Teorije metafore

Metafora ima šire i uže značenje. U širem značenju, metafora prestavlja svako
odstupanje od doslovne upotrebe reči, tako da se ona koristi kao sinonim za
figuratoivno značenje i figuru. U užem značenju metafora je jedna od figura, odnosno
tropa. Uže značenje je i njeno starije značenje, korišćeno još u antici, kada su
pravljene i klasifikacije tipova metafora. U antičkoj retorici, kod Kvintilijana, dato je
jedno od dva tradicionalna shvatanja metafore. To je poredbeno shvatanje, po kojem
je metafora skraćeno, sažeto ili eliptično poređenje. To znači da ona može biti
zamenjena adekvatnim poređenjem. Srodno shvatanje, takođe tradicionalno, jeste
supstituciono shvatanje. Po ovom shvatanju, u metafori se glavni pojam zamenjuje
sporednim na osnovu analogije koja postoji između njih. Umesto da se nešto kaže
nedvosmisleno i direktno, iskaz se zamenjuje komplikovanijim i zatamnjenijim. Ovo
shvatanje bilo je prihvaćeno do pojave modernih teorija.
U modernoj upotrebi češće se koristi šire shvatanje metafore. Postoje razlike
između tradicionalnih i modernih teorija metafore. Tradicionalne teorije se bave
konkretnom upotrebom figura, objašnjavaju pojedinačne upotrebe i prave
klasifikacije. Moderne teorije polaze od razlike između doslovne i metaforičke
upotrebe reči, traže princip po kojem funkcionišu figure i figurativna upotreba jezika,
i to ne samo u poeziji, već u jeziku uopšte. Zato ima više ovakvih teorija u lingvistici,
nego u poetici. Da je metafora univerzalni princip po kojem jezik funkcioniše, prvi
konstatuje J. A. Ričards u svom radu The meaning of meaning, u kojem se bavi
značenjima u jeziku. Svoju tezu o tome da je metafora univerzalni princip jezika
Ričards potkrepljuje izjavom da bez metafore ne bismo mogli da sastavimo jednu
rečenicu tečnog govora. Monro Birdzli smatra da metaforu prvo treba objasniti kao
jezički fenomen, a tek onda kao poetski. Ipak, svi teoretičari se slažu da su poetske
metafore složenije od ostalih, iako je princip po kojem funkcionišu isti.
Dva najznačajnija pristupa, odnosno teorije metafore nastale su u oblasti
analitičke filozofije, i to su:
1. logički pristup, čiji je osnivač i predstavnik Monro Birdzli. Po ovom
shvatanju, glavno obeležje metafore, po kojem se ona definiše i prepoznaje, jeste
logičkog karaktera. Ako se rečenica shvati doslovno, ona predstavlja alogičan iskaz.
2. semantički pristup / interakciona teorija metafore, čiji je predstavik Maks
Blek. Pristalice ovog pristupa slažu se sa pristalicama logičkog pristupa u tome da
nekada doslovno shvaćene rečenice jesu alogične, ali ima izuzetaka. Kod izuzetaka
kontekst određuje da li će rečenica biti shavćena doslovno ili figurativno. Samim tim,
značenje metafore nije uže logičkog karaktera, već ima semantičku vrednost.

- Logička teorija metafore -

Logičku teoriju metafore iznosi Monro Birdzli u radu Metaforički obrt. On

razlikuje dve klase svojstava, odnosno osobina koje svojim ukuonim značenjem
upućuje neki termin. To su:
1. osobine koje pojam mora da poseduje da bi bio nazvan tim pojmom. Ove
osobine čine centralno značenje pojma.
2. fakultativna svojstva, koje pojam može, a i ne mora da poseduje. Ove osobine
čine marginalni značenje pojma.
 Birdzli pomoću ove dve ravni značenja objašnjava metaforičnu upotrebu reči.
Metaforična upotreba reči jeste ona u kojoj se potiskuje centralno značenje, a aktivira
marginalno. Dve misli se kombinuju tako da se centralno značenje jednog i drugog
termina ne uklapaju, nego se centralno značenje jednog termina zamenjuje
marginalnim značenjem drugog termina.
Blek priznaje da je Birdzli dobro uveo razliku između marginalnog i
centralnog značenja nekog termina. Smatra da je dobro što je i donekle sačuvao ideju
o metafori kao skraćenom poređenju.

- Ričardsova teorija metafore -

Ričards polazi od teze da metafora nije samo dodatak jeziku, već je jezik u
svojoj biti metaforičan. Značenje je rezultat interakcije dva pojma, tako da se umesto
jedne daju dve ideje o istoj stvari. Ričards uvodi dva tehnička termina kojima
razlikuje dve pomenute misli: sadržaj i prenosnik (u primeru «Čovek je vuk» čovek
je sadržaj, a vuk je prenosnik).
Ričardsonova ideja je da se značenje metafore ne može parafrazirati, jer se za
njim ne može tragati nezavisno od same figure. Značenje treba razlikovati od
sadržaja, jer ono nastaje iz interakcije sadržaja i prenosnika. Ta interakcija nije
ograničena na sličnost, jer ona može biti i u disparantnosti (razlici) između dva pojma.
Malo je metafora u kojima disparantnost nije jednako delotvorna kao i sličnost.
Ričards širi tradicionalno značenje metafore, jer koristi termin metafora i za
figurativne upotrebe koje se drugačije zovu u tradicionalnoj retoriji. Za njega je
metafora svaka figura u kojoj postoji sadejstvo dve ideje.

