СРПСКИ ЈЕЗИК 2: Филолошки факултет,

СИНТАКСА 1/2 Београд

ИНТАКСАС
Синтакса је наука о употреби речи.
Реч је минимална јединица синтаксе, која има сопствено значење и
способна је да у означној употреби упути на оно што је предмет
разговора.
Неке речи имају функцију исказа (нпр. глаголи, али и именице, речце,
узвици). Реч употребљена у комуникативној функцији назива се исказ.
СИНТАГМА И РЕЧЕНИЦА
 
Синтагма је синтаксички уређена група речи, којом је описан скуп
повезаних чињеница: један човек, две птице, мала птица, девојка црне
косе.
Реченица је исказ у којем је употребљена предикатна форма (лични
глаголски облик). Реченица је предикативни исказ.
Може бити монопредикативна (има само један предикат) или
полипредикативна (има више предиката).
СИНТАКСИЧКИ ОДНОСИ У
РЕЧЕНИЦИ
Синтаксички односи могу бити зависни или напоредни.
Напоредни однос се обележава везницима (и, или, али и сл.),
остаје необележен или се обележава интерпункцијским знаком
за напоредност – зарезом. Веза може бити:
-  асиндетска (без везника);
-  синдетска (један везник);
-  полисиндетска (везник после сваке речи).
Зависни однос се ствара кад уз управну реч стоји атрибут или
адвербијал. Сваки атрибут са управном речи чини синтагму
(зависна синтагма).
 ПРЕЛАЗНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ
Апозиција – речи исте синтаксичке функције и истог комуникативног садржаја. Нпр. И
раније се дешавало да дође овако у касабу, његово место, неки странац.
У напоредном су синтаксичком односу према управној речи, али су ипак зависне од
упоредне речи, јер поново именују исти садржај. Одваја се зарезом или цртом (када
желимо да из семантичких или комуникативних разлога истакнемо апозицију – то се зове
антиципација).
Атрибутив – конгруентна именица у атрибутској служби. Примери: Циганин скитница,
пас луталица, доктор Ђорђевић, учитељица Милка... Слични су апозицијама, али је
већа блискост са атрибутима. Не одвајају се зарезом. Апозиција јесте напоредна именица
код које се не употребљава везник, а атрибутив је увек зависни члан синтагме.
Апозитив заузима положај атрибута према управној речи (користе се јединице придевске
вредности), одваја се зарезом од управне именице.
Млад човек, стасит и јак, стигао је јутрос на факултет. Посматрали смо дубоке боре,
не оне обичне. Мачка, накострешене длаке, скочила је на кревет.
Актуелни квалификатив има функцију атрубута, али је остварује преко везе са
најближим глаголом; атрибутска функција се остварује преко адвербијалне.  
Марко је изгледао чудно и занимљиво. 
КОНГРУЕНЦИЈА (СЛАГАЊЕ)
Конгруенција је уједначавање граматичких облика речи у
синтагми. Због неодређености граматичких обележја извесних речи
настају такозвана колебања у слагању са другим речима.
1) Код неких именица које носе ознаке женског рода, а могу
означавати и особе мушког рода, па придев, заменица и глаголски
придев употребљени уз такве именице добијају некад обележја
мушког некад женског рода. У једнини је готово увек мушки
род. Професорица Вера је наш разредни старешина. У множини
пак употребљавају се ознаке за мушки и женски род
паралелно. Прослави су присуствовали сви наши колеге.
Прослави су присуствовале све наше колеге. Војне старешине
окупили су се на саветовању. Војне старешине су се окупиле на
саветовању. Уобичајена је употреба у једнини (други примери). У
поетским и старијим текстовима чешћа је употреба првих примера,
у осталим других.
КОНГРУЕНЦИЈА (СЛАГАЊЕ)
2)      Именице двојица, тројица и њима сличне имају граматичке ознаке које се не слажу
са стварним значењем. Носе граматичко обележје женског рода једнине, а стварно
означавају множину мушких лица. Могуће је двојако слагање:
        Према стварном значењу (множина мушког рода): Четворица су носили велики
пакет. Двојица су одсутни.
       Према граматичким ознакама (у једнини женског рода), иако је лични глаголски
облик у множини: Четворица су носила пакет. Двојица су одсутна.
3)      Збирне именице на –АД имају претежно гранатичке ознаке јднине женског тода, а
означавају множину према именицама средњег рода (пиле, јагње, буре, дугме...) и због
тога се могу двојако слагати:
        Према стварном значењу: множина средњег рода – На ливади су се играла мала
пилад. Кубад цркве била су златна.
       Према граматичким ознакама – једнина женског рода – На ливади је играла мала
јагњад. Кубад је била златна. На поду је била просута ситна дугмад.
Слагање са речима чије се граматичке ознаке разликују од стварног значења може
бити двојако: према стварном значењу (СЕМАНТИЧКО) или према ознакама
(ГРАМАТИЧКО).
РЕКЦИЈА
Рекција је прилагођавање зависне речи у синтагми. Подразумева
подешавање граматичких ознака према значењу управе речи. Начин
прилагођавања зависи од: врсте речи или исказних форми у којима су те речи
употребљене.
1)      Прилагођавање објекта прелазних глагола може бити двојако – у
потврдној и одричној форми.
У потврдној форми исказа употребљава се акузатив, а само за неке речи
генитив: Наташа је купила мантил. Јоца чита интересантну књигу.
Дајте да пијемо воде/воду (овде може и генитив, јер је активирано
партитивно значење, иако је правилан и акузатив).
У одричној форми користе се паралелно акузатив и генитив: Додајте
цемента/цемент да се бетон не круни. Такве лепоте/ Такву лепоту
нисмо досад видели. Немој мајке/мајку заборавити.
2)      Прилагођавање глаголима које се у ствари разликује од прилагођавања
речи именицама сличног значења. Уз именицу глаголског значења увек се
употребљава облик генитива (певање песме, читање књиге, мерење
раздаљине, посматрање утакмице), са глаголом се слаже именица у
КОМУНИКАТИВНА ФУНКЦИЈА
ИСКАЗА
-  обавештајна (изјавна) или информативна: Пада киша.
-  упитна или интерогативна: Пада киша?
- заповедна или императивна: Затвори прозор!
- жељна или волунтативна: Жив био!
- узвична или екскламативна: Ала пљушти!   

