НОВИ САД

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ, ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

УЧЕНИК: ПРОФЕСОР:

Андрија Лубарда проф. Александра Субић

фебруар, 2023.

САДРЖАЈ
УВОД...........................................................................................................................................................3
1 БИОГРАФИЈА........................................................................................................................................4
2 О ЗБИРЦИ ПЕСАМА ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ.............................................................................5
3 АНАЛИЗА ЗБИРКЕ...............................................................................................................................6
3.1. Проглас............................................................................................................................................6
3.2. За себра...........................................................................................................................................7
3.3. За војничка гробља........................................................................................................................7
3.4. За нероткиње..................................................................................................................................8
3.5. За песникињу..................................................................................................................................8
3.6. О опраштању...................................................................................................................................9
ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................................10
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................11

2
УВОД

Десанка Максимовић је песникиња душе. Она је кроз своју љубавну и родољубиву

поезију, кроз своје приче за децу, кроз есеје, заправо створила један посебан начин
писања, умиљат и тих, а јак толико да може да поломи стену. Својим стиховима она је
критиковала садашњицу, прошлост и будућност. Понекад је величала своју земљу,
понекад је кудила цара. Избацивала је на папир најболније и најлепше тренутке из свог
срца, а остала је недоречена, јер на крају опет није имала времена.

Њен живот је био тих, али је њена поезија била продорна и свима блиска. Померала
је границе друштва и кроз метафоре, персонификације, велелепне епитете, допирала до
сваког појединца. У овом раду ћемо покушати да сагледамо љубав у озбиљној тематици,
да пронађемо милост за оне које је осудио закон, да схватимо чије помиловање тражи
песникиња и зашто и да покушамо и сами да пронађемо разумевање за осуде које олако
дајемо.

3
 1 БИОГРАФИЈА
Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. године у Рабровици, крај Ваљева.
Прва три разреда школе је завршила у Бранковини, а наставила је школовање у Ваљеву.
Тако је и матурирала 1919. године. Након тога је пошла у Београд и уписала Филозофски
факултет, а на њему је студирала упоредну књижевност и општу историју и историју
уметности. Године 1923. је дипломирала. Радила је као наставник у приватној гимназији у
Обреновцу и као суплент у Трећој женској гимназији, а онда је добила стипендију од
француске владе и отишла у Париз. Након повратка из Париза је радила као наставник и
тиме се бавила већи део свог живота.

Прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао.“ За живота је објавила

укупно преко педесет књига које су сачињавале приповетке, приче, песме и радови за
децу. Неке од њених најзначајнијих збирки су Песме, Врт детињства, Зелени витез,
Заробљеник снова, Тражим помиловање и Немам више времена. Написала је три збирке
приповедака: Лудило срца (1931), Како они живе (1935) и Страшна игра (1954). Оставила
је иза себе и два романа. Поред писања се бавила и превођењем, а преводила је са руског,
француског, словеначког и бугарског језика.

Све до 1992. године, када је објавила своју последњу збирку поезије, Десанка
максимовић је остала упамћена по својој нежној емоцији и по љубавним песмама. Ипак,
песме попут Крваве бајке, која носи, напротив, изразито родољубиву емоције, оставиле су
велики утицај на књижевност и стваралаштво 20. века. У њеним песмама се прожимају
емоције попут страха, љубави, усхићења и радости. Поред њене љубавне поезије, велики
траг у књижевности је оставила и збирка песама Тражим помиловање.

Тематски се у песмама Десанке Максимовић највише помиње природа, родољубље,

љубав, живот и смрт. Сама песникиња је говорила како јој је најближа поезија осећања.
Можемо рећи да је њен основни стваралачки налог био да да облик својим осећањима и
пренесе их на папир кроз своје песме. Њена поезија је мелодична и сањива, а представља
све песникиње преображаје у души. Иако се њена поезија чини јасном и без тајни, постоје
бројни лирски пасажи који крију мноштво мотива која се преплићу кроз биографске
тренутаке у песникињином животу.

