I. (1983). Pristup pojmu postmodernizma. Polja, 297/298, 455-458, str. 455

6
2 IHAB HASAN I TEORIJA POSTMODERNIZMA
Gotovo da ne možemo pronaći tekst Ihaba Hasana a da usko nije povezan sa
postmodernizmom i njegovom definicijom. U svom tekstu Pristup pojmu postmodernizma on se
najviše bavio aspektima poput definisanja ove epohe, uticaja kulture Zapada na razvoj
postmodernističke teorije, uticajem ostalih pravaca na postmodernizam i uskom povezanošću sa
samim modernizmom. Došavši do zaključka da je tako složen pojam nemoguće definisati kroz
samo jednu rečenicu ili uopšte skup rečenica, autor je postmodernizam definisao kroz skup
pojmova i odlika iz različitih sfera, postavivši ih nasuprot pojmovima koji su karakteristični za
modernizam. Modernizam i postmodernizam mogu se posmatrati kao palimsest, te ih ne možemo
odvojiti granicom kojom jedno počinje a drugo završava. Isto tako ni autore prethodnike
postmoderne ne možemo potpuno odvojiti od nastanka iste, jer svi su oni ogledalo svojih
književnih naslednika, kao što se u postmodernistima kriju modernistički koreni njihovih
prethodnika. Na imaginarnoj međi, ako je uopšte moguće postaviti je na određeno mesto, između
ova dva pravca nalazi se nekolicina autora, među koje Ihab Hasan svrstava i Borhesa.7

Da li je zaista moguće uočiti postmodernističko u njegovom stvaralaštvu ili je Borhes

jedan od poslednjih modernista? Najlakše ćemo dati odgovor na ovo pitanje tako što ćemo se
poslužiti pojmovima iz sfere književnosti kojima je Ihab Hasan definisao postmodernu i pokušati
da uočimo te pojmove u stvaralaštvu Borhesa, konkretno u njegovoj poeziji. Niz pojmova koji je
najpogodniji za ovakvu analizu čine sledeće književnoteorijske pojave: pojam razaranja, antiteza,
motiv odsutnosti, parataksa i metonimija. Pored ovih pojmova, postoje i dva ključna pojma, koja
je autor smatrao najvažnijim i najuže povezanim sa samom srži postmodernističke ideje. To su
pojmovi indeterminacije i imanencije. Kroz prizmu širokog opusa Borhesovog poetskog
stvaralaštva, kroz njegove kosmopolitske višestrane lirske pasaže, krećući se po granici
vanvremenskog i intervremenskog, pokušaćemo da povežemo gorenavedene pojmove sa
Borhesovim stihovima. Laterarnom analizom, koja bi spojila nespojivo, neodređenu
indeterminaciju i pripadnost nečemu, iliti imanenciju, pokušaćemo da dođemo do zaključka i
odgovora na sledeće pitanje: koliko je postmodernističkog moguće uočiti u Borhesovoj poeziji i
da li je ta prisutnost ključna za njegovo stvaralaštvo ili je, pak, Borhes obeležio jednu epohu
nesvesno i u potpunosti je definišući kroz svoje stvaralaštvo?

7
Hasan, I. (1983). Pristup pojmu postmodernizma. Polja, 297/298, 455-458, str. 456

7
3 RAZARANJE
Da novo nastaje iz razaranja, da je i svet nastao iz haosa, opšte je poznata filozofija koju
zastupa postmodernizam i njegovi sledbenici. I sam Borhes je filozofiju gledao kao neophodnost,
način života i o njoj je govorio sledeće: „Smatram da ljudi koji nemaju filozofiju žive bednim
životom.“ On je smatrao da je ova nauka neophodna kako bi opovrgnula stvarnost, kako bi
prikazala maglovitost određenog trenutka, njegovu prolaznost i istovremeno večnost, novo
rađanje iznova i iznova, ali i novo umiranje. 8 Za njega je jedino razaranje značilo nastanak
novog, a pravi primer za to jeste njegova pesma Svanuće. Trenutak svanuća u Buenos Ajresu
Borhes opisuje kao trenutak vaskrsavanja, trenutak kada je „Bogu tako lako da uništi svoje
delo!“, kada je razaranje naizgled blizu, ali ga preduhitri spasenje. 9 Doživevši tu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija, , postavivši teoremu da je svet bez namere i prostornosti, on je uvideo da
je tako tanka linija između razaranja i opstanka, između potpunog nestajanja jedne stvarnosti i
formiranja nove, koja takođe ne bi mogla biti zasigurna stvarnost, jer svet je u očima nas samih i
u nama je njegova percepcija. Dakle, razaranje kod Borhesa nikada nije puko rasipanje čestica u
haos, već šansa za nastanak novog, ali i neminovna mogućnost, upravo ono što je definisao i
Vitgenštajn u Logičko filozofskom traktu, a to je da ne smatra mističnim to kakav je svet, nego da
on uopšte jeste.10

