Rana poezija

od 1908 do 1920
Hugh Whitemeyer
The Cambridge Companion to Ezra Pound
Hju Vajtmerer je profesor engleske knjievnosti na univerzitetu New Mexico, i autor je
knjige Poetry of Ezra Pound: Forms and Renewal, 1908-1920 (1969) i izda je knjige
Pound/Williams, Selected Letters, 1996.
Krajem 1930. godine piui o Vilijemu Batleru Jejtsu, Eliot ga je opisao kao pesnika koji
je roen u svetu u kome je vladala doktrina Umetnost radi umetnostia ivot je proveo u
svetu u kome se od umetnosti zahtevalo da slui drutvenim svrhama. Sam Eliot i njegovi
savremenici su proli kroz ovu vrstu tranzicije. Kao Jejts i Raskin pre njega, oni su morali da
pomire zahteve za estetizmom sa socijalnim posveivanjem. Rana poezija Ezre Paunda na
jedan veoma iv i slikovit nain oslikava ovu tenziju, jer oscilira izmeu dva stava:
oboavanja lepote i reforme kulture. Paund je u svom stvaralatvu menjao stilove, ali se kroz
sve te promene mogu uoiti ova dva imperativa: od romantizma s kraja veka u zbirci Lume
Spento (1908), do satire Hju Selvin Moberlija (1920), estetika lepog i reforma kulture idu
zajedno.
U jednom od svojih eseja iz 1913. godine pod naslovom How I Began (Kako sam
poeo) Paund je izjavio da je znao da e biti pesnik. tavie on je znao da e biti veliki
nacionalni epski pesnik, pesnik slian onome kakav je bio Homer, Dante ili Vitman. Njegova
majka ga je ohrabrivala u pokuajima da napie ep o amerikom zapadu, i u jednoj od ranih
pesama Paund povodom te ideje navodi: That great forthy-year epic/ That you know of, yet
unwrit(pesma se zove Scriptor Ignotus, to znai Nepoznati pisac).
Kao mlad ovek Paund je prihvatio sudbinu koja je oslikavala visoko romantiki ideal o
pesniku koji je pesnik bard, pesnik prorok, mudrac i vizionar. U ovoj paradigmi sluba
umetnosti i sluba drutvu su sjedinjene. Poto je tradicija epskog pesnika ukljuivala
skroman poetak i vebanje epskog stila na nekom manjem delu ili skromnijem anru, Paund
je poeo kao pesnik i prevodilac lirike i dramskih tekstova. Jedno vreme ta praksa se sastojala
u tome to je pisao sonet dnevno, iako je samo nekoliko ovakvih soneta izdato. Tehnika se
kako je verovao mladi pesnik moe nauiti, i to stalnom vebom, stalnim svesnim naporom.
Inspiracija ili jedno arobno psihiko iskustvo kako je Paund nekada nazivao inspiraciju,
s druge strane se ne moe nauiti; kao munja, i blesak ona dolazi spontano i netraeno. Ona
potie od bogova. Stoga je Paund odluio da sebe pripremi kao velikog pesnika time to e
nauiti i oprobati svoje sposobnosti u razliitim pesnikim formama. Izmeu 1908. i 1912.
godine, izdao je est zbirki pesama, koje su sada sve skupljene na jednom mestu pod nazivom
Sabrane rane pesme (Collected Early Poems i Personae). Ova vebanja su nagovetavala
sledei oblik eksperimentisanja i vebanja u kombinovanju pojedinanih, manjih stihova i
strofa u vee celine kao to je Und Drang (pesma je dobila naziv po pokretu u ranom
nemakom romantizmu Sturm und Drang, Storm and Stress) u Kanconima (Canzoni).
Poto se u ovom obuio Paund je preuzeo neoklasian ideal epskog pesnika kao
oveka koji je uz to to je pesnik, i to ima telanat i imaginaciju nita manje od toga i
obrazovan pesnik. Poto je Metju Arnold poslednjih godina 19. veka poboljao,
modernizovao ovaj nain shvatanja pesnike uloge, neoklasian model je sada
predstavljao jednu vrstu kosmopolitskog internacionalizma intelekta i kulture, koje je
podrazumevalo prevazilaenje provincijalnog i jednolingivstikog sistema, i svest i
poznavanje onoga to je najbolje napisano i reeno na tlu Evrope. Paund je kao i Eliot

pripadao prvoj generaciji Amerikanaca koji su preuzeli ove Arnoldove stavove kao
vrstu edukativnih imperativa.
Stoga je sasvim prirodno to je Paund krenuo u Evropu. Prva poseta datira iz vremena
1898, zatim 1902, i 1906. godine. Na pensilvanijskom univerzitetu prouavao je
komparativnu knjievnost gde je nauio klasine, romanske i germanske jezike do izvesnog
stepena. Posebno ga je zanimala knjievnost kasnog srednjeg veka, ukljuujui Provansu.
Predavanja koja je drao iz ovih oblasti izdata su pod nazivom The Spirit of Romance: An
Attempt to Define Somewhat the Charm of the Pre-Renaissance Literature of Latin Europe
(1910). Kasnije je stekao izvesna znanja iz kineskog i drevnog egipatskog jezika kao vrstu
horizonta na kome se proirivao njegov evropocentrini izgled.
Njegov rani pesniki rad ide zajedno sa razvojem i obrazovanjem u nauci i istoriji.
Prevodio je i imitirao srednjevekovne pesme. Njegov stil mnogi kritiari opisuju kao
kameleonski jer je prelazio iz odsenog i direktnog u jedan sanjalaki i arhaian. Koristio je
tehnike koje je nauio iz kriticizma u novoj kompoziciji kao i bogastvo aluzija da bi
usmerio itaoevu panju na zapostavljene periode, nepoznate autore, i nejasna i teko
protumaiva, hermetina dela- posebno na autore koje je Paund ocenio kao veoma znaajne u
stvaranju i razvoju pesnikih anrova. Kao to su predavanja sainjavala knjigu The Spirit of
Romance, u mnogim njegovim ranim pesmama se uoava tenja da se ponovo oivi i stvori
jedinstvena osobenost individualnog pisca, ili itava oblast knjievnosti koja je sada
uglavnom zaboravljena. Istim sredstvima Paundovi dramski monolozi ili personae imaju
istovremeno didaktinu kao i ekspresivnu funkciju. Oni treba da podstaknu itaoevo
interesovanje za jedan senzibilitet i dostignua vitalnih ali slabo istorijski poznatih figura kao
to su provansalski trubaduri. Paund je te malo poznate autore eleo da predstavi u to
pozitivnijem svetlu. Kao i Eliot, Paund je teio da svojim ranim pesmama i esejima promeni
kanon engleske knjievnosti ranog sedamnaestog veka, pokuavajui da ogranienom
kulturolokom okviru koji su imali engleski itaoci nameten jedan iri okvir.
Iako ga je privlaila neoklasina koncepcija poezije, nita manje nije bio privuen
jednom vizionarskom neoromantinom idealu. Stoga mnogi njegovi rani stihovi prizivaju
sliku mistinog i venog imaginativnog sveta iji elementi ukljuuju slike duha osloboenog
telesnosti, magijske metamorfoze, vetar i svetlost koji nadahnjuju itd. U ovakvom podruju
religijsko-estetiko oboavanje idealizovane enske figure oznaava obnavljanje jednog
srednjevekovnog kulta ljubavi sa manirima udvaranja, onako kako ih je 19. vekovni
romantizam prihvatao. Glavni muki lik je esto vrsta pikara viteza ili oveka koji stalno
putuju zbog razliitih poslova, to je lik boemskog trubadura, jedna predstava umetnika
pobunjenika, ili ljubavnika u izgnanstvu. Metafizika koja lei iza toga je jedno vitalistiko
shvatanje neoplatonizma, prema kome personae, nisu samo skup pravila i manira ve zapravo
predstavljaju jednu trenutnu reinkarnaciju velikih duhova prolosti. Stoga se u pesmi Histrion
(iz zbirke A Quinzaine for this Yule, 1908. godine): mogu nai sledei stihovi:
Thus am I Dante for a space and am
One Franois Villon, ballad-lord and thief.
Vidite pesmu
Ovakve romantike skolonosti uticale su na oblikovanje ne samo Paundove rane poezije
ve i njegvog ivota u to vreme. Njegovo boemsko ponaanje odvelo ga je dotle da je izgubio
posao 1908. godine kao predava na koledu u Indijani. Ovo iskustvo je potvrdilo njegova
shvatanja da nijedan ozbiljan umetnik, to jest da umetnik uote ne moe da se razvije u
Americi u jednom puritanskm i materijalistikom okruenju, i stoga on donosi odluku da
napusti domovinu to e uiniti ve iste godine. Prvo je otiao u Veneciju, a zatim u London,
gde je njegov poetski stil i lini stil ponaanja naiao na prijemiviju publiku. Ubedio je

