САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК II - ИСПИТНА ПИТАЊА

I група питања
1. Синтаксичке јединице и синтаксичке функције
2. Реч као синтаксичка јединица
3. Синтагматска конструкција; врсте синтагми; распоређивање синтагматских конституената
4. Независне реченице; индиректне комуникативне функције
5. Специјалне независне реченице
6. Потврдне и одричне реченице
7. Семантичке улоге
8. Глаголска валенца и реченични модели
9. (Граматички) субјекат
10. Предикат – глаголски и копулативни
11. Прави објекат
12. Неправи објекат
13. Конструкције с допунским предикативом
14. Прилошке допуне и прилошке одредбе
15. Актуелни квалификатив
16. Безличне реченице; реченице с логичким субјектом
17. Деагентизација: обезличене и пасивне реченице
18. Сложени предикат
19. Именичке синтагме
20. Придевске и прилошке синтагме
21. Партитивне и паукалне синтагме
22. Апозитивне одредбе: апозитив и апозиција
23. Конгруенција: општи појмови
24. Граматичка и семантичка конгруенција у роду и броју
25. Конгруенција с партитивним и паукалним синтагмама
26. Традиционални и структуралистички приступ анализи реченице с више предиката
27. Зависне реченице: конституентске вредности, обележја, корелативи
28. Изричне реченице
29. Односне реченице
30. Месне реченице
31. Временске реченице
32. Зависне реченице с везником КАД
33. Условне реченице
34. Узрочне реченице; допусне реченице
35. Намерне и псеудонамерне реченице
36. Начинско-мерне реченице
37. Напоредне конструкције: општи појмови
38. Напоредни односи: саставни (и закључни), раставни
39. Напоредни односи: супротни (и искључни), градациони
II група питања
1. Синтаксичке функције и падежни систем; основне конституентске вредности именичких јединица
2. Именичке јединице с придевским значењем
3. Именичке јединице с месним прилошким значењем
4. Концептуализација времена у српском језику; именичке јединице с временским значењем
5. Именичке јединице с начинским и узрочним значењем
6. Именичке јединице с осталим прилошким значењима
7. Предлошко-падежне конструкције; предлози који се употребљавају с различитим падежима; падежна
синонимија
8. Номинатив; вокатив
9. Генитив без предлога

1
10. Датив без предлога
11. Датив с предлозима
12. Акузатив без предлога
13. Инструментал без предлога
14. Глаголски вид
15. Значења глаголских времена
16. Означавање радње која се понавља
17. Употреба глаголских облика у приповедачком тексту
18. Апсолутни презент; безвременски презент
19. Релативни презент
20. Модалне и друге употребе презента (осим апсолутне, релативне и безвременске)
21. Апсолутни перфекат
22. Перфекат у пасиву, релативни и модални перфекат, перфекат за ублажавање исказа
23. Крњи перфекат
24. Плусквамперфекат
25. Аорист; имперфекат
26. Футур (први)
27. Футур други
28. Потенцијал
29. Потенцијал други; императив
30. Инфинитив
31. Глаголски прилози (герунди)
32. Информативна актуализација реченице; парцелација реченице
33. Распоређивање енклитика
34. Текстуална кохезија
35. Шта је то номинализација; Шта је то реченична кондензација; Како се исказ „деноминализује“
36. Последице номинализације
37. Декомпоновање глагола

2
 ПРВИ ДЕО
1. Синтаксичке јединице и синтаксичке функције

Комуникативна (реченица у ширем смислу) и предикатска реченица (реченица у ужем смислу)

КР је она која почиње великим словом и завршава се тачком, односно њоме се исказује целовита
порука, што се показује и у говору спуштањем интонације на крају реченице, са друге стране, ПР је
реченица формирана помоћу глагола у личном (финитном) облику у функцији предиката, јер је лексичко
језгро реченице управо предикат. ПР означава неку ситуацију – радњу, стање, збивање...
За КР употребљава се термин исказ, а за ПР клауза.
У примеру:
Марија јако воли коње па је отишла на курс јахања.
Исказана је целовита порука КР, а она се састоји из две ПР, чија лексичка језгра чине глаголи „волети“ и
„отићи“. Дакле, из овога се може закључити да је за образовање КР потребно да се искаже бар једна ПР,
али да се она може састојати из две или више ПР. Ако се састоји из једне, онда је по саставу проста
реченица, а ако се састоји из две или више, онда је сложена реченица. Нпр.:
Марија јако воли коње. П
Да ли Марија воли коње? П
Марија јако воли коње па је отишла на курс јахања. С

