Реченица

Од две граматичке категорије које припадају синтакси, а то су категорија

конструкције речи и категорија реда речи, друга се готово у потпуности односи на реченицу,
а прва подразумева реченицу као основну јединицу синтаксе. Наиме, синтакса се најчешће и
поистовећује са науком о реченици. У историјском развоју синтаксе (од 2. века нове ере када
je у опису грчког језика граматику реченичних чланова инаугурисао у Александрији
Аполоније Дискол) реченица је дефинисана на различите начине. Све до 20. века вршени су
покушају да се да комплетна дефиниција реченице, тј. дефиниција која ће уважавати све
релевантне критеријуме реченичности, а ту пре свега спадају граматички критеријуми,
логички критеријуми, психолошки критеријуми, интонациони и велики број других
критеријума. У 20. веку одустало се од потраге за тоталном дефиницијом реченице. Реченица
је посматрана из два комплементарна аспекта – из граматичког и комуникативног. Тако су
раздвојени граматички и комуникативни план реченице, односно раздвојене су граматичка и
комуникативна реченица.
Реченица као граматичка јединица одређује се преко свог јединог нужног
конституента, а то је предикат (граматичка реченица = предикативна јединица). Предикат се
директно, као реченична категорија, преузима из морфологије и подудара се са личним
глаголским обликом (verbum finitum). Лични глаголски облик је носилац предикативности, а
предикативност подразумева актуелизацију лица, времена и начина. Реченица као
граматичка јединица заправо је апстрактна јединица. Она подразумева реченичну схему на
основу које се образују реченице у говору. Употреба граматичке реченице у одређеној
ситуацији или контексту представља комуникативну реченицу, тј. реченицу као
комуникативну јединицу. Свака граматичка реченица употребљена у комуникацији добија
статус комуникативне речице јер се њом или преноси обавештење (обавештајна реченица)
или тражи обавештење (упитна реченица) или исказује емоционални став према обавештењу
(узвична реченица). Али свака комуникативна реченица није нужно и граматичка реченица.
Да би се разликовале граматичка и комуникативна реченица у лингвистици се за
комуникативну реченицу по правилу употребљава термин исказ. Исказ је свака јединица
којом се може пренети минимална информација. Из тога проистиче да свака граматичка
реченица може бити исказ ако је употребљена у комуникацији, док сваки исказ не мора бити
граматичка реченица, јер се информација може пренети и непредикатском јединицом (нпр.
Ево пролећа! Пожар!). Исказ је, дакле, шира јединица од реченице, јер постоје искази који
нису реченице. Будући да је реченица јединица језика као апстрактног система, она
представља основни предмет изучавања синатксе. Зато се синтакса и дели у две велике
комплементарне области:
1. граматичка синтакса, која изучава реченицу као апстрактну јединицу,
2. комуникативна синтакса, која изучава исказ.
У изучавању и једне и друге синтаксе узимају се оба аспекта, само што они нису на
истом хијерархијском нивоу. Код граматичке синтаксе изучавамо апстрактну схему реченице
као примарни аспект, а комуникативну функцију као секундарни аспект. Комуникативна
синтакса испитује комуникативне реченице, зато јој је комуникативна функција примарни
критеријум, док је критеријум структуре секундаран. Реченицу можемо проучавати с
обзиром на три критеријума:
1. структурно-граматички критеријум, који подразумева изучавање структурног
устројства реченице, тј. изучавање и систематизацију модела реченица унутар сваког
појединачног језика;
2. функционални критеријум, који подразумева изучавање реченица као
комуникативних јединица, тј. изучавање функција реченица у говору или тексту;
3. семантички критеријум, који се најчешће своди на логичко – семантички критеријум
и подразумева изучавање смисаоних односа изграђених реченичним структурама.

1
 Семантички критеријум је универзални и важи за све језике. Од три наведена
аспекта за синтаксу појединачних језика најбитнији је структурно-граматички. Он показује
на који начин се изражавају универзалнилогичко-семантички односи у датом језику и какву
функцију у комуникацији могу имати дате јединице којима се изражавају ти семантички
односи. Будући да структурно-граматички односи подразумевају издвајање основних модела
реченица, а да се модели одређују према факултативности или неопходности навођења
других чланова реченице уз предикат, све реченице се најпре деле у две велике категорије:
1. комуникативно маркиране (све реченице које у свом сасатаву имају предикат),
2. комуникативно немаркиране (само искази који нису граматичке реченице).
Комуникативно маркиране реченице деле се у две групе на основу нужности
навођења другог првостепеног члана реченице, а то је граматички субјекат:
1. једночлане комуникативно маркиране реченице (реченице без граматичког субјекта),
2. двочлане комуникативне реченице (реченице са граматичким субјектом).
Саме двочлане комуникативно маркиране реченице творе и два нужна проширена
модела, и то модел са објектом и модел са прилошком допуном. Ти модели условљени су
комуникативном непотпуношћу глагола у предикату.

Једночлане комуникативно маркиране имперсоналне реченице

Имперсоналне реченице су све оне реченице које искључују могућност навођења

граматичког субјекта. Имперсоналне реченице у преводу значе безличне реченице, али
безличност овде не подразумева употребу неличних глаголских облика, него употребу
личних глаголских облика у строго одређеној морфолошкој форми, а то је треће лице једнине
средњег рода. Све три компоненте, и лице и род и број, уједињене у овој форми, заправо
искључују „персоналност“ јер треће лице и не мора бити лице, једнина није прави
граматички број, јер не подразумева јединку, а средњи род није прави род јер се не издваја на
основу пола. Тако је у наведеној форми спојена категорија не-лица, не-рода и не-броја у
личном глаголском облику који се назива имперсонални или безлични. У питању је
синтаксичка безличност, а не морфолошка, јер дати глаголски облик спада у личне глаголске
облике, односно има наставке за личне глаголске облике.
Имперсоналне реченице могу бити или синтаксички или синтаксично-семантички
имперсоналне. Све имперсоналне реченице су синтаксички имперсоналне јер имају исту
форму предиката. Међу њима се издвајају оне које су и семантички имперсоналне. То су оне
реченице у којима се вршење радње имперсоналног предиката не може приписати никаквом
вршиоцу, дакле, оне реченице којима се изражавају различите природне појаве за које не
знамо вршиоца (нпр. Грми. Сева). Неки од имперсоналних глагола овог типа могу се
комбиновати са граматичким субјектом. Такав субјекат никада не подразумева вршиоца
радње, већ је његово значење садржано у значењу самог глагола, па се у граматици такав
субјекат назива таутолошки субјекат, а заправо је у питању плеонастички субјекат. Када се
експлицира плеонастички субјекат, дате реченице постају двочлане комуникативно
маркиране реченице, тј. персоналне реченице, јер се уз предикат наводи и граматички
субјекат (нпр. Киша киши. Свиће зора).
Много је већи број модела синтаксичких имперсоналних реченица. То су све
реченице у којима се не искључује навођење субјекта, односно постојање субјекта, него се
искључује навођење граматичког субјекта. Модели са синтаксичком имперсоналношћу
најчешће се остварују као модели са логичким субјектом, тј. као модели у којима
детерминатор као нужни конституент има вредност логичког субјекта. Имперсоналне
реченице са логичким субјектом форму логичког субјекта „захваљују“ семантици глагола
или глаголског израза у предикату. Издвајају се следећи модели:
1. имперсоналне реченице егзистенцијалног типа реализују се са логичким субјектом у
генитиву, када је предикат потврдна или одрична имперсонална форма глагола

2
 имати и бити или неког њиховог синонима, с тим да репартиција тих глагола није
слободна (нпр. Има кише. Биће кише. Нема снега);
2. имперсоналне реченице са логичким субјектом у дативу реализују се са глаголима и
предикатским изразима са значењем различитих психолошких стања и расположења
(нпр. Ивану се спава. Жао ми је);
3. имперсоналне реченице са логичким субјектом у акузативу реализују се са глаголима
којима се изражавају различита физичка стања и са именицама типа стид, срам и
срамота, које у таквим реченицама имају функцију прилога (нпр. Њега је стид); уз
логички субјекат у акузативу, глаголи типа болети траже и навођење локализације
физичког стања (нпр. Боли га у колену);
4. имперсоналне реченице са логичким субјектом у инструменталу веома се ретко
реализују и то су готово увек устаљени изрази (нпр. С нама је готово. Са мном је
свршено);
5. имперсоналне реченице са логичким субјектом у локативу реализују се са предлогом
на у реченицама са специфичним типом сложеног глаголског предиката, састављеног
од глагола бити и допуне да+презент, и са значењем деонтичке модалности, тј.
значењем "дужности/ потребе" и сл. (нпр. На нама је да учимо). Тим реченицама
синонимне су реченице с логичким предикатом у генитиву с предлогом до (нпр.: Није
до мене да доносим одлуке), акузатива с предлогом на (нпр.: На мене је ред да то
урадим), и инструментала с предлогом пред (нпр.: Пред надлежним органима је да то
приведу).
Све имперсоналне реченице са прилошким предикатом осликавају различите
животне ситуације, тј. различите природне околности. Тим околностима именују се
ситуације општег типа.Стање изражено тим ситуацијама не приписује се никаквом субјекту,
него једноставно представља општу околност (нпр. Загушљиво је. Хладно је). Неке од тих
ситуација могу се приписати лицима и тада се наведени модел трансформише у модел
имперсоналне реченице са логичким субјектом у дативу. (нпр. Загушљиво ми је. Хладно нам
је).
Уколико персоналну реченицу са непрелазним глаголом проширимо партикулом се,
добијамо обезличену имперсоналну реченицу, односно реченицу са анонимни субјектом
(нпр. Овде сви причају о фудбалу – Овде се прича о фудбалу). Обезличени импарсонални
модел мора се разликовати од модела рефлексивног пасива, тј. пасива који се твори момоћу
партикуле се.
Пасив се твори само од прелазних глагола и то на два начина – употребом партикуле
се (рефлексивни пасив) и употребном трпног пасива (партиципски пасив). Објекат активне
конструкције увек постаје граматички субјекат пасивне конструкције (нпр. Они праве кућу –
Кућа се прави; Направили су кућу – Кућа је направљена).
Обезличена и пасивна рефлексивна конструкција разликују се по томе што у
обезличеној конструкцији долази искључиво непрелазни, а у пасивној искључиво прелазни
глагол и по томе што у обезличеној конструкцији не моће бити наведен никакав субјекат, а у
пасивној увек је наведен граматички субјекат. Са ова два модела не сме се мешати ни модел
персоналне реченице са повратним глаголима у предикату (нпр. Марко се брије), јер је у
таквим реченицама се заменица, а не партикула.