engleskog izdavaa Elkina Metjusa (Elkin Mathews) da ga preuzme kao jednog od stalnih
autora i im napie neto da se to i objavi.
U ovom novom miljeu Paund se naravno pribliio Jejtsu, koga je smatrao jednim od
najboljih pesnika koji piu na engleskom. Oni su kasnije kao to smo ve videli postali
nerazdvojni prijatelji. Paund je usvojio od Jejtsa njegova interesovanja za ezoteriju (tajna
nauka koju su stari filozofi poveravali manjem broju svojih uenika, unutranje, tajno,
skriveno, nerazumljivo za druge) i okultizam a zatim tipino irsku elju za javnim itanjima,
a lino oenio se sa erkom Jejtsove bliske prijateljice Olivije ekspir.
Jejtsova rana poezija je postala neka vrsta cilja kome je gravitirala Paundova poezija.
Suprotan pol je bio rad Roberta Brauninga, koji je ostavio najvei viktorijanski uticaj na
mladog Amerikanca. Jejts i Brauning su odgovarali tendencijama kojima je teila Paundova
kreativna tenzija. Ako bi se za Jejtsa moglo rei da je bio mistik i vizionar, za Brauninga bi se
moglo rei da je bio empirik i istoriar. Stoga se Paundove personae mogu posmatrati kao sa
dva kraja: jedan je Jejtsov: pri emu moe posluiti paralela izmeu Paundove pesme La
Fraisine i Jejtsove The Madness of King Goll. Iracionalni metamorfni monolog koji ujemo u
Pandovoj pesmi podsea na navedenu Jejtsovu pesmu. Paundova pesma Marvoil u kojoj je
predstavljena jedna paljiva rekonstrukicija umetnikog ivota koja podsea na Brauningovu
pesmu Fra Lippo Lippi.
Ako pak elimo da izvedemo neki opti stav iz ovih poreenja moemo rei da ono to je
zajedniko ili ono to obuhvata oba pola Paundove rane umetnosti to je da su ovi govornici
veoma ive istorijske ili pseudoistorijske figure, koje su predstavljene u jednom veoma
posebnom trenutku intenzivne strasti, uzbuenja ili kontemplativne lucidnosti. Ovi razliiti
aspekti Paundovog pesnikog postupka mogu se nai na jednom mestu u pesmi Piere Vidal
Old (1909). Pesma otkriva okolnosti srednjevekovnog legendarnog pesnikovog ivota u isto
vreme dok evocira jedno ekstatino oseanje ljubavi. Na izvestan nain to odgovara
uspostavljenom tradicionalnom dekorumu, ak i u trenucima kada izaziva konvencionalna
odreenja. Paundov aparat uenosti ogleda se u izboru rei vida koja je povezana sa
provansalskim trubadurom Pjerom Vidalom (1175-1215), to jest sa njegovim ivotom. Iz tih
podataka vidimo da je on bio opinjen groficom Penotje, koja mu nije uzvratila ljubav. Stoga
to je nadimak te grofice bio Loba, (na panskom vuica), Vidal se obukao u vuije krzno da
bi pokazao svoju elju da bude njen partner. Vuka su ulovili grofiini pastiri i njihovi psi
su ga rastrgli, doneli su ga mrtvog u grofiin zamak. Kada je ona videla da je to bio Pjer
Vidal, ona se smejala njegovoj ludosti zajedno sa svojim muem (Ida Farnell, The Lives of
the Troubadours).
Ova pria je srednjevekovni exemplum, primer zaslepljenosti ljubavlju, koja je u ovom
obliku krajnje neromantina. Paund prati taj ton kada u knjizi The Spirit of Romance Vidala
naziva ludim pozerom. Meutim, u pesmi Paund je ponudio jo neto osim pouke, u
tradiciji knjievne Provanse. On je ponovo oiveo istoriju time to je oiveo i prizvao
Vidalovu strast. On je kroz pesmu provukao romantike niti. On nagovetava da je Vidal pod
utiskom boanske inspiracije, zaista poludeo, zamislio je da je vuk, lovio je jelene a onda i
privukao lovake pse.
Even the grey pack knew me and knew fear.
God! how the swiftest hinds blood spurted hot
Over the sharpened teeth and purpling lips.
ak me je i sivi opor poznao i poznao je strah.
Boe! Kako je krv iz najbrih slabina ikljala vrela
Pod otrim zubima i crvenim usnama!
Odgovarajui na Vidalovo boansko ludilo grofica sa njim provodi no ljubavi.
Seanje na tu no Vidalu se vraa delimino putem njegovog monologa. U govoru pesme to

se osea sintaksom koja je drugaija, koja nije vie fluentna i strofe vie nisu regularne.
Govornik poinje da muca i rima abcbdb nestaje i od este strofe ritam je nepravilan i
nepredvidiv.
Iako je star Pjer Vidal zahteva pravo, na vitalnost koja je na viem nivou nego vitalnost
njegovih sluaoca. Stih Age gone lax (godine su prole bezbrino) to on na neki nain
prekoreva ne ukljuuje samo podrazumevane sluaoce iz njegovog doba, 13. veka, ve se
odnosi i na Paundovu i na nau publiku, koja je za ivot slian Vidalovom sposobna samo u
mati i putem neke od maski, ovde su u pitanju maske poezije. Mi smo samo zakrljali
sledbenici/koji se pretvaraju pred strau i prieljkuju da ele- uplji ljudi modernog sveta,
previe sputani da priznaju prava oseanja. Ovde se kreirana maska okree kao vrsta ogledala
koje nee biti pohvalno ni prema stvaraocu, a ni prema publici.
Paundov ambivalentan stav prema britanskoj publici poeo je da se pojaava. S jedne
strane londonska publika je veoma dareljivo primila Paunda i njegova dela, on je uzvratio
zadovoljivi njihovu elju za kitsovim stilom purpling lips, ali s druge strane, on se
suprotstavio viktorijanskom dekorumu koji je od njega zahtevao da govori o otrim
bodeima, kada je eleo da otvoreno kae da je re o falusu. On je eznuo da izazove
buroaske vrednosti, ak i uz rizik da otui publiku koja mu je bila naklonjena. Kako je
vreme odmicalo njegov oseaj za publiku je postajao sve problematiniji, i njegov odnos sa
publikom postajao je sve tei.

