СИНТАКСА (I, II, III)

ПРЕДАВАЊА И ВЕЖБЕ

Главни и зависни реченични конституенти

Оно што је заједничко допунама и одредбама јесте да су оне зависни конституенти

реченице. Наиме, предикат као централни конституент реченице, и субјекат, као њен независни
конституент, главни су реченични конституенти и образују субјекатско-предикатску конструкцију.
Они се јављају у свим субјекатско-предикатским реченицама и могу и сами образовати потпуну
реченицу одређеног типа. Допуне и одредбе јављају се само уз главне конституенте и ослањају се
на њих, односно зависе од глагола у предикату или од субјекатско-предикатске конструкције.

Према томе, реченични конституенти јесу:

– главни реченични конституенти

а) субјекат,

б) предикат

– зависни реченични конституенти

а) допуне,

б) одредбе.

СУБЈЕКАТ

Субјакат је независни именички конституент којим се означава носилац ситуације

именоване и приписане предикатом.
 То је и м е н и ч к а јединица, тј. именица, именичка синтагма или лична или нелична
именичка заменица, с тим што се лична заменица може и само подразумевати.

Конституентски облик: именичка јединица у н о м и н а т и в у, тј. независном падежу.

Важност субјекта за формирање реченице и за организовање садржаја поруке исказане

реченицом оглада се у томе што се глагол у предикату слаже (конгруира) са субјектом.

Дефиниција субјекта: Субјекат је један од два главна реченична конституента; то је

именичка јединица у номинативу којом се означава носилац ситуације именоване и приписане
предикатом.

ЛОГИЧКИ (СЕМАНТИЧКИ) СУБЈЕКАТ

У реченицама:

1. Марку се спавало.

2. Марку се играла кошарка.

пружа се информација о Марку: да он осећа потребу или жељу да спава односно да игра кошарку.
Марко је, значи, носилац ситуације означене тим реченицама. Међутим, док је у типичном случају
носилац ситуације означен субјектом, тј. именичком јединицом у независном падежу
(номинативу) и глагол конгруира са субјектом, овде именичка јединица стоји у зависном падежу
(дативу), а глагол не конгруира с њим.

Да би се показала двострука природа оваквог реченичког конституента – да је то именичка

јединица којом се означава носилац ситуације, али да то није прави субјекат, употребљава се
наслов: ЛОГИЧКИ или СЕМАНТИЧКИ СУБЈЕКАТ. За разлику од њега, именички израз у номинативу
(субјекат) може се означити прецизније као ГРАМАТИЧКИ СУБЈЕКАТ.

РЕЧЕНИЦЕ СА ЛОГИЧКИМ СУБЈЕКТОМ У ДАТИВУ

И АКУЗАТИВУ

Поред наведених примера (1 и 2) ево још неколико:

 3. Марку је позлило.

4. Марку је боље.

5. Марку је досадно.

6. Марку је задрхтала рука.

7. Марку севају очи.

Као што се из датих примера види, овакве реченице могу бити и безличне, са глаголским
предикатом (пр. 1 и 3) или прилошким предикатом (пр. 4 и 5); али то могу бити и личне
(субјекатско-предикатске) реченице (пр. 2, 6 и 7). У тим личним реченицама постоји и граматички
(синтаксички) субјекат, тј. именица у номинативу (кошарка, рука, очи), а глагол конгруира с њим.
Семантичка и информативна перспектива реченице се, међутим, формирају према логичком, а не
према граматичком субјекту: иако то није речено, рука и очи припадају Марку као носиоцу целе
ситуације, а Марко је и носилац информације изнете у реченици.

Свим наведеним типовима реченица означавају се психолошка или физиолошка стања или
процеси везани за особу означену логичким субјектом. Особа (тачније: живо биће) о којој се пружа
оваква информација може бити означена и именичком јединицом у акузативу. Такав је логички
субјекат у следећим примерима:

1. Ивана и Тању је страх. (= Иван и Тања се плаше.)