Независне и конституентске јединице и њихове фукције

Комуникативне функције независних реченица

Комуникативне функције реализују се независним реченицама. Независне су оне ПР којима се, уз

употребу одговарајуће интонације, односно интерпункције, означава одређена ситуација и саговорнику
се њоме исказује садржај поруке, али и циљ који говорник жели да постигне исказивањем одређене КР.
Такве реченице могу да „стоје саме“. У примерима:
1) Милорад ради домаћи.
2) Да ли Милорад ради домаћи?
3) Нека Милорад ради домаћи!
4) Ради домаћи!
исказана је одређена ситуација употребом глагола „радити“, али њихова комуникативна функција није
истоветна. Првом реченицом исказује се ОБАВЕШТЕЊЕ, другом се поставља ПИТАЊЕ, док се трећом
и четвртом изриче ЗАПОВЕСТ. Тако да овде имамо обавештајну (изјавну), упитну и две заповедне
(императивне) реченице. Поред њих постоје и узвичне и жељне (оптативне).
Свака врста независних реченица има свој синтаксички облик, који зависи од врсте реченице и њега
чине: глаголски облик (императив у 4), речце (да ли, нека у 2, 3), упитне заменице (ко, шта, који...) и
упитни прилози (где, кад, зашто, како...). Код обавештајних реченица постоји и одсуство обележја,
којим се она и разликује од других – нулто обележје.

Конституентске јединице и конституентске функције

Поред комуникативних функција, постоје и конституентске које се јављају у оквиру

предикатских реченица и синтагми и реализују се:
1) именичким, прилошким и глаголским речима и синтагмама у одговарајућем облику и
2) зависним реченицама.
3
 Подела конституената:
1) главни – СУБЈЕКАТ, ПРЕДИКАТ,
2) зависни – ОДРЕДБЕ, ДОПУНЕ.

Примери:

1) Исидора није дошла у школу.

2) Исидора није дошла у школу због главобоље.
3) Ја нисам дошла у школу због главобоље.
4) Мала Исидора није дошла у школу због велике главобоље.
5) Исидора није дошла јер ју је болела глава.
У наведеним примерима илустрован је основни тип ПР у нашем језику, а то је субјекатско-предикатска
реченица. СУБЈЕКАТ именује носиоца ситуације исказане реченицом, а по саставу је именица (1, 2,5),
именичка заменица (3) или именичка синтагма (4) у номинативу. У неким случајевима функцију
субјекта врше и зависне реченице и глагол у облику инфинитива. ПРЕДИКАТОМ се дата ситуација
именује, конкретизује и приписује субјекатском појму. Типичан облик предиката је глагол (именовање
ситуације) у неком личном облику (конкретизовање) конгруентном са субјектом у лицу, броју и, ако
глаголски облик разликује род, у роду (приписивање). У наведеним примерима субјекти су именица
„Исидора“, односно именичка синтагма „Исидора“ у номинативу, а предикат је глагол „доћи“ у 3.
односно 1. лицу једнине перфекта у одричном облику.
У реченици 1 видимо да субјекат и предикат могу бити довољни за образовање с-п реченице.
Међутим, многи глаголи захтевају ДОПУНЕ, без којих значење реченице не би било потпуно. У
реченици:
6) Исидора гледа емисију.
поред СУБЈЕКТА (Исидора) и ПРЕДИКАТА (гледа) као ДОПУНА мора се употребити и конституент
који има функцију ПРАВОГ ОБЈЕКТА, тј. именичка јединица у акузативу без предлога којом се
означава појам на који се односи ситуација именована глаголом. У овој реченици то је именица
„емисија“ у акузативу.
ОДРЕДБЕ су конституенти којима се пружа додатна информација о месту, времену, начину,
узроку реализовања ситуације исказане реченицом. У примерима 2,3,4 употребљена је ОДРЕДБА
УЗРОКА – ППК - због+ именица „главобоља“, односно именичка синтагма „главобоља“ у ген. једнине,
док је у примеру 5 ОДРЕДБА УЗРОКА реализована зависном узрочном реченицом.