Ripostes (1912. godine)

riposte
riposte [ri pst] noun
1. smart answer: something said or done quickly and effectively in
response
2. FENCING quick fencing thrust: a quick deft thrust made after parrying
the lunge of a fencing opponent
[Early 18th century. Via French from Italian risposta, the past participle of
rispondere to respond, from Latin respondere (see respond ).]

WORD KEY: SYNONYMS

See Synonyms at answer

Ova zbirka je obeleila prelaz sa Paundovog ranog romantikog stila na samosvesni

moderni stil. Dikcija ovih pesama oscilira izmeu arhainog i argonskog, srednjevekovnog i
savremenog. Zapravo je poeo jedan proces samomodernizacije Paundovog stila. Razvoj
dogaaja u Evropi je uticao i na Paunda i on je zajedno sa drugim umetnicima u Londonu
poeo agresivno da koristi medije da bi promovisao svoja shvatanja o modernoj poeziji, i
svoje pesnike aktivnosti, kao i rad svojih prijatelja. U tu svrhu sluili su brojni manifesti,
proglasi, intervjui, itanje poezije, i izlobe. Pominjali smo da je Paund 1912. godine zajedno
da drugim pesnicima kao to je Hilda Dulitl, Adlington i Flint osnovao Imaizam, a da je
sredstvo prenoenja imaistikih pesmama bio asopis Poezija. Imaizam je zapravo bio
jedan od najznaajnijih pokreta u 20. veku ako se posmatra poezija koja je napisana na
engleskom jeziku. Teko da bismo danas pronali i jednog znaajnijeg pesnika u Paundovoj
generaciji i u sledee dve generacije koji nije proao kroz imaistiku fazu u svom
stvaralatvu.
Danas bismo mogli estetiku imaizma da nazovemo estetikom minimalizma. S jedne
strane, ona se moe posmatrati i kao romantiko vraanje poreklu, izvoru u smislu
jednostavnosti i istote, po tome to je zahtevala da se iseku izrasline i nepotrebna retorika
koju je pesniki jezik vukao na sebi. Da se sloene stvari izraze jednostavnim slikama. Ono
ega se takoe treba osloboditi, ili to imaizam predlae je tradicionalna metrika i rima,
artificijelna poetska dikcija, govorljivost i otvoreno filozofiranje. Pesma treba da bude
ekonomina i funkcionalna u to je mogue veoj meri, i njen glavni razlog postojanja trebalo
bi da bude u tome da predstavi slike neposredno i bez autorskog komentara. Naglaavanje
preciznosti i ekonomije u stvaralavu potie od uticaja Ford Medoksa Forda koji je
propagirao stilistike vrednosti Floberovog stila u engleskoj prozi i s druge strane, Hjumovog
shvatanja pojma slike o kojima je on raspravljao u klubu pesnika koji je Paund poseivao dok
je bio u Londonu.
Slika u Imaizmu nije trebalo da predstavlja samo verbalnu evokaciju ulnog iskustva.
Paund je esto Imaizam pisao sa velikim poetnim slovom, i on je imao jedan kvazimistian
znaaj. Slika treba da predstavi jedno smisao iskustvo, i to na virtuelan nain bez posredstva
jezika. Ona predstalja kompleks intelekta i emocija u trenutku vremena it presents an
intellectual and emotional complex in and instatnt of time. I cilj joj je da ostavi utisak
osloboenosti od stega, granica, od prostora i vremena, i treba da stvori oseaj iznenadnog
uzdizanja, koji doivljavamo pri susretu sa najveim umetnikim tvorevinama. Iako je to
Paund poricao, naglaavanje mistinog znaaja slike je poteklo zapravo od Jejtsa i njegovog
prouavanja simbola ili drugim reima prema nekim kritiarima od neoplatonskog uverenja
u transcedentalno poreklo i rezonantnost vizija savrenih slika, uzora koji postoje u
pesnikovom stvaralakom umu. Pojam slike u ovom smislu se moe dovesti u vezu sa
shvatanjem svetovne epifanije koje se moe pronai kod Dojsa. Oba predstavljaju obrazac
otkria koje se manifestuje u svakodnevnom ivotu u kome se tim putem svakodnevne,
dosadne stvari oslobaaju tog svog dela i okruene su aurom koja pokriva profano neim
viim.
Kada je imaizam preao u ruke imitatora 1914. godine, Paund je napustio imaizam i
proglasio da je sada vorticista i da da pripada novom pokretu vorticizmu. U sutini, njegova
poetika se veoma malo promenila, ali je vorticizam kao pokret bio mnogo vie

interdisciplinaran pokret nego to je to bio imaizam. Vorticizam je okupljao i pesnike ali i

skulptore (Henri Gaudier-Brzeska, Jacob Epstain), i slikare (David Bomberg, Edward
Wadsworth). Na vorticizam je uticao kubizam, futurizam, i ekspresionizam i stoga je ovaj
pokret podravao i veliao principe apstraktnog formalizma, i slavio dinaminu prirodu
kreativnog procesa i njegovog rezultata. Vorteks predstavlja vrtlog kreativne energije koju
poseduje umetnik, koja se moe ispoljiti u njegovom delu ili pronai u njegovoj okolini.
Italijanska renesansa je u tom smislu bila vorteks i Paund se nadao da e u modernom dobu
doi do jednog takvog slinog vorteksa. Paund je eleo da moderno doba bude neka vrsta
nove renesanse, koja e poto je potekla iz Londona osvetliti i uticati na promenu itavog
sveta. Ali transformacija se nije odnosila na sve delove sveta podjednako. Kao avangardan
(napredan) pokret vorticizam je usvojio jedan antagonistiki i ak moda i elitistiki stav
prema buroaskoj publici koju je video kao nepobedivo neobrazovanu kada je u pitanju
umetnost. Sa take gledita jednog vorticiste umetnost najbolje slui drutvu ukoliko odbaci
ustaljene vrednosti tog drutva. Iako zvui radikalno, vorticistika revolucija je u istoj meri
bila i konzervativna. Vorticizam nije eleo da u potpunosti raskine sa prolou, ve je teio
da sauva njene najvitalnije elemente. Stoga je u poeziji iz perioda imaizma i vorticizma
(1912-16) Paund imitirao itav niz razliitih prethodnika koji su otelovljavali vrednosti koje
je cenio. Na primer poezija Grke antologije, epigrami rimskih satiriara i haiku klasinih
japanskih pesnika pruili su mu jasne modele i uzore za pesme iz Lustre (definition: lustrum,
na latinskom, oienje grehova koje su na pet godina prireivali rimski cenzori, tako to
su prireivali sveane rtve oienja od grehova i pokajanja za ceo narod; dolazi od glagola
koji na engleskom oznaava svetlost, bright, Paund je na poetku zbirke napisao: And the
days are not full enough/And the nights are not full enough/And life slips by like a field
mouse/not shaking the grass) (1916). Krae pesme iz ovog perioda mogu se svrstati u dve
osnovne grupe: one koje imaju lirian i i one koje imaju satirian ton. Lirika slavi lepotu,
vitalnost, plodnost, i elju; dok satira predstavlja jedan sirov registar odsustva ovih osobina
koje se vezuju za ivotnost u savremenom drutvu i umetnosti. Principi imaizma su naravno
prvenstveno izraeni u lirskim pesmama, kao to je to Paund i obrazloio 1914. godine:
Nijedan umetnik ne moe da postigne vorteks u svakoj pesmi ili slici na kojoj radi. To
bi svako eleo ali to naalost prevazilazi sposobnost pojedinca...meutim, pojedinci iako ne
poseduju vorteks, mogu ipak razviti jedan intimni interes, interes koji bi se zvao kritika
ivota ili umetnosti. Sasvim je prirodno ispoljavati ovakva interesovanja, i pisac imaista ili
vorticista moe na ovaj nain opravdati svoje radove koji nisu imaistiki ili vorticistiki.
Veliki deo neimaistikog rada u Lustri predstavlja upravo kritiku ili satiru ove vrste
koja se razlikuje od sloenih latinskih epigrama do vitmenovskih tirada. (Volt Vitmen, Vlati
trave). Klasina imaistika pesma je pesma nalik haiku poeziji, koju smo ve pominjali a to
je Na stanici podzemne eleznice, koja predstavlja epifaniju lepote u guvi na pariskoj stanici
podzemne eleznice. Paundov nagli prelaz sa slike lica na latice na okisloj, crnoj grani,
stvara upavo taj oseaj naglog osloboenja; oseaj slobode od vremenskih i prostornih
ogranienosti, kome je teilo imaistiko otkrie, otkrovenje.
Kada je prvi put ova pesma izdata u asopisu Poezija 1913. godine prostor izmeu rei u
ovoj pesmi je naglaavao njenu ideogramsku prirodu.

