Džon Milton “Izgubljeni raj”

Drugi važan pisac 17.veka je Džon Don. Metafizičke forme. Metafizički su se nazivali, ne toliko što
su se bavili metafizičkim problemima, već toliko što je ta poezija delovala složeno, komplikovano,
tražila je komplikovane intelektualne procese da se shvate veze, u stvari da se iščitaju
metonimijske veze (osnovna razlika izmedju metafore i metonimije, metonimija je stilska figura ,
figura misli koja se zasniva na logičkom povezivanju, metafora je skraćeno poredjenje, po
principu sličnosti). Te veze mogu biti veoma složene, ta veza je recimo takva da se kod Džona
Dona u 1 ljubavnoj pesmi kao središnji predmet nadje buva, ta pesma se i zove “Buva”. To je
pesma koja govori o vezi, mogućoj, ostvarenoj, tj. moguć ostvarljivoj neostvarenoj vezi izmedju
dvoje ljubavnika, kada on govori “Vidi ovu buvu..” sada vidite koliko je on ekscentričan za 17.vek,
on je radikalan jer on s jedne strane piše sakralne sonete (ima čitavu zbirku “svetih soneta”), a s
druge strane piše ovu vrlo ekscentričnu ljubavnu poeziju koja je puna kolokvijalnog tona
(svakodnevnog, razgovornog). I s druge strane ovih eksecntričnih povezivanja, eksecntrične
metafore se zovu končerto (italijanski pojam – složena metafora, složena metonimija je končerto,
tamo gde ne vidimo odmah na prvi pogled vezu, a ta veza postoji). Dve njegove takve,
najpoznatije neobične metafore – jedna je kada ljubav i ljubavnike poredi sa šestarom – on kaže
kada odem negde, a ti ostaneš i čekaš me ja se vrtim, vrtim, nikad se ne odvajam od tebe i na
kraju se naše dve igle spoje i takva je ljubav, zato što imamo onaj gornji deo šestara koji nas
vezuje. Dakle šestar se pominje kao središnji motiv jedne njegove pesme. A onda se pojavljuje
buva, (toga ima i kod Ovidija ), gde on navodi svoju dragu da bude zapravo njegova ljubavnica, da
se nešto desi izmedju njih i kaže: “Gle ovu buvu i gle u njoj kako je malo onog što mi odreče
(dakle oni nisu bili zajedno), mene je sisala prvo, sad siše tebe i u ovoj se buvi naše dve krvi
mešaju, priznaj to se ne može zvati grehom ili sramom ili gubitkom devičanstva, no ipak ona
uživa pre nego što se udvara i se nadima od jedne krvi što od dve posta, a to je avaj više no što
bismo mi uradili”. Dakle, ona njemu odbija čak i poljubac, a on kaže vidiš kako se u ovoj buvi desi
nešto što je mnogo više od poljubca. Dakle, negde je smešno, ekscentrično, radikalno, ima neke i
mizoginije – ima 1 pesma : “Idi i uhvati zvezdu padalicu,sanesi na korenima dragore, kaži mi gde
su sve minule godine ili ko rastavi djavolje stopalo”. Sad sve nemoguće stvari, a na kraju u stvari
kaže da taj neko ko ode i uradi sve te nemoguće stvari (uhvati zvezdu padalicu) i dodje treba njoj
da kaže, trebada mu posvedoči da ne postoji žena koja je lepa, a verna. Čak i ako dodješ i tako
jednu nemoguću stvar mi kažeš (ona živi tu i postoji takva), dok ja budem otišao do nje, ona će
ipak negde nekome biti neverna. Još jedna pesma “Posvećenje”, gde se vidi to kolokvijalno:”
Zaboga umuknite i pustite me da volim, ili grdite ili kudite (on govori nekom svom prijatelju, mi
kao da ulazimo u neki razgovor, pesma koja predstavlja zapravo tekući razgovor i on se ljuti na
nekoga) ili grdite moju uzetost, ili moju kostobolju, mojih 5 sedih vlasi ili mojoj propaloj sreći se
rugajte, bogastvo, svoje imanje, svoj duh umetnošću poboljšajte. Izaberite poziv, nadjite mesto,
podvorite se njegovoj časti ili njegovoj milosti (vrlo ironičan, on je ovde uzgred pokazao kako se
ljudi dodvoravaju moćima), kraljevo pravo i njegovo izmiveno lice gledajte, šta želite odobrite,
samo me pustite da volim”. Ti njegovi ljubavnici su zapravo sveci ljubavi, oni su posvetili sebe,
svoje vreme, kao das u napravili jedan svet i prosto koji je zaštićen od svega ostalog što se dešava
u svetu i ova pesma nas uvodi u jednu kao kolokvijalnu, blagu, prijateljsku svadju, da bi pokazao
da ljubavnici zapravo nikoga ne uznemiravaju. Govori da je ta savršena ljubav zapravo jedno
izdvojeno mesto, izdvojen prostor u egzistenciji. On kaže posvećeni smo radi ljubavi. Dakle to bi
bili pisci pre Miltona.