2. Јасну је болео зуб.

3. Марка сврби нос.

БЕЗЛИЧНЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ РЕЧЕНИЦЕ СА

ЛОГИЧКИМ СУБЈЕКТОМ У ГЕНИТИВУ

Егзистенцијалним реченицама зовемо оне реченице којима се исказује постојање или

непостојање неког појма. Таква је, на пример, реченица којом почињу народне приче:

1. Био један цар...

Са глаголом „бити” у облику крњег перфекта и са (граматичким) субјектом распоређеним иза

глагола.
 Постоје и безличне егзистенцијалне реченице у којима се, кад треба исказати презент,
употребљава глагол „имати” а кад треба исказати неки други лични облик – глагол „бити”. Логички
субјекат, који именује појам о чијој је егзистенцији реч, стоји у облику генитива. Примери:

2. Данас има/нема наставе.

3. Јуче (ни)је било наставе.

4. Сутра (не)ће бити наставе.

ДЕФИНИЦИЈА ЛОГИЧКОГ (СЕМАНТИЧКОГ) СУБЈЕКТА

Логички (семантички) субјекат је именичка јединица у зависном падежу (дативу, акузативу

или генитиву) којом се именује појам о коме се говори у реченици.

ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ

Глаголским предикатом се именује, конкретизује и приписује ситуација означена

реченицом.

Конституентски облик: глагол је у потврдном или одричном личном (= финитном) облику,

конгруентном са субјектом.

Личним обликом, тј. неким глаголским временом или начином или се (1) конкретизује в р
е м е реалне ситуације, нпр.:

Иван трчи / је трчао / ће трчати.

Где се глаголским обликом означава садашња, прошла или будућа радња; или се (2) показује м о
д а л н и карактер ситуације, тј. ситуација се не исказује као стварна, него се показује однос
говорника или носиоца ситуације према њеној реализацији. На пример, показује се да говорник
захтева извршење радње:

Дођи!

или да је уверен у неминовност остварења ситуације:

 Пропали смо!

Погибосмо!

(где се перфектом и аористом ситуација не исказује као чињеница смештена у прошлост, него као
ситуација која као да је већ реализована, иако није); или се означава да је субјекатски појам
способан да реализује дату ситуацију, нпр.:

Тања би то боље урадила.

или да намерава да изврши радњу:

Иван је отишао у град [= реална радња] да би купио речник [= намеравана радња].

или се пак ради о замишљеним (претпостављеним, хипотетичким) ситуацијама, нпр.:

Да си пожурио, не би закаснио на воз.

(Саговорник је у стварности закаснио, а две наведене ситуације су само хипотезе повезане

условним односом.)

Потврдним односно одричним обликом глагола у предикату показује се да ли се говори о

реализацији ситуације или са та реализација пориче. Нпр.:

Иван трчи/је трчао/ће трчати.

Иван не трчи/није трчао/неће трчати.

Избором лица и броја показује се да ли се ситуација приписује говорнику, саговорнику или

неком појму ван комуникације, и то једном или више њих. А истовремено се конгруенцијом
(слагањем) са субјектом показује да му се приписује саджај глагола.

Дефиниција глаголског предиката: глаголски предикат је један од два главна реченична

конституента; то је глагол у конгруентном потврдном или одричном личном облику којим се
именује, конкретизује и приписује субјекту ситуација означена реченицом.

ПРОСТИ СУБЈЕКАТСКО-ПРЕДИКАТСКИ МОДЕЛ

Многи глаголи могу сами да означе ситуацију која се приписује субјекатском појму, тј. нису
им потребне допуне. Зато се глаголи овога типа могу назвати глаголи без допуне (или
једновалентни глаголи), а са њима образовани модел – прости субјекатско-предикатски модел.
Такви глаголи су: седети, стајати, трчати, шетати се, пасти, устати, (на)смејати се, (за)плакати,
спавати, пливати, летети, расти и многи други.

