СРПСКИ ЈЕЗИК И

КЊИЖЕВНОСТ
ОДГОВОРИ
ПРВИ ДИО
1. Које су ово врсте ријечи?

иако везник; она замјеница; трас узвик.

У српском језику постоји десет врста ријечи, све се дијеле на промјенљиве и непромјенљиве. У
промјенљиве спадају: именице, замјенице, придјеви, глаголи и бројеви. У непромјенљиве спадају:
приједлози, прилози, узвици, везници и рјечице.
2. Одреди врсту именице:

планина општа; лишће збирна;

љубав апстрактна; читање глаголска;
Ана властита.

Именице су промјенљива врста ријечи којима се именују бића, предмети и појаве. Граматичке
категорије именице су род, број и падеж. По значењу се дијеле на: властите, заједничке, збирне,
градивне, мисаоне (апстрактне), глаголске и бројне именице.
3. Како се називају именице које имају само множину, као нпр. маказе,
наочари, врата?
Pluralia tantum

Поједине именице имају само облике за множину, немају облике за једнину. Те именице најчешће
означавају дијлове тијела или појединачне предмете састављене од најмање два дијела, а
најчешће припадају множини женског или средњег рода: уста, леђа, маказе, јасле, новине,
панталоне.
4. Одреди врсту придјева у сљедећим примјерима:

срећан описни;
градски присвојни;
оловни градивни.

Придјеви су несамосталне ријечи које стоје уз именицу и ближе је одређују, тј. казују неку особину саопштеног
појма. Они су истог рода, броја и падежа као и именица уз коју стоје. У реченици најчешће имају службу
атрибута и именског дијела предиката. Према значењу, придјеви могу бити описни, присвојни, градивни,
временски, мјесни. Присвојни придјеви изведени од властитих именица наставцима -ов, -ев, -ин пишу се
великим почетним словом (Филипов, Милошев), док се присвојни придјеви изведени од властитих
именица наставцима -ски, -шки, -чки пишу малим почетним словом (мађарски, нишки).
5. Заокружи придјевске замјенице:

а) присвојне б) временске в) показне

Придјевске замјенице замјењују придјеве. У реченици су несамосталне ријечи и имају службу атрибута или
именског дијела предиката. Као и придјеви, слажу се са именицом у роду, броју и падежу. Према томе по
чему одређују именице, дијеле се на: присвојне, показне, неодређене, опште, одричне, упитно-односне.
6. Према основном броју девет одреди збирни број и бројну именицу.

Збирни број гласи деветоро, а бројна именица деветорица.

Збирни бројеви означавају скуп особа мушког и женског пола или скуп младих бића означен збирном
именицом. Настају од свих основних бројева, осим од броја један и оних вишечланих бројева који
се завршавају јединицом, тако што се на основу основног броја додаје наставак -оро, почевши од
броја четири (четворо, деветоро).
Бројне именице по значењу су бројеви, а по облику и промјени именице; њима се означава тачан
број мушких особа (двојица, четворица, деветорица), број особа у збиру (петорка, седморка),
називи оцјена (тројка, петица), дијелови цјелине (трећина, четвртина) ; у бројне именице спадају
и стотина, хиљада, милион и милијарда, који врше функцију основних бројева.
7. Од глагола покрити и скочити направи глаголски прилог прошли, а од
глагола гледати и слушати направи глаголски прилог садашњи.

Глаголски прилог прошли гласи покривши и скочивши, а глаголски прилог

садашњи гласи гледајући и слушајући

Глаголски прилог садашњи означава радњу која се врши у исто вријеме када и нека друга радња, тј.
изриче радњу истовремену радњи предиката, на примјер: цртајући, јурећи, носећи;
Глаголски прилог прошли означава радњу која се извршила прије неке друге радње, тј. изриче
радњу која се догодила прије радње предиката, на примјер: бацивши, махнувши, погледавши;
8. Који глаголски облик је употријебљен у исказу Три пута мјери, једном
сијеци!? У којем значењу је употријебљен наведени глаголски облик?

Глаголски облик који је употријебљен у исказу Три пута мјери, једном

сијеци! јесте императив. Употријебљен је у облику пословице.

Императив (заповиједни начин) јесте прост лични глаголски облик којим се изриче заповијест, молба
или жеља да се изврши одређена радња. Употријебљава се у управном говору, у обраћању
говорника саговорнику. Императив има само друго лице једнине и прво и друго лице множине.
Првом лицу једнине (себи) не заповиједа се, а трећем лицу једнине односно множине не може се
заповиједати јер оно није присутно.
Међутим, трећем лицу може се посредним путем изрећи заповијест или жеља, и то употребом
конструкције која се састоји од рјечце нека и облика трећег лица презента глагола који се мијења,
на примјер: нека изађе, нека изађу, нека стане, нека стану.
9. Он сеђаше на клупи и читаше новине. У којем времену су
употријебљени глаголи сједити и читати у овој реченици?

Глаголи сједити и читати у овој реченици су употријебљени у

имперфекту.

Имперфекат (пређашње несвршено вријеме) јесте прост лични глаголски облик који означава радњу
која се вршила у одређено вријеме у прошлости. Гради се само од несвршених глагола.
Имперфекат је данас крајње ријетко у употреби (готово се изгубио у говору, нешто је чешћи у
књижевном језику), а умјесто њега користи се перфекат несвршеног вида.
10. Која врста аориста је употријебљена у примјеру: Старо дрво сломи,
не исправи ?