Искази се разликују и по саставу:

1)      монопредикативни (прости) – имају један предикат и еквивалентни су
простим реченицама;
2)      полипредикативни (сложени) –  имају два или више предиката и
еквивалентни су сложеним реченицама и њихови односи се могу пратити.
 
ТЕРМИНОЛОГИЈА
Синтаксичка напоредност означава равноправне реципрочне односе
међу реченицама. 
Синтаксичка зависност означава равноправни однос међу
реченицама, а тај однос је увек једносмеран (разликује се она која је
управна реченица и она која је одређује и допуњује: зависна).
Синтаксичке функције су субјекатска, објекатска, атрибутска и
адвербијална.
Синтаксичка значења су обележавање времена, места, узрока у
зависним реченицама, односно саставности, раставности, супротности у
напорендим реченицама.
 
ПОТПУНЕ И НЕПОТПУНЕ
РЕЧЕНИЦЕ
Реченица – потпуни исказ, јер носи предикацију (предикација уноси нову
информацију).
Комуникативна синтакса: Сунце сија – сунце је тема, а сија рема.
Структурна синтакса: Сунце је субјекат, оно што нам је познато, а сија је
предикат, који актуелизује значење.
Непредикативни искази се увек допуњују садржајем из контекста.
Непотпуни искази су они искази код којих нису изговорене све речи
потребне за опис целог садржаја, него су само неке употребљене.
Хоћеш ли ми донети књигу сутра? Да.
Специфична врста непотпуних исказа – елипсе (прави непотпуни искази).
Елипсе дозвољавају врло лако надомештање изостављених речи уз помоћ
контекста.
ПОТПУНЕ И НЕПОТПУНЕ
РЕЧЕНИЦЕ
Целокупна синтакса се дели на:
1)      тагмеме – све језичке јединице до реченице
2)      таксеме – све што има предикацију
  – предмет изучавања реченица са различитог становишта
ПРЕДИКАТ

Предикат је централни члан реченице.

