СИСТЕМ ЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

Када смо на уводном предавању у област синтаксе представили систем

синтаксичких јединица српског језика, рекли смо да се предикатске реченице могу
поделити на независне и зависне према томе да ли се њима реализује нека комуникативна
функција (обавештење, питање, заповест и сл.) или нека конституентска функција, тј.
функција неког реченичног члана у вишој реченици или синтагми (субјекат, објекат,
прилошка одредба, прилошка допуна; атрибут, апозиција). С обзиром на то да су
реченице с комуникативном функцијом саме довољне за образовање завршене, целовите
комуникативне јединице, оне се називају независним предикатским реченицама.
Реченице које имају конституентску функцију представљају конституенте (реченичне
чланове) више (главне / управне) конструкције, што значи да саме не могу образовати
комуникативну реченицу, тј. не могу стајати саме, због чега се и називају зависним или
субординираним (хипотаксичким / подређеним) реченицама. За вишу реченицу без
зависне употребљава се термин главна или управна реченица. Реченицу чији је неки
конституент исказан зависном предикатском реченицом кажемо да је по својој
структури зависносложена реченица.

Зависне реченице формирају посебан синтаксички (под)систем. Оне се групишу у

одређене типове, тј. врсте, а у оквиру сваке врсте постоје ужи, конкретни типови
(подврсте).

Према значењском (семантичком) критеријуму, у српском језику могуће је

издвојити десет типова зависних реченица:

1. месне

2. временске (темпоралне)

3. поредбене (начинске)

4. условне (кондиционалне, погодбене)

5. узрочне (каузалне)

6. последичне (консекутивне)

7. намерне (циљне, финалне)

8. допусне (концесивне, пермисивне)

9. изричне
10. односне (релативне)
 ГЛАВНЕ КОНСТИТУЕНТСКЕ ВРЕДНОСТИ ЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

1. ИМЕНИЧКА ВРЕДНОСТ

Именичку конституентску вредност имају: а) изричне реченице (у ширем смислу)

– најчешће се употребљавају у објекатској функцији и б) именичке односне (релативне)
реченице – онај тип односних реченица које могу да врше функцију субјекта или објекта.

2. ПРИДЕВСКА ВРЕДНОСТ

Придевску вредност имају оне зависне реченице којима се пружа информација о

неком именичком појму и које се најчешће употребљавају у функцији атрибута или
апозитива, а то су придевске односне (релативне) реченице.

3. ПРИЛОШКА ВРЕДНОСТ

Прилошку или адвербијалну вредност има највећи број врста зависних реченица:
месне, временске, поредбене, условне, узрочне, последичне, намерне, допусне.

ОБЕЛЕЖЈА ЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

Конкретан тип зависних реченица обележава се помоћним речима и изразима или

речима које имају и помоћну функцију. Такве речи називамо субординаторима будући
да њима показујемо зависни карактер реченице.

У субординаторе убрајамо:

1. зависне (субординативне, хипотаксичке) везнике (просте и сложене по

структури): да, кад, премда, ако, уколико, мада, иако, јер, чим, будући да, зато што, без
обзира на то што, с намером да, након што, пре него што итд.;

2. речце с функцијом везника: ли, да ли, нека

3. односне (релативне) и упитне заменице и прилози (који поред своје

конституентске функције имају и функцију субординатора): ко, шта, који, какав, чији,
колики; где, куда, одакле, докле, откад, докад, како, колико.

ИНТЕРПУНКЦИЈА У ЗАВИСНОСЛОЖЕНИМ РЕЧЕНИЦАМА

При писању запете у зависносложеним реченицама ваља разликовати неколико

случајева с обзиром на то коју позицију у односу на главну реченицу може имати зависна
– постпозиција (зависна иза главне), препозиција (зависна испред главне; такав редослед
називамо инверзија) и интерпозиција (зависна уметнута у структуру главне).
 ПРАВИЛА

1. Зависна, главна. (инверзија)

2. Главна, зависна, главна. (уметање)

3. Главна реченица допунска зависна реченица.

4. Главна реченица (,) одредбена зависна реченица.

5. Главна реченица, додатна зависна реченица и псеудозависна реченица.

ПРИМЕРИ

1. Кад је завршио посао, Зоран је кренуо кући.

2. Зоран је, кад је завршио посао, кренуо кући.

