SINTAKSA

Једночлане комуникативно немаркиране реченице (искази)

Однос између граматичке реченице и исказа је такав да граматичка реченица на

комуникативном плану заправо представља псеудореченицу, јер се њом одражава само
граматичка структура, тј. конструктивни принцип реченице. Тако су на граматичком
плану подједнако вредне реченице Добрица Ћосић је написао „Корене“ и Добрица
Ћосић је написао „Сеобе“. Обе ове реченице припадају истом граматичком моделу и
тек када су употребљене у конкретној говорној ситуацији њихова комуникативна
вредност, тј. енциклопедијско знање, долази до изражаја. Уопштено говорећи, све
граматичке реченице у одређеном контексту, у одређеној говорној ситуацији, могу
добити статус комуникативних реченица, тј. статус исказа. То, међутим, не значи да су
сви искази нужно и граматичке речнице. Постоје, наиме, искази који немају граматичка
својства реченичности, тј. немају предикат као нужни конституент предикатске
граматичке реченице. Све реченице које у свом саставу немају предикат јесу прави
искази или једночлане комуникативно немаркиране реченице. Једночлане
комуникативно немаркиране реченице су, дакле, све комуникативне реченице којима се
може пренети одређена обавест без експлицирања глагола у предикату. По
треадиционалној синтакси, која реченицу сматра двоцентричном јединицом (мора
имати и субјекат и предикат) ове реченице се по правилу везују за номинални центар
(за субјекат), зато се и основни модели ових реченица углавном представљају кроз
различите функције номиналних форми.

1. основни модел јесу такозване дескриптивне реченице, реченице које именују

одређене ситуације (нпр. Ноћ. Мећава. Кошава).
2. екскламативне реченице – по правилу, различите именице које означавају
„природне непогоде“ чије именовање најчешће захтева и директивност (нпр.
Пожар! Земљотрес!).
3. aнотације, натписи, наслови и етикете – номинација, именовање одређених
појмова, или ситуација (нпр. река Морава, ФИЛУМ, "Политика", ТВ О2,
Инфостан, Турнир у малом фудбалу, "?"; Дуњевача, Јабуковача, Мед, Пекмез,
Клековача, Јогурт, Декан, "Проклета авлија", "Сеобе", "Марш на Дрину", и сл.)
4. узвични искази, експресивно-емотивни искази говорника, изрази посебних
емотивних стања (нпр.: Уууух! Оооо! Јоој! и сл. )
5. ономатопејски искази, тј. опонашање звукова из природе (нпр.: Ћију ћи! Мијау!
Ав-ав! Трес! Бум!, Пљас!)
6. непредикатривни оптативи и изрази с оптативним значењем (нпр. Срећно!
Весело! Пријатно!, На здравље! На срећу! и сл.)
7. искази са презентативима ево, ето, ено и гле (нпр. Ево аутобуса! Ено мајке!).
8. егзистенцијалне комуникативно немаркиране реченице – реченице у којима је
изостављен егзистенцијални глагол, јер се он подразумева у значењу
универзалног квантификатора, тј. заменице и заменичког прилога који
обухватају целу садржину неког појма и могу бити потврдни и одрични (нпр.
 Све знам); егзистенцијални непредикатски искази по правилу настају
комбинацијом негираног универзалног квантификатора и логичког субјекта у
генитиву (нпр. Нигде човека. Ниоткуд гласа.).
9. контекстуално укључене реченице – једночлане комуникативно немаркиране
реченице (нпр.: Када долазиш? – Сутра.; Где си се задржао? – На предавању.;
Ко је дошао? – Петар.). Најразличитије језичке јединице могу добити статус
комуникативних контекстуално укључених реченица у одређеним контекстима.
Тако, на пример, у дијалошком контексту, свака рематска јединица добија статус
контекстуално укључене реченице (нпр.: Ко је јуче говорио на трибини? –
Марко. – Када си полагао испит? – Јуче. Где ће бити промоција? – У
библиотеци. Какав је његов нови роман? – Врло занимљив. и сл.).