Milton obeležava sredinu veka, mada je rodjen na početku 17.veka (1608 - 1674.godine). U ovom
gradjanskom ratu koji se odigrao sredinom veka, otvoreno je stao na stranu puritanaca i Olivera
Kromvela, i sam je vaspitan u tom strogom puritanskom duhu Londonskog gradjanstva. Milton je
pesnike smatrao prorocima, onima od kojih treba učiti, onima koji su pozvani, koji imaju neko
pozvanje, misiju i koji treba da budu angažovani na svaki način i koji to posebno znanje treba da
prenesu drugima. Najpre je u ranom periodu pisao poeziju, isticao znanja u tom najširem
renesansnom smislu. Otac mu je bio sklon muzici, komponovanju, tako da je proučavao i muziku
i umetnost, kao i teologiju, filozofiju. Pisao je na engleskom, latinskom i italijanskom – to bi se
moglo podvesti pod renesansni naziv polihisto (čovek mnogih znanja). U tom ranom period
napisao je jednu dramu , maskeratu koja se zove “Komus” (maskerata - barokni žanr, drama koja
podrazumeva obično dramatizovane mitološke scene i komplikovanu, vrlo razvijenu scenografiju,
kostim, ples), gde izvesna gospa odoleva zavodjenju čarobnjaka Komusa, spasavaju je duh koji se
zove Čuvar, jedna nimfa Sabrina i njena braća. Spasavaju je od hedonizma i raspusnosti – Komus
je hedonizam i raspusnost. Dakle maskerate su bile alegorijske drame, alegorijsko – mitološke
slike koje su spajale u sebi poeziju, likovni izraz i muziku. Napisao je “Odu jutru Hristovog
rodjenja”, to je takodje njegova poznata pesma, i jednu elegiju “Lisin” – s jedne strane “Lisin”je
antičko ime, a s druge strane “Oda jutru Hristovog rodjenja” – šta vidimo i kod njega, kao i kod
većine onih pisaca koje smo pratili sve ovo vreme - spoj antičke i judeo – hrišćanske tradicije i to
je sad ključno za Miltona. U toj “Odi jutru Hristovog rodjenja” on će videti Hrista kao borca, a ne
kao mučenika. Heroj je nešto što je za njega važan pojam. Dve vrlo lepe, dugačke pesme,
odredjuju dva ekstrema raspoloženja. Obe imaju italijanske nazive iako su napisane na
engleskom. Jedna se zove “Alegro” (radost ili radosno), a druga se zove “Inpeseroso” (zamišljeno)
– dva opisa različitih raspoloženja, s jedne strane radosne vedrine, a s druge jedne melanholije,
misaone rastuženosti. Sonete piše na italijasnki način, dakle ne onako kako je Šekspir pisao,
njegovi soneti su napisani u italijanskom obliku. Pored poezije, on je učestvujući u tim političkim i
religioznim sukobima, pisao i prozne političke stihove. “Areopagitika” – šta je areopag u antičkoj
književnosti – to je sud na kraju “Orestije” gde Atina dolazi i presudjuje u Orestovu korist – dakle
tamo gde se donose velike i važne javne odluke važne za opstanak države. Dakle u tom smislu on
piše tekst o demokratskim osnovama državne zajednice, o slobodi, o moralnoj odgovornosti, to
su sve teme koje se nalaze u tom tekstu “Areopagitika”. Budući da je imao komplikovane odnose
sa ženama, on je u vreme kada se o tome uopšte nije ni smelo misliti pisao tekstove u odbranu
mogućnosti razvoda, on je bio jedan od 1.ljudi u istoriji evropske kulture koji je otvoreno govorio
o opravdanosti razvoda, mada videćemo kako u idelanim bojama slika odnos Adama i Eve pre
pada kao nekakvog idealnog braka, dakle ne isključuje tu mogućnost.

Najvažnija dela “Izgubljeni raj” napisan 1667.godine, imao je 2 izdanja, drugo izdanje 1674.,
“Ponovo stečeni raj” napisan 1671.godine i drama “Samson borac”.

“Izgubljeni raj” – ep koji je najpre bio zamišljen i napisan kao ep u 10 pevanja, a potom preradjen
u 12 pevanja. To što se odlučio na 12 pevanja podseća na Vergilijevski epski model (Eneida ima
12 pevanja). Važna ambicija pisaca u 16. i 17.veku, dakle renesansnih i baroknih pesnika bilo je
pisanje epa. Recimo, 2 poznata speva – jedan je “Besni Orlando” Lodovika Ariosta, a drugi je
“Oslobodjeni Jerusalim” Torkvata Tasa su epovi sa hrišćanskom tematikom, epovi koji se negde
ugledaju na antičke epove, ali imaju hrišćansku tematiku. “Besni Orlando” koji je bio nastavak
ranije poeme Matea Bojarda “Zaljubljeni Orlando”( 1532.), dakle 16.vek, Italija i imao je
otvorenu strukturu zato što je imao niz epizoda, koje su se mogle redjati i praktično nastaviti i
kad se ep završi i u tom smislu nije poštvao onu zaokruženost antičkog epa, nije zadovoljeno
pravilo o jedinstvu radnje. Tasov “Oslobodjeni Jerusalim” je herojski ep sa hrišćanskom
tematikom. I još jedan važan portugalski ep iz 16.veka je “Luzijada” Lujiš de Kamoinš (Luzitanija je
Portugalija, Luzitanci su Portugalci) u 10 pevanja, i okosnica tog epa je putovanje Vaska de Game
i pričanje o prošlosti i budućnosti Luzitanije. U “Eneidi” takodje imamo istoriju Rima, o osnivanju
Rima. Dakle ti moment su takodje važni u epovima, odnosi prema bogovima, prema kosmičkim
silama koje su personifikovane u vidu bogova.