Iako je Borhesovo popimanje vremena ključno generalno za svaki pojam kojim se

bavimo u ovom radu, za razaranje je bitno zato što se u jednoj njegovoj pesmi, kroz kontrast,
povezuje sa zaboravom i pamćenjem – dve ključne sekvence vremena uopšte i njegove
povezanosti sa čovekovom percepcijom prolaznosti i trajanja. Naime, u pesmi Čitalac, Borhes
navodi: „zaborav je jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno podzemlje.“ 11 Da je vreme za
Borhesa trajanje i sukcesija, splet prošlog sadašnjeg i budućeg, možemo uvideti ne samo iz
njegovog poetskog stvaralaštva, već i na osnovu jednog predavanja koje je održao 1978. godine,
u koje se poziva na Platona i Bergsona i ističe svoju veoma poznatu teoriju, a to je da je vreme
bazirano na prošlosti koja je već bila, na „sada“ koje zapravo nikada nije i na budućnosti koja će
8
Gašić, N. (1997). Borhes i vreme – metafizika trenutka. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str.185
9
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 14
10
Gašić, N. (1997). Borhes i vreme – metafizika trenutka. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 186
11
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 79

8
tek da se desi. Dokučiti vreme nije njegova namera, već dokazati ga kao pokretnu sliku. 12 Tako
posmatrajući pojam vremena zaborav jeste jedan oblik pamćenja, te sve postoji i ništa ne nestaje,
a opet postoji onoliko koliko postoji mogućnost da se zaboravi i nestane. U ovim
protivrečnostima krije se srž postmodernizma, jer i sam Ihab Hasan navodi u radu da je
postmodernizam zbor protivrečnosti međusobno usklađenih u neraskidivu celinu. Anahronost,
koju Ihab Hasan povezuje sa postmodernom, pronalazimo i u Borhesovom poimanju vremena,
jer on navodi daje „sadašnjost uvek anahrona.“13 S tim u vezi možemo zaključiti da je razaranje u
ovom slučaju pojam kojim se opovrgava postojanost vremena i stupa na snagu njegova
relativnost i anahronost, te pored prostora (što smo mogli primetiti u prethodnom primeru)
Borhes opovrgava i vreme. Treća vrsta razaranja kod Borhesa javlja se kada se razara sopstveno
ja. Naime, ovo možemo povezati i sa antitezom, te sa pojmom odsutnosti (identiteta), te sa
samom indeterminacijom i imanencijom, ali konkretno u pesmi San, najpre ćemo ovaj pojam
povezati sa razaranjem. Tek kada razori san i javu, kada pođe u „predeo sna, nedostupan
ljudskom sećanju“, on će postati svi i niko. 14
Razoreno u ništavilo, njegovo ja će dobiti potpun,
sveopšti oblik, postojaće u prostoru van prostora i vremenu van vremena i tek onda će njegovo
biće biti potpuno, jer će sagledati svoje sveopšte iskustvo. Naime, čovek je prisutan samo u
svesnom, a san mu pruža prolaz ka nesvesnom, ka drugoj stvarnosti, čije postojanje Borhes, ne
samo da ne opovrgava, već smatra neminovnim.

Na samom kraju, njegovo razaranje znači i samospoznaja, ono je sinonim za potpuno

upoznavanje sebe, od ništavila ka večnosti, a ovaj trenutak prepoznajemo u pesmi Samoubica. Sa
njegovom smrću nestaće sve. On posmatra poslednju pticu pred svoju smrt, jer onog trenutka
kada prestane njegova svest, kada prestane da postoji, prestaje da postoji i sve što je do tada
poznavao, pa ko garantuje da svet nastavlja u istoj dimenziji u kojoj je do tada bitisao, da diše i
stvara novo? Ipak, ništa ne predstavlja kraj kod Borhesa, spoznajom tog konačnog ništa nastaje
nešto novo, drugačije i nepoznato, te on pred kraj pesme navodi: „nikome ništa zaveštavam.“15

12
Gašić, N. (1997). Borhes i vreme – metafizika trenutka. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 187
13
https://talas.rs/2020/08/28/kako-je-borhes-pre-pola-veka-raskrinkao-postmodernizam/
14
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 108
15
Ibid, str. 113

