СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ: ОБРАЗОВАЊЕ УЧИТЕЉА

ПРЕДМЕТ: ЦРНОГОРСКИ – СРПСКИ, БОСАНСКИ, ХРВАТСКИ ЈЕЗИК II

(СИНТАКСА)
НАСТАВНИК: ПРОФ. ДР СОЊА НЕНЕЗИЋ

1
 СИНТАКСА
Синтакса је дио граматике који се бави проучавањем реченице и њених дјелова. Она
утврђује међусобне односе реченица и реченичних дјелова, проучава њихова значења, њихове
функције и њихово међусобно слагање. Термин „синтакса“ иначе води поријекло од
старогрчке ријечи syntaxis што значи „слагање, распоређивање, уређивање“. Синтаксичке
јединице су ријеч, синтагма (група ријечи) и реченица. Реченица је главна јединица
традиционалне синтаксе. Узима се као горња граница синтаксе, а ријеч као доња. Међутим, у
новије вријеме синтакса проучава и надреченичну цјелину, односно везани текст или дискурс.
Он је састављен од најмање двије реченице које представљају једну смисаону цјелину.

ПРЕДИКАТСКА И КОМУНИКАТИВНА РЕЧЕНИЦА

Термином реченица у граматици се означава и предикатска и комуникативна реченица.
Предикатска реченица (реченица у ужем смислу) представља цјелину образовану
помоћу предиката, тј. глагола у личном (финитном) облику, нпр.:
Марко шета улицом. Никола је сјео на клупу. Ускоро ће доћи љето.
Предикатске реченице се дијеле на независне и зависне.
Независне предикатске реченице су оне које могу да стоје самостално – а то могу јер
имају своју комуникативну функцију (представљају обавјештење, питање, заповијест и сл.).
Зависне предикатске реченице не могу да стоје самостално већ представљају дјелове
више конструкције – сложене реченице, па имају конституентску функцију:
Није отишла на пут јер није на вријеме купила карту.
Комуникативна реченица или исказ (реченица у ширем смислу) представља
најмању комуникативну цјелину, која се у говору обиљежава нарочитом интонацијом, а у
писању великим словом на почетку и тачком, упитником или узвичником на крају. Она се
може састојати из једне независне предикатске реченице: Стигла је јесен. Дјечак је узео своје
ствари. Ко ће ми помоћи?, или из двије и више предикатских реченица: Дјечак узе своје
ствари па напусти друштво. Она чита књигу коју је јуче купила.

КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ НЕЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

Независне предикатске реченице поред тога што означавају неку радњу, збивање,
процес, стање и сл., тј. неку ситуацију, имају и различите комуникативне функције, односно
могу да пруже обавјештење, поставе питање, изричу заповијест итд. У зависности од тога
дијеле се на пет врста, а све се могу јавити у потврдном и одричном облику (захваљујући
постојању потврдних и одричних глаголских облика):
1. Обавјештајне (изјавне) реченице употребљавају се за пружање обавјештења. За
разлику од осталих независних предикатских реченица, немају посебно граматичко обиљежје.
Међутим, функција обавјештења обиљежена је интонацијом – спуштањем гласа, односно
интерпункцијом – тачком:
Он стиже. Милица је побиједила.
Употребом узвичне интонације односно узвичника, обавјештењу се придаје
експресивни карактер, тј. показују се говорникове емоције у вези са садржајем реченице:
Он стиже! Милица је побиједила!
2. Упитним (интерогативним) реченицама тражи се информација у вези с означеном
ситуацијом, па је њихова комуникативна функција – питање. Обиљежене су упитном

2
интонацијом (дизањем гласа), односно упитником. Постоје различите врсте питања, а двије
најважније су: опште питање и посебно питање.
Општом упитном реченицом тражи се информација о томе да ли се дата ситуација
реализује или не, а основни тип одговора је: Да/Не. Обиљежја оваквих упитних реченица су:
а) рјечце да ли: Да ли је то добро?
б) упитна рјечца ли иза глагола: Долазиш ли сјутра?
в) упитна рјечца зар: Зар нијеси завршио све?
г) само упитна интонација: То је твоје?
Посебном упитном реченицом тражи се информација о садржини неког дијела упитне
реченице. Обиљежја оваквих упитних реченица су:
а) упитне замјенице: Ко је ово био? Какво је ово чудо? Чији си ти?
б) упитни прилози: Гдје су остали? Када долазиш? Како си успио?
3. Заповједним (императивним) реченицама подстиче се или забрањује реализовање
садржаја реченице. Према томе, комуникативне функције ових реченица су заповијест,
забрана, молба, дозвола и сл. Основно обиљежје ових реченица јесте облик императива,
односно конструкција нека + презент (за 3. л. једн. и мн.), уз употребу специјалне интонације,
односно узвичника:
Дођи! Нека они дођу! Не долази!
Употребом конструкција да + презент или да + перфекат добија се строжа (емфатичка,
наглашена) заповијест:
Да ми сјутра вратиш књигу! Да сте одмах дошли!
4. Жељним (оптативним) реченицама исказује се жеља да дође до остварења онога
што значе. Њихово обиљежје је употреба модалног крњег перфекта или конструкција нека +
презент и да + презент, као и узвична интонација односно узвичник:
Живјели! Нека бољи побиједи! Да цркну душмани!
5. Узвичним (ускличним, екскламативним) реченицама износи се експресивни
(емоционални) став према садржају реченице. Најважнији тип ових реченица јесу оне којима
се исказује дивљење, чуђење, згражање и сл. Њихово обиљежје су упитне замјенице и
прилози (који имају помјерено значење), рјечце и узвична интонација:
Што је данас лијеп дан! Како си га ударио! Ала га је ударио! Ти ли си то урадио!

СУБЈЕКАТСКО-ПРЕДИКАТСКА РЕЧЕНИЦА
Реченица представља везу два појма јер се њоме нешто о нечему казује. То значи да
реченица има два главна члана (конституента): субјекат и предикат. Субјекат представља
појам о ком се нешто казује а предикатом се нешто износи о њему. Нпр.:
Дјевојка црта. Снијег пада. Ученик одговара.
Овакве реченице у којима имамо само једну везу појмова, просте су по свом саставу.
Међутим, ако реченица садржи двије или више оваквих веза, она је сложена по свом саставу.
Нпр.:
Дјевојка црта а дјечак посматра. Ученик стоји и одговара на питања.
Просте реченице могу бити непроширене и проширене. Проста непроширена
реченица има само субјекат и предикат исказане по једном ријечју:
Сунце грије. Оловка паде. Дјечак је шетао.
Проста проширена реченица поред субјекта и предиката садржи и друге ријечи које
одређују или допуњавају ова два основна члана. Нпр.:

3
 Прољећно сунце данас јако грије. Шарена оловка паде са стола. Несташни дјечак се
безбрижно игра у дворишту.

СУБЈЕКАТ
Субјекат је независни, самостални реченични члан (конституент) који означава
вршиоца радње, односно носиоца стања или особине која му се приписује. Функцију субјекта
најчешће врше самосталне врсте ријечи – именице и именичке замјенице, употријебљене у
облику самосталног падежа – номинатива. Субјекат који стоји у номинативу (једнине или
множине) назива се граматички субјекат:
Ученици се окупише у дворишту. Ја сам рано отишла. Нико није уљез.
Глагол у предикату слаже се (конгруира) са субјектом у заједничким граматичким
категоријама (граматички број, род или лице).
И друге врсте ријечи узете у именичкој функцији могу се употребљавати као субјекти
у реченици. Тако се у субјекатској функцији могу јавити:
– придјевске замјенице: Тај је већ заспао;
– придјеви: Сит гладноме не вјерује;
– бројеви: Троје је данас положило;
– прилози: Мало их је дошло.
Као субјекат у реченици може се употријебити и инфинитив глагола, јер он, у ствари,
именује глаголску радњу, означава појам радње, односно стања:
Путовати је задовољство. Преписивати је кажњиво.
У народним пјесмама субјекат се понекад употребљава у облику вокатива ради
постизања десетерца:
Вино пије Старина Новаче. Вино служи Љутица Богдане.
У овим стиховима субјекат је само формално у вокативу. Да је у њима употријебљен
номинатив, били би краћи за један слог. Номинатив је замијењен вокативом зато што је и он
независан падеж.
Субјекат не мора увијек стајати у номинативу, већ се може наћи и у неком зависном
падежу. Такав субјекат се не може добити као одговор на питање састављено од упитних
замјеница ко или шта и предиката, већ се тражи по смислу, односно логици, па се зове
логички, односно семантички субјекат. Овакав субјекат обично стоји у генитиву, дативу
или акузативу.
Логички субјекат у генитиву употребљава се у егзистенцијалним реченицама, којима
се исказује постојање или непостојање неког појма:
Има струје. На благајни није било карата.
Овакве реченице су безличне јер глагол у предикату (имати/бити) не конгруира (не
слаже се) са субјектом.
Логички субјекат у дативу и акузативу представља носиоца психолошких или
физиолошких стања. Реченице са оваквим субјектом могу бити:
а) безличне: Дјечаку се смучило од вожње. Милици се дријемало. Њу је било страх од
њега. Старца је пробадало у крстима.
б) личне (субјекатско-предикатске): Дјечаку је задрхтала рука. Њима се играо фудбал.
Њега је бољела глава. Њу је сврбио нос, гдје поред логичких (дјечаку, њима, њега, њу) имамо
и граматичке субјекте (рука, фудбал, глава, нос), са којима се слаже (конгруира) глагол у
предикату.

4
 ПРЕДИКАТ
Предикат је реченични члан (конституент) којим се субјекту приписује нека радња,
стање или особина. Функцију предиката најчешће врше глаголи који стоје у личном
(финитном) облику, али се оно што се предикатом приписује субјекту може казивати и
другим врстама ријечи.
У функцији предиката којим се субјекту приписују радња или стање налазе се глаголи,
па се он назива глаголски предикат. Може бити прост, сложен и удвојен.
Прост гл. предикат састоји се само из једног личног глаголског облика:
Она пјева. Сестра је отпутовала. Ја ћу рећи Милошу.
Сложен гл. предикат чине два глаголска облика, гдје се као допуна глаголима
непотпуног значења у личном (финитном) облику јављају инфинитив или презент са
везником да као синоними. Допуњују се два типа непотпуних глагола:
а) фазни (аспектуални) глаголи: почети, почињати; наставити, настављати;
продужити, продужавати; престати, престајати итд.:
Он поче плесати / поче да плеше. Она престаје играти / да игра.
б) модални глаголи: моћи, морати, требати, хтјети, ваљати, смјети итд.:
Он би морао знати / би морао да зна. Она може доћи / да дође.
Ако се један глагол у истом глаголском облику понавља више пута у предикату
реченице, онда имамо удвојени гл. предикат:
Он прича, прича, не престаје. Они су радили, радили, до изнемоглости.
Субјекту се осим радње или стања може приписати и нека квалификација или се може
само идентификовати. У том случају предикат поред глагола садржи и неку именску ријеч
(ријеч са деклинацијом), па се назива именски предикат:
Она је студенткиња. Он је био добар. Књига ће бити моја. Ти би била трећа.
Он се састоји из два дијела: глаголског и именског. Глаголски дио чини глагол јесам /
бити у личном облику, који нема посебно значење него само повезује именски дио предиката
и субјекат. Зато се за глаголски дио предиката каже да врши функцију копуле (споне)1, док се
за функцију именског дијела предиката употребљава назив предикатив.
Као посебна врста именског предиката (именски предикат у ширем смислу) издваја
се предикат са неправим копулативним (или семикопулативним2) глаголима у глаголском
дијелу, док именски дио односно предикатив стоји, зависно од глагола, у номинативу или
инструменталу или у предлошко-падежној конструкцији за + акузатив.
Уз непрелазне неправе копулативне глаголе именски дио, тј. предикатив стоји:
а) уз постати, постајати, звати се, назвати се, називати се, прозвати се и сл. – у
номинативу или инструменталу: Ми постасмо одлични студенти. Он се прозва краљем.
б) уз прогласити се у конструкцији за + акузатив или у инструменталу: Он се
прогласио краљем / за краља.
Садржај предикатива уз непрелазне неправе копулативне глаголе приписује се
субјекту.
Уз прелазне неправе копулативне глаголе предикатив стоји:
а) уз звати, прозвати, назвати, називати и сл. – у номинативу или инструменталу: Њу
су звали Марица. Њега су прозвали краљем.

1
Копулативни глагол има само граматичко значење – обиљежава предикативност.
2
Глаголи који уз граматичко имају и лексичко значење.

5
 б) уз сматрати, прогласити, проглашавати, изабрати, признати, поставити,
именовати и сл. у конструкцији за + акузатив или у инструменталу: Они је сматрају добром
приликом / за добру прилику.
Садржај предикатива уз прелазне неправе копулативне глаголе приписује се објекту.

НЕПОТПУНЕ (ЕЛИПТИЧНЕ) РЕЧЕНИЦЕ

Иако је предикатска реченица веза два основна појма, изражена субјектом и
предикатом, често се дешава да је из реченице изостављен један или други, или пак оба
основна члана.
У реченицама: Сад сам кренуо, Чућемо се касније, Касно је заспао, изостављени
субјекти су личне замјенице и садрже се у предикатима (ја, ми, он).
Ни предикат не мора бити изречен већ се може подразумијевати као у реченицама:
Истог јутра она возом за Бар. Ми онда заједно на ручак. А голуб дјевојци на руку.
Има реченица које немају изречен ни један од два основна члана:
Петроније узе пушку, па на Брајиће. Гдје је он одсјео? У хотелу.
Овакве се реченице називају реченице без развијених главних дјелова или
непотпуне (елиптичне) реченице. Уколико се у непотпуним реченицама могу без
двоумљења надомјестити изостављени реченични дјелови, као у свим претходно наведеним
примјерима, онда се такве реченице називају формално непотпуне реченице.
Међутим, има реченица у којима се изостављени главни реченични чланови не могу
надомјестити без двоумљења. Оне су својом синтаксичком конструкцијом прилагођене
комуникативној ситуацији, или контексту, као и одређеним експресивним потребама
говорника. Називају се апсолутно непотпуне или специјалне реченице. Илуструју их
сљедећи примјери:
Пожар! Кола! Разбојници! Тишина! Ево аутобуса! Страшног ли времена!Напоље!
Ове реченице представљају максимално економичне формулације, без сувишних
језичких елемената. За разлику од предикатских, лексичко језгро специјалних реченица не
чини глагол у личном глаголском облику, него најчешће нека именица (обично у номинативу,
па се такве зову и номинативне реченице) или рјеђе придјев или прилог, а некад и поједине
рјечце.