Milton ima takvu ambiciju, hoće da napiše veliki ep, i on je čak pomišljao najpre da napiše
herojski ep o kralju Arturu, čak je pomišljao da se zove “Arturijada”. Dakle, od tih mitskih
ishodišta engleske istorije do vremena u kojem je on živeo. Moguće je da je odustao kao
ubedjeni republikanac od toga, zato što bi to bilo negde slavljenje monarhije, a pogotovo su
Tjudori insistirali na svojoj vezi sa kraljem Arturom, izvodili su dinastičku vezu sve do kralja
Artura i tvrdili da je baš Tjudorska dinastja ispunjenje Merlinovog proročanstva, da će svet
Arturovog junaštva jednom oživeti, tako da je moguće da bi taj nacionalni ep vodio veličanju
monarhije. On je napisao ep koji medjutim ima jasno odredjenu temu. On polazi sa ambicijom da
piše po ugledu na antički ep. Stih koji bira je onaj čuveni stih u kojem su sva najvažnija dela u
poeziji i u drami, pa evo i u epu nastala u 16. i 17.veku, a to je blancvers. On je smatrao da je
blancvers u stvari sfera neograničene slobode, čak ju je zvao i “drevna sloboda” i zadržao je taj
stih. Kako počinju antički epovi? Počinju invokacijom, prizivanjem muza da se pesnik nadahne da
bi mogao da peva, gde u okviru te invokacije saznajemo o čemu on treba da peva, a to kada se
odmah kaže o čemu je reč se naziva “in medias res”, dakle ulazi se u samo središte stvari kojim
ćemo se baviti. Kako počinje, šta on kaže o čemu će se pevati (u Ilijadi počinje Ahilejevim
gnevom, u Odiseja počinje Odisejevim lutanjem, u Eneidi osnivanje Italije- dakle svaki put je
rečeno šta tačno opeva taj dotični spev). Šta treba da opeva Miltonova muza – “O prvom
ljudskom neposluhu i voću zabranjenog stabla, čiji smrtni ukus donese smrt na svet i sav naš jad,
gubitkom Edena dok veći čovek ne iskupi nas, vrativši snova mesto blaženstva, pevaj muzo neba”.
Dakle o praroditeljskom grehu, o padu. Tema je nekarakteristična za ep, osnovno moralno
pitanje, vrlo individualno, tiče se pojedinca i tiče se čitavog ljudskog roda; dakle tema je
individualna i opšta, nema veze sa 1 kulturom, sa 1 nacijom. U “prvom ljudskom neposluhu”
prepoznajemo Adamov i Evin greh, smrti nema na svetu u Edenu, u raju nema smrti. Mi ćemo
videti ovde da će satana osloboditi i obećati “široko lovište” grehu i smrti. Dok “veći Čovek ne
iskupi nas” , dakle Hrist. “Pevaj muzo neba” jasna invokacija, on se ponaša potpuno kao antički
epski pesnik, priziva muzu, medjutim ne priziva ni jednu od antičkih muza – “muza neba” ili
Uranija, “muzo neba što nadahnu prvo iz Sinaja onog pastira, što prvi seme izabrano nauči
postanju neba i zemlje iz haosa” (Mojsije). Mojsije je prvi ispričao priču o nastanku sveta u judeo
– hrišćanskoj tradiciji, u prvoj knjizi Mojsijevoj, knjizi Postanja. Ja hoću da uradim nešto slično
Mojsiju, ja hoću da ispričam kako je to izgledalo, ali ova njegova priča će biti opširnija i detaljnija
nego što je knjiga Postanja. Ovde će biti ekspandirane, tj. prošireni neki delovi onoga što bi se
moglo povezati sa pričom iz knjige postanja.

“…Il ako Sion uznosite više i potok brzog toka po čudu božijem, s toga molim daj pomoć
pustolovnoj mi pesmi da bez nastanka htedne da se vine preko Helikona, želeć da činim ne
pokušano u prozi ili rimi”. Helikon je brdo na kom su živele muze u antici, al on hoće više od
antičke poezije, da se to što ću ja ispevati kad me ti muzo neba koja si nadahnula i Mojsija, koji je
bio pastir,prorok i pesnik, to što on hoće da kaže je da želi da njegove velikeambicije prevazidju
antičko pevanje, već kao hrišćanska muza nadahni mene da ovo mogu da ispevam, ono što do
sad niko nije učinio. Ona treba da ga pouči, on se moli božjem stvaralaštvu, svetom duhu. Inače
ta paralela izmedju Boga koji stvara na jedan način i pesnika koji stvara na drugi način prisutna je
i kod njega. Šta još liči na antičke postupke – već smo rekli invokacija, in medias res, vrlo razvijena
poredjenja, epizode, digresije. Ovde su nosioci velikih digresija (umetnutih priča)– u jednom
trenutku Bog šalje jednog arhangela Rafaila da ispriča o sukobu dobra i zla, Boga i lucifera, priča
o postanku sveta sve do potopa . Moglo bi se reći da Rafailo pokriva nekakav silazni tok
reminiscencije, tj. priča o Adamu i Evi je ono što je prethodilo njima, šta je prethodilo njihovom
stvaranju, Rafailo vrlo razvijeno daje knjigu postanja, šta je bilo 1.dana, šta je bilo 2.dana, 3.
dana, pa svaki taj detalj predstavlja jednu razvijenu povest, odnosno epizodu. A mihajlo na kraju,
kada treba da ih pripremi na izlazak iz raja, on priča nešto što bi se moglo nazvatti uzlaznim
tokom anticipacije, dakle ono što će nastupiti posle Adama i Eve, ono što su oni prouzrokovali,
šta će biti sa vašim potomcima, itd.