9
4 ANTITEZA
Antiteza, jedan od najznačajnijih termina grčke retorike, predstavlja poredjenje na osnovu
suprotnosti. Postoje različite podvrste antiteze kao što su kontrast, oksimoron, slovenska antiteza,
paralelizam, hijazam, antimetabola, aliteracija i dr.16 Sa obzirom da se čitav koncept
postmodernizma zasniva na oprečnim pojmovima, antiteza je veoma česta pojava i u Borhesovoj
poeziji. Bilo da je u pitanju čist kontrast ili oksimoron, da se opisuje „divlja sporost“, kao što je
to slučaj u pesmi Truko17, ili „mirna svetlost što obasjava veče“ u pesmi Vrt18, antiteza je
najčešće prisutna u Boresovim pesmama da da istakla jedan od dva pojma suprotstavljajući ga
spram svog antipoda i dajući mu time neophodnu snagu. Direktan primer ove uloge antiteze
uočavamo u pesmi Povratak u kojoj pronalazimo sledeće stihove:
„Koliko će mnogo neba
stisnuti među zidovima vojim dvorište...“19
I zaista uviđamo da je slika širokog i beskonačnog neba, lako postavljiva unutar jednog
jedinog dvorišta kojeg okružuju zidine i da to parče neba može biti čitav univerzum onog koji
nebo posmatra samo iz dvorišta. Jedno od glavnih tema Borhesovog stvaralaštva jeste njegovo
slepilo i uticaj postepenog gubljenja vida na ono što je pisao i na čitavu njegovu percepciju
pisanja. Nakon 1955. godine on je u potpunosti izgubio vid, ali svoju slepoću nije msatrao
hendikepom. Naprotiv, za njega je slepilo značilo neizmerne mogućnosti i odlaske u dubinu i
visinu ljudske imaginacije.20 On to slepilo poredi i sa smrću, koja je podjednako česta tema u
pesmama ovog argentinskog pesnika. Primer za to pronalazimo u pesmi One noći kada su pored
nekoga na jugu bdeli u kojoj se tuga i prolaznost predstavljaju kroz prikaz noćnog bdenja nad
mrtvima i u poređenju jave i sna, dana i noći:
„...neznana kuća, koju mi sudbina više neće pokazati,

ali koja me noćas čeka

sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,

16
Stambolić, M. (1986). Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, str. 38
17
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 9
18
Ibid, str. 12
19
Ibid, str. 13
20
Lukić, Lj. (1997). Stvarnost ili mit. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa
posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za
udžbenike i nstavna sredstva, str. 213

10
izmoždena od teških noći, jasna...“21
Suprotstavljajući san i javu i dan i noć, unoseći jasnu svetlost u izmoždenu noć, Borhes
dočarava život, ono na šta isti možemo svesti, na dan, noć, igru senki, ponovno buđenje nakon
sna, a taj san on nikada nije nesvest, već putovanje u drugačiju stvarnost, te je i taj mrak koji nam
svakog dana sledi vrsta neke svetlosti, koju možda još uvek ne umemo da vidimo. Time je
Borhesovo slepilo za njega gubilo na značaju, jer on je i u svom mraku živeo kroz neke druge
oči. Sa druge strane, čitava pesma Šah predstavlja antitezu i objašnjava određenu Borhesovsku
filozofiju koja se bazira na odsustvu granice između stvarnog i nestvarnog, koja se temelji
uporavo na sučeljenim suprotnostima, koje se razlikuju poput boja na šahovskoj tabli, čija
imaginarna borba traje odvajkada, a u toj borbi čovek je nemi posmatrač. 22 Najzad, kod Borhesa
je subjektivna svest povezana sa kolektivnom, čest je motiv ogledala, dve suprotnosti koje
postoje kroz isto i u ovoj pesmi on namerno koristi baš šahovsku tablu za prikaz tog večnog
životnog infinituma, a pesmu završava pitanjem koje se tiče samog postojanja – ako Bog miče
igrače, a igrač figure, postoji li nešto iznad Boga, arhitekta koji pomera prašinu, vreme, snove i
nevolje?23
Dakle, u Borhesovoj poeziji, antiteza je najčešće u službi dokazivanja postojanja analign
stvarnosti, vremena, svesti i čovekovog špostojanja, a mnogi kritičari smatraju da je na ovakvu
percepciju Borhesa podstaklo njegovo slepilo. Uzimajući u obzir koliko je jak motiv toga i
koliko je slepilo česta tema, zaista možemo dati potvrdan odgovor na pitanje: da li je slepilo
uticalo na Borhesovu percepciju kao stvaraoca. On u svakoj pesmi sa ovom tematikom ističe
posebnost svog drugog ja, drugog sveta, druge stvarnosti. Često nipodaštava prividnu stvarnost
kojoj svi pripadamo, te daje na značaju sadašnjem mraku, jer ima uvid u neku drugu stvarnost.
Srž ovog shvatanja pronalazimo u zbirci Drukčiji, isti iz 1964. godine i u pesmi Nesanica.
Borhes ovu pesmu završava sledećim stihovima: „osvanuće iza mojih spuštenih očnih kapaka.“24