Гномски аорист

Аорист (пређашње свршено вријеме) јесте прост лични глаголски облик који означава брзу,
динамичну радњу у прошлости, или радњу која се догодила непосредно прије тренутка у којем се
о њој говори.
Разликујемо модални, приповједачки и гномски.
Гномски аорист је облик аориста који се користи у пословицама.
11. Ријечи војник, дух, град напиши у вокативу једнине.

Ријечи војник, дух, град у вокативу једнине гласе војниче, душе и граде.

Примјери војнк и дух су специфични зато што се у вокативу једнине десила палатализација, к
је прешло у ч војник+е=војниче; х је прешло у ш дух+е=душе
Палатализација је гласовна промјена у којој задњонепчани сугласници К, Г, Х испред
самогласника Е, И или А прелазе у предњонепчане сугласнике Ч, Ж, Ш.
12. Који српски лингвиста је извршио подјелу именица на деклинационе
врсте?

Михаило Стевановић

Михаило Стевановић (1903-1991) је био српски филолог и професор Филолошког факултета Универзитета у
Београду, члан Српске академије наука и умјетности, дугогодишњи директор Института за српскохрватски
језик. Бавио се дијалектологијом и питањима савременог српскохрватског језика. Један је од
потписника Новосадског договора о заједничком српскохрватском језику 1954. године. Михаило Стевановић је
све именице подијелио на четири деклинационе врсте и објаснио у својој великој дескриптивној и нормативној
граматици Савремени српскохрватски језик I (Београд, 1964) у чијем првом тому су, сем увода, обрађене
фонетика и морфологија нашег језика, а у другом синтакса.
Уређивао је Српски дијалектолошки зборник,Јужнословенски филолог, Наш језик, Речник српскохрватског
књижевног језика Матице српске и Речник језика Петра Петровића Његоша . Објавио је више од шест стотина
радова. Главни су Источноцрногорски дијалекат, Ђаковачки говор, Функције и значења глаголских времена,
Граматика српскохрватског језика.
13. Који од седам падежа у српском језику нема синтаксичку функцију у
реченици, функција му је искључиво комуникативна?

Падеж који нема синтаксичку функцију у реченици, функција му је

искључиво комуникативна јесте вокатив.

Вокатив је независан падеж који служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање нечије пажње и
слично. Добија се на узвике ХЕЈ!, ОЈ!. Вокатив је граматички издвојен из реченице и стоји изван њеног
и субјекатског и предикатског дијела. Као такав он се у говору посебно наглашава, а у писању се
обавезно издваја зарезом, без обзира на то на којем мјесту у реченици се налази: на почетку, у средини
или на крају. Пошто је издвојен из реченице, нема неку посебну функцију у њој. Вокатив се може наћи у
српским јуначким пјесмама умјесто номинатива и тада има службу граматичког субјекта („Ал’ говори
Косанчић Иване…”, „Цар Лазаре сједе за вечеру…”). Разлог за такву употребу вокатива је стилске
природе и намјера народног пјевача била је да сачува мелодијску и ритмичку структуру пјесме
допуњавањем броја слогова у стиху на десет, што је особина српског епског десетерца.
14. Који од седам падежа у српском језику има највише функција и
значења у реченици?

Падеж који има највише функција и значења у реченици јесте генитив.

Генитив је зависан падеж који исказује много разних односа, међу којима су припадање (присвојни
или посесивни генитив), дио веће цјелине (деони или партитивни генитив), одвајање или
удаљавање (аблативни генитив), поријекло, особина, вријеме и друго. Добија се на питање
КОГА? (за именице које означавају особе) или ЧЕГА? (за остале именице). Генитив је падеж са
највише служби у реченици. У реченици, генитив може имати сљедеће службе (функције):
атрибут, прави објекат, неправи објекат, логички субјекат, придјев, прилошке одредбе за вријеме,
мјесто, начин, узрок, намјеру, изузимање.
15. Које гласовне промјене су се извршиле у сљедећим ријечима:

свадба једначење сугласника по звучности;

враже палатализација;
анђела прелазак л у о, непостојано а

Једначење сугласника по звучности је гласовна промјена која се састоји у једначењу два сугласника
неједнака по звучности када се нађу један поред другог. Једначење се врши тако што се први
сугласник из пара замјењује својим парњаком који је по звучности једнак другом сугласнику из
пара. Једначење сугласника по звучности врши се приликом промјене облика ријечи и приликом
грађења нових ријечи ради лакшег изговора. Према звучности, сугласници се дијеле на:
1) звучне: б, д, џ, ђ, г, з, ж; 2) безвучне: ц, ч, ћ, ф, х, к, п, с, ш, т.
За сваки звучни сугласник постоји одговарајући безвучни сугласник, они заједно чине пар, и то: б–
п, д–т, џ–ч, ђ–ћ, г–к, з–с, ж–ш.
Сват+ба=свадба
Палатализација је гласовна промјена у којој задњонепчани сугласници К, Г, Х испред самогласника Е, И или А прелазе у
предњонепчане сугласнике Ч, Ж, Ш. враг+е=враже

Прелазак л у о је гласовна промјена која се врши када се сонант л нађе на крају слога или на крају ријечи, и тада он прелази у
вокал о. Ова гласовна промјена се јавља у неким од сљедећих случајева:
На крају радног глаголског придјева-читати-читали-читао:
Код именица које се завршавају на ЛАЦ у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине: гледалац-гледаоцу; у
изведеним именицама: селити-сеоба;
анђео-анђела