Предикат је она реч која носи обележје предикативности: лични
глаголски облик.
глаголски предикат: Иван ће доћи.
именски предикат: Иван је одличан ученик.
прилошки предикат: Иван је овде.
ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ
Прост глаголски предикат: једно глаголско време врши функцију
предиката (презент, перфекат, футур I...):
Иван је дошао. Иван долази. Иван ће доћи.
Сложен глаголски предикат: глагол непотпуног значења допуњен је
другим глаголом и заједно врше функцију предиката:
(а) модални глаголи: морати, моћи, хтети, смети, требати
1) Иван је морао да дође. Иван треба да дође. Иван може да дође.
2) Иван је морао доћи. Иван може доћи. Иван сме доћи.
ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ
(б) фазни глаголи: почети, почињати; наставити, настављати; престати,
престајати
Иван је почео/наставио/престао да долази/долазити.
допуна: да + презент или инфинитив
 ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ
Иван је (био) вредан.
Иван ће бити вредан ученик.
Иван је онај вредни ученик.
глаголски део: копула (спона) ЈЕ (БИО), ЋЕ БИТИ
копулативни глагол јесам/бити
именски део: (именски) предикатив
1) придев, придевска синтагма, придевска заменица, редни број (Иван је
вредан/веома вредан/такав/први)
2) именица, именичка синтагма, именичка заменица (Иван је ученик/вредан
ученик/неко)
ОДРЕДИ ПРЕДИКАТ У
РЕЧЕНИЦИ:
Марко је онај ученик у плавом џемперу.
Јасна је била болесна.
Београд је главни град Србије.
Марко је љут на Тању.
Ово је моја сестра.
ОДРЕДИ ПРЕДИКАТ У
РЕЧЕНИЦИ:
Марко је онај ученик у плавом џемперу.
Јасна је била болесна.
Београд је главни град Србије.
Марко је љут на Тању.
Ово је моја сестра.
ПРИЛОШКИ ПРЕДИКАТ

Станица је далеко.
Предавање ће бити сутра.
Библиотека је врло близу.
Када је концерт?
Како је Никола? Никола је добро.
глаголски део: копула (је, ће бити)
прилошки део: прилошки предикатив – прилог или прилошка синтагма који
одређују место, време, начин
ПРЕДИКАТИВ

Предикатив је допуна лексички или синтаксички непотпуног глагола у

предикату: бити, јесам, постати (и сви фазни глаголи), али и глагола као што
су: звати, назвати се, прогласити се, именовати (се), сматрати (се) итд.
Субјекат, предикат (и предикатив) су елементи који чине просту реченицу. 
Проширена реченица настаје ако се у њој нађу атрибути, објекат и
адвербијалне одредбе.
 СУБЈЕКАТ
вршилац радње или носилац стања/особине на који упућује предикат
граматички – у номинативу:
Иван је дошао. Станица је далеко. Како је Никола?
логички – у генитиву, дативу, акузативу:
Данас нема наставе.
Милану је било досадно.
Јасну боли зуб. Марка је било срамота. Петра сврби нос.

Субјекат може бити и неисказан (подразумева се): Где је станица? Далеко је.
Добро сам. Ићи ћемо сутра у школу.
БЕСУБЈЕКАТСКЕ РЕЧЕНИЦЕ
Некада се ретко путовало.
Било је врло досадно.
До тог места се тешко стиже.
Овде се добро једе.
На свадби се много играло и певало.
реченице са предикатом у 3. лицу јд. средњег рода који не упућује на
вршиоца радње или носиоца стања
АТРИБУТ
Атрибут је одредба именичких речи којом се описује унутрашња особина или
нешто друго у вези са садржајем именице коју одређује.
део именичке синтагме
1) придевске речи, заменичке речи – конгруентни (придевски) атрибут:
бели цвет, црвена ружа, први ученик, веома лепа кућа, наша кућа, какво
покућство
2) именице у падежу – инконгруентни (падежни) атрибут:
кућа на брегу, дете добрих родитеља, путовање на северни пол, девојка с
плавим очима, змај од Ноћаја, поклон мајци, успомена из детињства

*За апозицију, апозитив, атрибутив, актуелни квалификатив в. 5. слајд.