Синтаксички облик конституентских јединица

Синтаксичким обликом се указује на функцију и значење конституентске јединице у склопу

више реченице, односно представља њен конституентски облик (КО).
1) Именичке јединице – КО чини: падеж именичке речи (независни или зависни падеж без
предлога; ППК- комбинација предлога и одговарајућег зависног падежа – „због главобоље“).
2) Придевске јединице – битан је конгруентни облик придевских речи (род, број, падеж; а некад је
битан и придевски вид).
3) Глаголи – најважнији је глаголски облик (лични облик или неки од неличних). А код глагола у
личном облику важна је конгруенција (слагање са субјектом у лицу, броју (и роду)). Такође,
битно је да ли глагол стоји у потврдном или одричном облику.
4) Прилози и прилошке синтагме – нема посебног КО, него је важна врста прилога (за место, време,
начин...).
5) Зависне реченице – најбитнија обележја су субординатори – речи и изрази који имају функцију
показатеља типа зависне реченице. То су зависни везници и везнички изрази, односне и упитне
4
 заменице и прилози и неке речце. Поред тога, битно је и у ком глаголском облику стоји глагол у
предикату.
6) Синтагме – функцију ЦЕНТРА врше конституентске речи, а као ЗАВИСНИ КОНСТИТУЕНТИ
јављају се:
 конституентске речи (саме или са неком помоћном речи);
 уже синтагме и
 зависне реченице (ређе).
Примери:
1) велика црвена торба
2) лепа торба из осветљеног излога
3) нека торба која је купљена у Аустралији
У овим синтагмама зависним конституентима пружа се информација о појму означеном реченицом, те
они имају функцију АТРИБУТА.

Независне и зависне реченице

Независне реченице
Обавештајна -- Иван чека Марка (.)
Упитна Да ли Иван чека Марка (?)
Заповедна Нека Иван чека Марка (!)
...
Зависне реченице
Изрична да Иван чека Марка
Временска док Иван чека Марка
Узрочна јер Иван чека Марка
Условна ако Иван чека Марка
Допусна иако Иван чека Марка
...

Као што независне реченице образују систем у којем свакака има своје значење, функцију и обележја,
тако је и са зависним. Зависне су подељене на врсте: изричне, односне, временске, узрочне, условне,
допусне, месне, намерне, поредбене и последичне. У обележја улазе: зависни везници (и речце),
упитно-односне заменице и прилози и глаголски облици.

Функционални систем синтаксичких јединица

Синтаксички систем српског језика обухвата следеће синтаксичке јединице:
- КР, које су истовремено и синт. јед. и јединице комуникације;
- ПР, које могу бити:
а) независне (обавештајне, упитне, заповедне, жељне и узвичне);
б) зависне (изричне, односне, временске, узрочне, условне, допусне, месне, намерне, поредбене и
последичне);
- синтагме (именичке, придевске, прилошке, глаголске);
- речи, које могу бити_
а) конституентске (именичке, придевске, прилошке, глаголске речи);
б) помоћне (предлози, везници и речце).
Синтаксичке функције могу бити:
- комуникативне (ОБАВЕШТЕЊЕ, ПИТАЊЕ, ЗАПОВЕСТ итд.), које се изричу независним речен.;

5
 - конституентске (СУБЈЕКАТ, ПРЕДИКАТ, ОБЈЕКАТ, АТРИБУТ итд.) које се изричу речима или
синтагамама и зависним реченицама.
По типу функције синтаксичке јединице могу се систематизовати на следећи начин.
КР – исказују комуникативно целовиту поруку.
Независне (предикатске) реченице – имају комуникативне функције и служе за реализовање
комуникативних јединица.
Конституентске јединице имају конституентске функције и служе за образовање ПР и синтагми. То су:
- конституенрске речи и синтагме
- зависне реченице.
Дистрибуција у оквиру више реченице- КР се употребљавају у оквиру текста, независне ПР – у оквиру
КР, а конституентске јединице – у оквиру виших ПР и синтагми.