Именска копулативна конструкција (именски предикат)

Када субјекатском појму треба приписати неко својство (квалификацију) које се исказује
придевском или именичком речју или синтагмом или кад субјекатски појам треба
идентификовати, употребљава се тзв. ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ (у овом случају термин „име” означава
реч са деклинацијом, тј. именичку или придевску реч). Примери:

Иван је вредан.

Иван је био вредан ученик.

Иван је онај вредни ученик.

За садржај именског предиката битан је ИМЕНСКИ ДЕО ПРЕДИКАТА, а то је придевска или

именичка јединица (упор. вредан, вредан ученик, онај вредни ученик). ГЛАГОЛСКИ ДЕО
ПРЕДИКАТА чини глагол „јесам/бити” (упор. је, је био) који нема посебно значење него само п о в
е з у ј е именски део предиката и субјекат и конкретизује реализацију приписивања (време/начин,
потврдност/одричност). Зато се за глаголски део предиката каже да врши функцију КОПУЛЕ
(СПОНЕ), док се за функцију именског дела предиката употребљава назив ПРЕДИКАТИВ, или
прецизније ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ.

КОПУЛА (СПОНА) је део предиката који повезује предикатив и субјекат и конкретизује то

приписивање на временско-модалном плану и на плану потврдности/одричности.

Као копула употребљава се к о п у л а т и в н и г л а г о л „јесам/бити”. Као и код глаголског

предиката, и овде глагол стоји у конгруентном потврдном или одричном личном облику.

ИМЕНСКИМ КОПУЛАТИВНИМ ПРЕДИКАТИВОМ се означава садржај који се приписује

субјекту.

У вези са конституентским обликом може се рећи да се овде јављају три случаја:

П р и д е в с к е ј е д и н и ц е (придеви, придевске синтагме, придевске заменице, редни

бројеви), које стоје у н о м и н а т и в у и к о н г р у и р а ј у у роду и броју са субјектом. А ако
разликује вид, придев стоји у н е о д р е ђ е н о м виду; упор.:

Иван је вредан / *вредни.

где облик вредни није правилан, што је обележено звездицом.

 И м е н и ч к е ј е д и н и ц е (именице, именичке синтагме, именичке заменице), које стоје
у облику н о м и н а т и в а. Овде је важно уочити да именичка јединица може да послужи и за
квалификовање и за идентификовање субјекта. Разлика се види у примерима:

Марко је ученик.

Марко је онај ученик у плавом џемперу.

У првом случају (квалификација) питамо: Шта је Марко?, а у другом (идентификација): Ко је

Марко?

И м е н и ч к е ј е д и н и ц е у неком падежу (обично с предлогом) који има к в а л и ф и к

а т и в н о з н а ч е њ е, нпр.:

То питање је од огромне важности (упор. врло важно).

Тај филм је у боји.

Дефиниција именског предиката: Именски предикат је предикат састављен од копуле (споне) и

именског предикатива, којим се субјекту приписује нека квалификација или се он идентификује.

Прилошка копулативна конструкција (прилошки предикат)

Овакву конструкцију, прилошки предикат, илуструју следећи примери:

Станица је далеко.

Иван је у школи.

Иванов брат је био на зимовању.

Предавање је сутра.

У оваквим реченицама субјекатском се појму приписује неки прилошки (адвербијални)

садржај: локализација (место где се налази), неко стање (ситуација) или – ако се ради о догађају –
време реализације. Зато оваква реченица поред КОПУЛЕ има ПРИЛОШКИ ДЕО ПРЕДИКАТА,
односно ПРИЛОШКИ (= АДВЕРБИЈАЛНИ) КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ, тј. јединицу а д в е р б и ј а л
н о г (прилошког) значења чији се садржај приписује носиоцу ситуације.

Прилошким копулативним предикативом, односно прилошким делом предиката, означава

се месна, ситуациона или временска квалификација која се приписује субјекту.