Još nešto što takodje liči na antičke epove, kada npr.opisuje podzemni svet, kad opisuje
pandemoniju, pa se on predstavljaju kao vojske, pa kao vojskovodje, pa ko je govor poveo, pa
kako su izgledali, pa kako su bili rasporedjeni, pa šta je ko rekao – katalog. Kad govori o
demonskim vojskama koje prate satanu, onda to liči na aktaloge koje nalazimo kod Homera i dr.
U ovom slučaju je antika u vezi sa načinom pisanja epa, sa poetikom epa. Što se sadržaja tiče, on
nam je rekao šta hoće da opeva, a onda mora da odgovori na ključno pitanje ko je to uradio, šta
je zapravo nateralo praroditelje na greh – bili su gospodari sveta njih dvoje, Bog je stvorio ta svet
za njih i sve je bilo prema njima predusretljivo, priroda je radjala i oni nisu morali da rade,
zadržaćemo se kasnije na tim divnim opisima u kojima on koristi ovu bukoličku liriku, da prikaže
kako je izgledao svet u raju pre pada. Medjutim nešto ih je navelo da prekrše božju volju, a
jedino što nisu smeli da rade je da kušaju sa drveta poznanja dobra i zla. I onda on odgovara na
to pitanje “Šta natera praroditelje naše punu srećnog carstva u slavi nebesa, da se odmetnu od
oca, prekrše volju, sem zabrane jedne gospodare sveta, ko zavede ih prvi na tu gnusnu bunu –
paklena zmija on beše, čija varka, zavist osvetom živa zavede majku ljudstva i tad je njegov ponos
zbacio ga s nebesa s vojskom celom andjela”. Ovde ćemo morati da odgovorimo na 3 velika
pitanja, na 3 načina na koji ključni junaci greše – kakav je lucferov greh, kakav je Evin greh i kakav
je Adamov greh. Luciferov (lučonoša, prvi do Boga, najsjajniji, najlepši andjeo) greh svakako
proizlazi iz njega samog, iz njegove sopstvene volje i njegov greh počiva u gordosti, oholosti,
ponosu,zavisti, ali taj prvi medju grehovima je gordost (nemogućnost da pristane na to da je
neko jači, bolji, svetliji od njega). I sad u tom sukobu, koji ovde još uvek nije opisan detaljno, ali
se kaže: “Svemoćna je snaga bacila njega u plam večnog neba, strmoglavce u strašni raspad i
tutanj, u tamu najkrajnju. Al mu udes bes još više budi (on je besan i ceo taj pandemonijum
djavola koji su krenuli za njim oni su isto tako u najdubljoj tami, najdalje od Boga) jer sad trpi oba
i nestalu sreću i pretrpljen bol što ga kinji” - i to je kazna, on pamti nekadašnje stanje, to najviše
boli što ima svest o tome, to će i Adama i Evu boleti. Stana je je proklet al je besmrtan, tom
stanju nema kraja, pakao je večan, večno će živeti u tom prokletstvu. “Tu druzi u padu zasuti
leže gonjeni vihorima burne vatre…”. Šta on odlučuje, tako neko ko je gord i ambiciozan – on će
rešiti, pa dobro kad već nisam gore onda bar da vladam u paklu. I tada u prvom govoru koji on
drži, kaže: “Vladar čak i u paklu vredi”. Tu ima nečeg, Blejk je govorio da je Milton bio “satanine
vrste” – šta bi to moglo da znači, kako vama deluje taj satana, u njemu ima pragmatizma, ima
nečeg slobodarskog u njemu i postoji niz interpretacija koje govore da se satana zapravo
suprotstavlja božjoj samovolji. Ako uzmemo u obzir da je Milton bio republikanac, a ne
monarhista, neka vrsta otpora autokratiji.