The apparition of these facses in the crowd

Petals
on a wet, black bough .

Moda je jo bolji primer pesma Papirus (po ostatku papirusa jedne od Sapfinih pesama,
prvi put izdate u Berlinu 1902. godine; Gongula je najverovatnije bio njen uenik i
ljubavnik). Naslov nagovetava ili sugerie itaocu da je moda re o prevodu grke lirske
pesme koja je samo delimino sauvana na papirusu. Koji je najmanji broj rei kojima bi se
mogla predstaviti ljubavna pesma u Sapfinom stilu? Pogledajmo ovu pesmu
Spring....
Too long....
Gongula.....
Kada je u pitanju tema i forma ove pesme moe se rei da ona predstavlja dramu
prisustva i odsustva. Prisustvom prolea pojaava se Sapfina elja za odsutnim Gongulom.
Prisustvo tri poetka, tri linije stiha takoe pojaava nau elju za tekstom koji je odsutan.
Bruenje jezika je dovedeno do maksimuma, i predstavljeno je minimilnim jezikim
formama, i time imaistika pesma izotrava nau intuiciju i oseanje ekspresivnih procepa i
praznina.
U satirinim stihovima u zbirci Lustra upravo ova praznina ili ovo predoeno odsustvo
ima znaenje, zapravo jednu od moguih konotacija koja je suprostavljena pojmovima kao
to je lepota ili elja: a to su pojmovi runoe i sterilnosti. Dama koja je predstavljena u
pesmi Vrt ne predstavlja nikakav centar ili izvor vitalnosti:
Vrt
Kao povesmo od meke svile, vetrom noeno ka zidu,
Ona prolazi kraj ograde staze
U keningstonskim vrtovima
I malo-pomalo umire
Od neke vrste emotivne anemije.
Like a skein of loose silk blown against a wall
She walks by the railing of a path in Kensington Gardens,
And she is dying piece-meal
Of a sort of emotional anaemia.
And round about there is a rabble
Of the filthy, sturdy, unkillable infants of the very poor.
They shall inherit the earth.
In her is the end of breeding.
Her boredom is exquisite and excessive.
She would like some one to speak to her,
And is almost afraid that I
Will commit that indiscretion. Ovo je prevedeno sa I gotovo je uplaena da u ja ovu
nepromiljenost izloiti poruzi.
Kolrid je ovo stanje nazvao Smrt u ivotu, a Paundova igra rei pokazuje da je to i
psiholoka i bioloka smrt: In her is the end of breeding.

Breeding: oznaava upbringing, napredovanja u obrazovanju, ali i reproduction, ili vrstu,

u smislu rasa pasa ili stoke.
Potvrda imaistike estetike dola je sasvim iznenada pri kraju 1913. godine, kada je
Paund neoekivano dobio rukopise Ernesta Fenolose koji je Paundu poslala njegova udovica.
Fenelosa koji je iveo od 1853. do 1908. godine, bio je jedan od istaknutih amerikih
istoriara orijentalne umetnosti. Poslednjih godina je prevodio veliki broj klasinih kineskih
pesama i japanskih Noa drama i radio je na eseju o znaaju kineskih pisanih znakova,
karaktera kao vrste medijuma za poeziju. U pomenutom eseju Fenelosa je hvalio kineske rei
zbog njihove piktografske konkretnosti i kinesku sintaksu zbog dinaminog rasporeda rei.
Zbog miminosti kineskog jezika u odnosu na prirodne predmete, ili procese uopte, stanja i
odnose meu stvarima, Fenelosa je smatrao da je on idealan medijum za poeziju. Ovakva
vrsta zakljuka je odgovarala imaistikom zahtevu za konktetnom reprezentacijom i
prirodnim govorom u poeziji. Tako da je Paund, bez obzira na injenicu da je njegovo znanje
kineskog jezika bilo rudimentarno, pourio da zavri prevode kao vrstu ilustracija
imaistikog programa. Zbirka Kitaj se pojavila 1915. godine i bila je ukljuena u Paundovu
Lustru 1916. godine. Prevodi japanskih drama su takoe izali 1916. godine. Ono to je za
njih interesantno to je da su veoma snano uticali na kasnije drame V.B. Jejtsa.
Imaistiki kvaliteti prevoda u zbirci Kitaj, mogu se neposredno uoiti i kod mnogih
recipijenata, prema tumaenju kritiara izazivaju snana prijatna oseanja. tavie, za razliku
od moderne imaistike poezije koja se javlja naporedo sa prevodima u zbirci Kitaj, pesme
zadravaju jednu tradicionalnu formu odnosno tradicionalno jedinstvo take gledita i
emotivnog tona. Imajui ovakav stav na umu Paund ih je uporedio sa Ovidijevim herojskim
epistolama, i Brauningovim dramskim monolozima, anru koji je on veoma esto podravao.
Iznenadne i nepovezane jukstapozicije slika i stihova, svoju osnovu ili svoje opravdanje
nalaze u poznatoj konvenciji jednog vrstog, stabilnog lirskog ja, sa kojim se u tradiciji
italac veoma esto identifikovao. Emotion is born out of habit, emocija je roena iz
navike, kae govornik u pesmi South Folk in Cold Country iz zbirke Kitaj (Junjaci u
hladnim predelima): (iz komentara: iz pesme koju je napisao Li Po (kineski pesnik koji je
iveo u 8. veku, bio je poznat po lirskoj lepoti pesama i preciznim slikama). Paund je u eseju
Kineska poezija u asopisu To-day, aprilski broj 1918, citirao ovu pesmu kao primer
direktnosti, neposrednosti i realizma, koje jedino moemo pronai u ranim saksonskim
stihovima, u poemi o Sidu, zatim kod Homera, ili jo bolje u onome to bi Homer bio da nije
upotrebljavao epitete....tu ne postoje nikakvi prijatni eufemizmi, nema preteranog
sentimentalisanja ljudi koji nikada nisu videli bojno polje, i koji se ne bi tukli ako moraju. Tu
imate rat, i ratne operacije kao to je to oduvek bilo, tragediju, tekoe i nema iluzija.
Rishogu je Li Kuan (125. godine p.n.e. koji je bio poznat kao The Winged Genral).
Yesterday we went out of the Wild-Goose gate,
To-day from the Dragon-pen.
Suprised. Desert turmoil. Sea sun.
Flying snow bewilders the barbarian heaven.
Lice swarn like ants over our accoutrements.
Mind and spirit drive on the feathery banners.
Jasno je da glas pripada vojniku koji nema vie iluzija u pogledu rata. On pria o
oseanju iscrpljenosti i nesnalaenju u slikama koje naviru iz neprijateljske oblasti koju je
doiveo.
Nasuprot tome, stroboskopske slike pesme The Game of Chess nisu potvrene, ili nisu
zasnovane u jednoj linosti. Njihova funkcija je da izazovu vizuelne trafte, vizuelne utiske,
na ahovskoj tabli, koje su projektovane da bi se ostvarile dinamine apstraktne slike ili
otisci.