 ОБЈЕКАТ
прави објекат: акузатив без предлога (ређе, генитив који се може заменити акузативом):
Читам књигу. Мама спрема ручак. Немам ни динара (динар). Купићемо крушака
(крушке). Пијте воде (воду).
неправи објекат: акузатив с предлогом; датив, инструментал, локатив, генитив:
(инструментал): Када је Ђорђе Србијом владао. Ветар је тресао гранама. Митар се
баци каменом на њега.
(локатив с предлогом О): Причали смо о излету. На научном скупу расправљало се о
прагматици. Узбудио се говорећи о том догађају.
(генитив): Наслушали смо се разговора. Он се ужелео мајке. Марко се дохватио шуме.
(датив): Дивиће се његовом делу. Чудили су му се. Помагао је друговима.
АДВЕРБИЈАЛИ (ПРИЛОШКЕ
ОДРЕДБЕ)
одредба глаголских речи која описује особину глаголског садржаја или
спољашње односе у којима се остварује; прилози и именичка реч у падежу
адвербијал за време: Јуче је падала киша. Сутра ћемо кренути на излет. На
распуст ће отићи код баке на село.
адвербијал за место: Тамо се виде рушевине. У Београду има много лепих
кутака. Из тог места се лако стиже до Ниша.
адвербијал за начин: Она лепо пише. Брзо су трчали. Тешком муком сетамо
стиже.
адвербијал за количину: Много прича о теби. Мало ћемо поседети код
Драгана.
адвербијал за обележавање логичких веза: Није од то рекао из пакости. Он
штеди за путовање. Не треба се узбуђивати без потребе. Сем тога, ништа
друго није рекао.
 ПРИМЕРИ ЗАДАТАКА СА
ТЕСТА
1. Одредите падеж подвучене конструкције, њену функцију и значење:
Ко хоће да се на високо и глатко дрво успуже треба да проба и да вежба, тако
што неуком не успева.
2. У синтагми НЕОБИЧНО ЈЕДНОСТАВНО подвуците реч која има функцију
адвербијалне одредбе.
3. Одредите функцију подвучене речи у реченици:
Тото, Италијан кога су овде звали Медени, био је сав у осмеху.
4. Подвуците предикат управне реченице: Луко Хрњец не би био то што јесте,
жилав и упоран као стара корњача, кад би тек тако одустао.
 РЕШЕЊА

1. Акузатив, адвербијална одредба, место (циљ) (или: прилошка одредба

места/циља)
2. НЕОБИЧНО ЈЕДНОСТАВНО
3. (допунски) предикатив
4. Луко Хрњец не би био то што јесте, жилав и упоран као стара корњача, кад
би тек тако одустао.
 ПРИМЕРИ ЗАДАТАКА СА
ТЕСТА
5. Говорило се, знам, да сликам ноћу уз помоћ Нечастивог и да имам пороке
којима се не зна тачно ни име ни суштине, али који су сатанског порекла.
а) Одредите функцију речи НОЋУ.
б) Одредите падеж и функцију синтагме САТАНСКОГ ПОРЕКЛА.
 РЕШЕЊА