21
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 29
22
105 prelević
23
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 32
24
Ibid, str. 42

11
5 ODSUTNOST
Sagledavajući postmodernističku pesmu ne kao zasebnu celinu, već kao projekciju
istorijskog ili aktuelnog sveta poezije, iliti kao niz intertekstualnih odnosa, onda ne čudi što je
odsutnost jedan od glavnih odlika postmodernističke poezije. 25 Odsutnost forme, pravila, reda
radi pojašnjavanja, pristustvo konstruktivno-relativnog haosa koji umetnik oblikuje u misli i
stvara određeno književno delo, sve su to očigledne odlike kako poezije postmodernista, tako i
Borhesove koji se smatra jednim od začetnika ove epohe. Šta je, dakle, ono osnovno što
odsustvuje u Borhesovoj poeziji. To je on sam. Odsudstvo lirskog ja, pojava „drugog“ ja,
osnovno je što možemo povezati sa ovom pojavom u njegovom stvaralaštvu.

Temu „drugog“ mnogi su obrađivali, ali je retko ko umeo da je oseti kao Borhes. Znajući
koliko se pozivao na Heraklita, logična nam je ova osobina njegovog stvaralaštva, a neretko se
odsutnost svesnog ja pojavljuje već u samom naslovu njegovih pesama ili zbirke pesama
(Stranac, Drugi, Drugi isti, itd.)26 To drugo ja je kod Borhesa često stranac ili prosto čovek, ali
uvek nedvosmisleno predstavljen kao on sam. U pesmi Stranac on govori o nepoznatom čoveku
koji misli da je u svom gradu, a „iznenadiće se ako se pri izlasku nađe u drugom, sa drugim
jezikom i drugim podnebljem.“27 Mi postojimo u drugom univerzumu kao potpuno drugačija
verzija sebe, sa drugačijim navikama, težnjama i mogućnostima, tek ponekad sretnemo se sa tim
drugim ja, a taj susret Borhes često povezuje sa ogledalima, snom i smrću. U pomenutoj pesmi
on stranca sreće u snu a to je ustvari on, samo „pod drugim zvezdama.“

Neretko je ta taj susret sa drugim ja povezan i sa jednim od najpomenutijih Borhesovih

motiva, a to je motiv lavirinta. U istoimenoj pesmi on opisuje lavirint kao svest koju imamo, a
nismo je svesni, ne znamo da je ukrotimo, ne znamo da se suočimo sa drugim ja i spoznamo ga u
ovom vremenu i prostoru. Kako znamo da je govori o drugom ja? On dvostrukost lavirinta
predstavlja kroz sledeće stihove:
„Ne nadaj se da će tačnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca račva,

koji se uporno u dva pravca račva,

25
Šuvaković, M. (1995). Postmoderna, Beograd: Narodna knjiga, str. 131
26
Kodama, M. (1997). Tema „drugog“ kod Borhesa. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 40
27
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 52

12
tvom odvesti cilju...“28
Ta dva pravca jesu dve mogućnosti koje lavirint nudi, ali ako lavirint sagledamo kao
sopstvenu svest, nedokučivu snagu ljudskog infinituma, onda je to račvanje račvanje u drugo ja,
paralelno postojanje, sagledaivo samo od onog koji si u datom trenutku. Čak i posle smrti mi
bivamo ujedno i onaj drugi. Kako je pojasnio Spinoza, čovek će istinsktivno hteti da istrajava u
svom biću, zato je susret sa samim sobom bez podele nemoguć. 29 Medjutim, kako se dolazi do
tog susreta sa samim sobom i možemo li dokučiti to drugo ja? Taj problem identiteta tema je
Borhesove poezije u mnogim pesmama ali i odgovor na tu problematiku pronalazimo u mnogim
pesmama, izmedju ostalog u pesmi Pohvala tami. Da li je to ja esencija, supstanca, samo protok
energije ili nešto što čovek zadržava? 30 Borhes smatra da se to saznanje javlja onda kada čovek
umre. Odlazak u smrt on gleda kao suštinu, jer će se tad sresti sa drugim sobom, sa svojom
dvostrugošću i konstantan osećaj odsutnosti, osećaj da nije potpun, nestaće u tom trenutku. On
navodi: „Stižem središtu svome, algebri svojoj i svome ključu, svome ogledalu. Brzo ću saznati
ko sam.“31Čovek je, dakle, konstantno odsutan i istovremeno prisutan. Prisutan je u onom životu
kojeg je svestan, čak i u njemu delimično prisutan je je stvarnost uvek anahrona. Odsutan je zbog
postojanja drugog ja, a dokle god postoji drugo ja postoji dvostruka stvarnost, jedna koju živimo
i jedna koje nismo svesni. Na kraju krajeva, postoji mnoštvo stvarnosti kod Borhesa. Sve
beskonačno postoji u stalnoj promeni svojih stanja, te i svako ja ima svoje razlčičite identitete u
različitim vremenima.32 O toj drugoj stvarnosti on govori u pesmi Things that might have been.
Stvari koje su mogle da se dese jesu one koje žive naši dvojnici u drugom vremenu, jer sigurno
postoji univerzum u kojem nedostaje carstvo Vikinga, kao i Bedina rasprava o saksonskoj
mitologiji.33 Sigurno postoji univerzum u koje nismo ono što smo sada i obrnuto. Pronalaženje
tog drugog ja Borheso subjekat oseća kao odsutnost, kao nedopunjenost i u tome se ogleda
značaj ovog motiva u njegovoj poeziji.