Dakle, on odlučuje da vlada, pa kaže “bolje vlast u paklu, no sluga na nebu” – ali opet on ne pravi
nikakvu demokratsku vlast, on nije prvi medju jednakima, on hoće slobodu od Boga ali i vlast.
Oko njega postoji još niz drugih demona: “To satana reče, a Velzar njemu uzvrati tada, vodjo tih
vojski sjajnih, što sem svemoćnog ne porazi niko, ako ti čuju glas najače im jamstvo nade u strahu
i opasnosti koga tako često čuše u najgorem času pogiblji, u svim nasrtajima bitke, najsigurniji
znak, brzo će povratit hrabrost novu i život” - dakle oporavićemo se, daj da se borimo protiv
Boga i da nadjemo svoje mesto, oni su spremni za borbu i odazovu se da krenu u osvetu, kaže :
“Već na glas svoga generala odazvaše se bezbrojni”. I tu sad imamo katalog ko je sve došao i kako
izgledaju. Oni su moćni i inteligentni, spremni na varku i lukavstvo i razmišljaju koga zapravo
treba napasti. Skup svih njih se naziva pandemonijum – kao neka skupština demona. Odlučuju da
ne mogu krenuti direktno na Boga, već će se njemu osvetiti, jer su čuli da je Bog u
medjuvremenu napravio novo biće koje je slično andjelima, a koje nije toliko superiorno kao
andjeo i da misle da će se osvetiti Bogu ako napadnu to novo biće. Dakle Edem je nastao u
medjuvremenu, po Miltonovoj priči. I prvo pevanje se završava sa tim. Drugo pevanje prikazuje
savetovanje, na kome nastupaju te demonske vojskovodje, moloka, delijala – svi su kao i Lucifer
imali sve kvalitete, ali su imali zlo u sebi. Zlo nosi sa sobom i laž i prazninu. “Lik otmen ko ljudski,
lepši od svih što nebo izgubi, ko da za krepost i silna dela je stvoren, al sve bi lažno i šuplje jer s
jezika mu kapaše mana pa je mogao činit gorom bolju stvar”. Dakle manipulacija, jezik, to smo
videli i kod likova kao što je Ričard III, pa videćemo kod Geteovog Mefista; ta sposobnost da se
govori slatko, da se govori pametno, da se loša stvar učini dobrom sve to bi bilo demonsko.
Odlučuju da se uništi čovek, da cilj njihove osvete Bogu bude ugrožavanje te nove vrste. Oni
odlučuju koga će poslati, tu sad ide jedan argument u prilog ovome da je satana vredan
poštovanja, jer on sad nešalje nekoga u svoje ime, on je jedini hrabar, jedini odvažan i preuzima
odgovornost na sebe da ostvari njihovu poslednju nadu. On preuzima i dug, težak put, jer on
zapravo ne zna kako da stigne do tog mesta, on iz tog mraka i paklene sredine u kojoj se oni
nalaze mora da izadje. I on kreće i dolazi na granicu tog prostora (pakla), tu su onda opisane i sve
paklene reke koje znamo iz antike: Stiks, Aheron, Kohit, Flegeton, Leta, on prelazi preko svih tih
reka, sad imamo Miltonovsku topografiju pakla. I onda na granici pakla nalazi jedno storenje:
“Jedno ko žena privlačna do pola, od pola sva od klupka mnogobrojnih kraka od kojih svaki beše
ko otrovnica sa žalcem smrtonosnim. Svud joj oko struka lavež paklenih pasa bez prestanka ječi..”
i drugo stvorenje : “Ako se može stvorom zvati što oblik nema…”. Ne zna se šta je gore, dva neka
čudovišta, koja su eksplicitno prikazana na najstrašniji mogući način i satani kao gospodaru pakla
to deluje strašno. On krene da se suprotstavi tom muškom, neodredjenom stvorenju, a ovo
žensko stvorenje kaže satani: “O,oče kud smerati ruka, zaplaka sad protiv jedinca. Koji bes, o sine,
tera te da usmeriš smrtonosno koplje na svoga oca” . Satani nije jasno što mu se ona tako obraća,
pita je koja si ti što meni tako saopštavaš stvari, a ona kaže sad ne možeš da me prepoznaš, a bila
sam ti privlačna: “Sad me zaboravi i sad ti izgledam baš ti gadna u očima, a nekad baš divna na
nebu…” . Ona je iskočila iz njegove glave (kao Atina iz Zevsove glave), ona se zove Greh – greh je
porod njegove misli, satana je taj koji je smislio greh, greh je to stvorenje koje je očaralo i njega i
sve njegove pratioce; i pritom on sa Grehom koja mu je istovremeno kćerka i ljubavnica radja to
čudovište koje je Smrt. On je smislio greh, on ju je stvorio, on je sa njom opštio i doneo smrt kao
njihov zajednički porod. I to su 2 stvari koje stoje na granici satanskog sveta (pakla) – to bi bila
simbolička predstava greha i smrti. Satana joj se posle obraća: “Kćeri draga, otkad me
gospodarem nazva i divnog mi sina pokaza, setih se dragog ljubakanja s tobom na nebu i radosti
tad slatkih, sad pomen tužni, zbog zle mene što nas nenadana trajno skoli”. I on obećava da će
jednog dana, ako taj ceo njegov poduhvat uspe, da će on otvoriti vrata grehu i smrti i da će im
obezbediti otvoreno lovište (pusti će ih u ljudski svet). Time se završava drugo pevanje.

