Припрма за читање и писање

 - Посебни задаци припреме за читање и писање обухватају

две врсте припрема: припрему за почетно читање и припрему
за почетно писање.
 Посебни задаци:
1. Визуелене вежбе или вежбе у посматрању
2. Акустичке вежбе или вежбе у слушању
3. Препричавање и причање
4. Описивање
5. Вежбе артикулације
6. Вежбе дисања
7. Разумевање и усвајање појма реченице
8. Разумевање и усвајање појма речи
9. Разумевање и усвајање појма гласа
10. Аналитичка вежбања
11. Синтетичка вежбања
12. Глобално читање
13. Вежбе у отклањању дијалекатских, локалних и жаргонских
карактеристика говора
14. Лексичко-синтетичка вежбања
15. Моторичке вежбе (припреме за писање)
Визуелне вежбе (аналитичко посматрање)
 Деца се усмеравају да посматрају своју околину, поштујући дидактичке
принципе од ближег ка даљем, од конкретног ка општем.
 Наставник организује вежбе посматрања тематски, најпре везане за
учионицу, па се она проширује на посматрање шире околине.
 Деца посматрају:
 предмете
 људе
 животиње
 догађаје
 слике
 фотографије.
 Организација посматрања деце:
 • Усмеравање пажње на целине (запажање целина)
 • Усмеравање пажње на најважније појединости
 • Усмеравање пажње на мање важне појединости (аналитичко
 посматрање)
 Визуелно се опажају:
 • облици
 • боје
 • положај
 односи
 покрети
 динамика
 мимичка активност
 гестикулација
 детаљи
 скривени елементи
 визуелни проблеми
 оптичке играчке
 Акустичке вежбе или вежбе у слушању
Треба организовати разне врсте говора - дикцијско-интонацијске
вежбе, као и вежбе за развијање индивидуалних говорних
карактеристика:
 слушање говора наставника, друга, глумца, спикера
 коментарисање говора
 слушање артикулисаних и неартикулисаних звукова, шумова
 слушање звукова ономатопејског типа
 слушање повезано са мимиком и гестовима који га прате
 упоредни развој говорног и музичког слуха на часовима музичке
културе
 Развијање културе слушања
 развијање стила слушања
 развијање пажње и концентрације
 уважавање саговорника
 подражавање правилног говора
 одвајање битног од небитног у току говорне
активности
 успостављање односа између слушања, мишљења и
памћења
 Причање и препричавање
 Причање:
 слободан разговор
 разговор постављањем питања и потпитања
 разговор заснован на посматрању околине (ствари, људи, појава,
 бића...)
 формирање културе друштвеног обраћања (формирање учтивих
 фраза)
 Препричавање:
 Представља репродуковање садржине. Могу се препричавати бајке, цртани
филмови, дијафилмови... Препричавање може бити дословно и слободно (са
променом сарджине или модела препричавања).
 Описивање
 Описивање је везано за вежбе визуелног опажања за које је
важно:
 шта деца посматрају
 како посматрају
 које појединости запажају
 Процес описивања мора бити поступан. У почетку се одвија
помоћу васпитачевих питања, а после се дете осамостаљује.
Описивање треба организовати у две етапе, и то када дете:
 непосредно описује (док посматра)
 посредно описује (након посматрања, на основу памћења)
 Вежбе артикулације
 Артикулација значи чисто, јасно и разговетно изговарање
гласова.
 Деци која имају изражене деформације артикулације треба
посветити пажњу индивидуалним облицима рада.
 Пажњу треба посветити артикулацији следећих гласова: „р“,
„ћ“, „ч“, „ђ“, „џ“, када се уместо „с“ изговара „ш“ и настаје
шушкање.
 Треба сузбијати брзоплетост јер умањује вредност артикулације
и дикције.
 Вежбе дисања
 Неправилно дисање утиче на учење читања. Оно повлачи и неправилно
изговарање гласова, шчитавање и читање јер фонациона струја нема свој
природни ток кретања. Неусклађеност говора и дисања доводи до гласног
удисања и стварања непожељних шумова.
 Постоје две врсте дисања:
 физиолошко – снабдевање плућа кисеоником
 фонационо (говорно) – дисање у процесу говорења
 У процесу дисања постоје три етапе:
 удисање ваздуха
 задржавање ваздуха у плућима
 избацивање ваздуха (издисање)
 Разумевање и усвајање појма реченице
 До појма реченице се може доћи на два начина:
 синтетичким
 глобалним
 Синтетички начин полази од појма речи које се синтетишу у реченицу.
Деца слажу речи на словарици, како би добили реченицу.
 Глобални начин подразумева да ученик чита ред и закључује да је то
реченица на чијем крају се налази тачка.
 При вежбању потребно је кренути од лакших реченица, тематски везаних
за животну околину ученика. С обзиром да усмени облик формирања
појма реченице претходи писменом, при састављању реченица ослањамо
се на њега.
 У вежби свака реч означена је хоризонталном цртом, почетна усправна
линија означава велико слово, а на крају је неизоставна тачка. Овакве
вежбе су веома корисне у процесу усвајања појма реченице:
 Пас трчи. |____ ____.