28
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 69
29
Kodama, M. (1997). Tema „drugog“ kod Borhesa. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 42
30
Ibid, str. 45
31
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 82
32
Tomović-Šundić, S. (2008). Borhesov lavirint, Podgorica: Crnogorsko društvo nezavisnih književnika, str. 32
33
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 140

13
6 PARATAKSA
Termin parataska se vezuje za antičku gramatiku i predstavlja nezavisan odnos izmedju
dveju ili više rečenica. Taj odnos može se povezati veznicima, kada prerasta u polisindeton ili ga
može odlikovati odsustvo veznika, tada je u pitanju asidenton. Prva figura je specifična za
modernu poeziju, dok se druga češće nalazi u modernističkoj prozi. Ipak, kod Borhesa, kao još
jedan dokaz da je pripadao postmodernizmu, možemo uočiti asidenton češće u poeziji, što
značajno utiče na stilistički momenat pesme, odnosno na njenu sažetost i jezgrovitost izraza. 34
Parataksa je u Borheovoj poeziji imala različite ciljeve, u pesmi Ogledalo koja govori o drugom
ja koje je Borhes doživeo još kao dete on parataksom produbljuje osnovno osećanje pesme, a to
je podvojenost. Postavljajući sadašnji i prošli trenutak u saodnos bez ikakve prethodne najave,
stavljajući parataksu u zagradu, on se stilistikom služi isključivo u korist produbljivanja osnovne
emocije pesme: „(Nikome nisam rekao, dete je stidljivo.)“ 35 U drugoj pesmi, Dekart, parataksa
stanjuje granicu između stvarnosti i fiksacije, ona utiče na akcentovanje relativnosti vremena i
prostora, opet je u službi glavne emocije koju pesma nosi. Naime, kroz pesmu se Borhes pita da
li je jedini čovek na zemlji, da li uopšte postoji zemlja, da li postoji čovek. Kako on opisuje ovu
nedoumicu, čime je produbljuje u nastavku? Produbljuje je opisivanjem svojih snova, ponovo
suprotstavljajući san i javu korist poništavanja vremena i jedinstvenog postojanja, a onda i
svojim osećanjima pridaje labilnost kada ih izzrazi kroz parataksu: „Možda nisam ni imao juče,
možda se nisam ni rodio. Malo mi je hladno, malo me je strah.“ 36 On želi da čitalac oseti stanje u
kojem se nalazi, da oseti kako iz njegovih usta izlazi dah za dahom, zbog hladnoće, da oseti strah
koji je zavladao u njemu u tom trenutku dok postavlja sebi pitanje da li, uopšte, postoji. Isto tako
u pesmi Himna, Borhes kroz čitavu pesmu nabraja značajna istorijska dešavanja. Oni nemaju
veze jedno sa drugim, u čitaočevim očima nagomilava se niz događaja, parataksa ga stavlja u
vrtlog prošlosti, svega što će ga dovesti do sadašnjeg trenutka, a sve to sa namerom da se jačina
sadašnjeg trenutka zaista oseti. Taj sadašnji trenutak za Borhesa jeste onaj kada ga je jedna žena
poljubila. Parataksa je, dakle, u ovoj pesmi u službi što jačeg osećanja važnosti i svetosti tog
poljupca. 37

34
Stambolić, M. (1986). Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, str. 525
35
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 141
36
Ibid, str. 149
37
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 162,163