БЕЗЛИЧНЕ (ИМПЕРСОНАЛНЕ, БЕСУБЈЕКАТСКЕ) РЕЧЕНИЦЕ

У субјекатско-предикатској реченици субјекту се приписује садржај предиката, што је
обиљежено слагањем (конгруенцијом) у лицу и броју (и у роду). Тако у реченици: Зора је
свитала, предикат је у личном глаголском облику (перфекту), и то у 3. лицу једнине женског
рода јер се слаже (конгруира) с именицом зора.
У реченицама у којима нема лица, односно субјекта, не може бити ни слагања с њиме,
тј. конгруенције. Зато глагол не стоји у конгруентном, него у неутралном облику, а то је: 3.
лице једнине, а ако разликује род – средњи род. Такве реченице се називају безличне,
имперсоналне или бесубјекатске реченице.
Најпознатији вид безличних реченица јесу реченице у којима се предикатом констатује
да су се збиле или се збивају природне, космичке или метеоролошке појаве:
Грми. Ведри се. Тутњи. Сијева. Смрачило се. Разданило се. Наоблачило се.
Будући да њихов предикат искључује употребу субјекта, називају се једночлане
реченице. Но, то не значи да се многи од ових глагола ne могу употријебити и као лични,
односно персонални: Небо се ведри. Муња сијева...

6
 Граматички су безличне и реченице са логичким субјектом (видјети: Субјекат).

СИНТАГМА
У реченици Дјечак гони овце сокаком сваки реченични члан (субјекат, предикат,
објекат и прилошка одредба за мјесто) исказани су по једном ријечју. Међутим, у реченици
Дјечак и дјевојчица гоне немирне овце уским сокаком сви реченични чланови осим предиката
су синтагме. Синтагма је група ријечи изван субјекатско-предикатске везе. За разлику од
реченице, она није комуникацијска јединица и нема граматичка обиљежја каква су
предикативност и интонацијска уобличеност.
Према синтаксичком односу дјелова, синтагме могу бити независне (напоредне или
копулативне) и зависне (детерминативне).
Независна синтагма је група ријечи везана јединством функције. Нпр.
Дјечак и дјевојчица гоне овце. (функција субјекта)
Дјечак гони овце и козе. (функција објекта)
Дјечак гони овце сокаком или ливадом. (функција прил. одредбе за мјесто).
Зависна синтагма је група ријечи везана јединством појма, односно значења. Нпр.
немирне овце, моје књиге, читати тихо, читање књиге, писати писмо, гомила дрва итд.
Зависне синтагме разликују управни (главни) члан (овце, књиге, читати, читање, писати,
гомила) и зависни члан (немирне, моје, тихо, књиге, писмо, дрва). У синтагмама: немирне
овце, моје књиге, читати тихо, зависни члан одређује управни члан, док га у синтагмама:
читање књиге, писати писмо, гомила дрва допуњава. Према томе, прве су зависне синтагме
одредбеног, а друге допунског карактера. Одредбени члан се добија на питање у виду
придјевских замјеница (какав, чији, који итд.) и прилога (кад, како, гдје итд.), а допунски
одговара на питања којима се траже зависни падежи (кога, чега; коме, чему итд.).
У зависности од тога којој врсти ријечи припада главни, управни члан, зависне
синтагме могу бити именичке (вриједни дјечак, дјечак из комшилука), придјевске (прилично
висок, врло занимљив), замјеничке (нешто лијепо, неко мој), бројне (ово двоје, пет књига),
глаголске (говорити тихо, говорећи шапатом) и прилошке (сасвим нехајно, врло пажљиво).
По свом саставу, односно склопу, синтагме могу бити шире, односно сложене и уже,
односно просте. Саставне дјелове ужих синтагми чини само по једна ријеч. Такве су све
досад наведене синтагме. Код ширих синтагми поједини или сви чланови чине синтагму за
себе. Нпр. дјечак и уплакана дјевојчица, писање писма и разгледнице, она дјевојка плаве косе...

ИМЕНСКЕ И ГЛАГОЛСКЕ ОДРЕДБЕ И ДОПУНЕ

Проширене реченице поред главних чланова (конституената) – субјекта и предиката,
садрже и друге чланове (конституенте), којима се објашњавају именске и глаголске ријечи.
Такви чланови се убрајају у несамосталне, зависне, јер су зависни од ријечи које одређују и
представљају њихове одредбе или допуне. У реченицама се разликују двије врсте зависних
чланова: именске одредбе и допуне и глаголске одредбе и допуне.
Именске одредбе су: атрибут, атрибутив, апозиција, апозитив и атрибутско-прилошке
одредбе.
Атрибут је ријеч или група ријечи која одређује неодређен појам. Са ријечју коју
одређује чини одредбену синтагму, у којој је увијек зависни члан. Као зависни члан синтагме,
атрибут је тијесно везан с ријечју коју одређује, па се у писању обично не одваја зарезом од
ње. Атрибут може бити придјевски и падежни.

7
 Функцију придјевског атрибута врше придјевске јединице: придјеви, придјевске
синтагме, придјевске замјенице, редни бројеви и основни број један. Оне се с именицом чији
садржај одређују слажу у роду, броју и падежу, па се такав атрибут зове и конгруентни
атрибут. Тако су у синтагмама: добар роман /врло добар роман /мој роман /други роман
/један роман, све придјевске ријечи у номинативу једнине мушког рода јер је роман именица
мушког рода и стоји у номинативу једнине. Придјевски атрибути се углавном распоређују
испред именице коју одређују.
Као падежни атрибути употребљавају се именице и именичке синтагме у неком
зависном падежу, без предлога или с предлогом, које се распоређују иза именице коју
одређују. Постоје падежни атрибути с придјевским и прилошким значењем.
Падежни атрибути с придјевским значењем казују какав је, чији је, од чега је појам
уз чије име стоје: ташна црвене боје, дјечак ниског раста, чај без лимуна, фотеља на
развлачење, човјек са црним очима, дјевојка у плавој кошуљи...
Падежни атрибути с прилошким значењем имају значење мјеста, времена, начина,
узрока, и циља и сл., а најчешће се везују за апстрактне именице: радост због побједе,
одлазак у природу, излет на планину, шетња шумом, путовање по ноћи...
Једна ријеч може имати више атрибута, при чему они могу стајати у независном
(лијепе, добре и паметне жене) и зависном односу (тмурни јесењи дан).

Атрибутив је именица у служби атрибута која се обично с именицом коју одређује

слаже у падежу: птица ластавица, пас луталица, камен темељац итд.
Посебна врста атрибутива јесу заједничке именице уз властита географска имена:
ријека Зета, град Никшић, планина Војник итд.
Друга врста атрибутива јесу титуле, звања, називи сродства и сличне квалификације
које се исказују именицама обично распоређеним испред имена, презимена и сл.: професор
Марко Марковић, судија Јован Јовановић, госпођа Милица, баба Зора... Ако се овакви
атрибутиви нађу иза имена која одређују, одвајају се зарезима: Марко Марковић, професор
универзитета, добитник је ове награде. Увиђај је извршио Јован Јовановић, судија
општинског суда.
Другачија врста атрибутива јесу називи књига, умјетничких дјела, листова и часописа,
удружења, спортских клубова, хотела, разних институција итд.: у роману „Злочин и казна“, са
клубом „Сутјеска“, за часопис „Глорија“, пред хотелом „Плажа“... Овакви називи се
распоређују иза именица које одређују, у писању се стављају у наводнике, углавном стоје у
номинативу, мада се неки, као називи хотела, могу мијењати: У хотелу Оногошт / Оногошту.

Апозиција је именица или именичка синтагма која одређује познат појам али са неке
друге стране. Налази се у истом падежу у ком и именица коју одређује. Накнадно је додата и
није тијесно везана за управну ријеч (не представља конституент синтагме него додату
јединицу), па се у говору одваја паузама а у писању зарезима. Нпр.:
Позајмио сам књигу Павлу, свом новом школском другу. Њихов отац, сиједи али витки
и румени генерал, био је из војничке породице. Цијенио је тог наставника, веома
поштеног и реалног човјека.
Значење апозиције може бити квалификативно, као у претходним примјерима у којима
се износе карактеристика именичког појма, а може имати и функцију додатне
идентификације, односно на други начин означавати исти појам који и члан ком се апозиција
додаје, као у примјеру:

8
 Подгорица, главни град Црне Горе, биће домаћин овог великог такмичења.

Апозитив је обично придјев или придјевска синтагма конгруентна у роду, броју и

падежу с именицом коју одређује. Најчешће означава привремену особину појма који
одређује, а та особина је често узрок онога што се казује у реченици. Зато што се накнадно
додаје, ова одредба је апозицијског карактера и одваја се зарезима. Примјери:
Уморни од посла, млади радници су спавали у колиби. Изморен вишемјесечним тешким
радом, једва је испуњавао бројне обавезе. Стриц, блијед и уморан, сједе под липу.
Апозитив може бити и именица или именичка синтагма у квалификативном зависном
падежу без предлога или с предлогом:
Јаснина мачка, длаке накостријешене од страха, сакрила се под кревет. На станици
их је чекао Иван, с великим ранцем на леђима.

Атрибутско-прилошка одредба (актуелни квалификатив) јесте одредба именских

ријечи у функцији субјекта, односно објекта у току трајања радње, стања или збивања
означених глаголом у предикату. Истовремено је везана за именицу и глагол, односно поред
атрибутске има и прилошку функцију са начинским, временским или узрочним значењем.
Примјери за актуелни квалификатив субјекта:
Он се ведар враћа кући. Застао сам неодлучан. Иван је корачао погнуте главе. Тања је
стигла прва. Иван је дошао са завијеном руком. Као дијете се доселио у град.
Примјери за актуелни квалификатив објекта:
Иван је брата затекао болесног. Виђали смо је окружену другарицама.
Као што се из наведених примјера види, у функцији ове одредбе најчешће се јављају
придјеви, који се слажу с именицом за коју се везују у роду, броју и падежу. Међутим, ту
функцију могу вршити и именице и именичке синтагме у зависном падежу, као и у
номинативу односно акузативу с рјечцом као.

ИМЕНСКЕ И ПРИЛОШКЕ ДОПУНЕ

Иако се глаголи допуњују много чешће од осталих врста ријечи, и именске ријечи (тј.
именице, придјеви и бројеви) имају своје допуне. Осим уз њих, допуне се редовно срећу и уз
прилоге.
Врло честе допуне именицама јесу тзв. објекатски генитиви, тј. генитиви уз глаголске
именице који су, у ствари, објекти радњa означених тим именицама: бацање камена, играње
кошарке, превоз робе, берба грожђа, полагање испита...
За разлику од овога, субјекатски генитив, који такође стоји уз глаголску именицу, али
сад као субјекат радње обиљежене том именицом, јесте одредба. У примјерима: пјевање
птица, лајање паса, мирис цвијећа, завијање вукова итд. – генитиви имају одредбену,
придјевску функцију, јер је пјевање птица исто што и птичје пјевање, лајање паса – пасје
лајање итд.
Допуне су и сви партитивни генитиви у синтагмама с именицама које означавају какву
количину или мјеру, као у примјерима: литар вина, буре пива, порција сладоледа, кашика
сирупа, тањир супе итд.
Иста врста допуне, тј. партитивни генитив, долази и уз бројеве, количинске прилоге и
изразе: седам зграда, петоро дјеце, милион питања, неколико ствари, мало воде, много
проблема, доста обавеза итд.

9
 Као допуне појединим апстрактним именицама, у служби правих падежа, а не у
придјевској или прилошкој функцији, могу се јавити и различити падежни облици с
предлозима: страх од свега (од + генитив), љубав према њему (према + датив), сјећање на њу
(на + акузатив), сродство с њима (с + инструментал), искуство у послу (у + локатив) итд. За
овакве допуне резервисан је термин рекцијски падежни атрибут.
Придјеви, такође, често имају уза се допуне. Облик допуне условљен је значењем
ријечи коју допуњавају. Примјери: достојан љубави, пун воде (генитив), различит од њега
(од + генитив), сличан лептиру (датив), поносан на сестру (на + акузатив), увјерен у то (у +
акузатив), оран за шалу (за + акузатив), одушевљен љетовањем (инструментал), умјерен у
пићу (у + локатив), чувен по испадима (по + локатив)...
Сви генитиви с предлозима уз компаративе и суперлативе, како придјева тако и
прилога, представљају њихове допуне:
Он је бољи од свих. Он је најпаметнији између свих.
Он ради боље од свих. Он је поступио најпаметније између свих.

ГЛАГОЛСКЕ или ПРИЛОШКЕ ОДРЕДБЕ (АДВЕРБИЈАЛИ)

Глаголске одредбе су ријечи или групе ријечи које се употребљавају уз глаголске
облике да означе пратилачке моменте глаголске радње. Пратилачки моменти су мјесто,
вријеме и начин вршења глаголске радње, узрок због којег се врши, циљ с којим се врши,
услов под којим се врши итд. Они редовно прате глаголску радњу, али то не значи да морају
увијек бити означени у језику. Наиме, ријеч је о факултативним (необавезним) реченичним и
синтагматским члановима.

1. Глаголске одредбе мјеста означавају мјесто вршења глаголске радње. Функцију

ових одредаба врше:
а) прилози за мјесто:
Они се сретоше доље. Около су гореле ватре.
б) падежне и предлошко-падежне конструкције:
Пели смо се кривудавом стазом. Зауставише ме на улици. Прође поред мене.
Посебно треба нагласити да се у служби ових одредаба не јављају глаголски прилози.
2. Глаголске одредбе времена казују вријеме вршења глаголске радње. Службу
временских одредаба имају:
а) прилози за вријеме:
Тражио сам те јуче. (тада, синоћ, љетос...)
б) глаголски прилози:
Путујући срете старог познаника. Затворивши врата сједе крај ватре.
в) падежне и предлошко-падежне конструкције:
Све се знало прошле суботе. Отпутовали су раном зором. Нашли су се послије часа.
3. Глаголским одредбама начина означава се начин вршења глаголске радње. У тој
служби се јављају:
а) прилози за начин:
Он је вриједно радио. Ми смо га пријатељски дочекали.
б) глаголски прилози:
Рекао је то муцајући. Дошао је шепајући.
в) падежне и предлошко-падежне конструкције:
Говорила је шапатом. Завршише све на брзину. Пратила га је с великом пажњом.