Конституентски облик: то је (1) п р и л о ш к а ј е д и н и ц а (прилог или прилошка

синтагма) за место, начин (стање) или време; или (2) и м е н и ч к а ј е д и н и ц а у таквом
зависном падежу или – чешће – у таквој предлошко-падежној конструкцији који му дају месно,
ситуационо или временско значење, дакле и м е н и ч к а ј е д и н и ц а с а п р и л о ш к и м (а д в
е р б и ј а л н и м) з н а ч е њ е м.

Прилошки предикат је предикат састављен од копуле и прилошког предикатива

(прилошког дела предиката) којим се субјекту приписује локализација (место), стање (ситуација)
или време његове реализације.

Реченице са сложеним предикатом (модална и фазна

конструкција)

МОДАЛНИ И ФАЗНИ (АСПЕКТУАЛНИ) ГЛАГОЛИ

Постоје два типа непотпуних глагола (тј. глагола непотпуног значења) важних за
формирање реченица и глаголских конструкција уопште. Један тип су модални глаголи (глаголи
модалног значења), од којих су најважнији: морати, моћи, хтети, смети и требати (безличан!).
Овакви глаголи модализују значење глагола с којим се комбинују, тј. показују да се дата ситуација
не износи као реална, него као ситуација која се мора, хоће, може и сл. реализовати. Упоредити:

1. Иван је купио карте за биоскоп.

2. Иван је хтео да купи карте за биоскоп.

Прва реченица износи радњу означену глаголом „купити” као реалну (у овом случају: извршену).
Другим примером се радња тога глагола исказује као модализована, тј. показује се да је постојала
жеља да се та радња изврши, али из тога не произилази да је радња и извршена; упор.:

3. Иван је хтео да купи карте за биоскоп, али су све биле распродате.

Други тип су фазни или аспектуални глаголи, као што су: почети, почињати; наставити, настављати;
престати, престајати.

Оваквим глаголима се показује фаза реализације глаголског садржаја, тј. да ли се ради о почетку,
наставку или престанку, нпр.:

4. Иван је почео/наставио/престао писати писмо.

Напомена: - Са фазним глаголима се комбинују само глаголи несвршеног вида; упор.:

4а. Иван је почео да преписује/*препише задатак.

МОДАЛНА И ФАЗНА КОНСТРУКЦИЈА (СЛОЖЕНИ ПРЕДИКАТ)

Употребом модалног или фазног глагола у реченици настаје конструкција која се зове сложени
предикат. Таква конструкција је састављена од МОДАЛНОГ или ФАЗНОГ (АСПЕКТУАЛНОГ) ДЕЛА
ПРЕДИКАТА и ДОПУНСКОГ ДЕЛА ПРЕДИКАТА. Модални и фазни део предтиката чини модални
односно фазни глагол у личном (финитном) облику, а допунски део – код сложеног глаголског
предиката – чини глагол пуног значења употребљен или у облику презента (конгруентног са
субјектом) са везником да или у облику инфинитива.

Сложени предикат може да се јави у свим типовима реченица:

5. Иван хоће да буде најбољи ђак. (= модализовани именски предикат);

6. Иван у пет сати мора бити овде. (= модализовани прилошки предикат);

7. Почело је да свиће. (= аспектуализована безлична реченица);

8. О томе не сме да се прича. (= модализована безлична конструкција);

9. Посао мора бити завршен/Посао се мора завршити. (= модализована пасивна

конструкција).

Осим тога, модалне и фазне конструкције се употребљавају и у неличним глаголским јединицама,

на пример:

10. Иван је причао не престајући да гледа у Марка.

ТИПОЛОГИЈА ПРЕДИКАТА

Предикат се може класификовати на два начина, односно према два критеријума. Први
критеријум је састав лексичког језгра предиката, и по том критеријуму предикати се деле на:

– глаголски предикат,

– копулативни предикат

а) именски

б) прилошки
 Други критеријум је сложеност, и ту се предикати деле на:

– прости предикат

– сложени предикат

Рекцијске глаголске конструкције (конструкције с објектима)

У реченицама:

1. Иван познаје Зорана.