4
2 О ЗБИРЦИ ПЕСАМА ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ова збирка се по својој тематици може сматрати вечно актуелном. Поезија у овој
збирци је родољубивог типа, иако је пуна емоција. Песникиња улази у „дискусију“ са
Душановим закоником. Начччон читања Душановог законика, песникиња је почела да
саосећа са онима који пате и пожелела је да буде глас свог народа. Са обзиром да је
Душанов законик окарактерисан као изузетно строг и нетолерантан документ, чак и за оно
време, песникиња је покушала да се избори за многа права која овај документ ускраћује.
Овим се није само осврнула на историјски тренутак настанка документа, већ је успела да
кроз своју поезију апелује и на неке проблеме у садашњости и да укаже на проблем
ускраћивања многих права људима и женама. Чак и за оне који заиста јесу криви за нешто
она налази оправдање, покушава да разуме и добро и лоше и несхватљиво на овом свету.
Она у име тих добрих, лоших и несхваћених тражи помиловање од самог цара, односно
Душана Силног.

Свака од песама садржи два дела. Први део је глас цара који је донео одређени
закон, а други део је глас саме песникиње која се обраћа цару. Прве почињу са „О“, а
друге са „За“. Песме које везујемо за цара нам говоре о закону и о немилосрдној суровости
царевој према свима који се окрше о његов закон. Делови песама који се односе на
песникиње речи пуне су самилости и обраћају се цару у циљу проналажења оправдања за
оне који су кажњени. Неке од најпознатијих песама из ове збирке су: Проглас, За себра, За
несхваћене, За војничка робља, За нероткиње, За песникињу и О праштању.

Ова збирка показује ауторкину склоност ка епском виђењу ствари. Лирски субјект
је у позадини, а у први план се ставља сама тема. Она се базира на полемици и то је веома
неспецифично за саму поезију. Можемо је посматрати као неку врсту дијалога, а знамо да
је дијалог везан за драму, а не за лирику. Песникиња је, дакле, повезала више жанрова,
виђе књижевних родова, виђе историјских тренутака и створила један посебан свет
осећања и толеранције.

5
3 АНАЛИЗА ЗБИРКЕ

У наставку рада ћемо се бавити одређеним песмама из збирке, са циљем да

анализирамо најглавније мотиве ове збирке и да појаснимо и приближимо осећања која
песникиња има у току писања и преноси их на папир. Моћи ћемо да схватимо да је и после
толико година, ова збирка поезије актуелна по једној својој функцији. То је функција која
нас нагони да праштамо и боље разумемо једни друге, да се више волимо, а мање гледамо
кроз очи материјалног и да не дозволимо да нам закони, писани и неписани, контролишу
људскост и осећај за морал. Песме које ћемо обрадити су: Проглас, За себра, За војничка
гробља, За нероткиње, За песникињу, О опраштању.

3.1. Проглас

Песма Проглас је на неки начин увод у збирку. Кроз стихове ове песме даје се на
знање читаоцу да је цар, први цар Срба, Грка и Арбанаса, Душан Силни пре свега онај
који се води милошћу божијом. Са обзиром да је створио свој законик и уредио друштво
тиме мимо искључиво божијих законика, цар Душан је први који је себе поставио на
место које је до тада припадало у народу само Богу. Ипак, песма почиње стиховима: „По
милости божјој“, те је песникиња главног актера ових дијалога поставила мало испод
Бога. Постоји неко и испод њега, што вероватно и омогућава дијалог између законодавца
и песникиње. На крају ове строфе се наводи да народ не сме имати друге законе сем
царевих, те се однос према божијим законима мало мења и добијамо утисак да цар себе
сматра најмудријим за народ и да само њега треба да води Бог, а он ће, уз божију помоћ
водити народ. Поред тога што се набраја у наставку песме ко ће све бити кажњем по
закону, наводи се и крај строфа, који се понавља и који говори да нико од грешника неће
бити кажњен суровије од онога што закон налаже. Шта говоре ови стихови? Говоре да је
законик мерило свега. Нико од појединаца нема право да суди суровије или блаже од
закона. Оног тренутка када ступи на снагу, закон постаје већи и од цара, јер је он мерило
моралног у једном народу. Тиме се овом акту даје на снази. Нико не сме бити ни блаже ни
строжије кажњен по личном нахођењу, већ само онолико колико је прописано законом.