U trećem pevanju vidimo da Bog sve to vidi. Treće pevanje zapravo predstavlja razgovor Oca i
Sina. Treće pevanje je važno, zato što Bog objašnjava kako bi stvorio čoveka, on vidi da postoji
opasnost za čoveka, medjutim on kaže: “Čovek je stvoren slobodan i sposoban da se odupre
iskušenju”. Prema tome on neće sprečiti taj satanin ulazak u raj i on kaže svom sinu: “
Nezahvalnik je od mene imao sve što je mogao, dar da časnim i pravim, jakim da izdrži, no
slobodnim da otpadne” – to se onda ponavlja na oba nivoa, medju andjelima i onima koji su to
uradili. “Takvima ja stvorih sve eterske sile i duhove, kako verne, tako otpadnike, slobodno osta
ko osta i pade ko pade”. Dakle, Bog je i arhandjele stvorio slobodne i oni koji su želeli da budu uz
njega ostali su u slobodi, jer sui z slobode voleli i birali Boga, a ovi su iz slobode hteli da se
suprotstave Bogu. To je sada Miltonova teologija koju on saopštava. To će se desiti i sa čovekom i
čovek je imao slobodu da posluša Boga, slobodu da izabere ono što mu je Bog rekao, a postojala
je i sloboda da zgreše. Sin će se već tu u trećem pevanju sažaliti nad ljudskom sudbinom i sebe će
ponuditi za otkup. Tako da mi unapred saznajemo za tu Hristovu ljubav, koja će biti realizovana
tek na kraju – Hrist je ovde ljubav, a satana težnja ka moći i ka slavi. Treće pevanje u svom
drugom delu, posle ovog razgovora oca i sina, prikazuje kako se satana ušunja u raj. On je toliko
inteligentan, toliko lep (nije poružneo još uvek, on je tek pao u pakao) može da se pojavi u svom
najlepšem sjaju, medjutim ume i da se pretvara, ta prevrtljivost, pretvaranje, lažno predstavljanje
to je sposobnost svih ovih demonskih bića. Kaže : “I sad ko mladjan se pojavi Perun,ne junoša
odveć, ali ipak mu na licu smešila se mladost nebeska i članku svakom graciju davaše (skladan je
bio, elegantan, mlad, lep), tako se preruši dobro, pod vencem bujna mu kosa uvojcima na
svakom se obrazu igra (on uspeva da najvažnijeg arhandjela Uriela koji čuva Edem, prevari). Kako
ovaj pridje lik svoj okrenu sjajni upozoren zvukom i odmah se vide da je to Uriel arhandjeo, jedan
od sedam što uz prisutnost Boga najbliži mu tronu, čekaju zapovest spremni, a njegove su oči “.
On uspeva laskanjem čak i tog arhandjela da ubedi da ga pusti: “Uriele ti si prvi od onih sedam
što stoji kraj Božjeg višnjeg trona,sjajni slavom…”. “To kaza lažljivi zlobnik neotkriven, jer ni
andjeo ni čovek prozreti ne mogu licemerje” – on je toliko vešt u licemerju, da je andjeo koji je
nevin i čedan i lakoveran kao i čovek uspeva da bude zavaran, tako da satana na kraju trećeg
pevanja nalazi put ka Edemu. Uriel će čim on prodje, shvatiti šta se desilo i onda će upozoriti
arhangela Gavrila da ode i čoveka upozori.

Četvrto pevanje je posebno interesantno jer prikazuje kako satana gleda Adama i Evu i kako
uopšte izgleda taj rajski život. On gleda i vidi kako su srećni, vidi sunce, prirodu koja buja, koja
daje i kaže “spomen na stanje iz koga padoh” – on se seća svoje bivše sreće. Pa onda shvati da je
prezreo podanstvo: “Uzdignut visoko tako ja prezreh podanstvo i mišljah da korak više može me
na vrh vinut i isplatit za tren dug ogroman zahvalnosti, gde s krajnosti mučnoga još plaćam”.
Dakle trebao je da bude beskrajno zahvalan,a nije to umeo da bude, naprotiv prezreo je to što je
imao i to je muka u kojoj on živi. Sam sebi govori: “Imaše li ti slobodnu volju i moć da izdržiš,
imao si, jest, kog ili šta sad krivit možeš, do ljubav slobodnu, nebesku datu svima isto”. Dakle,
onog trenutka kad neko predje tu granicu sa koje više nema povratka, on prepoznaje onu
vrednost koju je pre toga imao, ali do tada nije svestan toga. A onda kaže: “Kud god da krenem
pakao je, pakao sam i sam”. On je došao u Edem ali oseća u sebi pakao. Pakao je stanje duha,
ono stanje u koje čovek dospeva posle nekog zla. Ali pokajanje je nemoguće, zato što je za
pokajanje potrebna pokornost, sve dok čovek oseća prezir, gordost i oholost on ne može da se
kaje. Kaže: “Eto radosti častohleblja (gordost, oholost)”. On gleda kako žive njih dvoje i vidi zanos
proleća, prikazano je kao “zlatni vek”, kao ono zaštićeno stanje bića u kojem čovek živi u skladu
sa prirodom (ne treba da se muče već im priroda sve daje, ne treba da se štite od prirode), oni
žive u toj bezazlenoj nagosti medju tim drvećem, medju kojima je drvo života (saznanja) raslo. To
je sve satanina tačka gledišta (on je fokalizator). U ovom IV pevanju, taj prizor Edena vidimo iz
njegovog fokusa. Opisuje tu prirodu, taj lahor, vodu koja žubori, kao idilu, eklogu. Pa kaže: “Od
svih dve pojave najlepše, uspravne, visoke, s izvornim dostojanstvom noseć veličajnost im
nagu”. Stid se pojavljuje posle pada, ovde je bezazlenost, čednost i lepota, oni su ko deca,
nemaju svest o tome da postoji nešto ružno. “Ko gospodari svet tog ličiše i dostojni te časti jer u
liku svom božanskom, slava im Tvorca sjaše. Istina mudro svetlost jednostavna (jednostavnost je
u toj čistoti), a istinskom sinovljom slobodom sija “ – istovremeno, paradoksalno i sloboda, oni
ne znaju ništa ali se osćaju slobodno, nema stida: “Ni tajnoviti delovi sad skriti ne behu jer ne
beše tad stida, nečasni stid je od prirode dela časti nečasne, rodjen od greha kako svu vrstu osudi
ljudsku da krije se i izigrava čistotu laži” – dakle u tom stanju nije bilo potrebe nikakvog skrivanja,
jednostavnost i nevinost tog stanja. Slatki posao vrtlarski - ne rade neki težak posao: “I ne
obremenjeni više slatkim im poslom vrtlarskim dostajaše da prepuste se zefiru blagom. Nužde tu
ne bi, nit za žalom mladosti štono lepom kakvom paru godi blaženom svezom braka združeni, a
sami ko oni što su” – ni brak ni obaveze, ništa do čista sloboda, čista lepota, čista blagost u
svemu tome. “Srećni ste, a baš zbog sreće nesigurni odveć da trajala i to celo vam višnje nebo
zaštiti loše da spreči dušmana . Hoću savez s vama i uzajamno prijateljstvo blisko tako da stan s
vama delit moram…” – hoću ja da vam budem blizu. Satana se, kaže Milton izgovarao nužnošću i
neophodnošću, pošto su oni u onom strašnom užasu, on to mora da uradi. Milton kaže: “Tako
zboraše demon, neophonošću tim tirana izgovor pravdao je vražije mu delo”. Njima je jedini
posao da slave Boga. Pa onda se u jednom trenutku prikazuje kako se Eva oduševila sobom, taj
jedan moment narcistički (antički), ona gleda u sebe, ali onda shvati da je to zapravo dosadno i
ona prepričava Adamu, kaže tako sam sve gledala u sebe dok ti nisi naišao, kada sam tebe videla
onda sam u stvari shvatila da je mnogo zanimljivije da gledam u tebe. Ima čak momenata, kada
oni govore: “Zar je greh znati, zar smrt je to” (to će satana da im ubaci u glavu, zašto im Bog ne
da znanje). U medjuvremenu Uriel je shvatio koga je pustio u raj, on šalje Gavrila da upozori
Adama. Gavrilo upozorava Adama i kaže mu da oni treba da se drže toga obožavanja čistog. Čak
se opisuju to kako legnu jedno pored drugog, kako ne odbijaju ljubav jedno drugom. Tu se sad
Milton suprotstavlja sv.Avgustinu koji je govorio da pre pada nije bilo nikakvog njihovog bračnog
opštenja, medjutim Milton to ovde prikazuje kao nešto potpuno čedno, kao nešto potpuno
prirodno, ni jednog trenutka oni to ne doživljavaju kao strast koja ih razara, tako će biti posle kad
okuse od drveta saznanja dobra i zla, onda će se probuditi u njima ta strast,prvo će uživati, a
onda će da padnu u taj osećaj stida i onda će početi da se svadjaju. Toga nema u ovom blaženom
stanju pre pada.