Непостојано а у српском језику има двозначну улогу. Оно означава: а) сам глас А и б) гласовну промјену.
Гласовна промјена непостојано а је промјена која настаје када се самогласник а у неким ријечима и облицима ријечи изгуби, па
се опет појављује у другим облицима тих истих ријечи.
Непостојано А се појављује у сљедећим случајевима:
Номинатив једнине и генитив множине именица мушког рода: борац-борци-борца;
Генитив множине именица женског рода: даска-дасака;
Генитив множине именица средњег рода: стакло-стакала;
Номинатив једнине придјева мушког рода: добар-добра;
Номинатив придјевске замјенице мушког рода: такав-таква;
Глаголски придјев радни: могао-могла;
16. Које гласовне промјене су се извршиле у сљедећим ријечима?

јуначе палатализација;
јачи јотовање.

Јотовање је гласовна промјена у којој се предњонепчани сугласници (З, С, Д, Т, Н, Л, К Г, Х) нађу испред сонанта Ј и на
тај начин настају предњонепчани сугласници (Ж, Ш, Ђ, Ћ, Њ, Љ, Ч) вез+јем-везјем-вежем; Када се сонант Ј нађе
испред уснених сугласника Б, П, В, М не стапа се са њима, већ прелази у самогласник Љ, па добијамо групе БЉ,
ПЉ, МЉ и ВЉ: глуп-глупљи; затим у компаративу придјева: црн+ји=црњи; Затим у примјерима трпни придјев
појединих глагола: вол+јен=вољен; Инструментал једнине именица женског рода које се завршавају на сугласник:
глад+ју=глађу; У изведеним ријечима; цвет – цвет + је – цвеће
јак+ји=јачи

Палатализација је гласовна промјена у којој задњонепчани сугласници К, Г, Х испред самогласника Е, И или А прелазе
у предњонепчане сугласнике Ч, Ж, Ш.
јунак-јуначе
17. Које гласовне промјене су се извршиле у сљедећим ријечима?
слушаоци непостојано а , прелазак л у о
грожђе јотовање, једначењењ сугласника по мјесту твробе

Непостојано а у српском језику има двозначну улогу. Оно означава: а) сам глас А и б) гласовну
промјену. Гласовна промјена непостојано а је промјена која настаје када се самогласник а у неким
ријечима и облицима ријечи изгуби, па се опет појављује у другим облицима тих истих ријечи.
Прелазак л у о је гласовна промјена која се врши када се сонант л нађе на крају слога или на крају
ријечи, и тада он прелази у вокал о. Ова гласовна промјена се јавља у неким од сљедећих
случајева: На крају радног глаголског придјева-читати-читали-читао; Код именица које се
завршавају на ЛАЦ у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине: гледалац-
гледаоцу; у изведеним именицама: селити-сеоба; слушалац-слушаоци
Једначење сугласника по мјесту творбе (изговора или настанка) је гласовна промjена у којој зубни
сугласници С и З када се нађу испред предњонепчаних сугласника Ђ, Ћ, Џ, Ч, Љ, Њ, Ш и Ж
прелазе у предњонепчане сугласнике Ш и Ж.
грозд+је=гроздје=грожђе
18. Подвуци правилне облике : одшетати-отшетати; халапљив-алапљив;
тачци-тачки; дебео-дебел; виши-вишљи; предсједник-претсједник;

Одшетати је правилно јер је одступање од гласовне промјене једначења сугласника по звучности.

Халапљив је правилно зато што сугласник х стоји на почетној позицији ријечи што је својствено
стандардном српском језику.
Тачки је изузетак гласовне промјене сибиларизација.
Дебео је правилно јер је извршена гласовна промјена прелазак л у о.
Виши је правилно, то је компаратив придјева висок, док је ријеч вишљи специфична застарјелом и
необразованом саговорнику.
Предсједник је правилно јер је одступање од гласовне промјене једначења сугласника по звучности.
19. Подвуци правилне облике: са никим; ни од кога; самном; ни од
чега; ниједан једини; ни један једини; ниједан нидруги; ни један ни
други.

Прилог у комбинацији са приједлогом и замјеницом се пише одвојено: Ни од кога нисам добила

новчаник за рођендан. Он је много добар кувар, ни од чега је направио торту .
Замјеница ниједан, означава нулу или ништа, и третира се као број, али када се том замјеницом
наглашава неки однос или се нешто показује онда се пише растављено. Нисам изостао са
наставе, ни један једини час. Нису чак ни моји другари, ни један ни други.
20. За роман који је написао Милош Црњански кажемо да је:
а) Црњансков роман б) Црњанскијев роман
в) роман Црњанског

Правилно је написати роман Црњанског јер је правило да од презимена типа Црњански, Бродски,
Чомски итд. није могуће направити присвојни придјев, пошто су она већ по поријеклу придјеви
(слично као београдски, српски итд.), што показује и њихова промјена кроз падеже, која је такође
придјевска (Црњански – Црњанског).
21. Заокружи слова испред правилно употријебљеног глагола требати.