14
7 METONIMIJA

Metonimija je trop koji potiče iz antičke retorike i zasniva se, slično kao metafora i
sinegdoha na prenesenom značenju. Ono po čemu se metonimija razlikuje od metafore, jeste što
se veza između dva pojma koja se nalaze u određenom prenesenom odnosu zasniva na logici. 38
Metonimija na određeni način iznova tvori jezik i otvara sijaset mogućih varijacija na pristup
određenom pojmu. Osim što stilski dopunjuje određenu književnu tvar, ona utiče na očuđavanje i
na formiranje drugačijeg, upotpunjenijeg pristupa određenom pojmu. Podjednako i u Borhesovoj
poeziji, ima za cilj očuđavanje, kako bi se relativnom prostoru i remenu njegovog stvaralaštva
dodala još jedna boja kojom se utiče na pojačavanje osećaja nestalnosti stvarnosti. Tako u pesmi
Ronda: „Islam koji beše mačevi“, jeste Islam koji asocira na rat, a mačeve Borhes upotrebljava
kao sinonim za borbu.39 U pesmi Pesma, koja se sastoji iz dva dela pod nazivom Glava i Pismo,
u Pismu se pesma završava rečenicom koja govori da sećati se nekoga ko spava znači „oklevetati
vodu Lete.“40 Drugim rečima, Leta, reka zaborava u podzemnom svetu, koju piju duše pokojnika
sa ciljem da započnu novi život, izgubila bi svoju snagu onda kada bi se prisećali života koji
živimo dok spavamo. To je život, o kojem smo već pisali, nekog drugog ja, kojeg nismo svesni, a
koji uporedo postoji sa ovim sadašnjim trenutkom u koje se nalazimo. U trenucima sna,
trenucima kada čovek jedino nije svestan svog postojanja, živimo taj drugi život, a sećati ga se,
značilo bi poništiti dejstvo reke zaborava, živeti dvostruko, apsolutno svesno, kao što žive
bogovi. Metonimiju Borhes neretko koristi i da bi čitaocu pristupio sa što više „strana.“ Naime,
kada u pesmi „Anđeo“ on započne stihovima:“Neka čovek bude dostojan Anđela.“ 41 svako od
nas može drugačije misliti o tom biću. Anđeo jeste sinonim za spasenje, mir i blaženost, ali te
misaone imenice svako od nas doživljava drugačije, te je on za nekoga jedno, u njegovoj
stvarnosti, dok je za onog drugog u toj drugoj stvarnosti nešto potpuno drugačije. Istina, može se
Andjeo sagledati iz metaforičnog ugla, ali to bi bila greška, jer Borhes je vrlo jasno u svom
stvaralaštvu razgraničio metonimiju od metafore i jasno možemo uvideti logičke povezanosti sa
određenim pojmovima kada koristi metonimiju. Primer nalazimo i u pesmi „Žbir“ na samom
početku:

38
Stambolić, M. (1986). Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit, str. 431
39
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 148
40
Ibid, str. 177
41
Ibid, str. 178

15
„U javnoj svetlosti bitaka

drugi daju život za otadžbinu

i mermer ih se seća.“42
U logičnoj vezi mermer se poistovećuje sa spomenikom, bilo da je u pitanju običan
nadgrobni spomenik ili statua poznatom junaku. Na tom spomeniku počiva sećanje i samo na
njemu, jer bitke su deo prošlosti, podvizi su deo prošlosti, mrtvi su deo prošlosti, a samo mermer
održava uspomenu na ono što je učinjeno. Slično je Borhes pristupio i percepciji postojanja u
određenom vremenu, kreirajući sopstveni infinitum. Naime, njegov svet je perpetuum vremena, a
ritam sadašnjosti je naša subjektivna vizija sveta u kojem živimo. On potvrđuje samo postojanje
beskonačne sadašnjosti, a vreme je kružno. Po njemu, jedino je stvaran taj mermer, jedino se on
dogodio i jedino on zasigurno postoji. Metonimija kod Borhesa nas neretko povezuje i sa
istorijom i filozofijom, koje su bile dve nauke od kojih pesnik nije želeo da pobegne, već
naprotiv, nenametljivo ih je utkao u svaki svoj stih. Tako u pesmi „Doomsday“ infinitum
vremena Borhes opisuje kroz niz metonimija kojim završava pesmu:
„U svakom trenutku možeš biti Kain ili Sidharta, maska ili lice.

U svakom trenutku Jelena Trojanska može ti otkriti svoju ljubav.

U svakom trenutku petao je već mogao zakukurikati tri puta.

U svakom trenutku klepsidra odbrojava poslednju kap.“43

Drugačije rečeno, svako od nas može biti izdajica iliti bratoubica, grešnik. Svako od nas može
biti Heseov Sidarta, koji otkriva tajne života, koji dolazi do istine i smisla, kako mu i samo ime
kaže. Svako od nas može biti grešan u ljubavi, te svakog od nas pože izdati najbliži, najverniji
među drugima. Svakom od nas bliži se kraj i desiće se nezavisno od toga da li mi to želimo.
Prošlost se, dakle iznova ponavlja. Shodno tome, nije li Borhesova književnost upravo ono što
nas podseća da je književnost ujedno i filozofija i obratno?44