10
 г) непотпуне реченице с номинативом, односно акузативом и везником као:
Брат му је скончао као посљедњи сиромах. Сви су га вољели као брата.
4. Одредбом са значењем пропратних околности казују се радње и стања који су
истовремени са радњом предиката, али не утичу на њен квалитет. Изражава се:
а) глаголским прилозима:
Сједјели смо ћутећи. Причао је стално жмиркајући.
б) предлошко-падежним конструкцијама:
Облачио се без журбе. Она се смијала кроз плач.
Иако се могу добити као одговор на питање како, подвучене јединице немају начинско
значење. Наиме, ћутање не може бити начин нашег сједјења итд. Значење пропратне
околности може се препознати преобликом ових јединица у значењски подударне саставне
реченице с везничким спојем и при том или а при том:
Сједјели смо ћутећи (= и при том смо ћутали).
5. Одредбом за околности износе се укупне околности у којима се врши оно што се
казује предикатом. У њеној функцији јављају се различите предлошко-падежне конструкције:
Ради под тешким условима. Пред оцем се понашао смјерно. Тркали су се по киши.
6. Одредбама за узрок казује се узрок онога што се реченицом износи. У тој служби
имамо:
а) ријетке прилоге за узрок:
Зато је нестао. Стога га нема.
б) глаголске прилоге:
Закаснили смо чекајући вас. Осјетивши страх, устукнули су.
в) падежне и предлошко-падежне конструкције:
Изгубио се због дугова. Онесвијестио се од страха. Наградили су га за одличан успјех.
7. Свака радња се врши ради неког циља, који се казује:
а) врло ријетким прилозима за циљ:
Рашта Новак оде у хајдуке?
б) различитим предлошко-падежним везама:
Отишао је у свијет ради зараде. Дошли су у стан по ствари.
8. Услов вршења радње казује се одредбама за услов. Њихову функцију врше:
а) различите предлошко-падежне везе:
Уз вашу подршку све ће постићи. С вашом помоћи успјеће.
б) глаголски прилози:
Ово можемо остварити само радећи.
9. Услови могу бити негативни, тј. могу бити препрека вршењу радње, која се и поред
таквих услова врши, и онда они значе концесију (допуштање). Она се може изразити:
а) прилозима:
Ненамјерно сам то урадила. Безразложно смо се плашили тога.
б) глаголским прилозима:
И не очекујући он је успио. Радећи много, он једва заради за пристојан живот.
в) предлошко-падежним конструкцијама:
Упркос тешкоћама он је побиједио. Насупрот томе ја сам све завршила.
10. Одредба мјере исказује се:
а) прилозима за количину:
Доста су се око њега трудили. Много ме је задужила.
б) обликом акузатива:

11
 Пландовао је читаво љето. Ходао је један километар.
в) везом акузатива или прилога за количину и облика генитива:
Били смо на мору недјељу дана. Учио је неколико сати.
11. Одредба друштва се најчешће изражава инструменталом с предлогом с(а):
Петар путује са дјецом. Она ради с Олгом.

ГЛАГОЛСКЕ ДОПУНЕ
Глаголске допуне врше функцију допуњавања глагола на које се наслањају и од којих
зависе.
Најтипичнију глаголску допуну чини реченични објекат у вези с којим се врши
глаголска радња. Објекат стоји уз прелазне глаголе, који могу бити прави прелазни и неправи
прелазни глаголи. Уз праве прелазне глаголе стоји прави (ближи) објекат у акузативу без
предлога:
Милица је купила џемпер. Познајем тог човјека. Позови све своје пријатеље.
Уз неке глаголе као што су: учити, питати, молити и сл. стоји двоструки објекат у
акузативу без предлога:
Питао бих те нешто. Молио бих те једну ствар.
Прави објекат може стајати и у дионом (партитивном) генитиву, кад се умјесто њега
може употријебити акузатив без предлога као његов синтаксички синоним:
Донеси воде. (Донеси воду.) Узми колача. (Узми колаче.)
И словенски генитив, који се јавља уз одричне глаголе, такође има функцију правог
објекта јер му је синтаксички синоним акузатив без предлога:
Једне сузе (једну сузу) нећу пустити. Није проговорио једне ријечи (једну ријеч).

У свим осталим зависним падежима, укључујући акузатив с предлозима и друге врсте

генитива и без предлога и с њима, стоји неправи (даљи) објекат:
Напио се вина. Спасао се биједе. Ослободише се од непријатеља. Предаје основцима.
Мислим на вас. Заљубио се у њу. Управља великим предузећем. Расправљамо о послу.
Постоје и дворекцијски глаголи, тј. глаголи који захтијевају двије допуне. Такви су
глаголи давања: дати, поклонити, пружити, додати, уручити, послати итд. и глаголи
саопштавања: рећи, казати, причати, саопштити, јавити, написати итд. Они се допуњавају
неправим објектом у дативу и правим у акузативу:
Поклонио је књигу сестри. Послао им је честитку. Јавио је радосну вијест свима.

Глаголска допуна је и средство помоћу ког се врши глаголска радња. Његову функцију
најчешће врши инструментал без предлога (оруђник):
Све мање људи пише оловком. На посао иде колима. Послужила их је кафом.
али може и који други падеж, као генитив с предлогом из: Гађаху их из пушака. Опали из
двоцијевке.

РЕКЦИЈА
Појава да нека ријеч тражи као допуну именичку јединицу у одређеном зависном
падежу или предлошко-падежној конструкцији назива се рекција. Веза између та два члана
назива се рекцијском везом или конструкцијом. Том везом управља граматички доминантна
ријеч, а то може бити глагол (чувати пса), именица (потреба за чим), придјев (упућен у шта),
прилог (неколико испита) и број (десет полазака).

12
 Глаголи као рекцијске ријечи имају објекат, прави или неправи, и средство као
рекцијске допуне. Велики број глагола у нашем језику тражи само један тип објекатске
допуне, као што је беспредлошки генитив: зажељети се кога, чега, предлошки генитив:
одвојити се од кога, од чега, беспредлошки датив: ласкати коме, беспредлошки акузатив:
видјети кога, шта, предлошки акузатив: утицати на кога, на шта, беспредлошки
инструментал: управљати киме, чиме, предлошки инструментал: жалити за ким, за чим,
предлошки локатив: маштати о коме, о чему итд. Овакви глаголи који се удружују с једним
рекцијским обликом именске ријечи зовемо једнорекцијским, односно глаголима просте
рекције.
Међутим, глаголи се могу истовремено удруживати са два различита облика именске
ријечи, па се називају дворекцијским, односно глаголима сложене рекције. Они могу имати
двије беспредлошке допуне, као нпр. обје у акузативу, нпр. питати кога шта, затим у
акузативу и генитиву: лишити кога чега, акузативу и дативу: дати шта коме, акузативу и
инструменталу: одликовати кога чиме.
Велики број глагола има двоструку беспредлошко-предлошку рекцију, кад је прва
допуна у акузативу док друга може бити нпр. у акузативу с предлогом: обавезати кога на
шта, затим у генитиву: тражити шта од кога, у инструменталу: упознати кога с ким, с чим,
у локативу: обавијестити кога о чему.
Неки глаголи имају двоструку предлошку рекцију, нпр. у локативу и инструменталу:
расправљати о чему с ким, слагати се у чему с ким итд.

КОНГРУЕНЦИЈА
Конгруенција је међусобно слагање реченичних дјелова. Несамосталне промјенљиве
ријечи: придјеви, придјевске замјенице, промјенљиви бројеви и глаголи, слажу се са
самосталним ријечима на које се наслањају, а то су именице, именичке замјенице и друге
поименичене ријечи, у заједничким елементима: граматичком роду, броју, лицу и падежу.
Непромјенљиве ријечи увијек се употребљавају у истом облику, па код њих не може бити
никаквог слагања у облицима с промјенљивим ријечима.

Потпуна и непотпуна конгруенција

1. Глагол се као предикат реченице слаже са субјектом коме нешто приписује у
граматичком броју и лицу, а ако је у облику који разликује род, онда и у граматичком роду.
Нпр.:
Дјевојчица оде низ улицу. Оне су отишле у град.
С обзиром на то да субјекат конгруира с глаголским предикатом у свим заједничким
категоријама, говоримо о потпуној конгруенцији.

2. И именски предикат се слаже са својим субјектом али двојако. Кад је именски дио
именског предиката било која придјевска ријеч, онда се он слаже са субјектом у броју и роду,
а најчешће и у падежу:
Дјечак је био храбар. Ова кућа је наша. Он постаде најбољи.
Када је именски дио предиката именица, онда она као самостална ријеч, без обзира на
то што као дио предиката није самостално употријебљена, не мора да се слаже са субјектом
ни у броју ни у роду, али се најчешће слажу у падежу. Нпр.:
Ти одбори су постали народна власт. Ратови су највећа несрећа. Он је велика
шаљивчина.

13
 Пошто се ријечи које конгруирају не слажу у свим већ само у појединим заједничким
категоријама, говоримо о непотпуној конгруенцији.
Међутим, ако глаголски дио именског предиката не чине помоћни глаголи јесам или
бити, већ неки глагол непотпуног значења, онда именски дио, без обзира на то да ли је
именичка или нека придјевска ријеч, може стајати и у неком другом падежу:
Они су се прогласили управним тијелом. Они су се сматрали најбољима.

Граматичка и семантичка конгруенција (издвојени случајеви)

Граматички и природни род
Када се граматички род именице не слаже с природним родом појма који означава, као
у случају именица: владика, војвода, тата, делија, колега, газда итд., онда се атрибут и дио
предиката који разликује род слажу с њом двојако – по облику или по значењу.
Са једнином ових именица атрибут и дио предиката који разликује род слажу се по
значењу и стоје у облику мушког рода:
Храбри војвода је стигао. Његов колега је отпутовао.
Кад се несамосталне промјенљиве ријечи слажу са самосталним по значењу, говоримо
о значењској или семантичкој конгруенцији.
Уз облик множине истих ових именица атрибут и дио предиката који разликује род
слажу се по облику јер су женског рода, па се онда говори о обличкој или граматичкој
конгруенцији:
Храбре војводе су стигле. Његове колеге су отпутовале.

Граматички и реални број

Са збирним именицама, које означавају више појмова а имају облик једнине, предикат
се употребљава или у једнини или у множини, зависно од тога да ли оне значе више један
збир јединки као цјелину или множину тих јединки.
а) Предикат збирних именица на -је стоји у једнини и, ако је у облику који разликује
род, увијек у средњем роду, што значи да се с њима слаже облички:
Златно прстење стоји у сефу. Лишће је опало. Грање је поломљено.
б) Уз збирне именице на -ад глаголски дио предиката најчешће стоје у облику
множине и с њима се слаже значењски:
Oва чељад помажу нама. Ова чељад су помагала нама.
Међутим, уз ове именице предикат се јавља и у облику једнине:
Ова чељад помаже нама. Ова чељад је помагала нама.
в) Збирне именице браћа и дјеца употребљавају се само као множина именица брат и
дијете. Зато глагол у предикату уз њих увијек стоји у множини и слаже се значењски:
Немирна дјеца се посвађаше. Његова браћа су подијелила насљедство.
Атрибут збирних именица увијек је у једнини и оног је рода кога су те именице, тј. уз
збирне именице на -је средњег рода (златно), а уз оне на -ад и на -а у облику женског рода
(ова, немирна, његова), па се с њима слаже облички.
Дио предиката који разликује род уз збирне именице на -ад и -а обично стоји у облику
с наставком -а (помагала, подијелила), без обзира на то да ли је глаголски дио у једнини или у
множини, па се и ту ради о обличкој конгруенцији.

14
 РЕД РИЈЕЧИ
Ред ријечи подразумијева распоређивање реченичних и синтагматских чланова.
Типични распоред чланова предикатске реченице формиране с прелазним глаголом јесте:
субјекат + предикат + објекат.
Нпр. Иван је ударио Марка. (с+п+о).
Међутим, ови чланови могу бити распоређени на свих шест могућих начина а да све
тако добијене реченице буду граматички исправне:
Иван је Марка ударио. (с+о+п)
Ударио је Иван Марка. (п+с+о)
Ударио је Марка Иван. (п+о+с)
Марка је Иван ударио. (о+с+п)
Марка је ударио Иван. (о+п+с)
У нашем језику, наиме, граматички облик именице, номинатив односно акузатив,
омогућава да се субјекат и објекат идентификују без обзира на то како су распоређени. Зато се
субјекат, предикат и објекат могу слободно распоређивати, тј. могу заузимати разна мјеста у
реченици. А то важи и за остале реченичне дјелове (глаголске одредбе и друго). За језике у
којима се реченични чланови слободно распоређују употребљава се термин: језици са
слободним редом ријечи. У језицима са тзв. везаним (фиксираним) редом ријечи субјекат,
предикат и објекат у принципу имају утврђен распоред. Такви су нпр. енглески и француски
језик. У овим језицима именице немају падеже, али распоред С П О обезбјеђује
идентификовање субјекта и објекта.

У синтагми нашег језика, за разлику од реченице, могућности избора распореда мање

или више су ограничене. Специфичне одредбе, а то су за именице придјевске ријечи, а за
глаголе, придјеве и прилоге – прилози за начин и мјеру, распоређују се испред главне ријечи
док се остали зависни чланови распоређују већином иза главне ријечи. Нпр. она црна торба
од коже, пажљиво читати књигу, веома одан друговима, веома далеко од школе итд.

Нарочитим распоређивањем се одликују и енклитике, иначе ријечи без акцента које са

акцентованом ријечју испред себе чине акценатску цјелину. То су: 1. ненаглашени облици
датива, акузатива и генитива личних замјеница (ми, ме, ти, те, му, га, јој, је, ју, их, им, се), 2.
ненаглашени облици помоћних глагола јесам, бити и хтјети (сам, си, је..., бих, би, би..., ћу,
ћеш, ће...) и 3. рјечца ли.
Енклитике се не могу распоређивати на почетак реченице (*Се у недјељу Иванов брат
враћа кући), иза предлога (*У се недјељу Иванов брат враћа кући), иза изразите паузе,
односно знака интерпункције (*У недјељу, се Иванов брат враћа кући), нити могу бити
одвојене од глагола ако су распоређене иза њега (*У недјељу Иванов брат враћа кући се).
С друге стране, енклитике се могу уметати између чланова синтагми (У недјељу,
Иванов се брат враћа кући).
Енклитика се најчешће распоређује одмах иза почетка реченице (У недјељу се Иванов
брат враћа кући), али ако се почетни члан реченице осјећа као издвојен, енклитика се
распоређује ближе глаголу (У недјељу, Иванов брат се враћа кући).
Када у реченици постоје упитне и односне ријечи, зависни и напоредни везници,
енклитике се распоређују одмах иза њих (Када се Иванов брат враћа? Иванов брат, који се у
недјељу враћа кући..., Иван је рекао да се његов брат у недјељу враћа кући итд). Изузетак су
напоредни везници и и а, иза којих се енклитика никад не распоређује.

15
 Рјечца ли се такође распоређује иза упитних ријечи и везника (Који ли је Иван дошао?
Ако ли ме неко тражи, зови ме.). За ову енклитику нарочито је карактеристично да се у
упитним реченицама у којима нема неке друге упитне ријечи распоређује иза глагола на
почетку реченице (Долази ли Иван? Је ли Иван дошао?).
Кад у реченици има више енклитика, оне се све распоређују заједно, тј. чине
непрекинути низ (Да ли си показао Марку ову књигу? Да, показао сам му је. Да ли ме је неко
тражио? Сјутра ћемо им се јавити. )

СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Сложена реченица се састоји из двије или више простих реченица (које се називају
суреченице или клаузе) међусобно тијесно повезаних смислом или синтаксичким
функцијама или и једним и другим моментом. Просте реченице у сложеној могу стајати у
независном односу, тј. паратакси и зависном односу, тј. хипотакси. Просте реченице у
независносложеној реченици независне су синтаксички, што значи да не објашњавају,
односно не одређују нити допуњавају једна другу, али су семантички зависне јер заједно чине
једну смисаону цјелину. Нпр.:
Јасна чита књигу и вади биљешке. Јасна је пришла прозору, али га није затворила.
За разлику од њих, просте реченице у зависносложеној реченици и семантички и
синтаксички зависе једна од друге. При том увијек имамо главну реченицу и једну или више
зависних (подређених) реченица, које објашњавају главну или неки њен појединачни дио.
Главна реченица може бити самостална, независна: Док чита књигу, Јасна вади биљешке.
Јасна је пришла прозору да би га затворила, али и несамостална, зависна реченица може бити
главна за неку другу зависну реченицу, као што је у примјеру: Учиних посљедњи напор да бих
му објаснио шта сам данас наумио, друга реченица (да бих му објаснио), иако зависна
намјерна, главна за трећу реченицу (шта сам данас наумио).

НЕЗАВИСНОСЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Независносложене или напоредносложене (координиране) реченице, у зависности од
смисла, односно смјера онога што се њима износи, дијеле се на: 1. саставне (копулативне), 2.
супротне (адверсативне), 3. раставне (дисјунктивне), 4. градационе и 5. објаснидбене
(експланативне). Везују се одговарајућим везницима (синдетске напоредне реченице) или се
јављају без икаквих везника (асиндетске напоредне реченице). Везници независносложених
реченица (конјунктори) јављају се и као везници независних синтагми.

1. Саставне независносложене реченице јесу оне реченице у којима је смисао онога

што се њима износи истога смјера. Могу једна поред друге стајати без везника а могу се и
везивати саставним или копулативним везницима: и, па, те, ни, нити. Испред и, ни, нити
зарез се не пише осим кад се нарочито истиче садржај реченице и при набрајању реченица.
Испред везника па и те зарез се може а не мора писати. Саставним реченицама се казује:
а) истовременост радњи: Стави руку на моју главу и шапташе нешто.
б) узастопност радњи: Посвађају се па се при чаши ракије помире.
в) однос узрока и посљедице: И срце му узнемирено, па стреловито бије.
г) истовременост узрока и посљедице: Болестан је те никуда не излази.
Као подврста саставних реченица јављају се закључне (конклузивне) реченице, у
којима се другом реченицом износи закључак који проистиче из садржине прве реченице.

16
Обично се јављају без везника или се везују појединим модалним рјечцама и изразима типа:
дакле, сигурно, према томе и сл. Нпр.:
Никола није нашао карте, нећемо ићи у позориште. Добро се обукао, према томе, неће
му бити хладно.

2. Супротне независносложене реченице јесу оне реченице у којима је оно што се

износи другом реченицом супротно или неподударно с оним што се казује првом реченицом.
Ове се реченице увијек одвајају зарезима. Везују се супротним везницима: а, али, него, но,
већ, мада се могу јавити и без везника. Примјери:
Трг је још дуго брујао, а онда завлада дубока тишина. Преговори су слабо
напредовали, али је он био задовољан. Не помишља на повлачење, него се спрема на
борбу. Ја му говорим, он ме не слуша.
Као подврста супротних реченица јављају се искључне (ексклузивне) реченице, којима
се нешто искључује из значења претходне реченице. Такве су реченице:
Сва је шума бијела, само се понегдје црне гране. Сви су се вратили кући, једино је он
наставио пут.
Увијек се одвајају зарезима и везују прилозима „сужавања“ (рестрикторима): само,
једино, само што и сл.

3. Раставне независносложене реченице јесу оне реченице у којима је оно што се

њима износи по смислу супротно, али се за дату прилику узима једно или друго. Њихов
главни везник јесте везник или, који може а не мора стајати и испред прве раставне реченице
у напоредном односу. Везник воља се употребљава на почетку сваке напоредне раставне
реченице. Испред везника воља зарез се увијек пише а испред или само у случајевима кад је
супротност више истакнута. Примјери раставних реченица:
Дођи сјутра или ми се јави телефоном. Или купи алат ил' остави занат. Воља ти
узми, воља ти остави.
Везник било везује раставне синтагме или њихове чланове (Неко то мора завршити:
било ти, било ја; Она увијек неког оговара: било родбину и пријатеље, било колеге с посла),
али не и раставне реченице. Међутим, везник било да јавља се да означи дисјунктивност
обично двију реченица зависних од главне реченице:
Ја једнако дангубим, било било да идем с тобом, било да те чекам овдје. Свакако
нећеш погријешити – било да уложиш у посао, било да купиш аутомобил.

4. У градационим реченицама успоређују се два елемента од различитог значаја за

говорника. Један стоји у уводној а други, коме се по правилу придаје већи значај, у
успоредној реченици. Елементи који се пореде могу бити предмети, појаве, радње итд.
Градациони везници су: а камоли (да), а некмоли, не само што/да... него/но/већ. Примјери:
Филип је није ни загрлио, а камоли пољубио. Не би му умакла ни најбржа звјерчица, а
некмоли овај неспретни и посустали човјек. Киша је не само досадна него је и врло
штетна за усјеве.

5. У објаснидбеним независносложеним реченицама другом клаузом се даје

објашњење оног што се износи првом клаузом. Најважнији везници ових реченица су односно
и то јест:

17
 Сачуваћемо, односно повратићемо мир на ове просторе. Он је проневјерио државни
новац, тј. покрао га је.

Што се тиче структуре независносложених реченица, треба истаћи да саставне и

раставне реченице имају отворену структуру, а то значи да више њих може стајати у истој
сложеној реченици. По томе су различите од супротних, градационих и објаснидбених, као и
од закључних и искључних реченица, код којих најчешће по двије реченице чине једну
сложену.

ЗАВИСНОСЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ
У зависносложеним реченицама разликујемо главне и споредне реченице. Главним
реченицама називамо све оне реченице од којих друге зависе, без обзира на то да ли су оне
саме зависне или независне. Нпр. у реченици: Видјела сам је док је прилазила прозору који је
био отворен – трећа реченица зависи од друге, која је такође зависна, али од прве која може
да стоји самостално. У зависности од тога да ли неку ријеч или цијелу реченицу од које
зависе одређују или допуњавају, зависне реченице се дијеле на зависне реченице одредбеног
и зависне реченице допунског односа или карактера.
Уобичајени распоред простих реченица у зависносложеној реченици јесте главна
испред зависне реченице. Ако је тај ред реченица обрнут, онда су оне употријебљене у
инверзији и између њих се увијек ставља зарез.

ЗАВИСНОСЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ ОДРЕДБЕНОГ ОДНОСА

Зависне реченице одредбеног односа најчешће врше функцију зависног реченичног
члана: атрибута или апозиције, ако одређују именицу, и прилошке одредбе, ако одређују
глагол. По њиховом значењу дијелимо их на неколико врста:

1. Односне (релативне) реченице односе се на поједину ријеч, групу ријечи или на

цијелу главну реченицу и ближе их одређују. За главне реченице везују се односним
замјеницама и прилозима: који, чији, какав, колик, ко, што, како, гдје итд.
Уколико односне реченице одређују непознат појам, онда оне врше функцију атрибута
и зову се атрибутске односне реченице:
Имала је природу која не зна за препреке. Он избјегаваше помисао која би га на то
подсјетила.
Кад одређује неки познат, одређен појам, али са неке друге стране, односне реченице
врше апозитивну функцију па се називају апозитивним односним реченицама:
Имала је необуздану природу, која не зна за препреке. Он избјегаваше страшну
помисао, која би га на то подсјетила.
За разлику од атрибутских, апозитивне односне од главних реченица одвајају се
зарезом.
Односне реченице по својој служби могу бити и субјекатске:
Ко рано рани, двије среће граби. Ко другоме јаму копа, сам у њу пада.
С обзиром на то да су просте реченице у овој сложеној дате у инверзији, одвојене су
зарезом.
По свом значењу односне реченице могу бити мјесне, временске, начинске итд.

18
 2. Временске (темпоралне) реченице означавају вријеме онога што се казује главном
реченицом. Везници временских реченица јесу: док, кад, пошто, тек, чим, како и сл.
Ако се временска реченица односи на глагол главне реченице, онда је она временска
прилошка реченица и не одваја се зарезом:
Поздравићу је кад оставим ствари. То се десило док си ти радила.
Кад се временска реченица односи на ријеч или групу ријечи у главној реченици, онда
је она временска односна и одваја се зарезом:
Поздравићу је касније, кад оставим ствари. То се десило прије ручка, док си ти
радила.
Радње главне и зависне реченице могу бити узастопне или сукцесивне (Пошто се уми,
старац сједе на клупу) и истовремене или симултане (Док смо били у колиби, он је гледао у
њу).

3. Мјесне реченице казују мјесто вршења радње главне реченице и везују се мјесним
прилозима: гдје, куда, камо. Такође могу бити прилошке мјесне (Свратио је гдје су и сви
други свратили) и односне мјесне (Свратио је код Милоша, гдје су и сви други свратили).

4. Поредбене реченице износе ситуацију са којом се пореди оно што се казује

главном реченицом. Дијеле се на поредбено-начинске (одговарају на питање како?) и
поредбено-градацијске (одговарају на питање колико?).
а) Поредбено-начинским реченицама обично се казује једнакост онога што се износи
зависном и главном реченицом, а такве поредбене реченице везују се везницима: као, као
што, како и сл.:
Урадио је то како смо му рекли. Урадио је то одлично, како смо му рекли. Игра као
што игра њена сестра.
б) Поредбено-градацијским реченицама износи се неједнакост онога што се износи
зависном и главном реченицом. Такве поредбене реченице везују се везницима: него, него
што, но, а будући да се односе на неки компаратив или компаративни израз из главне
реченице, не одвајају се зарезима:
Она проговори гласније него што је смјела. Он је бољи друг него што мислиш.
Он није глуп колико је лијен.

5. Узрочне (каузалне) реченице казују узрок онога што се износи у главној реченици.
За главне реченице везују се везницима: јер, кад, пошто, како, зато што, што, будући да:
Не можемо прихватити њихову молбу јер није на вријеме поднесена. Иван је
нерасположен што је његов тим изгубио.
Иако узрок претходи посљедици, и за узрочне реченице се сматра да су у уобичајеном
реду ако долазе иза главних реченица, а у инверзији су ако се налазе испред њих.

6. Посљедичне (консекутивне) реченице казују посљедицу онога што се казује

главном реченицом, ријетко се употребљавају у инверзији а везују се везницима: да, па и те:
Посао их је толико заокупио да их ту затече сутон. Он је толики гњаватор да сви
избјегавају његово друштво.

19
 7. Условне или погодбене (кондиционалне) реченице казују услов под којим се
врши или настаје оно што се износи у главним реченицама. Везују се везницима: ако, кад, да,
као и обликом предиката са рјечцом ли иза њега.
а) Погодбене реченице којима се износи да ће се радња главне реченице стварно
вршити ако се изврши радња зависне реченице, називају се стварне или реалне реченице:
Доћи ћемо на забаву ако нас позовете. Ако пожуриш, стићи ћеш на вријеме.
б) Погодбене реченице које казују да би се радња главне реченице могла извршити ако
се изврши радња зависне реченице, називају се могућне или потенцијалне:
Кад бисте нас позвали, дошли бисмо на забаву. Ако би пожурио, стигао би на вријеме.
в) Погодбене реченице којима се износи неостварљив услов, због чега се не може
реализовати ни радња главне реченице, називају се нестварне или иреалне реченице:
Да сте нас позвали, дошли бисмо на забаву. Да си пожурио, стигао би на вријеме.
Реченица у којој се износи услов назива се уводница или протаза, а главна реченица
којом се износи оно што настаје под тим условом назива се закључница или аподоза.

8. Допусне (концесивне) реченице казују оно што представља сметњу да се врши оно
што се износи у главној реченици али се то ипак врши. То су, у ствари, зависне реченице које
допуштају да се врши или да буде оно што се казује главном реченицом. Везују се
везницима: иако, мада, премда, макар, ако и, ма, да. Примјери:
Стигао је на вријеме иако је воз каснио. Дошао је премда се нијесмо договорили.

ЗАВИСНОСЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ ДОПУНСКОГ ОДНОСА

Зависне реченице допунског односа допуњавају главну реченицу или неки њен дио,
такође вршећи функцију зависног реченичног члана. Док су зависне одредбене реченице уз
глагол главне реченице прилошког карактера, допунске су објекатског карактера. У
зависносложене реченице допунског односа убрајамо: намјерне (финалне), исказне или
изричне (декларативне) и зависноупитне реченице.

1. Намјерне (финалне) реченице казују намјеру или циљ радње главне реченице. За
главне реченице везују се везницима: да, нека, како и сл., обично долазе иза њих и не одвајају
се зарезом:
Донио је суво грање да наложи ватру. Подижу с времена на вријеме руке увис како би
убрзали дисање.

2. Изричне или исказне (декларативне) реченице износе садржај глагола главне

реченице. Њихови везници јесу: да, како, што, гдје и сл.:
Он је мислио да смо га заборавили. Ја сам чуо како је тихо опсовао.
Овим реченицама се најчешће допуњују глаголи говорења, мишљења и осјећања. Оне
стоје према њима као њихов објекат па се још зову објекатским реченицама. У уобичајеном
распореду не одвајају се зарезима.

3. Зависноупитне реченице јесу посебна врста изричних реченица. Оне су и изричне

и упитне у исто вријеме:
Реците нам како сте прошли. Одмах нас је питала ко је јутрос долазио.

20
 ФУНКЦИЈЕ И ЗНАЧЕЊА ПАДЕЖА
ОПШТЕ ОДЛИКЕ ПАДЕЖНОГ СИСТЕМА

Падежи су, с једне стране, морфолошка категорија јер чине систем облика у промјени
(деклинацији) именских ријечи. Међутим, познато је да се наш језик одликује синкретизмом
падежа, и то редовно датива и локатива једнине, датива, инструментала и локатива множине,
често и номинатива и акузатива једнине, генитива и акузатива једнине итд. У овим
случајевима могуће је разликовати један падеж од другога тек у синтагми или реченици. Тако
облик мајци може бити и датив и локатив једнине, али у синтагмама писмо мајци и прича о
мајци лако је одредити падеж: у првој је датив, а у другој локатив. Падеж, дакле, омогућује
именицама и другим именичким јединицама да успостављају различите синтаксичко-
семантичке односе. Према томе, осим што је морфолошка, он је истовремено и синтаксичко-
семантичка категорија.
Према степену интегрисаности у реченичну структуру, падежи се дијеле на независне
и зависне.
Независни падежи, номинатив и вокатив, самостални су по својој употреби, не
означавају никакав однос према другим ријечима, али и они као посебни облици такође имају
своју функцију, и то номинатив у реченици, а вокатив ван реченице. За разлику од осталих
падежа, вокатив нема синтаксичко-семантичку него само комуникативну вриједност.
Генитив, датив, акузатив, инструментал и локатив увијек зависе од неке друге ријечи у
реченици, па се зато зову зависним, косим или правим падежима. Сваки од њих има опште
или главно значење односно функцију по којима се разликује од других. Тако је генитив
падеж тицања, датив падеж намјене, акузатив падеж правог објекта, инструментал падеж
заједнице, а локатив падеж мјесног односа. Међутим, падежи су функционално и семантички
поливалентни, што значи да исти падеж може да обиљежи различите функције и искаже
различита значења.
У првој својој функцији, а то је падежна функција означавања односа, они су допуне
ријечи од којих зависе (читати књигу, читање књиге). Међутим, прави падежи поред
допунске функције често имају и одредбену функцију, када одређују управне ријечи. Тада
они умјесто падежне имају придјевску функцију, ако одређују именске ријечи (жена црне
косе) или прилошку, ако одређују глаголске ријечи (читати с муком).
Све функције падежа могу да се подијеле на реченичне (граматички и логички
субјекат, именски дио предиката или предикатив, прави и неправи објекат, прилошка
одредба, прилошка допуна, атрибутско-прилошка одредба или актуелни квалификатив),
синтагматске (падежни атрибут, атрибутив, допуна именским ријечима) и издвојене
(апозиција и апозитив).
Независни падежи се увијек употребљавају као слободни падежни облици. То значи да
нијесу везани или блокирани ни предлогом нити обавезним детерминатором. Зависни падежи:
генитив, датив, акузатив и инструментал употребљавају се и без предлога и с предлозима, док
се пети зависни падеж – локатив реализује увијек с предлозима. Сви зависни падежи изузев
датива могу бити везани и обавезном одредбом (Сваке суботе идемо на излет), или
истовремено и предлогом и обавезном одредбом (Сједјела је с расплетеном косом). Реченице
без одредбе (*Суботе идемо на излет), односно одредбе и предлога (*Сједјела је косом)
нијесу граматички прихватљиве.
Предлози су иначе помоћне ријечи помоћу којих се диференцирају и конкретизују
значења зависних падежа. Генитив се комбинује с највећим, а датив с најмањим бројем

21
предлога. Неки предлози иду само с једним падежним обликом (нпр. ка с дативом, због с
генитивом, при с локативом) а неки са два (нпр. међу, над, под, пред с акузативом и
инструменталом, на, о, по с акузативом и локативом). Изузетно, исти предлог се може слагати
с три падежна облика, али увијек са два више или мање доминантно, а са трећим само
периферно (нпр. у доминантно с акузативом и локативом, а периферно с генитивом).
Већина предлога одликује се вишеструким значењем. Рецимо, с(а) + инструментал
може означавати друштво (Шета с другарицом), начин (Слуша с пажњом), квалификацију
именичког појма (жена са зеленим очима) или бити рекцијска допуна – неправи објекат
(Посвађала се с њом).
Постојећи предлози нијесу довољни за прецизно исказивање зависних значења, па се у
језику стварају и предлошки изрази. Они најчешће настају од именице у зависном падежу с
предлогом или без њега и већином се слажу с генитивом: током / у току, за вријеме, поводом,
у случају, у циљу, из разлога... Има и оних који се слажу с другим падежима: захваљујући +
датив, с обзиром на + акузатив, у вези са + инструментал итд.