 Дечак чита књигу. |____ ____ ____.
 Циљеви формирања појма реченице:
 да деца уочавају реченицу у говору и тексту
 да осете реченицу као јединицу саопштавања
 да развију умешност у самосталном састављању реченица
 да науче како се изговара реченица
 да науче како се реченица раставља на речи.
 Развијање и усвајање појма речи
 Деца визуелно обухватају речи као делове реченице, те ако
пожемо глобалним путем, формирање појма речи биће доста
једноставно. Најпре дајемо појам реченице, затим реченицу
анализирамо, раставимо на речи као саставне елементе и
утврђујемо да се реченица састоји из речи које нешто значе. Са
логичког аспекта, овај поступак је добар, али са дидактичке
стране више оправдања има поступак којим се полази од ствари
до појма речи.
 Психолошки начин формиања појма: полази се од конкретне
ствари, предмета.
 Формирање појма речи сиснтетичким путем (када се деца прво
упознају са гласовима, а онда њиховом синтезом образују реч),
психолошки и дидактички није оправдано иако и у том поступку
постоји логички ред. С обзиром да глас није значењска јединица, деци
тешко пада синтеза гласова.
 Речи и реченице се не усвајају као језички појмови изван њиховог
смисла, јер су гласовни симболи конкретних престава и формирају се
као вредности које означавају конкретне представе.
 При формирању појма речи може се поћи од предмета, а онда преко
појма слике тог предмета доћи до појма речи. Та релација предмет –
слика – реч, ма олико била архаична, најпоузданије осигурава
квалитетно усвајање речи.
 Развијање и усвајање појма гласа
 Неслагања методичара по питању формирања појма гласа.
 Једни предност дају аналитичком путу, а други индуктивном.
 Аналитички пут – анализа речи на гласове. Полази се од предмета (или од
његове слике), разговара се о њему, обрађује се његов назив, а потом се та
реч растави на гласове, тј. идвоји се глас који нас интересује у датом
тренутку.
 Индуктивни поступак – метода нормалних гласова: полази се од
опонашања звукова у природи, од ономатопејских гласова.
 Хијат (два самогласника један порд другог) могу створити потешкоће, јер
се хијатски гласови не изговарају јасно.
 Посебну тешкоћу представља тзв. хијатско „ј“ које се налази између
самогласника „и“ на првом месту и неког другог самогласника на другом
месту.
 Аналитичка вежбања
 Изводи се на усменом нивоу, а кроз та вежбања се развија тзв.
фонематски слух – слух који омогућава издвајањ гласова (фонема) од
којих се састоји реч.
 Вежбања треба реализовати методички веома организовано, поштујући
принцип поступности (уочавањем гласова, најпре самогласника, на
почетку речи, затим на крају, а онда и у средини речи).
 Значај аналитичког вежбања:
 1. изоштравање фонематског слуха, тј. развија се способност
диференцирања гласова
 2. развија се способност одређивања позиције појединих гласова, тј.
њихово опажање у гласовном контексту.
 Након уочавања гласова и њихове позиције, друга етапа:
растављање речи на гласове.
 Почиње се од једноставнијих речи, нпр. питањем колко се
гласова чује. Важно је уочавање гласова у сва три положаја.
 У овим вежбама гласове не смемо обрађивати изоловано од
речи и увек их треба везивати за посматрање, за разговор о
нечему и сл.
 Такође, добро је таква вежбања везивати за загонетке,
пословице, питалице, за језичке игре и сл.
 Синтетичка вежбања
 Синтетичке вежбе подразумевају синтезу гласова и слова у речи, речи у реченице.
Ова вежбања су важна као припрема за шчитавање и читање. Ради поступности,
добро је користити примере који су садецом аналитички обрађени. Речи растављене
на гласове методом шчитавања поново сливамо у целину која има значење. У
почетку синтезу демонстрира васпитач/наставник, а затим то раддеца. У овим
вежбањима потребно је применити принцип поступности и кренути од лакших речи
ка тежим.
 Потребно је почети од речи састављених од тзв. отворених слогова: мама, тата,
бака...
 Синтетичка вежбања треба да буду занимљива и подстицајна и важно их је доводити
у везу са разним облицима језичких игара.
 Аналитичко-синтетичка вежбања су комбинација једних и других и најбоље је
изводити их истовремено. Оне су један од најважнијих предуслова за учење читања
и писања.
 Треба избегавати праксу да се синтетичка вежбања у
припремном периоду пртварају у формлизам. Стога их треба
организовати тако да буду подстицајна и интересантна.
 Треба их доводити у везу са различитим облицима језичких
игара, нпр: васпитач може отежући изговарати име једног
детета из групе, а да након тога деца погоде о ком детету је реч.
У оваквим вежбањима усмена синтеза је лакша од анализе, те не
треба и претеривати, поготову ако су деца такву вежбу добро
савладала.
 Глобално читање
 Глобално читање задовољава дететово почетно интересовање за читање.
 Дете најпре механички памти слику речи без гласовне анализе и синтезе.
Поступно, понављањем, дете препознаје реч, разуме шта значи и изговара је.