Једночлане комуникативно немаркиране реченице (искази)

Однос између граматичке реченице и исказа је такав да граматичка реченица на

комуникативном плану заправо представља псеудореченицу, јер се њом одражава само
граматичка структура, тј. конструктивни принцип реченице. Тако су на граматичком плану
подједнако вредне реченице Добрица Ћосић је написао „Корене“ и Добрица Ћосић је
написао „Сеобе“. Обе ове реченице припадају истом граматичком моделу и тек када су
употребљене у конкретној говорној ситуацији њихова комуникативна вредност, тј.
3
енциклопедијско знање, долази до изражаја. Уопштено говорећи, све граматичке реченице у
одређеном контексту, у одређеној говорној ситуацији, могу добити статус комуникативних
реченица, тј. статус исказа. То, међутим, не значи да су сви искази нужно и граматичке
речнице. Постоје, наиме, искази који немају граматичка својства реченичности, тј. немају
предикат као нужни конституент предикатске граматичке реченице. Све реченице које у
свом саставу немају предикат јесу прави искази или једночлане комуникативно немаркиране
реченице. Једночлане комуникативно немаркиране реченице су, дакле, све комуникативне
реченице којима се може пренети одређена обавест без експлицирања глагола у предикату.
По треадиционалној синтакси, која реченицу сматра двоцентричном јединицом (мора имати
и субјекат и предикат) ове реченице се по правилу везују за номинални центар (за субјекат),
зато се и основни модели ових реченица углавном представљају кроз различите функције
номиналних форми.
1. основни модел јесу такозване дескриптивне реченице, реченице које именују
одрећене ситуације (нпр. Ноћ. Мећава. Кошава).
2. екскламативне реченице - по правилу, различите именице које означавају „природне
непогоде“ чије именовање најчешће захтева и директивност (нпр. Пожар!
Земљотрес!).
3. искази са презентативима ево, ето, ено и гле (нпр. Ево аутобуса! Ено мајке!).
4. егзистенцијалне комуникативно немаркиране реченице - реченице у којима је
изостављен егзистенцијални глагол, јер се он подразумева у значењу универзалног
квантификатора - заменице и заменички прилози који обухватају целу садржину неког
појма и могу бити потврдни и одрични (нпр. Све знам); егзистенцијални искази по
правилу настају комбинацијом негираног универзалног квантификатора и логичког
субјекта у генитиву (нпр. Нигде човека. Ниоткуд гласа.).
5. контекстуално укључене реченице - једночлане комуникативно немаркиране
реченице.
Најразличитије језичке јединице могу добити статус комуникативних реченица у
одређеним контекстима. Тако, на пример, у дијалошком контексту, свака рематска јединица
добија статус контекстуално укључене реченице (нпр.: Ко је јуче говорио на трибини? –
Марко. – Када је полагао испит? – Јуче.).

4
 Модели простих реченица

Граматичка синтакса се по правилу бави анализом реченичних модела, тј.

реченичних схема које стоје у подлози било које граматички оформљене комуникативне
реченице. Модели, дакле, укључују комбиновање нужних реченичних чланова ради
преношења минималне информациоје. Постоји само неколико основних модела:
1. модел имперсоналне реченице, који подразумева екплицирање само личног
глаголског облика у предикату, дакле, све реченице чија форма придиката искључује
навођење граматичког субјекта (нпр. Грми. Сева.);
2. двочлани реченични модел, који се своди на везу предиката и конгруентног субјекта
јер је она довољна да пренесе информацију (нпр. Марко спава. Спаваш.);
3. двочлани модел са објектом, коме припадају све реченице са прелазним глаголом у
предикату (нпр. Марија чита књигу.);
4. двочлани модел реченице у којима је предикат непотпун, па захтева прилошку допуну
(нпр. Ми се осећамо добро.).
Основни реченични модели укључују нужне реченичне чланове, по правилу
предодређене семантиком глагола у предикату. Сви остали реченични чланови су с обзиром
на критеријум неопходности навођења структурно факултативни. Њихово навођење само
проширује основну информацију која се преноси минималним реченичним моделом.
С обзиром на типове реченичних чланова може се закључити да поред првостепених
реченичних чланова у структуру основних реченичних модела улазе још и чланови који чине
реченичне допуне (објекат и адвербијална дупуна), док чланови који представљају реченичне
одредбе чине факултативне чланове реченичног модела. Њима се заправо праве различите
варијанте основних реченичних модела.

Реченична парадигма

Парадигма је систем облика неке језичке јединице и по правилу је везана за

морфологију, јер се она бави такозваним граматикализованим парадигмама (компарација,
деклинација, конјугација). Попут морфолошких категорија и синтаксичке категорије такође
образују парадигму. Парадигма реченице односи се на све варијације реченичних модела
које не утичу на њихов структурни састав. Реченични модел остаје исти, а варијације се тичу
реченичних аспеката. Реченична парадигма се, по правилу, формира с обзиром на три
критеријума који се могу примењивати на реченични модел, тј. три критеријума која не
изазивају структурне измене реченичног модела, а то су:
1. критеријум комуникативног циља реченице,
2. критеријум истинитосне вредности реченице,
3. критеријум модалне вредности реченице.
Према критеријуму комуникативног циља, све реченице се деле у три велике групе:
1. обавештајне или изјавне реченице – циљ је преношење саопштења саговорнику,
2. упитне реченице – циљ је питање, тражење информације од саговорника,
3. узвичне или жељне реченице.
5
 Критеријум комуникативног циља реченице: Помоћу речци као упитних оператора
творе се тотална питања, тј. питања којима се пита за цели садржај реченице, односно
питања на која се може одговорити са да или не. Упитни оператор тоталних питања по
правилу долази на почетку реченице, што је и основна форма тоталних питања. Постоје и
форме допунских тоталних питања. То су форме у којима упитни оператор долази у
финалној позицији упитне реченице (нпр. Он ће ми помоћи, зар не?). Питања могу бити и
парцијална. То су тзв. заменичка питања (творе се помоћу заменица и заменичких прилога).
Њима се увек пита за део садржаја реченице, тј. за садржај неког реченичног члана, зато се и
зову парцијална питања. Постоје још и дисјунктивна питања. Уколико се тотално или
парцијално питање кобинује са раставним везником, добијамо дисјунктивно питање.
Најчешће су то алтернативна питања.
Критеријум истинитосне вредности реченице подразумева однос између потврдних
(афирмативних) и одричних (негираних) реченица. Потврдност и одричност су варијације у
оквиру истог реченичног модела. То значи да се сваки модел може реализовати као потврдни
и као одрични. Логичка категорија потврдности и одричности није потпуно подударна
граматичкој категорији потврдности и одричности. Наиме, у логици је потврдност везана за
постојање, а одричност за непостојање, док су у граматици потврдност и одричност везане за
потврдне и одричне форме предиката и других језичких јединица (нпр. Он шета. Он не
шета). На граматичком плану свака потврдна форма предиката подразумева и потврдну
реченицу, односно потврдну обавест. Зато се у граматици по правилу говори о типовима
негираних форми, јер су типови потврдних форми истоврсни. Постоје три типа одричности:
1. тотална негација,
2. парцијална негација,
3. партикуларна негација.
Тотална негација тиче се негације целог садржаја реченице и своди се увек на
негацију предиката. Тотална негација у глаголском предикату подразумева негацију са
негираном речцом не (нпр. Ја не спавам) и помоћу префикса ни у сложеним глаголским
облицима који се творе помоћу глагола бити (нећу, нисам, немам, немој). У неглаголским
предикатима негација се увек врши преко копуле, тј. преко глагола бити. Дакле, од статуса
копуле зависи да ли је реченица потврдна или одрична.
Парцијална негација је негација било ког ванпредикатског члана реченице. Само у
изузетним случајевима парцијална негација се остварује негацијом поједине лексеме у
реченици (нпр. Он је то испричао, не једном. Урадио је то не безразложно). Парцијална
негација у српском језику се по правилу остварује као контрасна негација и то на два начина
- употребом координиране синтагме са конструкцијом а не (нпр. Дошао је Марко, а не
Петар) и преко тоталне негације, употребом речце него (нпр. Није дошао Петар, него
Марко). У савременом језику све чешће се употребљава парцијална негација са формом али
не са потврдним предикатом реченице (нпр. Почећу учити, али не данас. Учио је много, али
не физику).
У тоталној негацији постоји сабирање и множење негација. Сабирање негација тиче
се тзв. конгруентних негација. Негирани предикат нужно захтева употребу негираних
универзалних квантификатора. Негирани универзални квантификатори су заменице и
заменички прилози који захватају цели опсег датог појма – нико, никако, ништа, никад,
нигде (нпр. Нико није дошао). Употреба универзалног одричног квантификатора нужно
захтева употребу одричног предиката. Уколико се у овиру предиката нађу две негиране
јединице, по правилу не долази до сабирања, него до множења негација. (нпр. Он није
неваспитан). У сложеном именском предикату негација копуле и предикатива даје
афирмацију (нпр. Он није необријан). Изузетак су случајеви када је у предикативу
употребљен универзални одрични квантификатор. Тада је експлетивна негација копуле и
никад не долази до множења негације (нпр. Он није нико и ништа. Он није никакав човек. То
није ничија земља).

6
 У потврдним реченицама са потврдним предикатом слажу се потврдни универзални
квантификатори, који показују егзистенцију у потпуности – све, свако, свашта (нпр. Увек
сам то радио). Уколико се у реченици са негираним предикатом употреби универзални
потврдни квантификатор, нужно добијамо партикуларну негацију, што значи да се негира
само део опсега квантификатора (нпр. Нису сви дошли. Нисам увек тако мислио).
Конгруенцији и негацији не подлежу само универзални негирани квантификатори, него и
негирани интензификатори. Уколико је предикат реченице негиран, интензификаторски
ванпредикатски члан употребљава се са интензификатором ни и тада говоримо о
конгруенцији пресупозиције и пропозиције (нпр. Ни данас нисам учила. Ни Петар није
дошао). Интензификатор ни никад се не употребљава испред негиране речце не, уколико је
она у саставу предиката (нпр. Он и није долазио код нас а не Он ни није долазио код нас). У
случајевима са супротном пресупозицијом уз негирани предикат употребљава се потврдни
интензификатор (нпр. Немој ми бранити и цигарете). То је због тога што негативни
интензификатор доноси супротно значење, тј. конгруенцију пресупозиције и пропозиције
(нпр. Немој ми бранитити ни цигарете).
Највећа нормативна грешка догађа се у комбинацији универзалног квантификатора и
трпног придева. Уколико се сажима реченица са универзалним негираним квантификатором,
трпни придев мора имати одричну форму, јер је он еквивалент негативног, а не потврдног
предиката (нпр. ничим неизазван, никад непрежаљен, нигде незабележен).
Категорија модалности реченице такође не утиче на структурни састав реченичног
модела. Различите модалне вредности реченице само производе семантичко-прагматичне
варијанте структурно истих модела. Модалност је, наиме, семантичко-прагматичка
категорија и саставни је део сваке реченице. Модалност представља квалификацију коју
говорно лице даје о свом исказу или о ситуацији која се тим исказом представља. Модалност
се исказује различитим јединицама:
1. морфолошким облицима, и то:
 глаголским начинима - потенцијал, императив, оптатив (нпр. Не бих баш волео да се
то десило. Ако дођем, то ћу ти испричати);
 перфектом (нпр. Кад сам била код Ане пиле смо кафу);
 крњим перфектом (нпр. Учио не учио, пропао сам. Црк'о дабогда! Не помакао се с
места);
 футуром II (нпр. Можда сутра будем дипломирала).
2. модалним глаголима хтети, моћи, желети (нпр. Ја хоћу / могу / желим да радим,
али ми он не да);
3. модалним реченицама, које произлазе из врста модалности:
 деонтичка модалност, која подразумева нужност, обавезност, неизбежност вржења
ситуације (нпр. Он мора / дужан је / у обавези је / треба; потребно је, неопходно је,
недопустиво је);
 оптативна модалност, која подразумева жеље и клетве ( нпр. Пријатно! Живели! Ђаво
те однео! У добар час!);
 епистемичка модалност, која подразумева стпеновану квалификацијативну увереност
говорника у истинитост онога што означава реченица или исказ (нпр. свакако,
сигурно, наравно, можда, заиста, мора да, биће да, вероватно);
 имперцептивна модалност, која подразумева да говорно лице није извор информације
која се износи (нпр. Она као не слуша; тобоже, кобајаги, наводно);
 метајезичка модалност (компрехезивна модалност), која подразумева оцену говорника
о адекватности форме исказа његовом садржају (нпр. Он је лош човек, тј. идиот. Он
се бави ортоепијом, односно правописом);
 аксиолошка модалност, која представља квалификацију исказа као доброг или лошег
(нпр. на срећу, нажалост, хвала Богу);

7
  експресивна модалност, која подразумева емотивни однос говорника према исказу
(нпр. Како рече?! Шта ме брига! Како да не!).
Реченична парадигма, дакле, подразумева све типове варијација који се тичу
комуникативног циља исказа, истинитосне вредности исказа и модалности исказа. Та три
критеријума исказа не утичу на структурни састав исказа, него представљају неструктурне
(некомпонентне) варијације.