2. Иван чита новине.

3. Иван се латио посла.

4. Иван личи на оца.

5. Иван се бави спортом.

6. Иван прича о зимовању.

употребљени су глаголи који својим садржајем повезују субјекатски појам, односно носиоца
ситуације, са неким другим именичким појмом. Конституент којим је означен тај други именички
појам назива се ОБЈЕКАТ и служи као ДОПУНА глагола.

Објекат је увек исказан именичком јединицом, а облик у коме ће та јединица стајати

зависи од глагола који се допуњава; нпр. уз глаголе познавати и читати именичка јединица стоји у
акузативу (без предлога), уз латити се стоји у генитиву, уз личити – у предлошко- -падежној
конструкцији на + акузатив, уз бавити се у инструменталу, а уз причати – у предлошко-падежној
конструкцији о + локатив.

Појава да нека реч тражи као допуну именичку јединицу у одређеном зависном падежу
или предлошко-падежној конструкцији назива се рекција. Зато се може рећи да је рекција глагола
„познавати” и „читати” – акузатив (без предлога), а глагола „личити” на + акузатив и да именичка
јединица у функцији објекта има рекцијски облик. Према томе, објекат се може дефинисати и као
рекцијска допуна глагола. Глаголи који се допуњавају објектом могу се назвати рекцијским
глаголима, а спој рекцијског глагола и објекта – рекцијском конструкцијом. Глагол при том може
бити у личном облику, као у наведеним примерима, или у облику инфинитива или глаголског
прилога, нпр.: познавати Зорана, читати новине, латити се посла итд.; познајући Зорана, читајући
новине, лативши се посла итд.
ПРАВИ И НЕПРАВИ ОБЈЕКТИ

Најважнији и најопштији тип рекцијских глагола су прелазни (транзитивни) глаголи, који се

допуњавају именичком јединицом (именичким изразом) у акузативу без предлога. Таква допуна
се назива прави објекат, или једноставно објекат (тј. објекат у ужем смислу). Има више разлога за
издвајање прелазних глагола и правог објекта од других рекцијских глагола односно од неправих
објеката: прелазни глаголи се употребљавају и у пасиву; допуна у облику акузатива (без предлога)
јавља се само уз глаголе, а не и у синтагмама са глаголском именицом; са оваквим глаголима
односно са правим објектом образују се посебни реченични модели који укључују и друге допуне;
прави објекат има и своје варијанте.

Глаголи уз које не стоји прави објекат називају се непрелазним (интранзитивним)

глаголима. Зато се рекцијски глаголи који се допуњавају именичком јединицом у неком другом
облику, а не у акузативу без предлога могу назвати непрелазним (интранзитивним) рекцијским
глаголима, а њихова допуна неправим објектом. Такви глаголи углавном означавају неки посебан
тип односа и захтевају такав рекцијски облик који ће показати њихов значењски тип: нпр. глаголи
који показују вршење радње до засићености подразумевају да је објекатски појам само
делимично обухваћен радњом те именички израз стоји у облику партитивног генитива; упор.:
напити се воде, најести се колача, наслушати се песама.

ПРАВИ ОБЈЕКАТ

То је именичка јединица којом се допуњава прелазни (транзитивни) глагол. Прави објекат,

као и сви други објекти, увек је именичка јединица.

Типичан облик правог објекта је а к у з а т и в (без предлога).

Прави објекат има и две варијанте: ПАРТИТИВНИ и ОДРИЧНИ ПРАВИ ОБЈЕКАТ.

Партитивним правим објектом, који је обележен генитивом са партитивним значењем, показује се
да је појам означен објектом само делимично обухваћен значењем прелазног глагола. Упор.
разлику:

Узми колаче (акузатив)/колача (партитивни генитив).

Донеси млеко / млека (= мало млека).

Одрични прави објекат илуструју примери::

Није рекао ни речи (упор. ни реч).

 Целе ноћи нисам ока склопио (упор. око).