2. Реч као синтаксичка јединица

KР je највиша, а реч најнижа јединица синтаксе. За синтаксу је она елементарана и нерашчлањива

јединица. Шта ми све подразумевамо под овим термином?

Рука руку мије.

На овом примеру можемо да видимо да под термином реч не мислимо увек на исту појаву.
1) Лексема. – Реч се може посматрати као јединица речника, лексичког фонда. Тада ћемо рећи да је
у наведеном примеру два пута употребљена лексема „рука“ и једном лексема „мити“.
*Променљиве лексеме наводе се у свом основном облику, и то: глаголи – у инфинитиву, именице- у ном.јд., придеви- у
ном.јд. мушког рода позитива неодређеног вида.
2) Врста речи. – Све лексеме подељене су на одређене врсте, те се под термином реч подразумева и
одређена врста речи (именица, глагол, придев...). У наведеном примеру употребљена је два пута
именица „рука“ и једном глагол „мити“.
3) Морфосинтаксичка реч. – Лексема у одређеном граматичком облику. У примеру су употребљене
три морфосинтаксичке речи: „рука“ (именица „рука“ у ном јд.), „мије“ (глагол „мити“ у 3.л.јд.
презента) и „руку“ (им. „рука“ и акуз.јд.).

*Термин „морфосинтаксичка реч“ не односи се само на променљиве речи. Нпр. Предлог „на“ се може посматрати као
лексема „на“ и као морфсинт. реч „на“ (предлог употребљен за формирање ППК) – Ђокица је отишао на море.

Граматички облик речи

Граматички облик променљивих речи чине конкретне вредности њихових морфолошких категорија.

Именице: 1) падеж,
2) број (* неке именице разликују само једнину и множину – плуралиа и синг).
*Код именица, за разлику од придева, род је класификациона категорија, тј. Деле се на именице мушког, женског и
средњег рода, једна именица не разликује сва три!!!

Придеви: 1) род (м, ж,ср.),

2) број (јд,мн.),
3) падеж
4) степен компарације (позитив, компаратив, суперлатив),
5) вид (одређени, неодређени), с тим што не разликују сви оба вида. (* и неки прилози)
Глаголи: 1)глаголски облик – а) лични (финитни) – разликују лица, то су времена и начини
б) нелични (инфинитни) – не разликују лица, то су инфинитив и глаголски
придеви и прилози
6
 2) категорија потврдности/одричности- ПОЛАРНОСТ;
3) лице (прво, друго, треће);
4) број, а ако је глаголски облик формиран од глаголског придева радног или трпног, разликују
и 5) род (м, ж, ср.) и
6) стање (актив, пасив)
*Глаголски вид је класификациона категорије, тј. Неки су глаголи свршеног, неки несвршеног вида, а неки су двовидски.

Конституентске и помоћне речи

Конституентске речи означавају бића, предмете, својства, ситуације и сл. и чине лексичко језгро
синтаксичких јединица. То су:
- именичке речи: именице, именичке заменице (личне и неличне) и бројеви који се деклинирају
слично као и именице;
- придевске речи: придеви, придевске заменице, редни и сви други бројеви који се деклинирају
слично као придеви;
- прилошке речи: прилози и непроменљиви бројеви;
- глаголи.
Помоћне речи се употребљавају уз синтаксичке јединице да конкретизују њихове функције и односе и
обележе и истекну разна граматичка значења. То су:
- предлози;
- везници (зависни и напоредни);
- речце (партикуле)
- *помоћни глаголи.
3. Синтагматска конструкција; врсте синтагми; распоређивање синтагматских
конституената

Значење именица, придева, прилога и глагола може бити допуњено или одређено значењем
синтаксичких јединица које се везује за њих. Тако настаје посебан тип синтаксичке јединице који се
назива синтагма. На основу тога шта чини лексичко језгро синтагме, односно која врста речи,
одређујемо тип синтагме. Па се онда деле на именичке, придевске, прилошке и глаголске. Глаголске се
образују од неличних глаголских јединица (инфинитив и глаголски прилог садашњи).