Структурни модели реченице

Реченица као граматичка јединица као једини нужан конституент има предикат.
Реченица је, дакле, на граматичком плану минимална предикативна јединица. С обзиром на
то које све конституенте предикат условљава да би се пренела минимална информација, све
предикативне реченице деле се на неколико реченичних модела, а то су:
1. само лични глаголски облик у трећем лицу једнине средњег рода (нпр. Свиће.
Ромиња);
2. граматички субјекат и предикат у личном глаголском облику (нпр. Он спава);
3. прелазни глагол који осим субјекта захтева допуну у виду објекта (нпр. Он чита
књигу. Он мисли на њу);
4. глагол непотпуног значења који осим субјекта захтева допуну у виду прилошке
допуне (нпр. Меч траје деведесет минута).
Сви наведени модели остварују се у оквиру просте реченице зато што су
монопредикатски модели. Свака монопредикатска конструкција, без обзира на број и
карактер осталих чланова реченице, представља просту реченицу.

Однос између просте и сложене реченице

Теоријски је јасна граница између просте и сложене реченице. Проста реченица је

увек монопредикатска, а сложена полипредикатска јединица. Међутим, постоје
проблематични примери.
Уколико се у једној конструкцији редуплицира исти глагол са партикулом ли (нпр. А
киша пада ли пада), ту није у питању сложена, него проста реченица, будући да
редупликација подразумева само интензификацију садржаја предиката.
Низање лексички истоврсних предиката (нпр. До њега се иде, иде, иде...) по правилу
такође не подразумева сложену реченицу. То низање је стилистички условљено и најчешће
има или семантички или стилистички наглашен садржај. У питању су, дакле, формално
сложене, али значењски просте реченице.
Уколико у моносубјекатској конструкцији постоје два лична глаголска облика са
заједничким додатком (нпр. Он седи и чита у библиотеци), онда се такве реченице сматрају
сложеним, јер се на комуникативном плану свака реченица узима као јединствена целина. У
случајевима када се редуплицира део сложеног глаголског предиката (нпр. Он може и мора
да заврши факултет) или део неглаголског предиката који захвата непунозначни глагол или
пак предикатив (нпр. Ја сам студент и радник), таква реченица се сматра синтаксички
простом реченицом.
Свака полисубјекатска структура, без обзира на форму предиката, твори сложену
реченицу (нпр. Ја хоћу, а ти мораш да завршиш студије).

Сложена реченица

Свака полипредикатска, најмање двопредикатска, конструкција јесте сложена

реченица. Конститутивни елемент сложене реченице јесте предикатска реченица. Да би се
разликовала реченица као комуникативна (интејунктурна) јединица и реченица као део те
8
реченице, уводи се терминолошка разлика између реченице и клаузе. Клауза је структурни
део (компонента) сложене реченице. Друкчије речено, клауза је предикативна реченица у
саставу сложене реченице. Сложена реченица је, дакле, структура састављена од клауза. Све
сложене реченице деле се на основу међуодноса њихових клауза на независносложене и
зависносложене реченице. Ова два типа сложених реченица подразумевају разлику између
категорија координације и субординације у синтакси.
Од најстаријих времена синтакса реченице разликује однос координације и однос
субординације. Ова два типа односа у историји лингвистике решавана су на различите
начине. Све до почетка 20. века сматрало се да разлика између координације и
субординације почива на смисаоним (логичким) односима. Сматрало се, наиме, да
независносложене реченице подразумевају низање независних простих реченица. Сложена
реченица независног типа сматрана је само интонационим оквиром посебних простих
реченица. Зависносложена реченица сматрана је структуром која одржава логичке односе
зависности. Почетком 20. века однос координације и субординације везан је искључиво за
језик, односно језичке критеријуме. Разлог томе је чињеница да се исти тип смисаоног
односа (нпр. однос узрока и последице) може изразити и независноложеном и
зависносложеном реченицом (нпр. Било је велико невреме и нисмо излазили из куће. Нисмо
излазили из куће јер је било велико невреме). Основна разлика између координираних и
субординираних реченица одражава разлику између независних и зависних везника, односно
условљена је разликом између њих.
Независни и зависни везници разликују се (формално) пре свега што су независни
везници везници и синтагми и реченица, а зависни само реченица. Независне синтагме су
хомофункционалне синтагме, искључујући предикат. Када су везници предикативних
реченица независни и зависни везници се разликују по свом синтаксичком статусу.
Независни везник не припада структури ни једне од клауза, он је структурно аутономан, док
је зависни везник увек структурни део зависне клаузе. Из тога проистиче да при промени
места клауза у сложениј реченици и зависни везник мења место, а независни не (нпр. Марко
студира медицину, а Јелена хемију. Јелена студира хемију, а Марко медицину. Запослићу се
кад завршим студије. Кад завршим студије, запослићу се).
Основна разлика између независних и зависних везника условљава немогућност
постојања везника који би био истовремено и независни и зависни. Томе се, међутим,
супротстављају граматичке тврдње о статусу везника док и те. Наиме, ови везници се у
граматикама наводе као и координирани и субординирани.
За везник док тврди се да може бити и супротни независни везник и временски
зависни везник, што се потврђује многобројним примерима (Јанко навија за Звезду, док
Марко навија за Партизан. Ништа не учим док гледам телевизију). Пошто се тзв. супротно
док понаша попут свих зависних везника (не твори независне синтагме, премешта се заједно
са клаузом у оквиру сложене реченице), јасно је да дате реченице које су подвођене под
супротне независне реченице нису независне, већ зависно сложене, и то контрастне
реченице.
И за везник те тврди се да може бити и независни и зависни везник (нпр. Срели смо
се на улици, те отишли у кафану. Била је велика магла, те ништа нисмо видели). Уместо
везника те се у другом примеру може употребити не само зависни везник тако да, него и
независни везници па и и. Употребом датих везника ништа се не мења у смисаоном односу
сложене реченице. Да је везник те само независни везник види се по томе што он може
творити и независну синтагму и реченицу, што могу само независни везници. Чим један
везник може бити везник независне синтагме, он не може имати статус зависног везника. Из
тога проистиче да је везник те искључиво независни, док је везник док искључиво зависни
везник.
Не постоји могућност стварања везничког скупа од два синтаксички истородна
везника. Не постоји дакле скуп од два зависна или два независна везника. То правило
негирају неки примери (Сви су спавали, само је Марко учио. Сви су спавали, а само је Марко
9
учио. Сви су спавали, али је само Марко учио. Сви су спавали, а Марко је само учио).
Назависни везник може заузимати само међуклаузалну позицију, тј. не може се померати у
структуру реченице (међутим, може се рећи Мало је доручковала, а и ручала је врло мало.
Мало је доручковала, а врло мало је и ручала). На основу ова два наведена правила јасно је да
само нема статус везника.

Подела независносложених (координираних) реченица

Све реченице у којима су клаузе повезане независним везницима називају се

независносложене реченице. Подела тих реченица заправо представља семантичку поделу
независних везника. Готово сви европски језици преузели су из латинских граматика поделу
независносложених реченица на пет врста:
1. саставне (копулативне) – и, па, те, ни, нити;
2. супротне (адверзативне) – а, али, него, но, већ;
3. раставне (дисјунктивне) – или;
4. искључне (ексклузивне); само, једино
5. закључне (конклузивне) – зато, стога, дакле, према томе.
У оваквој подели независносложених реченица примењена су два критеријума –
синтаксички (формални) и семантички (значењски)
Семантички критеријум обједињава свих пет врста. Наиме, свакој од врста
приписано је неко опште значење које ту врсту издваја од свих осталих. Синтаксички
критеријум, међутим, подразумева да сваком од значења одговарају и посебна језичка
средства изражавања, а то су у овом случају безници. Подразумева се, наиме, да свака врста
има најмање један везник који је носилац њеног општег значења, а који је диференцијалан од
свих других врста. Као критеријум би се онда могао издвојити критеријум јединства
синтаксичког и семантичког аспекта независносложене реченице. Другачије речено,
неспорним врстама независносложених реченица могле би се сматрати само оне врсте које
имају самосвојне везнике као носиоце категоријалне семантике дате реченице. Кад се дати
критеријум примени на наведених пет врста преузетих из латинских граматика, показује се
да све врсте нису подједнако у том критеријуму утемељене. Наиме, само три од наведених
пет врста задовољава јединство синтаксичко – семантичког критеријума класификације, а то
су:
1. саставне реченице, које као самосвојне везнике имају и, па, те, ни, нити, који у готово
свим контекстима подразумевају опште значење напоредности, најчешће
спецификовано као значење истовремености, сукцесивности или узрочно –
последичне условљености (нпр. Много сам учио и положио сам испит);
2. супротне реченице, које као самосвојне везнике имају а, али, него, но, већ, који сви
изражавају опште значење контрастности (нпр. Ја волим Марију, а Марко воли
Милену);
3. раставне реченице, које као самосвојни везник имају или, који у свим контекстима
подразумева опште значење избора.
Искључне и закључне реченице, међутим, имају специфично значење, али том
значењу не одговарају и специфична средства изражавања. Другачије речено, искључно и
закључно значење није значење ниједног од независних везника, које би било његово
основно, опште значење. На основу граматичке категорије, међутим, могло би се закључити
да и искључне и закључне реченице имају своје везнике као носиоце њиховог општег
значења.
Тако се у граматикама и понекад у научној литератури као вазници искључних
реченица наводе лексеме само и једино и заиста, кад би те лексеме имале статус везника,
искључне реченице биле би посебна врста критеријално равноправна претходним трима.
Међутим, само и једино нису везници, а посебно то нису сем и осим, што недвосмислено
потврђује могућност њиховог измештања из међуклаузалне позиције, односно могућност
10
комбиновања са другим везницима (нпр. Сви су учили сваки дан, само никада Јанко није
учио). Такође, нису независни везници, јер не могу творити независне синтагме, а сви
независни везници творе и независне синтагме и независне реченице. Ниједан независни,
нити зависни везник не може се комбиновати са другим зависним или независним везником
у везнички спој (нпр. Сви су учили, а само он није – само модификује значење везника а,
показује подврсту). Лексеме само и једино никада нису везници, него су конкретизатори
значења супротних везника. Њиховом употребом уз супротне везнике наглашава се
супротно значење искључног типа, као што се употребом конкретизатора зато уз супротне
везнике наглашава компензационо супротно значење, или пак употребом лексеме ипак
наглашава допусно змачење. Из свега наведеног јасно је да су искључне реченице само
значењски подтип супротних реченица. Оне, дакле, не представљају посебну врсту
независносложених реченица применом истих критеријума за саставне, раставне и супротне
реченице.
Исти је случај и са закључним реченицама, само што оне нису подврста супротних
реченица, већ саставних. У литератури се као везници закључних реченица наводе лексеме и
изрази типа зато, због тога, према томе, дакле, наиме. Сви критеријуми који негирају
везнички статус искључним „везницима“ негирају и статус наведеним закључним
„везницима“, јер те лексеме и изрази не могу творити независне синтагме, могу се измештати
из међуклаузалне позиције, дакле нису уопште везници и могу се комбиновати са саставним
везницима.Можемо закључити да су закључне реченице само значењски подтип саставних
реченица.
Из свега реченог проистиче да су неспорне три врсте независносложених реченица –
саставне, раставне и супротне. Према истим критеријумима на основу којих су издвојене
наведене три неспорне врсте независносложених реченица, може се издвојити још једна
врста, коју не помињу латинске граматике, а то су градационе реченице. Оне имају неспорне
независне везнике који су носиоци општег значења градације (степеновања). Ти везници
могу бити структурно двоврсни – корелациони градациони везници (не само + него, но, већ)
и некорелациони градациони везници (а камоли, а некмоли, а не само). Дати везници творе и
независне синтагме и независне реченице, што их сврстава у групу независних везника (нпр.
Она је не само лепа, него и паметна. Она није лепа, а камоли паметна). У свим градационим
конструкцијама градациони везници задају већу комуникативну важност другом члану
конструкције. Тај члан је комуникативно битнији.
Овим се исцрпљује број врста независносложених реченица. Сваки од наведених
типова има самосвојне везнике, који носе своју семантику и реализују се у низу значењских
подтипова.