3. Зоран је рекао да иде кући.

4. Зоран је кренуо кући (,) кад је завршио посао.

5. Разишли су се, што нас је све изненадило.

КОРЕЛАТИВИ ЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА

У корелативе спадају речи којима се појачава или истиче веза између зависне
реченице и више јединице. То су обично заменички прилози и показне заменице који
одговарају значењу и функцији зависне реченице. Корелативне речи (и изрази)
припадају структури главне реченице и обично су факултативног карактера (њихово
навођење није обавезно).

Примери:

Ради (онако) како сам ти рекао.

Када се вратим, (онда) ћу ти све потанко испричати.

То је (онај) човек кога смо јуче помињали.

Размишљали су (о томе) како да нађу најбоље решење за све.

Важно је рећи и следеће: ако је у реченици или синтагми наведен корелатив који
отвара позицију зависној реченици или, пак, ако се корелатив може додати у структуру
главне конструкције, зависна реченица тесно је везана за вишу јединицу и у том случају
се не одваја запетом.
 ИЗРИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Најважнија функција изричних реченица јесте допунска функција, и то пре свега

функција правог објекта. Њима се изриче садржај неке ситуације означене главном
реченицом, односно садржај глагола у служби предиката главне реченице, а то су
глаголи говорења (рећи, казати, саопштити, причати итд.), мишљења (мислити,
размишљати, сматрати, веровати, питати итд.), осећања (волети, желети, жудети
итд.), аудитивне (чути, слушати итд.) и визуелне перцепције (видети, гледати,
приметити).

У оквиру изричних реченица у ширем смислу могу се издвојити три ужа типа:

1) изричне реченице у ужем смислу (декларативне реченице),

Примери:

Милан је рекао да ће доћи. Милан је рекао: доћи ће. (асиндетска изрична – реченица
без везника)

Причала нам је како се лепо провела на летовању.

Гледала је га је како одлази.

2) зависноупитне реченице

Примери:

Кажите ми где могу то да проверим.

Распитивали су се да ли је то могуће.

Она се питала зашто нису прихватили позив.

3) вољне (волунтативне) изричне реченице.

Примери:

Марко је захтевао да му се врати новац.

Покушавала је да надокнади пропуштено.

СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ ИЗРИЧНИХ РЕЧЕНИЦА

Најчешћа функција изричних реченица јесте функција ПРАВОГ ОБЈЕКТА:

Схватио је да га никада није ни волела.

ОСТАЛЕ ФУНКЦИЈЕ ИЗРИЧНИХ РЕЧЕНИЦА

 1) Функција СУБЈЕКТА

Добро је што си дошао на време.

Жалосно је што се то догодило.

2) Функција НЕПРАВОГ ОБЈЕКТА

Размишљао је (о томе) да настави студије.

Помирио се (с тим) да ће изгубити уложено.

3) Функција ИЗРИЧНОГ АТРИБУТА у именичкој синтагми

захтев да се све књиге врате у библиотеку

4) Функција ДОПУНСКОГ ЗАВИСНОГ ЧЛАНА у придевској синтагми

свестан да је погрешио

ОДНОСНЕ (РЕЛАТИВНЕ) РЕЧЕНИЦЕ

Зависне реченице чији се садржај приписује именичким појмовима на које се

односе (или некој реченици) називају се односне или релативне реченице. Обележје
оваквих реченица су односне (релативне) речи или релативизатори: односне заменице
(који, чији, какав, колики, ко, шта) и односни прилози (где, куда, камо, одакле; кад, као
и везник што).

За разлику од правих везника, релативизатори увек уз функцију везника врше и

функцију неког члана реченице у чијем се саставу налазе. У реченици Дрво које расте
уз кућу засадила је моја сестра заменица који је и везник атрибутске реченице, али и
субјекат унутар те реченице (подвукли смо реченицу).

1) Функција АТРИБУТА

Нигде нисам могла пронаћи књигу коју си ми препоручио.

То је човек чија је мајка била моја учитељица.

Свако ко је гледао филм каже да је најбољи.

Младић који седи за столом однекуд ми је познат.

Присетимо се да је синтаксичким јединицама које врше функцију атрибута основна

улога да идентификују (тј. ближе одреде) именички појам уз који стоје. Тај именички
појам има широко значење које се тек навођењем неке атрибутске јединице сужава и
идентификује. Стога се атрибутске јединице у писању никада не одвајају запетом.

