Синтаксичке функције именског израза

Именски израз као појам

Именски израз је група речи ОРГАНИЗОВАНИХ ОКО ИМЕНИЦЕ, или сама именица,
као део синтаксичке структуре просте реченице.

Именским изразом је уобличен:

1. АРГУМЕНТСКИ ДЕО реченице: Нови путници улазе.

2. ДЕО ПРЕДИКАТСКОГ ИЗРАЗА реченице: Јован и Марко су нови путници.

I. Именски израз је најчешће ИЗРАЗ АРГУМЕНТА – дела реченичне структуре који

одржава конкретне или апстрактне учеснике у ситуацији на коју се реченица
односи:
Нови играч добро игра.
Ми смо прихватили све ваше предлоге.

Функција изражавања аргумента семантичке структуре реченице је примарна

функција именског израза.

II. Секундарно, именски израз може бити ДЕО ПРЕДИКАТСКОГ ИЗРАЗА, односно
употребљава се као именски део предиката:

Јован и Марко су нови путници.

III. Поред тога, именски израз може бити ИЗРАЗ ЧИТАВЕ ПРЕДИКАТСКО-
АРГУМЕНТСКЕ СТРУКТУРЕ – реченични израз може бити сведен на
именски израз или на само један (главни) елеменат групе, док се остали
подразумевају:

Полиција! Тишина!

Реченични изрази попут ових, који немају или предикатски члан (Полиција!) или
именски израз (Грми!), називају се једночланим реченицама, за разлику од
реченица које имају оба главна дела и представљају двочлане реченице.

 Једночлане реченице су веома честе у:

1
  СИНТАКСИ НАСЛОВА, којем се као аутономном исказу признаје
реченични статус: Стражилово, Рани јади.
 СИНТАКСИ РЕКЛАМЕ: Поштено! Ево руке! И мирис и укус!

 Ако је именски израз употребљен као редуковани реченични израз, тада

је то:

 ВОКАТИВНИ ИМЕНСКИ ИЗРАЗ: Војници! Јунаци!

 РЕЗУЛТАТ КОНТЕКСТУАЛНЕ НОМИНАЛИЗАЦИЈЕ ИСКАЗА – када
се констатација неке ситуације сведе на сам њен назив: Ноћ. Улица.
Тишина. Мајка троје деце.
 РЕЗУЛТАТ ПАРЦЕЛАЦИЈЕ ИСКАЗА као синтаксичко-стилског
поступка којим се делови реченице интонационо и позиционо издвајају
добијајући статус емоционално наглашених аутономних исказа
(парцелата), али чија формална, семантичка и комуникативна веза са
исказом из којег су издвојени није сасвим прекинута: Моја мама је била
упорна и чврста. Непроменљива.

Структура именског израза

Именски израз има ГЛАВНИ и ЗАВИСНИ део.

 ГЛАВНИ ДЕО именског израза је обавезан. Он конституише именски израз.

 У главном делу је именица, именичка заменица или нека друга реч

употребљена у функцији именице.
 Он може бити једночлан, двочлан или вишечлан.

 ЗАВИСНИ ДЕО именског израза није обавезан, односно може се изоставити а да

израз остане граматички прихватљив: Ваш сат је овде. → Сат је овде.

 Постоје две врсте зависних делова именског изараза:

1. Зависни део НУКЛЕУСНОГ ИМЕНСКОГ ИЗРАЗА

2. Зависни део ИМЕНСКОГ ИЗРАЗА КОЈИ СУ ИЗВАН ЊЕГОВОГ
НУКЛЕУСНОГ ДЕЛА – РЕФЕРЕНЦИЈАЛНО-КВАНТИФИКАЦИОНИ
ЕЛЕМЕНТИ (сваки, ниједан, тај).

2
  НУКЛЕУСНИ ИМЕНСКИ ИЗРАЗ је обавезни део именског израза који
изражава део садржаја значењске структуре реченице, који се односи на
конкретне или апстрактне учеснике у одређеној ситуацији. У реченици:

Сви ти стари пријатељи нам пишу.

1. Стари пријатељи представља нуклеусни именски израз

2. Атрибут стари је зависни члан у нуклеусном именском изразу.
3. У ширим оквирима именског израза, али изван нуклеусног именског израза
налазе се елементи који повезују његов садржај са говорним ситуацијом и дају
његову количинску карактеристику. Овде су то елементи сви ти.

Према свему томе, структура именског израза је хијерархизована на следећи начин:

1. ГЛАВНИ ЕЛЕМЕНТ ИМЕНСКОГ ИЗРАЗА:

Пријатељи нам пишу.
2. НУКЛЕУСНИ ИМЕНСКИ ИЗРАЗ:
главни елемент + допунски делови:
Стари пријатељи нам пишу.
3. ИМЕНСКИ ИЗРАЗ У ЦЕЛИНИ:
нуклеусни именски израз + показатељи референцијалности и квантификације:
Сви ти стари пријатељи нам пишу.