Саставне (копулативне) реченице

Све реченице у којима се садржаји клауза налазе или у односу симултаности, или у
односу сукцесивности или у узрочно – последичном односу, а повезани су везницима и, па,
те, ни, нити јесу независносложене саставне реченице. Везници саставних реченица нису
међусобно замењиви у свим контекстима. Њихова репартиција условљена је синтаксичким и
семантичким разлозима. Синтаксички критеријум истинитосног модалитета прве клаузе
наведене везнике дели у две групе. Прву групу чине и, па и те, а другу групу чине ни и
нити.
Да би се једноструко употребили везници ни и нити, нужно је да предикат
првеклаузе буде негиран (нпр. Није долазила, нити ми се јавила. Не руча, ни вечера). При
употреби ни и нити, морфолошки предикат прве клаузе мора бити негиран, а друге потврдан,
али су логички садржаји обе клаузе одрични, јер наведени везници имају улогу реченичниг
негатора. То се најбоље види при њиховој редупликацији, тј. испред употребе сваке, па и
прве клаузе. Тада су садржаји свих клауза логички одрични, а морфолошки потврдни, јер је
предикат искључиво у потврдној морфолошкој форми (нпр. Нити је дошла, нити ми се
11
јавила). При редупликацији лексема ни и нити у позицији испред прве клаузе те лексеме
нису везници, него асеверативне (појачавајуће, интензификаторске) партикуле. Везници ни и
нити могу остварити реченични низ, као и остали саставни везници.
Везници и, па и те нису дистрибуционо ограничени критеријумом истинитосног
модалитета (нпр. Није дошао, па сам се ја наљутио. Дошао је, ништа није говорио. Дошао је
и није ми се извинио. Дошао је и донео ми поклон). Међутим, ови везници нису замењиви у
свим контекстима. Најширу дистрибуцију има везник и, јер се једино њиме може изразити
значење симултаности у реченици. Једино везник и може творити полисиндетске структуре,
тј. може се комбиновати са партикулом и. Везник и такође може имати интензификаторско –
везничку функцију. У значењу сукцесивности межусобно су замењива сва три везника (нпр.
Све је научио и / па / те је изашао на испит). Од наведена три везника најмање је у употреби
везник те, тако да се он сматра стилском резервом.
Семантичке подврсте саставних реченица: Саставно значење укључује већи број
подзначења. Саставни везници су по правили носиоци саставног као категоријалног значења.
Они, дакле, сами не предодређују подтип саставног значења оствареног у појединој
реченици, осим у случају временске симултаности и сукцесивности. Типове саставног
значења предодређују увек конкретизатори везничког значења. Конкретизатори су језичке
јединице које се комбинују са везницима долазећи увек иза њих и предодређују једнозначно
тип сличног односа између клауза у независносложеној реченици. Улогу конкретизатора
везничког значења имају најчешће заменички прилози и прилошки изрази. Разлика између
заменичких прилога и прилошких израза у томе је што су прилози монолексичке јединице, а
прилошки изрази полилексичке, по правилу идиоматске језичке јединице. Наиме, прилошки
изрази се пишу као одвојене лексичке јединице, с тим да се у њихову структуру по правилу
не могу уметати друге јединице осим квантификатора све (нпр. Због (свега) тога су они
дошли). С обзиром на значење конкретизатора, у оквиру саставних реченица могу се
издвојити следећи подтипови реченица:
1. саставне реченице са месним (спацијалним) значењем,
2. саставне реченице са временским значењем,
3. саставне реченице са начинским значењем,
4. саставне реченице са узрочно-последичним значењем.
Саставне реченице са месним значењем остварују се када се уз саставни везник
наведе или месни заменички прилог или његов декомпоновани прилошки израз као
еквивалент (нпр. Отишло смо на Авалу и тамо / на том месту роштиљали).
Саставне реченице са временским значењем остварују се употребом временских
заменичких прилога и прилошких израза у функцији везничких конкретизатора (нпр.
Отишли смо на море и тада се добро одморили. Пробудила сам се и после тога / затим сам
кренула на факултет). Са временским конкретизаторима са значењем сукцесивности
саставна реченица може се реализовати не само са саставним везницима и, па, те него и са
супротним везником а. Наиме, у случајевима када конкретизатор недвосмислено указује на
тип логичког односа који искључује схватање или прихватање логичког односа примарног
везника а (логичког односа супротности), тада везник који је примарно супротан добија
контекстуално значење саставног везника и то искључиво ако је наведен конкретизатор
везничког значења (нпр. Изашао сам из куће, а затим кренуо на факултет). Без
конкретизатора реченица би била неграматична, па конкретизатор у таквим случајевима има
статус обавезног конкретизатора, јер без њега везник а нема статус саставног везника.
Саставне реченице са начинским значењем оставрују се навођењем заменичких
прилога и прилошких израза у функцији конкретизатора начинског значења (нпр.
Преписивао је цитате из уџбеника и тако / на тај начин спремао испите).
Саставне реченице са узрочно-последичним значењем су све реченице у којима
улогу конкретизатора имају узрочни заменички прилози и прилошки изрази или пак
закључна речца дакле (нпр. Пале су велике кише па ће дакле / према томе / зато / стога
бити доста поплава). У овај тип саставних реченица улазе све реченице које се у
12
граматикама сматрају закључним. Наиме, свака саставна реченица може се реализовати као
везничка или невезничка (јукстапонирана) премиса. Уколико се јукстапозиција остварује
употребом конкретизатора везничког значења, ствара се привид да конкретизатор добија
статус везника. Због могућност навођења саставног везникаконкретизатори никада не могу
имати статус везника. Они су чланови реченице који спецификују, утаначују опште значење
саставног везника. При стварању реченичног низа у стилски немаркираној структури
сасатавне реченице само се у позицији пре последње клаузе употребљава везник, све друге
везничке позиције обележавају се запетом.

Супротне (адверзативне) реченице

Све реченице којима се изражава опште значење контраста (логичког или

граматичког) или код којих је то значење граматикализовано јер га задаје сам везник јесу
независносложене супротне реченице.
Синтаксичко значење супротности предодређују супротни везници а, али, него, но,
већ. С обзиром на синтаксичке услове који предодређују њихову дистрибуцију, супротни
везници се деле у две групе – једну групу чине него, но и већ, а другу а, али и но. Употреба
прве групе везника условљена је истинитосном вредношћу прве клаузе. При употреби
везника него, но и већ предикат прве клаузе мора бити негиран (нпр. Није дошао, него / но /
већ ми се јавио телефоном).
Друга група везника није дистрибуцијски условљена истинитосном вредношћу
клаузе, што значи да се везници али, а и синонимно но могу реализовати у сложеним
супротним реченицама и кад је прва клауза потврдна и кад је одрична (нпр. Чекао сам је, а
она није дошла. Нисам је чекао, но она је дошла). Будући да везник но припада обема
групама, у оквиру обе групе има статус стилске резерве и призвук архаичности.
Између везника него и већ готово да нема семантичке диференцијације у савременом
језику – ти везници су прави синоними у супротном значењу. То се не би могло рећи за
везнике а и али – иако су замењиви, а се употребљава за изражавање појмовних контраста, тј.
за изражавање граматичке неподударности као супротности, док се везник али употребљава
за обележавање пропозиционалне супротности, тј. супротности засноване на супротности
садржаја предиката (нпр. Ја пишем поезију, а Марија пише прозу. Хтели су да оду, али нису
отишли).
Као и саставност, ни супротност није семантички јединствена категорија. Она се
остварује у низу подзначења, од којих су најзначајнија следећа:
1. супротност антонимног типа, у коме се сусрећу логичка и граматичка супротност,
2. супротне реченице са граматичком неподударношћу као типом супротности – све
реченице у којима нема логичке супротности (нпр. Ја знам синтаксу, а ти
математику. Ја знам тебе, али ти знаш њега).
И у супротним реченицама конкретизатори везничког значења могу предодређивати
подтип супротног значења, па се тако на основу типа конкретизатора могу издвојити три
значењска подтипа супротних реченица:
1. супротне реченице са значењем компезације,
2. супротне реченице са концесивним (допусним) значењем.
3. супротне реченице са искључним (ексклузивним) значењем.
Супротне реченице са значењем компезације остварују се најчешће комбинацијом
супротног везника али и заменичког прилога зато или опет у другој клаузи (нпр. Она није
завршила факултет, али се зато добро удала. Он није учио али је опет положио испит).
Супротне реченице са допусним значењем су све реченице у којима се у улози
конкретизатора везничког значења налазе допусне реченице или допусни прилошки изрази
(ипак, упркос томе, и поред тога, без обзира на то). Ови конкретизатори могу доћи како уз
супротне везнике а или али, тако и уз саставне везнике па и те (нпр. Много је учила, а ипак
није положила испит). Само уз експлицирање ових конкретизатора примарно саставни
13
везник може бити везник супротне реченице. То је због тога што категорија концесивности
нужно подразумева категорију супротности – концесивности нема без супротности.
Супротне реченице са искључним значењем остварују се употребом рестриктивних
прилога само или једино у функцији конкретизартора супротног значења (нпр. Сви су учили,
а само он је спавао). У питању су, дакле, искључне независносложене реченице. Искључност
је само подврста супротног значења, јер се остварује као супротност општег и појединачног,
тј. као супротност значења универзалног квантификатора смештеног у првој клаузи (сви,
увек, никад, ништа) и рестриктивног квантификатора у другој клаузи (једино, само). Будући
да се појединачно супротставља општем, дати се однос може схватити као однос искључења
појединачног из општег.
Супротне реченице су увек двоклаузалне реченице, зато што се супротност као
категорија заснива на супротности два ентитета. Супротне реченице врло често се реализују
као јукстапониране (безвезничке).

Раставне (дисјунктивне) реченице

Сложене реченице у којима се клаузама обележава избор између две или више
могућности јесу раставне реченице. Раставне реченице представљају врсту
независносложених реченица зато што значењу избора између две или више могућности
одговара и посебна структура, тј. посебан везник који је носилац тог значења. У литератури
се међу раставне везнике убрајају везник или, удвојени везници воља – воља и било – било,
као и везници то јест и односно. Једини неспорно раставни везник који покрива све типове
раставног значења јесте везник или. Он се у српском језику употребљава на два начина – или
само у међуклаузалној позицији или испред сваке од клауза, па и испред прве (нпр. Иди или
остани. Или иди или остани). У овом другом случају лексема или у позицији испред прве
клаузе нема функцију везника, него фумкцију интензификатора. Њиме се отвара низ у коме
испред сваке од наведених клауза мора да се понови, али сада у везничкој функцији.
Реченице са везником или могу изражавати и логички однос алтернативности (избор између
две могућности) или пак могу творити реченични низ, тј. представљати избор између више
могућности. У првом случају по правилу у алтернативни однос долазе антонимски садржаји,
па су такве раставне реченице и структурно и семантички блиске супротним реченицама. У
другом случају раставне реченице су структурно сродне саставним, јер могу укључивати
теоријски неограничен број садржаја између којих се врши избор (нпр. Он ће живети или
умрети. Или ћу дипломирати, или ћу се удати, или ћу отпутовати).
Од осталих везника везник вољ(а) – вољ(а) данас је врло архаичан. Везник било –
било иако се наводи готово у свим граматикама, заправо не може творити независносложене
раставне реченице мимо такозваних вишеструкосложених реченица (нпр. Било да дођеш,
било да не дођеш, мени је свеједно).
Везници то јест и односно увек служе за изражавање значења експланативности, тј.
појашњавајућег значења. Експланативно значење се у сербокроатистици преводило као
објаснидбено. То значење се издваја или као посебна врста независног значења или као
подврста раставног значења. Пошто се прави експланативни везници то јест и односно увек
могу заменити раставним везником или, најбоље је експланативност сматрати значењском
подврстом раставног значења.
Раставне реченице као ни било које друге независносложене реченице нису
семантички недељива категорија, него се могу разврстати у више семантичких подтипова:
1. раставно као алтернативно значење подразумева довођење у раставни однос правих,
контекстуалних антонима и такве реченице су увек двоклаузалне;
2. раставне реченице које подразумевају избор између више могућности и те реченице
увек могу творити реченични низ, тј. увек се састоје од три или више раставних
клауза; овај тип раставног значења никад се не може подвести под логичко значење

14
 дисјункције, јер она подразумева само алтернацију (нпр. Или грми, ил' се земља
тресе, ил' удара море о брегове);
3. раставне реченице са експланативним значењем остварују се увек са везницима то
јест и односно, који су замењиви везником или; по правилу експланативно значење
подразумева значење преформулације, тј. навођење друкчијег израза за исти садржај;
експланативно значење се у српском језику врло често изражава навођењем
конкретизатора уз раставне експланативне везнике; велики број лексема и језичких
израза у српском језику добија статус конкретизатора везничког значења
експланативности (уствари, заправо, друкчије речено, како јавља, како мисли).