5. Говорило се, знам, да сликам ноћу уз помоћ Нечастивог и да имам пороке

којима се не зна тачно ни име ни суштине, али који су сатанског порекла.
а) Одредите функцију речи НОЋУ: адвербијална одредба времена
б) Одредите падеж и функцију синтагме САТАНСКОГ ПОРЕКЛА: генитив,
именски предикатив
 РЕД РЕЧИ У СИНТАГМИ И
РЕЧЕНИЦИ
У нормалном (уобичајеном) реду предикат долази иза субјекта, то је тзв.
неутрални ред речи. Придевски атрибут долази пре управне речи, а падежни
готово редовно долази иза управне речи. Ако се измести падежни атрибут
(инверзија), такво истицање (антиципација) је најјуочљивије:
Кућа на мору – на мору кућа (информацијско тежиште се премешта, није
неутралан ред речи).
Неутрална позиција адвербијала је испред глагола, али се може наћи у
инверзији.
Типичан ред речи у српском језику: субјекат – предикат – предикатив.
По потреби (ако постоји прагматичка потреба да се оствари ефекат
убеђивања) распоред може бити измењен.
Редослед речи у српском језику је релативно слободан.
ОГРАНИЧАВАЈУЋИ ФАКТОРИ
Енклитике
Положај енклитика је врло важан и готово фиксиран у српском језику,
зато што се оне групишу са акцентованом речју испред себе и са њом
чине изговорну целину.
Дао сам ти је (нпр. књигу). Је се везује за прономинал ти и не може
мењати место, додавањем речи (нпр. Дао сам ти је јуче) ништа се не
мења.
Енклитике се постављају на друго место иза акцентоване речи у
реченици.
Инверзија је често и стилски маркирана, користи се ради остваривања
стилског ефекта или постављања нечега у фокус информације.
ИНТЕРПУНКЦИЈА
1) Напоредне синтагме:
Основно правило је да се напоредне синтагме неутралног значења не
одвајају зарезом ако се употреби везник: Кренули смо мрачним и
пустим шумама. Милош и Ана спремају испит заједно.
Међутим, када се између две речи које су у напоредној синтагми не
употреби везник, онда обавезно стављамо зарез: Кренули смо мрачном,
густом шумом.
Властита имена се не могу трансформисати, ако није реч о
набрајању.
Ако је свака реч синтагме снабдевена везник, онда везник преузима
улогу речце за истицање (обавезни зарези). Нико није повређен, ни
Зорица, ни Павле, ни Драгана.
Киша је падала стално: и дању, и ноћу.
ИНТЕРПУНКЦИЈА
2) Синтагме зависног односа:
Зависни члан синтагме се по правилу не одваја зарезом од управне речи (кућа на
брегу, мудра глава).
Међутим, зарезом се понекад обележавају синтагматски односи, који иначе не би
били јасни да није употребљен зарез. Тако се зарезом међусобно одвајају
напоредни атрибути који објашњавају исту именицу: Заспала је дубоким, тешким
сном. Има лепу, добро неговану косу.
Када један атрибут објашњава читаву синтагму састављену од именицу и другог
атрибута зарез се ту никако не ставља. Мајка кува изврсну пилећу чорбу. Седели су
на топлом летњем сунцу.
Атрибут и атрибутив се не одвајају зарезом од именице без обзира на редослед
(црвена боја, народ српски, камен човек, човек камен).
ИНТЕРПУНКЦИЈА
Међутим, апозиција и апозитив увек се одвајају зарезом. Њене очи, немирне звезде,
стално су ме мамиле. Љут, Ђорђе је отишао и не поздравивши се.
Адвербијали се понашају као и атрибути. То значи да се не одвајају зарезом без
обзира на распоред у синтагми (Ватрогасци су убрзо стигли. Ватрогасци су
стигли убрзо.)
Једини изузетак од тога је случај када се посебно истиче – адвербијал се у том
случају може писати са зарезом (само глаголски прилози испред личних глаголских
облика). Идући улицом према факултету, Нађа је мислила на протеклу ноћ.
Рекавши то, упути се ка вратима.
Издвојене и уметнуте речи у реченици одвајају се зарезом од осталих речи:
Кућа је била стара, оронула – издвајање 
Отисци његових стопала, на снегу, били су чудно утиснути – уметање.
Облик вокатива, као и сви узвици, обавезно се одвајају зарезом.
РЕЧЕНИЦЕ У СЛОЖЕНОМ
ИСКАЗУ
1)      напоредне
2)      зависне

