НОВИ САД

СТРАНАЦ, АЛБЕР КАМИ

УЧЕНИК: ПРОФЕСОР:

Андрија Лубарда проф. Александра Субић

фебруар, 2023.

САДРЖАЈ
УВОД..........................................................................................................................................................3
1 БИОГРАФИЈА........................................................................................................................................4
2 РАДЊА ДЕЛА........................................................................................................................................6
3 АНАЛИЗА ГЛАВНОГ ЛИКА...............................................................................................................7
4 МОТИВИ И НАЈВАЖНИЈЕ ЦЕЛИНЕ.................................................................................................9
ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................................11
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................12

2
УВОД

Албер Ками, француски писац, есејиста и новинар, имао је веома буран и

ангажован живот, али и трагичну судбину. Своје место у књижевној историји заслужио је
многим егзистенцијалистичким делима, као и добитком Нобелове награде, али и активним
друштвеним ангажовањем.

Пре свега је, за анализу било којег његовог дела, неопходно да се позабавимо
његовом биографијом, која је знатно утицала на стваралаштво овог књижевног великана.
Странац као роман је веома комплексан, он је пун преокрета, пун дешавања, а опет
летаргичан због главног лика. Зато је неопходно позабавити се самом радњом пре даље
анализе. Након тога следи анализа главног лика, који је заправо носилац не само радње,
већ и хуманистичке мисли коју Ками пропагира кроз своја дела. Њега ћемо сагледати и
кроз главне мотиве. На крају, моћи ћемо да одвојимо неколико важних целина овог дела и
прикажемо га шематски, да би могли да дођемо до закључка какав је то странац у овом
делу и да ли један постоји и у сваком од нас.

3
1 БИОГРАФИЈА

Албер Ками је био француски писац, рођен 1913. Године и добитник је Нобелове
награде за књижевност. Рођен је у Алжиру у породици сиромашног земљорадника, који је
недуго након рођења сина погинуо у Првом светском рату. Његова мајка је била
неписмена и делимично глува, али је сину пружила занимљиво детињство пуно игре.
Ками је волео фудбал и пливање. У младости му је дијагностификована туберкулоза, те је
престао да се бави спортом. Одлази од куће, да не би заразио и брата и сели се код ујака.
Међутим, убрзо је љубав пронашао поред девојке која је била зависник од морфијума, те
је због неодобравања њихове везе отишао од ујака. Сналазио се и радио разне послове.
Уписује универзитет и оставља своју жену Симон.

Ради на Радничком театру, који је сам формирао у оквиру Француске комунистичке

партије чији је члан био. Убрзо напушта партију и своја политичка уверења највише
фокусира на антифашизам. Такође, противио се колонијализму, због чега није био у
милости власти. Након што су новине у којима је радио забрањене, он се сели у Париз и
наставља да се бави новинарским послом. Тамо највише пише апсурдна дела, међу којима
су Странац, Мит о Сизифу и драма Калигула.

Након почетка рата, био је одбијен у жељи да се и сам пријави као војник, због
туберкулозе. Поново се оженио једном пијанисткињом и са њом живео у Лиону. Предавао
је у основној школи. У Паризу је покренуо лист Борба, у којем је писао под псеудонимима
како би се прикрио од фашистичке власти. Тиме се бавио и након завршетка рата. Убрзо је
постао пријатељ са Жан Полом Сартром са којим је био стални гост у париском кафићу
Кафе де флоре. У овом периоду је путовао по Америци и држао предавања о филозофији,
активно се противио коришћењу атомске бомбе и био је против Лењинове политике.
Године 1951. је објавио филозофски есеј Побуњени човек, због ког је раскинуо многа
пријатељства због сукоба мишљења, између осталих и са Сартром. Сартр је био
комуниста, док је Ками био хуманиста.