Vidite pesmu
Whirl! Centripetal! Mate! King down in the vortex,
Clash, leaping of bands, straight strips of hard colour,
Blocked lights working in. Escapes. Renewal of contest.
Kovitlac! Ka Centru! Mat! Kralj je u vrtlogu,
Sukob, preskakanje traka, ravnih traka zagasite boje.
Treperava svetlost ini svoje. Gubici.
Poetak nove borbe.
Ton glasa je uzbuen, ali je glas objektivan i impersonalan. Kao vrsta manifesta
vorticizma pesma programski izbegava sentimentalni humanizam, oduzimajui itaocima
zadovoljstvo koje stvara empatija. Sa dolaskom Prvog svetskog rata, u Paundovoj poeziji
moe se prepozanati sve vea tenja ka impersonalnom nainu, u kojima personae imaju
jednu podreenu i povremenu ulogu.

Homage to Sextus Propertius (1919)

Pota Sekstu Properciju
Oma predstavlja kljunu pesmu u opisivanju promene Paundovog stila. Ona predstavlja
poslednju, veliku pojedinanu personu. Kao i Kitaj to je slobodan prevod antike lirike koji
podrazumeva konvenciju jednog dramskog govornika u ovom sluaju latinskih elegija
rimskog pesnika Seksta Propercija. Paund je izabrao i na odreen nain rasporedio delove
elegija da bi predstavio veoma sloen i neobian portret Propercija. Taj postupak ima dvojaki
cilj: jedan se odnosi na interperetatora koji eli da zadri istorijski original, a drugi na tenje
koje ima moderni prevodilac. Savremene teme koje se pojavljuju odnose se uglavnom na Prvi
svetski rat, i to su teme: ljubavi, rata, smrti i poezije kao takve. Kao u pesmi South Folk in
Cold Country, Junjaci u hladnim predelima, i drugim pesmama iz zbirke Kitaj, govornik
zapaa svoju iluziju kada su u pitanju imperijalistiki ratovi te je time na izvestan nain sa
strane predoen i prevodioev protest protiv analognih konflikta u njegovom dobu. Oma
prema Paundovim reima predstavlja oseanja koja su mu suoenom sa neizmernom i
neizrecivom tupou Britanske imperije iz 1917. godine, znaila ono to su, mnogo vekova
pre toga predstavljala Properciju, suoenom sa neizmernom i neizrecivom tupou rimske
imperije.
Paundov Propercije odbija zahtev da umetnost glorifikuje ratne napore, putem preterane i
podraavalake patriotske retorike. Umesto toga, on slavi ljubav i dragocenosti privatnog
ivota, sferu koja ve u sebi sasvim dovoljno sadri susreta sa smru i neprilikama raznih
vrsta.
Na jednom nivou Oma Sekstu Properciju predstavlja Paundovu elegiju obrazovanoj
britanskoj publici koju je on u svom stvaralatvu pre rata imao obiaj da esto uzme zdravo
za gotovo. Piui satirine stihove u Lustri on je pretpostavljao postojanje publike koju e ti
stihovi pogoditi u smislu da e se ona uvrediti ili pak da e ba u njima uivati, meutim,
Oma objavljuje da je publika jedna vrsta ratne rtve ili preciznije da pripada istoj vrsti

sistematine korupcije jezika i vrednosti u kulturi koja je deo ili posledica ratnog stanja. to
je vea ta korupcija ili propadanje vrednosti to je potreba pesnika da je izloi takoe vea, ali
je zato broj recipijenata koji e razumeti i ceniti ovakvu potrebu sve manji. Pesniko ja u
Omau zavrava reima da pie za jednu malu koteriju i za zamiljene budue itaoce:
I shall triumph among young ladies of indeterminate character,
My talent acclaimed in their banquets,
I shall be honoured with yesterdays wreaths.
And the god stikes to the marrow.
Like a trained and performing tortoise,
I would make verse in your fashion, if she should command it,
With her husband asking a remission of sentence,
And even this infamy would not attract numerous
Readers
Were there and erudite or violent passion,
For the nobleness of the populace brooks nothing below its
Own altitude.
One must have resonance, resonance and sonority...
Like a goose.
Biu glavni me mladim damama nejasnog
Karaktera,
Na gozbama e klicatimom daru, okrunie me
Jueranjim vencima.
Kada udari bog pogaa u sred srede.
Ko kornjaa umna i dresirana
Pisau stihove po tvome, naredi li to ona,
I mu njen zahtevae da se ukine kazna,
Pa ni ta ak blamaa nee privui
Bezbrojne itaoce,
Svejedno da l je posredi uena il estoka strast,
Jer uzvienost rulje ne trpi nita to je
Ispod njene razine.
Treba treperiti, treperiti i zvuati...
Kao guska.
Nerazumevanje na koje je Oma naiao kod itaoca i kritiara tog vremena izgleda da
potvruje ovaj Paundov stav. Teko da e Paund ponovo postupiti na slian nain, u smislu da
stvara pesmu koja e naii na polovian odjek kod publike. Posle rata, itaoci e imati
izbor, a to je da Paunda shvate u njegovim terminima ili da ga ne prihvate uopte. Kako se
njegov oseaj za socijalnu misiju produbljivao tako se krug njegovih italaca suavao.
Pomenuli smo da je Paund sam izjavio da je Oma opisao kao jednu od glavnih persona
(maski). Oma Sekstu Properciju je istovremeno iskazivanje pote, zatim prevod, a onda
kako je to T.S.Eliot uoio vrsta kritike vremena u kome je iveo rimski pesnik, a to je 1.
vek nove ere, pri emu je Paund na veoma interesantan nain uoio elemente humora,
ismevanja i ironije kod Propercija koji su promakli drugim kritiarima, to je inae element
koji je sam Paund definisao kao logopoeia a to je igra intelekta meu reima, vrsta tehnike