У напоредне реченице убрајају се саставне, раставне и

супротне.
♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣♣
РЕЧЕНИЦЕ НАПОРЕДНОГ
ОДНОСА: САСТАВНЕ
РЕЧЕНИЦЕ
Оне обележавају паралелну реализацију садржаја (семантика)- Спољашња
организација саставних реченица одговара њиховом значењу, па се могу
упоребљавати без везника и са везницима: и, па, те, ни, нити.
Саставним реченицама истиче се јединство садржаја или околности у којима се
тај садржај остварује.
И – општи напоредни везник. Остали имају специјализована значења.
ПА – обележава временску сукцесију (Одморисмо се мало, па кретосмо уз брег.
Написаћу писмо, па ћу га однети у пошту.), а може да означава и лочички след
(Уморан сам, па легнем да се одморим.)
ТЕ – најчешће се указује н алогичке односе, нпр. узрока и последице, разлога,
сврхе (Престрашио се, те не уме ни реч изустити. Путовао сам за Београд,
те сам гледао утакмицу.)
НИ, НИТИ – варијанта везника И која се јавља у одричним реченицама (Мира се
није радовала, није се ни љутила. Мира се нити радовала, нити љутила.)
Зарез: Ставља се када се не употреби везник, као и када везник служи за
истицање (Нити иде Кулин-капетане, нити иде, нити ће ти доћи.)
РАСТАВНЕ (ДИСЈУНКТИВНЕ)
РЕЧЕНИЦЕ
Њима се износе паралелни, симетрични садржаји, при чему је на нивоу садржаја
сложене реченице остварљив само један од тих симетричних садржаја. (Ово
лето ћу путовати или ћу остати у Београду и учити све време. – 2
симетрично постављене фигуре).
Раставне реченице се употребљавају и онда када изражавају садржаје који се
међусобно искључују. Обухватају и значење искључивања садржаја или
садржаје који се наизменично остварују. (Професор би нам на сваком
предавању испричао неку занимљивост или би одмах почео са анализом теме.
– искључивање садржаја
Макар легнеш полеђушке, макар легнеш потрбушке свирају ти око њушке.
– наизменични садржаји)
Раставне реченице обележене су везником ИЛИ, а могу се писати и без везника.
Зарез се између раставних реченица не ставља, али се на то може наићи у 
публицистичким или књижевно-уметничким текстовима. Зарез има оправдање
када се истиче садржај једне од тих реченица, а ако су реченице равноправне
(ниједна се не истиче) – не пишемо зарез.
Или купи алат, или остави занат. Овај је луд, или се прави луд.
СУПРОТНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Супротним реченицама се такође паралелно износе садржаји, али се ти
садржаји међусобно искључују: Ја сам се том догађају обрадовала, а
он је заћутао од незадовољства. Нисам ја то рекао, него (већ) су сви
то потврдили. Не смејем се, већ се чудим. Нисам учила данас, али сам
ипак показала знање.
Типични везници су: А, АЛИ, НЕГО, НО, ВЕЋ.
НЕГО и ВЕЋ се употребљавају у потврдној реченици, која следи за
неком одричном.
Између супротних реченица се обавезно пише зарез.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
1)  Атрибутске реченице су најфеквентније. То су зависне реченице које
имају функцију идентификације или квалификације. Објашњавају неку реч у
управној реченици: именице или заменице. Односе се на именицу или
заменицу, па их зовемо још и односне или релативне.
Реч у управној реченици коју односна реченица објашњава назива се
корелатив. (Андрић је нашао пут којим локалне теме избијају на ширину
универзалности.) Везничке речи  који, што, чији, да, какав називају се односни
везници. (Чија сам ја, онога су и овце. – зарез због инверзије Кога год да
питашм свако ће ти лепо објаснити. Зарез због инверзије, неутрални
редослед би био: Свако ће ти објаснити, кога год да питаш.) КОЈИ и ШТО се
могу замењивати под одређеним условима. (Сандра је прочитала књигу коју
јој је професор препоручио. Сандра је прочитала књигу што јој је професор
препоручио.) Алтернација се не одражава на структуру, ни на смисао.
Зависност се не обележава зарезом. Међутим, када се створи потреба да се
нешто истакне, нагласи – употреба зареза је оправдана.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Први логички начин је инверзија: када су управна и атрибутска реченица у
инверзији.
Други логички начин: када је атрибутска реченица уметнута међу делове
управне реченице (Нагли економски пад, који се примећује на сваком кораку,
значи несигурну будућност – уметнуто између субјекта и предиката).
Дешава се да понекад изостане управна реч (изостаје корелатив) – ако се то
деси, онда односна реченица више није атрибутска. Она онда добија функције
у сложеној реченици у којој је била њена управна реч и тако нестаје:
субјекатске, објекатске и предикативне односне реченице. (Нпр. Ко ради – не
боји се глади – функција субјекта. Онај ко ради не боји се глади – атрибутска,
јер има управну реч. Што мислиш не учини – функција субјекта. Оно што
помислиш не учини – атрибутска.)  
Постигли су што су желели – субјекатска. 
Постигли су све што су желели – атрибутска.
Предикативне односне реченице: Постала је што је намислила (односна
реченица допуњава лексичко-семантички непотпун глаголски предикат, зато
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