Његова теорија апсурда коју је развијао кроз своја дела, значила је преокрет у
филозофији и поставила је Камија на веома важно место у књижевној историји. Он се
борио за људска права, али је одбио да сарађује са Унеском, јер је те године Шпанија, на
4
челу са диктатором Франциском Франком примљена у наведену организацију. Када је
избио француско – алжирски рат, он је остао уздржан. Након што је добио Нобелову
награду за своју литерарну продукцију која с јасном озбиљношћу осветљава проблеме
људске савести наших времена, одржао је неколико предавања на разним
Универзитетима. Тада је изнео своје мишљење о неактивности због горе наведеног рата и
објаснио то страхом за своју мајку која је живела у Алжиру.

Заједно са Џорџом Орвелом се противио тоталитарним режимима и основао

Скупину за међународне везе унутар Покрета Револуционарне уније. Од 1943. године је
био у сталном дописништву са Алтијером Спинелијем, који је био оснивач Европског
покрета федералиста. Такође, на Камијеву и Орвелову иницијативу је организована и прва
конференција ЕПФ-а у Паризу. Активно је наставио да се бави политиком, до тренутка
своје смрти, а погинуо је у саобраћајној несрећи 1960. године. Његова најпознатија дела
су: есеј Мит о Сизифу, романи Срећна смрт, Странац, Куга, Пад и Први човек и драме
Неспоразум, Калигула и Опсадно стање.

5
2 РАДЊА ДЕЛА

Када се говори о овом делу, било да је у питању анализа, или пуко препичавање,
увек се застане на првој реченици дела: Данас ми је умрла мајка. Или можда јуче. Не
знам. Овим почиње радња романа. Главни лик Мерсо, добија вест о смрти мајке. Он је
чиновник у Алжиру и станује сам. Нема пријатеља, ниси комуницира превише са људима.
Једини са којим се дружи јесте Емануел са посла, али ни са њим није близак, као што
пријатељи међусобно буду. Односно, он не осећа ту блискост.

Његова мајка је последње године живота провела у старачком дому. Он одлази на

бдење, борави поред мајчиног тела, посматра људе који се туда крећу и не показује нити
осећа конкретне емоције. Сахрана је представљена као кратка неопходност, није много
људи окупила, јер мајчини пријатељи из старачког дома нису могли да присуствују.
Мерсо након сахране одлази назад у Алжир и одлучи да оде на купање. У том тренутку се
осећа расположено и жели да се смеје. На плажи среће дактилографкињу која му је била
колегиница и одлази са њом у биоскоп у жељи за разонодом. Он ничим не показује тугу,
нити се понаша као људи који су изгубили једну од најближих особа у животу.

Након радне недеље у суботу се опет налази са Мари. Након што је она преспавала
у његовом стану они одлучују да припреме ручак заједно. Ни тада Мерсо не показује
отворену узбуђеност или жељу за Мари. Након што га је комшија Рејмонд замолио за
услугу, позива га да са њим проведе недељу у викендици коју има. Мерсо пристаје. Док је
шетао плажом крај викендице он се посвађао са неколико Арапа и потегао пиштољ на
њих. мерсо је починио убиство, па чак ни тада није осетио ништа. Дане након тога
проводи у затвору. Мари га напушта, јер је већу заинтерсованост показао према
затвореницима него према својој девојци. Он дане проводи мирно, и чак ни у затвору не
показује страх или тугу. Мерсо бива осуђен на смрт. Он схвата бесмисао живота и почиње
да размишља о томе колико је људима заправо иста судбина намењена. Свако од нас ће
умрети, независно од тога какав је живот живео. Једина емоција коју је понекад осећао је
био бес, али тај бес му је донео и равнодушност, на којој је он захвалан, јер свет овакав
какав јесте није заслужио другу емоцију од њега.

6
3 АНАЛИЗА ГЛАВНОГ ЛИКА

Како је овај роман прича о празнини и људској пустоши душе, тако је и главни лик
празан као индивидуа. Он одувек живи сам. Он нема фигуру свог оца у животу. Живео је
са мајком, док није схватио да су све једно другом казали те је одводи у дом за стара лица.
Он то чини без трунке гриже савести, као да односи имају рок трајања који свако од нас
одређује. Мерсо свој самачки живот не живи, већ просто кроз њега траје. Он нема вољне
радње нити планове, не осећа нити препознаје своје намере, он само посматра људе око
себе и постоји. Једном речју њему је свеједно. Он је деперсонализована особа, која нема
ништа више у себи. Његова душа је избрисана, а он се подједнако неутрално осећа и према
себи као и према другима.