2) Функција АПОЗИЦИЈЕ

У позоришту смо срели Милицу, коју нисмо видели неколико година.

Оно је Петар, који је најхрабрији младић у крају.

Подсетимо се да је основна значењска разлика између апозиције и атрибута управо

у одређености појма који се означава надређеном именицом: апозиција је додатак већ
идентификованом појму, док је атрибут додатак неидентификованом појму па сам
атрибут служи за његову идентификацију (тј. његово одређење).

Атрибутске реченице идентификују именички појам, а апозицијске доносе

накнадну информацију о већ идентификованом (одређеном) именичком појму. У писању
ту разлику прати и употреба запете: атрибутске се никад не одвајају запетом од именице
уз коју стоје, док се апозицијске увек одвајају.

3) Функција АПОЗИТИВА

Зависном реченицом исказана је додатна информација у вези са првом реченицом;

пауза у говору, обавезно писање запете.

Они су се разишли, што је све изненадило.

Убрзо су се помирили, чему су се сви обрадовали.

ОСТАЛЕ СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ ОДНОСНИХ РЕЧЕНИЦА

1) Функција СУБЈЕКТА (граматичког)

Ко победи добија све. (→ Победник добија све)

Ко рано рани две среће граби. (→ Раноранилац две среће граби)

Ко ради не боји се глади.

Обратите пажњу на следеће правило у вези са писањем запете: односне зависне

реченице са службом субјекта не одвајају се запетом од главне реченице иако се налазе
у положају инверзије.

2) Функција ЛОГИЧКОГ СУБЈЕКТА

Ко рано рани, њему се цео дан спава.

 3) Функција ПРАВОГ ОБЈЕКТА
Што можеш да урадиш данас, то не остављај за сутра.
4) Функција НЕПРАВОГ ОБЈЕКТА
Причао је о ономе што је волео.
ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ СА ПРИЛОШКОМ КОНСТИТУЕНТСКОМ
ВРЕДНОСТИ – табеларни приказ

ВРСТА ПРИМЕР ЗНАЧЕЊЕ СИНТАКСИЧКА СУБОРДИНАТОРИ

ФУНКЦИЈА
МЕСНЕ Отићи ћу тамо месно прилошко прилошка одредба где, куда, камо,
где ме нико не значење места одакле
познаје.
ВРЕМЕНСКЕ Млада девојка се временско прилошка одредба кад, чим, док,
силно прилошко времена или мере откада, откако,
(темпоралне)
пролепшала значење времена пошто, пре него
откако се удала. што, након што,
само што, тек што
ПОРЕДБЕНЕ Гледао нас је као начин а) поредбена као да, као што, него
да нас први пут реализовања неке одредба да, него што, како
види. ситуације или (поредбене
квалитет или реченице за
Прошли смо
степен особине једнакост)
боље него што
неке појаве;
смо очекивали. б) поредбена
Показују са чиме
допуна
је оно што се
(поредбене
пореди једнако
реченице за
или слично или
неједнакост)
од чега се
разликује.
УСЛОВНЕ Ако буде падала условно прилошка одредба ако, уколико, кад,
киша, нећемо ићи прилошко услова да, ли, под условом
(кондиционалне,
на излет. значење да, у случају да, под
погодбене)
претпоставком да
УЗРОЧНЕ Нисмо отишли на узрочно прилошка одредба јер, зато што, стога
излет јер је прилошко узрока што, будући да, с
(каузалне)
падала киша. значење обзиром на то да,
како, чим итд.
ПОСЛЕДИЧНЕ Била је тако лепа последично прилошка допуна да, тако да
да су се сви за прилошко
(консекутивне)
њом окретали. значење
НАМЕРНЕ Купио је карту циљ или сврха а) одредбе за циљ да, како, ли, е да
првог разреда предузимања
(финалне, циљне) б) допуне за циљ
како би му радње у главној
(уз глаголе свесно
путовање било реченици
предузетог
што лагодније.
кретања)
ДОПУСНЕ Отишли су на допусно, допусне иако, мада, премда,
излет иако је концесивно (концесивне) без обзира на то што
(концесивне,
падала киша. значење одредбе итд.
пермисивне)