 Свако чита и глобално усваја речи у зависности од својих способности и
обима претходних знања. Овај начин припремања за читање користи нека
искуства комплексног поступка. На картонима се могу написати неке речи, а
картоне показивати у зависности од захтева који се поставља:
 УСТАНИ, СЕДИ, ИЗВАДИ ПОЧЕТНИЦУ, МОЛИМ ЗА ТИШИНУ
 Уз ову вежбу се обично користе наставни листићи, сликовнице у други
методичко-дидактички материјал.
 Циљ глобалног читања је да деца/ученици стекну искуство и да се створи
расположење за обраду слова.
 Вежбе у отклањању дијалекатских (локлних) и
жаргонских карактеристика говора
 Дијалекатски и жаргонски говор својим морфолошким, синтаксичким и
акценатским карактеристикама одудара од стандардног, а одстрањивање
неправилних говорних карактеристика мора се изводити полако и
систематски.
 Увек се мора имати на уму и емоционална везаност детета за језик којим
говори његова породица, средина, те у кориговању тог језика не треба
правити нагле потезе.
 Најтеже је отклонити акценатске дефомације.
 Важно је уочити да ли дете добро изговара поједине гласове, те да ли исте
добро изговара и у речима.
 Посебно је питање отклањања неправилности изговора гласова Ч и Ћ, Џ и
Ђ.
 Лексичко-синтаксичка вежбања
 Лексичке вежбе
 Циљ ових вежбања је богаћење речника, уочавање функционалности речи,
отклањање двојности – разлике између говорних варијанти у кући и школи.
 За богаћење језика важан је начин комбиновања речи у синтаксичке
склопове.
 Морфологизација речи – деци се каже неколико речи којима се нешто
описује или одређује, а они траже једну реч која те синтагме замењује.
 Место на коме има пуно песка – песковито
 Небо прекривено облацима – облачно
 Дан ведар с пуно сунца – сунчан
 Фонетска вежбања – односе се на изговарање појединих
речи, на артикулацију гласова који чине ту реч. То су вежбе
анализе и синтезе.
 Прозодијске особине – односе се на акцентовање речи. Већ
ученици првог разреда могу да разликују акценте, иако их не
умеју називати.
 лук (део оружја) – лук (поврће)
 град (насеље) – град (падавина)
 коса (име) – коса (длаке на глави)
 Синтаксичке вежбе
 Изграђивање реченице обухвата два задатка:
 • Изграђивање реченице као граматичке категорије
 • Изграђивање стилских карактеристика речанице
 За синтаксичка вежбања је добро треажити увек нове реченице с различитим
избором речи и различитом конструкцијом.
 У току развијања осећаја за реченицу морамо водити рачуна о следећим
факторима:
 • Дужина реченице
 Увек треба почети од просте реченице, па преко прпширене доћи до сложене
 Једно дете каже реч (ја), друго дода другу (идем) смислом везану за
претходну и обе изговори (ја идем), треће дете додаје трећу реч (кући) и
изговара све три (ја идем кући, итд.)
 Распоред речи у реченици
 Избор речи –зависи од социјалне и породичне средине
 Врста речи – треба обратити пажњу на фреквентност речи
 Мисаона сложеност реченице – издвајати реченице из конкретних
ситуација, понекад давати и реченице сложенје по конструкцији
 Тематска област реченице – везивати реченице за разне области
(школа, кућа, село, град, улица, воћњак, спорт...)
 • Порекло сазнања реченице - чулне представе на којима се заснива
(визуелно – посматрањем; акустичко – слушањем; тактилно – додиром)
 Интонација
 Питања и одговори
 Моторичке вежбе
 Моторичке вежбе изводе се у припремном периоду, док деца/ученици
не науче да пишу и најбоље се одвијају кроз игру. Треба дати предност
вежбама којима се утиче на развој ситних мишића јер су они носиоци
основног напора у процесу писања. Најпре треба почети са цртањем,
јер оно је за децу интересантније од писања.
 Писање различитих црта, као основних елемената слова такође може
бити изведено кроз цртање предмета (срп, обруч, штап).
 Код деце је потребно развијати пособност координације покрета руке
и активности очију.
 Моторичке вежбе:
 Вежбе за развијање руке, шаке и прстију:
а) Устани! Испружи руке! Отвори шаке! Затвори! Отвори! Затвори (...)
б) Испружи три прста! Затвори! Отвори! Затвори! Отвори! Затвори (...)
в) Држање оловке са три прста и писање по ваздуху: Горе! Доле! (...)
- све вежбе се изводе прво полако, па све брже и брже –

 Вежбања за ослобађање руке – повлажење црта разних облика (шарање

– црте лево-десно, црте горе-доле. Шака мора да чини природне покрете савијајући се у
зглобу.
 Цртање једноставних ликова – обично креће са једноставнијим
ка сложенијим. Цртањем једноставних ликова ученици увежбавају
писање елемената слова.
 Слободно цртање - предмета, лица, животиња и сл. тако да буде
у складу са потребама писања.
• Цртање фигура из народне орнаменике – усмерено је на
припреме за учење писаних слова.