У њему таквом заправо тиња тихи револт. Тај револт, као све што људи скривају и
сматрају да могу да прикрију, само се одједном разбукта и у Мерсоовом случају то
резултира убиством које је починио. Они који анализирају ово дело тврде да се то убиство
десило због несклада Мерсоове душе или због тога што је психички био болестан, али
Мерсо сматра да је то просто учинио због бљеска сунца тога дана. Он не заплаче у
судници, нити се потреса. Једноставно, као што је нама његово понашање страно и
незамисливо, па је он за нас странац, тако је он странац и за себе, јер он није повезан са
својим реакцијама, нити са својим духом. Он се тако осећа зато што сматра да не вреди
живети. И након њега живеће још хиљаде жена и мушкараца као што су и пре њега
живели. Он је само појединац на великој планети, чији живот не прави разлику. Чак и да
прави велику разлику, он сматра да се његовом смрћу завршава живот. Тада, када схвати
апсурд живота он почиње да јеца. Тај ситни наговештај емоција је доказ да отуђени и
празни попут Мерсоа једино плачу за собом.

Зашто Мерсо ипак види трачак наде у смрти? Смрт је, просто, једина сигурна ствар
на овом свету. Она је непроменљива и извесна и њу не може нико оспорити. Само је она
доказ да ми заиста постојимо по неким законима и да није све релативно у човековој
судбини. Мерсо умире без наде и без икакве вере. Он више није странац, просто постаје
ствар. Ипак, постоји нешто људско у њему, а то је гола искреност. Он ствари посматра
штуро објективистички и не дозвољава ништа друго сем рација. Он дакле није ни камен

7
ни странац, већ човек који је одбацио срце, а у потпуности прихватио само и искључиво
рацио. Колико то није природно, толико се може сагледати и као рекација која одбацује
поступке ради реда. Он не жели ради реда да плаче за мајком, када не осећа тугу, нити
жели да буде покуњен након њене сахране, као што не жали ни због убиства Арапина.

Он можда има одсуство емпатије, али не лажира своја осећања и тиме пружа
одређену врсту критике свету који је постао легло разумевања без разумевања и помагања
зарад личне користи. Ово дело као да говори о одсуству лоике. Наиме, сви ликови упорно
покушавају да пронађу разлог за Мерсоово понашање. Сумњају на то да га је смрт мајке
превише погодила, да је незадовољан на послу или у вези, да не може више да живи сам,
итд. Ипак, Мерсо потврђује да на овом свету постоје поступци које не можемо да
објаснимо, те да често човек сам по себи није јасан. Ми некад долазимо у ситуације пуке
случајности, које немају никакве везе са нама самима, већ нас просто проналазе у
одређеном животном тренутку. Управо је због тога живот за Мерсоа апсурдан.

8
4 МОТИВИ И НАЈВАЖНИЈЕ ЦЕЛИНЕ

Најважнији мотив ове збирке јесте отуђеност. Та отуђеност се може посматрати као
отуђеност од других, али и као отуђеност од себе самог. Ту отуђеност од других видимо
већ на самом почетку. Прва отуђеност јесте Мерсоова отуђеност од његове мајке. То
видимо кроз чињеницу да не зна када му је умрла мајка, да ју је ставио у старачки дом ни
не питајући је да ли то жели и да није желео да је види у ковчегу, а да за то није имао
емотивне разлоге. Ако их је и имао, сама чињеница да је погреб своје мајке доживео као
обавезу говори о отуђености ова два лика. У ресторану где стално руча газда му је изјавио
саучешће, а он се збунио тим гестом. Његов однос према управнику старачког дома је
такође формалан, не показује своје емоције, нити се интересује за оно што управник
говори. Вратар који је средио његову мајку за погреб примећује одсуство емоција код
Мерсоа, он и са њим разговара потпуно одсутно и као да се спрам њега не налази човек
већ нека обавеза, коју тешка срца отаљава. Према својој мајци он се у мислима обраћа са
покојница. Ни на суђењу он у судници није приметио своје пријатеље и девојку у сали, као
да су људи у једном универзуму, а он тек понекад свестан њиховог присуства у свом
посебном самачком универзуму.