а) Сви треба ово да знају б) Сви требају ово да знају

Глагол требати мора се употријебљавати као безличан (дакле само у облицима трећег лица једнине: треба, требало
је, требаће, требало би) када се он јавља уз други глагол. Ако другог глагола нема, то ограничење не важи, па се
глагол требати може слободно мијењати кроз сва лица, с тим што се разликују два случаја: 1) субјекат глагола може
бити оно што је потребно (предмет или живо биће), на примјер: Требају ми дужи ексери.
2) субјекат може бити онај коме или оно чему је што потребно, у ком случају глагол требати постаје прелазан, на примјер:
Требам нову зимску јакну.
У пракси се догађа да појединци, из страха да не погријеше са глаголом требати, употријебљавају искључиво
придјев потребан („Потребна ми је нова зимска јакна” и сл.), што је гломазнија конструкција и може довести до
једноличности ако се ничим не варира. Како је већ речено, када уз требати долази други глагол, морају се
употријебити безлични облици, на примјер: • Треба и ми да се потрудимо. (не: И ми требамо да се потрудимо) Ако је
цијела (сложена) реченица безлична, тј. ако вршилац радње није одређен, допуна глагола требати може бити у
инфинитиву (треба пожурити) или у облику да се + презент (треба да се пожури).
22. Заокружи слово испред правилно написаних скраћеница.

а) в.д. (вршилац дужности) б) стр. (страна)

в) мр. (магистар) г) инж (инжењер)

Скраћенице (опште, домаће) пишу се малим словом, а скраћивање се обиљежава тачком. По начину
скраћивања могу бити почетне и сажете. Читају се по правилу као да су исписане цијеле ријечи.
Вршилац дужности-в.д. спада у скраћеницу која се односи на почетак ријечи, тј. на почетно слово.
Страна-стр. је скраћеница која је сведена на почетну групу сугласника.
23. Екавском дугом е, које води поријекло од дугог јат, одговара ијекавско
ије, а екавском кратком е одговара ијекавско је.

Српски књижевни језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски. Разлика се заснива на
замјени старог вокала ,,јат” Ѣ. Избор између ова два изговора је слободан, али није дозвољено
његово мијешање. Ово је само један од примјера систематског односа између екавског и
ијекавског изговора. Други примјери су да екавском кратком е одговра ијекавско је; такође и да
екавском дугом е одговара је у случајевима када је дошло до накнадног дужења итд.
24. Напиши правилно по ијекавском изговору: лечити, звездица, цветови,
преседати, слеп.

лијечити, звјездица, цвјетови, пресједати, слијеп.

Наведене ријечи су примјери рефлекса старог вокала ,,јат” Ѣ и дужине вокала е

у екавском изговору у односу на ијекавско је или ије.
25. Напиши правилно: уједињене нације, велика сеоба, вукова задужбина, шарл
дел гол

Уједињене нације, Вукова задужбина, Шарл дел Гол, Велика сеоба.

Великим почетним словом пишу се лична имена, ако име има помоћну ријеч (приједлог, члан, дио титуле), она се
пише малим словом: Шар де Гол
Великим почетним словом се пишу имена устаљених историјских догађаја, ратова, буна, устанака, револуција,
споразума: Велика сеоба.
Великим почетним слобом се пишу и имена институција, организација, удружења: Уједињене нације, Вукова
задужбина.
26. Зависно од тога којој врсти ријечи припада њена главна ријеч,
синтагме се дијеле на: именичке, придјевске, прилошке, глаголске

Синтагма је је скуп двију или више ријечи од којих је једна главна ријеч, а остале зависе од ње. Ове
ријечи су повезане заједничким значењем и као цјелина имају исту службу у реченици.
За разлику од зависних чланова главна ријеч синтагме се не може изоставити из реченице, јер без
ње не би било синтагме, нити би та реченица имала смисла.
Зависно од тога којој врсти ријечи припада њена главна ријеч (именица, придјев, прилог или глагол)
синтагма може бити: именичка (Маја ми је поклонила малу дрвену кутију)
придевска (Пред мојим очима је необично лијеп призор)
прилошка (Стигли су кући веома брзо) и глаголска синтагма (Заспао је гледајући филм).
27. Како се називају реченице које нису довољне да саме образују
комуникативну реченицу (не могу да стоје саме)?

Реченице које нису довољне да саме образују комуникативну

реченицу називају се зависне реченице

Зависне реченице не остварују функцију у реченици већ имају функцију секундарног члана, а
најчешће имају функцију атрибута, објекта или прилошке одредбе. Зависне реченице су
посебан систем у синтаксичком систему и подијељене су у врсте са одређеним значењем,
конституентским функцијама и обиљежјима.
Зависне реченице се дијеле на: односне, мјесне, временске, зависно-упитне, узрочне, условне,
допусне, намјерне, поредбене, посљедичне
28. Свака реченица се састоји од главних и зависних реченичних
чланова. Зависни реченични чланови су атрибут, апозиција, прилошке
одредбе и објекат

Реченица је скуп ријечи (или само једна ријеч) који има одређено значење. Она је изговорена или
написана мисао.
Реченица се састоји од реченичних дијелова (чланова), који имају одговарајућу службу у реченици.
Чланови се дијеле на главне и зависне чланове реченице.
Главни реченични чланови су: субјекат и предикат; а зависни су: атрибут, апозиција, прилошке
одредбе и објекат
29. Одреди којој врсти зависних реченица одговара сљедећа
реченица: Авион није полетио због магле.