2) Субјекатске реченице – у њих треба сврстати и зависне реченице у
исказима типа Лепо је што сте дошли (лепо је – прилошки предикатив, што
сте дошли – изрична субјекатска реченица).
Драго ми је што вас видим (ми – логички субјекат, што вас видим – односна
реченица у субјекатској функцији).
Боље би било да си ме позвао (боље би било – прилошки предикат, да си ме
позвао – односна субјекатска реченица).
Глагол јесам/бити може се наћи у било ком времену, а да то не ремети
структуру копулативног предиката.
Штета је што га нема (што га нема – односна субјекатска).
Односне реченице у било којој функцији се не одвајају зарезом, осим у она три
случаја која важе за све зависне.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
3) Адвербијалне реченице
Месне:
Оне објашњавају просторне односе с којима је повезан садржај управног глагола:
И ми кренусмо куд су остали прошли.
Везници месних реченица су: куда, откуда, где, камо, докле, одакле.
ГДЕ – употребљавамо она када желимо да месном реченицом означимо неки простор,
неко место уопште без икаквог конкретизовања
КАМО – означава циљ
КУДА – означава смер кретања
Реч камо се све више у савременом језику сматра архаичном и повлачи се пред речју
куда, која преузима и њену функцију.
ОДАКЛЕ – обележава границу пд које се пружа простор
ДОКЛЕ – обележава границу до које се пружа простор
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Временске:
То су реченице којима се обечежавају временски односи у вези са садржајем
предиката управне реченице.
Идем на море чим се заврши јунски испитни рок.
Многе се људске ствари чине смешнима док их човек гледа на другима.
Кад је год месечина, он луња по ливадама.
Везници: кад, чим, док, пошто, тек и везнички израз пре него или пре него што
КАД и ДОК изражавају истовременост.
ПОШТО, ЧИМ, ТЕК означавају да садржај управног глагола следи за зависним
садржајем – постериорност.
Везнички изрази (спојеви) ПРЕ НЕГО и ПРЕ НЕГО ШТО означавају да садржај
управног глагола временски претходи зависном – антериорност.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Зарез: Временску реченицу не одвајамоод управне зарезом осим код
инверзије, уметања и посебног истицања.
Постоје и временски корелативи – нека прилошка реч или синтагма која
има адвербијални карактер, а налази се у управној реченици.
Природа је била иста и онда када су је сликали класични писци.
Поздравићу се са њима касније кад оставим ствари.
Напомена: Када је значење временске реченице појачано синтагмом у
којој је именска реч управни члан – тада адвербијалне временске
реченице можемо пребацити у односне: Сетимо се оне ноћи после
Тимочке буне кад су и торови горели у ратној ватри. Сетимо се оне
ноћи после Тимочке буне у којој су и торови горели у ратној ватри.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Начинске реченице:
Оне објашњавају начин или модус на који се остварује садржај управног глагола. Ове
реченице синтаксичко значењењ начина остварују и обележавају поређењем. То
поређење зависне и управне реченице може се заснивати на једнакости или
неједнакости садржаја.
Поређење по једнакости: Клати се како му налажу искривљене ноге. Они су се
понашали као што доликује академским грађанима. Утањио гласом као стрина кад
се моли.
Поређење по неједнакости: Она је више наслутила, него што је чула. Он то рече
гласније, него што је смео. Код нас се празници славе друкчије него што је код вас
обичај.
Везници: КАКО, КАО ШТО, КАО КАД, КАО ДА – за једнакост, НЕГО ШТО, НЕГО КАД,
НЕГО ДА – за неједнакост
Боље је умети него имати (умети него имати – синтагма, није реченица, јер
инфинитив не може да буде носилац реченице, као ни други нелични глаголски
облици).
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Зарез се ставља по начелима која важе за остале реченице за околности.
Свака реченица за поређење по неједнакости има неку реч у управној.
Синтаксичко значење начинских реченица са поређењем по неједнакости
обавезно је појачано неком прилошком речи у компаративу или је у питању
реч или конструкција којом се наглашава разлика (нпр. друкчије, на други
начин, по другом обичају, различито).
У реченицама за поређење по једнакости ово појачање није обавезно, али је
могуће (нпр. Загледа се у њега бојажљиво као да моли – може да стоји и без
бојажљиво, а у оном примеру за неједнакост Она је више наслутила него
што је чула, реченица без више није потпуна).
Неке начинске реченице приближавају се односним реченицама, ако је у њима
употребљена синтагма за појачавање тј. корелатив.
Клати се како му налажу искривљене ноге. Клати се онако како му налажу
искривљене ноге. Клати се по такту како му налажу искривљене ноге.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Адвербијалне експликативне реченице
Узрочне реченице:
Није дошао зато што је љут.
Није дошао услед тога што је љут.
Није дошао из разлога што је љут.
Везници: јер, пошто, зато што...
Последичне реченице:
Садржај последичне реченице се према садржају управне односи као последица према
узроку. Обележавају се само везником ДА.
Били су толико заокупљени послом да су заборавили на њен рођендан. 