Градационе реченице

Све сложене реченице у којима садржај друге клаузе има већу комуникативну
вредност од садржаја прве клаузе јесу градационе независносложене реченице. Градационо
значење у овим реченицама је граматикализовано, тј. везано за за категорију везника. То
значи да се значење градације у независносложеној реченици и значење градације у
стилистици никада не подударају. Значење градације у стилистици подразумева смисаони
однос појачавања или снижавања одређеног квалитета или квантитета између најмање три
појма. Граматичка градација увек подразумева сложену реченицу састављену само од две
клаузе при чему значење градације задаје сам везник, а градацијски везници у српском језику
су структурно двоврсни – корелациони и некорелациони.
Некорелациони везници су они који заузимају међуклаузалну позицију и то су а
камоли, а некмоли, а не само... Они су настали уједињењем независног везника а и
конкретизатора везничког значења, а то су прилози само и камо.
Корелациони везници се састоје од два дела - први део је увек негирани
рестриктивни прилог само смештен у структуру прве клаузе, док је други део везник него /
но / већ смештен на почетку друге клаузе (нпр. Она је не само богата него је и паметна).
Реченице са корелационим и некорелационим везницима по правилу су међусовно
замењиве уколико предикати нису неглаголског типа (нпр. Тај закон није ни донесен, а
камоли да се примењује. Тај закон не само да се не примењује, него није ни донесен). При
замени некорелационих корелационим везницима обавезно долази до обрнуте
перспективизације садржаја клауза.

Принципи класификације зависносложених реченица

Зависносложене и независносложене реченице првенствено се разликују по томе

што независносложене реченице настају операцијом низања, а зависносложене поступком
уврштавања. Та два поступка препознају се по карактеру независних и зависних везника.
Уврштавање и низање препознају се већ по синтаксичком статусу везника, јер независни
везници не припадају ниједној структури, него те структуре повезују (нижу), док зависни
везници припадају структури зависне клаузе тако да се заједно са њом уврштавају у
структуру основне клаузе. Независне клаузе имају исти хијерархијски статус. Независност
подразумева хомофункционалност, а зависност хетерофункционалност. Зато се унутар
зависносложених реченица остварују различити хијерархијски односи. То се најбоље види у
разлици између једноструко и вишеструко сложених реченица. Све двоклаузалне реченице
су једноструко сложене. Све сложене реченице са три и више клауза не припадају истом
типу сложености. Уколико се твори реченични низ, а њега могу творити само независне
клаузе, у питању су једноструко сложене реченице . Уколико се зависносложена реченица
састоји од три клаузе, она мора бити вишеструко сложена (нпр. Када дођем кући, учим и
гледам телевизију. Знам да ћу учити и да ћу гледати телевизију. Знам да ће он доћи кад га
позовем).

15
 Све двоклаузално сложене реченице су једноструко сложене реченице. Све
вишеклаузалне независносложене реченице су такође једноструко сложене, јер чине
реченични низ. Све троклаузалне зависносложене реченице, без обзира на то да ли је у њима
заступљен само принцип зависности или се принцип зависности комбинује са принципом
независности, јесу вишеструко сложене реченице. У вишеструко сложеним реченицама
зависног типа треба разликовати главне и надређене клаузе. Наиме, само једна клауза у
структури сложене реченице има статус главне. То је она која је структурно самостална, она
за чије навођење није „заслужна“ ниједна клауза у структури сложене реченице (нпр. Знам
да ћеш доћи кад те позовем). Свака главна клауза је истовремено и надређена клауза, али
свака надређена није увек и главна. То значи да у структури сложене реченице може бити
више надређених клауза, од којих само једна може бити главна. У структури сложене
реченице поједине клаузе су истовремено и надређене и подређене. Надређене су према
клаузама које од њих зависе, а подређене према клаузи од које зависе. Основна разлика
између независносложених и зависносложених реченица је у томе што прве настају
принципом низања, а друге принципом уврштавања. Та два принципа препознају се већ по
статусу независних и зависних везника, а из њих проистичу и критеријуми класификације
независносложених и зависносложених реченица.
У историји синтаксе издвојена су три принципа класификације зависносложених
реченица:
1. формално – семантички принцип,
2. функционално - семантички принцип,
3. структурно – семантички принцип.
Формално – семантички тип класификације заправо и није класификација
зависносложених реченица, већ класификација зависних „везника“. Таква класификација
подразумева класификацију везивних елемената зависносложених реченица. Ова
класификација издваја две категорије зависних везивних елемената:
1. категорију везника у коју сврстава све елементе који имају само функцију повезивања
(нпр. Осећам да ћу положити испи);
2. категорију везничких речи у коју сврстава двофункционалне лексеме, јер имају
функцију повезивања и функцију неког реченичног члана (нпр. Видиш ли човека који
је ушао?).
Пошто је врло мали број једнозначних везника (јер, иако, мада, премда, ако,
уколико), њихова семантичка класификација врши се на основу њихове фреквенције, тј. на
основу главног значења. Међутим, понекад је веома тешко одредити значење неког везника,
што показује пример везника како, који може имати:
 временско значење (нпр. Како уђе у кућу, он поче да виче),
 начинско значење (нпр. Урадићеш то како смо се договорили),
 намерно значење (нпр. Уписала је студије како би касније боље живела),
 односно значење (нпр. Начин како си то урадио уопште ми се не допада).
У времену настанка ове класификације постојао је веома мали број сложених
везника на основу којих би се могли издвојити типови зависних реченица, јер су готово сви
сложени везници једнозначни.
Формално – семантичка класификација због низа недостатака, а пре свега због тога
што и није класификација зависносложених реченица, него само класификација везивних
елемената, замењена је синтаксичком класификацијом, тј. класификацијом чији ће главни
критеријум бити синтаксички, а то је критеријум функције.
Функционално – семантичка класификација се заснива на еквивалентности
синтаксичких функција предикативних и непредикативних јединица. Ако се, на пример,
субјекат може изразити лексемом или синтагмом (нпр. Раноранилац две среће граби. Сваки
раноранилац две среће граби), па говоримо о синтагми, тј. лексеми, са функцијом субјекта, и
ако се у тој позицији може наћи предикатска јединица (нпр. Ко рано рани две среће граби),
зашто се онда и она не би могла сматрати субјектом? Дакле, сваком реченичном члану
16
одговара и предикатска јединица као зависна реченица. Видели смо да заменом субјекта
предикатском јединицом добијамо субјекатску зависну реченицу. Исто тако заменом других
чланова предикатском јединицом добијамо:
1. атрибутску зависну реченицу (нпр. Читам занимљиву књигу. Читам књигу која је
занимљива),
2. објекатску зависну реченицу (нпр. Слушам шум реке. Слушам реку како шуми),
3. прилошко – одредбену зависну реченицу (нпр. Након часа идемо кући. Након што се
заврши час идемо кући),
4. предикативну зависну реченицу (нпр. Она је лепа. Она је да ти памет стане (мења се
само предикатив)).
Оваква класификација на основу реченичне функције чланова реченице даље се
усложњава применом семантичког критеријума (нпр. Рекао је да је дошла. Реци ми да ли је
дошла; Знам да је дошла. Знам зашто је дошла).
Највећи проблем ове класификације јесте парадокс да од независних реченичних
чланова настају зависне реченице, тј. оне које имају статус субјекатских и предикатских
реченица. Други велики недостатак је што ова класификација у исту групу сврстава
структурно и семантички потпуно различите реченице (нпр. у субјекатске), а у различите
типове раздваја структурно и семантички потпуно подударне реченице (предикативне и
последичне).
Први недостатак функционалне класификације је у томе што првостепене чланове
изједначава са другостепеним, тј. главне реченичне чланове преводи у зависне. Наиме, није
јасно како субјекат и предикат (предикатив) као чланови реченице изражени непредикатским
јединицама (лексемама и синтагмама) припадају независним (главним) члановима реченице,
а кад су изражени предикатским јединицама (реченицама) припадају зависним члановима
(нпр. Раноранилац две среће граби. Ко рано рани две среће граби). Други недостатак јесте
раздвајање у различите групе само због критеријума функције структурно и семантички
истородних сложених реченица. (нпр. Чуди ме да ништа не знате (субјекат); Чудим се да
ништа не знате (објекат)). Трећи недостатак јесте сврставање у исти тип само на основу
функције структурно и семантички потпуно резличитих реченица (нпр. Ко рано рани две
среће граби. Чуди ме што ништа не знате).
Из наведених разлога функционално – семантичка класификација не удовољава
основним условима научног класификовања. Ова класификација научно није ни кохерентна
ни конзистентна. Њена највећа предност јесте методичка примењивост. Она је методичка,
без обзира на своје научне недостатке, боља од свих досад нуђених класификација
зависносложених реченица.
Структурно семантичка класификација: Због наведених недостатака формално –
семантичке и функционално – семантичке класификације створен је трећи тип
класификације, а то је структурно – семантичка класификација. Ако се формално –
семантичка класификација везивала готово искључиво за везник, а функционално –
семантичка готово искључиво за функцију реченичног члана, структурно – семантичка
класификација у обзир је узела три критеријума у њиховој међуусловљености:
1. структуру надређене клаузе,
2. структуру и семантику зависне клаузе,
3. тип и значење везивног елемента.

 Осећам да ће пасти киша.

 Осећање да ће пасти киша било је врло јеко.
 Ако падне киша, осећаћу се боље.
 Седео је у кафани осећајући да ће пасти киша.
 У углу седи човек кога одавно познајем.
 Завршила сам студије на време, чему су се обрадовали моји родитељи.
 У дану када сам дипломирала падала је киша.
17
  Кад сам дипломирала, падала је киша.