Ова зависна реченица је примјер узрочне реченице

Узрочне реченице имају узрочно значење и употријебљавају се као одредба узрока.

Узрочни везници су: јер, зато што, стога што.
30. Одреди којој врсти зависних реченица одговара сљедећа реченица:
Ако добијем новац купићу чоколаду.

Ова зависна реченица је примјер условне реченице

Условне реченице означавају услов за реализовање ситуације означене у главном дијелу

реченице. Везници за означавање услова су: ако, уколико.
31. Одреди којој врсти зависних реченица одговара сљедећа реченица:
Гледао нас је као да нас први пут види.

Ова зависна реченица је примјер поредбене реченице

Поредбене реченице су реченице које означавају начин вршења радње главне реченице
исказане неким поређењем. Везници су: како, колико, као да, као што.
32. Којој врсти реченица припадају сљедећи примјери: Грми. Свитало
је?
Примјери као што су Грми. Свитало је припадају безличним
реченицама
Безличне реченице су реченице у којима нема субјекта, а глагол стоји у неутралном облику у трећем лицу
једнине средњег рода. Пошто неутрални облик глагола не показује разлику у лицу, увијек је то 3. лице,
те реченице се називају безличне реченице или бесубјекатске.

33. Када именице имају различите облике у једнини и множини (човјек-

људи) или у позитиву и другим степенима поређења (добар –бољи),
то се зове : а) лаконизам б) суплетивизам в) провинцијализам
34. Ријечи васиона-свемир, чезнути-жудјети су :

а) антоними б) синоними в) хомоними

Синоними су ријечи које су по значењу идентичне или врло сличне некој другој ријечи, али се од ње
разликују по облику. Употреба синонима зависи од тога шта се говори, или потребе прецизнијег и
конкретнијег саопштавања нечега. Приликом употребе синонима врши се селекција података,
истичу се нијансе, јер није исто када се каже вјетар, вихор, повјетарац, олуја,
или јести, презалогајити, ждерати. Синоними могу бити именице, глаголи, придјеви, прилози и
приједлози.
 35. Напиши појам који одговара задатим примјерима:
чак штавише, сиромах просјак: плеоназам
дом-кућа, шака-песница: синоними

Плеоназам у језику означава појаву непотребно употријебљених различитих, а истозначних ријечи

или израза (сирмах просјак). Када се плеоназам користи као стилска фигура гомилање ријечи
истог значења може да појача интезитет онога што писац жели да каже или опише.
Синоними су ријечи које су по значењу идентичне или врло сличне некој другој ријечи, али се од ње
разликују по облику. Употреба синонима зависи од тога шта се говори, или потребе прецизнијег и
конкретнијег саопштавања нечега. Приликом употребе синонима врши се селекција података,
истичу се нијансе, јер није исто када се каже вјетар, вихор, повјетарац, олуја,
или јести, презалогајити, ждерати. Синоними могу бити именице, глаголи, придеви, прилози и
предлози.
36. Појам који означава неку ствар већу у односу на нормалну величину,
и може бити позитивног вида (људина) и негативног (главурина); неки
од примјера бара-баруштина, соба-собетина назива се аугментатив

Аугментативи могу бити позитивног вида (добричина, људина), али и негативног вида
(главурина, носина) и тада су својим обликом идентични пејоративима. Граде се наставцима за
грађење ријечи (суфиксима): -ина, -етина, -урина, -уштина и др.
37. Од именице зец напиши:
Хипокористик зека
Деминутив зечић

Хипокористик је име које се даје из осјећања које проситиче из љубави, њежности,

наклоности; именичким обликом којим се изражава однос блискости и симпатије према
именованом бићу, предмету. Формирају се на 3 начина: скраћивањем властитих имена
Јелена-Јела; имитирањем дјечијег гласа Драгана-Гага; додавањем деминутивних
наставака Анка-Анкица; Често је исти облик ријечи истовремено и хипокористик и
деминутив, али има и разлике као у примјеру зека-хипокористик; зечић-деминутив.
38. Како се назива појам који означава именички облик којим се
изражава однос блискости, име од миља?

Хипокористик

Хипокористик је име које се даје из осјећања које проситиче из љубави, њежности, наклоности;
именичким обликом којим се изражава однос блискости и симпатије према именованом бићу,
предмету. Формирају се на 3 начина: скраћивањем властитих имена Јелена-Јела; имитирањем
дјечијег гласа Драгана-Гага; додавањем деминутивних наставака Анка-Анкица; Често је исти
облик ријечи истовремено и хипокористик и деминутив, али има и разлике као у примјеру зека-
хипокористик; зечић-деминутив.
39. Појам који означава ријечи различитог облика, а истог значења,
као нпр. ватра-огањ, пут-друм се назива синоним

Синоними су ријечи које су по значењу идентичне или врло сличне некој другој ријечи, али се од ње
разликују по облику. Употреба синонима зависи од тога шта се говори, или потребе прецизнијег и
конкретнијег саопштавања нечега. Приликом употребе синонима врши се селекција података,
истичу се нијансе, јер није исто када се каже вјетар, вихор, повјетарац, олуја,
или јести, презалогајити, ждерати.
Синоними могу бити именице, глаголи, придеви, прилози и предлози.
40. Појам који означава ријечи супротног значења као што су
примјери црн-бијел, дан-ноћ се назива антоним