6
Песникиња се у наредним песмама води правним термином помиловања, како би указала
на то да је изнад тог царевог закона, ипак један други, а то је закон љубави и самилости.

3.2. За себра

Себри су били припадници потчињене класе у средњовековној Србији, а њихово

име се први пут помиње у Душановом Законику. Из песме Проглас сазнајемо да су себри
били земљорадници и становништво које се по сталежу налазило испод властеле. За
властелине је Душан имао посебан закон, блажи од оног који је био намењен
потчињенима. Песникиња моли да се то промени. Како се то може ставити у савремени
контекст? Моли се да исто поштујемо и сељака којем су руке црне и грубе од земље и рада
и оног који живи у граду и не мора да се упрља сваки дан да би зарадио. Моли да се
сталешка граница, која се базира на начину стицања новца избрише. Песникиња то
постиже тако што својим описима она поставља себра на једно важно и величанствено
место. Он воли сунце, зависи од земље, која можда може да изда, али он неће издати
никад. Он ниче и умире као трава, претвара се у своје усеве, дише са њима и од њих
зависи. Његових тридесет кућица кромпира подједнако је важно као и вила неког
властелина. И, оно најважније, он ће за собом оставити вредне потомке. Научиће свог сина
да исто тако воли и цени земљу и из ње извуче оно што нам она да, неће изнедрити
размажене синове који не знају да поштују и цене. На крају, песникиња жели да каже да ће
себар више учинити за своју земљу него властелин, те да га подједнако треба и ценити.

3.3. За војничка гробља

Ова песма нам говори о онима којих више нема, а које је и закон заборавио. На
умрлима се закон не примењује. Али, шта остане након смрти? Загробни живот и царство
божије. Ипак, и ти војници су свој живот дали за земљу, стајали на бојном пољу кад је
било најтеже, а гробови им остају голи и једнолични. Зар не би требало пошту и њима
одавати често, одлазити и молити се над њиховим телима, понети букет цвећа, да црнило
смрти нестане? Песникиња кроз метафору жели да каже да се јунаци брзо заборављају.
Неки од њих су остали у туђини са незнаним гробом. Неке мајке још увек чекају. Ипак,
7
кад се извојује победа, сви се радују, а палих јунака се сећају само кратко након битке.
Они којих се сећају заувек је мало, то су велике војсковође и њихова имена остају у
историји, али песникиња жели да се присети сваког војника који је дао свој живот за своју
земљу и народ. Зато моли Душана, цара, да се у свом законику сети и оних којих више
нема и који се воде небеским законима, али су оставили оне који их се сећају.

3.4. За нероткиње

Ова песма је свој одјек нашла и у савремено доба. Она се односи на све оне жене
које нису пронашле услове да роде дете или то нису желеле. Оне које су свој живот
посветиле лепоти живљења и тананости свакодневице, за све које нису успеле да се
остваре као мајке, јер нису могле. Песникиња даје глас женама да бирају и говори како је
у реду да буду само своје, да одлуче да не желе да део себе поклоне свом потомку.
Песникиња је овом песмо у оно доба када је патријархат још увек узимао маха, направила
темеље за моралну револуцију у свету жена. Она не тражи помиловање на почетку ове
песме, већ благоразумевање. Овим она одваја закон од жеље за потомством. То да ли ће
нека жена бити мајка зависи само и искључиво од њене слободне воље и не постоји
ниједан закон који то може да јој нареди или да јој забрани. Она уноси у ову песму и ноту
личног, јер по први и једини пут у збирци тражи разумевање и за себе.