10

koja koristi rei ne zbog njihovog direktnog znaenja ve zbog njihove posebne upotrebe i
konteksta koji oekujemo da pronaemo u reima, njihovih simultanih razliitih upotreba i
ironijske igre u kojoj uestvuju. (greek: poiesis, poieen is to make)
Inae je pored logopoeie, to bi predstavljalo igru znaenja, upotreba, odnosa i spajanja
rei, Paundov poetoloki princip ukljuivao i melopoeia (rei koje sugeriu i belee zvukovne
fenomene), zatim phanopoeia (rei koje izazivaju ili odreuju vizuelne pojave). Za Paunda
neki kritiari navode da stvara konkretnu poeziju koja je shodno tome vie imenika nego
glagolska. Pesnika umetnost se za Paunda generalno moe podeliti na ove tri oblasti.
Kada je ova znaajno skraena verzija prevoda Propercija izala, ili kako to Paund
kae (levo stopalo, koleno i desno uvo), u asopisu Poezija Henrijet Monro, ova pesma je
istog trenutka izazvala bes univerzitetskog profesora Vilijama Gardnera Hejla, (William
Gardner Hale) koji je ismejao mnogobrojne greke koje je Paund napravio: Gospodin Paund
je neverovatna neznalica, on ne poznaje latinski uopte, ..da je on kojim sluajem profesor
latinskog jezika, ne bi mu ostalo nita drugo do da se ubije). Paund je na to odgovorio: Ne,
ja nisam preveo Propercija, ta budala iz ikaga smatra da sam uradio prevod, uprkos tome to
sam pomenuo Vordsvorta i parodirao Jejtsa. Njegova zamisao odnosila se mnogo manje na
to da prevodi Propercija koliko na to da oivi jedan pesniki duh. Oivljavanje pesnikog
duha nas upuuje na jedan sloeni pesniki postupak koji obeleava modernistiku poetiku a
posebno Paundovo stvaralatvo. Pesnik je erudita, koji svoje znanje uklapa u savremene
prilike tako da iskazuje kroz to znanje upravo te prilike. Znanje postaje jedna vrsta obaveze i
za itaoca jer i on mora da uoi mnogobrojne intertekstualne veze. Primera radi Dojs koristi
Homera kao hipotekst, Eliot koristi miteme o gralu, zatim legende o Ozirisu i razliite oblike
kulta plodnosti, pored toga poziva se na veliki broj imena iz tradicije svetske knjievnosti da
bi izrazio moderni duh svog vremena. Paund je upravo podsticao ovakav nain upotrebe
grae i ovakav poetoloki postupak. Osim toga Paund je interesantan po tome to prevodi, ali
tako da je prevod esto samo aluzija na prevod, nekad je naravno i direktan prevod, to
ukazuje opet na nekoliko stvari: promenu stava prema autorskom pravu: nema autora ukoliko
on promeni ili izmeni nekoliko rei a preuzme deo. Zatim na promenjen odnos prema
tradiciji: iako se Properciju ukazuje pota, ve samim preuzimanjem stihova i uklapanjem u
neto drugo ili preoblikovanjem stvara se novi anrovski oblik, to nije vie elegija. Zatim,
oivljava se duh tog pesnika: to je linija koju Paund prati. On prevodi i iznova stvara
Propercija u maniru kako je ovaj pisao: a Propercije je pratio Kalimaha, aleksandrijskog
pesnika kod koga se pre svega istie uenost. Propercije je osim Kalimaha (koji je otprilike
iveo od 310. do 240. godine) pominjao i najstarijeg elegiara Filesa sa ostrva Kosa (340. do
285). Elegija se jo u vreme Fileta ograniila samo na erotiku a prihvatanjem epskih
elemenata je postala neka vrsta balade, koja potiskuje veliki ep. Kalimah je inae dao osnovu
helenske knjievnosti, jer je popisao sve ljude od pera iz tog vremena, pisao je prozna dela
pounog karaktera, o pticama, o rekama, itd, zatim knjigu Uzroci koja je bila zbornik elegija,
epigrame, satirine pesme, himne. Ono to je karakteristino za Paunda, odnosno ta linija
koju on preko Propercija prati to je da se u okviru pesme ubaci razgovor. Na primer,
Kalimah je u pesmi Hekala govorio o tome kako je starica Hekala doekala Teseja koji je
doao da ubije maratonskog bika. Kalimah je najbolje pokazao kako se stare prie o herojima
mogu zanimljivo obraditi ako se u njih unesu nove crte. Zato je samo usput spomenuo borbu
sa bikom, a vie mesta je dao razgovoru sa Hekalom. (njegova najpoznatija elegija je
Berenikina pletenica koja nam je poznata preko Katulovog prevoda; kad je kralj Ptolomej
Eurget krenuo u rat protiv Sirije kraljica se zavetovala Afroditi da e joj pokloniti kosu ako
joj se mu vrati pa je to i uinila. Kalimah je odmah preneo u zvezde.).
Kod Propercija subjektivna ljubavna pria na pojedinim mestima ustupa pravo
objektivnom pripovedanju. Vatrenu ljubav prema Cintiji, koja je vie ljubav telesnog
karaktera, smenjuju teme koje su raznolike, primera radi, pisma prijateljima, tugovanke nad
grobom, pohvala Avgustu, i sve je to proeto istorijom i mitologijom. Sopstveni ljubavni

11

doivljaj ustupa mesto drugim temama, a Propercije sebe obeleava kao Katulovog
sledbenika. U poslednjoj etvrtoj knjizi, gotovo da je sasvim naputena subjektivna ljubavna
tematika, pesnik govori o italskim i rimskim elegijama. Cintija se naravno pominje do kraja,
jer kako kae Propercije Cynthia prima fuit, Cynthia finis erit, Cintija je bila prva i Cintija e
biti poslednja).
U ovom poreenju Kalimaha i Propercija zapravo vidimo jednu veoma jasno
izraenu crtu kod Paunda a u manjoj ili veoj meri i kod ostalih modernista: pored
istorije, mitologije, oivljavanja starih tema novim oblicima, postoji taj spoj linog,
individualnog, savrmenog koje se vezuje za vreme u kome pesnik pie i tradicionalnog
koje moe biti mit ili tradicija pesnitva. Eliot je recimo uklopio istorijske teme, prvi
svetski rat na primer u Gerontionu, sa ljubavnim doivljajem Gerontiona ali i sa
religioznim iskustvom kao i sa oseanjem nemoi i prazninom koju osea moderni ovek
u haosu savremenosti. Paund je pisao kantose, pevanja kao vrstu moderne pesnike
istorije.
Vorticizam
Ezra Paund je zajedno sa Godijeom-Brzeskim, francuskim skulptorom koji je iveo u
Londonu i Vindamom Luisom, slikarem, romanopiscem i kritiarem, proklamovao vorticizam
kao jedan novi izam. Sredstvo oglaavanja je bio manifest, jedan list veliine arava, Blast
(1914) i istoimeni asopis 1915. u kome su saraivali, pored pomenutih autora, Ford Medoks
Ford, Rebeka Vest, i T.S.Eliot. u podnaslovu Blasta, grafikim reenjem koje je podsealo na
futuristike manifeste, pisalo je: The Review of the Great Vortex. asopis je doiveo samo
jedan broj.
Iz manifesta:
Blast, 20. juna 1914. godine
Na vrtlog hrani se vaim napretkom, ljudi: burujska pilad. Na vrtlog je ponosan na
svoju glatku povrinu. Na vrtlog eli nepokretan ritam svoje brzine. Na vrtlog se obruuje
kao besan pas na vau impresionistiku zbrku. Na vrtlog je beo i po strani od svoje
ujednaene brzine. Vortricista nije rob ganua ve njegov gospodar. Vortiricista ne sre
mleko ivota, ve puta da ivot nae svoje mesto u svetu vorticizma. Ne postoji sadanjost.
Postoji prolost i budunost, i postoji umetnost. Svaki trenutak koji nije slabo oputen i
nazadan, ili s druge strane optimistiki sanjar, umetnost je. Istinski ivot ili
pretpostavljena stvarnost etvrta je veliina, sastavljena od prolosti, budunosti i
umetnosti. Na vrtlog prezire i ne poznaje ovu prljavu sadanjost: Vindom Luis.
Vorticizam prema reima Giljerma de Torea predstavlja lini izraz Vindoma Luisa. Luis
je kao i Hjum, Paund i Eliot propovdao jednu vrstu klasicizma. Bio je pristalica Marinetija,
to se moglo videti po njihovom susretu 1913. u Londonu a s druge strane, u to vreme je
pisao klasine epigrame. Gajio je inae mrnju prema intuitivnom i objavio je neku vrstu
manifesta protiv Bergsona, 1926. godine, The art of being ruled. Traga za neim postojanijim.
Sebe je ukljuio u generaciju iz 1914. godine kojoj pripadaju Dojs, Paund i Eliot. Njegova
snaga je u satiri. Najznaajnija mu je The apes of God (1932). godine.
Na Paunda je 1919. godine uticala studija i istraivanje C.H.Daglasa (Douglas) pod
nazivom ''Drutveno poverenje''. (Social Credit). Daglas je verovao da je pronaao i
prepoznao ekonomske razloge siromatva i uzroke rata u modernom industrijskom drutvu.
Analize koje je Daglas izveo Paundu su posluile kao racionalno objanjenje neshvatljivog
razaranja i ubijanja koja su uticala na promenu uverenja u Vorticizmu i njegovim eljama za
ostvarenjem ponovne renesanse u kulturi.