Uriel je prvo poslao Gavrila da ga upozori, a onda Rafaila. Ima i scena kada Rafailo njima dolazi,
kad oni tako goli njemu ukazuju gostoprimstvo; neki delovi koji imaju veze sa pastoralom, sa
idilom; neki delovi kad treba da se probude, kad dolazi sunce a oni su mirno spavali i ne mogu da
se odvoje jedno od drugog – liče na one ljubavne pesme koje se zovu alba koje govore o tome
kako ljubavnike rastavlja dan. Rafailo će doleteti i ispričati da postoji opasnost, reći će kao što je i
Gavrilo nagovestio, Rafailo sad detaljno priča šta je Bog uradio, kako se sukobio sa svojim
najbližim andjelom koji sada hoće njih da ugrozi. On će Adamu čak reći “voljnu službu Bog od nas
traži, a ne prisilnu”. A praotac Adam kaže: “Ni znao nisam da bejah i voljom i činom slobodan
stvoren” – čitav ep se ustvari bavi pitanjem slobodne volje, jer Adam ne razmišlja o tome da
postoji neka sloboda, on prosto bezazleno postoji sve dok mu Rafailo to ne otkrije, tek tada
shvata svoju slobodu. O tome govori ceo taj veliki ekskurs Rafailov. Sukobi sa organizacijom
vojske, s božje strane Mihajlo, Gavrilo, Rafailo, Sin. U Rafailovom prepričavanju, tj.retardacije
radnje ili ekskursi te episode, jer on prepričava kako je izgledala borba dobra i zla, kako su se
satana i otpali andjeli sunovratili i onda kako je Bog krenuo da stvara dan 1., dan 3. i sve do onog
dana kada je nastao čovek. Dakle celo VII pevanje jeste Rafailovo pripovedanje o stvaranju sveta.
Onda se Avram raspituje o kretanju nebeskih tela – tu imamo jednu kosmogoniju, ona ispada s
jednom idejom, ali sa izvesnim nagoveštajem da to nije jedina ideja o tome – to su opet ti
umetnuti delovi koji predstavljaju retardaciju ove primarne radnje.