Делови синтагме:
1. ЦЕНТАР СИНТАГМЕ јесте реч која чини лексичко језгро синтагме. Одлике:
а) за њу се везују зависни конституенти,
б) према њеној врсти одређује се тип синтагме (именица-именичка синт. ...),
в) при описивању синтагме, центар је погодан за њено идентификовање (именичка синт.
„торба“)...
2. ЗАВИСНИ КОНСТИТУЕНТИ:
а) СПЕЦИФИЧНЕ ОДРЕДБЕ- распоређују се испред центра (за именице су то придевске,
конгруентне речи, а за глаголе, придеве, прилоге- прилози за начин и меру);
б) ОСТАЛИ ЗАВИСНИ КОНТСТИТУЕНТИ- распоређују се иза центра и најчешће имају
функцију одредбе и допуне.

Распоређивање синтагматских конституената

Сви синтагматски конституенти ГРУПИШУ СЕ ЗАЈЕДНО, чинећи тако јединствен сегмент у
склопу више јединице. Док сам распоред конституената у склопу сегмента зависи од типа синтагме и од

7
учешћа у информативној актуализацији речнице, ипак се може за све синтагме одредити један основни
распоред, дистрибуција конституената. Тај распоред заснован је на два принципа:
1. Специфичне одредбе распоређују се испред главне речи, док се остали зависни конституенти
распоређују већином иза главне речи.
Специфична одредба Главна реч Остали зав.конст.
Именичка синт. црна торба од коже
она која лежи на столу
Глаголска синт. пажљиво читати књигу
читајући
Придевска синт. веома одан друговима
Прилошка синт. веома далеко од школе
2. Неки зависни конституенти су перифернији, у случају да их има више, и стоје ближе почетку,
односно крају синтагме. Нпр. ПРИДЕВСКЕ ЗАМЕНИЦЕ СУ ПЕРИФЕРНИЈЕ НЕГО ПРИДЕВИ:
овај
неки добар ученик,
сваки
СУБЈЕКАТСКИ И ОБЈЕКАТСКИ ГЕНИТИВ УЖЕ су везани за именицу него друге падежне
јединице:
писање штампе о синоћном концерту,
чишћење одела од мрља,
а ОДНОСНА РЕЧЕНИЦА УВЕК СЕ НАЛАЗИ НА КРАЈУ ИМЕНИЧКЕ синтагме:
књига о шаху коју си ми позајмио

4. Независне реченице; индиректне комуникативне функције

Постоји систем независних предикатских реченица. Оне се деле на типове, имају одређена обележја
и функције. За њих је битно да имају и комуникативне функције, па је употребом одогварајуће
интонације, односно интерпункције у писању постижу одређени комуникативни ефекти. Типови:
- обавештајне (изјавне),
- упитне,
- заповедне (императивне),
- узвичне (ускличне или екскламативне),
- жељне (оптативне).
Граматичка обележја:
- посебне помоћне речи или речи које имају помоћну функцију, то су упитне, императивне и
узвичне речце (ли, да ли, зар, нека, да, ала) и упитне заменице и прилози (ко, шта, који, чији; где
куда, како, колико, зашто...) с тим што заменице и прилози имају не само функцију помоћне речи
него и одговарајаућег конституента независне реченице;
- посебни глаголски облици: императив, модални крњи перфекат, употребљен са вредношћу
оптатива.
И недостатак обележја представља обележје – код обавештајних реченица.
Обавештајне реченице
Њима се пружа информација; општа комуникативна функција им је ОБАВЕШТЕЊЕ. Немају
посебно обележје.

Ђура је дошао. Ђура је дошао!

Употребом узвичне интонације, обавештењу се придодаје експресивни карактер, тј. говорникове
емоције у вези са садржајем реченице.
8
 Упитне реченице
Њима се тражи информација у вези са означеном ситуацијом; општа комуникативна функција им
је ПИТАЊЕ. Могу се, међутим, разликовати разне врсте питања.