- Interakciona teorija metafore -

Maks Blek svoju teoriju izlaže u dva rada: Metafora i Još o metafori. Na
početku svog izlaganja, on kritikuje supstituciono i poredbeno shvatanje metafore (za
koje smatra da je samo jedna varijanta suptitucionog shvatanja). Pravi metaforični
iskaz ne može da se parafrazira zato što sadrži dodatne konotacije koje nisu sadržane
u bukvalnom značenju. Takođe, metaforični iskaz nikada nije zamena za poređenje ili
drugi tip doslovnog iskaza. Metafora stvara novu sličnost između pojmova a ne
iskazuje neku koja već postoji. U prilog svojoj kritici dodaje i to da se zamena
pojmova u metaforičnom iskazu ne vrši uvek po sličnosti, već se nekad vrši i po
razlici u značenju, tako da se ona ne može svesti na poređenje.
Svoju teoriju Blek stvara na osnovu Ričardsove teorije, i kaže da je ona samo
proširenje i modifikacija Ričardsove teorije. Međutim, ona je više od toga, zato što je
Blek Ričardsovoj teoriji dao koherentan oblik. Kada opisuje princip funkcionisanja
metafore, i Blek se služi razlikom između sadržaja i prenosnika, samo ih naziva
glavnim i sporednim predmetom.
Blek smatra da u figuratvnom iskazu čovek automatski aktivira značenja
vezana za sporedni predmet i prenosi ih na glavni predmet. Čitalac poseduje sistem
asociranih opštih mesta, a ne doslovno, rečničko značenje pojma koji je upotrebljen.
Ideja da je predmet bolje posmatrati kao sistem stvari nego kao prostu stvar u saglasju
je sa Birdzlijevom teorijom. U interakciji glavni predmet dobija novo značenje koje
nje uobičajeno implicirano njime, već je obojeno opštim mestima vezanim za
sporedni predmet. Metafora otklanja neke pojedinosti predmeta, a ističe druge. Glavni
predmet projektuje se na polje sporednog predmeta i posmatra kroz njegova svojstva,
što dovodi do pomeranja u značenju. Ova teorija ne funkcioniše na svim primerima,
ali svoju eksplikativnu vrednost ima na složenim, poetskim metaforama. Trivijalne
primere lakše je objasniti supstitucionim ili poredbenim shvatanjem. Tako Blek
zaključuje da postoje tri vrste metafore:
1. one koje se oslanjaju na supstituciju. Mogu da se parafraziraju.
2. one koje se oslanjaju na poređenje. Mogu da se parafraziraju.
3. one koje se oslanjaju na interakciju. Ne mogu da se parafraziraju. Značajne su
za poeziju i filozofiju.

- Jakobsonova teorija metafore -

Pored analitičke filozofije i lingistika se bavi metaforom. Jakobson svoju

teoriju iznosi u tekstu Dva aspekta jezika i dve vrste afazičkih smetnji. On je
istraživao afaziju (poremećaj u izgovaranju i razumevanju reči) kako bi ilustrovao
pretpostavke o uopštenom učenju o jeziku. Jakobson polazi od teze da se verbalno
ponašanje zasniva na dve operacije: selekciji i kombinaciji. Kombinacija jezičkih
znakova vrši se po metonimijskom metonimijskom principu blizine, odnosno
kontingentnosti, dok se izbor znakova vrši po metaforičkom principu sličnosti ili
razlike. Kod afazija oštećena je jedna od te dve sposobnosti. Zavisno od toga koja od
njih je oštećena, Jakobson razlikuje dva tipa afazija:
1. oštećenje selekcije, odnosno oštećenje u enkodiranju. Osobama sa ovim tip
afazije kontekst je odlučujući faktor. One nisu u stanju da započnu rečenicu dok ne
dobiju zadatu reč. Zato se kaže da nemaju pristup lekikonu. Njihov govor je reaktivan.
Očuvane su sporedne reči u rečenici, a glavne izostaju. Nemaju sposobnost da
imenuju predmete. Doslovno shvataju značenje reči, pa samim tim ne mogu da shvate
metaforu. Ali, mogu da shvate druge figure, npr. metonimiju.
2. oštećenje kombinacije, odnosno oštećenje u dekodiranju. Kod ovog
poremećaja sačuvane su sposobnosti supstitucije, selekcije, ali ne i blizine. Samim tim
oštećene su sposobnosti za stvaranje konteksta. Gube se sintaksička pravila, tako da je
za osobe sa ovim tipom afazije karakterističan i agramatizam. Njihov govor čine hrpe
reči, tako da on podseća na telegrafski stil. Oni u govoru koriste metafore zato što
operišu sličnošću, a metonimija se ne prepoznaje i gubi.
Postoji još tipova afazije, ali su oni uvek između ova dva polarna tipa.
Jakobson je na osnovu zaključaka o tipovima afazije došao do zaključka da su
metafora i metonimija dva suprotna jezička sistema, odnosno principa govorne
organizacije. Dajući predost jednoj od njih, pojedinac formira lični stil. Koji od dva
stila preovlađuje u nekom govoru može se istraživati na morfičkom, leksičkom i
drugim nivoima. To može zavisiti i od književne škole kojoj neki pisac pripada. Tako
je na primer u romantizmu i simbolizmu zastupljenija metafora kao vid govorne
organizacije, dok je u realizmu zastupljenija metonimija. Takođe, to može zavisiti i od
književnog roda. Jakobson je primerio da u ruskoj lirici preovlađuje metafora, a u
epici metonimija. Međutim, on pretežnost jednog od ova dva principa ne ograničava
samo na verbalnu umetnost. Zato kaže da je u kubizmu zastupljen metonimisjki
princip (konkretnije sinegdoha, kao podvrsta metonimije), a u nadrealizmu
metaforični, odnosno supstitucioni pristup. To se takođe može primeniti i na film,
magijske rituale i dr. Oba principa postoje u svim oblastima ljudske duhovnosti.