Антоними су ријечи супротног значења према некој другој ријечи. Двије ријечи супротног значења
чине антонимски пар. Антоними могу бити именице, глаголи, придјеви, прилози и приједлози.
Антоними могу бити:
примарни или прави – између њих не постоји етимолошка веза јер су им се изрази развили из
различитих корјена: бијело – црно
творбени – имају исти корјен, а настају додавањем разних префикса: антипатичан – симпатичан
бинарни – они код којих сваки потпуно негира значење свог парњака, тј. потпуно искључује његов
садржај: истина – лаж
Постоје ријечи које немају бинарне антониме, као што су оне које именују биљке и животиње
(осим могућих полних супротности, на примјер: лав – лавица, слон – слоница).
вишеструки – они који су својим значењима супротни различитим ријечима: бистар – мутан (глуп)
41. Појам којим означавамо употребу ријечи у пренесеном значењу
према логичкој вези, које можемо поткријепити примјерима:
Читам Андрића; Он ми је окренуо леђа се назива метонимија

Метонимија је стилска фигура код које је веза између појмова остварена по некој међусобној логичкој
зависности, а не по сличности или супротности. Заснива се на пренесеном значењу, што се постиже
успостављањем логичке везе између појмова, на примјер: он живи од својих десет прстију (он живи
од свог рада). Ту је извршена метонимијска замјена појмова, тј. употријебљен је појам средства
којим се врши радња да се означи појам радње.
Метонимија се, за разлику од метафоре, заснива на стварној блискости и логичкој повезаности.
Најважнији видови повезаности су узрок и посљедица (дићи сидро – кренути), средство и радња
(нема хлеба без мотике – не може се имати нешто без рада), посуда и садржина ( појео је цео
тањир – појео је сву храну која се налазила у тањиру), материјал и од њега начињен предмет ( вук
се ухватио у гвожђе – вук је упао у замку), симбол и означена појава ( ужива у ловорикама – ужива у
стеченој слави).
42. Како се називају ријечи које су се престале употријебљавати у
савременом језику зато што су их замијениле друге ријечи за
означавање истих предмета, особина и појава, као нпр. крчмар,
видар?
Те се ријечи називају архаизми

Архаизмима називамо ријечи, облик ријечи, реченичне конструкције које су давно коришћене,
напуштене ријечи. Архаизам означава застарјелу појаву или остатак из прошлости у било
којој области људске дјелатности, било да је то култура, умјетност, књижевност, наука,
религија, обичаји, политика и друго. Архаизмима се сматрају сви остаци културе из
прошлости, као и давање њихових обиљежја савременим дјелима.
Архаизми се могу и данас употријебљавати, истина ријетко, на примјер: велможа, пенџер.
Архаизме треба разликовати од историзама, ријечи које су престале да се употријебљавају
заједно са предметом или појавом коју су означавале.
43. Германизми су посуђенице из њемачког језика, русизми из руског , а
бохемизми из чешког језика.

Туђице су ријечи страног поријекла које се употријебљавају у српском језику. Као и у многим другим свјетским
језицима, у српском језику је веома честа појава позајмљивања ријечи из других језика. Ријечи су се
најчешће позајмљивале из језика сусједних земаља. Такве ријечи су најчешће дошле из турског, њемачког,
мађарског, француског, грчког, енглеског, руског језика. Позајмљене ријечи су се с временом одомаћиле у
српском језику па се готово и не види разлика између домаћих и страних ријечи, нити се у бројним
случајевима може распознати да је у питању позајмљена ријеч.
Поједине ријечи које се свакодневно употријебљавају у српском језику вијековима су преношене из других
језика. За неке од њих не постоје одговарајуће замјене (нпр. атом, карикатура, телефон), док за неке постоје
одговарајуће замјене у српском језику (нпр. авлија = двориште, шнајдер = кројач, шраф = завртањ).

44. Посуђенице хунгаризми са примјерима: соба, лопов, варош припадају

мађарском језику
45. Поред ријечи напии њихово значење на српском језику:
а) анархија безвлашће б) ортографија правопис

Ријеч анархија долази од грчког, значи 'без власти ‘

Ортографија долази од грчке ријечи која означава прихваћен систем начина писања
ријечи и знакова интерпункције у неком језику; правилно писање, правопис.
46. Шта је фонетика?
а) наука о ријечима б) наука о гласовима

Фонетика је језичка дисциплина која проучава гласове једног језика и њихов изговор. Њена је основна
јединица глас, најмања говорна јединица. Она изучава особине говорних гласова (фона), али и
неговорних гласова, њихов настанак, физичке особине и перцепцију. Као наука, фонетика више
проучава саме гласове него контекст у којем се употријебљавају у језику (због тога семантика не
припада том нивоу лингвистичке анализе). Фонетика се разликује од фонологије, гране
лингвистике која проучава нивое гласовног система и апстрактне гласовне јединице (као што су
фонеме и дистиктивна (разликовна) обиљежја.
Фонетика има три главне гране:
1) артикулациона фонетика – бави се положајем и покретом усана, језика и осталих говорних
органа у току говора;
2) акустичка фонетика – бави се својствима звучних таласа и начином на који их прима унутрашње
ухо;
3) перцептивна фонетика – бави се перцепцијом говора, тј. изучава начин на који мозак ствара
чулну представу о подацима (гласовима) које прима.
47. Шта је морфологија?