1. ОПШТЕ ПИТАЊЕ. Тражи се информација о томе да ли се дата ситуација реализује или не. Основни
тип одговора је: Да/Не. Обележја: упитне речце: да ли, ли и зар, али се може употребити и неутрална
реченица, јер се питање обележава и упитном интонацијом, односно упитником. Примери:
Да ли долази Ђура?
Долази ли Ђура?
Је ли дошао Ђура? - Енклитичка речца ли стоји иза глагола у финитном облику (када је глагол сложен,
онда је то помоћни глагол), с тим што тај глагол стоји на почетку реченице.
Зар долази Ђура? Речца зар даје упитној реченици експресивну вредност (показује чуђење, изненађење).
Долази Ђура?

2. ПОСЕБНО ПИТАЊЕ. Њиме се тражи информација о садржини неког дела упитне реченице, а
одговор је израз којим се исказује та садржина. Обележја: упитне заменице и прилози (ко, шта, који,
какав, колики, чији; где, куда, камо, одакле, докле, откад, докад, како, колико) и упитна интонација,
односно упитник. Примери:
Ко је дошао? (-Пера.)
Када је дошао? (- Малопре.)

3. ДЕЛИБЕРАТИВНА ПИТАЊА (лат. delibero= размишљати; већати) – њима се не тражи информација,

већ савет или упутство. Одговор се даје императивном, а не обавештајном реченицом. Постоје ОПШТА
и ПОСЕБНА делиберативна питања.
О. – Да ли да купим ову књигу? – Купи.
П. – Шта да купим? – Књигу. (=Купи књигу.)
Специфичност делиберативне упитне реченице јесте у томе да се предикат јавља у облику конструкције
да+презент. Када се вршилац радње не наводи, глагол може стајати у облику инфинитива; уп.:
Шта радити (=да се ради)?
За разлику од делиберативног питања, питање којим се тражи информација (не савет, упутство и сл.)
може се прецизније назвати ИНФОРМАТИВНИМ ПИТАЊЕМ.

4. ДИСЈУНКТИВНА ПИТАЊА. Опште питање може бити тако формулисано да се тражи потврда једне
или више алтернатива, нпр. :
Да ли се Пера јавио или не/није?
Да ли се јавио Пера или неко други?
Да ли се Пера јавио у среду, четвртак или петак?
Да ли се Пера јавио Ђурином или Жикином брату?

Пошто је у овим питањима употребљена дисјунктивна, раставна напоредна конструкција, тако се

називају. Ако се пита да ли се дата ситуација врши или не, одговара се као код простог општег питања
(да/не). Али ако се пита о фокализованом реченичном или синтагматском конституенту (оном на коме је
реченични акценат), одговор је једна од алтернатива, тј. облик одговора је као код посебног питања.

5. КОМБИНОВАНА ПИТАЊА. Питања као што су:

Ко се јавио: Пера или неко други?
Када се Пера јавио: у среду, четвртак или петак?
Чијем се брату Пера јавио: Ђурином или Жикином?
9
представљају комбинацију посебног и дисјунктивног питања.

6. ЕХО-ПИТАЊА. То су питања којима се реагује на претходни говор, ради провере, али и ради
исказивања чуђења, неверице и сличних осећања.

Пера: Почео сам да учим мађарски.

Жика: Мађарски?
Пера: Да, желео бих да аплицирам за мађарско држављанство.

Заповедне (императивне) реченице

Њима се подстиче (у виду заповести, молбе, захтева..) или се пак забрањује реализовање онога
означеног реченицом. Функција: 1) ЗАПОВЕСТ, ЗАБРАНА. Обележја: императив/нека+презент,
узвичник.
Дођи!
Нека Ђура дође!

2) ПРОХИБИТИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ – њима се изриче забрана или се саговорник одвраћа од нечега.