На основу тога какав је структурни међуоднос надређене и зависне клаузе, све

зависносложене реченице се деле у два структурна типа:
1. сложене реченице структурно затвореног типа,
2. сложене реченице структурно отвореног типа.
Творец ове класификације, Рус Поспелов, средином 20. века прве је назвао
једночланим, а друге двочланим сложеним реченицама. Ти термини нису прихваћени, јер
једночланост и двочланост у синтакси имају традиционално друкчије значење.
У сложене реченице структурно затвореног типа спадају све реченице у којима се
зависна клауза односи на један елемент из структуре основне клаузе. У сложене реченице
структурно отвореног типа спадају све сложене реченице у којима се зависна клауза односи
на целину основне клаузе. Тој клаузи, дакле, не отвара место ниједан елемент из структуре
надређене клаузе, већ надређена клауза у целини. Зато такве реченице јесу отвореног типа.
Унутар ова два структурна типа поткласификација се врши на основу семантичког
критеријума.
У сложене реченице структурно затвореног типа спадају: изричне реченице,
атрибутске односне са свим релативизаторима осим са што и адвербијалне реченице са
катафорским антецедентом (реч која претходи), а у сложене реченице структурно отвореног
типа спадају све допусне реченице, условне, атрибутске односне са заменицом што и
зависне реченице са сложеним везницима.
Ова класификација има и своју семантичко – структурну верзију, што значи да се
као класификациони критеријум узима семантика, а као подткритеријум структура. Тако, на
пример у временске реченице структурно затвореног типа спадају реченице са временским
релативизаторима кад и док и реченице са катафорским антецедентом, а у временске
реченице структирно отвореног типа спадају реченице са везницима пре него што, пошто...
Семантичко - структурна класификација много је ближа функционално –
семантичкој и формално – семантичкој, па је због тога много чешће у употреби од
структурно – семантичке класификације. У тај тип класификације може се чак уврстити и
критеријум функције.

Временске зависне реченице

Све сложене реченице у којима зависна клауза одређује време вршења радње главне
клаузе јесу временске зависне реченице. У функционалној класификацији у временске
реченице се, по правилу, убрајају само адвербијалне временске реченице, тј. све реченице у
којима се зависна клауза односи или на прилог из структуре основне клаузе или на целу
структуру основне клаузе. Временске реченице у којима се зависна клауза односи на
супстативни елемент из структуре основне клаузе сврстава се у функционалној
класификацији у атрибутске сложене реченице.
Адвербијалне временске реченице могу бити структурно отвореног или структурно
затвореног типа. Реченице структурно затвореног типа су само оне које као антецедент имају
у структури основне клаузе неки временски заменички прилог или прилошки израз уз који и
преко којег се уводи зависна временска клауза са везником кад (нпр. Тада када је он дошао
сви су били весели). Када се из структуре сложене реченице укине катафорска реч добија се
структурно отворени тип временских реченице. Временске реченице много чешће се
остварују као структурно отворене.
С обзиром на значење хронологије садржаја основне и зависне клаузе, све временске
реченице структурно отвореног типа могу се поделити у две семантичке подгрупе –
временске реченице са значењем симултаности и временске реченице са значењем
сукцесивности. И један и други семантички подтип остварују се у више формалних и
семантичких варијација. Тако се значење истовремености реализује само са два формална
18
подтипа временских везника, кад и док, али у строго одређеним видско – временским
комбинацијама предиката. Од ова два наведена везника, везник док има ширу дистрибуцију
јер се њиме може изразити и потпуна и делимична истовременост са видско – временским
комбинацијама предиката које не важе за везник кад. Ако су предикати обе клаузе
имперфекативног вида, онда се остварује потпуна истовременост и свеједно је да ли се
користи везник док или везник кад (нпр. Док/кад је падала киша мислила сам на тебе). Ако
је предикат зависне клаузе имперфекативног вида, а предикат основне перфекативног,
остварује се делимична истовременост јер се реализација радње главне клаузе остварује у
делу радње зависне клаузе. Тада везници временске реченице могу бити и кад и док (нпр.
Кад/док је падала киша помислила сам на тебе). Уколико су предикати обе клаузе
перфекативног вида истовременост се може изразити само везником док (нпр. Док сам
помислила на тебе, киша је престала). У оваквим случајевима, везник кад симултаност
преводи у сукцесивност.
Сукцесивност се остварује у два семантичка подтипа – антерирорност (временско
претхођење) и постериорност (временско слеђење). Антериорност и постериорност могу да
се одређују на основу два критеријума – у односу на главну и у односу на зависну клаузу
(нпр. Пре него што дођем, јавићу се. Чим дођем јавићу се). Однос антериорности и
постериорности овде ће се одређивати на основу статуса зависне клаузе.
Антериорно се у српском језику изражава зависним клаузама са везницима пошто,
како, након што, тек што, само што. Наведени везници немају потпуно исто значење иако
сви означавају да се радња зависне клаузе врши пре радње главне клаузе. Везници чим, како,
тек што, само што изражавају непосредну антериорност што значи да нема временског
распона између реализације радње зависне и радње главне клаузе, него се радња главне
клаузе догађа одмах по завршетку радње зависне клаузе. Између везника само што, тек
што, чим што и како разлика је само стилистичка. Везник чим је најуобичајенији, а тек
што и само што су књишки. Везник како је најчешћи у разговорном стилу. Везник након
што не показује временски распон у реализацији двеју радњи, он само показује
антериорност и он је везник књишког типа. У говорном језику готово да га нема. Везник
пошто комбинује временско с узрочним значењем (има узрочно значење (зато што) када је
у зависној клаузи предикат несвршеног вида).
Постериорност радње зависне у односу на радњу главне клаузе изражава се
везницима пре него што, кад и док. Везник пре него што у свим контекстима обележава
значење постериорности радње зависне клаузе (нпр. Пре него што је изашла на испит , све
је научила). Везници кад и док значење постериорности добијају у строго одређеним видско
– временским комбинацијама предиката. Да би се временском реченицом са овим везником
изразила постериорност радње зависне клаузе неопходно је да предикат главне клаузе буде у
плусквамперфекту, док предикат зависне клаузе може бити или у перфекту или у
плусквамперфекту (нпр. Кад/док смо дошли, они су већ били ручали).
Осим хронолошког временског значења, временским зависним клаузама може се
изразити и значење количине времена са нагласком на почетку (ингресивности) или
завршетку (терминативности) временске радње. Другачије речено, времеснком зависном
реченицом може се изразити или временска ингресивност (почетак реализације радње
времена) или временска терминативност (време завршетка временске радње). Заправо, то су
значења временских лимитативности (ограничености). Постоје везници који означавају или
значење почетка или значење завршетка временске радње, а то су откад, откако, докад,
докле, као нпр.: Волим те откад/откако знам за себе; Откад/откако сам уписала студиј,
нисам ишла на одмор; Ради то докле можеш; Докад буде долазио, биће им пријатељ. То
значење се у српском језику обележава врло често временском реченицом с перфективним
негираним глаголом у предикату зависне клаузе уведене везником док, с тим да ту негација
има експлативан карактер, што значи да је редунтантна, као нпр.: Чекаћу те док не дођеш/
Чекаћу те док дођеш; Живећу овде док не завршим факултет / Живећу овде док завршим
факултет.
19
 Узрочне зависне реченице

Узрок и последица су међусобно повезани тако да само од њихове

перспективизације зависи тип сложене реченице којим се изражавају. Уколико је у основној
клаузи наведена последица, добијамо сложену реченицу са узрочном зависном клаузом, и
обратно: ако је у основној клаузи наведен узрок, добијамо сложену реченицу са
последичном зависном клаузом, као нпр.: Нисам положила испит јер нисам учила. Нисам
учила тако да нисам положила испит.
У свим језицима света узрочне реченице су и формално и семантички много
сложеније од последичних. То је зато што људско сазнање о узроцима по правилу иде од
последица. Ми се, наиме, о узроку питамо по правилу тек када се јави одређена последица.
У српском језику постоји велики број узрочних везника. Они нису истоврсни, јер се узрочне
зависне реченице у српском језику творе са два типа везника.
Први тип су прости везници, од којих је највећи број контекстуално условљен. То су:
чим, док, кад, како, пошто, јер, што и да. Од свих ових везника једнозначно узрочни је само
веник јер. Он у свим контекстима зависној клаузи коју уводи у сложену, и то само у
постпозицији, задаје статус узрочника. (нпр. Није дошао јер је болестан). Сви остали прости
узрочни везници узрочно значење добијају у одређеном контексту, што значи да су
полисемични.

 Кад већ идеш у самопослугу, купи ми сок.

 Чим багрем овако мирише, биће кише.
 Док она тако прича, нешто крије од мене.
 Како нису имали пара нису могли наручити пиће.
 Пошто сам много учила, положићу испит.

Сви наведени везници у друкчијим контекстима добијају неузрочна значења. Тако су

везници чим, док, кад приоритетно временски, како начински, а пошто временско – узрочни.
Једино везник како од наведених везника има ограничену дистрибуцију, као узрочни може
се јавити само у инверзији, нпр.: Како није имао своје књиге, позајмљивао их је из
библиотеке; али не: *Позајмљивао је из библиотеке књиге како није имао своје.
Много је већи број сложених узрочних везника, и сви су оно једнозначно узрочни.
Сви они су настали „повезничењем“ заменичког узрочног прилога или прилошког израза са
општезависним везницима што или да. Везници што и да контекстуално су условљени
везници. Они се у узрочном значењу јављају у тзв. узрочно – изричним контекстима (нпр.
Радујем се што/да си дошао). Када наведени везници дођу у контактну позицију са
катафорски употребљеним заменичким прилозима или прилошким изразима, добијама
сложене узрочне везнике који су увек моносемични. Има их преко тридесет, а главни су:
зато што, будући да, због тога што, стога што, захваљуући томе што, услед тога што,
на основу тога што, с обзиром на то да итд.
Од сложених узрочних везника већина је творена с циљем да се изрази специфична
нијанса узрочних значења. Опште узрочно значење имају везници зато што, због тога што
и будући да, од којих је најчешће у употреби зато што. Остали сложени везници носе
специфичне нијансе узрочног значења, по правилу препознатљиве на основу значења самог
предлога и предлошког израза који је ушао у састав сложеног везника. Тако везник
захваљујући томе што увек има значење позитивне последице. Везник услед тога што има
значење негативне или семантички неутралне последице. Везник на основу тога што носи
значење узрока као критеријума. Везник с обзиром на то да по правилу изражава узрок
околносног типа, што значи да се последица изводи из опште околности која се именује
датим везником.
20
 Од свих узрочних везника само реченице са везником што могу припадати
структурно затвореном типу сложених реченица (нпр. Зато није дошао на испит што је
болестан). Све остале узрочне реченице припадају реченицама структурно отвореног типа
зато што се у њима зависна клауза уводи преко садржаја читаве основне клаузе.

Последичне зависне реченице

Све сложене реченице у којима је узрок смештен у основну клаузу, а последица у

зависну, јесу зависне последичне реченице.
Зависне последичне реченице у српском језику се остварују у два структурна типа -
сложене реченице структурно затвореног типа, које се у сложену реченицу уводе везником
да; и сложене реченице структурно отвореног типа које се у сложену реченицу уводе
сложеним везником тако да.
Структурно затворени тип последичних реченица подразумева интензивирану
компоненту у структури основне клаузе, с тим да улогу интензификатора имају заменички
прилози тако и толико. До интензификације се долази на различите начине:
 тако / толико + придев + да (нпр. Она је тако лепа да се сви за њом окрећу);
 тако / толико + именица деадјективног типа + да (нпр. Она је таква/толика
лепотица да се сви за њом окрећу);
 тако / толико + прилог + да (нпр. Отпевала је то тако/толико добро да јој сви
аплаудирају);
 тако / толико + прилог + глагол + да (нпр. Она тако/толико добро пева да јој сви
аплаудирају);
 тако / толико + глагол + да (нпр. Она тако пева да јој сви аплаудирају; Она је
толико певала да је изгубила глас ).
Интензификатор тако може се у последичном структурном типу реализовати или
испред глагола или иза глагола. Реализација иза глагола показује начин настанка
последичних реченица структурно отвореног типа. Наиме, при реализацији иза глагола
интензификатор тако и везник да долазе у контактни положај и остављају могућност
двоструке интерпретације (нпр. Она пева /тако/ да су сви задовољни). Уколико је пауза
остварена испред заменичког прилога, заменички прилог је постао део сложеног везника. Тај
везник постао је контекстуално неусловљен последични везник, па се може употребљавати и
уз неинтензивиране предикате основне клаузе (нпр. Падала је киша тако да нисмо излазили
из куће), задајући свим контекстима последично значење.