12

Daglas je verovao da su i siromatvo i rat rezultat nejednake raspodele platene moi u

kapitalistikoj ekonomiji modernih nacionalnih drava. Ono to je nejednako u toj raspodeli
je kontrola kredita koju na primer vre privatni bankari i naplaivanje preterano visokih
zateznih kamata ili uopte kamata da bi se kredit odobrio. Ove kamate su podeljene u
nekoliko delova ali nikada ne dolaze do potroaa prema Daglasu, i stoga je cena robe uvek
via nego to je to platena mo graana. Sve dok krediti ne budu nacionalizovani u cilju
drutvenog interesa, siromatvo i rat su nezbeni jer e se nacije uvek takmiiti za strano
trite da bi prodale viak svojih domaih proizvoda. Drutveno poverenje je neka vrsta
sofisticirane verzije teorija zavere, koja uzroke Prvog svetskog rata nalazi u pohlepi onih koji
najvie profitiraju u ratu: bankara, fabrika oruja i municije, generala, i politiara sa vrha.
Ovi stavovi su uticali na Paunda da izmeni svoje shvatanje o odnosu izmeu umetnosti i
drutva.
Kao i Raskin (1860) pre njega tako je i Paund doao do uverenja da je pogrena
ekonomska organizacija drutva koren svekolikog zla koje sasvim sigurno umanjuje kvalitet
modernog ivota. Ako umetnost treba da cveta, drutvo u kome se ona stvara mora biti
zdravo. Meutim, buroasko kapitalistika demokratija je korumpirana prevelikom pohlepom
i mediokritetima. Prema Paundovom miljenju poetak Velike krize, depresije, deset godina
kasnije posluio je upravo kao primer ispravnosti stavova iznetih u studiji Drutenog
poverenja.
Prvo veliko delo u kome je Paund izrazio svoja ogorena socijalna shvatanja je Hju
Selvin Moberli (1920). Paund je napisao niz strofa kao jedno oprotajno poetsko delo,
upueno Londonu, u noi kada je krenuo za Pariz. U ovim stihovima je u stvari naglasio
razloge svog puta i prelaska u drugi grad, i zato posle 12 godina koje je proveo kao stvaralac
u Londonu ne smatra da je Engleska prijateljski naklonjena umetnosti i umetnicima uopte.
Njegova analiza je sloena i beskompromisna. Na samom poetku, s obzirom da mu je
stil veoma teak, on je uinio nekoliko ustupaka obinom itaocu. Ovi pokuaji mogu prvi
put da utiu na to da pesmu odvoje od onoga to je osnovni utisak koji ona ostavlja a to je
oseanje besa, ljutnje i ogorene ironije. Glavni izvor tekoa je kondenzacija, gustina aluzija
i slika, koje esto podrazumevaju diskurzivne elemente koji su deo Paundovog stila i mogu se
pronai u njegovoj poeziji, ali se ovde ne pominju. U odsustvu centralne osobe, ili centralnog
pesnikog ja (personae) koju ovde nije lako identifikovati, moe se rei da postoji jo jedan
veliki problem u tumaenju, a to je odreivanje take gledita i tona glasa u razliitim
stihovima ili ak delovima u celini Hju Selvin Moberlija. italac je primoran da uoi novu
sintaksu, novi redosled, i da tumai heterogene materijale, koji se nalaze u suprotstavljenim
pozicijama, prema logici koja nije odmah uoljiva ili nije lako prepoznatljiva. Taj postupak,
otkrivanja logike koja nije u prvi mah uoljiva moe se nazvati tehnikom u kojoj je dolo do
fuzije imaistikog stila prepoznatljivog iz pesme Na stanici metroa.
Da bismo uveli kontrolu u stil Moberlija, svaki italac mora da uvede niz sopstvenih
hermeneutikih pravila i donese niz odluka koje se odnose na znaenje i uspostavljanje veze
izmeu razliitih delova. Ovde emo ukazati na niz izbora koji bi moda mogli da budu
korisni. U prvih dvanaest odeljaka, predstavljene su, to jest analizirane su pogrene vrednosti
moderne civilizacije i njihov uticaj i posledice koje ostavljaju na umetnost i karijere velikog
broja umetnika. Kao i u prethodnim pesmama Paund uzima kao centralnu temu ivot (vida)
nekog drugog umetnika koji je egzemplum kulture uopte u drutvu iz Paundovog vremena.
Bez sumnje, pesma predstavlja neoromantian Kunstlerroman (roman o obrazovanju
umetnika), u stihu. Ironino je to se karakter umetnika iz naslova ne pojavljuje sve do
drugog dela Hju Selvin Moberlija, koji poinje naslovom Moberli 1920. Moberli je
naravno ovde ime za izmiljnu figuru pesnika. Umesto da se fokusira i osvetli lik
protagoniste, prvi deo pesme je okrenut kritici vremena the age i pokazuje uticaj drutva i
tog vremena na ivot i rad engleskih umetnika od srednje viktorijanskog razdoblja pa sve do
1920. godine. Ovi portreti Moberliju omoguavaju estetsko obrazovanje, uvid u estetsko

13

naslee i znanje o karijerama i umetnikim ivotima sa kojima njegov ivot moe biti dovden
u vezu. Glas koji ujedinjuje ove sekvence je fleksibilne prirode i pripada samom Paundu, koji
upotrebljava razliite tonove ironije, besa, otuenosti i imepersonalnosti, neku vrstu simpatije
sa distance. Meutim, ovaj glas ipak ne moe da izgradi personu, odnosno da stvori iluziju
dramskog karaktera.
U pesmi se nalaze momenti u kojima se potvruje lirika, posebno u odeljku pod
naslovom Envoi i Medaljon, ali osnovni ton je govorni, ironini i satirini. (envoi:
posveta kojom se zavravaju srednjovekovne balade).
Paundova kritika je dvostruka. On osuuje materijalistike prioritete koji u
drutvu vie vrednuju novac nego sam ivot, profit vie nego lepotu. Zatim, on kritikuje
savremene, moderne umetnike zbog njihovog eskapistikog (povlaenje i beanje od
stvarnosti) odgovora na pritiske koji dolaze od njihovog doba: oni ili odustaju ili bee u neku
vrstu estetskog hedonizma. Drugim reima, Moberli je proirena verzija ili primer ta se
deava kada se, kao to je to Eliot rekao doktrini Umetnost radi umetnosti suprotstavi
druga doktrina Umetnost mora sluiti u drutvene svrhe.
Posle prvih stihova, ili uvodne Ode od II do V odeljka predstavljena je Paundova
kritika vrednosti britanskog drutva u vreme jeftino i siromano (tawdry cheapness).
U umetnosti, doba zahteva jednu ulepanu o sebi, a mould in plaster
The age demanded chiefly a mould in plaster,
Made with no loss of time,
A prose kinema, not, not assuredly , alabaster
Or the sculpture of rhyme.
Mould je frame, plaster je gips
Vek je traio gips, jer
Stvrdne se za tren oka,
Bioskop, a ne, svakako ne mermer
Il fini rez sroka.
Ili osim gipsa, doba trai fotografski realistiku dramu ili prozu, koja se stalno moe
menjati, jer to odgovara ukusu masovnog trita. Kada lepota (to kalon) decreed in the
market place (evo to kalon sada je marka losiona), tada umetnost postaje mehanina;
pijanola (marka) zamenjuje Sapfinu liru, i ta zamena upravo simbolizuje pad; u politici
mehanika demokratija izbornog prava glasa i novina kao masovnog sredstva komunikacije,
zamenjuje tradiconalni religiozni oseaj zajednice i umesto toga bira korupciju i neodlune
voe. Estetiki i politiki ideali su samo neuspeh i pretvaraju se u prazna podrugivanja.
Prvi svetski rat od 1914-18, doao je kao vrsta logike posledice ili rezultata zamene
pravih ivotnih vrednosti vrednostima novca. Oni koji su otili u bitku iz patriotskog razloga
ili patriotskog idealizma vratili su se bez iluzija:
Believing in old mens lies, then unbelieving
Came home, home to a lie,
Home to many deseits,
Home to old lies and new infamy;
Usury age-old and age-thick
And liars in public places.
U lai staraca verujui, pa ne verujui,
Dooe kui gde ih doeka la,
Prevara do prevare,
Stare lai i nove gadosti; i debela lihva odvajkada,

14

I lopue u javnim slubama.