НОМИНАТИВ
1. Номинатив је именски облик у коме најчешће стоји име вршиоца глаголске радње,
носиоца стања или особине и тада има функцију граматичког субјекта:
Ждралови су одлетјели са зида. Терен бјеше пјесковит и каменит.
2. По закону конгруенције и придјевске ријечи које као атрибут ближе одређују такав
субјекат такође стоје у облику номинатива:
Један старији пријатељ донесе му књиге. Опет наиђе хладна струја.
3. И именице у атрибутској функцији, тј. атрибутиви својим падежним обликом слажу
се са граматичким субјектом који одређују:
Госпођа Лела и адвокат Орлић вратише се у воз. Стигосмо у град Бар.
4. Апозиција субјекта (односно управни члан апозиције) такође стоји у номинативу:
Награду је добила Ана, наша најбоља другарица. Помогао нам је Милош, мој брат од тетке.
5. Апозитив субјекта (односно управни члан апозитива) такође има облик номинатива:
Незаинтересован и одсутан, Марко је сједио у углу собе. Изморен вишемјесечним
тешким радом, он је једва испуњавао бројне обавезе.
6. Именски дио именског предиката (предикатив), без обзира на то да ли је именица
или нека придјевска ријеч, најчешће има облик номинатива:
Живот је птица. Његов глас је био пркосан и строг. Он је постао шеф.
7. Номинатив се јавља и у поредбеним конструкцијама с везником као (у непотпуним
поредбеним реченицама). У њему стоји име појма с којим се пореди појам означен
номинативом:
Дан је долазио као курјак. Био је тежак као камен.
8. Номинатив може имати и функцију формално непотпуне реченице:
Штета! Трагедија! Необична прича!
9. Такође, у номинативу често стоје апсолутно непотпуне реченице:
Пожар! Змија! Кола! Бомба!
10. На крају, самосталне ријечи ван употребе у реченици најчешће имају облик
номинатива при набрајању у списковима и речницима, на натписима установа и радњи, у
насловима књига и сл. Такав номинатив назива се апелативни.

22
 ВОКАТИВ
1. Вокатив је падежни облик који није тјешње везан ни за један реченични дио, па се у
писању одваја од њих зарезима. У савременом језику нема синтаксичку већ прагматичку,
односно комуникативну функцију. Представља дозивну ријеч или ријеч за скретање пажње на
оно што се реченицом износи:
Домаћине, наздрави гостима. Окрени се, Вуче! Не знаш ти, драга, ништа о томе.
2. У народним пјесмама вокатив се често употребљава у служби номинатива из
потреба версификације (науке о грађењу стиха), ради допуњавања десетерца:
Књигу пише жура Вукашине. Шатор пење Краљевићу Марко.
У овим примјерима вокатив није употријебљен као дозивни облик, ни као облик за
скретање пажње, већ у субјекатској функцији, па чини саставни дио реченице и не одваја се
зарезом. Номинатив се овдје замјењује вокативом зато што је и овај независан.

ГЕНИТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

По свом значењу генитив је најсложенији а по функцијама најобухватнији падеж.
Опште значење генитива јесте тицање, јер се њиме увијек казује чега се нешто тиче. У оквиру
општег разликују се три основна значења, и то: партитивно или значење дијела, аблативно
или значење потицања и посесивно или значење припадања.

Партитивни генитив казује име појма који је само дјелимично обухваћен глаголском
радњом.
1. Као такав он допуњује све ријечи са значењем квантификације, тј. мјере или
количине. Према томе, као партитивна допуна овај генитив стоји:
а) уз прилоге и прилошке изразе за количину: много грађана, доста познаника,
неколико писама...
б) уз основне и збирне бројеве, као и уз бројне именице: пет наставника, троје људи,
хиљада војника...
в) уз именице које означавају некакву мјеру или количину уопште: флаша вина,
порција сладоледа, кутлача макарона, литар млијека, јато птица, млаз воде...
г) уз придјеве пун и сит, затим вриједан, достојан, свјестан, гладан, жедан, жељан,
жудан итд.: пун зеленила, сит свега, вриједан хвале, жељна мира...
д) уз глаголе:
– као прави објекат (има могућност замјене акузативом без предлога):
Отиђе у варош да купи луча, гаса и соли (луч, гас и со). Пошаљи ми доброг грожђа
(добро грожђе) за невјесту. Доливаше себи вина (вино) у чашу.
– као неправи објекат (уз повратне неправе глаголе):
Доста се напатисмо муке и натрошисмо новца. Наситио се таквих прича.
Дочепао се његове силне имовине. Дотакла се његовог чела.
2. У безличним егзистенцијалним реченицама, уз глаголе бити, имати и нестати,
партитивни генитив се употребљава у функцији логичког субјекта:
Неће више бити оваквих људи. Таквих непријатности има и на улици.
3. У партитивни генитив убраја се и тзв. словенски генитив (јавља се у свим
словенским флексивним језицима), који има функцију допуне, и то правог објекта, уз одричне
прелазне глаголе:
Нико мојој снази није знао мјере. Не жаљаше свог имања.

23
 Његова употреба била је честа у језику наших класичних писаца 19. вијека, док се у
савременом језику много чешће умјесто њега употребљава акузатив.

Посесивни генитив је генитив у коме стоји име појма коме нешто припада.
1. а) Посесивност се у нашем језику најчешће означава посесивним придјевима и
посесивним замјеницама, нпр. очева кућа, наша кућа. Међутим, ако име појма коме нешто
припада има уза се било какву одредницу, онда се припадање том појму казује обликом
генитива:
Кућа његовог оца бијаше пропала. Крио се у подруму госпође Марије.
б) Посесивни генитив се употребљава и од именица од којих се не граде присвојни
придјеви, а то су углавном апстрактне именице:
Око је орган вида. Он је био предмет пажње.
в) Припадање множини такође се казује посесивним генитивом:
Говорио је о повредама пацијената. Увијек је слушао савјете колега.
г) Понекад се посесивни придјев и посесивни генитив могу напоредо употребљавати:
Осмијех жене плијени. Женин осмијех плијени.
Генитив је обичнији ако се означава припадање било којем лицу, док ће се за
означавање припадања одређеном лицу прије употријебити посесивни придјев.
2. Посебне врсте посесивног генитива јесу субјекатски и објекатски генитив.
а) Када је неопходно означити да нека радња припада ономе ко је врши или да неко
стање припада ономе ко се у њему налази, име вршиоца радње, односно носиоца стања стоји
у субјекатском генитиву:
Пробудило ме пјевање птица. Чуо је плач дјетета.
Од сваке синтагме са субјекатским генитивом могла би се направити реченица у којој
би овај облик постао субјекат добивши облик номинатива а глаголска именица од које
генитив зависи предикат у личном глаголском облику (птице пјевају, дијете плаче).
Субјекатски генитив има одредбену, и то придјевску функцију (падежни атрибут), па се може
употребљавати напоредо с придјевом (птичје пјевање, дјечји плач).
б) Генитив у коме се налази објекат у вези са којим се врши радња садржана у
управној именици, назива се објекатски генитив:
Наставио је хватање птица. Тражили су накнаду штете.
У реченици добијеној од синтагме са објекатским генитивом именица као управни
члан постаје лични глаголски облик, а објекатски генитив објекат у облику акузатива (хватају
птице, надокнађују штету). Према томе, објекатски генитив је допуна и не би требало да се
употребљава напоредо с придјевом (хватање птица а не птичје хватање).
3. Посесивном генитиву припада и генитив поријекла, којим се казује каквог је
поријекла појам уз чије име стоји:
Сретох га с незнанцем господског поријекла. Она је кћи добрих родитеља.
4. С генитивом поријекла врло је сродан квалитативни или квалификативни
генитив. Међутим, док генитив поријекла казује однос између појма у генитиву и онога што
припада том појму, квалитативни генитив просто казује особину појма уз чије име стоји и има
обичну придјевску функцију:
Познаде момка смеђе косе и свијетлих очију. Купи хаљину кратких рукава.
Употребљава се с обавезном одредбом (уп. *момак косе и момак смеђе косе).
5. Темпорални генитив означава вријеме вршења глаголске радње и има прилошку
функцију:

24
 Сваког дана иду на утакмицу. Стиже изненада једног јутра.
Употребљава се од самосталне ријечи с обавезнoм одредбом уз њу (једног дана, ове
ноћи, те вечери, минуле године, прошле суботе, истог трена, идућег љета, сљедеће јесени,
првог јутра...). Напоредо с њим у највећем броју случајева може се употријебити темпорални
акузатив (Сваки дан иде на утакмицу, итд.).

Аблативни генитив означава име појма од кога нешто потиче, од кога се нешто одваја
и удаљава, и као такав има функцију неправог објекта уз глаголе: ослободити (се), чувати
(се), бојати (се), стидјети се, одрећи се, отрести се, препасти се, оканити се, сјетити се,
проћи се и сл.:
Ослободи се напасти. Прођи се кавге. Окани се празних разговора.
У неким случајевима напоредо с генитивом без предлога среће се и генитив с
предлогом од (Ослободи се од напасти).

ГЕНИТИВ С ПРЕДЛОЗИМА
Односи који се казују падежима често се прецизирају предлозима. Највећи број
предлога нашег језика слаже се с генитивом.

1. Предлози од, из, са, због и ради с генитивом имају аблативно значење. Прва три
предлога с генитивом најчешће имају функцију прилошке одредбе:
а) мјеста: Одгурнули су ме од камиона. Побјегао сам из рудника. Скиде лампу с
дирека.
б) времена: Од те вечери више их не видјех. Из почетка је мало одуговлачила. С јесени
је увијек овако.
в) начина: Смијао се од срца. Зовну га из свег гласа. Обраћао им се с висине.
г) узрока: Црвени се од срамоте. Противрјечим из ината. Ми стрекнусмо с те појаве.
Предлог због се слаже само с генитивом и има значење узрока:
Плаче због ситнице. Они се буне због овог пребацивања.
Предлог ради такође се само слаже с генитивом и има значење циља:
Збили су се ради веће сигурности. Одлазили су у групама ради бољег упознавања.
Осим у прилошкој, генитив се с овим предлозима јавља и у придјевској, односно
атрибутској служби, да означи припадност, квалификацију, поријекло, грађу именичког
појма:
Прочитај „Свадбу“ од Лалића. Људи од пера и талента подржаше овај предлог. Запјева
пјесму из свог завичаја. Вода са извора је најбоља. Узми слатко од шљива.

2. Основног аблативног значења су и сложени предлози иза, испред, изнад, испод и

између. Та аблативност је најчешће у вези с мјесним значењем:
Нешто измиље иза тараба. Све ишчезну испред његових очију. Птице су бјежале изнад
њива. Извукла се испод кревета. Дим излази између дасака.
Међутим, овим предлошко-падежним везама може се означити и мјесто вршења
радње, збивања или постојања чега у извјесној средини:
Игра се иза куће. Срели смо се испред пећине. Стајао је изнад кревета. Сунчала се
испод зида. Заглавио се између клупа.
Као њихов синоним употребљава се инструментал с предлозима за, међу, над, под,
пред (за кућом, пред пећином, над креветом, под зидом, међу клупама).

25
 Наведени предлози с генитивом означавају и мјесто завршетка кретања:
Завукао се иза стола. Сјео је између пријатеља. Окачи полицу изнад стола. Завукла се
испод покривача. Спустише се испред ограде.
Као синоним генитиву у већини примјера може се употријебити акузатив с
одговарајућим предлозима (за сто, међу пријатеље, над сто, под покривач, пред ограду).

3. И многи други предлози с генитивом имају различита мјесна значења:

Гора се диже више шикаре. Сједио је ниже њега. Смјестио се близу извора. Испратила
га је до врата. Преноћио је код њих. Ишли смо преко поља. Држи пушку поред себе.
Стали су крај пута. Ишли су дуж ливаде. Загази сред воде. Вртио се око нас. Итд.

4. Једна група предлога с генитивом има временско значење, и то предлози послије и

након постериорно, прије и уочи антериорно, а за симултано или истовремено:
Није долазио послије оне ноћи. Пристао је након женидбе. Стигли смо прије зоре. То
се збило уочи празника. За љетњих дана ту је владала хладовина.

5. Аблативно значење изузимања имају предлози без, сем или осим:

Има ко то радити и без тебе. Никог није имала осим сина.

6. Неки предлози с генитивом имају и посесивно значење:

Морал код бораца је пао. У ратара су црне руке.

7. Предлошки изрази већином иду с генитивом, као нпр.: током, у току, за вријеме са
временским значењем (Током/у току/ за вријеме путовања није имао никаквих проблема.),
помоћу, уз помоћ са значењем средства (Помоћу/уз помоћ дизалице вадили су чамце из воде.),
поводом с узрочним значењем (Окупили смо се поводом ваше годишњице.), у случају са
значењем услова (У случају недоласка обавијестите ме.) итд.

ДАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

Датив је падеж намјене. У њему стоји име појма коме се шта на било који начин
намјењује, коме или чему је нешто управљено, односно окренуто.
1. Најчешће има функцију неправог објекта, при чему се њиме допуњују:
а) глаголи давања:
Дао сам један примјерак професору. Уручила им је позивнице.
б) глаголи говорења, исказивања и изражавања:
Кажи то и другима. Свима је саопштио нове вијести.
2. Дативом се допуњују и глаголи чињења, а све што се чини доноси ономе коме је
намијењено корист или штету, па у таквим случајевима говоримо о дативу користи и штете
(комоди и инкомоди):
Зорану су украли аутомобил. Хоће да приштеди дјеци. Поправише нам рачунар.
3. У дативу као логичком субјекту налази се име појма коме се приписује пријатно или
непријатно стање, односно расположење, и то не само у безличним реченицама: Болеснику је
опет тешко, Милици је досадно, Њему се спавало, итд. него и у личним (субјекатско-
предикатским) реченицама: Мајци ударише сузе од радости, Њему се играла кошарка, Свима
нам је пјесма омилила, итд.

26
 4. У дативу стоји и име појма од кога неко осјећање или расположење потиче, па се као
такав може назвати аблативним дативом или дативом узрока, који има функцију допуне
управних глагола:
Већ се радује плијену. Дивим се сам себи. Ја се овој и чудим работи.
5. Неки придјеви као што су: драг, милостив, дорастао, дужан, крив, мрзак,
одвратан, симпатичан, пријатан, потребан, вјеран, вјешт, вичан, одан, рад, склон и њима сл.
такође захтијевају допуну у облику датива:
Нијесмо вични томе занату. Није он томе дорастао. Ја сам потребан њему.
6. Посесивни датив означава појам коме нешто припада:
Брат му тешко живи. Капетану је униформа поцијепана.
7. С посесивним дативом је сродан датив интересовања или етички датив, којим се
изражава истинска или тобожња наклоност и интересовање:
Јесте ли нам здраво осванули? Како си ми, шта ми радиш?
8. Датив стоји и уз глаголе и изразе који означавају кретање, управљеност или
окренутост појму с именом у дативу, те има функцију допуне или прилошке одредбе за
правац:
Пришао сам кревету. Прикључи се зачељу. Хитао је плавом језеру.

ДАТИВ С ПРЕДЛОЗИМА
Са дативом као падежом намјене употребљава се неколико предлога: к(а), према,
насупрот, упркос и близу. Предлог к(а) иде једино с дативом, према још са локативом,
насупрот, упркос и близу и са генитивом.
1. Предлог к(а) употребљава се с дативом уз глаголе који означавају кретање или
управљеност да означи правац или циљ:
Пливао је ка другој обали. Изненада се окренуо ка сабесједнику. Дође к мени.
2. У истом значењу с дативом се употребљава и предлог према, али се њиме не
означава и доспијевање до циља кретања као предлогом к(а):
Отрчала је према катуну. Неколицина нас јурне према узвишици.
3. Предлог према с дативом допуњује апстрактне именице којима се казује неко
расположење, стање или став:
Ти знаш моју приврженост према теби. Моја одвратност према њој још више се појача.
4. Концесивно значење датив има с предлозима насупрот и упркос, којима се исказује
супротан став или супротно расположење:
Насупрот свим забранама протест је одржан. Упркос свему радовао се.
5. Предлог близу се најчешће слаже с генитивом, а врло ријетко с дативом, и у оба
случаја има мјесно значење:
Најзад су се примакли близу непријатељским шанчевима. Били су близу Жабљаку.
6. С предлошким изразом захваљујући датив исказује:
а) средство: Излијечио се захваљујући новим лијековима. (уз помоћ...)
б) узрок: Захваљујући великом труду, успио је. (зато што се трудио...)
Овај предлошки израз се не препоручује кад се ради о негативној околности, као у
примјерима: захваљујући тешкоћама, болести и сл.

АКУЗАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

1. Акузатив без предлога као падеж правог објекта стоји уз праве прелазне глаголе. У
њему се налази име појма који глаголска радња у потпуности обухвата:

27
 Узела је најпотребније ствари. Упијао је сваку њену ријеч.
2. Уз неке прелазне глаголе као што су: помоћи, савјетовати, сметати и судити,
поред акузатива, може се употребљавати и датив: помоћи га и помоћи му, савјетовати га и
савјетовати му, сметати га и сметати му, судити га и судити му итд. Оба ова падежа уз
наведене глаголе употребљавају се са својим основним значењем: акузатив као прави објекат,
а датив као објекат коме се нешто намјењује.
3. У језику народних пјесама и код старијих писаца среће се употреба објекта у
акузативу без предлога и уз глаголе који су у основи непрелазни:
Мајка дјецу рано лијегала. Заиграше добре коње пољем.
4. Уз прелазне глаголе учити, питати и молити могу се употријебити и по два
акузатива у функцији правог објекта:
Питаћу те посљедњу лекцију. Молио бих вас једну ствар. Научио нас је један трик.
5. Акузатив без предлога често има функцију логичког субјекта са значењем носиоца
стања, и то не само у безличним реченицама: Њу је јутрос било срам. Пробадало га је у
крстима, већ и у личним, субјекатско-предикатским: Марка сврби нос. Јасну је забољела
глава.
6. Акузатив уз глаголе коштати, ваљати и сл. означава цијену, вриједност:
То га је хиљадарку коштало. Чудне пушке, ваља мушку главу.
7. У акузативу стоји и име временске мјере:
Пробдјела је цијелу ноћ. Толике године је живио у овој кући.
8. Прави темпорални акузатив, чија је функција прилошка, имамо у примјерима:
Сваку ноћ долази на наша врата. Други дан ми преприча све.
Разлика између темпоралног акузатива и акузатива за мјеру времена у томе је што
темпорални акузатив даје одговор на питање кад? и употребљава се напоредо с темпоралним
генитивом у истом значењу, а акузатив мјере времена одговара на питање колико дуго је
нешто трајало? и облик генитива умјесто њега никако не би могао бити употријебљен.

АКУЗАТИВ С ПРЕДЛОЗИМА
С акузативом се слажу неколике групе предлога. Само с акузативом слажу се предлози
кроз, низ и уз. С акузативом и локативом иду предлози на, у, о и по, а с акузативом и
инструменталом међу, над, под, пред и за. Предлози у и за, иако ријетко, слажу се и с
генитивом.

1. Предлози кроз, низ и уз с акузативом најчешће имају функцију прилошке одредбе за

мјесто:
а) Предлог кроз означава да нешто пролази с једне на другу страну појма с именом у
акузативу, да се креће између његових дјелова или јединки:
Ишли су кроз шуму. Пробијали су се кроз народ.
б) Предлогом низ означава се кретање од горње стране појма с именом у акузативу
према доњој:
А низ образе јој потеку сузе. Крупна људина сниза се низа зид.
в) Супротан правац кретања, тј. кретање од доњег краја према горњем означава се
акузативом с предлогом уз:
Пође уз поток у другу воденицу. Потрчала је уза степениште.
Предлози кроз и уз с акузативом могу имати и значење:
а) времена: Доћи ће кроз једну годину. То се дешавало уз овај посљедњи рат.

28
 б) начина: Шапутала је кроз плач. Одговарала је уз лаган осмијех.

2. Предлози у, на и о с акузативом означавају мјесто у правцу ког се врши кретање и

које је крајњи циљ кретања:
Брод је приспио у луку. Најзад изађоше на сеоски друм. Објеси торбу о раме.
Предлози у и на с акузативом могу имати још:
а) временско значење: Стигоше у зору. Вратиће се на јесен.
б) начинско значење: Ухватише га на препад. Сви су говорили у један глас.
Акузатив с предлогом на има функцију неправог објекта уз глаголе мислити,
навикавати, нападати, пристајати, чекати, сумњати, пазити итд.:
Пазила је на дијете. Навикла је на нову колегиницу. Чека на нову прилику.
Веза акузатива и предлога на често има и функцију атрибута:
Облачи блузу на туфне. Прави торту на спрат. То је авион на млазни погон.
Предлог о с акузативом често се употребљава за означавање узрока и циља:
Отимали су се о поклоне. Грабе се о пића и масна јестива.
Предлог по с акузативом не означава просторни однос, већ се с овим падежом
најчешће употребљава за означавање циља:
Отац је отишао по дјецу. Свратили су по ствари. Отрчао је по љекара.

3. Предлози међу, над, под, пред и за с акузативом означавају мјесто завршетка

кретања:
Скотрљао се међу точкове. Наднесе се над колијевку. Пао је под кревет. Истрча пред
кућу. Сједоше за трпезу.
Предлог за означава и један друкчији просторни однос, односно означава да је један
појам чврсто везан или прибијен уз други:
Привезаше га за стуб. Прионуше токе за јелеке.
Такође може да означи правац и циљ кретања:
Кренусмо за Подгорицу. То се извози за Америку.
Предлог за с акузативом употребљава се и са сљедећим значењима:
а) намјене: За родитеље ће саградити кућу. Направићу колаче за пријатеље.
б) циља: Нека они сами оду за њу. Бори се за своје право.
в) узрока: Захвалила им је за помоћ. Казнише је за прекршај.
г) мјере: Виша је од њега за главу. Краћа је за центиметар.
д) времена: Дођи за празнике. Посјетићемо их за Нову годину.
Предлошко-падежна конструкција за + акузатив, напоредо с беспредлошким
инструменталом, може имати и функцију предикатива уз семикопулативне глаголе:
Прогласио се за краља. Они је сматрају за добру прилику.
Предлози пред, под и за с акузативом, поред мјесног, имају и временско значење:
Тек пред зору заспаше. Под саму зиму пређе у град. Дођите нам за празнике.
4. Од предлошких израза који се слажу с акузативом издваја се израз с обзиром на с
узрочним значењем (С обзиром на његово неискуство, то је сасвим разумљиво.)

ИНСТРУМЕНТАЛ
Основно значење инструментала јесте значење заједнице. На то значење своде се и
инструментал друштва или социјатив и инструментал средства или оруђник, јер је појам у
инструменталу увијек пратилац главном појму, било као саучесник у радњи, било као оруђе

29
за вршење радње. Оруђник се увијек употребљава без предлога: Рукавом је обрисао чело, а
социјатив с предлогом с(а): Прошетала је с пријатељицом.

ИНСТРУМЕНТАЛ БЕЗ ПРЕДЛОГА

1. Предмети помоћу којих се врши радња нијесу сви истога карактера него их има
више врста. Као средство се схвата:
а) оруђе којим се врши радња: Он косом жање жито.
б) дио тијела вршиоца радње: Ударио га је ногом.
в) материја или грађа: Сви се обредише ракијом.
2. а) И објекат којим неко влада, командује или управља схвата се као средство у вези с
којим се врши радња, па такав инструментал има функцију неправог објекта:
Дириговао је нашим најбољим оркестром. Руководио је тајном операцијом.
б) Инструментал објекта имамо и у примјерима као што су:
Нестрпљиво је цупкао ногом. Узвијала је обрвама. Оштро залупи вратима за собом.
3. Инструментал се употребљава и као именски дио именског предиката уз глаголе као
што су: звати, назвати, постати, сматрати и сл.:
Називају га кукавицом. Сматрао се генијалцем.
4. Сем ових, инструментал без предлога има и друга значења:
а) мјеста (просекутив): Свако вече шетају обалом. Небом се проломио прасак.
б) времена: Зором је пошао на село. Недјељом идемо на излет.
в) временске мјере: Данима није јео ништа. Мјесецима га нијесмо видјели.
г) начина: Говорио је тихим гласом. Удаљио се лаганим кораком.
д) узрока: То се догодило његовом кривицом. Збуњен је њеним изненадним повратком.
ђ) циља: Којим си послом долазио? Долазио је личним послом.

ИНСТРУМЕНТАЛ С ПРЕДЛОЗИМА
Инструментал се слаже с предлогом с(а), који се употребљава и с генитивом, и с
групом предлога: међу, над, под, пред и за, који иду и с акузативом.

1. а) Инструментал с предлогом с(а) означава друштво с којим се врши радња:

Мати сједи с нама. Свађа се са другарицом.
б) Као друштво се може јавити и предмет, који при том нема улогу оруђа већ
углавном пропратне околности:
Сједио је с капом на глави. Возио је бицикл с руксаком на леђима.
в) Ако је инструментал друштва условљен рекцијом глагола, има функцију неправог
објекта. То су најчешће узајамноповратни глаголи као што су: свађати се, дружити се,
поздравити се, помирити се, састати се итд.:
Он се помирио с пријатељима. Сви се познају с њима.
г) Ако је члан заједнице саставни дио главног појма, може бити употријебљен као
његов атрибут. Такав се инструментал назива квалитативни или квалификативни:
Само му вири лице с крупним грахорастим очима. Ђорђе претури бокал с вином.
Квалитативни инструментал је по функцији сродан квалитативном генитиву, па се
често могу напоредо употребљавати (дјевојка с плавом косом / дјевојка плаве косе).
д) Инструментал с предлогом с(а) има и функцију прилошке одредбе за начин:
С муком су га задржали још пар дана. С тугом је напустила родно мјесто.

30
 ђ) Ова предлошко-инструментална веза среће се и у функцији временске одредбе
управног глагола:
Са сваким даном њихово нестрпљење расте. С временом је постао храбар.

2. Предлози међу, над, под, пред и за с инструменталом одређују мјесто гдје се неко
или нешто налази, односно мјесто вршења радње:
Нађоше га међу кућама. Лептир је лебдио над водом. Лежао је под точковима.
Сретоше се пред кућом. Крио се за трпезом.
Инструментал с овим предлозима неријетко има и атрибутску службу:
цар међу животињама, челник над војском, њива под водом, одговорност пред свима,
дрво за кућом.
Предлог за с инструменталом најчешће има функцију допуне глаголима и именицама
означавајући циљ који се жели постићи:
Жуди за добрим књигама. Имала је потребу за уљепшавањем.
Инструментал с предлогом за означава циљ и уз глаголе физичког кретања:
Дијете је потрчало за псом. Пружила је за њим уморне руке.
У инструменталу с предлогом за стоји и име узрока због којег се ствара неко
расположење или осјећање:
Жалио је за пропуштеном шансом. Кукао је за изгубљеним новцем.
3. Од предлошких израза који се употребљавају с инструменталом издваја се израз у
вези са (У вези с тим не знам ништа.).

ЛОКАТИВ
Локатив се употребљава само с предлозима. Предлози који се својим значењем слажу с
локативом јесу: при, према, на, у, о, по. Предлог при слаже се само с локативом, према и са
дативом, а на, у, о, по и са акузативом.
1.а) Одређујући просторни однос, предлог при означава да се један појам налази поред
другог, непосредно уз њега:
Држи ово писмо увијек при себи. Сједјели су при једном зиду.
б) Локатив с предлогом при јавља се и у поредбама:
Што је ова моја мука при његовој? Шта је везир при султану?
в) Предлог при с локативом се често употребљава с временским значењем, за
обиљежавање истовремености с радњом означеном глаголском именицом у локативу:
При растанку се срдачно изљубише. При читању се посебно задржи на тим мјестима.

2. а) Предлог према с локативом означава да се неко или нешто налази на супротној

страни од онога чије је име у локативу:
Према њима је сједјела мајка. Према царевом трону стоје неколике столице.
б) Врло често се предлог према с локативом јавља у поредбеној конструкцији:
То није ништа према овој увреди. А јадан ти према њему Марко.
в) Предлог према с локативом употребљава се и у служби члана допунске синтагме:
Судећи према његовом изгледу, он нема много година. Порез се одређује према
висини дохотка.