Условне (погодбене) зависне реченице

Сложена реченица у којој се зависном клаузом изражава услов вршења садржаја

основне клаузе јесте условна зависна реченица. Будући да сваки услов подразумева
нереализовани садржај, све условне реченице су модалне реченице. Према типу модалности,
оне се деле у три врсте:
1. реалне условне реченице,
2. потенцијалне условне реченице,
3. иреалне условне реченице.
Ова три типа услова препознају се на основу врсте везника и лескичко-морфолошких
типова предиката у основној и зависној клаузи. Тако се реалним условом сматра услов који
је изражен реченицом са везницима ако, уколико и ли, с тим да предикати обе клаузе буду
изражени неким временским глаголским обликом или да, пак , предикат зависне клаузе буде
изражен временским глаголским обликом, а предикат основне потенцијалом (нпр. Научиш
ли све то, положићеш испит. Ако/уколико будете дошли, могли бисмо направити пројекат).
У реалним условним реченицама тако се реални услов препознаје по индикативном,
тј. временском значењу глаголских облика у клаузама (нпр. Ако је дошао, донео је књигу).
21
Разлика између три наведена везника у реалним условним реченицама је у њиховој
дистрибуцији и функционалностилској репартицији (прерасподели). Најужу дистрибицију
има везник ли, који је карактеристичан за разговорни стил. Најширу дистрибуцију има
везник ако, који се јавља у свим стиловима, док је везник уколико књишког типа и јавља се
по правилу у специјалним стиловима.
Реални услов изражава се и са седам сложених условних везника: под условом да, уз
услов да, у случају да, за случај да, под претпоставком да, с претпоставком да и уз
претпоставку да (нпр.: У случају да / под условом да/ под претпоставком да он то зна,
сазнаћемо и ми; Однеси му ово за случај да он то нема). Сложеним условним везницима
изражава се искључиво реални услов, а они се сусрећу само у специјалним функционланим
стиловима српскога књижевног језика (научном, административно-правном и
публицистичком).
Потенцијални услов изражава се везницима ако, уколико, кад и да и подразумева
однос двеју могућности, при чему се претпоставља да реализацију прве могућности
имплицира претпоставка о реализацији друге. Овај тип условног значења граматички се лако
препознаје на основу типа предиката у обе клаузе. Код потенцијалних условних реченица
које нису повезане везником да предикати у обе клаузе морају бити у потенцијалу, као нпр.:
Ако/уколико/ кад бих све научила, изашла бих на испит). Везник кад, који је полисемичан,
условно значење добија само у овом типу реченица, тј. у реченицама у чијим је клаузама
употребљен потенцијал. У врло специфичним случајевима везник да може бити везник
потенцијалних условних реченица. Да би се овим везником изразило условно потенцијално
значење, неопходно је да предикат зависне клаузе буде у презенту перфекативног вида, а
предикат главне у потенцијалу (нпр. Да дођеш, ја бих ти помогла. Да одеш код њега, он би
ти позајмио новац).
Иреалне условне реченице подразумевају навођење услова чија реализација није
могућа зато што је у питању „пропуштени услов“. То је услов везан за околности које су
прошле, тзв. неделајући услов. Он по правилу изражава пропуштену могућност у прошлости.
Најчешће се изражава везником да уз строго одређену комбинације предиката у зависној и
основној клаузи. Да би везник да имао иреално условно значење, предикат зависне клаузе
мора бити у неком претериталном глаголском облику, најчешће претериту, или
имперфекативном презенту, а предтикат основне клаузе мора бити у потенцијалу (нпр. Да
смо се раније срели, све би било друкчије. Да знам истину, рекла бих вам је). У одређеним
синтаксичко-семантичким условима, првенствено везаним за значење глагола у предикату
зависне клаузе, и потенцијална форма условне реченице с везником кад може имати иреално
условно значење (нпр. Кад бих знао, рекао бих вам истину).

Атрибутске и апозитивне реченице

Све сложене реченице у којима зависна клауза има значење атрибута и апозиције
јесу атрибутивне (адјективне) зависне реченице у ширем смислу. Два су нужна синтаксичка
услова реализације ових реченица – постојање супстантивног антецедента у основној клаузи
и постојање релативизатора као везивне речи у зависној реченици (нпр. Човек који седи мој
је пријатељ. На месту где су се водиле борбе подигнут је споменик). Функцију антецедента
врше именице, именичке заменице и све супстантивизиране речи (оне речи које преузимају
улогу именице – показне заменице, придеви, итд.). Улогу релативизатора у српском језику
имају релативне (односно – упитне) заменице, заменички прилози (где, кад, како) и везник
да (нпр. У Србији нема човека да не зна читати).
Све атрибутске реченице су релативне, тј. односне реченице, зато што њихов
везивни елемент успоставља релацију, тј. однос са супстантивним антецедентом из основне
клаузе, па се зато и зове релативизатор. Због тога су све реченице са релативизаторима,
осим оних са заменицом што, структурно затворене сложене реченице. То значи да за
навођење зависне клаузе није битан састав нити значење целе основне клаузе, него је једино
22
нужан услов постојање супсатнтивне речи у структури основне клаузе на коју ће се
наслањати, односно са којом ће успоставити релацију везивни елемент, тј. релативизатор.
Појам „односна реченица“ или „релативна реченица“ шири је од појма „адјективна
реченица“, зато што се у односне реченице као структурни тип сврставају и све адвербијалне
реченице у којима се зависна клауза односи на један прилошки елеменет из структуре
основне клаузе (нпр. Тада када је дошао била сам радосна. Урадио је онако како смо се
договороли. Отишао је тамо где пре није био).
На основу семантичког међуодноса супстантивног антецедента и релативне клаузе
све адјективне реченице деле се у два семантичка подтипа:
1. рестриктиве односне реченице,
2. нерестриктивне односне реченице.
Рестриктивним реченицама се у уџбеничкој литератури називају атрибутске
реченице у ужем смислу, а нерстриктивним апозицијске или апозитивне.
Рестриктивне атрибутивне реченице су све оне у којима зависна клауза сужава
семантички опсег супстантивног појма на који се односи. Она заправо индивидуализује тај
појам, тј. денотативни појам преводи у референцијални (нпр. *Књига је занимљива. Књига
коју си купио је занимљива).
Нерестриктивне зависне клаузе долазе уз семантички индивидуализиране, тј.
одређене супстантивне појмове и код њих је семантички опсег релативизатора и антецедента
подударан. Улогу антецедента овде имају властите именице (оне немају семички структуру)
и личне заменице (нпр. Марко, који је мој пријатељ, много ми је помогао. Ти, који ми то
говориш, ниси у праву).
Највећи проблеми у разграничењу настају у случајевима са синтагматским
антецедентом (нпр. Узео сам из библиотеке све књиге које су ми биле потребне). Наиме, ако
атрибут уз супстантивну реч идентификује именички појам, зависна клауза има
нерестриктивну улогу. Ако тај атрибут није довољан за идентификацију именичког појма,
зависна клауза има рестриктивну улогу (нпр. Моја сестра(,) која студира медицину(,) сутра
се удаје- има два значења: ако имам једну сестру онда је реченица нерестриктивна
(апозитивна) и одваја се запетама, ако имам више сестара, онда је рестриктивна(атрибуткска)
и не одваја се запетама.
И рестриктивне и нерестриктивне атрибутске реченице могу имати различита
подзначења, зависно од значења самог релативизатора. Тако се остварују следећи типови
подзначења:
1. опште атрибутско значење, неспецификовано, изражава се релативизаторима који и
што, и то што везником, а не са што-заменицом (нпр. Човек кога/што га видиш мој
је пријатељ);
2. релативизатором ко изражава се значење живог (нпр. Онај ко тако мисли није у
праву);
3. релативизатором што изражава се значење неживог (нпр. Оно што не знам нећу
причати);
4. посесивно значење изражава се релативизаторима чији и који (нпр. Комшија
коме/чија се ћерка удаје позива нас на венчање); у српском језику релативизатору чији
конкурентан је релативизатор који у дативном посесивном облику; генитивни облик
овог релативизатора карактеристика је хрватског језичког израза (нпр. Комшија кога
се ћерка удаје позива нас на венчање);
5. квалитативно атрибутско значење изражава се релативизатором какав (нпр. Улицом
прође жена какву до сада нисам видео);
6. квантитативно атрибутско значење изражава се релативизаторим колики (нпр. Добио
је новац колико није ни сањао);
7. временско атрибутско значење изражава се релативизаторима кад и који, који су
међусобно замењиви и то само уз супстантивне антецеденте са временским значењем
(нпр. У тренутку када/у којем је ушао сви су устали);
23
 8. месно атрибутско значење изражава се релативизаторима где и које, који су
међусобно замењиваи и то само уз антецеденте са месним значењем (нпр. На месту
где/на којем смо се срели расте цвеће);
9. начинско атрибутско значење остварује се релативизаторима како и који, који су
међусобно замењиви, по правилу уз именицу начин као антецедент (нпр. Не допада
ми се начин на који/како си то урадио).
Сви наведени семантички подтипови могу се остварити и у оквиру рестриктивних и
у оквиру нерестриктивних атрибутских реченица, као нпр. Марко/човек (,) чијиг си сина
упознао(,) вечерас одлази из града; Упознала је њега у граду/ у Крагујевцу (,)где је
студирала.
У оквиру адјективних зависних реченица само реченице са заменицом што имају
отворену структуру. То значи да се зависна клауза односи на цели садржај прве клаузе, као
нпр.: Добила сам награду на такмичењу, што је обрадовало све моје пријатеље / чему су се
обрадовали моји родитељи. Заменица што у таквим сложеним реченицама замењива је
везничко-анафорском конструкциојом и то, али при таквој замени реченица није више
зависносложена релативна, него независносложена саставна, као нпр.: Добила сам награду
на такмичењу, и то је обрадовало све моје пријатеље / и томе су се обрадовали моји
родитељи.

Објекатске зависне реченице

Све сложене реченице у којима зависна клауза има функцију правог или неправог
објекта јесу објекатске зависне реченице.Оне се у српском језику препознају по томе што у
њима зависна клауза долази као допуна глаголима мишљења, говорења или осећања, без
обзира да ли су ти глаголи употребљени у личном или безличном глаголском облику. Због
тога све објекатске зависне реченице припадају структурно затвореном типу сложених
реченица (нпр. Осећам да она неће доћи. Осећајући да она неће доћи, он ју је назвао).
Објекатске зависне клаузе по правилу имају изрично значење. Њима се, дакле,
изриче „материјална“ садржина управног глагола. Међутим, „изрична реченица“ је шири
појам од појма „објекатска реченица“, што значи да се изрично значење не остварује само у
случајевима када зависна клауза има објекатску функцију, као нпр.; Чудим се да то не знаш
(објекатска зависна клауза), Чуди ме да то не знаш (субјекатска зависна клауза), Чуђење да
то не знаш било је велико (атрибутска зависна клауза).
Објекатске зависне реченице значењски се деле у две велике групе, првенствено на
основу типа везивног елемента:
1. објекатске реченице са правим изричним значењем,
2. зависно-упитне објекатске реченице.
Објекатске реченице са правим изричним значењем имају међусобно змањеиве
везнике да и како, као нпр.: Осећала сам да/како он нешто крије од мене. Као синоним
овим везницима јавља се и архаични везник где (нпр. Ражалостише се где краве не могу
продати.)
Зависно-упитне објекатске реченице су подврста изричних реченица у којима улогу
везивног елемента имају све упитне лексеме у српском језику. Зависно-упитне објекатске
реченице заправо су зависне форме упитних реченица, односно преведене упитне реченице
управног говора у упитне форме реченица неуправног говора (нпр. Питао је када/да
ли/где/зашто ћемо доћи). У сложеној зависној реченици глагол у надређеној клаузи по
правилу има упитно директивно значење. Иза њега долази упитна форма као материјална
садржина, али читава реченица нема статус комуникативне упитне реченице, него
обавештајне (изјавне) реченице па се зато она и завршава тачком а не упитником. Дакле,
зависно-упитна реченица је препричано питање.