Teorija studije o drutvenom poverenju, o ekonomskim i politikim razlozima rata,
upravo je podrana ovim stihovima, koji obeleavaju prvu pojavu pojma usury, zelenatva
u Paundovoj poeziji.
Paund inae ovu materijalistiku fazu u britanskom drutvu prati nekih 75. godina
unazad, do prerafaelitskog perioda i kontoverznih miljenja u srednje viktorijanskom dobu.
Veliki deo Moberlija je posveen tome kako su razliiti umetnici odgovorili na ekonomske i
socijalne pritiske tokom ovog perioda. Meutim, ono to Paund sebi nije dozvolio to je da
saosea sa ovim pesnicima i da prui jednu krajnje nesentimentalnu ocenu slabljenja njihove
volje i estetskih shvatanja. Na kraju krajeva, ovo doba nije jedino koje treba okriviti zbog
toga to se u njemu javljaju minorni talenti koji nemaju ansu da uspeju. Moberlijeva galerija
neuspenih umetnika, umetnika koji su izgubili pravu skalu vrednosti, poinje sa E.P. u
uvodnoj odi, koji predstavlja verziju samog Paunda u godinama kada je stigao u London. Sa
dobrim namerama, ali sputavan kulturolokim bagaom koje je nosilo njegovo provincijelno
ameriko vaspitanje E.P nije uspeo da modernizuje svoj stil, i na lestvici umetnikih
vrednosti vraa se korak unazad, zarobljen u jednom starovremnskom idealu lepote.
Galerija se nastavlja sa delom koji nosi naslov na francuskom a u prevodu znai:
sivozelene oi: to je VI deo. Nastavlja se vrsta hronolokog redosleda: od Raskina (Don
Raskin, 1919-1900, engleski kritiar, esejista, drutveni reformator), zatim Roseti (Roseti,
1828-1882), engleski pesnik italijanskog porekla osniva prerafaeltiskog pesnikog kluba,
propovedao ideal lepote koji je vladao pre Rafaela), Svinbern (1837-1909) engleski pesnik i
esejista, Bern Donsa 1833-1898, engleski slikar, slika koju Ezra Paund ovde pominje
Kofetua i prosjakinja nalazi se u londonskoj Tejt galeriji. Spisak se dalje nastavlja do
stihotvoraca 90-ih (Lajonel Donsona i Ernesta Dausona; Lionel Johnson, Ernest Dowson),
zatim Maksa Birbuma (Max Beerbohm) (Brennbaum), Arnolda Beneta (Arnold Bennett)
(Gdin Nikson) i Ford Medoksa Forda (the stylist). U XI i XII odeljku fokus se premeta sa
umetnika na njihovu publiku, i Paund satirino prikazuje buroaziju, aristokratiju i popularne
predstavnike modernog ukusa. Ako su ekonomski i socijalni zahtevi doba takvi da stvaraju
eskapizam i kompromis kada su u pitanju umetnici, onda meu korisnicima umetnikih
dela oni utiu na gubitak svih pojmova vrednosti koje su zasnovne na estskim vrednostima.
Drugi deo Moberlija, koji poinje naslovom Moberli 1920 prati efekat ovih snaga na
stvaranje karijere izmiljnog engleskog pesnika. Hju Selvin Moberli nije izmiljen na osnovu
modela koji bi mogao biti identifikovan kao istorijski i individualan. On je pre jedan tip
estete. On je poeo kao to vidimo kao imaistiki pesnik ali pada, pod pritiskom svoga doba
u jednu vrstu hedonistikog impresionizma. On u poetku oboava parnasovsku poeziju
Teofila Gotjea. (stih eau-forte / Par Jacquemart) je izgraviran portret Teofila Gotjea na
naslovnoj strani izdanja iz 1881. godine, Gotjeovih pesama, Emaux et Cammees). Sa ovom
aluzijom pesma istie sopstvenu estetiku vernost Gotjeovim katrenima, kao jednoj vrsti
modela za katrene koji postoje u samom Moberliju.
Moberli se predoava kao ekspert koji ceni i koji se divi gravirama, metalnom izlivenom
novcu, medaljonima, reljefnim skulpturama i linearnom stilu, Italijanskog renesansnog
pravljenja portreta u ovom medijumu. Sa jednom vrstom Floberove preciznosti, on stvara
sopstvenu imaistiku poeziju, kojoj je uzor grafika vizuelna umetnost. Medaljon koji
zavrava itavu pesmu trebalo bi da se ita verovatno kao pesma samog lika Moberlija. To je
tipian portert iz profila, dat u izvajanoj rimi prelepog enskog glasa. (Envoi takoe nudi,
mada vie melodijski prikaz istog predmeta).
Meutim, posle tri veoma produktivne godine, Moberlijev talenat se povlai u tiinu. On
proputa priliku da voli, jer mu jednostavno nedostaje erotina elja. (za Paunda kao to
predlae epigraf Kaid Alija (Caid Ali) Eros i kreativnost su razliite manifestacije iste

15

energije). Moberlijev odgovor vremenu u kome ivi nije da se povinuje njegovim zahtevima,
ve da se povue u jedan privatan, subjektivan svet, odabranih impresija, veoma retkih i
posebnih zapaanja lepote, koje pasivno prima li koje ne vraa obraene u svet kao
umetnika dela.
A pale gold, in the aforesaid pattern,
The unexpected palms
Destroying, certainly, the artists urge,
Left him delighted with the imaginary
Audition of the phantasmal sea-surge.
Moberli zapravo ulazi u psihiku izolaciju ili solipsizam. Njegova poetska potraga (quest)
je zavrena. Kao jedan od lanova Odisejeve posade on ostavlja izgravirano veslo (njegov
medaljon) da bi ostavio vrstu traga i seanja o svom putu.
Ovom sumornom kritikom moderne pesnike dileme, Paund je prestao da pie manje
pesnike oblike. Njegov stil nije doiveo dekadenciju kao Moberlijev, jer je on svu svoju
energiju okrenuo ka stvaranju epike. Posle 1921. godine poezija koju je Paund pisao postala
je deo Kantosa. Njegovo shvatanje tako velikih pesnikih zamisli se promenilo. Posle
Propercija i Moberlija on je bio ubeen da e jedino velike pesme, koje je teko itati, koje je
teko svariti, da e jedino one osvestiti doba koje je svo u konzumiranju. U Kantosima je
zabeleio i stvorio sve ono to je eleo da bude sauvano. Moda e samo mali broj italaca
uspeti da ih proita, ali je on smatrao da je ovo jedini put da slui i poeziji i drutvu.

16