Једночлане комуникативно маркиране имперсоналне реченице

Имперсоналне реченице су све оне реченице које искључују могућност

навођења граматичког субјекта. Имперсоналне реченице у преводу значе безличне
реченице, али безличност овде не подразумева употребу неличних глаголских облика,
него употребу личних глаголских облика у строго одређеној морфолошкој форми, а то
је треће лице једнине средњег рода. Све три компоненте, и лице и род и број, уједињене
у овој форми, заправо искључују „персоналност“ јер треће лице и не мора бити лице,
једнина није прави граматички број, јер не подразумева јединку, а средњи род није
прави род јер се не издваја на основу пола. Тако је у наведеној форми спојена
категорија не-лица, не-рода и не-броја у личном глаголском облику који се назива
имперсонални или безлични. У питању је синтаксичка безличност, а не морфолошка,
јер дати глаголски облик спада у личне глаголске облике, односно има наставке за
личне глаголске облике.

Имперсоналне реченице могу бити или синтаксички или синтаксично-

семантички имперсоналне. Све имперсоналне реченице су синтаксички имперсоналне
јер имају исту форму предиката. Међу њима се издвајају оне које су и семантички
имперсоналне. То су оне реченице у којима се вршење радње имперсоналног предиката
не може приписати никаквом вршиоцу, дакле, оне реченице којима се изражавају
различите природне појаве за које не знамо вршиоца (нпр.: Грми. Грмело је. Грмеће.
Сева. Севало је. Севаће.). Неки од имперсоналних глагола овог типа могу се
комбиновати са граматичким субјектом. Такав субјекат никада не подразумева
вршиоца радње, већ је његово значење садржано у значењу самог глагола, па се у
граматици такав субјекат назива таутолошки субјекат, а заправо је у питању
плеонастички субјекат. Када се експлицира плеонастички субјекат, дате реченице
постају двочлане комуникативно маркиране реченице, тј. персоналне реченице, јер се
уз предикат наводи и граматички субјекат, (нпр. Киша киши. Свиће зора), а и предикат
када разликује род конгруира с таквим субјектом (нпр. Киша је кишила; Гром је грмео).
Перфекатска форма предиката најбоље показује да су то персоналне реченице, јер
перфекатска имперсоналан форма искључује могућност навођења било каковог
субјекта (Грмело је).
 Много је већи број модела синтаксичких имперсоналних реченица. То су све
реченице у којима се не искључује навођење субјекта, односно постојање субјекта, него
се искључује навођење граматичког субјекта. Модели са синтаксичком
имперсоналношћу најчешће се остварују као модели са логичким субјектом, тј. као
модели у којима детерминатор као нужни конституент има вредност логичког субјекта.
Имперсоналне реченице са логичким субјектом форму логичког субјекта „захваљују“
семантици глагола или глаголског израза у предикату. Издвајају се следећи модели:

1. имперсоналне реченице егзистенцијалног типа реализују се са логичким

субјектом у генитиву, када је предикат потврдна или одрична имперсонална
форма глагола имати и бити или неког њиховог синонима, с тим да репартиција
тих глагола није слободна, јер у презенту долази глагол имати, а у перфекту и
футуру глагол бити (нпр. Има кише. Биће кише. Нема снега);
2. имперсоналне реченице са логичким субјектом у дативу реализују се са
глаголима и предикатским изразима са значењем различитих психолошких или
психофизиолошких стања и расположења (нпр. Ивану се спава. Жао ми је.
Шта нам је чинити);
3. имперсоналне реченице са логичким субјектом у акузативу реализују се са
глаголима којима се изражавају различита физичка стања и са именицама типа
стид, срам и срамота, које у таквим реченицама имају функцију прилога (нпр.
Њега је стид); уз логички субјекат у акузативу, глаголи типа болети траже и
навођење локализације физичког стања (нпр. Боли га у колену);
4. имперсоналне реченице са логичким субјектом у инструменталу веома се ретко
реализују, и то су најчешће устаљени изрази (нпр. С нама је готово. Са мном је
свршено; Међу студентима се о томе причало);
5. имперсоналне реченице са логичким субјектом у локативу реализују се са
предлогом на у реченицама са специфичним типом сложеног глаголског
предиката, састављеног од глагола бити и допуне да+презент, и са значењем
деонтичке модалности, тј. значењем "дужности/ потребе" и сл. (нпр. На нама је
да учимо). Тим реченицама синонимне су реченице с логичким предикатом у
генитиву с предлогом до (нпр.: Није до мене да доносим одлуке), акузатива с
предлогом на (нпр.: На мене је ред да то урадим), и инструментала с предлогом
пред (нпр.: Пред надлежним органима је да то проведу).
6. Све имперсоналне реченице са прилошким предикатом осликавају различите
животне ситуације, тј. различите природне околности. Тим околностима именују
се ситуације општег типа. Стање изражено тим ситуацијама не приписује се
никаквом субјекту, него једноставно представља општу околност (нпр.
Загушљиво је. Хладно је). Неке од тих ситуација могу се приписати лицима и
тада се наведени модел трансформише у модел имперсоналне реченице са
логичким субјектом у дативу. (нпр. Загушљиво ми је. Хладно нам је).
7. Уколико персоналну реченицу са непрелазним глаголом проширимо партикулом
се, добијамо обезличену имперсоналну реченицу, односно реченицу са
анонимним субјектом (нпр. Овде сви причају о фудбалу – Овде се прича о
фудбалу). Обезличени импарсонални модел мора се разликовати од модела
рефлексивног пасива, тј. пасива који се твори помоћу партикуле се.
Пасив се твори само од прелазних глагола, и то на два начина – употребом
партикуле се (рефлексивни пасив) и употребном трпног придева (партиципски пасив).
Објекат активне конструкције увек постаје граматички субјекат пасивне конструкције
(нпр. Они праве кућу – Кућа се прави; Направили су кућу – Кућа је направљена).
 Обезличена и пасивна рефлексивна конструкција разликују се по томе што у
обезличеној конструкцији долази искључиво непрелазни, а у пасивној искључиво
прелазни глагол, и по томе што у обезличеној конструкцији не може бити наведен
никакав субјекат, а у пасивној увек је наведен граматички субјекат, који је у активној
реченици прави објекат. Са ова два модела не сме се мешати ни модел персоналне
реченице са повратним глаголима у предикату (нпр. Марко се брије), јер је у таквим
реченицама се заменица, а не партикула.