Та осуђеност коју је осећао према другима се рефлектовала због отуђености према

себи. Он не уме да објасни своје поступке, као што рецимо није умео себи да каже зашто
је убио Арапина. Шта је Арапин учинио да би он то урадио. Он је, дакле, отуђен од својих
осећања. Такође, он не разуме ни зашто се сви други узбуђују око неких ствари. Он је
толико дистанциран од својих емоција, да не уме ни да препозна туђе. На крају, коначну
отуђеност од себе сама видимо и у поимању смрти. За њега смрт није ништа друго до
неминовност. На овај свет Мерсо није дошао својом вољом, то види као највећи апсурд.
Човек не бира ни да ли ће да се роди, нити да ли ће и када умрети и зато за њега живот, те
и само постојање немају смисла.

Други важан мотив јесте управо мотив кривице. Одсуством кривице се у овом делу
заправо буди кривица у читаоцу. Све оно људско у нама Мерсо нема, те читаоц уочава
неке емоције и рекације које су нама свакодневно, кроз њихово одсуство. Писац је овим
поступком акцентовао како је лако да судбина човечанства оде у једну непожељну

9
крајност, колико нам мало фали да постанемо попут робота. Ово може посебно бити
примењено на садашње време, време компјутера и вештачке интелигенције, где постепено
човек са својим емоцијама губи важност, а све се више цени оно програмирано у нама, оно
што можемо и морамо контролисати.

Прва велика целина коју треба одвојити у роману јесте део у ком Мерсо губи мајку
и одлази на сахрану. Ту се упознајемо са главним ликом и кроз ту драстично потресну
ситуацију најбоље схватамо његову отуђеност и зашто је он странац. Друга целина јесте
део у ком он упознаје Марију, део када га видимо у друштву, у том делу схватамо да не
само што нема однос према нестанку једног живота, већ нема осећај ни за живот сам по
себи и људе око себе. Четврта целина јесте део где Мерсо почињава убиство. Још једна
драстична ситуација у његовом животу долази из апсурда, а не из емоција. На крају,
последња целина је његово суђење и смртна казна и чињеница да је како на туђу смрт,
како на живот, тако и на своју смрт и живот гледао потпуно равнодушно. Ове целине се
спајају у једну која би копмпозицијски била несавршена када би само једну од њих
склонили. Свака нам казује нешто о главном лику, свака нас све ближе и ближе поставља
схватању човека данашњице.

Свако од нас крије странца у себи, али оно што сазнајемо са почетка књиге јесте да
је странац прво индивидуалиста. Једно је сигурно, можда свет није пун странаца, али
индивидуалиста је све више и више.

10
ЗАКЉУЧАК

Странац је роман који је написан средином прошлог века, али своју актуелност не
губи ни данас. Када би свако од нас схватио да живимо у друштву крајности, оном који
или драматизује емоције или их потпуно потискује, схватили би да се странац пробудио у
савременом човеку и да нас чини све мање различитим од животиња. Да ли је то
неминовност, судбина или нешто што се може поправити остаје на људима да одлуче.
Странац је за мене прича о себи самоме, о томе како учећи о другима уствари упознајемо
себе.

Кроз Странца можемо схватити колико је танка линија између познавања себе и
потпуног непознавања особе коју само носимо у сопственом телу. Да су људи важни, да
смо део колектива и да морамо прво бити своји да би могли да будемо и нечији, свему
томе нас учи овај роман. Албер Ками је био политички активан за живота, а овим романом
је желео да покаже шта погрешно уређено друштво може учинити од појединца. Да ли је
предвидео будућност или још увек можемо да останемо познати себи самима, то ће
показати још једна неминовност – време.

11
ЛИТЕРАТУРА

Ками, А. (1996) Странац, Подгорица: ЗУНС

12