Може се наићи на корелатив, то су најчешће прилошке речи: толико, тако... Толико се збунио
да није умео ни реч изустити. Тако су настојали да му изађу у сусрет да се све време
трошили у тој намери.
 РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Допусне реченице:
Њима се означава нека слабије изражена сметња поред које се ипак садржај управне реченице реализује.
Везници су ИАКО; МАДА; ПРЕМДА. Иако је дуго спремао испит, није га положио онако како је очекивао. И пре
Немање било је код Срба књижевника, премда немамо књига из тог времена. Могу бити појачане речцама у функцији
корелатива; ипак, па ипак, па опет.
Условне реченице:
Оне означавају претпостављени услов за остварење садржаја управне реченице. Везници АКО, ДА, КАД су прави
везници, а може остати и без везника, али тада има искључиво упитни облик: Ко год дошао, добро ће доћи. Имају
прилошке изразе и речи за корелативе: онда, тада, у том случају.
Вода се добива ако се два молекула кисеоника (пасивна реченица са рефлексивним пасивом).
Намерне реченице:
Оне се семантички односе према управној реченици као сврха или циљ према поводу. Везници: ДА, КАКО, ЕДА.
Мало је прошетао по парку да одахне. Пуно су времена проводили са њим како би се што пре психички опоравио.
АндриЋ: „Диже се да обиђе стражу, да би се расанио. (две намерне реченице у оквиру самосталне зависне)
Правила за зарез иста као за све остале, као корелатив се појављује израз ради тога.
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Допунске реченице:
Изричне – њима се најпре допуњују глаголи говорења, мишљења. С обзиром на синтаксичко значење деле се
на:
1)      реченице директног говора;
2)      реченице индиректног говора;
3)      жељне реченице;
4)      заповедне реченице;
5)      зависноупитне реченице.
РЕЧЕНИЦЕ ДИРЕКТНОГ ГОВОРА
Исказ или група исказа којим говорник или писац преноси нечије речи у облику у којем су изговорене
(цитирање). Ове реченице се не везују везницима за управни глагол. Директни говор најчешће има облик
сложене реченице из 2 дела:
-  уводница – реченица којом се најављују туђе речи (нпр. Марко каже: )
-  допуна („Данас нећу доћи на предавања“)
РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
РЕЧЕНИЦЕ ИНДИРЕКТНОГ ГОВОРА
Има функцију да приближно опише садржај који се цитира. Реченицама
индиректног говора описујемо садржај управног глагола (то је увек глагол говорења
или мишљења). Везник је увек ДА. 
Марко каже да данас неће доћи на предавања. 
Реченице индиректног говора могу зависити од глаголске именице и тада су по
функцији сличне односим реченицама. 
Мића у свом задатку тврди да је незадовољан. Мића у свом задатку износи
тврдњу да је незадовољан (сад је уз глаголску именицу) – реченица је и даље
изрична.
То је декомпоновање предиката (знак да је језик ушао у фазу бирократизације).
Вера је посумњала да ћемо стићи на време. Вера је изразила сумњу да ћемо
стићи на време. Бранко је одлучио да се уише на права. Бранко је донео одлуку да
се упише на права.
 РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
Реченице управног и неуправног говора разликују се у ознакама глаголског лица у предикату. Код реченица
управног говора одређује се лице с обзиром на субјекат уводнице: Професорка им је рекла: „Задовољна
сам вашим радом“– прво лице.
Реченица неуправног говора подешава облике с обзиром на говорно лице: Професорка нам је рекла да је
задовољна нашим радом – права конгруенција.
ЖЕЉНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Имају облик неуправног говора и зависе од глагола жеље: волети, желети, очекивати, надати се. Он би
волео да остане са вама. Он је желео да не време заврши факултет. Користи се везник ДА.
Напомена: Кад жељна реченица има исти субјекат са управном реченицом може се заменити
инфинитивом. Он би волео остати са вама. Он је желео да завири у ту фиоку – допуна 
Он је желео завирити у ту фиоку – допуна семантички непотпуних глагола, заједно чине предикат.
ЗАПОВЕДНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Њима се изриче заповест, молба и због тога су сродне неуправном говору. Разлика је у томе што глагол у
предикату има увек исти облик – презент, док у реченицама управног говора имамо императив.  Марко је
наредио: „Врати ми књигу“. Марко је наредио да му врати књигу. Користи се везник ДА.
 РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ
ОДНОСА
ЗАВИСНОУПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ
То су реченице неуправног говора у облику упитних. Према свом комуникативном садржају
деле се на две групе:
1) са упитним значењем – могу се преиначити у реченице управног говора;
2) са обавесним значењем – не дозвољавају такву информацију.
Пита Мира јеси ли допутовао у Београд. Пита Мира: „Јеси ли допутовао у Београд?“ (не
пише се тачка на крају!)
Испричао нам је како је неопажено стигао. Може се трансформисати само са
преинакама. Испричао нам је: „Неопажено сам стигао“. Ово није директна
трансформација, реченице неутралног говора се не одвајају зарезом. Не познају употребу
корелатива.