ФУНКЦИОНАЛНА СТИЛИСТИКА

ПРЕТЕЧЕ ФУНКЦИОНАЛНЕ СТИЛИСТИКЕ

Сам појам функционалног стила издвојили су Пражани, тј. представници прашке

структуралистичке школе, па се и почеци функционалне стилистике везују управо за Пражане.
Иако су Пражани, а међу њима посебно Бохуслав Хавранек, стварни утемељивачи
функционалне стилистике, ипак је и прије њих било наговјештаја о функционалностилској
разуђености језика. Тако зачетке мисли о функционалној стилистици можемо пронаћи код
једног од највећих лингвиста 19. вијека, оснивача опште лингвистике Вилхелма фон Хумболта,
који је у раду „О разликовању организма човјечијег језика“ указао на неке различите
функционалне манифестације језика, издвајајући с једне стране поезију и прозу као двије
различите појаве језика, а с друге „научну прозу“ и „прозу вјештине говора“, тј. умјетничку.
Антиципацију функционалне стилистике налазимо и у учењу Бодуена де Куртенеа (једне од
најконтроверзнијих лингвистичких фигура с краја 19. и почетка 20. вијека). Својим ставом да је
основни задатак лингвистике да се бави живим језиком и његовим функционисањем, Куртене је
указао на значај функционалног приступа језику (Уосталом, и Пражани ће управо од Куртенеа
преузети као једну од најбитнијих поставки – функционални приступ језику). Куртене је
истицао да постоје два облика изучавања језика: вертикални (проучавање чији смјер иде од
мјесних говора, преко дијалеката, до књижевног језика) и хоризонтални (који подразумијева
проучавање језика социјалних и професионалних групација, друштвених слојева и сл.) Тако се,
у оквиру хоризонталног проучавања сам Куртене интересовао за језик ликова, за дјечији језик,
за говорне деформације код умоболних и сл. и тиме подстакао изучавање функционалних
стилова у језику. Подстицај за функционалну стилистику могао је доћи и из стилистичког
учења Шарла Бајија, који је указивао на нераскидиво јединство језика и човјекове психичке
активности, као и на социјални карактер стилистичких појава (преко евокативних јединица) и
др. Иако код Бајија функционални стилови нису били посебан предмет изучавања, његово
учење својим поставкама могло је бити инспиративно исходиште функционалној стилистици.

Израженије интересовање за функционалностилску проблематику везано је за рад

Московског лингвистичког кружока и руских формалиста 20-тих година овог вијека. Наиме,
руски формалисти разликују два функционална типа језика – општекомуникативни (практични)
и поетски. Указујући и детаљно анализирајући та два типа језика ради издвајања литерарности,
формалисти заправо утиру пут за анализу типова функционалног раслојавања језика. А
највреднији допринос тој проблематици прије Пражана даје Михаил Бахтин, својом теоријом
говорних жанрова коју ће објелоданити управо у години појаве теза прашког лингвистичког
кружока (1929. године). Бахтин ће тада написати у основи оно што ће прославити Пражане, као
истинске инаугураторе функционалне стилистике. Бахтин ће, наиме, указати н а то да „права
реалност језика – говора није апстрактни систем језичких форми (=на чему инсистирају
структуралисти – У.К.), нити изоловани монолошки исказ, нити психо-физиолошки акт његове
реализације, већ социјални догађај говорне интеракције који се реализује исказивањем и
исказима. Говорна интеракција је на тај начин основна реалност језика“. Зато, по Бахтину,
„језик живи и историјски постоји управо у конкретној говорној комуникацији, а не у
апстрактном лингвистичком систему форме језика, нити индивидуалној психичкoj реализацији
онога који говоре“ (Тошовић, 1988, 24). Своје погледе на ову проблематику Бахтин ће
преточити у теорију говорних жанрова, која је заправо претеча теорије функционалних
стилова. По Бахтиновом мишљењу, „друштвена психологија дата је превасходно у
најразноврснијим формама исказа, у форми малих говорних жанрова, унутрашњих и
спољашњих, који до сада – каже Бахтин – уопште нису изучавани. Сви ти говорни акти
успостављају међуоднос с другим типовима знаковног испољавања и интеракције – с мимиком,
гестикулацијом и томе сл.“ Бахтин, уз то указује и на блискост говорних жанрова и
функционалних стилова. По њему „органска, нераскидива веза стила са жанром јасно се
разоткрива и на проблему језичких или функционалних стилова. У суштини, језички или
функционални стилови - каже Бахтин – нису ништа друго него жанровски стилови одређених
области људске дјелатности и комуникације. У свакој области постоје и примјењују се
одређени жанрови, који одговарају специфичним условима дате области, па тим жанровима и
одговарају одређени стилови“. (Тошовић, 24).

Нико прије нити у вријеме Пражана није, независно од Пражана, толико био близак
савременом схватању функционалних стилова – као Бахтин.

Без обзира на инспиративне антиципације које је имала у Хумболтовом, Куртенеовом,

Бајијевом и Бахтиновом учењу, која су увелико припремила појаву функционалне стилистике –
ипак се ниједно од тих учења не може сматрати утемељитељским, тј. учењем од кога почиње
контунуиран развој функционалне стилистике.