3.5. За песникињу

Песма нам говори не само о песникињи, већ и о песништву. Песништво је посебна

стварност. У тој стварности је небо нежно, ливаде су гладне идиле, а иње пише бајке.
Песникиња нас персонификацијом уводи у свет песништва у којем не важе правила која
важе у реалном свету, те не би требало да важе ни исти закони. За песнике је земља
мелодична, а потоци испевавају слободан стих док планине одјекују. Поезија може певати
о љубави, о родољубивости, о свадбама, о јулском небу, док закон поставља свакодневни
свет у одређене стеге. Зато Десанка Максимовић наводи да песници не треба да буду у

8
истом положају као и други људи, јер они су пали у „немилост“ уметности. Они сами
живе у том идиличном свету, а приморани су да повремено сврате и у онај свакодневни у
којем се људи воде законима који за њих не важе. Ипак, песници јесу заслужили
помиловање. За то је разлог наведен у овој песми. Они очуђују наш свет, шире наше
видике и терају нас да гледамо свет одређеним очима које нас теше. Песник воли и сања, а
у строгом свету нестало је управо то. Зато је ова песма неопходна и у данашњици. Човек
данашњице је заборавио да сања, да се нада, да гледа живот дечијим очима. Можда нам је
и данас свима потребан један песник који се нада и допушта другима да деле снове са
њима, како не би постали и сами оно од чека смо зависни – машине.

3.6. О опраштању

Из ове песме сазнајемо да је цар испод бога, али, неочекивано, и испод својих
закона. Песникиња наводи, кроз цареве речи, да је и он сам заробљен сопственим
законима. Он није изнад њих, те и за њега важе. Овим добијамо слику цара који је строг,
али праведан. Он као такав сматра да се сви људи морају водити законима како би држава
била функционална, он је спона између државе и људи, између државе и Бога, између
људи и Бога. Цар се не води срцем, јер мора бити објективан. Он неће вешати осуђеног и
неће се „спуштати међу људе, али он мора бити ауторитет. Да би то постигао мора
познавати свој народ. То је управо оно што недостаје овом законику, а на то указује
песникиња. Када би цар видео беду свих себара он би знао да их треба поставити на исто
место као и властелу. Када би видео уплакану жену која жеђа за дететом које никада неће
имати, он би знао да не бира свака жена свој пут. Када би видео колико жена уме да да, а
мимо куће и домаћинства, он би свакој дао избор у руке. Када би видео свет песничким
очима, он би и сам пожелео да буде песник. Чему нас учи ова песма? Свакоме треба
опростити, па и цару који није знао да постави на исто место сваког појединца у својој
држави. Он није Бог, те и он греши, као и сви ми.

9
ЗАКЉУЧАК

Десанка Максимовић је у својој збирци ушла у дијалог са царем, а заправо је у

дијалогу са свим неправдама на свету. Свако биће на планети које се барем једном осећало
угрожено или несхваћено - песникиња ће за њега наћи место у својој збирци. У доба када
је почињала, критика јој није била наклоњена. Постојали су многи скептици када је у
питању женска поезија, посебно ако је родољубива. Десанка Максимовић је својом
оштроумношћу и одлучношћу у стиху поставила женску поезију на пијадестал 20. века.
Са друге стране, њене емоције које се налазе у љубавној поезији коју пише нису површне,
нису тренутне и нагонске. Оне су искрене и дубоке и откривају одређене делове женске
душе на које се није обраћала пажња до тада. Жена није само рањива индивидуа којој је
потребна заштита мушкарца, она је сама свој стуб. Она упознаје себе кроз своје успоне и
падове и постаје боља верзија себе. Просто, песникиња је у свету тек зачетог феминизма
означила крик који је био темељ за промену у схватању жена књижевница.

10
ЛИТЕРАТУРА

Максимовић, Д. (1985) Песме, Српска књижевна задруга, Београд

11