У словенским језицима је некада објекат уз прелазне глаголе у одричном облику обавезно стајао у
генитиву (тзв. словенски генитив). Данас је употреба генитива у оваквим случајевима ограничена
на неке устаљене изразе и на допуњавање глагола „имати”, чије је значење и партитивно:
имати/немати времена, новца, талента итд. Треба имати на уму да се код обе варијанте, ако су у
питању прелазни глаголи, може употребити и облик акузатива; ако се пак ради о неправом објекту
у облику генитива, акузатив се не може употребити. На пример, може се рећи: пити воде/воду, али
не може: напити се воде/ *воду.

Уз поједине прелазне глаголе постојање објекта може се и само подразумевати, нпр.:

писати, читати, певати, јести, пити и сл.

НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ

То су именичке јединице којима се допуњавају непрелазни рекцијски глаголи.

И неправи објекти су увек и м е н и ч к е ј е д и н и ц е, а стоје у рекцијском облику, тј. у

облику који је условљен (предодређен) глаголом који допуњавају: латити се (посла), дивити се
(некоме) итд. Као рекцијски облик може се јавити сваки зависни падеж, с тим што се акузатив и
локатив увек употребљавају у оквиру појединих предлошко- -падежних конструкција, генитив и
инструментал и без предлога и с појединим предлозима, а датив углавном без предлога. Дакле,
неправо објекат не стоји у акузативу без предлога ни у генитиву који се може заменити
акузативом.

Постоје и дворекцијски прелазни глаголи, тј. прелазни глаголи који захтевају две рекцијске
допуне. Два најважнија типа таквих глагола су:

а) глаголи давања: дати, поклонити, пружити, додати, уручити, послати итд.

б) глаголи саопштавања: рећи, казати, причати, саопштити, јавити, написати, прочитати итд.

Дефиниција објекта: објекти су рекцијске допуне глагола, тј. именичке јединице којима се
допуњавају прелазни и непрелазни рекцијски глаголи и који стоје у облику условљеном
(предодређеном) рекцијом глагола.

Прилошке одредбе
 За разумевање ових одредби битни су и њихова функција (одредбена) и њихово значење
(прилошко).

Функција оваквих одредби је да пружи додатну информацију о ситуацији означеној

предикатом. То су, дакле, факултативни (необавезни) конституенти реченица или неличних
глаголских јединица који проширују (развијају) основну информацију. Примери:

Јасна обично купује књиге у овој књижари.

Иван је јуче телефонирао Марку због утакмице.

Прилошке одредбе су адвербијали (јединице са прилошким значењем) којима се пружа

додатна информација о месту, времену, начину, узроку итд. реализације ситуације означене
реченицом. Према томе, да би се окарактерисао допринос адвербијалне одредбе значењу
реченице или глаголске синтагме, није довољно констатовати да се ради о адвербијалној одредби,
него треба навести и које је њено прилошко значење; то су, дакле, ОДРЕДБЕ ЗА МЕСТО (места),
ОДРЕДБЕ ЗА ВРЕМЕ (времена), ОДРЕДБЕ ЗА НАЧИН (начина), ОДРЕДБЕ ЗА УЗРОК (узрока) итд.

Тип и облик конституентских јединица: – Прилошке одредбе су прилошке јединице

(прилози или прилошке синтагме) или именичке јединице у таквом конституентском облику
(зависни падеж, предлошко-падежна конструкција) који им даје прилошко значење (месно,
временско, начинско, узрочно итд.).

Напомена: – Прилошке одредбе могу бити исказане зависним реченицама и глаголским

прилозима.

Структура именичких синтагми

ТИПОВИ АТРИБУТА

Зависни конституенти именичких синтагми зову се АТРИБУТИ. Постоје разне врсте

атрибута, те се они према саставу и облику конституентске јединице могу поделити на три ужа
типа:

– конгруентни атрибути,

– падежни атрибути,

– атрибутиви.
КОНГРУЕНТНИ АТРИБУТИ

Специфичне одредбе именичких речи су придевске јединице: придеви, придевске

синтагме, придевске заменице и редни бројеви. Свим тим јединицама је заједничко приписивање
њиховог садржаја именичком појму означеном центром синтагме. То приписивање се формално
обележава конгруенцијом (слагањем) у роду, броју и падежу. Тако у синтагмама:

добра/занимљива

врло добра/необично занимљива

Маркова/Тањина књига

моја/твоја/...