Облик: 1) одрични императив/нека+одрични презент (глагол несвршеног вида);
2) немој, немојте, немојмо са инфинитивом/да+презент. Примери:

Не отварај врата! (Уп.: Отвори врата! – са глаголом у свршеном виду)

Нека Ђура не долази!
Немој дирати/да дираш колаче!
3) СТРОГА (ЕМФАТИЧКА, НАГЛАШЕНА) ЗАПОВЕСТ – добија се употребом
да+презент/да+перфекат. Примери:
Да си сместа дошао овамо!
Да ми сутра вратиш паре!
4) ДОЗВОЛА – као одговор на питање којим се тражи дозвола.
Да ли смем да идем код Ане? –Иди. (=смеш да идеш).

Жељне (оптативне) реченице

Њима се изражава жеља за остварењем њиховог садржаја. Функицја: ЖЕЉА (прижељкивање, клетва,
благослов...). Обележје: модални крњи перфекат/нека+презент/да+презент; узвична интонација.
Примери:
Живели/Нека живе/Да живе младенци!
Нека бољи победи!
Никад среће немао!
Жив ми био!

Узвичне (екскламативне) реченице

Њима се показује постојање експресивног става према ономе што значи реченица. Функција:
1) ЕКСПРЕСИВНО ИСКАЗИВАЊЕ РЕЧЕНИЧНОГ САДРЖАЈА (зачуђеност, задивљеност, згражање и
сл.). Обележје: упитне заменице и прилози, упитно-узвична речца ли и узвична речца ала; узвичник.
Примери:
Како/Што га је звекнуо! – померено значење упитне заменице – што.
Ти ли си то урадио! – на почетку реченице је информативно тежиште, фокус, па онда ли.
10
 Ала си ти порастао!
2) РЕТОРСКО ПИТАЊЕ – обележја: узвична интонација, упитни облик, потврдност/одричност
супротна од стварног значења.
Ко то не зна! (=свако то зна)
Ко то не може да уради! (=то не може нико да уради)
*Узвичне реченице су блиске са експресивним обавештајним и упитним, али се разликују. Њима је узвичност примарна, не
додатна одлика. Имају посебан облик (ли, ала) у односу на обавештајне. А од упитних се разликују одсуством упитне
интонације и тиме што се одговор не очекује.

Индиректне комуникативне функције

Тада се користи реченична форма која је типична за неку другу функцију, а на основу интонације и
смисла реченице утврђује се стварна комуникативна функција. Не очекује се одговор, само је форма
упитна.
Хоћеш ли ми додати шољу? (уп.: Додај ми шољу!) – УЧТИВА МОЛБА
Зашто се тако понашаш? (уп.: Немој тако да се понашаш!) – ПРЕКОРНА ЗАБРАНА
Само пробај то да урадиш! (уп.: Немој да си случајно то урадио!) – ПРЕТЕЋА ЗАБРАНА

5. Специјалне независне реченице

Постоји тип реченица у ужем смислу које су својом формом прилагођене комуникативној функцији,
контексту и експресивним потребама говорника. Примери:
Ауто! (уп.: Чувај се аута!)
Ево аутобуса! (уп.: Долази аутобус!)
Неваљалац ((ни)један)!
Неваљалче ((ни)један)! – вок.вар. за дирек. обраћање, ДИРЕКТНА УЗВИЧНА КВАЛИФИКАЦИЈА
Страшног ли времена! (уп.: Време је страшно!)
Тишина! - СТРОГА ЗАПОВЕСТ
Напоље!
Не галамити! УОПШТЕНА ЗАБРАНА
Не! - СТРОГА ЗАБРАНА
Да!
У овим реченицама је формулација сведена на минимум, тако да су саме реченице лишене
комуникативно сувишних елемената, па је постигнута економичност израза. Преношење целовите
поруке могуће је само кроз контекст у који је сама реченица смештена. Израз је економичан и
динамичан, погодан за изражавање експресивног става говорника у усменој комуникацији.