Sve do X pevanja, odnosno IX pevanje je isto jako lepo jer se tu Adam i Eva dogovaraju da tog
dana treba da podele dužnost i Adam kaže nemoj se odvajati od mene, znaš da može neko da
nas na neki način prevari, a ona kaže – ali Adame imaj poverenja u mene, pa ja ću valjda biti
dostojnija tebe ako izdržim iskušenje i ako odem sama tamo. Sad Adam joj kaže – pa dobro, ako
si toliko sigurna u sebe pustiću te. I onda se pojavljuje zmija na drvetu, koja joj govori – najlepša,
najpametnija, veličanstvena, kraljice, lepotice, vladarko sveta itd. A ona se čudi da životinja može
da govori, a satana pretvoren u zmiju joj kaže: “Ne čudi se prekrasna vladarko, ako uopšte čudit
se možeš jer čudo si i sama”. Laska joj, ne čudi se što ja mogu da pričam jer ja sam jela sa drveta
saznanja, a zamisli šta bi tek tebi tako veličanstvenoj bilo. Onda cela ta priča da saznanje ne treba
da bude greh, da će saznanje doneti slobodu i ona odluči da proba plod sa tog drveta i dolazi u
jedno stanje ekstaze i u toj svojoj ekstazi ona odlazi kod Adama i saopštava mu kako se ona
oseća, i Adam je očajan, razmišlja šta da radii odluči da zgreši zbog ljubavi (ima dve ljubavi, prva
ljubav mu je Bog, druga Eva) – to su ona tri pitanja o uzroku greha kod Lucifera, Eve i Adama. On
shvata da on mora da vrati Evu, dakle u Adamovom grehu ima čak neke vrste žrtve. Dok satana
greši svesno, greh dolazi iz njega samoga, iz njegove oholosti. Eva je prevarena, zavedena,
navedena, greši polusvesno, dok Adam svesno greši, zato što Adam shvata da njemu nema puta
bez Eve i da on žrtvuje sve ono što je obećao, sve ono što bi inače u svoj toj slobodi dao Bog.
Posle toga oni dožive ushit, dolazi taj trenutak jer voće donosi ushit, oni su opijeni, radosni, čili,
osećaju ogromnu moć, ali kad ta ekstaza prodje počinju da osećaju strah od smrti, do tada
uopšte nisu znali da smrt postoji, nisu znali da stid postoji – u toj probudjenosti, oni se tako
osećaju. Adamova odluka je dakle da prati Evu, kaže Milton na jednom mestu: “očaj ohrabren, uz
tebe svoj udes vezah”. Desilo se ono što je obećao satana, svet ljudski je postao lovište za greh i
smrt. Oni su prvo pali u san, “a posle sna probudjeni ustadoše i pogledom jedno drugom shvatiše
brzo das u im oči otvorene”. Oni sad svet gledaju otvorenim očima, znanje donosi tu vrstu
otvorenih očiju (znanje s jedne strane donosi veliki osećaj samopotvrdjivanja, velike ispunjenosti,
a s druge strane rizik od samouništenja – to su pitanja koja su začeta već u ovoj priči o padu).
Nevinosti je nestalo, sada stoji stid, oni su goli ali lišeni časti, nema one bezazlenosti, pojavljuje
se nevera, sumnja i nesloga; svajdaju se, prebacuju jedno drugom, razdor, prva svadja izmedju
njih dvoje:”Jel to ljubav, jel to uzvrat za ono što ti dadoh Evo nezahvalna, to je nesumnjivo da ti
izgubljena beše, a ne ja. Što sam mogao da živim u većoj sreći i blaženstvu, a ipak sam voljno
izabrao da radjam i mrem s tobom”.

Sin i otac razgovaraju i Sin će sići do čoveka. Bog će u jednom trenutku razgovarati sa njima
direktno i reći će: “Gde si ti Adame” i objasniće mu, stvorio sam te takvog da budeš slobodan a ti
si u toj slobodi izabrao drugi put. Kada se satana vrati da bi pokazao svoj veliki trijumf i drži taj
govor pred pandemonijumom postoji jedna scena u kojojse on pretvara u zmiju dok to govori,
zato što je kao zmija taj svoj uspeh ostvario, dakle taj preobražaj, a oni koji treba da mu kliču i to
njihovo sveopšte odobravanje se odjednom pretvara u to jedno masovno siktanje is vi se
pretvaraju u zmije. Ono što je trebalo da je uspeh odjednom se u tom demonskom svetu
pretvara u kaznu, u to zmijsko šištanje. Pre nego što izadju iz raja, Bog to mora da im saopšti i on
šalje arhangela Mihajla da im to saopšt i to šta ih sve čeka – i to je sada onaj uzlazni tok
anticipacije gde se priča istorija do potopa, pa potom i cela istorija do Hristovog rodjenja,
žrtvovanja i vaskrsenja. Da bi na kraju oni shvatili da moraju da izadju i ovako im govori Mihajlo:
“Dodaj samo dela slična tvome znanju, dodaj veru (dakle moraćeš da živiš sa svom ovom mukom
koju ste baštinili svojim činom) vrlinu, strpljenje, umerenost, dodaj ljubav što imenom će biti
milosrdje, dušu sveg ostalog, tad biti prisiljen nećeš da napustiš ovaj raj, već ćeš imati njega, raj
u sebi samom srećniji daleko” – to je ključno mesto za kraj, ti ćeš živeti sa tom mukom, moraćeš
da se sklanjaš od kiše, moraćeš da obradjuješ zemlju, moraćeš da obradjuješ ratove, moraćeš da
se suočavaš sa grehom, ali ako uspeš da sada u toj novostečenoj slobodi opet u sebi izgradiš
vrlinu, ljubav, milosrdje sa sve poznavanjem greha ti ćeš onda u sebi moći da stvoriš raj.

Dakle šta je ljudska sudbina: Mi nemamo to stanje blaženstva, mi moramo da živimo sa

iskustvom greha i u toliko je to možda veći izazov, utoliko je to teže, utoliko je čovek herojskiji.
Sad dolazimo do onoga da jedan herojski ep o ovakvom jednom individualnom činu, zapravo se
tu ostvaruje, jer je čovek heroj u tom svakodnevnom bivstvovanju gde mora da nosi sve te težine.
Dakle ne da ti neko pokloni rajsko stanje, već sa izgubljenim rajskim stanjem izgradi sebe i to u
saradnji čoveka sa ženom, jer njih dvoje izlaze držeći se za ruke iz raja u nepoznato. Jedna velika
parabola o ljudskom znanju, onome što uopšte znači život, jer život je ono posle pada.