а) наука о ријечима б) наука о структури реченице

Морфологија је дио граматике која проучава врсте ријечи и њихову

обличку структуру, као и систем мијењања ријечи (деклинација,
коњугација, компарација и др.). У морфологију се често сврстава
и творба ријечи, која проучава правила за грађење ријечи и начине
стварања нових ријечи.
48. Шта је граматологија?

а) наука о настанку, врстама и развоју писма

б) наука о граматици неког језика

Граматологија је наука која се бави изучавањем настанка, врстама и развојем писма. Овај назив је
утемељен међу европским проучаваоцима ове тематике, мада не постоји општеприхваћени и у
цијелом свијету јединствен назив.
Поред овога граматологија се бави и дешифровањем старих писама, па се издвајају дисциплине
сумерологија, египтологија, семитологија и сличне.
У зависности од материјала на којима се проналазе писма постоје двије дисциплине: Епиграфика се
бави писаним споменицима на тврдим материјалима као што су камен, метал и керамика.
Палеографија се бави писаним споменицима на меким метеријалима као што су папирус,
пергамент, тканина и папир.
Проучавањем настанка и развоја штампаних облика писама се бави палеотипија.
49. Шта је калиграфија?

а) умјетност лијепог писања б) наука о поријеклу ријечи

Калиграфија је умјетност лијепог писања руком уз помоћ пера, киста, тинте

или неког другог прибора за писање. Калиграфија наставља да се развија
у облику: позивница за вјенчање и позивница за догађај, дизајн фонта и
типографију, оригинални дизајн рукотвореног логоа, вјерске умјетности,
најаве, графичког дизајна и наручене калиграфске умјетности, резаних
камених натписа и меморијалних докумената. Такође се користи за
реквизите и покретне слике за филм и телевизију, свједочења, потврде о
рођењу и смрти, мапе и друга писана дјела.
50. Књижевнонаучне врсте су:

а) биографија б) поема в) дневник г) мемоари

д) историјски роман

У књижевности постоје дјела која чине прелаз од књижевности ка науци и обрнуто. Предмет
приказивања у тим дјелима јесте неки историјски догађај, живот значајних људи, савремени
живот, уопште стварни живот, догађаји и људи које је аутор видио. Излагање је, најчешће, у
приповједној форми и прожето личним осјећањем. Понекад су књижевно-научна дјела
ближа књижевности, понекад науци, али свако од њих садржи, у већој или мањој мјери, и
књижевне и научне одлике. Према начину приказивања, књижевно-научне врсте имају
особине књижевности, а према предмету приказивања припадају науци.
У књижевно-научне врсте спадају: биографија,
аутобиографија, мемоари, дневник, путопис, есеј, репортажа.
51. Два велика спјева, најстарији међу сачуваним
споменицима грчке књижевности, су Илијада и Одисеја

Хомер је грчки пјесник коме се приписују епови Илијада и Одисеја, најстарија сачувана
дјела не само грчке него и европске књижевности.
Епови Илијада и Одисеја оставили су неизбрисив траг у књижевности и уопште
умјетности наше цивилизације.
52. Како се зове прва штампана књига која је штампана у Гутемберговој
штампарији?

Библија
Проналазак машине за штампање Јохана Гутенберга представља један од најзначајнијих догађаја у
новијој историји, ма колико то нама звучало необично. То је догађај који је промијенио функционисање
свијета.
Наиме, прије Гутенберговог проналаска цјелокупно знање је било у рукама повлашћених. Књиге су се
само преписивале, и стога су биле изузетно скупе. Углавном су их преписивали монаси у
манастирима, и преписивање једне књиге је трајало мјесецима. Зато су копије биле ријетке, па је
цијело доступно знање било у рукама аристократије и цркве. Поред главних универзитета су
постојали преписивачке радионице, које су се трудиле да студентима олакшају посао, али је и даље
свако копирање било изузетно споро и трајало мјесецима.
Све се то промијенило након Гутенберговог проналаска, који је омогућио да се за једну недјељу
одштампа до 500 копија једне књиге. Он је био вјешт занатлија са вишедеценијским искуством, па је
тако и могао да направи једну тако корисну, али сложену направу.
53. Шта су инкунабуле?

а) прве штампане књиге које су се штампале послије открића

Гутембергове штампарије;

б) назив за књигу из средњег вијека која се користила за молитве у

цркви.

Инкунабула је назив за књигу штампану у Европи до 1500. године. Након изума

Гутембергове штампарије, једне од највећих и најважнијих човјекових открића, почиње
штампање првих књига – инкунабула. Прва штампана књига је Гутембергова Библија,
штампана 1455. године у двјестотињак примјерака. Примјерци инкунабула су изузетно
драгоцјени. Данас нам је познато око 40 хиљада примјерака инкунабула.
54. Шта је Октоих?