Именски израз може у реченици бити остварен на сва три нивоа своје структуре.
Другим речима, он може бити исказан и једном речју – главним делом израза.

Синтаксичке фунцкије

Према својим синтаксичким функцијама, именски израз у српском језику може бити:

1. Субјекатски
2. Објекатски
3. Предикатски
4. Адвербијални
5. Атрибутски

Субјекатски именски израз

Граматички субјекат

 Има облик номинатива.

 Израз је првог аргумента у структури реченице: Овај певач је одличан.

3
 Номинатив као облик граматичког субјекта показује однос међузависности
између именског израза и предикатског израза, који се испољава у њиховој
конгруенцији.
 Граматички субјекат у комуникативној реченици обично долази испред
предикатског израза јер обично има функцију теме.

*Типична значења граматичког субјекта*

1. Значење лица и одређености јер се њиме означава ПОКРЕТАЧ ИЗВЕСНОГ

ПРОЦЕСА или ОДНОСА, или НОСИЛАЦ ОСОБИНЕ ИЛИ СТАЊА:
Васа је добитник књижевне награде.
2. Значење ДРУГИХ ЖИВИХ БИЋА, или ОЗНАКЕ ЖИВО (+) У НАЈШИРЕМ
СМИСЛУ:
Пас лаје. Ружа је процветала.
3. Значење НЕЖИВИХ ОБЈЕКАТА: Мотор је прорадио.
4. Значење ПРИРОДНИХ ПОЈАВА: Снег пада.

 Знатан део оваквих случајева се објашњава:

1) Језичком ПЕРСОНИФИКАЦИЈОМ неживог света: Сунце залази.

2) Семантичком ДЕРИВАЦИЈОМ од реченица са персоналним агенсом:

 Инструментална деривација: Ова оловка пише. ← Овом оловком човек може да

пише.
 Квази-агентивна деривација: Чаша се разбила. ← Неко је разбио чашу.
 Резултативна деривација: Кафа је скувана. ← Неко је скувао кафу.
 Просторна деривација: Кафа је на столу. ← Неко је ставио кафу на сто.
 Градивна деривација: Кафа је преслатка. ← Неко је ставио превише шећера у
кафу.

Предикатски именски израз

Именски део предиката

 Именски израз је део граматичког предиката као предикатског израза.

 Има облик номинатива.
 За разлику од номинатива граматичког субјекта, има увек нереференцијално
значење – не означава ништа индивидуализовано, већ класу појава којој неко
или нешто припада:
Пера је студент. ← Пера припада друштвеној групи чији се сваки члан зове
студент.
4
  Садржај предикатског именског израза подлеже и критеријуму фактивности, па се
може квалификовати као:

1. Фактиван (истинит): Дуле је шеф.

2. Контрафактиван (неистинит): Дуле глуми шефа.
3. Нефактиван (као објекат чија се истинитост или неистинитост оставља
отвореном): Дуле се понаша као шеф.

 Однос предикатског именског израза према фактивности, као што видимо, исказује
се помоћу глаголских лексема у предикатском изразу. Између глаголских лексема у
предикатском изразу и контрафактивних и нефактивних именских израза постоји
тесна значењска веза. Чињеница је да су такви глаголи непотпуни, и њихова
самостална употреба резултира неправилним исказима: Дуле се понаша. Дуле се
држи.

Објекатски именски израз

Граматички објекат

 У ужем смислу представља именски израз у функцији директног објекта

 Његов типичан облик је акузатив без предлога, али се он облички разликује у
зависности од тога да ли је ближи или даљи објекат.
 Представља други аргумент у семантичкој структури
 Објекатски именски израз је синтаксички зависан од предикатског израза, који му
обично претходи.
 Семантички, он може означавати категорију живог (анематност) или неживог
(инаниматност):

*Ближи објекат*

I. АКУЗАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА:

 АКУЗАТИВ : ГЕНИТИВ мушког лица

1. Ако се у улози објекта над којим се нешто врши нађе мушко лице са ознаком живо
(+), оно ће бити исказано акузативом једнине који је у том случају формално једнак
генитиву једнине:
Види студента : Види портрет.
Види певача : Види отварач.

2. Друге именице мушког рода које не значе нешто живо:

5
  Називи објеката који имају облик човека: Види пајаца.
 Нативи карата за играње: Баци краља.
 У колоквијалном изражавању: Купује ''Доктора''.