ова/нека/свака

прва/друга/трећа/...

све придевске речи су у номинативу једнине женског рода јер је књига женског рода и стоји у
номинативу једнине.

ПАДЕЖНИ АТРИБУТИ

Као атрибути могу се употребити и именице и именичке синтагме у неком зависном

падежу, без предлога или са предлогом. По свом значењу и употребној вредности овакви атрибути
могу се груписати у падежне атрибуте с придевским, рекцијским и прилошким значењем.

Падешки атрибути с придевским значењем исказују садржај који се приписује именичком

појму као квалификација (стална или везана за актуелну ситуацију) или као конкретизација
припадања. Овакви атрибути одговарају на питања: какав?, од чега?, које врсте? Чији? И сл.
Примери (разврстани по сличности с описним, градивним и присвојним придевима):
џемпер сиве боје (упор. сиви џемпер), жена риђе косе (упор. риђокоса жена), свеска с ишараним
корицама, кафа без шећера, младић у сивом џемперу, човек у годинама, столица на расклапање,
машина за писање (упор. писаћа машина);

ташна од коже (упор. кожна ташна), ограда од дрвета (упор. дрвена ограда), прстен од злата (упор.
златан прстен);

књига Тање Петровић (упор. Тањина књига), фотографија нашег разреда, романи Иве Андрића.

Рекцијски падежни атрибути допуњавају именицу показујући са чиме је повезано њено

релационо значење. У коме ће зависном падежу, и са којим предлогом, стајати рекцијски атрибут
зависи, наравно, од рекције именице која се допуњава. Примери за рекцију именица:

страх од некога/нечега (од + ген.), оданост некоме/нечему (дат.), љубав према некоме/нечему
(према + дат.), сећање на некога/нешто (на + акуз.), увереност у нешто (у + акуз.), таленат за нешто
(за + акуз.), бављење нечим (инстр.), прича о некоме/нечему (о + лок.), искуство у нечему (у + лок.)
и сл.

Падежни атрибути с прилошким значењем, тј. са значењем места, времена, начина,

узрока, циља и сл., најчешће се везују, као и рекцијски атрибути, за глаголске и сличне именице;
примери:

летовање на мору, одлазак у природу, пењање на планину, састанак у петак, путовање по ноћи,
вожња аутобусом, радост због победе.

Но и именице које означавају конкретне појмове могу имати неке

атрибуте прилошког значења, што је и разумљиво када знамо да постоји и прилошки копулативни
предикат. Упоредити:

(она) књига на столу

Књига је на столу.

Напомена: - Као атрибути могу да се употребе и прилози, пре свега за место и време. Упор.:
боравак овде, кретање наниже, путовање ноћу.
АТРИБУТИВИ

Именичком појму може се и директно приписати садржај неке именице (или именичке
синтагме). Примери:

птица селица, змија отровница, пси луталице, јабуке кожаре, камен темељац, син јединац,
писци реалисти, возач почетник.

У наведеним синтагмама другом именицом се сужава значење исказано првом именицом

(као главном речи). Обележја везе квалификативне именице са именицом коју квалификује јесу
распоред и подударање у падежу (и броју); упор.: камен темељац, камена темељца, камену
темељцу итд. (Зато зависни конституент може да стоји и у номинативу, који је иначе независни
падеж.)

Овакви и слични атрибути представљају нарочити тип одредби именица, а називају се

АТРИБУТИВИМА. Од разних врста атрибутива споменућемо још само две. Једна врста су титуле,
називи сродства и друге квалификације које се исказују именицама распоређеним испред имена,
презимена, назива занимања и сл.; примери:

господин Никола, господин директор; докторка Петровић, професор Михаило Стевановић, баба
Мара, чика Драган.