Конструкција специјалних реченица

Оне се сматрају непотпуним ПР, али у одговарајућим околностима, ситуација исказана овим
реченисама је комуникативно целовита. За разлику од ПР, лексичкој езгро специјалних реченица
не чини глагол у личном облику, него најчешће нека именица, придев или прилог или речце.
Ако се јави глагол, он стоји у неличном облику – инфинитиву. У синтаксички облик улазе
граматичких облик лексичког језгра и помоћна реч. Променљива реч је често у одређеном облику-
именица је најчешће у номинативу, зависним падежима, али и вокативу, док је глагол у инфинитиву.
Затим, у неким типовима спец.реч, додају се помоћне речи, као што је узвична речца ли, или показне
речце ето, ево, ено. Као обележје експресивности, јавља се узвична интонација, односно
интерпункција.
Модел 1 УЗВИЧНО УПОЗОРЕЊЕ- Ауто!
Специјална ком. реч. = Именица/им.синт у ном + узвична интонација/!

Модел 2 УЗВИЧНИ КОМЕНТАР – Страшног ли времена!

11
 Специјална ком. реч. = Придев у конгр. + ли имен. у ген. + узвична интонација/!
облику (фокализован)

Модел 3 ПОТВРДНИ/ОДРИЧНИ ОДГОВОР

Специјална ком. реч. = Да/Не + обавештајна интонација/.

6. Потврдне и одричне реченице

Подела ПР на потврдне и одричне

На основу тога да ли се радња исказана реченицом реализује или не, ПР – и зависне и независне-
можемо поделити на потврдне и одричне. У п. употребљен је глагол у потврдном облику, а у о. глагол у
одричном облику. Примери:
Реченице Потврдне Одричне
Обавештајне Жика је запевао. Жика није запевао.
Упитне Ко је запевао? Ко није запевао?
Узрочне јер је Жика запевао јер Жика није запевао
Условне ако је Жика запевао ако Жика није запевао

Свакако, и инфинитив и глаголски прилози разликују потврдни и одрични облик. Примери:

Шетати је здраво.: Не шетати је нездраво.
Отишао је певајући.: Отишао је не певајући.
Опште и посебно негирање
Упоредимо реченице:
Жика НИЈЕ отпутовао у Црну Гору.
Жика није отпутовао у ЦРНУ ГОРУ.
Жика није отпутовао у ЦРНУ ГОРУ, већ/него/но у ГРЧКУ.
Заједничко за све ове реченице јесте одрична конструкција. Конституент одричне реченице који се
негира наглашеном интонацијом представља фокус одричне реченице.
У првом примеру се негира реализација саме ситуације (ОПШТЕ НЕГИРАЊЕ), а у друга два примера
се не пориче да је Жика негде отпутовао, већ се сама дестинација доводи у питање (ПОСЕБНО
НЕГИРАЊЕ), тј. пориче се садржај одређеног конституента (овде одредбе). Посебно негирање постиже
се посебним наглашавањем, односно контрастивним реченичним акцентом. Као конституент који се
негира може стајати и зависна реченица:
Жика није рекао ДА ЋЕ ЗАПЕВАТИ (него/но/већ ДА ЋЕ ЗАПЛЕСАТИ).
У трећој реченици, употребљена је супротна напоредна конструкција са везницима већ/него/но, али се
може изрећи и на овај начин:
Жика је отпутовао не у ЦРНУ ГОРУ, већ/него/но у ГРЧКУ.
На овај начин, речца не употребљена је тако да је наглашена, не проклитичка, и стоји испред самог
конституента који се негира. Дакле, реченица је у потврдном облику, са посебним наглашавањем
одричне речце не, али не може изостати писање супоредне напоредне конструкције. За контрастирање
овог типа може се употребити и супротна конструкција са везником а:
Жика је отпутовао у ГРЧКУ, а не у ЦРНУ ГОРУ.
Двоструко негирање
За наш језик је типична употреба двоструког негирања, за разлику од нпр. француског, енглеског,
немачког. Употребом одричник заменица и прилога (нико, ништа, ничији, никакав; нигде, никако,
никад...), негира се и један и други случај. Двоструким негирањем се, поред заменица и прилога, негира
и глагол. Пример:
12
Тај свашта уме.: Тај ништа не уме.
He knows everything.: He doesn’t know anything.
I didn’t get any money.

13