42
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 187
43
Ibid, str. 199
44
Tubić, R. (1997). Borhesovo filozofsko pribežište. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-
naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd:
Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 176

16
8 INDETERMINACIJA I IMANENCIJA
Kada bi pojam indeterminacije posmatrali kao neodređenost, a pojam imanencije kao
pripadnost nečemu, onda bi spajanjem ova dva pojma, što Ihab Hasan rado čini, dobili epistemu
postmodernizma, došli do „ključa“ osnovnih odlika ovog perioda književnosti. 45 Dakle, ova dva
pojma, neodvojiva u svojo protivrečnosti, čone istinu postmodernizma, neologističko objašnjenje
onoga što postmodernizam predstavlja, pa samim tim i jednu od osnovnih odlika Borhesove
poezije, ako ga smatramo ocem postmodernizma. Borhesa u ovom kontekstu možemo definisati
kao neku vrstu anarhističkog graditelja i graditeljskog anarhiste, odnosno graditelja i rušitelja u
isto vreme.46 On je, iz toga proizilazi, tvoritelj. Ostvarivši paralelu sa konceptom indeterminacije
i imanencije, postmoderna nije dovela do rušenja starog ili građenja novog, već do stvaranja.
Spajanjem nespojivog ona se kroz svoje stvaraoce otelotvorila u novom konceptu, rušilačko
tvoriteljske koncepcije. Kako najbolje opisati primenu ovakve koncepcije na Borhesovu poeziju,
nego kroz pesmu koja se bavi samom pesmom, samim stvaranjem, Pesnička umetnost:
„Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.“47
Ogledalo, Borhesov najpznatiji motiv, simbol dvojakosti, ovde nam osvetljava spoj
indeterminentnog i imanentnog u poeziji postmodernizma, dve krajnosti koje tore čudo, u ovom
slučaju – pesnika i njegovu umetnost. Da budemo precizniji pesničku umetnost, za koju je
Borhes smatrao da je iznad pesnika, da je iznad svog prenosioca. Ova dva pojma nam govore da
je vreme kružno, da se sve iznova rastura i stvara, da „nestajemo kao reka“, a zašto baš reka?
Reka i kada nestane ostaje nešto, uliva se u more ili okean, postoji u drugom obliku, a tako i mi
postojimo u drugom ja. Za Borhesa je „bdenje samo drugi san što sanja da ne sanja i da je smrt“,
svi živimo kroz svog dvojnika, svi smo i stvarnost i iluzija. Zar nije spoj ova dva glavna pojma
postmodernističke teorije Ihaba Hasana spoj iluzije i stvarnosti, spoj dve oprečnosti, neka vrsta
posebnog oksimorona? Možemo sa sigurnošću potvrditi da jeste i da se ovim vezama izmneđu

45
Hasan, I. (1983). Pristup pojmu postmodernizma. Polja, 297/298, 455-458, str. 457
46
Puslojić, A. (1997). Svet globalnih pesničkih metafora kod H. L. Borhesa. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa
međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i
drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva, str. 78
47
Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia, str. 37

17
teorije Ihaba Hasana i Borhesove poezije potvrđuje hipoteza sa početka ovog rada, a to je da je
Borhes zaista otac postmodernizma.
Koliko je ova pesma bliska pojmu indeterminacije, toliko je pesma Granice bliska
imanenciji, a u činjenici da su potekle iz pera jednog čoveka možemo zaključiti da su ova dva
pojma nerazdvojiva srž postmodernističkog pesništva. Čovekova težnja da pripada nečemu, da se
nečega seća i da negde postoji, odvojila ga je od samospoznaje, Borhes navodi:
„ Ima jedan Verlenov stih koga se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogldalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.“
Naime, postoji jedno drugo ja, kojem takođe pripadamo kao i ovom sadašnjem ja. To ne
opovrgava našđe trenutno postojanje, našu trenutnu pripadnost nečemu, eminenciju, naprotiv,
omnogostručuje je, spaja se sa indeterminacijom i postaje novi pojam intermanencija. 48 Svi smo i
ja i drugo ja, postojimo koliko smo i nepostojani, u svojoj nepostojanosti dostižemo besmrtnost.
Ipak, ovakvo gledište imalo je svoje mane za kritičare, što je primetio i Milisav Savić, te
zaključio da ne možemo reći šta je gore, da li da literatura teži da zameni stvarnost ili vice
versa.49 Borhes nije verovao u stvarnost, te je nije želeo zameniti umetnošću, on je nepostojanost
stvarnosti objašnjavao umetnošću, jer je to bio njegov način izražavanja sopstvene filozofije.
Postmodernizam, sam po sebi, opovrgava stvarnost, on je stavlja u anahronu shemu sva tri
vremenska intervala – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čini je svevremenom. Na kraju, ne
moramo ići tako daleko i reći da je opovrgava, smao joj daje mnogo širu perspektivu od one koju
su joj dali modernisti i modernističko doba.