(У неким случајевима се квалификативна именица не мења па се између ње и главне именице у

зависном падежу ставља цртица: баба-Маре, баба-Мари итд.)

Друга и другачија врста атрибутива јесу називи књига, уметничких дела, листова и
часописа, удружења, спортских клубова, хотела, разних институција итд.; примери:

роман „Травничка хроника”, трагедија „Хамлет”, балет „Лабудово језеро”, часопис

„Галаксија”, клуб „Јединство”, хотел „Славија”.

Овакви називи се распоређују иза именице коју одређују; у писању се стављају у

наводнике; углавном стоје у номинативу (али се неки, као називи хотела, могу и мењати; упор. у
хотелу „Славија”/„Славији”).

Апозитив и апозиција

АПОЗИТИВНЕ ОДРЕДБЕ
 Именички појмови могу се одредити и употребом издвојених одредби. Упоредити:

1. Марко је разговарао са новим учеником, збуњеним због нове средине.

2. Марко је разговарао са новим учеником, одличним кошаркашем.

3. Марко је разговарао са новим учеником, Зорановим млађим братом.

Да би се уочила специфичност оваквих одредби, корисно их је упоредити са одговарајућим

реченицама у којима ове одредбене јединице имају функцију копулативног предикатива
(именског дела предиката):

4. Нови ученик је био збуњен због нове средине.

5. Нови ученик је (шта?) одличан кошаркаш.

6. Нови ученик је (ко?) Зоранов млађи брат.

У овим примерима субјекатски појам је означен синтагмом нови ученик, која је и по структури и по
значењу целовита (завршена). Предикативом се личност означена субјектом или квалификује
(пример 4 и 5) или идентификује (пример 6). Информација садржана у предикативу није за
субјекатски појам везана директно, него преко копулативног глагола (копуле).

У примерима 1–3 пружа се слична информација (квалификација или идентификовање), али се она
приписује директно, без учешћа копулативног глагола. Наиме, придевска или именичка јединица
ставља се уз конституент који се одређује (овде: уз синтагму нови ученик). Зато се овакве одредбе
зову апозитивним одредбама (латински apponere = додати, приложити), а могу се звати и
додатним одредбама. Пошто нису конституенти (чланови) синтагме, него додате јединице,
апозитивне одредбе се у говору издвајају паузама (и интонацијом), а у писању – запетама;
упоредити изговор и писање реченице:

Београд, главни град наше земље, лежи на ушћу Саве у Дунав.

АПОЗИТИВ И АПОЗИЦИЈА

Разне врсте апозитивних одредби обично се групишу у два типа: АПОЗИТИВ и АПОЗИЦИЈУ.
Апозитив је најчешће придев или придевска синтагма конгруентна у роду броју и падежу са
именичким конституентом коме се додаје. Уз то, ако придев разликује вид, а стоји у номинативу
(или акузативу једнаком номинативу), употребљава се само у неодређеном виду; упор.:

7. Милан, уморан/*уморни од пешачења, сео је да се одмори.

Но апозитив може бити и именица или именичка синтагма у квалификативном зависном падежу
(без предлога или са предлогом):

7. Јаснина мачка, длаке накострешене од страха, сакрила се под кревет.

8. На аутобуској станици чекао их је Иван, са великим ранцем на леђима.

Апозиција је именица или именичка синтагма у истом падежу као и именички конституент коме се
додаје. Дакле, ако је тај конституент у номинативу (независном падежу), и апозиција ће бити у
номинативу, а ако је у неком зависном падежу, у том падежу ће бити и апозиција; упор.: Београд,
главни град наше земље; Београда, главног града наше земље; Београду, главном граду наше
земље итд. Значење апозиције може бити квалификативно, а може имати и функцију додатне
идентификације, односно на други начин означавати исти појам који означава и конституент коме
се апозиција додаје.