а) пјесма за потребе богослужења у цркви

б) прва српска штампана књига

Октоих је богослужбена књига, зборник пјесама посвећених Христовом васкрсењу. Године 1455. из Гутембергове
штампарије изашла је Библија, прва штампана књига на свијету. Неколико деценија послије и Срби су имали своје
прво штампано дјело. Штампарија Црнојевића или Цетињска штампарија је једна од најстаријих ћириличких и
словенских штампарија, а уједно и најстарија српска, односно јужнословенска штампарија, која је радила од 1493.
до 1496. године на Цетињу, под управом јеромонаха Макарија и под покровитељством Ђурђа Црнојевића, владара
Црне Горе. Године 1494. године из ове штампарије изашао је „Октоих првогласник“, или једноставно само Октоих,
прва штампана књига на српском језику и једна је од највише коришћених богослужних књига у Српској
православној цркви. Октоих је штампан у релативно великом броју, од чега је до данас сачувано 105 примјерака. О
томе колико је штампање овог дјела било важно говори и овај податак – лист „Оногошт“ у броју 27. из 1899. године
доноси писмо из Загреба у коме тадашњи премијер Велике Британије Вилијам Гледстон износи мишљење да су
Срби имали штампарију прије Оксфорда и других сличних научних центара у Европи. Штампарија Црнојевића
заправо је прва државна штампарија у свијету.
55. Ко је аутор ћирилице?

а) Сава Немањић б) Климент Охридски

в) Доситеј Обрадовић

Ћирило и Методије, два брата поријеклом из Грчке, били су хришћански теолози и

мисионари. Кроз свој рад утицали су на културни развој свих Словена, због чега су
добили назив "словенски апостоли". Сматрају се првим особама које су Јужним
Словенима донијели писменост. Заслужни су за осмишљавање глагољице, прве абецеде
која се користи за превођење старословенског језика. Након њихове смрти, њихови
ученици су наставили свој мисионарски рад. Након Ћирилове смрти, на Охриду је била
основана школа гдје се изучавала теологија и Климент је у тој школи организовао
наставу будућим свештеницима на старословенском језику. У почетку је користио само
глагољицу, да би касније увео и ћирилицу. Отуда му и други дио имена Охридски.
56. Запис је написан ћирилицом, наручио га је хумски кнез
Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање; један је
од најзначајнијих споменика културе код Срба, данас се чува
у Народном музеју у Београду.
Ријеч је о Мирослављевом јеванђељу

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске, односно

српско-словенске писмености из 12 вијека. У јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је
уписано у списак Памћење света ( Memory of the World), о чему је Народни музеј у
Београду добио сертификат Унеска. Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вриједности
Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човјечанства.
Од када је пренесено из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са
државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. вијека, у
правом смислу тих ријечи.
57. Како се у науци зове најстарији језик словенских народа
којим се писало?

а) старословенски језик б) народни језик

Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су
богослужбене. Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчких извора. У
тој функцији старословенски језик се употријебљава и данас, због чега се назива и
црквенословенски језик.
58. Која су три најзначајнија писма старог свијета?
Сумерско, египатско, клинасто

Лингвистика развој писма дијели у неколико фаза: сликовно, појмовно и фонографско.

Сумерска цивилизација се сматра најстаријом цивилизацијом и сумерски језик је први познати писани језик и први записи су били
писани клинастим писмом. Око три хиљаде година, сумерски језик је био језик литературе и школовања, (нешто као латински
језик) и служио је као међународни дипломатски начин споразумијевања. Првобитни записи су били на камену, да би се касније
камен замијенио глиненим предметима неправилних облика, такозваним глиненим симболима, да би коначно добиле облик
глинених таблица због лакшег чувања. Основа писма су биле глина и трска.
Око 3300. године пре н. е. стари Египћани су почели да употријебљавају писмо познато као хијероглифи (што значи „свети симболи”).
То писмо је било сложеније од сумерског сликовитог писма – 700 различитих знакова представљало је различите појмове, р ијечи,
па чак и појединачна слова. Хијероглифско писмо је представљало мјешавину сликовних симбола, гласовних ознака (попут сове,
која је означавала слово м) и других знакова, а углавном је коришћено за натписе у храмовима и гробницама.
Првобитан начин записивања вјероватно се развио из глинених ознака које су употријебљавали трговци у Месопотамији. Око 3500.
године пре н. е. ознаке су утискиване на површину глинене лопте означавајући врсту и количину робе, а пар стотина година
касније Месопотамци почињу да употријебљавају штапиће од трске да би остављали клинасте ознаке на влажним глиненим
таблицама. Битније таблице су сушене на сунцу како би биле сачуване у библиотекама. Ознаке су прерасле у писмо названо
кунеиформно (што значи „клинасто”), које је било у употреби готово 3300 година.
59. Како се назива најпознатије дјело свјетске књижевности писано
клинастим писмом?

Еп о Гилгамешу

Вавилонска књижевност је писана клинастим писмом где је најзначајнији "Еп о Гилагамешу", који је
настао 1700. године п.н.е.. и сматра се најстаријим књижевним дјелом. Писан је на глиненим
плочицама које су чуване у Асурбанипаловој библиотеци у Нививи гдје је било 300000 глинених
плочица.
Љепоту и вриједност епа чине хуманизам и човјекољубље. Покушај да се живот одржи и смрт
превазиђе је у томе да се створи бесмртно дјело. Говори о немогућности да се човјек приближи
вјечности а то може само стварањем дјела трајне вриједности које ће о њему да говоре и након
његовог физичког нестанка.
Без обзира на старост епа, неке теме су савремене, вјечне и блиске сваком човјеку: човјекољубље,
жеља да се превазиђе смрт, и да се дјелима човјеков живот помјери у вјечност.
60. Које је најраспрострањеније писмо у савременом
свијету?

Латиница

Током протеклих година прошлог вијека писмо латиница се проширило на цијели свијет. Велики
значај латинице се огледа у олакшавању комуникације у свијету, првенствено у пословној
коресподенцији и трговини.