48
Hasan, I. (1983). Pristup pojmu postmodernizma. Polja, 297/298, 455-458, str. 457
49
Savić, M. (1997). Borhes i istina. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa
posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, str. 93

18
ZAKLJUČAK
Iako Borhesovo stvaralaštvo zahteva neiscrpno istraživanje, a njegovo poznavanje
filozofije, religije i način na koji se služi pesničkim izražajnim sredstvima, predstavlja nepresušni
izvor radoznalosti koliko kritičara toliko i čitalaca, idalje ga čitaju i idalje se kritikom njegovog
rada bave. Medjutim, mnogi kritičari ne mogu da se slože, da li je Borhes bio kasni modernista
ili rani postmodernista. Kroz ovaj rad mogli smo da zaključimo da se ni ove dve epohe ne mogu
odvojiti jednom konkretnom graničnom linijom koja bi ih tačno odvojila, te je uzaludno pisce na
razmeđu, kakav je bio Borhes postavljati na jednu ili drugu stranu. Ipak, analizirajući njegovu
poeziju, pronašli smo i više nego dovoljno dokaza mogućnosti primene teorije Ihaba Hasana na
Borhesovo stvaralaštvo, što ga više čini začetnikom postmodernizma, nego modernistom. On ej
svojom inovativnošću uveo književnost dvadesetog veka u novu epohu i dao joj novo ruho koje
je značilo preokret. Možemo reći da je bio sopstveni prethodnik i sledbenik, što se i slaže sa
njegovom stvaralačkom filozofijom. Borhes, kosmopolita, bio je neopsorivi tvoritelj nove misli,
postmodernističke misli, most koji je sa jednog kraja prevezao pisanu reč na drugi kraj, dao joj
postojanost i temelj, dovoljne da se i dan danas bave, ne samo njime kao pesnikom, već i onim
što je ostavio u amanet čovečanstvu svojim proročkim slepilom, svojim drugim ja.

19
LITERATURA

Primarna literatura:

1. Borhes, H. L. (2005). Izabrane pesme i kratke proze, Beograd: Paideia

2. Borhes, H. L. (1995). Izabrana dela: proza, poezija, eseji (predgovor), Beograd: Kultura
3. Ćirković 2020: Ćirković, M. Kako je Borhes pre pola veka raskrinkao postmodernizam.
19.09.2022. Dostupno na linku: https://talas.rs/2020/08/28/kako-je-borhes-pre-pola-veka-
raskrinkao-postmodernizam/, pristupljeno: 19.09.2022.
4. Gašić, N. (1997). Borhes i vreme – metafizika trenutka. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa
međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25.
septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva
5. Kodama, M. (1997). Tema „drugog“ kod Borhesa. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa
međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25.
septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva
6. Konstantinović, R. (1997). Argentinac kosmopolita. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa
međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25.
septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva
7. Lukić, Lj. (1997). Stvarnost ili mit. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog
književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996.
godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva
8. Matić, Đ. (1997). Hronologija života i rada Horhea Luisa Borhesa. U: Horhe Luis
Borhes: radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu,
održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike
i nstavna sredstva
9. Mangel, A. (2005). Sa Borhesom, Beograd: Geopoetika
10. Puslojić, A. (1997). Svet globalnih pesničkih metafora kod H. L. Borhesa. U: Horhe Luis
Borhes: radovi sa međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu,
održanog 24. i 25. septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike
i nstavna sredstva

20
 11. Savić, M. (1997). Borhes i istina. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa međunarodnog
književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25. septembra 1996.
godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
12. Stambolić, M. (1986). Rečnik književnih termina, Beograd: Nolit
13. Tomović-Šundić, S. (2008). Borhesov lavirint, Podgorica: Crnogorsko društvo nezavisnih
književnika
14. Tubić, R. (1997). Borhesovo filozofsko pribežište. U: Horhe Luis Borhes: radovi sa
međunarodnog književno-naučnog skupa posvećenog H. L. Borhesu, održanog 24. i 25.
septembra 1996. godine i drugi tekstovi. Beograd: Zavod za udžbenike i nstavna sredstva
15. Hasan, I. (1983). Pristup pojmu postmodernizma. Polja, 297/298, 455-458
16. Šuvaković, M. (1995). Postmoderna, Beograd: Narodna knjiga

Sekundarna literatura:

1. Borhes, H. L. (1995). Izabrane pripovetke, Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva
2. Milutinović, D. (2015). Poetica Borgesiana, Niš: Niški kulturni centar
3. Sorentino, F. (2014). Sedam razgovora sa Horheom Luisom Borhesom, Beograd: Dereta

21