3.а) Предлог по означава пружање по неком простору, заузимање цијеле његове

површине или само више мјеста на тој површини:

31
 Вода се разлила по равници. Објављивао је приче по разним часописима.
б) Локативом с предлогом по означава се и вријеме, и то оно које долази послије појма
с именом у овом падежу (постериорност):
По вечери је отишао у своју собу. Ручак је спремила по доласку с посла.
в) Ова предлошко-локативна веза означава и начин вршења радње:
Све смо послове завршили по плану. Војска штити фронт по ширини.

4. а) Предлог о с локативом најчешће има функцију неправог, даљег објекта уз глаголе

говорења, мишљења и осјећања:
Проговорио је о овим нашим проблемима. Мисли о новим обавезама.
б) Ова предлошко-падежна веза означава и мјесто о којему нешто виси:
Носио је пушку о рамену. Ђинђуве му бјеху објешене о врату.
в) Локатив с предлогом о често срећемо у служби означавања времена, и то времена
које је приближно ономе што је означено именом у локативу:
Родио сам се о поноћи. Посјетићемо вас о Новој години.
г) Понекад се предлог о употребљава с локативом да означи средство:
Тешко је данас о плати живјети. Сахрањен је о државном трошку.
д) Неријетко се ова предлошко-падежна веза јавља у атрибутској функцији:
Досадила ми је прича о нашим проблемима. Старање о дјеци мора бити стална обавеза.

5. а) Предлозима на и у означава се мјесто гдје се неко или нешто налази, односно

мјесто вршења радње, само што се предлогом на одређује мјесто на горњој површини а
предлогом у мјесто у унутрашњости нечега:
По цио дан сједи на тераси. По цио дан се излежава у соби.
б) Ови предлози с локативом имају и значење времена:
На почетку су се договорили о свему. У посљедњем тренутку је затресао мрежу.
в) Начин вршења радње такође се може одредити овим предлошко-падежним везама:
Пустио га је да на миру шета. Он је цио пројекат припремио у тајности.
г) Обична је и употреба ових предлога с локативом у функцији члана допунске
синтагме уз придјеве и глаголе, као у примјерима:
Стојим вам на располагању. Упорна је у својим настојањима. Криза се испољава у
појачаној оскудици.

ЗНАЧЕЊЕ И УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА

ОПШТЕ ОДЛИКЕ ГЛАГОЛСКОГ СИСТЕМА
Глаголски облици се дијеле на личне (финитне) и неличне (инфинитне). Лични
глаголски облици обухватају глаголска времена (презент, аорист, имперфекат, перфекат,
плусквамперфекат и футур I) и глаголске начине (императив и потенцијал). Футур II се у
различитим граматикама сврстава и у времена и у начине због своје готово подједнаке
временске и модалне употребе, али се ипак најчешће одређује као примарно временски облик.
Глаголским временима се казује вријеме вршења радње, стања или збивања.
Ако се то вријеме означено глаголским облицима одређује према садашњости, односно
времену говорења говорног лица, онда се говори о њиховом индикативном значењу. У том
случају радња може бити истовремена с временом говорења: Ено газе ријеку, може да му
претходи: Газио сам ријеку, или да му слиједи: Сјутра ће прегазити ријеку, тј. радња може
бити садашња, прошла или будућа у односу на моменат говора.

32
 Када се вријеме вршења њихових радњи одређује према некој другој радњи, прошлој
или будућој, онда се говори о њиховом релативном значењу. Нпр. презент у сљедећем
примјеру казује радњу која је истовремена с прошлом радњом обиљеженом перфектом: Видио
ју је како силази низ стрмину.
У оба случаја се говори о реализованости радње, и то је примарно значење глаголских
времена.
Глаголским начинима (модусима) исказује се лични став говорног лица, односно
субјекта према нереализованој радњи, што је њихово примарно значење. Нпр. императивом се
најчешће казује став заповијести: Донеси ми то овамо!
Неки глаголски облици употребљавају се и у значењу које се примарно исказује неким
другим обликом, што се сматра њиховом транспонованом, тј. преносном употребом. Нпр.
презент у значењу футура првог: Сјутра идемо на море / Сјутра ћемо ићи на море.
Обје ове категорије, и глаголска времена и глаголски начини, употребљавају се у
секундарној, некатегоријској служби. Наиме, глаголска времена могу имати модална значења,
а глаголски начини – временска. Нпр. футур први се може употријебити модално, са
значењем заповијести: Донијећеш ми то овамо, а императив као вријеме, са значењем прошле
радње: То јутро ми се спреми и крени на пут.

ПРЕЗЕНТ
1. У својој основној функцији презент означава радњу, стање или збивање који се врше
у времену када се о њима говори, као у примјерима:
А вечерас, ево, сви пјевају. Ово вече сједе на капији и дискутују о његовом чланку.
Неко и овог јутра мисли на вас.
Пошто вријеме говорења не може бити један тренутак, већ краће или дуже траје, у овој
се служби у облику презента могу употријебити само несвршени глаголи. Тако употријебљен
презент назива се индикативни или прави презент. Само индикативном презенту одговара
домаћи назив садашње вријеме. На ову употребу презента најчешће указују прилошке
одредбе, као у наведеним примјерима: ево, ово вече, и овог јутра.

2. Релативним презентом се означавају радње које су истовремене с неком прошлом

или будућом радњом, а не с временом говорења. Он се употребљава у зависносложеној
реченици, и то у њеној зависној суреченици или клаузи, најчешће изричној, док се у главној
налази неки прошли или будући глаголски облик:
Осјећао је да му лице пламти. Гледаше како се кола спуштају према баруштини.
Слушаћемо сваке вечери како вјетар шушти у лишћу. Довече ћемо гледати како
шампионима уручују медаље.

3. Презент се може користити и умјесто других глаголских облика, и као такав назива
се транспоновани презент. Он се подједнако често транспонује и у прошлост и у будућност.
а) Презент који означава прошле радње традиционално се назива приповједачки или
историјски презент, јер се најчешће среће у приповиједању, а употребљава се од глагола оба
вида, нпр.:
Прије неколико дана идемо нас двојица улицом, гледамо излоге и управо пред
књижаром сретнемо Петра. Негдје пред зору зачује се пијетао.
б) Презент за будућност означава будуће радње, и употребљава се само од
несвршених глагола:

33
 Вечерас идемо на утакмицу. Долазимо у понедјељак првим вечерњим возом.
И један и други презент обично прати нека прилошка одредба која указује на
транспоновану употребу (прије неколико дана, вечерас, у понедјељак).

4. Квалификативним презентом се било коме или било чему приписују неке сталне
радње, стања и особине.
А. Он служи за означавање радња које се стално врше, па и у вријеме кад се о њима
саопштава. Зато се тај презент користи само од несвршених глагола и може назвати и
свевременим. Њиме се најчешће означавају:
а) познате научне, умјетничке и животном праксом утврђене истине:
Три петине Земљине површине покрива вода, а двије петине чини копно.
б) радње које неко умије или зна да врши:
Она говори неколико свјетских језика. Он свира виолину.
в) радње које казују стална стања:
У овим књигама се налазе најљепше пјесме. На тој фотографији он је држи за руку.
Б. Квалификативни презент може да означи и радње које се не врше стално, већ се
понављају по неком реду или обичају, по некој навици или склоности субјеката, односно
врше се онда кад се створе услови за њихово вршење, па се употребљава и од несвршених и
од свршених глагола:
Сунце излази на истоку а залази на западу. Уочи празника сви се окупимо у очевој
кући.

5. Поред праве, временске употребе, презент од глагола оба вида има и своју неправу,
некатегоријалну употребу, када се њиме означава лични став говорног лица, односно субјекта
према неоствареној (нереализованој) радњи. Њиме се, дакле, означавају различити модуси:
намјера, жеља, заповијест, могућност, готовост, претпоставка, сигурност, услов итд., па се
зато такав презент назива модалним презентом:
Чланарину да платиш и на састанак да дођеш. Ако уштедимо новац, ићи ћемо на
љетовање.

5. Презент употријебљен у пословицама (гномама) назива се пословички (гномски).

Он је врста квалификативног презента, мада је досљедније свевременског карактера, јер оно
што се гномама износи важи за свако вријеме. Он може да означи:
а) стално, непрекидно, вршење радње (само од несвршених глагола), као у примјеру:
Риба по дубоку плива.
б) радњу која се врши кад се стекну услови за њено вршење (од глагола оба вида), као
у примјеру: Ко се овцом учини, курјаци га поједу.
в) говорникову увјереност да је дотична радња могућа, као у примјеру: Вода свашта
опере до црна образа.

6. Презент с везником да врло често, напоредо с инфинитивом, има функцију другог

дијела сложеног предиката као допуна:
а) модалних глагола (хтјети, моћи, морати, требати...) и модалних израза (дужност
је, неопходно је, спреман је, потреба је и сл.):
Могао је сада да оде. Спремни су да пођу с нама.
б) фазних глагола (почети, престати, продужити, наставити и сл.):

34
 Почињем да пишем. Она прекиде да пише.

ПЕРФЕКАТ
Перфекат је најфреквентније претеритално (прошло) глаголско вријеме у савременом
језику, које потискује из употребе остала претеритална времена. Најчешће се јавља у
приповиједању, гдје се комбинује с другим глаголским облицима.

1. У својој основној временској функцији перфекат, и несвршених и свршених глагола,

означава радњу која се вршила или извршила прије времена говорења, дакле у прошлости:
Отишла је код оца и пожалила му се. Филип се дуго колебао у дућану. Киша је те
године много падала.
Радње означене перфектом одређују се као прошле према времену говорења, што
значи да је он овдје индикативно употријебљен.

2. Перфектом се исказују и релативне радње. Обично се сматра да су то радње које су

претходиле другим прошлим радњама, и које се одређују посредно према времену говорења.
Оваква употреба перфекта заступљена је у зависносложеним реченицама:
Сад је дознала да су се њени преселили. Нађох све онако како сам оставио.

3. Квалификативним перфектом се означава стална особина субјекатског појма:

Горе су с обје стране стијесниле залив. Села су се као пјеге расула по равници.

4. Модални перфекат казује став говорника према нереализованој радњи, и то став

услова, увјерености, заповијести, претпоставке и сл.:
Да смо мало пожурили, стигли бисмо на вријеме. Пропао си, и ти и коњ, кажем ти. Да
сте одмах пошли к њему!

5. Крњи перфекат је посебан облик перфекта без помоћног глагола. Он се

употребљава:
а) најчешће у приповиједању, за означавање релативних радњи: Љето је тада било тек у
половини, а суша већ отпочела.
б) индикативно, за означавање радњи које су се вршиле или извршиле прије времена
говорења: Стигли гости. Допутовао премијер Италије.
в) модално за означавање жеље, претпоставке, концесије, услова, увјерености да ће се
нека радња вршити или извршити и сл.: Живио, пријатељу! Чекао не чекао, нећеш добити.
г) у гномама: Лаж чуо, лаж казујем. Брада нарасла, а памет не донијела.

АОРИСТ
Аорист је једно од четири прошла времена у нашем језику. Сасвим је обичан и за наше
данашње језичко осјећање, мада се, заједно с имперфектом, у језику народне књижевности,
као и књижевности друге половине 19. и прве половине 20. вијека, која је настајала по узору
на народну књижевност, много шире употребљавао.

1. Индикативно употријебљен аорист означава радњу што се извршила у времену

говорења или вршила до једног тренутка у том времену:
Овај час прочитах радосну вијест. Управо прође овуда. До овог трена играх у колу.

35
 Уз индикативно употријебљен аорист могу стајати прилози сад (кад је глагол
свршеног вида) и досад (кад је глагол несвршеног вида).

2. Аорист се најчешће користи у приповиједању да означи радњу која се извршила или

вршила у једном одређеном времену у прошлости, и као такав, назива се приповједачки:
Прошлог викенда дођоше код нас неки рођаци. Молише се три бијела дана.
Уз овако употријебљен аорист могу стајати прилошке одреднице типа: тада, онда,
јуче, онда када и сл. Он у приповиједање уноси динамичност, јер углавном представља
доживљене радње.

3. Модалним аористом се означава став говорног лица или субјекта према још
нереализованој радњи. Њиме се најчешће означава:
а) увјереност, односно сигурност у вршење или извршење радње означене аористом:
Помјери се тамо, падох на под. Умријех од врућине.
б) намјера да се радња врши или изврши: Ја одох на одмор.
в) услов вршења или извршења радње: Ако пустих жива огња, /Гнијездо ћу ти
попалити.

4. Аорист се често јавља у гномама, а гномски (пословички) аорист у себи садржи и

временске и модалне елементе:
Тврд је орах воћка чудновата, / не сломи га, а зубе поломи. Без муке се пјесна не
испоја, / без муке се сабља не сакова. Старо дрво сломи, не исправи.

Иако се у дефиницијама свих употреба аориста говори о глаголима оба вида, треба
истаћи да се аорист најчешће употребљава од глагола свршеног вида, док је од несвршених
веома риједак. Аорист се најчешће јавља у књижевноумјетничком и разговорном језику, док
га у језику других стилова (научном, стручном и сл.) нема.

ИМПЕРФЕКАТ
1. У основној, временској служби имперфекат означава радњу, стање или збивање који
су се вршили у одређено вријеме у прошлости напоредо с неком другом прошлом радњом,
стањем или збивањем, или неком прошлом ситуацијом, као у примјерима:
Док сам ја учио, он гледаше телевизију. Те ноћи кад он стиже, пјеваху славуји. Иако су
га сви храбрили, он дрхташе од страха и брањаше се плачним гласом.

С обзиром на то да се радње означене имперфектом не одређују непосредно према

времену говорења, већ посредно преко времена неке друге прошле радње или прошле
ситуације, имперфекат не може бити употријебљен индикативно већ само релативно.
Употребљава се само од несвршених глагола. Обиљежен је значењем доживљености јер
означава радње које су стварно или у машти доживљене. Због свега тога највише се
употребљава као приповједачки облик.

2. Имперфекат се употребљава и као квалификативни облик. Оно што се њиме

износи у једном одређеном времену у прошлости уочавало се као особина, стање, положај и
сл. и такво је остало и даље, и у времену говорења, а такво остаје и послије њега:

36
 Пред нама се простираше непрегледна равница. Њихови људи стално побољеваху.
Стално некуд нестајаше.

3. Имперфекат се доста ријетко употребљава у гномама, гдје је и свевременог и

модалног карактера:
Кад се синовац жењаше, ни стрица не питаше, а кад се ражењаше, и стрину
припитиваше. Срамота спаваше, а мати јој не даваше.

Имперфекат је врло риједак у савременом стандардном језику; у говору се изгубио

готово потпуно пред приповједачким презентом и перфектом, а и у језику књижевности
најчешће се употребљава од глагола бити, док је од осталих глагола врло риједак.

ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ
Плусквамперфекат је претеритално вријеме које се ријетко употребљава. Њиме се
означавају радња, стање или збивање који су се извршили у прошлости прије неке друге
прошле радње, односно стања или збивања:
Већина застаде, једино је Милош био одмакао. Он се већ био спремио, кад ми дођосмо
по њега. Прену се опет Реља, као из сна, чим бијаху измакли из чаршије.
Према томе, плусквамперфекат је по свом синтаксичком карактеру увијек релативно
вријеме, јер се њиме означена извршена радња у прошлости одређује посредно према времену
говорења.
Плусквамперфектом се понекад означавају прошле радње које су се извршиле
напоредо с неком другом прошлом радњом:
Погријешио сам био кад сам се понадао у успјех. Заљубио сам се био чим сам је
угледао.
Плусквамперфекат се изузетно ријетко јавља од несвршених глагола зато што се у
таквој употреби најчешће јавља перфекат:
Пред вратима се бјеше пружала (се пружала) празна цеста.

Од двојаких облика глагола бити у плусквамперфекту, имперфекат се у ранијим

епохама чешће употребљавао. Међутим, код новијих писаца, код којих је имперфекат риједак
у употреби, у плусквамперфекту се, уколико се још чува, употребљава скоро искључиво
облик перфекта помоћног глагола. Ријетки примјери с имперфектом помоћног глагола у
плусквамперфекту данас дјелују архаично. Иначе, плусквамперфекат се првенствено
употребљава у књижевноумјетничком стилу.

ФУТУР ПРВИ
1. У својој основној временској употреби, индикативној, футур први означава радњу,
стање или збивање који ће се вршити или извршити послије времена говорења:
Ова ће генерација догодине ићи на екскурзију. Дјеца ће послије ручка завршити домаћи
задатак. Они ће брзо отићи у шетњу.

2. Релативним футуром првим, који се употребљава у зависносложеним реченицама,

казују се:
а) радње које су будуће у односу на неке прошле радње:

37
 Он није срећом ни слутио колико ће још ноћи провести овако тужан. Рече да ће цио дан
учити. Помислио је да ће имати проблема.
б) радње које су будуће у односу на друге будуће радње:
Купићемо на мору стан у ком ћемо сви љетовати. Направићу торту коју ћемо у сласт
појести.

3. Футур први је подесан за транспоновање у прошлост, па се неријетко користи као

приповједачки:
Послије пропасти Првог српског устанка Вук ће отићи у Беч и упознати Јернеја
Копитара. Једном се цар стане разговарати са својим синовима... На то ће рећи
најстарији син.

4. Квалификативни футур први означава радње које су се у прошлости понављале по

неком обичају, по навици или склоности, као у примјерима:
Он је добар домаћин: увијек ће вас радо примити у кућу и дочекаће вас као
најрођенијег. Он ће свакога научити гдје то може наћи.

5. Модални футур први служи за означавање најразноврснијих модуса, и то:

а) заповијести и жеље: Донијећеш ми књиге од Марка. Навратићете мало код мене.
б) намјере: Купујем књиге које ћу на љето читати.
в) могућности: Како ћу те превести кад ми је аутомобил покварен?
г) концесије: Истину ћу ти рећи па да ћеш ме мачем посјећи.
д) неминовности: Нико те не пита, мораћеш.
ђ) претпоставке: Ваљда ће и то проћи, итд.

6. На крају, футур први се употребљава у пословицама (пословички), гдје је такође

модалног карактера:
И пред његовом ће кућом мечка заиграти. Подмукло псето најприје ће ујести. Било
глава, биће капа.

ФУТУР ДРУГИ
У нашој граматичкој литератури није усаглашено мишљење о томе да ли футур други
припада временским или модалним глаголским облицима, пошто се врло често користи и као
временски и као модални облик. Много се чешће употребљава од несвршених глагола него
од свршених.
1. Футур други је чест у временским реченицама, гдје има временско значење, на које
указују временски везници кад, док, прије него што, чим и сл. Он означава радње које ће се
вршити или извршити прије, за вријеме или послије неке друге будуће радње:
Чим будете добили књигу, пошаљите ми новац. Кад будете примали књигу,
истовремено је платите. Прије него што будете добили књигу, послаћете ми новац.
Неки граматичари и у овој употреби футура другог препознају модалност, будући да се
њиме такође означавају нереализоване радње.

2. Футур други као модус означава нереализовану радњу за коју говорник

претпоставља да ће се вршити или извршити прије, за вријеме или послије неке друге будуће
радње. Овакво значење он претежно има у условним али и у другим модалним реченицама:

38
 Ако будем успио у томе, брзо ћу отићи у иностранство. Ако ви будете примали госте,
поздравите их срдачно. Ко буде учио, положиће испит. Учинићу за вас све што будем
могао.
Футур други се може употријебити као модус за означавање претпостављених радњи и
у независним упитним реченицама, али се оне увијек наслањају на контекст:
Да се не буде преварио? Да не буде заборавио на нас? Да не будемо закаснили?
Могућност извршења радњи означених футуром другим у оваквим примјерима везује
се за прошлост, па се он у њима замјењује перфектом (Да се није преварио? Да није заборавио
на нас? Да нијесмо закаснили?).

3. Само временско значење, без примјесе модалног, футур други има у облику пасива,
када се употребљава у простим реченицама приликом приповиједања о прошлим догађајима:
Тога дана коначно буде склопљена нагодба. И тако се деси да му два пута буде
ускраћена дозвола. Тада Јанко буде позван на разговор.

Данас је футур други нешто рјеђи у употреби, посебно од свршених глагола, умјесто
кога се све чешће употребљава презент (Кад буде завршио рад, нека га преда. / Кад заврши
рад, нека га преда.). Умјесто футура II несвршених глагола раније се користио презент с
префиксом уз- (Кад му будеш писао, објасни му све. / Кад му успишеш, објасни му све.).

ИМПЕРАТИВ
1. Императив је глаголски начин, модус, који у својој основној синтаксичкој служби
казује заповијест или жељу да се нека радња врши или изврши. У тој употреби најчешћи су
облици 2. л. једн. и мн.:
Донеси ми воде. Не иди за нама! Будите опрезни. Сједите још мало.
Облици 1. л. мн. знатно се рјеђе користе и њима се обично износи предлог да се
приступи нечему:
Сједимо још мало. Удубимо се у проблем.
У изражавању заповијести трећем, неприсутном лицу, и једнине и множине,
употребљава се презент с рјечцом нека:
Нека он донесе воде. Нека не иду за нама.

2. У својој секундарној, некатегоријалној употреби императив се јавља као вријеме, у

служби приповједачког (наративног) императива, када означава радње које су се вршиле
или извршиле у прошлости:
Ја му на то не говори ништа но вечерај мирно. Ми онда пожури и стигни на вријеме.
Приповједачки императив се увијек употребљава у облику 2. лица једнине без обзира
на то у којем је лицу субјекат реченице. Он је потпуни синоним с приповједачким аористом,
приповједачким презентом и крњим перфектом, па се у конкуренцији с њима скоро потпуно
изгубио из савременог језика.

3. Истог је карактера квалификативни императив који означава радње што су се у

прошлости понављале по неком реду или навици:
Оне свако јутро дођи, сједи с нама, попиј кафу, па продужи низ село.
Из ове службе у савременом језику истиснуо га је презент перфективних глагола (Оне
свако јутро дођу, сједну с нама, попију кафу, па продуже низ село).

39
 4. Гномски (пословички) императив је углавном модалног значења, јер означава став
говорног лица:
Крсти вука, вук у гору. Баци добро у воду и наћи ћеш га. Трипут мјери, једном сијеци.

ПОТЕНЦИЈАЛ
1. У својој основној синтаксичкој служби потенцијал је начин, модус, који најчешће
казује:
а) могућност вршења или извршења радње:
Како би се иначе надао да ће доћи? Не бих могао да повјерујем у то.
б) жељу и спремност за вршење или извршење радње:
Сјела бих мало. Скинуо сам кошуљу, скинуо бих и кожу да могу.
в) намјеру и циљ вршења или извршења радње:
Убрзали су корак не би ли сустигли другове. Понављао је ту мисао да би покренуо слабе ноге.
г) услов вршења или извршења радње:
Кад би ти то знао, не би поступао тако. Ако би пао снијег, све би пропало.
д) допуштање:
Отићи ћу па да се не бих вратио. Покушаћу па кад бих све изгубио.

2. У својој секундарној, некатегоријалној служби потенцијал казује радње које су се

понављале у прошлости. Такав потенцијал је истовремено приповједачког и квалификативног
карактера, а употријебљен је у синтаксичком релативу:
Усред разговора Марија би ошинула свог коња и одјурила до самог краја пута, а затим
би се враћала кораком. И сваки пут би изговорила по неколико безначајних ријечи.

НЕЛИЧНИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ

У неличне глаголске облике убрајамо инфинитив, два глаголска придјева: радни и
трпни, и два глаголска прилога: садашњи и прошли.

ИНФИНИТИВ је глаголски облик којим се именује глаголска радња, стање или

збивање. Он нема категорије лица, времена и начина, као ни категорије граматичког броја и
граматичког рода. Зато се још назива неодређени глаголски облик.
1. Инфинитив се најчешће употребљава у служби допуне:
а) модалним глаголима:
Морамо путовати. Желе чути твоје мишљење. Не могу ти више помагати.
б) фазним глаголима:
Поче плесати. Она престаде долазити код нас.
в) изразима непотпуног значења:
Погрешно је ослањати се на друге. Вољан је помоћи. Срамота је украсти.
г) глаголима кретања, кад има функцију и значење намјерне реченице:
Пошао сам спавати. Одох учити.
2. Инфинитив се употребљава и с императивним значењем као предикат безличних
реченица:
Урадити домаћи на 25. страници. Формулар попунити штампаним словима.
3. Као име глаголске радње, инфинитив се јавља у функцији субјекта:
Пјевати је најлакше. Шетати је пријатно.

40
 4. И на крају, инфинитив се употребљава за творбу футура I: ја ћу читати, ти ћеш
читати, он ће читати ...

ГЛАГОЛСКИ ПРИДЈЕВИ
Радни гл. придјев
1. Основна функција радног глаголског придјева јесте глаголска функција, коју он
остварује као главни дио сложених глаголских облика: перфекта, плусквамперфекта, футура и
потенцијала:
Пред њим је лежала отворена кутија. Бјеше облак сунце ухватио. Био је већ заспао.
Чим буде могла, она ће поћи. Ја бих јој помогла.
Сам радни гл. придјев представља и облик крњег перфекта и употребљава се са свим
његовим значењима:
Дошао Марко! Зима је увелико а залихе давно пресушиле. Гром те убио!
2. Поред глаголске, радни гл. придјев може имати и придјевску функцију, када
одређује именицу, добијајући све одлике правих придјева, што се види и из примјера:
Журили смо кроз мрачну и заспалу ноћ. Сад идем сам празних клонулих руку. Шетали
смо се по озелењелој шуми.
Прави придјеви могу постати само радни глаголски придјеви од непрелазних глагола,
и то искључиво оних што означавају стање. Осим тога, ти глаголи морају бити свршеног
глаголског вида, мада имамо неколико изузетака од глагола несвршеног вида: врела (крв),
кључала (вода), неваљао (дјечак), зрела (крушка)...

Трпни гл. придјев

1. Трпни глаголски придјев се, као и радни, употребљава као саставни дио сложених
глаголских облика, наравно у пасивним реченицама:
Био сам присиљен на то. Нешто је већ било постигнуто. Били смо расцјепкани. Јуче
смо позвани на састанак.
У овој функцији употребљава се трпни гл. придјев само од прелазних глагола.
Сам трпни гл. придјев употребљава се као пасивни крњи перфекат у новинским
насловима:
Потписане оставке. Окончани преговори.
2. Трпни гл. придјев се много чешће од радног придјева употребљава у придјевској
служби:
Држали су их у добро закључаним кавезима. Причали смо о вољеним људима.
Гледајући га скамењеног тихо уздахну.
У овој служби се најчешће употребљава трпни придјев од прелазних (закључати,
вољети) али и од непрелазних глагола (скаменити се). Гради се од глагола и свршеног
(закључати, скаменити се) и несвршеног вида (вољети).

ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ
Глаголски прилог садашњи
1. Гради се искључиво од несвршених глагола а у реченици има прилошку функцију.
Означава радњу која је истовремена с радњом главног глагола:
Чекамо воз разговарајући о нашим плановима. Напрасито га прекине обраћајући се
сељаку.
Међутим, гл. прилог садашњи истовремено с временом одређује и:

41
 а) узрок вршења радње: Чекајући на вас, закаснисмо.
б) начин вршења радње: На питања је одговарао муцајући.
в) услов вршења радње: Све се може постићи неуморно радећи.
г) концесију или допуштање: Јер чујући не чују и видећи не виде.
д) намјеру с којом се врши радња: Задубљивао се у дубоке мисли тражећи решење.
Из свих наведених примјера досад види се да радње глаголског прилога садашњег и
предиката на који се овај облик односи имају заједнички субјекат, и то граматички. Међутим,
он може бити и логички, мада такви примјери нијесу чести у савременом језику:
Тешко вуку не једући меса, а јунаку не пијући вина. Несвијест га хвата гледајући у
провалију.

2. Гл. прилог садашњи употребљава се и у придјевској функцији као у примјерима:

Водећи људи нијесу знали шта да предузму. Почињали су застрашујућим
испитивањем. Он је још говорио о текућој критици.
У овој служби гл. прилог садашњи, који означава стално стање, добија све одлике
придјева: облик и промјену, удаљујући се тако од глаголских ријечи. Некадашњи гл. прилози:
врућ, могућ, свезнајући, идући, сљедећи и сл. данас се осјећају као прави придјеви. Честа
употреба гл. прилога садашњег у овој служби потпомогнута је аналошки према
девербативним придјевима типа: јахаћи (јахаћи коњ), спаваћи (спаваћа соба), писаћи (писаћи
сто) и сл. Глаголски прилози од повратних глагола не могу се употребавати у придјевској
служби.

Глаголски прилог прошли

1. Гради се од свршених глагола и означава радњу која се извршила прије радње
предиката у односу на који се употребљава и чија је временска одредба:
Спремивши се, појури на поље. Удаљивши се, довикну му нешто.
Гл. прилог прошли не означава само радњу која претходи радњи главног глагола већ и
потпуно истовремену радњу: Стајали су и разговарали закрчивши пут, као и радњу која
долази иза радње главног глагола: Посједали сви на крше прислонивши леђа уза зид.
Осим времена, гл. прилог прошли може одређивати и друге моменте у вези с радњом:
а) узрок радње управног глагола: Осјетивши опасност, Филип је нестао.
б) начин вршења радње управног глагола: Утјешила је брата загрливши га.
И за овај гл. прилог вриједи правило о заједничком субјекту с главним глаголом.
Понекад се среће и од несвршених глагола, при чему је ограничен каквом временском
одредбом, као у примјерима:
Они узалуд чекавши до пред зору, једва се измакну натраг. Владавши тридесет седам
година, остави владу старијему сину својему.

2. Што се тиче придјевске употребе овог гл. облика, она је могућа само од глагола
бити, као придјев бивши, нпр.: Бивши посланик није гласао, у значењу некадашњи, ранији,
или: За себе патетично изјављује да је бивши човјек, у значењу пропали, који је изгубио
обиљежја човјека, који не живи животом људи.

42