24
 Објекатске зависне клаузе не остварују се увек и у свим контекстима као чиста
објекатска категорија. Постоје два гранична типа зависних реченица у којима се објекатско
значење комбинује са другим необјекатским значењима. То су:
1. изрично-узрочне зависне реченице,
2. изрично-атрибутске зависне реченице.
Изрично-узрочне зависне реченице у надређеној клаузи имају неку лексему са
значењем емоционалног стања или расположења уз коју долази зависна клауза са везницима
што или да, с тим да та клауза може бити и предмет ("материјална садржина") управне
речи и њен узрок (нпр. Радујем се што/да си дошао. Криво ми је што/да нисам положила
испит).
Изрично-атрибутске реченице остварују се у строго одређеној структури сложене
реченице са тзв. пролептичким објектом. Пролептички објекат је онај објекат који је настао
пребацивањем субјекта зависне клаузе у позицију објекта основне, ако нпр.: Видим како
човек коси → Видим човека како коси. Основна клауза у сложеним реченицама с
пролептичким објектом у предикату има неки „опсерваторни“ глагол (глагол који
подразумијева "видну" или "чулну" рецепцију). Везници овакве зависне изрично-атрибутске
клаузе су како, где и да (нпр. Видим да/како птица лети. Видим птицу да/како/где лети).
Зависна клауза са пролептичким објектом има и функцију атрибута и функцију објекта (нпр.
Слушам птицу како пева). Ако је изражен пролептички објекат, не може се изразити
граматички субјекат зависне клаузе (уп.: Видим птицу како лети, али не: *Видим птицу како
птица лети). Ако је изражен субјекат зависне клаузе, не може бити реализован пролептички
објекат, па реченица има изрично (а не изрично-атрибутско) значење, као нпр.: Видим
како/да птица лети.

Начинске и поредбене зависне реченице

Начин и поређење су међусобно условљене категорије које се остварују на три

начина:
1. као право поређење,
2. као прави начин,
3. као поредбени начин.
Праве поредбене реченице увек се остварују у оквиру диферентивног поређења, тј.
поређења по неједнакости. У таквим сложеним реченицама у основној клаузи мора бити
употребљена нека компаративна реч (компаратив прилога или придева) уз коју у функцији
допуне долази зависна клауза са везницима него што и него да (нпр. Они су отишли даље
него што смо очекивали. Боље би му било овде него да је отишао). Везници него што и него
да разликују се по томе што него што има реално, а него да иреално поредбено значење.
Поредбено начинске реченице увек имају значење еквативног поређења, тј.
поређења по једнакости. Док су праве поредбене реченице (оне с везницима него што и него
да) увек допунске јер зависна клауза има функцију прилошке допуне, дотле су поредбене
реченице по једнакости увијек прилошкоодредбене реченице (тј. реченице у функцији
прилошке одредбе). Њима се изражава поредбено-начинско значење еквивалентно значењу
прилошке поредбено-начинске одредбе (с речју као или предлогом попут: Лети као
птица/попут птице). Ове сложене реченице творе се везницима као што, као да и везником
како, који је синониман везнику као што (нпр. Урадили су то како/као што смо се
договорили. Урадили су то као да су прави мајстори). Разлика између реченица са као што и
као да је у томе што везници како и као што имају значење реалног поређења, док реченице
са везником као да имају значење иреалног поређења. Разлика између ова два типа је још и у
томе што поредбено-начинске реченице са значењем реалног поређења могу бити односне,
тј. могу за антецедент имати неки начински заменички прилог и тада творе реченичну
структуру затвореног типа (нпр. Урадили су то онако како/као што смо се договорили).

25
 Чисте начинске зависне реченице остварују се само са везником како у случајевима
када тај везник није замењив везницима како или као што, као нпр. Он то ради како ваља;
Деру нас како стигну; Дижу цене како желе. Чисте начинске реченице по правилу су
структурно отвореног типа, али могу бити и структурно затвореног типа у случајевима кад
се зависна клауза с везником како односи на катафорски употребљен заменички прилог у
структури основне клаузе, као нпр.: Велики књижевници су успевали да осветле прошлост
онако како угледним историчарима није полазило за руком;
Као посебан подтип поредбених зависних реченица у науци се наводе
пропорционалне зависне реченице. То су реченице у којима у обе клаузе долази
компаративни облик придева или прилога и које имају корелативну везничку структуру типа
што – то, уколико – утолико; што- толико и др. (нпр. Што више учим, то мање знам.
Уколико је био попустљивији, утолико су они више наваљивали на њега; Што више данас
урадиш, толико ћеш мање сутра имати). Пропорционланост може бити права и обрнута.
Права, кад појачање (нарастања) степена особине прве клаузе, подразумијева исти степен
појачања (нарастања) особине у другој: Што више учим, то више знам. Обрнута
пропорционалност остварује се кад степену нарастања ососбине у првој клаузи одговара
исти степен самњења особине у другој клаузи, као нпр.: Што је више залазио у године, то је
мање читао. Пропорционалност увијек подразумева динамичку једнакост, пошто се у обе
клаузе исказује једнакост нарастања и/или смањења поредбене особине. Корелативни
елемент друге клаузе може бити и испуштен, али се он и тада подразумева, као нпр.: Што је
била старија, ређе је посећивала музеје; Што/уколико им је више помагао, више су га и
волели; Што се више заклиње, све мање му верују.

Намерне (финалне) зависне реченице

Сложене реченице у којима се у главној клаузи наводи свесна акција подузета ради
остварења циља означеног зависном клаузом јесу намерне (финалне) зависне реченице. Ове
реченице у српском језику реализују се најчешће са везницима да, како, не ли и еда (е да).
Намерне реченице са везником да у зависној клаузи могу имати предикат или у
форми презента или у форми потенцијала (нпр. Изашао је да купи/да би купио цигарете).
Намерне реченице са везником да изражавају реалне намере.
Намерне реченице са везником како, увек замењивим везником да, у предикату
зависне клаузе могу имати само потенцијал (нпр. Отишао је да би купио цигарете). Ове
реченице такође изражавају реалне намере.
Намерне реченице са партикулом ли у функцији везника нужно имају негирану
форму зависне клаузе, али ту негација не значи одрицање, тј. невршење радње зависне
клаузе, већ има улогу модалног верификатора. Употребом негације наглашава се став
говорника о неизвесности реализације постављеног циља (нпр. Уплаћивао је лото не би ли се
обогатио). Овакве намерне реченице претпостављају могући циљ, па потпадају под
потенцијалне намерне реченице. Њима се изражава субјектов став о мањој уверености у
могућност реализације датога циља.
Став врло мале (готово никакве) вероватноће у реализацији постављеног циља
изражава се данас архаичним везником е да (нпр. Уписао је математику еда би се лакше
запослио).
У специјалним функционалним стиловима, посебно административно – правном и
научном, употребљавају се плеонастичке везничке форме, тзв. сложени финални везници: са
циљем да и у циљу да (нпр. Скупштина је донела нови закон о високом образовању у циљу
да/ с циљем да помогне студентима).

Допусне (концесивне) зависне реченице

26
 Сложене реченице у којима се зависном клаузом обележава неделајући узрок, тј.
препрека која се допушта, називају се допусне (концесивне) зависне реченице. Овај тип
сложених реченица темељи се на значењу супротности. Сложене реченице овог типа заправо
су компримиране (сажете) узрочно-последичне реченице у којима се из једног узрочно
последичног низа узима узрок, а из другог последица (нпр. Отишли су на излет иако је било
врло лоше време).
Допусне реченице се у српском језику остварују у три модална подтипа:
1. реалне допусне реченице,
2. потенцијалне допусне реченице,
3. иреалне допусне реченице.
Формално су најразноврсније реалне допусне реченице. Оне се остварују везницима
иако, мада и премда, који се употребљавају у свим функционалним стиловима, и сложеним
допусним везницима упркос томе што, без обзира на то што, и поред тога што, који се по
правилу употребљавају само у специјалним функционалним стиловима (нпр.
Иако/мада/премда је све знала, пала је на испиту. И поред тога што/упркос томе што/без
обзира на то што је све знала, пала је на испиту).
Потенцијалне допусне реченице остварују се интензивираним условним везницима
кад и ако, тј. у форми ако и и кад и, у сложеној реченици чији су предикати или у
потенцијалу или је предикат зависне клаузе у перфекативном презенту (нпр. Ако и изађе на
испит, неће га положити. Кад би и изашла на испит, не би га положила).
Иреалне допусне реченице заправо представљају интензивиране условне зависне
реченице (нпр. И да смо се раније срели, не би било другачије).
Као везник допуштања јавља се и лексема макар. Она се употребљава у допусним
реченицама у чијој зависној клаузи мора бити предикат у форми крњег перфекта (нпр.
Положићу испит макар учила и дању и ноћу).

Месне (спацијалне) зависне реченице

Сложене реченице у којима се зависном клаузом одређује место вршења радње

главне клаузе јесу месне зависне реченице. Оне могу бити и структурно затвореног типа
(тада потпадају под односне реченице) и структурно отвореног типа. Функцију везника
мезних зависних реченица врше месни заменички прилози. Најчешћи је где, а затим и куда,
камо, одакле, докле. Уколико се ти прилози односе на катафорски употребљене заменичке
прилоге у структури основне клаузе, сложена реченица има затворену структуру (нпр.
Дошао је оданде одакле ретко ко долази; Отишао је тамо где мало ко иде; Ишао је туда
куда нико не идем и сл. . Уколико се зависна клауза не односи на заменички прилог из
структуре основне клаузе, онда сложена реченица има отворену структуру, нпр. Отишли су
где смо их послали; Иди куда су и други ишли; Дошао је одакле су и други дошли; Отишао је
докле још нико није, и сл.

☺☺☺

Наведени типови зависних реченица не чине коначан списак тих реченица. Постоје и
1.ексцептивне зависне реченице, 2. контрастне зависне реченице, 3. експективне завине
реченице и 4. пропратнооколносне зависне реченице.
1. Ексцептивне реченице (реченице изузимања) уводе се везницима осим што, осим да,
изузев што, изузев да, сем што, сем да (нпр. Све ћу ти помоћи, осим да ти дам новац;
Све је добро урадила, осим што није написала фусноте; Ништа ти не могу помоћи,
изузев да ти посудим уџбенике, и сл.
2. Контрастне реченице уводе се везником док, и имају значење које има предлог
насупрот (нпр. Ја студирам филологију, док моја сестра студира медицину; Док ја

27
 навијам за Партизан, мој брат навија за Звезду; Док је моја торба велика, њена је
мала, и сл.
3. Експетивне реченице (реченице са значењем "замењивања", најчешће са значењем
"изневерених очекивања", ) уводе се везницима уместо да, уместо што, наместо да,
наместо што, место да, место што (нпр. Уместо да учи, он спава; Уместо што
троши паре на луксуз, боље би било да врати дугове; Боље би било да нешто радиш,
уместо што све редом критикујеш.
4. Пропратнооклоносне зависне реченице су оне реченице чијом се зависном клаузом
изражава пратилачка радња паралелна са радњом главне клаузе. Везник зависне
клаузе са значењем пропратне околности јесте а да при том (нпр.: Ушао је на
састанак, а да при том никога није поздравио; Прошли су поред нас а да нас при
том нису ни погледали. Прилошки израз при том верификатор је
пропратнооклоносног значења ових реченица, с тим да он има структурно
експлетиван карактер, што значи да се у контекстима који његово значење
подразумијевају он може и изоставити, као нпр.: Прошли су поред нас а да нас нису
ни погледали. Пропратнооклонсни зависни везник а да (при том) може бити замењен
саставним везником и праћеним везничким конкретизатором при том, с тим да при
таквој замени реченица више није зависносложена, него независносложена, као нпр.:
Прошли су поред нас и при том нас нису ни погледали.

28