 Формално обележје директног објекта ( у облику беспредлошког акузатива) имају и

ИМЕНСКИ ИЗРАЗИ С ВРЕМЕНСКО-КОЛИЧИНСКИМ ЗНАЧЕЊЕМ:

Чекао их је цео сат. Проплакала је сву ноћ.

У њима главни елемент групе (без конкретно-предметног) значења има функцију
фрагментизатора појма време, Такви изрази су, према функцији, адвербијалне
природе (акузативни временско-количински адвербијал).

 Посебан тип предиката с таквим именским изразима у свом саставу, који формално
личе на објекатске именске изразе, јесу ДЕКОМПОНОВАНИ ПРЕДИКАТИ.

II. Секундарно, директни објекат може имати ОБЛИК ГЕНИТИВА

1. Словенски генитив – у конструкцијама с негацијом: Немам појма.

2. Партитивни генитив – с партитивним значењем: Узми хлеба.

*Даљи објекат*

 Готово све форме зависних падежа могу имати функцију индиректног објекта.

I. ДАТИВ

1. Значење лица и бића коме се нешто говори, даје или које се усмерава, а одликује
се синтаксичком зависношћу од предикатског израза:

Петар пише сестри писмо. Милица даје мачки млеко.

2. Поред тог основног значења, јављају се и друга, изведена значења, као што су

 значења користи и штете: Помаже им. Осветио им се.

 У конструкцијама безличних реченица: Спава јој се. Жао ми је.

На семантичком плану, именски израз таквих реченица означава лице које може да
се схвати као нетипично исказани објекат: Мири се спава ← Миру нешто чини
поспаном, али и као нетипично исказани субјекат: Мири се спава. ← Мира осећа
поспаност.

3. Овде се може наћи и значење процеса: Мира се чуди његовом понашању.

6
  Реченице са индиректним објектом који значи нешто живо показују разлику
између субјекатских именских израза који значе човека и оних који у оквиру
категорије живо (+) не значе човека. Сасвим је уобичајено рећи Петар пише
мајци. Милица даје млеко мачки. Ако се, ипак, главни члан субјекатског именског
израза не односи на човека, употреба именског израза са значењем индиректног
живог објекта је ређа: Пас му доноси новине. Мачка оставља храну мачићима.

II. ИНСТРУМЕНТАЛ

1. Има основно значење предмета и одликује се синтаксичком зависношћу од

предикативног израза.

Баба пуни лонац водом. Отац покрива децу јорганом.

Предмет означен таквим именским изразом има семантичко обележје објекта као
шире схваћеног средства којим субјекат нешто остварује.

2. Секундарно значење именског израза индиректног неживог објекта је значење

допуне:
Она се бави вежбама дисања. Он се бави спортом,

где је због присуства морфеме се блокирана позиција правог објекта, због чега је
он морао бити померен на позицију индиректног неживог објекта.

Атрибутски (детерминативни) именски израз

Неконгруентни атрибут

 Именски израз у односу синтаксичке зависности од другог именског израза који

он одређује као његов НЕКОНГРУЕНТНИ АТРИБУТ.
 Као свој примарни граматички облик има адноминални генитив.
 Може имати значење:

1. Квалификативности: девојка дуге косе

2. Односа део – целина: нога од стола
3. Порекла: људи из Боке
4. Може садржати и елеменат просторног значења: излаз из болнице

 Детерминација једног именског израза другим именским изразом у зависном

падежном облику одликује се присуством конгруенције граматичког облика

7
 детерминатора са обликом објекта детерминације. Зато се у таквим случајевима
говори о неконгруентном насупрот конгруентном атрибуту:

Афрички слонови → Слонови из Африке

 Детерминација именског израза може имати значења која су карактеристична за

АДВЕРБИЈАЛНЕ ОДРЕДБЕ:

Ово је ветар са истока. / Овај ветар дува са истока.

 У савременом српском језику постоји много таквих адноминалних предлошких

детерминативно употребљених именских група, које се често употребљавају
као одредбе предиката, односно као прави адвербијали.

 Такве су адноминалне генитивске конструкције са:

1. Просторним значењем: вести из главног града.

2. Временским значењем: новине од петка.
3. Количинским значењем: тег од десет килограма
4. Узрочним значењем: подвиг из љубави.

Адвербијални именски израз

Именски адвербијал

 Има значење околности у којима се остварује однос означен предикатом, или

значење одредбе предикатског садржаја.
 Адвербијални именски израз зависи од предикатског израза у реченици, а
формални показатељ те зависности је, поред падежног облика, предлог.
 Као свој примарни облик има локатив с предлозима:

Она живи у Краљеву. У јануару су прославили њен рођендан.

 Може бити и у другим облицима:

1. У облику предлошког инструментала: Деца се играју пред кућом.

2. Акузатива: Деца су изашла пред кућу.
3. Генитива: Деца се играју испред куће.